I.

OSNOVNI PEDAGOŠKI POJMOVI

• Pedagogija, vaspitanje i sport
• tri najčešća pojma koja ćemo slušati tokom predavanja.
• Pedagogija od starogrč. reči paidagogus (pais, paidos =
dečak i ago, agein = voditi).
• Paidagogus u Atini bio je rob koji je zaista samo vodio sina
svoga gospodara kod učitelja.
• Paedagogus u antičkom Rimu bio je zarobljeni učeni Grk -
kućni učitelj dece svoga gospodara.
• Pedagogija od Herbarta do danas u većini zemalja sveta
definiše se kao nauka o vaspitanju.
• Vaspitanje potiče od starih Slovena (vas = sav + pitati = hraniti,
negovati, gajiti) mladunče,
• isprva označavala brigu o mladima a vremenom poprimila
značenje celovite brige o razvoju i osamostaljivanju deteta.
• V.S. Karadžić u svom Rečniku upotrebljava termin odgoj
• Čuje se još i termin edukacija, ovamo dospeo iz SAD koji se
može odnositi ili na vaspitanje ili na obrazovanje.
• Sport skraćeni oblik staroengleske reči disport sa značenjem
kretati se, razonoditi, uživati.
• Danas: termin sport se odnosi na psihofizičku aktivnost čoveka
koju karakteriše takmičenje sa samim sobom ili sa drugima.
• Pedagogiju i vaspitanje sport interesuje kao područje u kome se
veoma intenzivno ispoljavaju i razvijaju sve čovekove snage i
sposobnosti.
 POJAM VASPITANJA

• Vaspitanje je nastalo u praskozorje ljudske civilizacije kao

rezultat čovekove nagonske brige da opstane, održi se u
životu i omogući razvoj svojih potomaka.
• Čovekov razvoj karakteriše dugi period detinjstva; on rađa
sa nerazvijenim instinktima i nepripremljen za život, pa
vaspitanjem nadoknađuje ono što mu je od prirode uskraćeno.
• Ta potreba čoveka da svesno utiče i omogućava vlastiti razvoj
i razvoj drugih postala je stalna i bitna odredba čoveka i
društva.
• Vremenom se ona konstituiše kao vrlo kompleksna delatnost
čije su osnovne karakteristike:
• celishodnost (izbor i formulisanje ciljeva vaspitanja),
• svesnsost (promišljanje o najboljim putevima, metodama i
sredstvima vaspitanja),
• sistematičnost (sistemi i modeli vaspitanja) i
• organizovanost (institucionalna i naučna organizacija rada u
vaspitanju).
• Čovekov razvoj nije uslovljen samo vaspitnim (svesnim,
sistematskim, celishodnim i organizovanim uticajima, nego je
često plod nesvesnih, nenamernih pa čak i slučajnih uticaja koji
mogu biti snažniji od namernih uticaja.
• To je funkcionalno vaspitanje koji određuje njegovu izvornu
suštinu proisteklu iz svakodnevne životne komunikacije ljudi.
• Vaspitanje je nastalo u neposrednoj vezi s čovekom, njegovim
postajanjem i postojanjem, pa je nužno je odgovoriti na
suštinska čovekova pitanja:
• Ko je čovek?
• Šta je smisao čovekovog postojanja?
• Kakav je odnos između:
• čoveka i čoveka,
• čoveka i društva,
• čoveka i Boga?
• Na ova pitanja odgovaraju brojni filozofski sistemi, nauka,
teologija, umetnost ...,
• ali niko od njih ne drži sam po sebi tajnu čovekova
bivstvovanja niti vaspitanja kao dela te tajne.
• Zato ni jedna od ovih vrata ne smiju biti zatvorena kada je u
pitanju čovek jer samo tako biće olakšan njegov dramatični
hod:
• od individue do ličnosti - na individualnom planu,
• put očovečenja - na generičkom planu i
• put obogočovečenja (bogočovečnosti) - na
transcendentalnom planu.
• Neophodno je, dakle, shvatiti trostruku čovekovu prirodu:
• psihofizičku,
• humanu i
• bogočovečnu.
• U većini definicija vaspitanja kao najznačajnije i
zajedničke stoje sledeće odredbe:
• specifična tekovina čoveka i njegovog istorijskog
postojanja;
• ostvaruje se u procesu svesnog međuljudskog
komuniciranja;
• aktivnost usmerena određenom cilju;
• sistematična i organizovana delatnost;
• proces sticanja poželjnih vrednosti;
• proces razvijanja čovekovih dispozicija kojima se stiču te
vrednosti.
 2. OSNOVNE PEDAGOŠKE KATEGORIJE

• vaspitanje i
• obrazovanje.
• U starijim udžbenicima pedagogije govori se i o nastavi kao
osnovnom pedagoškom pojmu (kategoriji).
• Vaspitanje u širem značenju: najširi pedagoški pojam, tj.
svaka svesna delatnost usmerena na razvijanje psihičkih i
fizičkih osobina čoveka.
• Vaspitanje shvaćeno u širem značenju obuhvata formiranje
čoveka u celini (kognitivno, konativno i afektivno područje
formiranja ličnosti)
• formiranje pojedinih strana ličnosti: (fizičko, intelektualno,
radno, moralno i estetsko vaspitanje).
• Vaspitanje u širem značenju konstituišu tri bitna procesa:
• 1. usvajanje znanja, veština i navika
• 2. razvijanje psihičkih i fizičkih snaga i sposobnosti
• 3. izgrađivanje ličnosti (pogled na svet, osećanja, volja i
emocije)
• Vaspitanje u užem značenju pretežno je usmereno na
emocionalnu sferu ličnosti:
• izgrađivanje poželjnih karakternih, moralnih i voljnih osobina,
• shvatanja, uverenja, vrednosnih orijentacija,
• ponašanja i delovanja zbog kojih cenimo i poštujemo ličnost.
• Obrazovanje: (nemački: Bild – slika; naški obraz – slika;
formiranje čoveka prema njegovoj slici) – kognitivna sfera
ličnosti, proces usvajanja znanja, veština i navika. – proces
usvajanja znanja, veština i navika, na osnovu kojih se razvijaju:
• psihičke i fizičke snage i sposobnosti čoveka,
• usvaja sistem vrednosti,
• pogled na svet i pravila komunikacije među ljudima.
• Obrazovanje obuhvata i neka područja iz afektivne sfere
ličnosti.
• Odnos između vaspitanja i obrazovanja često se rešava na
osnovu njihove subordiniranosti (nadređenosti) vaspitanja
obrazovanju ili obrazovanja vaspitanju.
• Ispravnije shvatanje: nadređenosti nema, oni se međusobno
prožimaju: korelativni i komplementarni odnos.
• Nastava: (neki pedagozi je ubrajaju u osnovne pedgoške
pojmove): temeljni deo školske delatnosti.
• U kojoj se sistematski i organizovano, prema planu i programu,
ostvaruje vaspitanje i obrazovanje.
• Nastavu proučava posebna pedagoška disciplina – didaktika.
• Vaspitanje i obrazovanje protiču u uzajamnoj funkcionalnosti i
intencionalnosti.
• U pedagogiji: opredmećena suština čovjekovog razvoja =
vaspitne i obrazovne promjene vaspitanost i
obrazovanost.
• Vaspitanje i obrazovanje su i stvarni procesi i rezultati.
Čovjekov razvoj ne samo da teče nego se i izgrađuje tim više
što se snažnije zasniva na spoznaji i znanju;
• obrazovanje prerasta u samoobrazovanje.
• U obrazovanju i samoobrazovanju „preobražava“ se
prirodni čovjekov razvoj.
• Vaspitanje (razvoj ljudske ličnosti) nije moguće apstrahovati od
obrazovanja ni u jednom kontekstu.
• Osposobljavanje, (formativno obrazovanje) ili kvalifikovanje
(kvalifikacijsko obrazovanje).
• Ovaj pojam konkretnije objašnjava pojmove vaspitanja i
obrazovanja i približava ih neposrednoj praksi.
• Za potrebe neposredne prakse neophodno je konkretnije
kvalifikovanje sposobnosti i njihovo upravljanje na određene
sadržaje života i rada.
• Pojam osposobljavanja omogućava da se iz svijesti ljudi
eliminiše jaz između obrazovanja kao osnovne pedagoške
kategorije i osposobljavanja (formiranja i kvalifikovanja)
kao oblika neposrednog definisanja ljudi na osnovu
njihovog angažovanja u praksi.
• Profesionalno i stručno obrazobanje = sinonimi za
osposobljavanje ili formiranje.
• Nema vaspitanja bez obrazovanja, ne može biti
obrazovanja bez osposobljavanja; vrijedi i obrnuto.
• Obuka (izobrazba, trening): nekad označavala nastavu,
podsjeća na ruski pojam obučenie (nastava),
• pod obukom danas se često misli i na poučavanje (obuka
radnika na radnim mjestima) ili podučavanje (vojna i radionička
obuka).
• Izobrazba podsjeća na njemački Ausbildung (prema Bildung) –
izobrazba (obrazovanje), odnosno slovenačko: izobražavanje,
koje takođe znači obrazovanje.
• Pomodno, najnoviji termin trening, s pedagoškog aspekta
neopravdano, zamjenjuje i obuku i izobrazbu.
• Neopravdano zato što obuka i izobrazba već po svom
korjenskom osnovu upućuju na obrazovanje u čijem su krilu
nastali i posredstvom osposobljavanja nerazdvojno povezani,
dok trening asocira na dril, uvježbanost i otuđenost bez
vođena računa o integritetu ličnosti, odnosno o njenom
vaspitanju, obrazovanju i osposobljavanju.
• Obuku: konkretizacija osposobljavanja u smislu specijalizacije
čovjekovih sposobnosti, znanja, vještina i navika.
• Obuka u užem smislu je uvježbavanje većeg skupa međusobno
zavisnih radnji na višem nivou (sticanje i primjena znanja i
vještina), a u širem je čak i usvajanje zanimanja.
• Osposobljavanje nije moguće bez obrazovanja, obuka nije
moguća bez osposobljavanja.
• Pedagoški objašnjena obuka kao dio osposobljavanja uvijek je
osmišljena višom cjelinom što omogućava da se čovjek vrati iz
„idiotizma“ profesionalizma i specijalizma natrag integritetu
sopstvene ličnosti.
• Svaka obuka uslovljena je pojedinačnošću konkretnih situacija,
koje se nikad ne mogu lišiti vaspitnosti i obrazovanosti kao opštih
procesa očovječenja čovjeka.
• Osposobljavanje posreduje između obrazovanja i obuke.
 Bitne intencije
Simboli procesa Simboli smisla pripadanja

S1 – Savjest O1 – S1
O1 – Odgoj

O2 – Obrazovanje S2 – Svijest O2 – S2

O3 – Osposobljavanje S3 – Sposobnost O3 – S3

O4 – Obuka S4 – Spretnost O 4 – S4
 O1 O2 O3 O4

S1

S2

S3

S4
• Predmet pedagogije - vaspitanje – najsloženiji pojam.
• Vaspitanje je društvena pojava (čovjek je društveno biće) i
individualni čin (usvajanje vaspitnih sadržaja).
• Dakle:
• Pedagogija je društveno-humanistička nauka.
• TERMINOLOŠKE NEDOUMICE:
• VASPITANJE (ODGOJ, EDUKACIJA)
• OBRAZOVANJE, VASPITANJE U UŽEM SMISLU.
• NASTAVA.
• EDUKOLOGIJA, ANTROPOGOGIJA.
• PEDAGOGIJA – PRAKSA VASPITANJA.
• PEDAGOGIKA – NAUKA O VASPITANJU.
 3. OSTALI PEDAGOŠKI POJMOVI
• Samovaspitanje – svesna pedagoška aktivnost vaspitanika na
razvoju vlastite ličnosti.
• Ono je ostvarljivo ukoliko se pojedinac od početka permanentno
priprema za samovaspitanje, to jest ako je u procesu vaspitanja
uvažavana njegova ličnost, ako mu je omogućeno da bude
subjekat vaspitanja, ako mu je neko pomogao da spozna
samoga sebe i da istovremeno radi na samoostvarivanju.
• Prevaspitavanje – menjanje rezultata vaspitanja koji se
procene kao pogrešni, krivo usmereni ili za pojedinca, odnosno
za društvo štetni.
• Prevaspitavanjem: prvo, odučiti vaspitanika od nepoželjnih
sadržaja
• i drugo, navesti ga na usvajanje onoga što se smatra dobro i
poželjno, a metode koje se pri tom primenjuju su: uveravanje,
navikavanje, podsticanje, sprečavanje i prisiljavanje.
• Samoobrazovanje – vid obrazovanja koje obavlja pojedinac sam
ili oslanjajući se na vaspitnoobrazovne ili druge institucije radi
sticanja, usavršavanja ili dopunjavanja znanja, veština i navika i
razvijanja sposobnosti.
• Dva oblika samoobrazovanja:
• prvi, samostalno samoobrazovanje kada pojedinac sam određuje
cilj, planira obrazovanje i vrši njegovo vrednovanje
• i drugi, vođeno samoobrazovanje kada se pojedinac uključuje u
institucionalne oblike obrazovanja.
• Razlikuje se od individualnog učenja koje je sastavni dio nastavnih
oblika rada ili njihova dopuna.
• Samoobrazovanje je najteži vid obrazovanja.
• Ono podrazumeva visoko razvijenu svest o potrebi
samoobrazovanja, razvijene sposobnosti mišljenja i zaključivanja,
osećanje odgovornosti za svoj rad itd.
• Ubrzani razvoj nauke i tehnologije zahteva da se mlada generacija
još u toku redovnog obrazovanja osposobi za samoobrazovanje
koje predstavlja nužnu komponentu permanentnog obrazovanja.
• Permanentno obrazovanje – skup obrazovnih aktivnosti koje
čovjek preduzima tokom radnog vijeka i dalje sve do kraja života
(doživotno obrazovanje).
• S obzirom da omogućava pravo na obrazovanje u svim uzrasnim
dobima, ono nameće potrebu preobražaja institucionalnog
školskog sistema kao jedinog faktora obrazovanja.
• Koncepcijski, permanentno obrazovanje je širi pojam od pojmova
obrazovanje odraslih, obrazovanje uz rad, obrazovanje na radu i
sl.
• Mada je ideja o permanentnom obrazovanju veoma stara
(Konfučije, Platon, Aristotel i dr.), ona se intenzivnije ostvaruje
tek polovinom dvadesetoga veka u privredno najrazvijenijim
zemljama sveta.
• Uslove i potrebu za ovim vidom obrazovanja omogućila je
naučno-tehnička revolucija multiplikacijom znanja i tehničkih
dostignuća.
• Suština permanentnog obrazovanja u takvim okolnostima
podrazumeva dinamično, interakcijsko i recipročno prožimanje
nauke, obrazovanja i rada u funkciji postavljenih ciljeva
društveno-ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja.
 4. INKULTURACIJA I VASPITANJE
• Inkulturacija - širi pojam od vaspitanja jer pored vaspitnih
(namernih) obuhvata i nenamerne (funkcionalne) uticaje na
formiranje ličnosti.
• Inkulturacija je u stvari proces usvajanja i razvijanja kulture
uključujući sve oblike stvaralaštva.
• Kultura podrazumeva ukupnost materijalnih i duhovnih
vrednosti što ih je čovek stvorio u civilizacijsko-istorijskoj
praksi (radno iskustvo, nauka, tehniku, pravo, moral, religija,
sport i dr.)
• Socijalizacija i personalizacija – dva međusobno
uslovljena i povezana aspekta inkulturacije.
• Socijalizacija – usvajanje dela kulture koji omogućava
društveno korisne i poželjne obrasce ponašanja i oblike
života koji, karakterističnih za određenu društvenu zajednicu.
• Proizilazi iz činjenice da se ljudsko potomstvo nužno i
prirodno razvija u ljudskom društvu.
• Zbog toga je svaka društvena zajednica zainteresovana za
proces socijalne interakcije pojedinaca kojim se ostvaruje
uspešno funkcionisanje i oblikovanje društva.
• Ako se socijalizacija jednostavno shvati kao usvajanje
društveno poželjnih oblika ponašanja (vaspitanje za
društvo),
• personalizacija, se može odrediti kao usvajanje lično
poželjnih oblika ponašanja (vaspitanje za sebe).
• Kod personalizacije intencionalni i funkcionalni uticaji su u
funkciji osposobljavanja vaspitanika za samoostvarivanje i
samovaspitanje.
• Personalizacija nikad nije samo i isključivo stvar pojedinca
zato što on uvek živi u određenoj društveno-kulturnoj
zajednici, pripada određenoj klasi, naciji, konfesiji i sl.,
• pa se njegov personalizam razvija u okviru shvatanja i
vrednosnih opredelenja tih grupa.
 5. MANIPULACIJA I INDOKTRINACIJA U VASPITANJU
• Manipulacija – način uticaja u vaspitanju koji nastoji da s
čovekom rukuje kao sa predmetom, odnosno objektom
(manipulisani čovek, ribari ljudskih duša).
• Vaspitanik postaje sredstvo u rukama moćnih pojedinaca ili
grupa za ostvarivanje njihovih ciljeva.
• Ekstremni primeri manipulacije:
• fašistička pedagogija gde je vaspitanje u stvari dresura
fizički jakih i zdravih nadljudi koji su fanatično odani
pokretu i vođi, ispremni da izvrše sve što on naredi.
• Indoktrinacija – specifičan način vaspitnog delovanja koji
ima za cilj nekritičko nametanje vaspitanicima onih ideja,
stavova i shvatanja koji su s aspekta države ili socijalne grupe
poželjni.
• nasilje nad slobodom ličnosti i smanjenje kritičke svesti.
• Pitanje: da li je indoktrinacija u vaspitanju moguća i koliki je
njen domet.
 SMISAO VASPITANJA – FILOZOFSKO-ANTROPOLO
ŠKO STANOVIŠ
STANOVI TE
• Smisao vaspitanja najčešće se izvodi iz smisla čovekova
postojanja.
• Razmišljanjem o vlastitom postojanju i kako postojanje dovesti
u sklad sa ciljem postojanja čovek je zaokupljen od
antropološkog razdoblja starogrčke filozofije.
• Bez znanja ko je čovek, nije moguće ni vaspitanje ni
obrazovanje zato što čovek konstituiše svaku svrhovitu
delatnost (Sokrat).
• Umeće života smatrao je najtežim, ali i najvrednijim od svih
umeća. Zato je neophodno upoznati samoga sebe i
vaspitanjem ostvariti sebe.
• Tvrdnja da je vrlina isto što i znanje o njoj u kontekstu
Sokratovog učenja o samospoznavanju i samoostvarivanju ima
smisla.
• Ako je vrlina imanentan atribut čoveka (ako čovek bez vrline
nije čovek) znanje o čoveku istovremeno je i znanje o vrlini, pa
ko zna o vrlini treba da zna i o čoveku.
• Poistovećuje se, dakle ono što čovek kao biće jeste i ono
kakav on treba da bude.
• Ovakvo shvatanje određuje da činjenje dobra nije ništa
drugo nego samo znanje u njegovoj praktičnoj primeni.
• Dakle, niko drage volje i sa znanjem ne može biti rđav,
jer niko neće namerno raditi protiv svoje koristi.
• Sokratov način obučavanja podupirao je ovo stanovište,
naime, metodom ironije sagovornika je najpre ubeđivao
da ništa ne zna, a zatim metodom majeutike (babičke
veštine) veštim pitanjima ga navodio da dođe do znanja.
 FILOZOFSKE REFLEKSIJE O POSTOJANJU ČOVEKA

• O čovekovom postojanju izdiferencirale su se tri filozofske

refleksije:
• 1. ontološka, koja smatra da čovek pripada materijalnoj
prirodi i da se evolucijom razvija kao deo te prirode;
• 2. transcendentalna, koja smatra da čovek nije dio prirode i
• 3. fenomenološka, koja smatra da se čovek pokazuje u
iskustvu (pita se za svet i zbunjen je pred svetom).
• Kontraverze u savremenoj filozofiji oko određivanja suštine
čoveka ogledaju se u sukobu esencijalističkih i
egzistencijalističkih shvatanja (M. Životić).
• Esencijalisti suštinu čoveka određuju nezavisno od
empirijskih oblika ljudskog života.
• Ž. Moriten čoveka određuje onim ciljevima koji kao
"nepisani zakoni" postoje pre i nezavisno od pojedinačne
ličnosti; zadatak ličnosti sastoji se u tome da te ciljeve
otkrije.
• M. Šeler suštinu čoveka određuje tako što smatra da je
on duh koji se ispoljava u "aktu ideiranja", u sposobnosti
da nadmašuje svoju empirijsku egzistenciju.
• Tim aktom ideiranja čovek postaje tendencija, kretanje,
prelaz ka božanstvu.
• Suština ljudskog duha se izražava preko vrednosti koje
su unapred date i čovek ih tek može dokučiti jer on nije
njihov tvorac.
• Egzistencijalisti suštinu čoveka svode na "projekat", na
ciljeve koje sebi individualna egzistencija postavlja; ništa,
antecedentno izboru ne određuje njegov projekat.
• Čovek mora neprestano da se ostvaruje i tek u tom
neprestanom naporu da uvek iznova birajući se
projektuje.
• K. Jaspers je tvrdio da nema opštih istina o čoveku,
umesto toga moguće je samo rasvetljavanje
egzistencije.
• To se čini intuitivno neposrednim saznanjem unutrašnjeg
sadržaja lične svesti drugog čoveka u procesu
komunikacije egzistencija.
• Taj egzistencijalni napor da se ostvare vlastite
mogućnosti uvek je ličnog karaktera.
• Smisao čovekova postojanja otkriva se, dakle, u
subjektivnosti.
• V. Hit (1969) govori o bihejviorističkom i
fenomenološkom shvatanju čoveka.
• Bihejvioristi posmatraju čoveka kao pasivni organizam
kojim upravljaju spoljašnji podsticaji.
• Zakonitosti koje upravljaju čovekom suštinski su iste kao
i one koje upravljaju prirodnim fenomenima u svetu, pa
se naučni metodi iz fizičkih nauka mogu koristiti i za
proučavanje čoveka.
• Fenomenolozi suštinu čoveka vide u njemu samom.
• On je izvorište delovanja i slobodan je da bira u svakoj
situaciji.
• Za proučavanje čoveka najviše odgovara metodologija
fenomenologije.
• U istorijskoj perspektivi smisao čovekova postojanja je
različito određivan.
• Samim tim različito je određivan i smisao, odnosno cilj
vaspitanja.
• Cilj je uvek anticipirao idealno zamišljen lik čoveka sa
poželjnim moralnim, karakternim, radnim i drugim
svojstvima i sposobnostima.
• Danas, u određivanju cilja vaspitanja nastoji se
uspostaviti ravnoteža na tri relacije:
• filozofsko - antropološki,
• pedagoško - vrednosi i
• društveno - individualni ciljevi.
• U neposrednoj vaspitnoj praksi kao mestu ostvarivanja
smisla, odnosno cilja vaspitanja neophodno je uvažavati
sledeće komponente (Slika 8)
 Slika 8. Filozofsko-antropološki smisao vaspitanja

MLADOST DUH LIČNOST

LJUBAV BITAK ČOVEKA STVARALAŠTVO

LEPOTA TELO SLOBODA

 BITAK ČOVEKA

• Središnji pojam u ovoj šemi je bitak čoveka kojim se bavi

ontologija kao centralna filozofska disciplina u sklopu
promišljanja bitka sveta.
• Termin "bitak" je nastao pretvaranjem glagola biti u
imenicu "bitak". Bitak određuje prisustvo bića (sve ono o
čemu se na neki način može reći da postoji - kamen,
kuća, čovek i sl.).
• Čovek je, dakle, dio bitka sveta, "mišljenje bitka".
• Naporedo s određivanjem bitka sveta, ili pre njega,
potrebno je odrediti bitak čoveka.
• Radi se u stvari o dva pitanja (ko je čovek i šta je smisao
njegova postojanja), na koja filozofija daje sasvim
oprečne odgovore.
• To konzekventno rezultira različitim određenjima cilja odnosno
smisla vaspitanja.
• Na osnovu prikazanih nekih filozofsko-antropoloških refleksija
o ovom problemu jasno je da ni jedna od njih nema
univerzalno značenje.
• Stoga polazimo od činjenice da se smisao čovekovog
postojanja otkriva u subjektu.
• Njegovo razumevanje u funkciji cilja vaspitanja treba odrediti
kao harmonijski duhovni i tjelesni razvoj čiji su primarni
atributi:
• mladost,
• ljubav i
• lepota;
• ličnost,
• stvaralaštvo i
• sloboda.
 DUHOVNOST
• Duh (hebr. ruah; grč. pneuma; lat. spiritus: život, duša, um)
uobičajno se definiše kao:
• "oživljavajući ili vitalni princip, nematerijalni izvor, ono
što daje život fizičkom organizmu za razliku od njegovih
materijalnih elemenata – dah života.“
• Čovek je suštinski duhovno biće jer je motivisan da postavlja
fundamentalna pitanja i sagleda svoj život u širem
značenjskkom kontekstu.
• On teži za nečim što ga uzvisuje izvan trenutka sadašnjosti i
daje vrednost njegovoj aktivnosti.
• U širokom smislu shvaćen duh je pokretački principp kosmosa
ili duša sveta.
• Pojedinačni lični duh, pak, postaje duša ili misao ili ego.
• Pod dušom se podrazumeva nematerijalno ja koje poseduje
svesno iskustvo, kontroliše nagone, žudnje i akcije i održava
identitet od rođenja (ili pre) do smrti (ili posle).
• Um se često u svom najširem značenju poistovećuje
sa duhom.
• U užem smislu um označava jednu od čovekovih
spoznajnih moći koja je kod Kanta, i od tada,
nadređena razumu (intelektu).
• Um je šira i viša, a razum uža i niža spoznajna moć.
• Dok razum analizira i pomoću kategorija
sistematizuje pomoću oseta dobijenu građu,
• um pomoću svojih ideja unosi dimenziju dubine i više
jedinstvo u razumski sređene pojmove.
• Za Kanta je razum moć pravila, a um moć principa.
• U pedagogiji i psihologiji koncept uma je blizak konceptu duha
(duše).
• Posmatra se kao ishod celine psihičkog funkcionisanja pa pored
razuma obuhvata i intuiciju sa afektivnom i konativnom sferom
ličnosti.
• Stari filozofsko-psihološki problem odnosa duha i tela razrešava
se i danas u okviru monizma i dualizma:
• monizam (telesno i duhovno se objašnjavaju istim principom i
svode na istu suštinu) i
• dualizam (pluralizam), gde ovo dvojstvo može biti u nekoj vezi ili
može postojati nezavisno jedno od drugog.
• Načelno, objektivističke psihologije su orijentisane
materijalističkom (telesnom) monizmu, a duhovno-naučne ka
duhovnom monizmu ili dualizmu.
• Većina psiholoških teorija je, ipak, monistička (sa
preovlađivanjem uma ili tela).
• Praktični psihološki postupci teže dualizmu sa preovlađujućim
odnosima um-telo ili telo-um.
 TELESNOST

• Čovekovo telo ne postoji ni kao svest ni kao stvar.

• Čovek nije samo ruka koja se pokreće, niti čista intencija
kretanja, već i jedno i drugo istovremeno).
• To je razlog zbog čega se ne mogu odvojiti duhovne od
telesnih funkcija osim možda putem apstrakcije.
• Platon je shvatio telo kao ono što individualizuje dušu.
• U toj individuaciji svest tela prodire u telo, a duša se
rasprostire na sve njegove delove.
 MLADOST

• Mladost je proleće čovekova života, a ljubav i lepota

njeni najlepši cvetovi.
• O tome Dučić lepo kaže:
• "Tri stvari uvek idu zajedno: mladost, lepota, ljubav. Ljubi
se samo u mladosti, ali se samo u mladosti i u ljubavi
proživljuje i lepota. Nema ljubavi bez lepote; jer je čovek
zaljubljen samo u lepotu, bilo stvarnu ili uobraženu, bilo
telesnu ili duhovnu."
• S obzirom da su vaspitni uticaji najintenzivniji u mladosti,
poznavanje ovog razdoblja čovekova života od izuzetnog
je značaja.
• Karakteristike mladosti koje su u funkciji smisla
vaspitanja su:
• težnja za transcendentalnim i religioznim doživljajima,
• postavljanje pitanja o smislu sveta, čoveka i vlastitog
života,
• posedovanje ličnog sveta vrednosti i ličnog morala,
• želja za stvaralaštvom,
• traženje uzora i ideala i sl.
• U literaturi se govori o posebnosti svake mlade
generacije (Pas svakoji svoje breme nosi) po kojima se
one međusobno razlikuju.
• Zaista je neosporno da postoji neka vrsta "generacijske
filozofije života" (pogled na svet, sitem vrednosti i
vrednosnih orijentacija) koje je nužno poznavati i
uvažavati u vaspitnom delovanju.
 LJUBAV
• I dok o mladosti postoje opsežna naučno-psihološka
saznanja (pubertet i adolescencija), o ljubavi i lepoti
najviše saznajemo od pesnika i žena.
• Za pedagogiju je veoma značajno upoznati i razvijati
eros paedagogikus (ljubav i duhovna veza koja postoji
između vaspitača i vaspitanika).
• Eros-pedagogikus je osnova na kojoj počiva mogućnost
vaspitne komunikacije i ostvarivanja ljubavi prema
znanju, mudrosti, dobroti, pravdi i sl.
• Ljubav je pretpostavka za poštovanje i uvažavanje
ličnosti i slobode jer onaj ko voli čoveka, taj poštuje
njegovu ličnost i slobodu.
• Značajno je takođe, upoznati i izgrađivati ljubav koju
mladi čovek oseća prema Bogu, prema bližnjima i prema
samom sebi, jer je prava ljubav u današnjem svetu
"redak cvetak".
• Erotska (partnerska) ljubav u mladosti je veoma snažna,
ali se o njoj najmanje zna jer se radi o najintimnijim
osećanjima koja su lična stvar svakog pojedinca u koja
se niti mogu niti smeju mešati vaspitači.
• Indirektno je moguće pretpostaviti da ona poseduje
značajnu motivacionu snagu ukoliko budi prijatna
osećanja, odnosno demotivacionu ukoliko su prisutna
neprijatna osećanja.
• Brojni autori smatraju da se u erotskoj ljubavi otkriva
dublji smisao vlastitog bića i bića drugog, pojmovi "ja" i
"ti" za čim u mladosti postoji neprestana žeđ i žudnja.
• Otkrivanje i potpunije shvatanje sopstvenog "ja" doprinosi
lakšem i svestranijem njegovom usavršavanju, a
otkrivanje "ti" omogućava shvatanje drugog i stvara želju
da mu se pomogne.
• Za vaspitače je veoma važno da su kadri voleti, da
razumeju ljubav i da je umeju darovati.
• To nam u krajnjoj instanci dozvoljava da
povezujemo "fiziološko" i "psihičko".
• Oni se reintegrišu u egzistenciju na takav način
da više ne razlikujemo red bića-po-sebi i red
bića-za-sebe; oboje su usmereni prema svetu.
• Iako je naše vlastito telo ono primordijalno polje
koje prethodi svim našim iskustvima, ono nije
objekt za nas nego je uvek na rubu naše
percepcije i sa nama.
• Telo u svojoj osetilnosti sabira čitavu osetilnost
sveta tako što osećajuće telo umeće svoju
osetilnost u opštu osetilnost sveta koja osetilnost
ima svoj osnov u istom biću stvari.
 • LJEPOTA

• “Stari” estetsko određuju kao kategoriju u kojoj je

ostvaren neki red u kome vlada mjera i sklad.
Smatraju da izvan ostvarenog umjetničkog djela
postoji objektivno mjerilo kojim se procjenjuje
njegova estetska vrijednost, a potpuno zanemaruju
subjektivno zadovoljstvo što ga djelo stvara.
• “Mladi”, posve suprotno, uvode pojam ukusa
dovodeći estetsko u najbližu vezu sa čovjekovom
subjektivnošću.
• Danas je estetika zasnovana kao subjektivistička
disciplina koja lijepo poima na osnovu čovjekovog
razuma, osjećanja i imaginacije.
• Estetski fenomen je moguće spoznati jedino na
nivou duha (duše) odnosno uma, tj. celinom
psihičkog funkcionisanja.
• Pri tom pored razuma koristimo intuiciju,
afektivnu i konativnu dimenziju ličnosti.
• To je zato što ljepota nije samo estetska nego je
i metafizička kategorija.
• Čovek ljepotu može pojmiti samo celovito: lepa
duša, lep život, lep postupak.
• To nije samo estetski sud, to je celovit sud.
• Sadržaje estetskog vaspitanja u sportu i fizičkom
vaspitanju treba tražiti u čovjekovom tijelu kao
cilju i pokretu kao sredstvu izražavanja,
analogno tonu u muzici, odnosno riječi u poeziji.
• Riječ je o kvalitativnim pokretima, nasuprot
kvantitativnim, koje karakteriše:
• doživljaj sebe,
• doživljaj oblika,
• ekspresivni pokreti (ljupki, tužni,, dinamični),
• komunikacioni i simbolički pokreti.
• Pokret sopstvenog tijela značajan je medij koji angažuje
psihosenzorne, mentalne i psihomotorne procese.
• To izaziva dublje emocionalne doživljaje koji onda
postaju snažan integracioni faktor ostalih psihičkih
procesa u jedinstvenu cjelinu.
• Estetske kategorije: lijepo, uzvišeno, dramatično,
komično i trgično prepoznaju se na poseban način u
sportu.
• Oni se mogu upoređivati po stvaralaštvu u dramskoj ili
filmskoj umjetnosti.
• Ljepote čovjeka sportiste je dvostruko subjektivna:
• 1. Zato što ljepotu u sportu čovjek stvara na smom sebi i
• 2. Zato što u tom stvaralačkom zanosu koji je pun ognja
čovjek doživljava kao dio sopstvene individualnosti.
• Na taj način ljepota egzistira istovremeno i kao
subjektivna i kao objektivna kategorija.
 LIČNOST

• Ličnost se često određuje kao smisao čovekova

postojanja i kao cilj vaspitanja.
• Bilo da je ideja potekla iz hrišćanske ili humanističke
mudrosti u vaspitanju se mora uvažavati činjenica da je
svaki čovek pozvan da postane ličnost odnosno osoba.
• Dok god živi samim tim čovek svedoči sopstvenu
vrednost i ne sme nikada biti smatran sredstvom nego
uvek ciljem.
• Realizacija ljudske ličnosti pretpostavlja promenu i
novum , ali i nešto nepromenljivo bez čega nema
ličnosti.
• Čovek mora ostati veran sebi, sačuvati svoj lik
predodređen za večnost.
• Cilj vaspitanja u našem društvu je slobodna, svestrano
razvijena ličnost.
• Svestranost ima svoje korene već u atinskom pojmu
kalokagatije (lep i dobar) sa ciljem harmonijskog razvoja
tela i duše,
• u Pestalocijevom harmonijskom razvoju svih ljudskih
moći,
• u idejama humanizma i renesanse,
• neohumanističkom,
• kao i u najnovijem humanističkom pogledu na čoveka.
• Ostvarivanje svestranosti podrazumeva tri aspekta:
• generički (prenošenje iskustva prethodnih generacija),
• personalni (razvoj svih personalnih potencijala) i
• društveno-istorijski (uspostavljanje odnosa između
pojedinca i društva).
• U savremenim psihološkim teorijama ličnost se posmatra
kao kompleksna struktura čije su osnovne karakteristike:
• jedinstvo (celovitost ili integritet), što podrazumeva
celokupnog pojedinca a ne samo neke njegove psihičke
procese. Potpuna integracija, odnosno potpuna zrelost
ličnosti ne postoji; to je neprekidan proces.
• jedinstvenost (osobenost ili identitet), što znači da se
svaki pojedinac razlikuje od svakog drugog po osobinama i
njihovoj međusobnoj povezanosti.
• Zbog toga vaspitni uticaji na pojedine osobine ličnosti
imaju efekta ako se vrše preko ličnosti u celini jer na taj
način doprinose njegovanju i očuvanju njenog integriteta.
• Svestranost treba shvatiti kao mogućnost emancipacije
ličnosti i njenih autentičnih vrednosti.
• Za to je neophodno obezbediti demokratske i stvaralačke
odnose u vaspitanju koji će uvažavati ličnost i podsticati je
na aktivnost i samoaktivnost.
• Stvaralaštvo kao bitna karakteristika svake čovekove delatnosti u
vaspitanju ima specifična obeležja.
• Radi se o stvaralčkom procesu formiranja ličnosti.
• Pedagoško iskustvo pokazuje da postoje stvaralačke sposobnosti
kod svakog deteta.
• One su neposredno povezane sa maštom, a ispoljavaju se u igri,
sportu, govoru, crtanju i sl.
• Zbog toga savremeni školski sistemi afirmišu kreativnost,
samostalnost, radoznalost, inicijativnost i originalnost kod učenika.
• Govori se o problemskoj i interaktivnoj nastavi u kojoj su
zastupljeni novi oblici rada, nove metode i nastavna tehnologija, a
učenici i nastavnici stavljeni u situaciju istraživača.
• U izmenjenoj ulozi nastavnik kreira takve nastavne situacije koje
podstiču učenikovo kreativno ponašanje, pomaže a ne nameće
gotova rešenja, ali ne dozvoljava stihijnost i anarhiju.
• Kako pokazuju empirijska istraživanja, ovakva nastava ima niz prednosti u
odnosu na tradicionalnu nastavu.
• Ona razvija stvaralačko mišljenje:
• originalnost (pronalaženje novih odgovora),
• fleksibilnost (sposobnost menjanja usmerenosti) nasuprot rigidnosti (krutosti) i
• fluentnost (sposobnost predlaganja novih ideja).
• Ova nastava razvija:
• sposobnost redefinisanja (prilaz poznatom na nov način),
• osetljivost za probleme,
• samostalnost,
• lakše snalaženje u novim situacijama,
• veću motivisanost,
• radost i zadovoljstvo kada se postigne uspeh,
• emocionalnu stabilnost,
• hrabrost,
• disciplinovanost, kritičnost, maštovitost i sl.
• Sloboda se različito određuje u pojedinim filozofskim i
pedagoškim teorijama.
• Pristalice slobodnog vaspitanja, naturalizma, pedocentrizma i
personalizma glorifikovali su prirodu deteta i njoj sve potčinjavali.
• Savremeno poimanje slobode plod je novovekovnog i modernog
shvatanja autonomije i samoodređenja čoveka.
• U Kantovoj filozofiji sloboda je konstitutivni faktor za moralno
delovanje.
• Njegov kategorički imperativ: "Radi tako da maksima tvoje volje
u svako doba može ujedno da vredi kao princip opšteg
zakonodavstva", ne znači sputavanje i pokoravanje ličnosti, već
njeno uzdizanje do zakonodavstva sopstvenog uma.
• To zakonodavstvo predstavlja čast i dostojanstvo, a poštovanje
kategoričkog imperativa garancija je ostvarenja slobodne
moralne ličnosti.
• Odnos između slobode i nužnosti najdetalnije je
protumačio Hegel.
• Polazeći od Spinozine teze da je sloboda
spoznata nužnost, tj. sloboda je najbolja moguća
procena nužnosti.
• On je negirao da je sloboda prirodni dar
nezavisan od prirodnih i društvenih zakona.
• Sloboda se stiče i za nju se treba boriti.
• Biti slobodan znači uložiti svesni napor da se
ovlada prirodnim, društvenim i zakonima
sopstvenog života.
• From smatra da je čovek stvarno slobodan
ukoliko su ispunjena tri uslova: ako je
ekonomski, intelektualno i moralno slobodan.
• Ekonomska sloboda ogleda se u čovekovom
neotuđivom pravu na rad i proizvode svoga
rada.
• Intelektualna sloboda znači da je čovek
slobodan ako može da izabere, a izabrati može
jedino ako dovoljno zna kako bi mogao
upoređivati.
• Moralna sloboda ukazuje da čovek ne može biti
slobodan ako je rob svojih strasti, već jedino ako
poseduje ideal i filozofski stav koji mu
omogućava da obavlja smisaonu aktivnost u
životu.
• Za vaspitanje je veoma značajno pitanje
discipline jer se njome u vaspitnoj praksi
može omogućiti ili osporiti sloboda ličnosti.
• Valorizacija discipline se određuje s
obzirom na ciljeve kojima je usmerena.
• Samo razvijanje svesne discipline koja
usmerava ličnost na svesno upravljanje
svojim postupcima uz spoznaju nužnosti
(korisnosti i obaveznosti) moralnih
kriterijuma omogućava poželjnu slobodu u
vaspitanju.
 PEDAGOŠKE ANTINOMIJE

• individualizam – kolektivizam;
• patriotizam – internacionalizam;
• materijalizam – formalizam;
• rukovođenje – stihija;
• stega – sloboda;
• teizam – ateizam;
• egoizam – altruizam;
• vaspitanik kao subjekt vaspitanja – vaspitanik kao
objekt vaspitanja;
• vaspitanje je svemoćno – vaspitanje je bespomoćno;
• pedagogija – antipedagogija.
 VRLINE STARIH HELENA

Sokrat:
• samospoznavanje – samousavršavanjem.

Platon:
• mudrost
• hrabrost
• umjerenost
• pravednost

Aristotel
• urođena sklonost
• saznanje
navika
 HRIŠĆANSKE VRLINE

• Vrlina u hrišćanstvu je poštovanje božjih zakona.

• Hrišćanska tradicija obuhvata sljedeće četiri „prirodne”
vrline:
• smjernost,
• uzdržljivost,
• moralna čistota i
• pravednost.
• Njima je Sveti Pavle je dodao teološke vrline:
• vjera,
• nada i
• ljubav.
• Vrline nisu urođene, već ih je Bog dao kroz Isusa Hrista
da bi ih vjernici usvojili i primjenjivali.
PROTESTANTSKE VRLINE

• praktična strana života

• rad
• radna disciplina
• moralnost
• poslušnost

JEVREJSKE VRLINE
• rad
• marljivost
• preduzimljivost
• poštovanje starijih i
• porodično vaspitanje
 BUDISTIČKE VRLINE

• Budisti smatraju da istinska vrlina dolazi iz uvida četiri

plemenite istine i djelanja u skladu sa njima.
• To se naziva plemenitim osmostrukim putem. Slijeđenje
tog puta podrazumijeva sljedeće vrline:
• ispravni nazori
• ispravne namjere
• ispravan govor
• ispravno djelanje
• ispravan život
• ispravan napor
• ispravna pažnju
• ispravna sabranost
 ISLAMSKE VRLINE

Islamska etika vaspitawem nastoji razviti prvenstveno

kod dječaka sljedeće vrline:

• hrabrost
• odlučnost
• poštovanje zakona vjere
• disciplinovanost
• a kod svih:
• poslušnost Alahu i
• poštovanje roditelja
• Pravila koja nam naređuju da njegujemo različite vrline i
zabranjuju poroke podučavaju nas kako da pređemo iz
mogućnosti u čin (da ostvarimo svoju pravu prirodu, da
dostignemo svoju pravu svrhu).
• Naše želje i osjećanja treba vaspitati upotrebom takvih
pravila i njegovanjem onih oblika postupanja koje propisuje
proučavanje etike.
Tri bitne stvari u razvijanju moralne vrline:
• shvatanje sirove ljudske prirode,
• shvatanje pravila etike i
• shvatanje ljudske prirode kakva bi ona mogla da bude ako
bi ostvarila svoj telos.
• Ljudska priroda u svom sirovom stanju u početku je
nespojiva i u neskladu je sa etičkim pravilima.
• Nju treba preobraziti podučavanjem i vaspitanjem u ljudsku
prirodu kakva ona može biti ukoliko ostvari svoj telos.
KOJE MORALNE VRLINE JE POTREBNO (MOGUĆE) RAZVIJATI U
ŠKOLSKOM SPORTU?
• MUDROST
• HRABROST
• UMJERENOST
• PRAVEDNOST
• ZDRAVLJE
• MARLJIVOST
• STRPLJENJE
• DISCIPLINA
• POSLUŠNOST
• SKROMNOST
• SAMOPOUZDANJE
• RADOZNALOST
• SARADNJA
• LJUBAV
• LJEPOTA
• RELIGIOZNOST
• UTILITARIZAM (KORISNOST)
• HEDONIZAM (UŽIVANJE)
• SAMOSPOZNAVANjE
• SAMOOSTVARIVANjE
 DILEME I PITANJA
• Religijska pripadnost i razvoj moralnih vrlina
u školskom sportu
• Filozofija i filozofija života i razvoj moralnih
vrlina u školskom sportu
• Kako postići “konsenzus” oko najvažnijih
moralnih vrlina koje treba razvijati u
školskom sportu?
• U čemu je diferencija specifika formiranja
sportskih moralnih vrlina u odnosu na vrline
u drugim sferama čovjekovog ispoljavanja?
• Može li se u sportu prihvatiti Aristotelova
ideja o “zlatnom pravilu” sredine?
• U kojoj mjeri naš školski sport doprinosi
razvoju moralnih vrlina?
 PREPORUKE

• TRAGATI ZA IZVRSNOŠĆU (SAMOSPOZNAVANjE

SAMOUSAVRŠAVANjEM) KROZ IZLAGANjE
IZAZOVU.

• TAKMIČITI SE, DAKLE, SA SAMIM SOBOM U

ODNOSU NA PROTIVNIKA.

• POBIJEDITI PROTIVNIKA, DAKAKO, ALI IMATI NA

UMU DA TO NIJE JEDINI CILj U ŠKOLSKOM
SPORTU.

• Dok djeca rastu moraju biti podučavana od vrlih

ljudi. (Aristotel)
 VIII. VASPITNI RAD U SPORTU

• Vaspitni rad u sportu: vrlo kompleksan fenomen.

• Kao i svaki drugi rad ima: planiranje, realizacija i evaluacija.
• Specifičnost u odnosu na druge vrste rada: uticaj ili delovanje
koje obično vrše starije generacije na mlađe.
• B. Rakić smatara da većina pedagoških i psiholoških pravaca i
škola priznaju da se pod vaspitnim uticajem i delovanjem
podrazumeva:
• stimulisanje,
• motivisanje u različite svrhe,
• identifikovanje,
• davanje primera,
• nadziranje,
• vođenje,
• savetovanje i sl.
• Osnovni pojmovi koji se odnose na vaspitni rad
su:
• 1. ciljevi i zadaci vaspitanja
• 2. sadržaji vaspitanja
• 3. procesi i dinamizmi u vaspitanju
• 4. organizacija vaspitnog rada
• 5. planiranje, sprovođenje i procena sa
vrednovanjem vaspitnog rada
• 6. metode, postupci i sredstva vaspitnog rada
• 7. naučno-istraživački rad u vaspitanju.
• U vaspitnom radu ličnost vaspitanika je uvek u centru pažnje:
• Vaspitanjem i samovaspitanjem razvijaju se njene kognitivne ,
afektivne i psihomotoričke dimenzije, usvajaju određene
vrednosti, formiraju ideali, razvija motivacija i sl.
• Svaka ličnost ima specifičan kapacitet u pogledu potreba i
mogućnosti vaspitanja, to jest "stepen vaspitljivosti" i
osetljivost za vaspitne uticaje.
• Govori se o potrebi prevaspitanja, o empatičnom stavu
vaspitanika, njegovoj sposobnosti da se identifikuje, o njegovoj
sugestibilnosti i moći da imitira, da se saopštava, da se
pokorava, da sluša i sl.
• (Rakić, B., 24-25).
• Vaspitni rad je najobuhvatniji pojam koji pokriva i pedagoško
vođenje i vaspitni savetodavni rad, ali i sve oblike obrazovnih
pregnuća u kojima se mogu prepoznati vaspitni uticaji.
• Prema P. Mandiću (1986) naučnici ne prave razliku između
pedagoškog vođenja i pedagoškog savetovanja niti ih
hijerarhijski porede.
• Posmatraju ih kao dve mogućnosti pedagoškog rada kojima se
efikasno rešavaju vaspitni problemi, obrazuje i vaspitava
ličnost.
• U istorijskoj perspektivi pedagoško vođenje je vezano za
profesionalnu orijentaciju i profesionalni razvoj (Parsons),
• dok je pedagoško savetovanje u suštini dijagnostika i terapija
(Frojd i njegovi sledbenici).
• Petar Mandić: razlike između pedagoškog vođenja i
pedagoškog savetovanja:
• vođenje je više kognitivna, a savetovanje više emocionalna
veza,
• vođenje je manje personalna i intimna veza, a savetovanje
više personalna i intimna veza,
• vođenje je više strogo strukturirana i zatvorena veza, dok je
savetovanje manje strukturirana i više otvorena ljudska veza,
• vođenje je više javna, a savetovanje privatna i poverljiva veza,
• vođenje je više didaktizirana, a savetovanje manje
didaktizirana veza,
• U procesu vođenja inicijativu za kontakt daje školski pedagog
ili psiholog; kod savetovanja inicijativa za kontakt dolazi od
učenika,
• u procesu vođenja manja je interakcija između učenika i
pedagoga, a kod savetovanja interakcija je puno veća zbog
toga što su oba subjekta više emocionalno uključena.
• Pedagoškim vođenjem i pedagoškim savetovanjem
(savetodavnim vaspitnim radom) bave se specijalizovani
stručnjaci (pedagozi, psiholozi, lekari, socijalni radnici),
• Njegovu suštinu (principe, metode, sredstva i dr.) moraju
poznavati i svi koji se bave, nastavničkim, trenerskim i sličnim
zanimanjima,
• odnosno svi oni koji su na bilo koji način u situaciji da utiču na
mlade ljude.
 1. PRINCIPI VASPITNOG RADA U SPORTU

• Principi: zakonitosti i orijentacione smernice za vaspitni

rad.
• Nastavnici, treneri, vaspitači, pedagoški savetnici… moraju ih
dobro poznavati i uvažavati u praktičnoj vaspitnoj delatnosti.
• Vaspitni principi nemaju takvu moć da uz obavezno
pridržavanje bezuslovno donose željeni rezultat, njihovo
poznavanje i uvažavanje smanjuje stihijnost i nedoslednost u
vaspitanju.
• Pogrešno je precenjivanje i apsolutiziranje pojedinih principa.
• Nema univerzalno važećih principa koji bi imali svevremenu
važnost i primenjivost u različitim pedagoškim situacijama i
različitim društvenim epohama.
• Broj principa vaspitnog rada pedagozi različito određuju.
• Odabrani principi koji su obrađeni u ovoj knjizi rezultat su našeg
teorijskog i praktično-iskustvenog shvatanja.
• To su sledeći principi:
• 1. princip svrsishodnosti (celishodnosti)
• 2. princip svesne aktivnosti (samoaktivnosti)
• 3. princip individualizacije
• 4. princip humanosti
• 5. princip jedinstvenosti
• Kod drugih autora moguće je naći i sledeće principe vaspitnog
rada:
• princip sistematičnosti i postupnosti,
• princip primerenosti sadržaja uzrastu sportista,
• princip perspektivnih linija,
• princip samovaspitanja,
• princip doživljaja, itd.
 1.1. PRINCIP SVRSISHODNOSTI (CELISHODNOSTI)
• Svrsishodnost: značajna karakteristika vaspitanja (svrsisodna,
svesna, planska, sistematična i organizovana delatnost.
• Jasnoća cilja: intencionalnost vaspitnog rada pokazuje –
temeljna pretpostavka za uspešno ostvarivanja zadataka
vaspitanja i usmeravajuća tendencija za primenu ostalih principa.
• Svaki vaspitač mora dobro poznavati opšti cilj vaspitanja (kod
nas razvoj svestrane slobodne ličnosti),
• prihvatiti ga na nivou ubeđenja i
• verovati da u vaspitnom radu može doprineti njegovom
ostvarenju.
• Makarenko: upozorio na značaj jasnoće i konkretnosti cilja i
zadataka vaspitanja.
• Vaspitni proces mora do kraja biti svrsishodan.
• Vaspitač treba upravljati metodama i sredstvima rada u
skladu sa ciljem i zadacima, a ne da ona upravljaju njime.
•
• Vaspitna sredstva sama po sebi nisu ni dobra ni loša;
• uspeh ili neuspeh vaspitnog rada zavisi od niza okolnosti u
kojima se ona primenjuju (osobine vaspitanika, sposobnosti
vaspitača, vreme, srediina i sl.).
• Vaspitne metode, sredstva i postupke nije moguće unapred
propisati prema postavljenom cilju vaspitanja, zato je uloga
vaspitača veoma odgovorna i delikatna.
• On mora pronaći one metode, sredstva i postupke koji će u
datoj situaciji dati najbolje rezultate.
• Vaspitač je slobodan u izboru metoda, sredstava i postupaka,
• ali istovremeno mora posedovati teorijsko znanje i iskustveno
umeće da ih znalački upotrebljava u skladu sa ciljem i
zadacima vaspitanja.
• U tome je smisao i funkcija principa svrsishodnosti.
 1.2. PRINCIP SVESNE AKTIVNOSTI
(SAMOAKTIVNOSTI)
• Princip svesne aktivnosti vaspitanika utemeljen je na suštinskoj
težnji čoveka za telesnom i duhovnom aktivnošću.
• Detetovu prirodnu potrebu za aktivnošću treba razumeti, u
vaspitnom radu podsticati i razvijati kako bi ona od prirodne
potrebe prerasla u osobinu ličnosti.
• To je dug i naporan proces koji zavisi od shvatanja smisla
vaspitanja i njegovog ostvarivanja u praksi.
• Rasprave o položaju vaspitanika u vaspitnom procesu kreću se
od shvatanja da ga treba staviti u pasivan položaj
• do uvažavanja vaspitanika kao subjekta vaspitanja.
• Princip svesne aktivnosti afirmiše aktivistički (subjekatski)
položaj vaspitanika, što podrazumeva usklađenost spoljašnih
uticaja vaspitača i unutrašnjih odgovora vaspitanika.
• Spoljašnji uticaji uz aktivno angažovanje i ravnopravne
interpersonalne odnose, slobodnu obostranu komunikaciju i
ličnu aktivnost doživljavaju se i usvajaju kao unutrašnji.
• Ovaj princip postavlja zahteve za specifičnu primenu metoda,
oblika i sredstava vaspitanja, aktivnu i stvaralačku ulogu
vaspitača i vaspitanika, postepeno osamostaljivanje i
osposobljavanje vaspitanika za samoobrazovanje i
samovaspitanje.
• Na taj način svesna aktivnost se pokazuje i kao rezultat i kao
uslov vaspitanja.
• Slobodna stvaralačka ličnost (kao rezultat vaspitanja) može se
ostvariti ako je ispunjen uslov za aktivnost i samoaktivnost
ličnosti.
 1.3. PRINCIP INDIVIDUALIZACIJE
• Individualizacija je čovjekova sudbina.
• Suština principa individualizacije proizilazi iz činjenice da je
svaki čovek posebna i jedinstvena ličnost čiju strukturu čini
niz osobina, sposobnosti, motiva, interesovanja, koje su
različito razvijene kod različitih ljudi.
• Efikasna primena principa individualizacije:
• poznavanje razlika u kalendarskom, intelektualnom i
obrazovnom uzrastu,
• uvažavanje polnih, socijalnih i sl. razlika.
• Odmeravanje zadataka i zahteva koji se postavljaju
vaspitaniku prema njegovim individualnim mogućnostima
• ne znači oslobađanje od izvesnog napora koji je neophodan
za razvoj kako pojedinih organa tako i njihovih funkcija.
•
• Ako želi da poštuje princip individualizacije,vaspitač mora
uvažavati i zahtev postupnosti , tj. mora prilagoditi svoje
aktivnosti tempu napredovanja i stepenu postignuća u
pojedinim oblastima kod svojih vaspitanika.
• Ovaj princip podrazumeva i individualizaciju u primeni pojedinih
metoda i sredstava vaspitanja.
• Aktuelna je i danas Makarenkova samoocena o tome kada je
postao pedagog:
• “Bilo je to onoga časa, kada sam naučio da na mnogo
različitih načina postavljam isti zahtev, izričem isto
upozorenje, ili opomenu, zavisno od individualnih osobina
vaspitanika i pedagoške situacije”.
 1.4. PRINCIP HUMANOSTI

• Princip humanosti u demokratskom društvu treba da prožima

celokupnu vaspitnu aktivnost.
• Njegov osnovni smisao prema N. Potkonjaku, “ ...sastoji se u
stvarnom poštovanju ličnosti koja se vaspitava
• u uverenosti vaspitača u snagu vaspitanja uverenost u
mogućnost pozitivnog razvitka ličnosti, u sposobnosti da
projicira pozitivno u svakoj ličnosti i da se za to popzitivno bori.”
• Humanost (čovečnost) počiva na pedagoškoj ljubavi.
• Ljubav je osnova za poštovanje ličnosti, otvorenost u
komunikacijama, odanost, vernost, nesebičnost i altruizam.
• Ove humane vrednosti nije moguće ostvariti ako nisu protkane
istinskom ljubavlju.
• Ljubav se ne sme izroditi u lažno milosrđe, popustljivost i
bolećivost prema vaspitanicima – to može negativno uticati na
njihov razvoj.
• Klasično je i neprevaziđeno Makarenkovo iskustvo u vezi s
postavljanjem zahtjeva i poštovanjem čoveka:
• “Moj osnovni princip bio je uvek: što više zahteva prema
čoveku, ali ujedno i što više poštovanja njegove ličnosti.
• U našoj dijalektici, strogo uzevši to je jedno te isto: kada mi od
čoveka mnogo zahtevamo, onda se već u tome sastoji i naše
poštovanje.
• Upravo zato što mi zahtevamo, upravo zato što se taj zahtev
izvršava, mi poštujemo čoveka.”
• Princip humanosti je potisnut u totalitarnim državnim režimima,
prelomnim društvenim epohama (ratovima, nacionalnim
sukobima, revolucijama i sl.),
• ali i savremenim potrošačkim mentalitetom, snobizmom i
komercijalizmom u kulturi.
• Demokratičnost u vaspitnom radu se shvata kao političko-
pravni problem i kao pedagoški problem:
• Kao političko-pravni problem demokratičnost se reguliše
međunarodnim konvencijama koje garantuju pravo na isti
položaj svoj deci bez obzira na rasu, veru i naciju, ekonomsku
moć i sl.
• Kao pedagoški problem, demokratičnost se ogleda u
uspostavljanju vaspitno oblikovanih komunikacija između
vaspitača (starijih, koji imaju znanje i moćnih) i vaspitanika
(mladih, koji nemaju znanje i nemoćnih).
• Problemi u ostvarivanju ovih ideja u praktičnom vaspitnom radu
dovode u pitanje i princip humanizma i ostvarivanje opšteg cilja
vaspitanja.
 1.5. PRINCIP JEDINSTVENOSTI

• Zahteva obezbeđenje jedinstva vaspitnih uticaja različitih

faktora (porodica, škola, sportske organizacije, mas-mediji i dr.)
i njihovu usmerenost ostvarivanju opšteg cila vaspitanja.
• Jedinstveno vaspitno delovanje povećava snagu uticaja, iako
ga je teško ostvariti i unutar pojedinih faktora: npr. u porodici
među njenim članovima, u školi među pojedinim nastavnicima),
i između pojedinih faktora.
• Potpuno jedinstvo je nemoguće ostvariti, ali je moguće do
izvesnog nivoa uspostaviti međusobnu saradnju i koordinaciju.
• Porodica i škola: najuticajniji faktori vaspitanja.
• U njima se prelamaju i osvješćuju ostali uticaji.
• Saradnja ove dve vaspitne institucije smanjuje i premošćuje
njihova protivrečna pedagoška dejstva, koja, inače mogu
izazvati konflikte u ličnosti vaspitanika.
• Princip jedinstvenosti upućuje na uvažavanje optimalnih
vaspitnih uticaja pojedinih faktora vaspitanja bez precenjivanja ili
potcjenjivanja jednih u odnosu na druge.
• Takvih pokušaja u istoriji vaspitanja je bilo.
• Najnovija shvatanja na izmaku ovoga veka inicirala su ukidanje
škola (“dole škole”, “raškolovano društvo”).
• Pogrešna su i shvatanja o apsolutnoj dominantnosti školskih
vaspitnih uticaja, ili, pak, porodičnih.
• Princip jedinstvenosti najuže je povezan sa principom aktivnosti
i samoaktivnosti vaspitanika.
• Vaspitanici se trebaju što pre osamopstaliti kako bi, što pre bili
osposobljeni da kritički procenjuju različite vaspitne uticaje i
uvažavaju one koji im najviše odgovaraju i doprinose njihovom
razvoju.
• Odabrani vaspitni principi imaju karakter opštosti i primenljivi su
u svim fazama vaspitnog rada.
• Međusobno su povezani i komplementarni, tako da
predstavljaju jedinstven teorijski konstrukt koji mora biti
“osvešćen” u praktičnoj vaspitnoj delatnosti.
 2. METODE I SREDSTVA VASPITNOG RADA
• Opšti principi vaspitnog rada služe kao smernice za izbor i
stvaralačku praktičnu primenu metoda i sredstava.
• Metode su putevi, načini i postupci pomoću kojih se ostvaruju cilj,
zadaci i smisao vaspitanja.
• Kao što ne postoje univerzalni principi, tako ne postoje ni
univerzalne metode vaspitnog rada.
• Pokušaji favorizovanja pojedinih metoda i pokušaji negiranja
svake metode (zalaganja za samorazvoj ličnosti i sl.).
• Sredstva vaspitnog rada služe za ostvarivanje praktičnih zadataka
u okviru jedne ili više metoda ili su relativno samostalna.
• Obično se obrađuju kao pripadajuća pojedinim metodama.
• Stvaralačka aktivnost vaspitača najviše dolazi do izražaja u
traženju, odabiranju, i varijaciji različitih metoda i sredstava.
• Ova stvaralačka aktivnost u primeni metoda i sredstava približava
vaspitni rad umetničkoj kreativnosti.
•
 2.1. METODA USMERAVANJA
(poučavanje i uveravanje, savet (pouka), primer, uzori,
ideali, idoli, vrednosti)
• Podrazumeva pedagoške situacije u kojima je vaspitanik subjekat
vaspitanja; omogućeno mu je da svesno aktivno i kritički usvaja
nova znanja, vrednosti, određeni pogled na svet.
• U savremenom vaspitanju pretpostavlja slobodnu komunikaciju i
obostrano poverenje na relaciji vaspitanik – vaspitač u kojoj
klasični oblici poučavanja i savetovanja gube smisao.
• Ovom metodom želimo uveriti vaspitanike u ono što je dobro,
istinito, poželjno, lepo ..., ukazujući istovremeno na suprotne
vrednosti.
• Poučavanje i uveravanje (relativno samostalna sredstva
vaspitanja) primenjuju se i u metodi usmeravanja.
• Neki ih zbog te njihove samostalnosti svrstavaju u metode
vaspitnog rada.
• Poučavanje je uže od uveravanja i prethodi mu. Odnoasi se
pretežno na razum.
• Uveravanje se odnosi i na razum i na emocionalnu i voljnu sferu
ličnosti.
•
• U vaspitnoj praksi teško je odvojiti poučavanje od uveravanja, a
od umešnosti vaspitača zavisi da li će već na nivou poučavanja
vaspitanici ne samo shvatiti nego i prihvatiti pojedine vrednosti i
stavove.
• To je moguće postići ukoliko je i sam vaspitač iskreno oduševljen
(uveren i ubeđen) onim u što uverava vaspitanike.
• Samo tako poučavanje i uveravanje mogu usmeravati vaspitanike
u poželjnom pravcu i razvijati ličnost.
• Savet (pouka): uputi vaspitanika kako se valja i kako se ne valja
ponašati u pojedinim životnim situacijama da bi izbegao neprilike i
opasnosti.
• Efekat saveta je veći ukoliko su vaspitanici zreliji (stariji) i ako je
vaspitač uspostavio prijateljski odnos, poverenje i razumevanje.
• “Da bi savet bio uspešan, mora biti prirodan i nenametljiv ... koji
ima obeležje intimnosti i poverenja ..., mora biti aktuelan, ...
konkretan, očigledan, razumljiv i logičan, uverljiv i prihvatljiv i
emotivno obojen.”
• Savet ne temelji na vaspitanikovom iskustvu; treba ga povezati sa
drugim vaspitnim sredstvima (igra, rad, kulturne navike i sl.).
• Primer je snažno vaspitno sredstvo koje naročito dolazi do
izražaja upravo u metodi usmeravanja.
• Njegov značaj veličali su Komenski i Lok.
• Naš narod kaže: “Šta rade deca? Šta vide od oca.”
• Moć primera zasniva se na njegovoj konkretnosti, očiglednosti
i uverljivosti, kao i sklonosti, posebno mladih vaspitanika, da
oponašaju, emocionalno doživljavaju i prihvataju stavove
osoba koje vole i koje su im bliske.
• Takve osobe su roditelji, nastavnici, sportski treneri i sl.
• Svrha vaspitnog rada u metodi usmeravanja je u pružanju
pomoći vaspitanicima kako bi oni otkrili, prepoznali i ugledali
se na one pozitivne primere koji im mogu postati uzori.
• Uzori : ne moraju biti tako konkretni i očigledni kao primeri, niti
će svi oni koji formalno predstavljaju primere postati uzori.
• Za uzore, pored roditelja, nastavnika i sportskih trenera,
vremenom se biraju i:
• “živi primeri” savremenika, (umetnici, naučnici, sportisti),
• umetnički oblikovani likovi (književnost, film, pozorište),
• istorijske ličnosti,
• nacionalni junaci i sl.
• Zato što nastavnici i sportski treneri predstavljaju
najneposrednije “žive primere” i potencijalne “žive uzore”
mladima, oni moraju posedovati pozitivne osobine jer će se po
njihovom modelu najčešće birati svi kasniji uzori.
•
• Ideali : treba ih razlikovati od uzora.
• Uzor je stvaran i vezan za osobu koju vaspitanik poznaje, ima
njenu predstavu ili je doživljava kao stvarni lik,
• ideal je savršeni lik koji se zamišlja i koga je teško dostići.
• Ideal je ono čemu se neprestano teži, on postoji kao vrhovni
cilj i konačni smisao čovekove egzistencije.
• Uzor mladi slede, oponašaju ga, komuniciraju s njim i sl.
• Ideal ih usmerava, oduševljava, zanosi, uzvisuje ...
• Omladina je po svojoj prirodi sklona da stvara ideale.
• Tu njenu sklonost treba podsticati, a ideale iskoristiti kao
sredstvo koje pokazuje kuda vodi put i kako se na tom putu
istrajava.
• Idoli su predmet “slepog” obožavanja sa velikim emocionalnim
ulaganjem. Ne treba ih stvarati niti slijediti.
• Vrednosti i vrednosne orijentacije su značajno sredstvo
vaspitnog usmeravanja.
• One nastaju u fenomenalnom i transcendentalnom svetu.
• Stvarni život je “natopljen” vrednostima, čudesan i prekrasan.
• Svaki čovek je u neprestanom traganju za najvećom vrednošću
kako bi zadovoljio svoju iskonsku žeđ za intencionalnošću i
usmerenošću.
• Njegova uzvišenost ogleda se u tome što je u stanju da čulne i
utilitarističke vrednosti (niže) vrednosti podređuje duhovnim,
božanskim (višim) vrednostima.
• U vaspitnom radu mlade treba poučiti kako da otkriju,
prepoznaju, dožive i razviju sopstvene vrednosti (poželjne
osobine ličnosti) koje onda postaju orijentacione smernice
(vrednosne orijentacije) u njihovom životu.
 2.2. METODA NAVIKAVANJA
(rad, igra, kultura, organizacija, grupa)

• Metoda navikavanja je zasnovana na ličnom iskustvu

vaspitanika koje on stiče kroz sopstvenu aktivnost
ulažući izvestan napor i savlađujući određene teškoće.
• Tako se formiraju umenja i navike koje omogućavaju
čoveku da lakše, brže i efikasnije obavlja svoje
svakodnevne zadatke.
• Sam proces formiranja navika ima logičan redosled koji
je pod punom kontrolom svesti:
• demonstracija vaspitača,
• objašnjavanje i
• samostalno izvođenje vaspitanika.
• Iza toga sledi dug period ponavljanja i vežbanja
do potpune automatizacije.
• Ovaj period zahteva:
• uporan, sistematski i kreativan vaspitni rad,
• doslednost u zahtevima i ispunjavanju
postavljenih zadataka
• kako bi stečene navike iz različitih sfera
čovekova života (higijenske, kulturne, radne)
postale "unutrašnja potreba" vaspitanika, a ne
vanjski pritisak i prisiljavanje.
• Brojna su, raznovrsna i međusobno povezana
sredstva navikavanja.
• Rad predstavlja jedno od najznačajnijih
sredstava u metodi navikavanja.
• Prve radne navike se stiču na praktičnom radu
koji učenici obavljaju u porodici i školi.
• Nezamenjiva je uloga porodice u kojoj od prvih
pokreta ruku treba početi i sa formiranjem radnih
navika.
• U njoj je moguće na najprirodniji način formirati
navike za obavljanje svih vrsta posla i izbeći
patrijahalni recidiv o "muškim" i "ženskim"
poslovima.
• Svaku vrstu rada treba shvatiti, doživjeti i
obavljati kao prirodnu, egzistencijalnu (primarnu)
čovekovu potrebu.
• Radom kao vaspitnim sredstvom koristili
su se Pestaloci, Makarenko, zagovornici
"radne škole", i brojni drugi pedagozi.
• Ne treba posebno podvlačiti da rad mora
biti primeren fizičkim snagama i
intelektualnim sposobnostima vaspitanika.
• Njegov cilj treba biti "vidljiv" i ostvarljiv.
• Za razvijanje dužnosti i odgovornosti svi
radni zadaci moraju biti savesno izvršeni.
• Igra je takođe značajno sredstvo u formiranju
navika.
• Na mlađem školskom uzrastu u igri, a kasnije u
sportu, mladi ispoljavaju svoje težnje za
kretanjem i dinamičnošću.
• Ako se znalački osmisle sport i igra mogu
predstavljati onaj medijalni faktor u kome se
spontano "osvešćuju" i učvršćuju već formirane
navike (drugarstvo, prijateljstvo, dužnosti,
obaveze i sl.),
• ali i stiču nove (disciplinovanost, poštovanje
određenog reda, utvrđenih normi, sportskih
pravila i sl.).
• Kultura, pod kojom ovde podrazumevamo njen
najširi, popularni smisao:
• čitanje, slušanje muzike,
• posmatranje filmskih i pozorišnih predstava,
• različiti oblici zabave i razonode mladih,
• amatersko stvaralaštvo u različitim umetnostima
i sl.
• Sve to omogućava formiranje navika "kulturnog"
ispunjavanja slobodnog vremena.
• Istovremeno, kultura služi kao brana od
ispraznog traćenja slobodnog vremena u
kafićima, upražnjavanja kvazikulturnih vrednosti
i sličnih stranputica.
• Organizacija ili "dnevni režim života" u
porodici i školi, ako je planiran, organizovan i
sistematičan, može postati značajno sredstvo
vaspitnog navikavanja.
• Ono formira tzv. zone osobne stabilnosti.
• Pravilnom organizacijom porodičnih aktivnosti
utvrđuje se vreme potrebno za rad, odmor, jelo,
učenje, igru i spavanje.
• Bitno je da se određene aktivnosti obavljaju po
ustaljenom ritmu iz dana u dan, jer se tako
vaspitanici navikavaju da određene aktivnosti
obavljaju u isto vreme.
• Na taj način se uspešnije formiraju higijenske,
kulturne i radne navike.
• Organizacija školskog života (nastavni časovi i
odmori) takođe doprinose formiranju navika.
• Važno je da disciplina vlada i za vreme odmora
kako nered s odmora ne bi poremetio
organizacioni ritam čitavog školskog života.
• Doslednost u poštovanju porodične i školske
organizacije proizvodi pozitivan transfer za
poštovanje iste takve organizacije u drugim
socijalnim grupama, kao što su:
• (sportske, vršnjačke, domske i sl.)
• i navikava mlade na red, rad, urednost i
disciplinu, tačno i pravovremeno izvršavanje
svojih obaveza.
• Grupa predstavlja najprirodniji oblik za većinu
socijalnih aktivnosti čoveka.
• U sportskom timu kao specifičnoj socijalnoj grupi
intenzivnije je emocionalno angažovannje i
učestalije su komunikacije među sportistima.
• To olakšava formiranje navika u procesu
ispunjavanja svakodnevnih obaveza na treningu,
odnosno takmičenju.
• Isto tako, sportsko angažovanje omogućava
sportisti da proveri usvojenost umeća i navika
ponašanja koje je stekao u drugim vaspitnim
grupama, odnosno putem drugih metoda i
sredstava vaspitnog rada.
 2.3. METODA PODSTICANJA
(pohvala, nagrada, obećanje, takmičenje, priznanje,
iskustvo uspeha)

• S obzirom da vaspitni proces predstavlja dugotrajan i

naporan put nisu retka kolebanja, posustajanja i
iskušenja koja prete da naruše i poremete ostvarivanje
poželjnih rezultata vaspitanja.
• Metoda podsticanja služi da osveži snagu i volju mladih
buđenjem prijatnih osećanja koja postaju snažni
unutrašnji motivi delovanja.
• Podsticanje je potrebno i onima koji postižu sportske
rezultate (pojačavanje motivacije), a neophodno je i
onima koji iz bilo kojih razloga ne ostvaruju željene
rezultate.
• Postoje brojna sredstva podsticanja, a najčešća su:
pohvala, nagrada, obećanje, takmičenje, priznanje i
iskustvo uspeha.
• Pohvala je najčešće sredstvo podsticanja.
• Može biti pojedinačna i grupna, usmena i pismena,
iskazana u procesu aktivnosti ili u posebnim (svečanim)
okolnostima.
• U primeni pohvale treba uzeti u obzir uzrast, individualne
razlike i uslove u kojima se pohvala izriče.
• Mlađe sportiste možemo pohvaliti i za manja pozitivna
dela i češće, a starije samo za dela koja pohvalu
zaslužuju i ređe.
• Što se tiče individualnih razlika, razumljivo je da ćemo
samouverenog sportistu manje hvaliti od onoga koji je
potišten, obeshrabren ili je izgubio poverenje u sopstvene
mogućnosti.
• Majstorstvo trenera se ogleda i u tome s kakvom
umešnošću primenjuje pohvalu.
• Osnovno je pravilo da ona podstiče sportistu na aktivnost
zbog osećanja dužnosti, a ne radi pohvale koju će dobiti.
• Nagrada predstavlja jako, ali i veoma osetljivo
sredstvo podsticanja.
• Nagrada u sportu pored duhovnog zadovoljstva
najčešće donosi i materijalnu korist.
• Ona ne sme postati sama sebi cilj, nego mora
biti sredstvo za postizanje većih ciljeva.
• Stoga je pri nagrađivanju potreban još veći
oprez nego kod primene pohvale.
• Nagradu treba primenjivati retko i pravedno,
češće kod mlađih sportista i češće grupno nego
pojedinačno.
PREDNOSTI I NEDOSTACI NAGRADA PREMA BRANKU
RAKIĆU:
• a) prednosti
• 1. omogućuju zadovoljavajuće asocijacije koje jače utiču da se
ponovi željeni akt.
• 2. prijatne su i obično rađaju interes i oduševljenje.
• 3. utiču na ego-pojačanje i razvijaju viši moral.
• b) nedostaci
• 1. nagrađivanje je spoljašnje podsticanje, a u učenju je potrebno
razviti volju za učenje i duži naporan rad koji nisu uvek prijatni - i u
situacijama u kojima nema nagrađivanja.
• 2. nagradama se može postići da vaspitanici uvek očekuju
priznanje.
• 3. najveće teškoće u praktikovanju nagrađivanja su u tome što ima
relativno malo dece koja se mogu nadati da će dobiti nagradu.
• Za vaspitni efekat nagrade neophodno je oceniti kada, koga, kako
i na koji način nagraditi.
• Obećanje kao vaspitno sredstvo ima funkciju da najavi
pohvalu ili nagradu što kod sportiste proizvodi ugodno
raspoloženje koje ga podstiče na aktivnost.
• Nije dobro da obećane nagrade (pogotovo materijalne)
postanu jedini cilj sportskog angažovanja i ponašanja
sportiste. Isto tako, ne treba obećavati ono što nije
moguće izvršiti, jer to ruši autoritet onoga ko je obećao.
• Obećanje ima veći vaspitni efekat ako se daje na kraći
rok zbog toga što duži rokovi smanjuju snagu motivacije.
• Pokretačka snaga obećanja je zavisna od toga kakav
ugled trener uživa u klubu, primenjuje li prečesto
obećanja, da li ih dosledno ostvaruje i sl.
• Takmičenje predstavlja specifičnu sportsku
aktivnost u kojoj pojedinci ili grupe nastoje da
brže ili kvalitetnije ostvare cilj od drugih
pojedinaca ili grupa kojima je postavljen isti cilj.
• Takmičenje kao sredstvo u sportu ima tri vida
ispoljavanja: takmičenje među članovima istog
tima, takmičenje jednog tima sa drugim i
takmičenje sa samim sobom.
• Ovo vaspitno sredstvo su primenjivali još stari
Grci jačajući njime borbrni duh na telesnom i
intelektualnom području.
• Smisao takmičenja u sportu se ne može i ne
sme iscrpsti samo u pobedi, ono mora da jača
voljna i emocionalna svojstva ličnosti.
• Neželjene posledice takmičenja kao što su:
• sebičnost,
• nezdrava konkurencija,
• zajedljivost, potcenjivanje,
• oholost,
• ismejavanje slabijih i sl.,
• potrebno je na vreme uočiti i preventivno delovati u
njihovom otklanjanju.
• Kolektivni sportovi u kojima se dobri rezultati postižu
samo zajedničkim zalaganjem, saradnjom i
pomaganjem, pružaju veće mogućnosti da se razviju
poželjne i onemoguće nepoželjne osobine ličnosti.
• Oni podstiču razvoj potencijalnih mogućnosti svakog
pojedinca i omogućavaju njegovu punu afirmaciju.
• Priznanje se odaje sportisti kada postiže određeni uspeh,
zalaže se, istrajan je i primerno se ponaša s ciljem da ga
motivišemo da tako i dalje čini.
• To ispoljavamo u obliku odobravanja, bodrenja ili podržavanja.
• Zavisno od uzrasta možemo ga izraziti rečima, osmehom,
dodirom ruke i sl.
• Primenjujemo ga češće kod onih sportista koje treba neprestano
podsticati na rad i zalaganje, a naročito kod mlađih i osetljivih.
• Iskustvo uspeha kao sredstvo podsticanja u sportu ima veoma
značajnu funkciju, pogotovo za početnike.
• Ispravno je putem individualizacije i diferencijacije sadržaja i
oblika rada omogućiti mladim sportistima da ostvare početni
uspeh koji će postati snažan motivacioni faktor za njihovo dalje
angažovanje.
• Poznata izreka da ništa tako dobro ne uspeva kao dobar uspeh i
ovde ima puno opravdanje.
• Sva sredstva podsticanja treba upotrebljavati
razumno, pravedno i sa osećanjem za meru.
• Pohvala, nagrada i priznanje moraju biti
zasluženi.
• Opšte je pravilo da češće podstičemo mlađe,
slabije i one koji nemaju dovoljno poverenja u
svoje snage i mogućnosti.
• Veoma je značajno da sportisti shvate da cilj
nagrade nije njen spoljašnji simbol (poraz
protivnika, na primer),
• nego stečena osobina i unutrašnje zadovoljstvo
zbog postignutog uspeha.
 2.4. METODA SPREČAVANJA
(kontrola, supstitucija, upozorenje, zahtev, kazna)

• Metodu sprečavanja koristimo da onemogućimo pojavu i

ustaljivanje ponašanja sportiste koje je suprotno
projektovanom cilju vaspitanja.
• Njena funkcija je preventivna (predupređivanje
neželjenog ponašanja) i korektivna (promena neželjenog
ponašanja).
• U skladu s pedagoškim optimizmom koji neprestano
traga za onim što je dobro i poželjno u ličnosti svakog
vaspitanika, ovu metodu treba koristiti samo u
slučajevima kada delovanje drugih metoda nije efikasno.
• Trener mora sistematski pratiti razvoj sportiste, na
neželjene pojave u ponašanju reagovati blagovremeno,
• najpre preventivnim sredstvima, a tek u krajnjoj nuždi
sredstvima sprečavanja.
• U primeni sredstava sprečavanja treba se držati
sledećeg metodskog postupka:
• ono što smatramo da je negativno treba prvo objasniti,
otkriti i pokušati otkloniti prave uzroke takvog ponašanja,
• a tek onda kad su sva sredstva iscrpljena, posegnuti za
nekim sredstvom sprečavanja.
• Pri tom treba imati na umu da cilj primene sredstava
sprečavanja nije osveta prema sportisti već sprečavanje
ponašanja koje može imati negativne posledice za njega
lično ili za njegove drugove u timu.
• To je vaspitno sredstvo, a ne sredstvo zastrašivanja.
• Sredstva sprečavanja se obično dele na:
• preventivna sredstva (kontrola, supstitucija, upozorenje,
zahtev)
• i sredstva prisiljavanja (razni vidovi kažnjavanja).
• Kontrola je preventivno vaspitno sredstvo čiji je cilj da
vaspitanika očuva od loših uticaja u periodu od rođenja do
zrelosti.
• Ona treba biti nenametljiva i rezultat savesnog rada
vaspitača kao i njegovog autoriteta.
• Najbolja je ona kontrola koja je sastavni deo organizacije
dnevnog režima rada sportiste u kome se ispoljava
permanentno interesovanje i briga trenera za rezultate
vaspitnog rada.
• Efikasna je samo ona kontrola koja na vreme uoči i otkloni
loše uticaje, a istovremeno ne sputava samostalnost i
slobodu vaspitanika.
• Sazrevanjem sportiste kontrolu postepeno zamenjuje
samokontrola, drugim rečima oni postaju sposobni da
kontrolišu sebe i da vladaju sobom.
• Dugotrajan je proces osamostaljivanja sportiste od kontrole
trenera.
• Moguće ga je izgraditi ukoliko se uspostavi obostrano
poverenje, a to znači da trener izbegava preterane
zabrane, "špijuniranja" i "lovljenja prestupnika".
• Supstitucija je preventivno sredstvo sprečavanja kojim
negativne težnje, želje i aktivnosti sportista nastojimo
orijentisati u pozitivnom pravcu.
• Radi se o tome da trener vešto koristi težnju sportiste za
aktivnošću koja ima negativno vaspitno značenje na taj
način što ga nenametljivim predlogom zainteresuje za
drugu aktivnost koja ima pozitivno vaspitno značenje.
• Ovo sredstvo se najčešće primenjuje na dečijem uzrastu
(ako dete želi da mu sat bude igračka, zamenit ćemo ga
loptom, lutkom ili nekom drugom interesantnom
igračkom).
• U zrelijoj dobi, u sportskom timu na primer, ako sportista
narušava red i disciplinu, trener mu može poveriti neku
odgovornu dužnost koja će promeniti i skrenuti njegovo
ponašanje u pozitivnom smeru.
• Upozorenje kao vaspitno sredstvo služi da podseti
vaspitanika šta mora činiti (šta mu je dužnost) i šta ne
sme činiti (šta mu nije dužnost).
• Najčešće se izražava rečima, ali može i pogledom,
mimikom, pokretom ruke i sl.
• Primedba kao najblaži oblik upozorenja stavlja do znanja
sportisti da smo primetili neki postupak koji nije u skladu
s normama vladanja u određenoj situaciji.
• To možemo učiniti pogledom, mimikom i sl.
• Opomena kao snažnije upozorenje skreće pažnju
sportisti na dužnosti i obaveze u trenutku kad ih
zanemari.
• Izražavamo je:
• pogledom u kome se očituje nepoverenje ili prekor,
• hladnijim držanjem,
• nijansiranjem glasa i sl.
• Kritika se koristi za valorizaciju neprimerenog
postupka sa osnovnim ciljem da sportista shvati
da je napravio grešku i da je mora ispraviti.
• Individualna kritika je direktna, lična i sa jasnim
konkretnim obrazloženjem.
• Može biti i javna, u prisustvu članova tima.
• Kritika može biti i od članova sportskog tima.
• U tom slučaju njena efikasnost zavisi od tradicije
i kohezije koju tim poseduje.
• Javno mnjnje sportskog tima, uprave i
simpatizera tima predstavlja javno izraženo
mišljenje o negativnim postupcima sportiste i
ima veoma snažno dejstvo, o čemu svaki
sportista vodi računa.
• Pretnja kao najteže upozorenje ima za cilj da
probudi osećanje buduće neprijatnosti (strah od
moguće kazne) koja treba sprečiti loš postupak.
• Kao što obećanje prethodi nagradi, tako pretnja
prethodi kazni.
• Vaspitna funkcija pretnje sastoji se u tome da
vaspitanik promeni svoje ponašanje kako do
kazne uopšte ne bi došlo.
• Ukoliko izrečena pretnja nije pokazala vaspitni
efekat, ona mora biti izvršena, u protivnom
opada ugled vaspitača, a u ponovljenom slučaju
manje će se poštovati njegove pretnje.
• Besmislene su pretnje koje se ne mogu ostvariti,
pa ih zato i ne treba izricati.
• Zahtev kao sredstvo u metodi sprečavanja služi
da nešto naredimo (zapovedimo) ili zabranimo.
• U oba slučaja potrebna je poslušnost, ali ne
slepa kojom se potiskuje samostalnost i sloboda,
nego svesna koja potpomaže razvitak
disciplinovanosti, poštovanje tuđih stavova i
savladavanje samog sebe.
• Zahtevom upućujemo sportisu na poštovanje
društveno-kulturnih normi i dužnosti.
• Zahtev mora biti tako postavljen da ga sportista
doživljava kao potvrđivanje vlastite ličnosti.
• Od načina kako je postavljen određeni zahtev
umnogome zavisi efikasnost njegovog izvršenja.
• U izricanju zahteva važno je da bude razumljiv, kratak,
odlučan i dosledan. T
• reba zahtevati tolerantno, a ne autokratski, sa
objektivnom, a ne sa subjektivnom procenom.
• Bolje je kazati: "Sportista treba da poštuje fer-plej",
• nego "Nemoj da mi se tako ponašaš".
• Makarenko je smatrao da zahtev ne treba postavljati
ljutito, ali da on ne sme ličiti na umoljavanje.
• Nalog u zahtevu treba odgovarati mogućnosti sportiste,
ne sme protivrečiti zdravom razumu i biti u suprotnosti sa
drugim zahtevima koje je vaspitač već izdao.
• Veoma je bitno da sportista shvati da je zahtev u neku
ruku "opšti zakon" koga se treba pridržavati u poštovanju
normi vaspitanja, a ne samovolja trenera.
• Kazna je najjače sredstvo sprečavanja, a primenjuje se
nakon što su iscrpljena preventivna sredstva.
• Cilj kazne je da kod vaspitanika izazove osećanje
neprijatnosti i stida kao posledicu za loše postupanje.
• Ona dakle, sadrži osudu lošeg postupka, poziv i poverenje
u pozitivne kvalitete koji treba da potisnu loše namere.
• Kaznu ne treba ni suviše često ni suviše retko primenjivati.
• Ona treba biti razumljiva onome kome se izriče i primerena
prestupu za koji se određuje.
• Valja uvažavati individualne osobine sportiste i primenjivati
je u skladu sa okolnostima.
• Telesne kazne koje vređaju ljudsko dostojanstvo nisu
uopšte dopuštene.
• Iskusan trener nikada neće izreći kaznu kada je uzbuđen ili
gnevan, a naročito ne u situaciji ako se sportista ogrešio o
njega…
• Mnoga od ovih pravila u vaspitnoj praksi se ne poštuju pa
kazne nanose ogromne štete i nepogodnosti u vaspitanju.
• B. Rakić o tome kaže:
• kažnjavanje je zasnovano na strahu a ne na zdravim
emocijama;
• kazne prestaju da budu efikasne ako ih se dete i mladi ne
boje ili ako je vaspitanik voljan da primi posledice
kažnjavanja (što nije retko);
• kazne ponekad pojačavaju nepoželjno ponašanje;
• kazne prouzrokuju neugodna osećanja koja su štetna za
vaspitanika i koja vode tome da vaspitanici čine više
grešaka u procesu poučavanja;
• veoma je teško kontrolisati posledice kazne i njima
rukovoditi i manipulisati;
• kažnjavanje može prouzrokovati "zlu krv" prema
pedagoškom radniku, pa čak i prema društvu;
• veoma je teško odmeravati oštrinu kazne u obrazovanju i
vaspitanju.
•
• Pod određenim uslovima, smatra Rakić, kazne mogu
povoljno delovati:
• ako se kažnjavaju pojave kao posledice prirode dela
(akta) koje je učinjeno (svakako s određenim
ograničenjima) i
• ako se kombinuje kazna sa različitim vrstama nagrade.
• Najteže je, međutim, postići to da vaspitanik bude
potpuno ubeđen i da oseti da kazna nije upućena ne na
njegovu ličnost, nego na akt koji je učinio.
• Iako kazna zaista može da proizvede niz nepoželjnih
efekata u vaspitanju, iako je brojni pedagozi osporavaju,
• ona je u vaspitnoj praksi neophodna iz zbog toga što
postoje vaspitanici koji su neumorni u ispoljavanju
neželjenih i neprimerenih postupaka.
•
• Primena sredstava sprečavanja zahteva daleko
veću opreznost trenera u odnosu na primenu
sredstava podsticanja.
• Ovde je veoma značajna strpljivost i poštovanje
principa postupnosti, a to znači da se prvo
iscrpe preventivna sredstva i tek ako to ne
pomaže primenjuju se sredstva prisiljavanja.
• Neiskusni i pedagoški nedovoljno osposobljeni
treneri najčešće prave grešku što odmah posežu
za kaznom jer za nju jedino i znaju.
• Ne ulažu napor da u komunikaciji sa sportistima
iskoriste čitav spektar "pedagoških finesa" koje
podižu efikasnost vaspitnog delovanja.
 OPŠTA PRAVILA POSTUPANJA U VASPITNOM RADU
(Prilagođeno prema Petru Mandiću):
1. Budi emocionalno stabilan.
2. Poštuj emocije sportista.
3. Uspostavi topao, ljudski i korektan odnos sa sportistima.
4. Podstiči što češće svakog sportistu.
5. Govori polako, biranim rečima iz kojih zrači poštovanje
sportiste.
6. Nastoj da tvoje ocene i procene sportista budu
objektivne - uvek ih primi sa rezervom i preispitaj.
7. Izgrađuj u sebi osećaj humora (budi sposoban razrešiti
napetu situaciju šaljivom replikom ili dobrodušnom
primedbom).
8. Priznaj grešku ako si je učinio i izvini se (poštovaće te,
naučićeš ih samokritici i poštenju).
9. Znaj da kazna nije rešenje za sve probleme (budi
pedagoški korektan kad je primenjuješ).
10. Upoznaj porodični život sportiste.
11. Radi na svom stručnom i pedagoškom usavršavanju.
12. Ne stvaraj konfliktne situacije koje remete međuljudske
odnose.
13. Ne stvaraj situaciju u kojoj će se sportista osećati
odbačeno.
14. Ne dozvoli sebi da se svađaš sa sportistima.
15. Ne ispoljavaj ogorčenje i mržnju prema sportisti, bez
obzira što neki njegovi postupci ta osećanja mogu
proizvesti.
16. Ne optužuj i ne straši sportistu (ti si vaspitač).
17. Nikad ne iznosi u uvredljivoj formi slabosti jednog
sportiste u prisustvu drugih sportista.
18. Ne donosi pedagošku dijagnozu na brzinu.
19. Razgovaraj o problemu i načinu njegovog rešavanja, a
ne o ličnosti sportiste koji je napravio problem.
20. Autoritet gradi na kvalitetima vlastite ličnosti, a ne na
strahu.
 IX. OSNOVNE KOMPONENTE VASPITANJA LIČNOSTI
U SPORTU
1. FIZIČKO VASPITANJE U SPORTU

• Fizičko vaspitanje (vid, strana ili komponenta vaspitanja

ličnosti) u sportu osnova na kojoj se izgrađuju sve ostale
osobine i sposobnosti ličnosti.
• Jačanje tela vežbanjem pokreta doprinosi zdravlju kao
polaznoj tački razvoja svestrane ličnosti.
• Zbog toga je ideja o fizičkom vaspitanju aktuelna uveć u
antičkom vaspitnom idealu.
• Sparta: fizičko vaspitanje isključivo u funkciji ratničke pripreme
(jačanje snage, spretnosti, veštine i istrajnosti u naporima).
• Atin: fizičko vaspitanje komponenta harmonijskog razvoja
ličnosti.
• Povezano je sa muzikom, lepotom oblikovanja pokreta,
skladnošću tela, i predstavlja osnovu za bavljenje ostalim
veštinama.
• Srednji vek: vaspitanje u duhu religioznog života.
• Međutim, u viteškom vaspitanju plemića telesne vežbe
zauzimaju značajno mesto.
• Humanizam i renesansa: vraćaju ugled fizičkom vaspitanju.
• Mišel Montenj: ne vaspitavamo ni dušu ni telo, već čoveka.
• Fizičko vežbanje obezbeđuje otpornost tela i sprečava da duh
ne podlegne naporima.
• J.A. Komenski prvi uvodi fizičko vežbanje (razne vrste
kretanja) u sistem vaspitanja; isticao značaj igre za razvoj tela.
• Dž. Lok je prvi detaljnije pisao o teoriji fizičkog vaspitanja.
• Posebno je ukazao na značaj dečije igre na svežem vazduhu i
suncu (svakog dana i u svakom godišnjem dobu) i na
postizanju telesne uvežbanosti.
• Praktični saveti kako treba postupati sa detetom:
• ne utopljavati ga previše, ne oblačiti mu suviše tesnu odeću,
• odeća treba da je laka, a postelja tvrda, rano leći, rano ustati i
ne izležavati se,hrana treba da je umerena, bez jakih začina i
opojnih pića, treba ga ojačati i čuvati da se ne razmazi.
• J.H. Pestaloci: cilj vaspitanja shvatio kao razvoj čovekovih snaga
koje su samoaktivne - koje teže "razvoju i samorazvoju".
• Tri osnovna zadatka tako postavljenog cilja su:
• vaspitanje glave (intelektualno vaspitanje),
• vaspitanje srca (moralno vaspitanje) i
• vaspitanje ruke (fizičko i radno vaspitanje).
• Telo treba svestrano razviti putem radnih veština, fizičkim vežbanjem
i gimnastikom.
• Fizičko vaspitanje kako deo celokupnog vaspitanja i odredio mu
sledeće zadatke:
• razvijanje telesnih snaga i okretnosti,
• razvijanje estetskih oblika i moralnih svojstava,
• sticanje saznanja o različitoj upotrebi vlastitog tela.
• J.F. Herbart, usmerio je svoj pedagoški sistem na intelektualno
obrazovanje i građansko vaspitanje,
• Fizičko vaspitanje nije smatrao važnim za ostvarivanje vaspitnih
zadataka; sveo ga je na uputstva o telesnom životu i zdravlju.
•
• Progresivni pedagozi XIX veka (A. Disterveg, F. Dites, H.
Spenser, V.G. Bjelinski i dr.) ponovo su afirmisali značaj
fizičkog vaspitanja kao bitnog faktora razvitka učenika u školi.
• Klasici marksizma: "totalni čovek", svestranost i univerzalnost
na osnovama intelektualnog, fizičkog i radnog vaspitanja.
• Humanističko-prosvetiteljska misao u XIII i XIX stoleću kod
nas afirmiše ideju uspostavljanja harmonije između duše i tela i
i ukazuje na značaj fizičkog vaspitanja.
• D. Obradović: cilj vaspitanja izvodi iz cilja života:
"blagopolučenije i sovršenstvo svoje i bližnjega svoego".
• Među dušom i telom treba uspostaviti harmoniju ("veliko
soglasje i sovršenstvo").
• Cilj obrazovanja je da se "telesne snage razvijaju, naravi
ukrašavaju, um prosvećuje i srce oblagorođuje".
• Naziru se linije: fizičkog, intelektualnog i moralnog
vaspitanja.
•
• V. Pelagić: predlaže uvođenje novih nastavnih predmeta: fizičkog
vaspitanje i ručni rad.
• Što potpunije telesno vaspitanje mlade generacije uz korišćenje sunca,
vazduha i vode.
• Potencira gimnastiku; ukazuje na značaj dečije igre u fizičkom
vaspitanju.
• Đ. Natošević: u praksi realizovao niz novih pedagoških ideja.
• Ideja o nastavi fizičkog vaspitanja.
• Kao direktor Srpske gimnazije u Novom Sadu uveo i predavao "školsku
gimnastiku" na fakultativnoj osnovi.
• Između dva svetska rata u školskoj praksi fzičkom vaspitanju se nije
posvećivala dovoljna pažnja.
• U nastavnim planovima postojala je gimnastika kao nastavni predmet
(veština) bez kadrovske i materijalne podršle.
• Posle Drugog svetskog rata fizičko vaspitanje dobija ravnopravan
status sa ostalim nastavnim predmetima i ravnopravan status sa ostalim
komponentama vaspitanja.
• Naporedo s afirmacijom fizičkog vaspitanja u školi, sve više raste i
uvažava njegov doprinos u sportu.
 FIZIČKO VASPITANJE I SPORT
• Danas: fizičko vaspitanje i kao nastavni predmet i kao komponenta
vaspitanja ličnosti daje doprinos sportu, kao što i sport doprinosi fizičkom
vaspitanju.
• Dileme: da li je sport nadređen fizičkom vaspitanju ili je situacija obrnuta, ko
je više u čijoj funkciji, da li će se nastavni predmet u školi zvati fizičko
vaspitanje ili sportsko vaspitanje, hoće li biti fakultet fizičkog vaspitanja ili
fakultet sportskog
• Ukazaćemo na njihovu međusobnu povezanost i komplementarnost na
osnovama njihovih sličnosti i razlika.
• Posmatrano s aspekta fizičkog vaspitanja: sport doprinosi efikasnijem
ostvarivanju pojedinih zadataka fizičkog vaspitanja putem različitih formi
vannastavnih aktivnosti (sportska društva, sportsko-rekreativna društva i sl.).
• U okviru sportsko-rekreativnih aktivnosti za vreme letnjeg i zimskog raspusta
pojedine škole organizuju obuku učenika u plivanju, smučanju i logorovanju.
• Sportske aktivnosti se realizuju i kroz poseban sistem školskih sportskih
takmičenja različitog nivoa organizovanosti.
• U funkciji sportskog vaspitanja u školi je i tzv. treći čas uveden
u Srbiji pored postojeća dva časa fizičkog vaspitanja sedmično.
• Specifičan vid sportskog vaspitanja i obrazovanja predstavljaju
sve brojnije dečije i omladinske sportske škole koje su u
neposrednoj funkciji sporta (rasadnik mladih sportskih talenata),
• ali i značajan faktor za školsko fizičko vaspitanje (školska i
vanškolska takmičenja, na primer).
• Posmatrano s aspekta sporta, fizičko vaspitanje kao nastavni
predmet, doprinosi blagovremenom otkrivanju, svestranom
pripremanju, praćenji i vaspitanju mladih sportskih talenata.
• Na toj osnovi moguće je i neophodno izgraditi široku i vrlo
plodonosnu saradnju sportskih timova i škola.
• Preko fizičkog vaspitanja u školi ostvaruje se povezanost sa
drugim aspektima razvoja ličnosti (intelektualno, radno, moralno,
estetsko), što za budućeg sportistu ima značaj.
• Stoga se fizičko vaspitanje ne može posmatrati s utilitarno-
sportskog aspekta, nego šire kao medijalni i stabilizirajući faktor
na relaciji mladi sportista - sportski tim - škola - porodica.
• Najčešće razlike između sporta i fizičkog vaspitanja su s obzirom
na: ciljeve, rezultate, nivo opterećenja i sl.
• I u fizičkom vaspitanju i u sportu osnovno sredstvo je fizička
vežba, ali sa različitim ciljem, doziranjem i rezultatom.
• Isti je slučaj i sa primenom prirodnih faktora (voda, vazduh,
sunce) ili higijenskih (ishrana, odmor, sportski rekviziti ...).
• Sa istog aspekta se mogu pratiti i razlike između:
• nastavnog časa i treninga, školskog odelenja i sportskog ti
• ma, nastavnika i trenera...
• Svaka fizička vežba na času fizičkog vaspitanja ili na treningu,
ima specifičnu formu i sadržinu.
• Nastavnik u ulozi trenera (međuškolsko sportsko takmičenje);
• u ulozi nastavnika (obučavanje nove sportske veštine),
• istovremeno su obojica u ulozi vaspitača (delovanje na
emocionalnu sferu ličnosti).
• Zaključak: pedagogija sporta mora fizičko vaspitanje i sport
posmatrati u međusobnom jedinstvu, uslovljenosti i zavisnosti i
• na toj osnovi meriti njihov doprinos razvoju ličnosto.
 ZADACI FIZIČKOG VASPITANJA U SPORTU
• Prema Matvejevu: tri grupe zadataka:
• 1. zadaci fizičkog vaspitanja u užem smislu reči (zadaci
pomoću kojih se obezbeđuje svestrani razvitak fizičkih
svojstava i sa njima povezanih fizičkih (motoričkih) sposobnosti,
usavršavanje telesne građe, učvršćivanje zdravlja, dostizanje i
što je moguće duže održavanje fizičke radne sposobnosti);
• 2. specijalno obrazovni zadaci (sistematsko formiranje i
dovođenje do neophodnog stepena savršenstva životno važnih
umenja i navika, pa u tom smislu i praktičnih i sportskih, a
takođe i sticanja specijalnih znanja;
• 3. opšti zadaci za formiranje ličnosti (vaspitanje moralnih
kvaliteta, svesti i ponašanja koji odgovaraju zahtevima društva).

• Prema Janku Leskošeku: dve grupe zadataka:

• 1. biološki ili zdravstveno-biološki zadaci;
• 2. pedagoški zadaci (obrazovni i vaspitni).
• Biološki zadaci: uticaj na rast i razvoj organizma, održavanje
aparata za kretanje, formiranje pravilnog držanja tela, otpornost
organizma ("čeličenje"), stvaranje higijenskih navika, faktor
odmora i uticaj na potomstvo.
• Pedagoški zadaci
• a) obrazovni: razvijanje koordinacije kretanja, motornih navika,
učvršćivanje motornih navika, razvijanje snage, brzine,
okretnosti i izdržljivosti, razvijanje stvaralačke aktivnosti,
usavršavanje čulnih organa, usvajanje teorijskih znanja.
• b) vaspitni: vaspitanje volje, karaktera i svesne discipline,
pozitivnog odnosa prema radu, navikavanje na disciplinovan i
svestan odnos prema kolektivu, razvijanje pozitivnog odnosa
prema društvenoj svojini, razvijanje patriotizma,
internacionalizma, humanizma, obezbeđivanje razonode,
razvijanje smisla za lepo.
• U standardnim udžbenicima pedagogije obično se navodi po
nekoliko važnijih zadataka fizičkog vaspitanja koji se dovode
u vezu sa vaspitanjem svestrane ličnosti.
• Najčešće su obrađivani sledeći zadaci: zdravstveni,
higijenski, biološki, obrazovni, rekreativni, moralni, estetski…
• Neke od tih zadataka (higijenski, zdravstveni, biološki)
fizičko vaspitanje ostvaruje više samostalno.
• Neke (moralni, obrazovni, estetski) oslanjajući se na druge
komponente vaspitanja, odnosno nastavne predmete.
• Najvažniji zadaci fizičkog vaspitanja u vezi sa sportom su:
zdravstveno-higijenski, obrazovni, moralni i estetski.
 Zdravstveno-higijenski zadatak fizičkog vaspitanja

• je najvažniji zadatak koji se postavlja fizičkom vaspitanju.

• On je bazična pretpostavka za ostvarivanje ostalih zadataka i
veoma značajan uslov za sve one koji se bave sportom.
• Ostvarivanjem programa fizičkog vaspitanja kroz optimalno
doziran sistem vežbi i igara podstiče se:
• rast i razvoj organizma,
• stvaraju navike zdravog režima života, pravilne ishrane,
smanjivanja napora i predaha, ispravnog držanja tela, pravilnog
disanja i sl.
• Vodi se računa o pravilnom funkcionisanju svih organa čovečijeg
organizma.
• Optimalno vežbanje obezbeđuje otpornost organizma prema
promenljivim meteorološkim uslovima i potencijalnim bolestima.
• Da bi se program fizičkog vaspitanja efikasno ostvario neophodno
je obezbediti higijensko-tehničke i zdravstvene uslove prostora u
kome se realizuje (čiste sale, uređena i sunčana vežbališta).
•
• Sportska odeća i obuća mora biti prikladna za fizičko vežbanje
da ne bi opterećivala telo ili slabila normalnu cirkulaciju krvi.
• Sprave za vežbanje i ostala sredstva ne smeju ugrožavati
zdravlje učenika na časovima fizičkog vaspitanja.
• Ostvarivanje zdravstveno-higijenskog zadatka mora biti
praćeno sticanjem znanja o delovanju vežbi na opšte
psihofizičko stanje organizma i formiranjem zdravstveno-
higijenskih navika koje su za to neophodne.
• Znanja i navike su veoma značajne za bavljenje sportom.
 Obrazovni zadatak fizičkog vaspitanja

• Obrazovni zadatak fizičkog vaspitanja: sticanje znanja, veština i

navika u funkciji razvoja motoričkog aparata organizma:
• brzina, spretnost, racionalnost i veština u učenjuj pokreta.
• Ova znanja, veštine i navike omogućavaju pojedincu da
savlada i najveći napor u svakodnevnom životu koji je primeren
njegovoj konstituciji, uzrastu i polu, da oproba svoje mogućnosti
u određenoj sportskoj disciplini.
• U obrazovni zadatak su uključena i znanja koja potkrepljuju
svest o važnosti fizičkog vaspitanja za radne, sportske i druge
aktivnosti čoveka.
• Ovamo spadaju i znanja u vezi sa pravilima različitih igara i
vežbi, ponašanju sportista u vezi sa njima i sl.
 Moralni zadatak fizičkog vaspitanja

• ostvaruje se u neposrednoj vaspitnoj praksi, "delom a ne rečju".

• Savladavanjem određenih napora uz svesno disciplinovanje
izgrađuju se pozitivne moralne osobine ličnosti.
• Vežbanje razvija karakterne crte: upornost, odlučnost,
doslednost ..., smanjuje se egoizam i sebičnost.
• Grupne igre razvijaju osećanje pripadanja ekipi (zajedništvo,
drugarstvo, prijateljstvo, žtrvovanje …)
• Fizičko vaspitanje doprinosi socijalizaciji emocija koje se
ispoljavaju prilikom uspeha, odnosno neuspeha.
• Emocije često uzrokuju neprihvatljive oblike ponašanja u vidu
huliganskih, šovinističkih, rasističkih i sličnih ispada.
• Formiranje pozitivnih crta karaktera, navikavanje na kulturno
ponašanje i "fer-plej" najvažniji su zadaci u moralnom pogledu,
• koje putem fizičkog vaspitanja treba ostvariti za budućeg
sportistu, ali i za sportskog posmatrača (navijača).
 Estetski zadatak fizičkog vaspitanja

• manifestuje se u lepoti i skladnosti pokreta i usklađivanjem

pokreta sa muzikom i ritmom.
• Ostvaruje se narodnim i umetničkim plesom, klizanjem,
plivanjem, kao i raznim drugim vežbama.
• Na izletu, logorovanju i planinarenju razvija se ljubav prema
prirodnim lepotama.
• Estetske sadržaje je moguće pronaći u svim fizičkim vežbama i
igrama; doprinose harmonijskom razvoju čovečijeg tela.
• Vrednost afirmacije estetskog zadatka u fizičkom vaspitanju za
sport je višestruko značajna:
• Za one koji se neposredno bave sportom da shvate kako on
nije samo takmičenje, napor i rezultat, nego i više od toga -
lepota kojoj se milioni drugih dive.
• Za one koji su sa sportom u posrednoj vezi (prate sportska
zbivanja) da shvate sport i kao umetnost koja proizvodi emocije
kao pozorišna ili filmska predstava.
 ZAKLJUČAK

• Fizičko vaspitanje ostvaruje svoju funkciju u sportu u jedinstvu

sa intelektualnim, radnim, moralnim i estetskim vaspitanjem.
• Povezanost je uslovljena celovitošću čovekovog tela i duha koja
zahteva jedinstveno vaspitanje telesnosti i duhovnosti.
• Fizičko vaspitanje po svom sadržaju, metodama i sredstvima
rada veoma je blisko sportu i tako predstavlja osnovu za
formiranje svestrane ličnosti,
• Ono je snažan faktor integracije i usmeravanja svih vaspitnih
uticaja koji deluju na ličnost mladog sportiste.
• Zbog toga je efikasno ostvarivanje zadataka fizičkog vaspitanja
uslov i pretpostavka za ostvarivanje vaspitnih zadataka ostalih
komponenti vaspitanja ličnosti u sportu.
• Samo tako njihovi zadaci će biti u funkciji razvoja sportskih i
ljudskih dispozicija, sklonosti, snaga i sposobnosti.
 2. INTELEKTUALNO VASPITANJE U SPORTU
• Oduvek: bilo važno u životu čoveka kao razumnog bića.
• Često: kao najvažniji cilj čovekova života i vaspitanja.
• Danas: značajna osnova ukupnog vaspitanja, ali se posmatra i kao
posebna i specifična komponenta vaspitanja ličnosti.
• Intelektualno vaspitanje je širi pojam od obrazovanja.
• Razlikuje se od nastave: u nastavi se ostvaruju i drugi vaspitno-
obrazovni sadržaji, a intelektualno vaspitanje se ostvaruje i izvan
nastave.
• Savremeno shvatanje intelektualnog vaspitanja: uslovljeno je
karakteristikama savremenog sveta koji pred pojedinca postavlja
prilagođavanje stvarnosti koja je u stalnom menjanju i napredovanju.
• Stalno menjanje i napredovanje nije moguće pratiti niti živeti s njim
ako se ne promeni shvatanje da čovekov život ima tri faze:
• školovanje,
• profesionalni rad i
• mirovina.
• Današnje promene: u školovanju i profesionalnom radu.
• Osnovne intencije: opšte osnove znanja za vreme školovanja i
permanentno obrazovanje za vreme profesionalnog rada.
• da bi čovek stičući nova znanja rešavao nove probleme.
• Shvatanja intelektualnog vaspitanja u savremenom svetu:
• Dž. Bruner: "intelektualni konceptualizam" – izražavanje
stvarnosti putem određenih modaliteta:
• putem aktivnosti (pretežno motoričke),
• putem predstava i
• putem govornih odlika (različitih simbola).
• Suština intelektualnog razvoja: spoljašnji uticaji koji su usmereni
na unutrašnjost,
• ostvaruju se usvajanjem raznovrsnih znanja pri čemu značajnu
ulogu ima simbolički modalitet.
• važna kulturne sredine u kojoj se pojedinac razvija.
• Razlike pojedinih kulturnim sredina različito se reflektuju na
intelektualni razvoj i intelektualno vaspitanje.
• Cilj ntelektualnog vaspitanja – upopznati svet i njegove zakone.
• Cilj kao opšta orijentacija podrazumeva izgradnju određene
koncepcije nastavnih sadržaja sa jasnom logičkom strukturom i
međusobno povezanošću.
• Bertin: intelektualno vaspitanje širokog i svestranog karaktera
sa sledećim komponentama:
• istorijsko saznanje (prošlost – ključ za razumevanje
savremenosti);
• naučno saznanje (postavljanje hipoteza i njihova provera);
• tehnološko saznanje (usvajanje tehnološke kulture);
• književno i umetničko saznanje (književna i umetnička
zbivanja u prošlosti i razumevanje savremene kulture);
• filozofsko saznanje (opšta orijentacija za analizu kulturnog
iskustva i da bude orijentacija društveno-moralnog života).
• Višestrano intelektualno vaspitanje, prema Bertinu omogućava
formiranje ličnosti koja će biti sposobna da se suprostavi
onome što je neodređeno.
• da stvari i pojave posmatra sa različitih stanovišta,
• da argumentovano iznosi svoje stavove i mišljenja,
• da razvija svoje sposobnosti, da donosi odluke koje se mogu
obrazložiti i koje imaju stvaralački i individualni karakter.
• Manje se insistira na specifičnim količinama znanja,
• a više na razvijanju univerzalno primenjivih sposobnosti
kao instrumenata za sticanje znanja.
 INTELEKTUALNO VASPITANJE I SPORT

• Ubrzan naučno-tehnološki razvoj reflektuje se na sva područja

čovekovog ispoljavanja i zahteva visoku "intelektualizaciju" u
rešavanju radnih, kulturnih, sportskih i drugih zadataka.
• Sport kao područje najintenzivnijeg čovekovog ispoljavanja i
ostvarivanja sa svojim specifičnim sadržajima i saznanjima
predstavlja značajnu komponentu intelektualnog vaspitanja.
• U razvoju motorike (formiranje veština i navika), sportisti se prvo
upoznaju sa pravilima, normama i zakonitostima, a to je
nezamislivo bez aktivnog uključivanja intelekta.
• Mišićna aktivnost ima ogroman uticaj na aktivnost mozga.
• Napredovanje u usvajanju veština i navika razvija stvaralačko
mišljenje, analitičnost, oštrinu intelektualnih operacija i sl.
• Sportske aktivnosti doprinose razvoju kvaliteta iz sfere "više
nervne delatnosti", razvoju inteligencije i bržem "oporavku"
centralnog nervnog sistema za prijem novih informacija.
• Motoričke funkcije (impulsi iz prstiju ruku aktiviraju asocijativne
zone mozga što pozitivno utiče na razvitak govorne funkcije).
• Za uspešnu intelektualnu delatnost potreban je optimalan
odnos između procesa razdraženja i procesa kočenja u kori
velikog mozga.
• Iz mišićnih grupa koje nisu dovoljno aktivne u mozak pritiče
ograničena količina informacija što dovodi do snižavanja
procesa razdraženja i kočenja, što povećava zamor, smanjuje
radne sposobnosti i pogoršava subjektivna osećanja.
• Ljudi sa dobrom fizičkom kondicijom mogu intelektualno duže
raditi u odnosu na ljude sa slabijom fizičkom kondicijom,
• desetominutne rekreativne pauze u vidu fizičkog vežbanja
poboljšavaju opšte uslove za intelektualni rad,
• kod dece istog uzrasta koja su fizički razvijenija primećuje se
bolja i intelektualna i radna sposobnost.
• Sve to ukazuje na povezanost intelektualnog vaspitanja i sporta
i otvara vrata za intenzivniju intelektualizaciju sporta.
 ZADACI INTELEKTUALNOG VASPITANJA U SPORTU

• Zadaci intelektualnog vaspitanja u sportu proizilaze iz opštih

zadataka ove komponente vaspitanja.
• Prema Jovanu Đorđeviću zadaci su:
• usvajanje znanja i formiranje naučnog materijalističkog pogleda
na svet;
• razvijanje intelektualnih sposobnosti;
• osposobljavanje učenika za samostalno sticanje znanja i
samoobrazovanje.
• Prema Anti Vukasoviću zadaci su:
• usvajanje sistema znanja;
• formiranje veština i navika;
• razvijanje intelektualnih snaga i sposobnosti;
• ovladavanje kulturom intelektualnog rada;
• oblikovanje pozitivnih osobina ličnosti.
 Usvajanje znanja
• Oba autora na prvo mesto i kao najvažniji zadatak
intelektualnog vaspitanja stavljaju usvajanje znanja:
• o prirodi, društvu i čovekovim psihičkim svojstvima.
• Usvojiti određena znanja znači tako ovladati njima da se ona
mogu koristiti u praksi, da se na osnovu njih može delovati.
• Znanja koja se usvajaju predstavljaju povezanu celinu,
novostečena znanja se povezuju sa znanjima koja posedujemo.
• Osnovni razlog zbog koga moramo celog svog života sticati
znanje jeste taj što bez određenog fonda znanja (saznanja)
prethodnih generacija nismo sposobni stupiti u život,
• bez stalnog učenja ne možemo odgovoriti izazovima života.
• Usvajanje znanja u sportu omogućava sportistima da ga
shvate, pripreme se i prilagode.
• Sportska naučna znanja i naučna znanja iz medicine,
psihologije, biologije… konstituišu jedan celovit sistem znanja
bez kojih je danas nemoguće zamisliti razvoj sporta i aktivnosti
u vezi s njim (trening, takmičenje, organizacija ...).
 Formiranje veština i navika
• Da bi znanja koja čovek usvoji mogla poslužiti kao osnova njegove
praktične aktivnosti, da bi se mogla primeniti, nije dovoljno zapamtiti
činjenice, podatke, zakone ...,
• potrebno je formirati veštine i navike kako bi se ta znanja mogla
koristiti u praksi.
• Veštine i navike čine most između teorije i prakse.
• Veštine i navike se formiraju vežbanjem i ponavljanjem, tj.
praktičnom čovekovom aktivnošću.
• Međusobnu povezanost znanja, veština i navika nije lako ostvariti u
bilo kojoj delatnosti.
• Dešava da čovek zna kako nešto treba uraditi, postupiti, ponašati
se i sl., ali tako ne radi, ne postupa, ne ponaša se.
• Uzrok: nije vežbao povezivanje znanja sa praktičnom aktivnošću.
• Proces povezivanja znanja i sportskih veština i navika po mnogo
čemu je specifičan.
•
• Teorijska znanja koja leže u osnovi formiranja veština i
navika i znanja koja su neophodna za njihovo praktično
izvođenje integrišu se i funkcionaliziraju u neposrednom
učenju i primeni veština.
• Primena veština u različitim i uvek novim situacijama
povratno deluje na učvršćivanje znanja i buđenje
aspiracija za novim saznanjima.
• Sportske veštine i navike tako predstavljaju paradigmu
najfunkcionalnijeg povezivanja teorijskih znanja i njihove
praktične primene.
 Razvijanje intelektualnih snaga i sposobnosti
• Po mnogo čemu centralni zadatak intelektualnog vaspitanja.
• intelektualne sposobnosti nisu odmah ni potpuno oformljene
već se zakonito razvijaju sa uzrasnim karakteristikama učenika.
• Bavljenje sportom zahteva aktiviranje sportiste kao subjekta uz
optimalno angažovanje intelektualnih snaga i sposobnosti.
• Značajnije intelektualne sposobnosti koje se razvijaju u sportu:
• inteligencija i opažanje prostora i vremena, anticipacija,
intuicija, imaginacija, kreativnost ...).
• Većina sportskih situacija uz maksimalnu motivisanost i
angažovanost zahteva i stvaralačku aktivnost ličnosti.
• Nastava u našim školama mogla bi se unaprediti po uzoru na
nastavno-trenažni proces i takmičenje u sportu,
• gde se stvaralački rešavaju problemi, razvija inicijativnost i
samostalnost u donošenju odluka, odgovornost,
disciplinovanost i sl.
 Ovladavanje kulturom intelektualnog rada
• Kultura intelektualnog rada podrazumeva takav razvoj
čovekovih sposobnosti koje će mu omogućiti ne samo da zna
(poseduje što veću količinu znanja),
• nego i da zna misliti, samostalno učiti, pronaći nova "vrela"
informacija i njima se služiti, odvojiti bitno od nebitnog,
stvaralački i stručno rešavati profesionalne i životne probleme.
• To se u sportu postiže stavljanjem čoveka u problemsku
situaciju u kojoj mora uočiti bitne elemente i uzročno-posledične
odnose na osnovu čega pronalazi nova originalna rešenja.
• Paralelno sa razvijanjem kulture intelektualnog rada teče i
razvijanje kulture fizičkog rada.
• Ta dva procesa su nerazdvojiva i jedinstvena pa ni jedan čovek
neće uspeti u svom profesionalnom životu ukoliko ne ovlada
intelektualnom i fizičkom kulturom rada.
 Formiranje pozitivnih osobina ličnosti
• Odnosi se na moralne, karakterne i voljne osobine,
interesovanja, aspiracije, vrednosne orijentacije, motivaciju i sl.
• Za izgradnju ovih osobina neophodno je da sportista ovlada
osnovnim znanjima kako bi mogao razumeti i shvatiti koje su
osobine pozitivne (poželjne) a koje negativne (nepoželjne) s
aspekta pojedinca,
• ali i s aspekta kulture kojoj pripada.
• Upoznavanje i shvatanje vrednosti pozitivnih osobina ličnosti od
velikog je značaja za bavljenje konkretnim vidom sporta,
• ali i za socijalno prihvatljivim načinom ponašanja.
 Osposobljavanje sportista za samostalno sticanje
znanja i samoobrazovanje
• Ovaj zadatak nametnuo je ubrzani razvoj nauke i tehnologije
koji uslovljava stalne promene u svim sferama ljudskog
ispoljavanja, pa i u sportu.
• Mlade sportiste je potrebno:
• motivisati za samostalno ovladavanje različitim znanjima,
upoznati ih sa metodama i tehnikama racionalnog učenja,
naviknuti ih da planiraju vreme,
• racionalno organizuju sportske i druge aktivnosti ...
• Ovaj zadatak ima značaj s obzirom da će se većina sportista
nakon završetka sportske karijere baviti profesionalno bilo
sportskim bilo nakim drugim zanimanjem za šta će mu biti
neophodno stalno stručno usavršavanje.
 ZAKLJUČAK
• Zadaci intelektualnog vaspitanja ostvaruju se u sadejstvu sa
zadacima fizičkog, radnog, moralnog i estetskog vaspitanja.
• Ostvarivanje zadataka intelektualnog vaspitanja nezamislivo je
bez nastavnih sadržaja koji se obrađuju u školi.
• Pretvaranje rezultata intelektualnog vaspitanja u sportske
sposobnosti i svojstva ličnosti sportiste zavise od:
• dispozicija, kreativnosti, umešnosti vođenja treninga i izgrađene
kulture intelektualnog i fizičkog rada.
• Intelektuelizacija sportskih aktivnosti izražena je u svesnoj
misaonoj angažovanosti sportista.
• Usvajanjem pojmova i predstava istovremeno se upoznaju
funkcije organizma, a upoznavanje kretanja stiče se
sposobnost njegovim upravljanjem i kontrolisanjem.
• Intelektualizacija je sastavni deo sportskog iskustva na osnovu
koga sportista objektivnije procenjuje svoje motoričke
potencijale, nivo formiranih veština i navika itd.
• To mu služi kao osnova za dalji razvoj i sportsko usavršavanje.
 3. RADNO VASPITANJE U SPORTU

• Ideja o potrebi radnog vaspitanja javila se veoma davno,a

pedagoško osmišljenje vezano je za građansko društvo.
• J.A. Komenski: vaspitna vrednost rada, uveo ručni rad u školu.
• Dž. Lok: uveo manuelni rad u inventar staleške obrazovanosti
džentlmena, preporučio višem staleža da nauče raditi rukom u
cilju jačanja zdravlja.
• Takav rad je posebno potreban deci, ali i svima koji se bave
intelektualnim radom.
• Bavljenje vrtlarstvom, ratarstvom i obradom drveta stvara
ekvilibrij intelektualnih i telesnih funkcija, pruža priliku za aktivni
odmor nakon intelektualnog rada.
• Višem staležu na selu verziranost u takvim poslovima koristi za
kontrolisanje posluge.
• Manuelni rad ispunjava slobodno vreme (hobi), zaslađuje ga i
pruža zadovoljstvo, ali i praktičnu korist.
• Ž. Ž. Ruso, za razliku od Loka, u radnom vaspitanju ne gleda samo lek za
ljude aristokratskog sloja,
• već ga posmatra kao prirodni zahtev, kao individualnu i društvenu potrebu
i korist:
• Svaki besposlen građanin ... nitkov je.
• socijalno-terapeutska funkcija rada: "ozdravljenja društva od moralnog
zla".
• Čovek treba poznavati seljačke poslove i izučiti neki zanat (stolarstvo)
kako bi se upoznao sa radom i vaspitavao uz rad.
• treba raditi kao seljak, a misliti kao filozof.
• Radno vaspitanje ugradio u teoriju o svestranom prirodnom razvitku i
povezao ga sa fizičkim i moralnim vaspitanjem.
• J.H. Pestaloci, nastavljač Rusoovih ideja, u svojim vaspitnim ustanovama
omogućava deci da uče i rade.
• Konkretizovao je radno vaspitanje u zanatskom radu i zemljoradnji, ali ga
nije organski povezao sa nastavom.
• Deca su radila ručno, dok im je on za to vreme tumačio nešto što nije bilo
u smisaonoj vezi sa njihovim radom.
• Osnovni cilj. upoznavanja zanatskih i zemljoradničkih poslova Pestaloci
je stavio u funkciju razvoja čovečnosti.
•
• Socijalisti utopisti: radno vaspitanje u kome će se sticati
znanja o proizvodnom radu koji je najbolje vaspitanje.
• K. Marks: povezivanje rada i obrazovanja kao moćno sredstvo
preobražaja društva.
• Marksova ideja kratkotrajno je opredmećena u praksi
povezivanja obrazovanja i udruženog rada osamdesetih
godina ovog veka u ondašnjem jugoslovenskom socijalizmu.
• Podeljena mišljenja o suštini, mestu i ulozi radnog vaspitanja:
• da li je radno vaspitanje vaspitni princip, sastavni deo ostalih
komponenata vaspitanja (posebno intelektualnog) ili je to
posebna komponenta vaspitanja.
• U udžbeniku Pedagogije (Trnavac – Đorđević) radno vaspitanje
se razmatra u sklopu intelektualnog vaspitanja.
• Savremena dostignuća brišu razlike između intelektualnog i
fizičkog rada i uslovljavaju veću intelektualizaciju svakog rada,
• nema opravdanja za spajanje ove dve komponente vaspitanja.
• Pogotovo nema opravdanja za marginalizaciju sadržaja radnog
vaspitanja ili pak potpunog isključivanja iz vaspitnog rada.
 SAVREMENI RAD I RADNO VASPITANJE
• Savremenost obeležava kraj epohe industrijskog društva.
• Alvin Tofler: ljudska civilizacija do sada prošla kroz dve faze:
fazu poljoprivredne proizvodnje i fazu industrijske proizvodnje.
• Od polovine XX veka je "treći talas“, karakterističan po:
• razmasovljenje i decentralizacija industrijske proizvodnje,
• opadanje procenta zaposlenih u poljoprivredi i industriji,
• dislokacija stanovništva iz većih gradova u manja naselja,
• smanjivanje standardizacije i uniformacije masovne
proizvodnje,
• veći značaj manjih socijalnih grupa i porodice.
• Promene u proizvodnji reflektuju se na život i rad ljudi, a samim
tim i na radno vaspitanje.
• Teški poljoprivredni i industrijski rad zamenjuje se
automatizacijom radnog procesa u kojem čovek kontroliše rad
što ga mašine same obavljaju.
• Primena kompjutera za složene radne i misaone operacije.
• Primena tehnike nije vezana samo za radno mesto, ona je
čovekov pratilac u porodici, školi, sportu, slobodnom vremenu
• Savremeni čovek živi u svojevrsnom "tehno-okruženju" koje
umnogome određuje njegovu životnu i radnu filozofiju.
• Sadržaji radnog vaspitanja moraju biti prilagođeni novim
životnim i radnim okolnostima čoveka, a to znači:
• snalaženje u svetu tehnike,
• veća informisanost o integralnim sistemima,
• osposobljavanje za život u takvim okolnostima i sl.
• Da bi to bilo ostvarljivo savremenom čoveku nije dovoljno da
poznaje osnovne zakonitosti prirodnih i društvenih nauka, već
mora raspolagati i znanjima iz područja tehničkog i
ekonomskog razvitka.
• Sve ekonomski razvijene zemlje u svoje obrazovne programe
uvode praktičan rad i proizvodno-tehničko osposobljavanje.
 RADNO VASPITANJE I SPORT
• Sport je od nastanka igra značajnu ulogu u radnom vaspitanju.
• Za vreme poljoprivredne proizvodnje bio je u funkciji opšte i
neposredne pripreme za radne aktivnosti:
• jačanjem fizičkih i funkcionalnih sposobnosti kao uslova i
olakšanja za kontinuirani i pretežno fizički rad.
• Doprinos sporta radnom vaspitanju u razvoju svesne
discipline, karakternih i voljnih svojstava i grupne saradnje.
• Doprinos jačanju mentalnih snaga i sposobnosti koje zajedno
s fizičkim snagama i sposobnostima predstavljaju neophodnu
pretpostavku za obavljanje bilo kog rada.
• U određivanju sadržaja radnog vaspitanja mora se uzimati u
obzir specifična struktura fizičke radne sposobnosti koju
zahteva savremeni rad.
• Namesto "sirove" snage i mišićne izdržljivosti savremeni rad
traži brzinske i koordinacijske osobine, preciznost i visoku
nervno-mišićnu izdržljivost.
• U skladu s tim već od najranijeg detinjstva potrebno je
usklađivati radne aktivnosti sa sportskim aktivnostima.
• Radno vaspitanje se utemeljuje u prvom osamostaljivanju deteta da
zadovolji lične potrebe, navikavanju da se samo poslužuje, da
obavlja deo svojih kućnih obaveza i sl.
• To se postiže imitacijom rada odraslih u kuhinji, dečijem vrtiću,
dvorištu ..., najčešće spontano, da se rad na početku doživi i shvati
kao nešto što nije nametnuto nego je deo zajedničkog života ljudi.
• U predškolskom vaspitanju radno i sportsko vaspitanje se
ostvaruju kroz igru. Igra je za dete što i rad za odraslog.
• U igri deteta je klica budućeg odnosa čoveka prema radu.
• Takvu logiku predškolskog radnog vaspitanja u igri nastavljamo u
školi putem fizičkog vaspitanja (sporta).
• Veća sloboda u ostvarivanju programa radnog i sportskog
vaspitanja služi funkcionalnijem povezivanju sadržaja iz sporta sa
sadržajima budućeg zanimanja.
• Sportski sadržaji koji se ostvaruju u slobodnom vremenu,
amaterskom, rekreativnom, vrhunskom i profesionalnom sportu
mogu se staviti u istu funkciju.
• Poznato je da oni ljudi koji se aktivnije bave određenim sportom
veoma rano shvate prava i obaveze koje iz takvog bavljenja
proizilaze, a ona su slična pravima i obavezama iz sfere rada.
 ZADACI RADNOG VASPITANJA U SPORTU
• Veoma složeni s obzirom da se izvode iz:
• naučno-tehnološkog progresa,
• društveno-ekonomskog stanja društva i
• razvojnih karakteristika ličnosti.
• Imajući te činjenice u vidu, kao i specifičnosti sportske
delatnosti u prvi plan ističemo sledeća četiri osnovna zadatka:
radnog vaspitanja u sportu:
• vaspitni zadatak,
• razvijanje radne kulture,
• zadatak u vezi sa profesionalnom orijentacijom i
• rekreativni zadatak.
 Vaspitni zadatak radnog vaspitanja
• Vaspitni zadatak rada istaknut već kod pedagoških klasika:
• razvijanje pozitivnih osobina ličnosti,
• izgrađivanje sposobnosti neophodnih za određeni rad,
• formiranje pozitivnog odnosa prema članovima radne grupe,
• razvijanje drugarstva i prijateljstva,
• negovanje ravnopravnosti i humanizacije polova
• Ovaj zadatak je moguće ostvariti u bilo kom sportu od školskog
do vrhunskog i profesionalnog.
• Sport doprinosi adekvatnijem sagledavanju i ispoljavanju:
svestranosti, specijalnosti i individualnosti.
• Sportske velikane krasila je težnja univerzalnosti i svestranosti u
čijem krilu raste posebna obdarenost i specifična sposobnost.
• Svestranost kao rodno svojstvo čoveka, omogućava ostvarivanje
i drugih zadataka iz područja radnog vaspitanja.
 Razvijanje radne kulture
• Ma koliko se trudile, škola i porodica ne mogu obezbediti sve
ono što je čoveku potrebno u njegovom životu i radu.
• Zadatak sporta da izgrađuju radnu kulturu čoveka.
• Radna kultura se ne može svesti samo na formiranje veština i
navika bilo intelektualnog bilo fizičkog rada, mada one
predstavljaju njen značajan faktor.
• Radna kultura u sportu je suštinska pretpostavka uspešnosti
svakog sportiste.
• Ona je prisutna u svim vrstama sporta mada se njeni vaspitni
aspekti najviše potenciraju i koriste u školskom sportu.
• Navikavanje na red i disciplinu što se izgrađuje u sportu
istovremeno je značajno i za rad.
• Pozitivan transfer navika izgrađenih u sportu mora se
osetiti u radu koji sportiti obavljaju u porodici i školi.
• Na transferu pozitivnih dostignuća kulture rada u sportu
potrebno je angažovanje i trenera i školskih pedagoga.
 Zadatak u vezi sa profesionalnom orijentacijom
• Bavljenje sportom doprinosi da mladi sportisti lakše i
primerenije odaberu buduće zanimanje u skladu sa svojim
interesovanjima, sklonostima i mogućnostima.
• Otkrivanje specifičnih sposobnosti (brzina, snaga, sprenost,
preciznost, fleksibilnost ...) neophodnih za određeni sport koje
mogu se uspešno iskoristiti u pripremanju za profesionalno
zanimanje koje traži takve sposobnosti.
• Nisu retki primeri mladih koji to iskoriste, kao što ima i takvih
primera da vrhunski sportisti postanu piloti, kaskaderi, glumci
• Službe za profesionalnu orijentaciju morale bi više uzimati u
obzir i uvažavati bavljenje sportom kao značajnu komonentu u
profilu budućeg zanimanja sportiste.
 Rekreativni zadatak

• Danas postoji čitav niz hobi-aktivnosti kojima se ljudi bave u

okviru slobodnog vremena.
• Za bavljenje hobijem koji je povezan sa sportom potrebna
je određena sportska pripremljenost, odnosno sportske
sposobnosti i veštine koje su stečene u sportu.
• Od posebnog je značaja osposobljavanje i navikavanje na
primerenu sportsku rekreaciju školske omladine s obzirom da
ona danas dobar deo svog slobodnog vremena gubi u
ispraznom "klaćenju" ili sedenju u lokalima koji često mirišu na
alkohol, duvan i drogu.
• Rekreativni zadatak sporta se naročito očituje po prestanku
sportske karijere, jer većina sportista upravo rekreativno
ostaje vezana uz svoj sport.
 ZAKLJUČAK

• Funkcija radnog vaspitanja se ne iscrpljuje se isključivo u

profesionalnom životu čoveka iako je to područje najčešće
predmet naučnog proučavanja.
• Rad i radno vaspitanje imaju daleko šire refleksije, posebno u
području porodičnog života, sportskog angažovanja, provođenja
slobodnog vremena i sl.
• Radne navike i kultura rada čije je rodno mesto u porodičnom
vaspitanju teško se mogu kasnije menjati.
• Generaciju koja danas odrasta i porodica i škola navikavaju
na nerad.
• U našim uslovima nije posledica društveno-ekonomskog
progresa, nego njegovog kolapsa.
• Zato je u sportu i sportskom angažovanju neophodno tražiti
"spasonosne" ideje za vraćanje čoveka radu kao svom ishodištu i
radnom vaspitanju kao značajnoj komponenti vaspitnog
delovanja.
 4. MORALNO VASPITANJE U SPORTU

• Moralno vaspitanje je integralni i bazični deo formiranja

svestrane i slobodne ličnosti.
• Smisao mu se ogleda se u izgrađivanju moralne svesti
(samosvesti), stavova, osećanja, voljnih i karakternih svojstava
ličnosti, kao i u formiranju umenja i navika moralnog ponašanja.
• Iako ima začetke u najstarijim civilizacijama sveta, mnoga
pitanja u vezi s njim su i danas otvorena.
• Istorijski gledano pojavila su se tri shvatanja u vezi s moralnim
vaspitanjem:
• intelektualističko,
• iracionalističko i
• voluntarističko.
• 1. Intelektualizam moralno vaspitanje svodi na moralnu
spoznaju.
• Prvi je to zastupao Sokrat Znanje je isto što i vrlina), pa
spoznaja dobra utiče na nas da dobro postupamo, a
spoznaja zla da ga se klonimo.
• Ako bi drugačije postupali, mislio je Sokrat, mi bismo
delovali protiv svog vlastitog interesa.
• Eho Sokratovog učenja imamo u shvatanju morala i
moralnog vaspitanja kod Dekarta, Lajbnica, Kanta,
Hegela i dr.
• 2. Iracionalizam kao presudan faktor u moralnom
vaspitanju ističe čovekova osećanja (vera, ljubav,
simpatija, intuicija i sl.).
• Predstavnici: Paskal, Hjum, Ruso, Fojerbah, Bergson itd.
• 3. Voluntarizam favorizuje volju u moralnom vaspitanju.
• Smatraju da je najvažnije jačanje i razvijanje volje, dok
razum služi samo kao vaspitno sredstvo.
• Predstavnici: Šopenhauer, Niče, Paulsen i dr.
• Sva tri pravca jednostrano prilaze problemu
moralnog vaspitanja.
• Danas je opšte prihvaćeno da u ovom složenom
procesu treba uvažavati i moralnu spoznaju
(intelektualizam) i moralna osećanja
(iracionalizam) i volju (voluntarizam).
• B. Popović (1978, str. 139.) o tome kaže:
"Moralnost je stvar cele ličnosti, a ne samo
ovog ili onog dela; ličnost je kao nepodeljena
celina u uzajamnom odnosu sa sredinom i
kao takva se mora proučavati i vaspitavati."
 PSIHOLOŠKE TEORIJE MORALNOG RAZVOJA

• Najuticajnije psihološke teorije moralnog

razvoja su:
• psihoanalitička teorija,
• teorije socijalnog učenja i
• kognitivno-razvojne teorije.
 PSIHOANALITIČKA TEORIJA MORALNOG RAZVOJA
• Prema klasičnoj psihoanalitičkoj teoriji S. Frojda, razvoj
moralnosti teče kroz četiri stupnja (oralni, analni, falusni i
genitalni).
• Sastoji se u formiranju superega i ego-ideala.
• Osnove moralnosti uspostavljaju se tokom prvih 5 do 6
godina života i najvećim delom putem nesvesnih i
iracionalnih procesa.
• U formiranju moralnosti učestvuju mehanizmi odbrane
(introjekcija, identifikacija, potiskivanje, sublimacija i dr.).
• Identifikacija je najvažnija jer se njome u ličnost djeteta
prenose zabrane, propisi i vrednosti značajnih odraslih
osoba.
• Najnoviji razvoj psihoanalitičke teorije (Erikson, Rapaport,
Hartman) i stanovište o autonomiji ega dozvoljava veće
uvažavanje razuma u moralnom razvoju.
 TEORIJE SOCIJALNOG UČENJA O MORALNOSTI

• Teorije socijalnog učenja moralnost shvataju relativno,

kao pravila, vrednosti i vrline određenog društva u
određeno vreme,
• a ne u obliku univerzalno važećih moralnih principa.
• Moralnost se stiče na različite načine, kao što je klasično
i instrumentalno uslovljavanje, učenje po modelu itd.
• Moralni razvoj se određuje kao unošenje spoljašnjih
zabrana i sticanje unutrašnjeg nadzora nad ponašanjem.
• Na početku nadzor je potpuno spoljašnji i ostvaruje se
posredstvom kažnjavanja i nagrađivanja.
• Vremenom nadzor se vrši pomoću straha od kazne i
radosti od očekivanja nagrade.
• Na kraju, nadzor postaje pravi unutrašnji nadzor.
• Proces moralnog razvoja je spor i kontinuiran, a njegova
efikasnost zavisi od uspješnosti potkrepljivanja i
uspostavljenih odnosa sa odraslim koji predstavljaju
model identifikacije.
• Najistaknutiji savremeni predstavnici teorija socijalnog
učenja su J. Aronfrid i A. Bandura.
• I psihoanalitička teorija i teorije socijalnog učenja
posmatraju dete kao pasivnog primaoca društvenih
uticaja.
• Na taj način obe teorije moralno vaspitanje svode na
oblikovanje ponašanja prema normama društvene
zajednice.
 KOGNITIVNO-RAZVOJNE TEORIJE MORALNOSTI

• Kognitivno-razvojne teorije moralne norme posmatraju

kao univerzalne i obavezujuće bez obzira na trenutne
želje, mišljenja i društvenu praksu.
• Ove teorije su nastale na empirijskoj podlozi rasuđivanja
dece i omladine o moralno relevantnim postupcima
(ispravnost, odgovornost i krivica) izmišljenih osoba.
• Istaknuti predstavnici su: Žan Pijaže i Lorenc Kolberg.
• Prema Pijažeovim istraživanjima glavna promena u
razvoju moralnog suđenja događa se na uzrastu od 7 do
10 godina.Tada autonomna nadvladava heteronomnu
moralnost koje inače teku paralelno.
• Uzroci heteronomije su egoizam deteta i pritisak odraslih.
• Izgrađivanje autonomije omogućeno je intelektualnim
razvojem, smanjivanjem prinude odraslih i sve većom
saradnjom sa vršnjacima.
• L. Kolberg, nastavljač Pijažeovog dela, tvrdi da moralni
razvoj traje duže nego što smatraju Pijaže i psihoanaliza.
• Prema njegovim istraživanjima moralni razvoj prolazi
kroz 6 stupnjeva od kojih su prva četiri heteronomna a
posljednja dva autonomna.
• Kolberg, kao i Pijaže, smatra da se moralni razvoj ne
može svesti na proces internalizacije pravila i vrlina,
nego se mora posmatrati kao proces transformacije
kognitivnih struktura.
• Na moralno rasuđivanje najviše utiče intelektualno
napredovanje i mogućnosti koje u tom pogledu nudi
socijalna sredina.
• Dijete aktivno učestvuje u svom moralnom razvoju, a
uloga vaspitača sastoji se u podsticanju tog razvoja.
• Ove tri teorije potvrđuju da se moralnost ne nasleđuje,
nego se stiče napornim vežbanjem i navikavanjem.
• Najvažnije je izgrađivanje svesti, razvijanje osećanja
i jačanje voljnih i karakternih svojstava ličnosti.
 ZADACI MORALNOG VASPITANJA U SPORTU

• Zadaci moralnog vaspitanja proizilaze iz njegovog cilja

koji se najčešće određuje kao izgrađivanje slobodne,
humane i moralne ličnosti.
• U sportu je na specifičan način moguće ostvariti
sledeće zadatke moralnog vaspitanja:
1. razvijanje moralne svesti,
2. razvijanje moralnih osećanja i
3. formiranje navika moralnog ponašanja i delovanja.
• “Vrlina je način ponašanja kojim čovek postaje
dobar i kojim će svoje delo dobro izvršiti.”
(Aristotel)
• Moralna svest predstavlja osposobljenost za
samostalno procenjivanje moralnih vrednosti kao i
vrednovanje vlastitih i tuđih postupaka.
• Ona je intelektualna funkcija, neposredno je povezana
sa mišljenjem i nastaje kao rezultat moralne spoznaje
(pojmovi, norme, vrednosti).
• Moralna samosvest je svest o samom sebi kao
moralnoj osobi.
• Dete u svom razvoju prije postaje svesno vanjskog sveta
nego sebe sama.
• Izgrađivanjem moralne svesti i postepenim
osamostaljivanjem razvija se i moralna samosvest.
• Moralna samosvest za moralno vaspitanje ima posebno
značenje jer predstavlja merilo vlastite aktivnosti i
odlučivanja.
•
• Moralna savest je svest (samosvest) o moralnoj
vrednosti i stepenu saglasnosti sopstvenih namera,
ciljeva, motiva, karaktera i ponašanja sa poželjnim
normama i principima.
• U hrišćanstvu je savest – Reč Boga, koji utvrđuje šta je
dobro a šta zlo i to prenosi neposredno vernicima.
• Božansko nadahnuće – otkrivenje dogodilo se u davnoj
prošlosti, preživelo je zahvaljujući prorocima Starog
zaveta, Hristu i tvorcima Novog zaveta.
• To je u stvari svest o vlastitoj krivici zbog pogrešnog
postupanja (griža savesti – neprijatno osećanje),
• odnosno svest o vlastitom oslobađanju zbog ispravnog
postupanja (mirna savest – prijatno osećanje).
• S obzirom da se savest gradi na osnovu svesti, teško je
među njima uočiti razlike.
• Smatra se da je kod svesti više izražena racionalna, a
kod savesti emocionalna strana moralnosti.
• Savremeno shvatanje moralnu svest, odnosno
moralnost, određuje kao dispozicionu karakteristiku
kojom su obuhvaćene tri komponente:
• intelektualna, emocionalna i voljna.
• Snaga moralne svesti najčešće se ocenjuje na osnovu
karakternih kvaliteta:
• kritičnost, idejnost, usklađenost misli, reči i
delovanja itd.
• Tako gledano, razvijanje moralne svesti predstavlja
osnovu za vaspitanje moralne ličnosti.
• Izgradnja moralne svesti zahteva usvajanje moralnih
pojmova, normi, načela, ali podrazumeva i aktivan odnos
pojedinca prema njima.
• Taj odnos razvija se negovanjem moralnih osećanja.
• Čovjekov emocionalni život ispoljava se u različitim
odnosima (prema sebi, drugima, radu, sportu, kulturi…).
• Doživljaj moralnih vrednota je specifičan oblik čovekovih
osećanja i neophodan je za njihovo usvajanje.
• Zbog toga je u sportu neophodno razvijati osećanja
životne radosti, ponosa, stvaralačkog odnosa i sl.
• U vaspitanju moralnih osećanja nezamjenjivi su živi
primeri i uzori roditelja, nastavnika, trenera, sportista i sl.
• S obzirom da su osećanja samo jedna strana psihičkog
života čovjeka, neophodno ih je posmatrati u kontekstu
razvijanja ukupne duševnosti.
• Za razvijanje moralne svesti i moralnih
uverenja neophodno je znanje koje se
prevashodno stiče izučavanjem društvenih
nauka i književnosti.
• Za formiranje navika moralnog ponašanja i
delovanja sport je ono područje u kome se
brojne moralne vrednosti jedino mogu izgraditi.
• Telesni pokreti izazivaju inicijativu, njima se uči
kako se savladavaju teškoće, a u igri izgrađuje
snalažljivost, izdržljivost, upornost, borbenost i
samostalnost.
• Izgradnja moralnog ponašanja i delovanja
podrazumeva razvijanje poželjnih osobina volje i
karaktera.
• Da bi se moralno delovalo naučene moralne
kompetencije moraju biti pretvorene u navike.
• To je potrebno zato što čovjek ne može svaki put kada
se javi neki moralni problem da ocenjuje posledice, zato
moralne akcije moraju biti uvežbane (naviknuti odgovori
na životne situacije).
• To da vrlina dolazi s navikom, to jest da se moralan
postaje moralnim delovanjem znao je već Aristotel.
• Ostvarivanje moralnih navika u školskom sportu zavisi
od doslednosti nastavnika fizičkog vaspitanja, a u ostalim
sportovima od dosljednosti trenera.
• Oni moraju znati da je za moralno ponašanje i delovanje
veoma važno razviti poželjne (pozitivne) osobine volje i
karaktera
 VOLJA

• Volja kao jedna strana psihe (duše) u jedinstvu sa

razumom i osećanjima omogućava čoveku da upravlja
sam sa sobom.
• Narastanjem personalističkih težnji u savremenoj
psihologiji sve više se aktuelizira uloga volje kao
svedoka ljudske autonomije.
• Sloboda volje u domenu morala ispoljava se u aktivnom
samoodlučivanju za određene vrednote, ciljeve i ideale
koje pojedinac želi postići svojom voljom.
• Sloboda volje zavisi od širine čovjekove spoznaje i
potencijalne energije koje su u direktnoj funkciji
samosvesnog (samostalnog) delovanja za sebe i druge.
• Oblici ponašanja učvršćuju se u složenim sportskim
situacijama, gdje često treba samostalno delovati i
odabrati postupak u skladu s moralnim normama i
načelima.
• Sportsko takmičenje uvek je povezano sa
savladavanjem određenih teškoća uz opterećenje.
• Zahteve treba uvek postavljati malo iznad realnih
mogućnosti sportista i stalno vežbati savladavanje
teškoća.
• To iziskuje voljni napor (snagu volje) uz istovremeno
jačanje i razvijanje poželjnih (pozitivnih) voljnih kvaliteta,
kao što su: pouzdanost, odlučnost, smelost, hrabrost,
upornost, borbenost itd.
• Postoji prirodna sklonost mladih u periodu sazrevanja da
teže za jačanjem i razvijanjem voljnih kvaliteta.
• Sport omogućava neposredno vežbanja voljnih osobina.
• S tim treba započeti što ranije i provoditi ga kontinuirano.
• Savladavanje prepreka i regulisanje voljnih napora mora
biti pod pedagoškim rukovodstvom trenera, tako da vodi
sve većem osamostaljivanju sportista:
 Citat
(Derkač, A.A.; Isaev, A.A., 1981, 204).

• "Susret s preprekama i njihovo savladavanje se javlja

kao nužan uslov pojave i razvijanja volje, posebno
kad taj proces reguliše trener. Pri tom trener nikada
ne smije da misli umesto mladog sportiste već svo
vreme mladi sportista treba da razvija samostalnost
svog mišljenja i delovanja terajući sebe da pronalazi
izlaz iz svake situacije sa rešenjem svakog sportskog
zadatka... Tehnika regulisanja voljnih napora u startu
uključuje način samoorganizacije i samomobilizacije.
Prvi su usmereni na sređivanje aktivnosti i stanja
sportista, ekonomičnost snage, korekciju tehnike
izvođenja pokreta, to jest na odvlačenje i
prebacivanje pažnje, ideomotornu spremnost,
koncentraciju na tehniku kretanja, regulisanje disanja
i druge. Drugi se odnosi na samouverenost,
samoodobravanje, samoobaveznost,
samonaređivanje itd."
• Pedagoško umeće nastavnika odnosno
trenera ogleda se upravo u tome koliko je
on osposobljen i spreman da podstiče i
"kontroliše" tok vaspitanja i
samovaspitanja volje sportista čiji je krajnji
cilj da sportista što prije postane
"gospodar samog sebe", to jest da
samostalno vlada svojim postupcima.
 KARAKTER

• Karakter se najčešće određuje kao "integrisani sistem

osobina koje omogućavaju pojedincu da uprkos
preprekama na relativno dosljedan način postupa"
(Rot).
• U tim osobinama do izražaja dolaze moralni stavovi,
ispoljava se snaga volje, stalnost i čvrstina čovekova.
• Konvencionalno o pojedincu govorimo kao o "karakteru",
misleći pri tom na njegovu ličnost u celini i
osposobljenost da usklađuje vrednovanje sa
postupanjem.
• Karakter se formira tokom razvitka ličnosti i izražava njen
integritet i osobenost.
• Za jačanje karaktera, kao i za jačanje volje, najvažnije
je savladavanje teškoća sa prevashodnim ciljem
samodisciplinovanja i samoostvarivanja.
• Razvijanje svesti, osećanja i volje u sportu je
međusobno tesno povezano i uslovljeno.
• Tako svest na neki način "kultiviše" sadržaj i
dubinu osećanja.
• Sportski doživljaji su neobično snažni i povezani
su s formiranjem volje (ciljevi, aspiracije, sportski
uspeh).
• Tako doživljene moralne vrednote razvijaju lični
odnos prema moralnom postupanju koje se
individualizuje, proizvodi odgovornost i kritičnost,
• te povratno deluje na izgrađivanje moralne
svesti i jačanje volje.
 MORALNE OSOBINE LIČNOSTI U FUNKCIJI
RAZVIJANJA VOLJE I KARAKTERA SPORTISTA

• 1. Pouzdanost je osnova na kojoj se gradi drugarstvo i

prijateljstvo, tako neophodno u sportskom timu.
• Pozitivni kvaliteti: pouzdanosti su: poverljivost, odanost,
odgovornost.
• Negativni kvaliteti: izdaja, neodgovornost i provokativnost.
• 2. Umerenost se odnosi na umerenost u jelu, piću,
pušenju i uopšte na fizičke naslade.
• Pozitivni kvaliteti: trezvenost, uzdržljivost i
samosvladavanje
• Negativni kvaliteti: nezasitost, lakomost i proždrljivost.
• 3. Objektivnost se izražava u pravednom i objektivnom
vrednovanju postupaka u sportu.
• Pozitivni kvaliteti: sposobnost kritičnosti i samokritičnosti,
• Negativni kvalieti: subjektivizam, pristrasnost, nekritičnost
itd.
• 4. Drugarstvo i prijateljstvo u sportu izražava
pojedinačni pozitivni stav prema članovima ekipe sa
kojim ga vežu zajednička interesovanja, želje i ciljevi.
• Pozitivni kvaliteti: pažnja, pomaganje, saradnja i
poštovanje ličnosti drugoga.
• Negativni kvaliteti - nedostatak nabrojanih kvaliteta.
• 5. Skromnost se ogleda u odnosu prema sebi i timu.
• Pozitivni kvaliteti: samokritičnost, visoki zahtjevi prema
sebi, samoodricanje, komunikativnost i kooperativnost,
nepreuveličavanje ličnih i priznavanje tuđih zasluga.
• Negativni kvaliteti: umišljenost, nadutost, bolesne
ambicije", samoljublje i hvalisanje.
• 6. Odlučnost se ispolava u pozitivnim kvalitetama kao
što su: energičnost i nepokolebljivost.
• Njene negativne kvalitete su: kolebljivost, nepouzdanost i
neodlučnost.
• 7. Upornost se ogleda u tome da se započeto delo ili
namera uspješno ostvari.
• Pozitivni kvaliteti: istrajnost, postojanost i nepopustljivost,
• Negativni kvaliteti: prevrtljivost, popustljivost i slabost.
• 8. Strpljivost karakterišu pozitivni kvaliteti:
samosavladavanje, planiranje, čekanje i prepoznavanje
"pravog trenutka",
• dok su negativni: naglost, brzopletost i
neorganizovanost.
• 9. Hrabrost je značajna odlika karaktera. Brojni primeri
junaka iz naše oslobodilačke borbe olakšavaju razvijanje
ove osobine u sportu.
• Pozitivna svojstva: neustrašivost, odvažnost, muževnost,
junaštvo, borbenost i srčanost,
• Negativni kvaliteti: kukavičluk, bojažljivost, strah, panika,
teskoba, bes, prkos, surovost, okrutnost i tiranija.
• 10. Smelost spada u najstarije moralne kategorije.
• Pozitivni kvaliteti: neustrašivost, odvažnost i
požrtvovanost, smatraju se od davnina vrednim vrlinama
čvrstog karaktera.
• Negativni kvaliteti: slabost, kolebljivost i klonulost.
• 11. Marljivost u sportu znači da svaku obavezu treba
dobro i kvalitetno ostvariti.
• „Ja krčio s ocem njivu, žulj do žulja dlan mi ospe, a
mom sinu gospodinu, teško da i đubre prospe.“ (Mika
Antić).
• Pozitivni kvaliteti: zadovoljstvo, ljubav i predanost sportu.
• Negativni kvaliteti: lenost, parazitizam itd.
• 12. Nacionalni ponos se očituje u nacionalnoj svesti,
nacionalnim osećanjima, poštovanju sportske tradicije i
savremenih postignuća u sportu.
• Nepoželjna svojstva su: nedostatak nacionalne svesti,
nezainteresovanost za nacionalnu stvar, nedostatak
nacionalniih osećanja i dr.
• 13. Samostalnost se ispoljava u sposobnosti da se
samostalno postavi cilj i deluje u pravcu njegovog
ostvarivanja.
• Ova osobina je u stvari rezultat i kruna moralnog
vaspitanja u školskom sportu.
• Računa se da je samostalnost ostvarena ukoliko su
razvijene njene tri bitne osobine:
• 1. preduzetnost, kao težnja za aktivnošću,
dinamičnošću i inoviranjem metoda i oblika rada;
• 2. odgovornost za svoje postupke, osećanje dužnosti,
kritičan odnos prema sebi i drugima,
• uz isključivanje negativnih osobina: lakomislenosti,
nekritičnosti i neozbiljnosti i
• 3. snalažljivost, koja se ogleda u raznovrsnim i
neponovljivim sportskim situacijama.
• Pozitivni kvaliteti: dosetljivost, intuitivnost, spretnost i
praktičnost, a negativne: nespretnost, konzervatizam i
pomanjkanje duha.
• Prezentacija moralnih kvaliteta ima za cilj da kod
nastavnika fizičkog vaspitanja i sportskih trenera
probudi interesovanje i razvije svest o njima.
• Tako će u vaspitnoj praksi lakše prepoznati,
uvažavati i razvijati pozitivne kvalitete,
• a suzbijati, potiskivati i zamenjivati pozitivnim
one koje su negativne.
• Mada nije sveobuhvatna, naša sistematizacija
može poslužiti kao paradigma za izgrađivanje
moralnog profila sportiste u školskom sportu.
 METODE MORALNOG VASPITANJA
• Osnovne metode moralnog vaspitanja (uveravanje,
navikavanje, podsticanje i sprečavanje) u sportu se
primenjuju na specifičan način.
• Metoda uveravanja u obrazovnom procesu služi da
učenici steknu određena saznanja (činjenice, pojmove,
principe, zakone) o poželjnim i nepoželjnim moralnim
kvalitetima.
• Sport omogućava da se proveri u kojoj meri su ta
saznanja razumeli, osetili i da li ih u praksi primenjuju.
• Pri tom je veoma značajno ugledanje na primere
(nastavnici i treneri) i na ideale (uzore) - vrhunski
sportisti.
• Suština ove metode sastoji se više u upućivanju i
upozoravanju kako se treba ponašati nego u praznom
moralisanju.
• Metoda navikavanja omogućava da se moralna
uverenja pretoče u praktična postupanja.
• Da bi se sportista moralno ponašao u skladu sa svojim
moralnim uverenjima, on mora ličnom aktivnošću
rešavati probleme i savladavati teškoće.
• Za to je potrebno sistematsko, organizovano, uporno i
dosledno vežbanje i navikavanje, i to već u ranom
uzrastu, kako bi stečene moralne navike postale
unutrašnja potreba učenika - "njegova druga priroda".
• Školski sport, obogaćen igrom i oslobođen drila i dresure
omogućava da uz veštu kombinaciju metode uveravanja
i metode navikavanja moralne navike budu usvojene na
najefikasniji način, uz emocionalni doživljaj i svesno
angažovanje.
• Metoda podsticanja se najčešće primenjuje za
pojačavanje motivacije sportista u situaciji kada oni već
postižu određeni uspeh ili kada se nađu pred teškoćama
pa se kolebaju ili posustaju.
• Težnju mladih za isticanjem treba iskoristiti za sportsko
angažovanje kako se ona ne bi ispoljila u devijantnim
oblicima ponašanja.
• Ovom metodom više delujemo na osećanja sportista kao
što je oduševljenje za određene ciljeve koje treba
ostvariti, buđenje patriotskih osećanja, negovanje
ponosa itd.
• Za školski sport najznačajnija vaspitna sredstva su:
pohvala, obećanje, nagrada i takmičenje.
• Cilj ovih sredstava nije samo u nagrađivanju, već je u
funkciji izgrađivanja moralnih osobina.
• Ova sredstva treba primenjivati objektivno i samo onda
kada su zaslužena.
• Metoda sprečavanja ima preventivnu i
korektivnu funkciju.
• Njen cilj je da spreči pojavljivanje, ispoljavanje i
navikavanje na neželjene moralne kvalitete.
• Ukoliko nastavnik, odnosno trener, sistematski
radi na moralnom vaspitanju učenika-sportista,
• utoliko će ređe biti u situaciji da primenjuje ovu
metodu.
• Brojni pedagozi ovu metodu potpuno isključuju iz
vaspitnog rada.
• Opšte je pravilo da prvo treba pokušati
preventivnim, pa tek onda sredstvima
kažnjavanja.
• Najčešća preventivna sredstva su: primedba, prigovor,
zamerka, pokuda, opomena i kritika.
• Kazna, kao sredstvo prisiljavanja u sportu se primjenjuje
na specifičan način.
• Zbog relativne "slobode ponašanja" na relaciji: učenik-
nastavnik u školskom sportu i sportista-trener u drugim
sportovima, veća je mogućnost spontanog reagovanja u
"konfliktnim" sportskim situacijama
• Zbog toga se izriču kazne bez uvažavanja težine
prekršaja, objektivnog presuđivanja, uz preteranu
emocionalnost i sl.
• Princip humanosti u ovoj metodi mora se do kraja
poštovati, a to znači da treba isključiti sva sredstva
kažnjavanja koja omalovažavaju i ponižavaju ličnost
učenika-sportiste.
 ZAKLJUČAK

• Analiza moralnog vaspitanja u sportu pokazala

je da sport predstavlja veoma pogodnu socijalnu
situaciju u kojoj se najefikasnije izgrađuju navike
moralnog postupanja i delovanja.
• Sport i kao igra i kao takmičenje zahteva
istovremeno i veoma intenzivno intelektualno,
emocionalno i voljno angažovanje, što
omogućava da se moralne osobine usvajaju
celovitim čovekovim bićem.
• Neke moralne osobine kao što su hrabrost i
smelost, na primer, i nije moguće izgrađivati na
drugom mjestu osim u sportu.
• Svesni smo činjenice da vreme u kome živimo
nije naklonjeno moralu, humanizmu, ljubavi,
lepoti ...
• To proizvodi negativne reflektuje i na sport,
pogotovo profesionalni, koji sve snažnije
potiskuje humane vrednosti.
• Zbog toga je neophodna veća afirmacija
školskog sporta u moralnom vaspitanju ličnosti
što može imati pozitivne efekte na ukupno
sportsko ponašanje.
• Moralne vrline, navike ponašanja i delovanja
izgrađene u sportu pozitivno se transformišu i
sportisti se najčešće po njihovom modelu
ponašaju u drugim životnim situacijama.
 5. ESTETSKO VASPITANJE U SPORTU
(Kako zabosti nežnu reč u tvrdo uvo?)
• Koreni u najstarijim pedagoškim idejama, a utemeljeno je na
osnovu različitih filozofskih shvatanja čoveka, uloge i mesta
lepog u formiranju njegove ličnosti.
• Platon - harmonijski razvoj ličnosti (kalokagatija - lep i dobar)
presudnu ulogu igraju gimnastika i muzika.
• Fizičko vaspitanje tela i muzičko vaspitanje duše, kaže on,
imaju za cilj da dušu i telo dovedu u sklad.
• Aristotel : produbio Platonove ideje. Iz njihovih učenja mogu
prepoznati naučne osnove estetskog vaspitanja u antici.
• Srednji vek: estetsko tesno povezano s moralnim vaspitanjem;
cilj: postići blaženstvo duše i njeno sjedinjenje s Bogom.
• Humanizam i renesansa afirmišu ideal slobodne ovozemaljske
ličnosti harmonijski razvijenih fizičkih i duhovnih sposobnosti.
• V. da Feltre u svojoj vaspitnoj ustanovi "Dom radosti" pored
klasičnih jezika: matematike, prirodopisa i astronomije,
značajno mesto posvećuje fizičkim vežbama i igrama.
• Neohumanisti VIII veka Humbolt i Šiler, oživljavaju starogrčki
ideal i temeljitije rešavaju probleme estetskog vaspitanja.
• Šiler: jedino estetsko vaspitanje može učiniti čoveka slobodnim
- "čovek je u pravom smislu čovek samo kad se igra".
• Pod igrom podrazumeva estetski odnos prema stvarnosti koji
se sastoji u estetskom posmatranju prirode i stvaranju
umetnosti.
• Reformni pedagoški pokret (Dekroli, Montesori, Kuzine ...)
dete kao umetnik, a dečija igru – oblik umetničkog izražavanja.
• Igru smatraju osnovom dečijeg razvoja putem koje dete
ostvaruje svoje snove, maštu i psihičku ravnotežu.
• Početkom XX veka naš pedagog, Vićentije Rakić, u knjizi
Vaspitanje igrom i umetnošću: igra i umetnost kao vaspitna
sredstva razvijaju kod dece duhovnu i telesnu oštrinu, slobodu i
nezavisnost.
• Vaspitanje igrom i umetnošću naročito je potrebno u detinjstvu
kada su sve čovekove sposobnosti u razvoju.
• U drugoj polovini XX veka: niz teorija estetskog vaspitanja.
• H. Rid: zalaže se za afirmaciju senzibiliteta, mašte i osećanja u
vaspitanju koje je isuviše opterećeno racionalizmom.
• Knjiga –Vaspitanje kroz umetnost : jedino estetsko vaspitanje
dovodi u harmoničan odnos čula i svest,
• a igra omogućava detetu integraciju sa fizičkim univerzumom.
• T. Manro: estetsko vaspitanje neodvojivo od umetnosti, ali nije
limitirano samo njom, već je povezano sa prirodom, ljudskim
životom i ljudskim proizvodima izvan umetnosti.
• Pod umetničkim vaspitanjem Manro shvata profesionalno
vaspitanje, a estetsko vaspitanje tretira kao sastavni deo
opšteg obrazovanja.
• Francuski pedagozi i psiholozi:
• Akcenat stavljaju na slobodu izražavanja i stvaralaštvo kao
osnovne karakteristike detinjstva.
• I. Vojnar: Vaspitanje otvorenog duha, naročito afirmiše doba
adolescencije u kojem estetsko vaspitanje omogućava omladini
da izrazi svoj unutrašnji život i otkrije prihvatljive modele života.
• Sledbenici marksizma: estetski fenomen – imanetni dio
ljudskog života i rada, jedinstvo lepog i praktičnog, estetskog i
moralnog.
• Eestetskom vaspitanju se daje šire značenje nego umetničkom.
• Fenomen estetskog je kompleksan, pa tako "čista umetnost" ne
može biti jedino i isključivo sredstvo estetskog vaspitanja.
• Sledeći takvu logiku, neophodno je tragati za estetskim i u
drugim oblastima ljudske delatnosti.
• U sportu: treba razmotriti relacije između sporta i umetnosti,
• Odnosno, osvetliti one dimenzije sporta koje su pretpostavka za
estetsko vaspitanje.
 SPORT I UMETNOST

• Većina autora relacije između sporta i umetnosti

uspostavlja na temelju kineziologije.
• Oni kažu da se kretanje čoveka ne može procenjivati
samo s aspekta snage i fizičke efikasnosti, nego da ono
u sebi sadrži ekspresivnu i estetsku dimenziju.
• Istini za volju, kod brojnih sportova osnovni cilj postići gol
ili osvojiti bod marginalizuje estetske sadržaje, dok je kod
drugih (gimnastika, skokovi u vodu, klizanje ...) glavni cilj
u izvođenju lepih , skladnih i savršenih pokreta.
• S aspekta školskog sporta neophodno je, međutim, u
svakom sportu tražiti elemente estetskog, posebno ako
se ima u vidu uzrast učenika.
•
• Što je mlađi školski uzrast to i sadržaji školskog
sporta treba da su više obogaćeni igrom koju
treba shvatiti kao "prijatnu i samootkrivajuću
aktivnost koja motiviše zbog sebe same".
• Za estetsko vaspitanje instrumentalni pokreti
(kod kojih je cilj što ga želimo ostvariti značajniji
od pokreta) i kvantitativni pokreti (koji se odnose
na dejstvo pokreta kao sile) skoro da i nemaju
nikakvo značenje.
• Tek kvalitativni pokreti čiji značaj proističe iz
doživljaja pokreta neovisno od instrumentalnih
ciljeva i od fizičke sile i učinka omogućavaju
estetsko vaspitanje.
• Suštinske karakteristike idealnih tipova
kvalitativnih pokreta:
• 1. Pokret kod koga postoji doživljaj sebe predstavlja
nagradu osobi koja ga izvodi i zahteva višestruko
namerno ponavljanje.
• Ovakvi pokreti su značajan deo dečije igre kojima
sopstveno kretanje i posmatranje drugih kako se kreću
predstavlja najprijatnije zadovoljstvo.
• U sopstvenom kretanju i vrhunski sportisti imaju veoma
prijatan doživljaj sebe.
• 2. Pokret kod koga postoji doživljaj oblika, sam taj
oblik, odnosno sklop pokreta, je u središtu kvalitativnog
pokreta, a ne sama aktivnost.
• Doživljaj oblika je naročito moćan dok se dinamično
nameće u svesti posmatrača ili izvođača kao što imamo
primer kod timskih sportova dok se igrači zajedno kreću
u jednom smeru.
• Ta svest o šemi izvođenja pokreta može predstavljati
uzbudljiv doživljaj.
• 3. Ekspresivni pokreti su opaženi preko
njihovih "doživljenih" afektivnih kvaliteta.
• To su sizuacije kada o vizuelnim
jedinicama govorimo kao o "ljupkim",
"tužnim", "dinamičnim", "jakim" i sl.
• Ovi kvaliteti su verovatno povezani sa
doživljajima stvarnih emocija.
• Pokret koji je ekspresivno doživljen kao
tužan povezan je sa osećanjem tuge koju
tužna osoba doživljava, pa se termin tužan
može upotrebiti i za opis stvarne emocije i
za opis opaženog kvaliteta.
• 4. Komunikacioni pokreti se u izvesnoj meri
preklapaju sa ekspresivnim pokretima.
• Pod onim što osoba prenosi (komunicira) često
se podrazumeva ono što ona izražava.
• Sadržaj pokreta delom je određen prirodom
posmatračevog odnosa prema drugim osobama,
prema njihovim akcijama i očekivanim
postupcima.
• Kvalitet ovih pokreta ne proističe jedino iz samog
pokreta (poza tela, izraz lica),
• već iz opažanja celokupnog konteksta u kome
se on čini.
• 5. Simbolički (amblemski) pokreti ukazuju na
odnos između pokreta kako je opažen i emocije
koju iskazuje.
• Krst može simbolizovati hrišćanstvo, na taj način
što osećanje svetosti i odanosti, što je osnova
ove religije, mogu postati vezani za pojavu krsta,
pa se doživljavaju samim viđenjem krsta.
• Zbog toga u ovakvim slučajevima neki autori
govore o amblemskim a ne o simboličkim
procesima.
• Svaki od ovih pet tipova kvalitativnih pokreta je "idealni tip" po
tome što se kao čisti ne susreću u stvarnosti.
• U stvarnosti pojedini "tipovi" stupaju u međusobnu interakciju,
tako na primer ekspresivno opažanje pokreta može zavisiti
od doživljaja dinamičkih kvaliteta određenog oblika pokreta.
• U pojedinim sportovima moguće je otkriti ovu funkcionalnu
povezanost pokreta kao osnovu na kojoj počiva njihova
lepota.
• Lepota u sportu je, naravno i više od interakcije i povezanosti
pokreta.
• Ona je određena i drugim estetskim kategorijama (uzvišeno,
herojsko, tragično, komično), nju odlikuje dramatičnost,
nepredvidljivost, energičnost, ushićenost, intelektualizam i sl.
• Sledeće misli delom ilustruju lepotu koja nadahnjuje u fudbalu
i košarci:
• "U fudbalu ono što je lepo po pravilu se javlja
u obliku lakih, ritmičnih i kontinuiranih
dodavanja, pod uslovom da tu postoji i
brzina: igrač dočekuje loptu grudima, spušta
je na nogu i šutira kao da je to jedan čist,
neprekinut pokret; njegov pas ne ide na
stranu, već je lopta centrirana prema golu,
drugi igrač iz trka samo minimalno skrećući
put lopte i naizgled uopšte ne smanjujući
njenu brzinu, glavom šalje loptu pravo u
mrežu." (E.Dž. Kejn, 1984, 205).
• S. Paunić piše da je košarka i igra i sport u kojoj
čovek unosi celog sebe, svoje telo i svoj razum.
• Ona potiče iz igre koja je izdvojena iz života, ali na
način koji joj obezbeđuje još veću povezanost s
njim.
• Na taj način ona udovoljava kriterijumima: "prirodno
lepo", "ljudski lepo" i "umetnički lepo".
• Lopta za košarku uobličena je direktnom vezom
ljudskog mozga i ruke ... dovoljno je skrenuti pažnju
na šut, dribling, minuciozna dodavanja, energična
hvatanja kao fanscinantne finte.
• U jednoj tako maloj vremenskoj dionici smeštena je
cela skala ljudskih raspoloženja - od ushićenja do
očajanja.
• Rasprave o relacijama sporta i umetnosti više ističu
njihove međusobne sličnosti nego razlike.
• O sličnosti se govori u vezi sa emocionalnim
doživljajima, postojanjem pravila i zakona, u domenu
stvaralačkog i u prisustvu događaja (spektakla) u obe
sfere.
• Razlika između sporta i umetnosti ogleda se
prevashodno u tome što sport karakteriše takmičenje i
masovnost dok je to u umetnosti znatno manje izraženo.
• U "Estetičkoj hrestomatiji sporta", Vajting i Masterson
(1974, 24) tvrde da je osnovna osobenost sporta u tome
što on stvara lepo.
• Relacije sport - umetnost autori interpretiraju kroz četiri
karakteristike:
• 1. Sport uključuje elemente izražajnosti i
stvaralaštva.
• Ta osobina izdvaja efekte povezane s takvim
pokretima igrača u kojima brzina, samokontrola,
lakoća i moć dobivaju slikoviti izraz i efekte koji
su povezani s ljudskim vrednostima (odvažnost,
heroizam, strpljenje, veština i um), dobijaju
umetničko simbolično oličenje.
• 2. Sport je intelektualna lepota jer je povezan
sa načinima rešavanja problema.
• Pri tom se ne čine greške, koriste se
ekonomične, složene originalne i raznovrsne
kombinacije manevara.
• 3. Dramatizam, verovatno najvažnija osobina
sporta, zasnovan je na konfliktu i suprostavljanju
snaga. Dramatičnost situacije se različito
ispoljava u različitim vidovima sporta. U igrama
čije je sredstvo lopta napetost naizmenično raste
i opada na taj način što se ravnoteža između
napada i odbrane narušava. Pred kraj sportska
drama otkriva pobednika i pobeđenog. Analogiju
između sportske i dramske predstave moguće je
posmatrati i sa drugih aspekata. U oba slučaja
reč je o "igri", postoji sličnost u ponašanju
publike na sportskoj i dramskoj predstavi u
smislu uspostavljanja napregnute atmosfere,
zajedničkog preživljavanja i sl.
• 4. Celovitost, je značajna karakteristika
sporta.
• Posebno se podvlači dramska celovitost,
kako timska tako i pojedinačna.
• Dramska suština igre razvija se u
određenom pravcu da bi došlo do zapleta i
kulminacije u određenom momentu.
• Celovitost je zasnovana na dramatizmu,
ali i na visokim kvalitetima pokreta,
• veštini nastupa, i intelektualnosti koja
objedinjuje sve komponente.
• Povezivanje sporta i umetnosti karakterišu
još dva značajna i neodvojiva atributa:
stvaralaštvo i sloboda.
• U stvaralačkom aktu koji je prisutan u obe
oblasti dolazi do autentičnog ispoljavanja
čovekovih snaga i mogućnosti.
• Povezivanje igre sa stvaralaštvom, što ona
svakako i jeste, vraća igru u samo središte
čovekova bitka.
• Tako igra postaje cilj sam po sebi, a ne
sredstvo za postizanje nekog drugog cilja.
• Stvaralaštvo koje je u umetnosti rezervisano
samo za posebne i uzdignuto do
transcendentalnih visina ("božanska iskra u
čoveku"), u igri je "poklonjeno" svima.
• Svako može da doživi radost otkrića i
zadovoljstvo stvaranja na samom sebi.
• Pri tom je čovekovo telo i njegov pokret sredstvo
umetničkog stvaranja i izražavanja, kao što je to
u književnosti reč ili u muzici ton.
• Ovako shvaćeno stvaralaštvo u sportu postaje
okosnica samoaktivnosti koja je u funkciji
ostvarivanja globalnog cilja vaspitanja kao
procesa nastajanja ličnosti.
ZADACI ESTETSKOG VASPITANJA U SPORTU

• Osnovni zadatak estetskog vaspitanja u sportu

sastoji se u oblikovanju pojedinačnog smisla za
specifične estetske vrednoste.
• To znači da je neophodno kontinuirano izazivati
interesovanja i potrebe sportista prema estetskim
sadržajima u sportu.
• To se posebno odnosi na školski sport.
• Smisao za lepo i estetske vrednote nije čoveku
urođen,
• nego se izgrađuje formiranjem niza sposobnosti
koje zahtevaju adekvatno obrazovanje.
• Prva: zapažanja estetskih obeležja.
• Da bismo uočili estetska obeležja potrebno je
uložiti subjektivni napor u sticanju znanja iz
savremene opšte estetike (principi, kategorije,
zakoni) i njihove konkretizacije na područje
sporta.
• To olakšava situacija da se estetika sporta kao
poseban predmet izučava danas na nekim
fakultetima za fizičko vaspitanje i sport u svetu
• što omogućava studentima da na funkcionalan
način obogate znanja iz ove oblasti.
• Druga: prihvatanje (doživljavanje) estetskih
obeležja.
• Ona za razliku od sposobnosti uočavanja lepog
zahteva adekvatno razvijanje emocionalnog života.
• Emocionalna dimenzija života sportiste postepeno
se razvija na osnovu sveukupne biološke strukture
organizma i pod uticajem socijalnih stimulacija.
• Za doživljavanje estetskih vrednota u sportu
neophodan je uzbudljiv i pokretljiv emocionalni
život, "iritiran" estetskim sadržajima.
• Ispravno odražavanje smisla i značenja tih sadržaja
podrazumeva izazivanje odgovarajućih estetskih
doživljaja.
• Samo na taj način je moguće postići adekvatno
prihvatanje estetskih vrednota.
• Treća: vrednovanja estetskih obeležja u
sportu.
• Na osnovu ove sposobnosti izgrađuje se
estetski ukus.
• U sportu se najppre misli na vrednovanje lepote i
harmonije čovečijeg tela, njegovih pokreta,
simetrije, sklada, elastičnosti i sl.
• Obrazovanjem treba razviti ovu sposobnost kod
mladih sportista da bi oni mogli originalno i
samostalno razlikovati šta jedan pokret u
odnosu na drugi čini lepšim i vrednijim.
• Četvrta: (krunu prethodne tri) stvaranje estetskih
vrednosti u sportu.
• Bez uključivanja dece školskog uzrasta u različite sportske
aktivnosti za koje se ona samostalno opredeljuju nije
moguće razviti sposobnosti uočavanja, doživljavanja i
vrednoovanja estetskih dimenzija sporta.
• Bavljenje sportom i vlastitim stvaranjem lepog u njemu,
omogućava celishodnije ispunjavanje opštih zadataka
estetskog vaspitanja nego što to čine muzika, književnost,
pozorište i sl.
• Sport angažuje sve duhovne i telesne potencijale ličnosti i
omogućava njihovo svestrano doživljavanje,
samospoznavanje i samousavršavanje.
• Na taj način se sport pokazuje kao medijalni faktor
pomirenja između "čiste umetnosti" i "životne realnosti",
• omogućava njihovo kreativno prožimanje i povezivanje
umetnički lepog i životno funkcionalnog.
 SPORT KAO SREDSTVO ESTETSKOG VASPITANJA

• Sadržaje estetskog vaspitanja je naročito značajno

utvrditi u školskom sportu.
• Školski sport po svojoj prirodi i ciljevima omogućava
lakše ostvarivanje estetskih zadataka nego što je to
moguće u amaterskom, vrhunskom i profesionalnom
sportu.
• U školskom sportu je moguće afirmisati sličnosti koje
postoje između sporta i umetnosti, sportske i umetničke
predstave, o čemu smo već govorili.
• S aspekta estetskog vaspitanja nameće se potreba da
sadržaji u školskom sportu budu više obogaćeni igrom
nego takmičenjem,
• Prioritetnija je kvalitativna i ekspresivna nego
takmičarska i instrumentalna dimenzija tih sadržaja.
• Posebno značenje za estetsko vaspitanje
imaju sportske aktivnosti na svečanostima
povodom školskih, državnih i drugih
praznika.
• Upečatljivi su estetski sadržaji i pri
otvaranju velikih sportskih takmičenja
(olimpijske igre, svetska prvenstva i sl.).
• Ove manifestacije su izvor za uočavanje,
emocionalno doživljavanje i
vrednovanje estetskih sadržaja,
indirektno povezanih sa sportom.
• Efekti estetskog delovanja sporta i sportskih
manifestacija na ličnost zavise od strukture ličnosti,
vrednosnih orijentacija i sposobnosti, kulture i sl.
• Ispoljavanje agresivnosti, nervoze, nepoželjnih strasti,
nastojanja da se postigne pobeda po svaku cenu itd.kao
refleksije profesionalnog sporta, ne doprinose razvoju
estetskih vrednosti.
• Naprotiv, ove pojave ugrožavaju, potiskuju i stavljaju u
drugi plan sve ono što je u vezi s estetskim sadržajima u
sportu.
• Zato je u školskom sportu potrebno afirmisati estetske
vrednosti: lepo telo, lepo držanje, lepi pokreti, lepo
sportsko ponašanje među takmičarima,
• razvijanje sposobnosti za procenu estetskih sadržaja i sl.
• U školskom sportu treba snažnije naglasiti
elemente igre, u kojoj se akteri "naslađuju"
estetskim sadržajima i na kraju o tome
zajednički raspravljaju.
• Na taj način se približava estetska vrednost
školskog sporta estetskoj snazi muzike,
slikarstva, filma ..., za kojima on, kako je već
kazano, ni na koji način ne zaostaje.
• Težište organizacije procesa estetskog
vaspitanja u školskom sportu treba da je
usmereno prema zapažanju njegovih estetskih
vrednosti uz aktivno sportsko angažovanje u
njihovoj izgradnji.
 METODE ESTETSKOG VASPITANJA U SPORTU
(objašnjavanje, demonstracija, praktično obučavanje)

• Metoda objašnjavanja. Ova metoda u procesu sticanja

estetskih znanja, ukazivanja na estetske vrednosti i lepotu
u sportu ima presudan značaj.
• Opšti zahtevi koji se postavljaju ovoj metodi vrede i za
njenu primenu u sportu: jasnost, intonacija, melodičnost,
emocionalna pokretljivost i sl.
• prilikom objašnjavanja pojedinih estetskih sadržaja.

• Metoda demonstracije, koja podrazumeva sportsku

umešnost (majstorstvo) u pokazivanju i izvođenju sportskih
veština.
• Izvođenje mora biti tehnički savršeno tačno tako da izaziva
emocionalno reagovanje kod sportista na osnovu
upečatljivih emocionalnih doživljaja nastavnika - trenera.
• Metoda praktičnog obučavanja u sportskom
stvaralaštvu je najvažnija.
• Ona zahteva višestruko ponavljanje i učvršćivanje
zadatih pokreta.
• To obezbeđuje akumulaciju pozitivnog estetskog
iskustva, formiranje i učvršćivanje postojanih, estetski
značajnih, navika pokreta i navika estetskog ponašanja.
• Treba napomenuti da primena pojedinih metoda
umnogome zavisi od umešnosti nastavnika – trenera:
• njihovih sposobnosti da otkrivaju estetsko u sportu,
• stvore odgovarajući estetski ambijent i
• osposobe učenike-sportiste za estetsko stvaralaštvo u
sportu.
• Estetsko vaspitanje u sportu najtešnje je povezano sa
moralnim vaspitanjem
• Moralne norme kao i estetske sadrže u sebi estetsku
dimenziju, estetska osećanja se nalaze u osnovi
moralnosti i sl.
• Izgleda da u sportu posebno vredi teza da je lepo ono
što je moralno, i da je ružno ono što je nemoralno.
• Vezu između moralnog i estetskog moguće je utvrditi na
nivou emocionalnih reakcija aktera sportskih predstava i
njihovih posmatrača.
 ZAKLJUČAK
• Ishodišne pretpostavke estetskog vaspitanja u sportu
postoje u istorijskoj perspektivi od stare Grčke i njenog
ideala kalokagatije,
• preko kasnijeg povezivanja igre i umetnosti, igre i
muzike, najnovijeg afirmisanja slobode i stvaralaštva kao
imanentnih čovekovih dimenzija,
• pa sve do ideala svestrane i slobodne ličnosti koja
akumulira duhovno bogatstvo, moralnu čistotu i fizičko
stvaralaštvo kao izraz potpune harmonije i lepote.
• Želimo li zadovoljiti vaspitnu stranu estetskog u sportu,
nužno je znalački odabrati sadržaje na kojima ćemo
najlakše osposobiti (obrazovati) učenike da uočavaju,
doživljavaju, vrednuju i stvaraju na osnovama lepote.
• Neophodno je, takođe, poznavati osnovne
metode estetskog vaspitanja u sportu
(objašnjavanje, demonstracija, praktično
obučavanje u sportskom stvaralaštvu)
• uz posedovanje savršenstva (majstorstva) u
sportu koji prezentiramo mladima.
• Teorijska znanja iz estetike sporta su isto tako
neophodna za ostvarivanje zadataka koji se
postavljaju u školskom sportu.
• Pravo bogatstvo u izboru sportova i različite
estetske kategorije (lepo, uzvišeno, herojsko,
dramatično ...)
• stavlaju sport i njegove mogućnosti u istu ravan
sa pojedinim umetnostima (muzika, film,
književnost ...)
• čiji se sadržaji neopravdano preferiraju i
jednostrano koriste u estetskom vaspitanju.
• Stvaralačkim odnosom u školskom sportu
moramo razvijati estetske sposobnosti i estetski
ukus.
• Tako ćemo stvoriti pretpostavke za stvaranje,
negovanje ili bar prepoznavanje i uvažavanje
lepote u amaterskom, profesionalnom i
vrhunskom sportu.
 SAMOVASPITANJE SPORTISTA

1. PRIRODA ČOVEKOVOG RAZVOJA

• Prvu sistematizaciju znanja o čovekovom razvoju učinio je

već Aristotel napravivši distinkciju između:
• a) čoveka aktivnog činioca (svojevoljno angažuje
sopstvene postupke i time izaziva reakciju sopstvene okoline)
• b) čoveka pasivnog činioca (ponašanje je odgovor na
spoljaćnje podsticaje što ga sile da reaguje shodno samoj
prirodi tih draži).
• Džonas Langer:
• a) Teorija mehaničkog ogledala (pasivni model čoveka)
• b) Teorija organske svetiljke (aktivni model čoveka)
• c) Psihoanalitička teorija (ni pasivni ni aktivni model).
• a) Teorija mehaničkog ogledala
• Suština teorije: treba proučavati ponašanje deteta (čoveka)
svođenjem na reakcije, ishode aktivirajućih podsticaja.
• Proučavaju se početni preduslovi (draži, potrebe) koje
aktiviraju ili koče detetova ponašanja,
• kao i drugostepene odrednice, nagrade ili kazne, koje
potkrepljuju i formiraju već izazvane njegove reakcije.
• b) Teorija organske svetiljke
• Suština teorije: sagledava čoveka kao aktivno biće i njegov
razvoj kao autoformativan proces.
• U srži ovog gledišta je autogenetska postavka: čovek se
razvija u ono što će sopstvenim postupcima stvoriti od sebe.
• Koreni: Sokrat: obdeljavanje duše; Heraklit: (115. fragment:
"Duša ima meru koja sama sebe povećava”; Niče: "Postani
ono što jesi“; Semjuel Tejlor Koldridž: Autogenerativni rast,
odnosno stvaralaštvo je "prva moć" svih organskih sistema.
• Buduća organizacija organizma, prirođena je semenu iz koga
će se razviti i da organizam mora uneti i svariti "hranu" koju
prima spolja kako bi rastao.
• Na taj način urođena (moguća organizacija) stvaralačka
snaga i funkcija unošenja i primanja obezbjeđuju oblikovanje
organizma dok se on iznutra razvija.
• Savremena teorija organske svetiljke pretpostavlja: razvojni
stupnjevi podsećaju na sled geometrijskih teorema od kojih je
svaka neminovno prozvod sveukupnosti prethodnih, a da se
u stvari ne sadrži u njima.
• Ž. Pijaže: 3 merila za određivanje sleda razvojnih stupnjeva:
• Prvo, svaki stupanj detetovog funkcionisanja neminovan je
proizvod prethodnog, a ujedno i priprema za sledeći.
• Drugo, svaki stupanj detetovog razvoja mora se definisati u
skladu sa jednostavnošću organizacije koja odlikuje
celokupno novo ponašanje nastalo na tom stupnju, a ne
samo na osnovu jedne preovlađujuće odlike.
• Treće, organizacija detetovih funkcionalnih struktura na
svakom stupnju uključuje i strukture promene za novi stupanj.
• Konačno, sled stupnjeva mora biti sveopšti, dok se brzina
može razlikovati od pojedinca do pojedinca.
• c) Psihoanalitička teorija
• Za razliku od prethodne dve teorije koje uvažavaju čovekovu
racionalnu dimenziju, psihoanalitička teorija u prvi plan ističe
čovekovu emocionalnost,
• posmatra ga kao konfliktno biće koje na delatnost i rast
podstiču sopstvene strasti (instinkti) i zahtevi spoljneg sveta.
• Čovek, dakle, "... neprestano odgovara na i brani se od
unutrašnjih (instinktivnih) poriva i spoljašnjih (fizičkih i
društvenih) draži.
• Priroda tako podstaknute osobe menja se zavisno od stupnja
sazrevanja na kome se nalazi njen psihoseksualni razvoj.”
• Epigenetičko načelo (Erih Erikson): Suštinska teorijska
pretpostavka o procesu sazrijevanja odnosno javljanja
određenih stupnjeva:
• Instinktivna energija sa kojom se dete rađa ulaže se u različite
delove tela unaprijed propisanim sledom i tokom unapred
određenih životnih razdoblja.
• Nagonsko draženje određenog dela tela podstiče taj dio na
funkcionisanje, a ta funkcija (usvajanje iskustva) postaje
detetu prevashodan način delovanja tokom tog životnog
razdoblja.
• Formiranje zdrave ličnosti zavisi od načina na koji čovek
razreši svaku od sedam kriza na sedam stupnjeva razvoja.
• Razrešenje krize na određenom stupnju određuje prirodu i
stepen zdravlja za taj period života,
• ali istovremeno utiče na tip zdravlja i karakternog sklopa koji
će se razviti tokom kasnijeg životnog razdoblja.
• Sve tri teorija iznose originalan pogled na čovekov razvoj.
• Teorija organske svjetiljke daje najprihvatljivije tumačenje
samoostvarivanja, mada se nagoveštava i u druge dve.
• Tako o osećanju lične "samosvojnosti", odnosno o stremljenju
deteta da bude "ono što hoće" Erikson govori već na analnom
stadiju (od 1. do 3. godine) kada dete želi da vežba svoje
mišiće nalazeći u tome određeno zadovoljstvo.
• I razrešenje ostalih kriza (Edipov i Elektra kompleks,
adolescentne krize identiteta i dr.) mogu poslužiti kao
psihoanalitičko tumačenje borbe za osamostaljivanje,
samospoznavanje i samoostvarivanje.
 2. POJAM SAMOVASPITANJA
• Samovaspitanje: kruna vaspitanja, cilj i rezultat.
• Prethodi mu vaspitanje (svesna, svrsishodna, sistematična i
organizovana delatnost, sa dva aktera – vaspitač i vaspitanik.
• Samovaspitane ima jednog aktera (vaspitanika) koji svesno,
svrsishodno, sistematično i organizovano utiče na sopstvenu
ličnost.
• Vaspitanje i samovaspitanje u životu svakog čoveka
međusobno su povezana i uslovljena.
• O samovaspitanju ima smisla govoriti tek u pubertetskom dobu
zato što se tada počinju „polagati računi“ pred samim sobom o
sopstvenim aktivnostima i postupcima, prepoznaju se pozitivne i
negativne osobine, izgrađuje sposobnost samovrednovanja i sl.
(Čokorilo i Čokorilo, 2006: 410).
• Samovaspitanje je neposredno povezano sa vaspitanjem pod
čijim uticajem se stvaraju moralno-psihološki preduslovi
samovaspitanja (slika 10).
• Razlike između vaspitanja i samovaspitanja:
• a) kod vaspitanja je ličnost najčešće objekt spoljašnjih uticaja,
dok se kod samovaspitanja objekat i subjekat vaspitanja
podudaraju;
• b) vaspitanju se čovek podvrgava neposredno po rođenju, dok
je samovaspitanje moguće tek sa postizanjem određenog
nivoa psihološke i moralne zrelosti kada je već razvijena
samospoznaja, sposobnost samoanalize i samoprocene;
• c) u procesu vaspitanja se uzimaju u obzir individualne i
uzrasne osobenosti ličnosti, dok je samovaspitanje
neposredno određeno uzrasnim osobenostima ličnosti.
• Pod uticajem okolnosti i vaspitanja ličnost postepeno postaje
samostalna, sposobna da se sama spoznaje i usavršava.
• Samovaspitanje se pojavljuje kao zakonomeran rezultat
razvoja ličnosti i sve većeg oslobađanja neposrednih uticaja
okoline.
•  
• Samovaspitanjem čovek osobine svoje ličnosti i sopstveno
ponašanje čini objektom svog saznanja i svoje volje.
• U detinjstvu samousavršavanje je spontano i zasnovano na
podražavanju odraslih i vršnjaka.
• Suštinska karakteristika vaspitanosti mladog sportiste je
njegov odnos prema samovaspitanju.
• Mnogo je uspešnije vaspitanje sportista koji se bave
samovaspitanjem od onih koji se njime ne bave.
• Težnja za samovaspitanjem u sportu ima niz motiva od kojih
je obično jedan dominantan. Najčešći motivi su: ličiti na
trenera, postati primer u obuci na treningu, zaslužiti
odobravanje svog tima itd.
• Prema našem modelu osnovne pretpostavke za vaspitanje su
upoznavanje i ostvarivanje ličnosti, a za samovaspitanje –
samospoznavanje i samoostvarivanje ličnosti.
 2.1. SAMOSPOZNAVANJE
• Samospoznavanje: pojam iz helenske mudrosti (Upoznaj
samoga sebe – Hilon)
• pretpostavka je za prihvatanje i samoostvarivanje sebe.
• Ta misao je i danas aktuelna zato što upućuje na otkrivanje
vlastitih sposobnosti, aspiracija i želja. Upoznati sebe, prema
mnogima najteži je zadatak postavljen čoveku, pa su brojni
znameniti ljudi (Montenj, Šekspir, Dučić...) sumnjali u
sposobnost čoveka da spozna samoga sebe.
• J. Dučić: čovek ne poznaje sebe koliko poznaje druge ljude.
Zbog toga živi u obmanama o sebi, ne zna šta o njemu misle
drugi i rado stvara predrasude o njima.
• K.G. Jung: poznavanje sebe doveo u vezu sa smislom
čovekovog postojanja: "Nigde ne stojimo bliže najvećoj tajni porekla
svega nego u spoznaji sopstvenog bivstva, koje stalno uobražavamo da
poznajemo. Ali dubine svemira su nam poznatije od naših sopstvenih
dubina, gde možemo skoro neposredno da oslušnemo stvaralačko
postajanje i postojanje a da ih uopšte ne shvatimo."
• Za samopoznavanje je najbitnije spoznati nekoliko aspekata
sapstvenog ja:
• svest o identitetu (ja sam uvek onaj isti),
• svest o samom sebi kao posebnoj bitnosti,
• svest o vlastitoj aktivnosti,
• realno i idealno ja,
• samosvojne težnje,
• opažanje, doživljavanje i mišljenje o sebi.
• G. Olport: prvi vid samosvojnosti razvija iz osećanja
telesnog ja. Dete stalno prima strujanje organskih senzacija
od unutrašnjih organa tela, mišića, zglobova, žila. Te
senzacije i ti pokreti „hrane“ svakoga od nas stalnom
svesnošću da sam ja – ja.
• R. Ferbern (britanski psihoanalitičar) slično misli: ja postoji
pri rođenju, ima svoj vlastiti dinamički sklop i izvor je vlastite
energije.
• Drugi nivo: prihvatanje (samoprihvatanje) u bliskoj je vezi sa
opažanjem, doživljavanjem i mišljenjem o sebi, o svom
realnom i idealnom ja.
• Pod ovim pojmovima najčešće se podrazumeva formiranje
slike o sebi koju pojedinac stvara i prihvata za sebe.
• Pored slike koju o sebi pojedinac stvara i prihvata, značajno
je kakvu sliku o njemu formiraju i prihvataju drugi i koliko je
ona u saglasnosti s onom slikom koju je on farmirao za sebe.
• Za svakog pojedinca karakteristično je da pored realnog
poseduje i idealno ja, različito od realnog; ono usmerava
ličnost da teži boljem i savršenijem od onoga što jeste.
• Računa se da je ličnost stabilnija ukoliko su realno i idealno ja
međusobno više povezani.
• Vaspitni ideal je formiranje realne slike o sebi, što omogućava
stvaranje samopouzdanja i sigurnosti, obezbeđuje
pretpostavke integriteta ličnosti i konsekventno tome
uspešniju socijalizaciju.
• U vezi s pojmom ja u psihološkoj literaturi najčešće se
susreću termini ja, ego, egouključenje, identitet, slika o sebi,
samoostvarivanje ja-aktuelizacija i sl.
• K. Jaspers: četiri formalne oznake pojma ja:
• osećanje delatnosti (svest o aktivnosti),
• svest o jednostrukosti (ja sam jedan u istom trenutku),
• svest o identitetu (ja sam oduvek onaj isti) i
• svest o samom sebi nasuprot drugima i okolini.
• Kreč i Kračfild: pojedinac ima određenu svest o sebi i na
osnovu toga može da poima i procenjuje sopstveno ja: opaža
da je on određen 'tip ljudi' koji ima izvesne crte ličnosti,
navike, karakteristične načine ponašanja; da poseduje
izvesne sposobnosti, veštine, znanja, da ima različita
uverenja, vrednosti, stavove; da je usmeren različitim
ciljevima i aspiracijama.
• opaža svoje odnose sa sredinom... Sve ove stvari zajedno
sačinjavaju sveukupnu svest o sebi (poimanje svoga ja).
• Većina psihologa u self-koncept uključuje i sliku o svom telu,
odnosno osećanje telesnog sebe, telesni percept (šemu).
• Sliku tela ne treba shvatiti statički kao skup vizuelnih, taktilnih
i kinestetičkih senzacija, već dinamički, kao aktivnu i
promenljivu organizaciju fizičkih elemenata putem kojih se
perceptivna šema našeg tela stalno nalazi pod uticajem novih
iskustava i aktivnosti.
• Spoznati aspekt sebe odnosi se na pojam o sebi (znanje o
tome ko smo, percepcija vlastitih misli, uverenja i osobina
ličnosti), a svest o sebi (sam čin razmišljanja o sebi).
• Ova dva aspekta se usklađuju kako bi stvorili celovit doživljaj
identiteta: naše ja je istovremeno i knjiga (puna uzbudljivog
sadržaja sakupljenog tokom vremena) i čitalac te knjige (koji
u svakom trenutku ima pristup pojedinom poglavlju ili može
dodati neko novo).
• Empirijska potvrda tri važne funkcije pojma o sebi:
• 1) organizacijska, 2) emocionalna i 3) izvršna
• 1) Organizacijska funkcija. Pojam o sebi deluje kao važna
šema koja nam pomaže u tumačenju i dosećanju informacija
o sebi i o socijalnom svetu.
• Šema je spoznajna struktura koju stvaramo kako bismo
organizovali svoje znanje o socijalnom svetu.
• Među najvažnije šeme koje imamo je naš pojam o sebi, pa
informacije koje uočavamo, o kojima razmišljamo i koje
pamtimo organizovane su kroz to kako doživljavamo sebe.
• 2. Emocionalna funkcija pojma o sebi pomaže nam da
odredimo svoje emocionalne reakcije.
• Često razmišljamo o tome kakvi smo (naš aktuelni pojam o
sebi), upoređujemo se s onim kakvi bismo želeli biti (naš
idealni pojam o sebi) i onim kakvim mislimo da bismo trebali
biti (naš očekivani pojam o sebi).
• 3. Izvršna funkcija pojma o sebi upravlja našim ponašanjem,
donosi odluke i planira budućnost.
• Ljudi su jedina vrsta koja može zamisliti događaje koji se još
nisu dogodili, dugoročno planirati; to im omogućava pojam o
sebi koji planira i ima kontrolu nad njihovim postupcima.
• Pojam o sebi je kao mišić, pa uspeh u samokontroli zavisi od
toga koliko je umoran ili koliko je ojačan vežbanjem.
• Količina energije koju ovaj "mišić" može potrošiti na
samokontrolu je ograničena, tako da energija potrošena na
jedan zadatak smanjuje količinu energije koja čoveku ostaje
na raspolaganju za druge zadatke.
• Ključno pitanje: kako ljudi definišu sebe, kakav je sadržaj
pojma o sebi koji služi ostvarivanju različitih funkcija.
• U zapadnim kulturama ljudi imaju nezavisan pogled na sebe
(određuju sebe na osnovu vlastitih misli, osećanja i ponašanja.
• U azijskim kulturama, ljudi imaju međuzavisan pogled na sebe, na osnovu
čega pojam o sebi definišu u terminima svojih odnosa s drugim ljudima.
• Četiri načina kojima spoznajemo sami sebe: kroz
introspekciju, samopercepciju (opažanjem vlastitog
ponašanja), socijalno upoređivanje (šeme o sebi) i socijalnu
interakciju (samopredstavljanje i upravljanje utiscima).
• 1. Introspektivno spoznavanje sebe, bez obzira što je
nepouzdano, često se koristi u praksi. Postoje dve teorije:
• a) torija svesti o sebi (svoju pažnju usmeravamo na sebe,
vrednujemo i upoređujemo svoje trenutno ponašanje sa
svojim unutrašnjim standardima i vrednostima – postajemo
svesni sebe na osnovu toga što postajemo objektivni,
procenjujući opažači samih sebe).
• b) teorija o uzrocima vlastitih osećanja i ponašanja (zašto
osećamo to što osećamo; zašto se ponašamo tako kako se
ponašamo) najčešće ima svoje uporište u kulturi našeg
odrastanja (raspoloženje zavisi od toga koliko smo noćas
spavali ili: razvedene osobe su loš izbor za drugi brak i sl.).
• 2. Teorija samopercepcije (sebe spoznajemo kroz opažanje
vlastitog ponašanja kao što bi to učinio i neko drugi. To se
naročito javlja kad su naša unutrašnja stanja nejasna i kad
nam se čini da ne postoje vanjski uzroci za naše ponašanje.
• 3. Teorija socijalnog upoređivanja (ljudi spoznaju svoje
sposobnosti i stavove upoređujući se s drugim ljudima.
• Socijalno upoređivanje s ljudima koji su bolji od nas može
nam pomoći u određivanju standarda uspešnosti.
• Socijalno upoređivanje s ljudima koji su slabiji od može
dovesti do toga da se osećamo bolje u pogledu našeg
trenutnog neugodnog položaja.
• 4. Teorija socijalne interakcije (samopredstavljanje i
upravljanju utiscima).
• Samopredstavljanje je pokušaj da pokažemo kakvi smo, ili
kakvi želimo da ljudi veruju da jesmo, kroz svoje reči,
neverbalnu komunikaciju i postupke.
• Dva su načina samopredstavljanja:
• umiljavanje (proces u kojem ljudi koriste laskanje i pohvale
obično osobi višeg statusa kako bi joj se svideli) i
samoopterećivanje (stvaranje prepreka samom sebi da
bismo imali opravdanje ako postignemo slabiji učinak).
 2. POJAM SAMOOSTVARIVANJA

Termini za samoostvarivanje:

• samoaktuelizacija,
• samorealizacija,
• postajanje,
• nastajanje,
• posebljenje,
• samoprevazilaženje,
• samorazvoj,
• samousavršavanje,
• individualizacija,
• samovaspitanje,
• samoosvješćivanje,
• samoorijentacija,
• autonomija,
• produktivno psihološko zdravlje i sl
• Samoostvarivanje je dinamičan proces koji se stvaralački
prožima sa samospoznavanjem.
• Taj proces je najveća (ne najviša) vrednost invarijantna u
individualnoj i generičkoj perspektivi čovekova postojanja.
• Zna se da je to bila glavna ideja o čoveku kod
• Heraklita (duša ima meru koja sama sebe povećava);
• Sokrata (staranje za dušu, obdeljavanje duše):
• Getea (najveća sreća zemnih bića neka je sama ličnost),
• Njegoša, Hesea, Miljkovića i mnogih drugih.
• Ako se dublje protumače, na objektivan a ne na teistički ili
ateistički način, o dignitetu čoveka i njegove ličnosti govore i
sve šire objavljene religije.
• U psihoanalizi i u humanističkoj samoostvarivanje je u centru
psihološkog proučavanja, gde centralno mesto u strukturi
ličnosti pripada njenom ja.
• U njemu je tajna bitka i tajna čovekovog bitka, smisla njegova
postajanja i postojanja, večitih antinomija: biti – postati,
konačnosti – beskonačnosti, života – smrti, telesnog –
duhovnog itd.
• Ja je okarakterisano antinomijski – menom neizmenjivoga.
• Ja se menja vremenom, ali ostaje jedno jedinstveno, ono koje
pripada početku postojanja.
• Ja spoznaje sebe kao plod vlastite aktivnosti; ono je nalik na
svako drugo ja zbog toga što ono jeste ja, dakle, egzistira, ali
ono jeste ja jer ne liči ni na jedno drugo ja, dakle postoji.
• Takvo ja koje raste, sazreva i spoznaje sebe je svojeliki
diferencirani bitak nesličan ni jednom drugom bitku.
• Psihološki rečnik (Ingliš i Ingliš) samorealizacija
podrazumeva "...procese razvijanja sopstvenih sposobnosti i
talenata, razumevanje i usvajanje samog sebe, usklađivanje
ili integrisanje svojih motiva , ili stanje koje je rezultat ovih
procesa."
• Psihološki rečnik (D. Krstić): "Samoaktuelizacija =
samoostvarivanje, široko prihvaćen termin u humanističkoj
psihologiji.
• Ukazuje na ostvarenje celokupne potencije razvoja,
prihvatanje samog sebe kao jedinstvene datosti i ličnosti i
usklađivanje egzistencije sa datom realnošću...
• Nije u pitanju vrsta i nivo stvaralaštva već samo stvaralaštvo
prema sopstvenoj ličnosti i realnosti koja je okružuje."
• To ne mora da znači da neko postigne nešto nedostižno, ali
može da znači da neko prođe kroz naporan i zahtevan period
pripreme da bi ostvario svoje mogućnosti (Maslov).
• Prema ovakvom određenju, samoostvarivanje nije samo cilj
kome se teži, nego i proces koji traje tokom celog života.
• Samoostvarivanje kao cilj u Maslovljevom smislu znači postići
punoću bića, imati vrhunski, mističan doživljaj, specifičan
način ljubavi i sl.
• Do tog ideala dospeva se ostvarivanjem niza potciljeva koji
slede na kontinuumu životnog puta.
• Stoga je prihvatljivije stanovište o samoostvarivanju kao
procesu u kome svako spoznaje, ostvaruje i maksimalizuje
sopstvene mogućnosti kakve god da jesu.
• Samoostvarivanje nije privilegija samo izabranih (najboljih),
nego je potencijalno otvoreno za sve.
• Neće svi dostići uzvišeni transcendentalni doživljaj koji uzdiže
ljudsko biće do božanskih visina,
• ali svi mogu uložiti napor da prepoznaju te male ničim
zagarantovane trenutke radosti koji imaju motivaciono dejstvo,
učvršćuju samopouzdanje i podižu nivo aspiracija.
• Pojam samoostvarivanja odavno je prisutan u delima
psihologa različite orijentacije.
• V. Štern: razlika između tri životna vida:
• vitalnost (biosfera), doživljavanje (psihička sfera) i introcepcija
(duhovna sfera),
• samoformiranje je prelaz sa biosfere na duhovnu sferu.
• K. Hornai: čovek teži samorealizaciji, rastu i preuzimanju
odgovornosti za sopstveni život i odnose s ljudima.
• Nosilac rasta je istinski sebe koji stremi ka realizaciji svih
svojih mogućnosti.
• K. Rodžers: samoaktuelizacija je faktor prevazilaženja
suprotnosti unutar ličnosti, održava ravnotežu i celovitost.
• Ispoljava se na dve ravni: uža (organskaj) – očuvanje
organizma i zadovoljavanje nagonskih potreba; druga (viša)
stasava u težnju za aktuelizacijom koja zavisi od dve potrebe:
• potrebe za sopstvenim vrednovanjem od strane drugih i
• od potrebe za pozitivnim samovrednovanjem.
• Pozitivno samovrednovanje moguće je kada se iskustvo sebe
podudara sa pojmom sebe,
• a kada to nije slučaj nastaje stanje napetosti i uznemirenosti.
• A. Maslov: samoostvarena ličnost " ... mora da bude ono
što može da bude",
• tj. ona mora da bude verna svojoj prirodi.
• Težnju za samoostvarivanjem povezana je sa zdravljem:
• "Opšte uzev, trebalo bi naučiti da se svako nepostizanje
samoostvarenja smatra znakom psihopatologije.
Prosečna ili normalna osoba je isto toliko slučaj za sebe
koliko i psihotičar, samo manje dramatičan i manje
prešan.“
Opšti zaključci o samoostvarivanju.
• proces i stanje, potreba i motiv za čije razumevanje
najznačajniju ulogu igraju: ja, ličnost, stvaralaštvo,
samospoznaja i samousavršavanje.
• Neprekidan životni proces u kome se događa potpuno, živo i
nesebično doživljavanje sa punom koncentracijom,
odgovornošću i uživanjem kada osoba postaje potpuno i u
celini ljudsko biće.
• Do toga se dolazi postepeno uz naporno angažovanje.
 3. STRATEGIJE SAMOVASPITANJA SPORTISTA

• Sport kao posebna oblast ljudske djelatnosti nudi niz specifičnih

mogućnosti za samovaspitanje.
• Na različitim nivoima sportskog angažovanja različiti su ciljevi i
mogućnosti samovaspitanja.
• Školski sport: početni koraci ili nivoi samoostvarivanja,
• Profesionalni i vrhunski sport: o kreativnost, mistični doživljaj i
drugim karakteristikama samoostvarenih.
• Neki sportisti veoma mladi ostvare vrhunske rezultate, "opiju se
slavom" što može kočiti samoostvarivanje.
• Život jednog sportiste niz mogućnosti izbora koji se nude jedan
za drugim.
• Centralni pojam u ostvarivanju je ja koje treba da se ostvari.
• Prema Jaspersu ja poseduje četiri formalne oznake:
• 1. osećanje delatnosti (svest o aktivnosti),
• 2. svest o jednostrukosti (ja sam jedan u istom trenutku),
• 3. svest o identitetu (ja sam oduvek onaj isti) i
• 4. svest o samome sebi nasuprot drugima i okolini
• U samovaspitanju treba neprestano slušati glas unutrašnjih
impulsa sopstvenog ja.
• Za sportiste je karakteristično da većina ne sluša glas
sopstvenog ja već usađeni glas autoriteta (najčešće trenerov
glas) koji treba da bude samo jednostavni prvi korak ka
samoostvarivanju.
Jaspersove formalne oznake ja u sportu
• 1. Osećanje delatnosti (svest o aktivnosti)
• Intenzivno fizičko vežbanje predstavlja početni korak u
doživljavanju i spoznaji samodeterminacije.
• Vežbanje u sportu predstavlja intenzivnu psihofizičku aktivnost
pa se može tvrditi da ono dominira u odnosu na druge faktore
osvešćivanja aktivnosti.
• 2. Svest o jednostrukosti (ja sam jedan u istom trenutku) u
sportu se izražava na specifičan način s obzirom na to da u
svakom vremenskom segmentu sportista oseća kako punoćom
svog bića stoji naspram zadatka koga treba rešiti.
• Pri tom značajnu ulogu igra doživljaj slike o sebi čije
izgrađivanje predstavlja bitan faktor samoostvarivanja.
• 3. Svest o identitetu (ja sam oduvek onaj isti) u kontekstu
samoostvarivanja sportiste omogućava mu da doživi sebe kao
relativno nezavisnu i jaku osobu koja to postaje izgrađivanjem
kompetentnosti u sportu.
• 4. Svest o samom sebi nasuprot drugima i okolini
• Pretpostavke za takvu svest se stiču u takmičenju sa
suparnikom, ali i u takmičenju sa samim sobom (pobediti
drugog ili nadmašiti sopstveni rezultat).
• Sportisti teže da ih drugi uvažavaju i zato žele biti najbolji kako
bi se samodokazali i kako bi ih drugi cenili.
• Preuzimanje odgovornosti u sportu predstavlja krupan korak ka
samoostvarivanju i ona se pojavljuje veoma rano - na najnižem
takmičarskom nivou.
• Odgovornost je najmanje proučavana u funkciji
samoostvarivanja mada se u sportskom takmičenju
odgovornost može videti i osetiti mnogo adekvatnije nego u
drugim područjima čovekovog ispoljavanja.
• Mada odgovornost može biti pojedinačna i kolektivna, intrinsični
doživljaj odgovornosti je uvek prisutan i on predstavlja snažan
faktor osamostaljivanja ličnosti sportiste.
•
 4. ORGANIZACIJA SAMOVASPITANJA SPORTISTA
• Samovaspitanje zahteva poseban plan i organizaciju koji
moraju biti pod neposrednim rukovodstvom trenera i
pedagoga.
• Pedagoško umeće trenera ispoljava se ne samo u tome
koliko je on uspešno ovladao vaspitanjem mladih sportista,
nego još više u tome koliko je osposobljen za pravilno i
organizovano rukovođenje njihovim samovaspitanjem.
• Na početku samovaspitanja sportista treba stvoriti određeni
moralni ideal koji je istovremeno i cilj vaspitanja, odnosno
obrazac za podražavanje i kriterijum za poželjno postupanje i
delovanje ličnosti.
• Organizacija samovaspitanja podrazumeva pomoć u
sastavljanju individualnih planova samousavršavanja.
• Plan uzima u obzir osobine ličnosti sportiste, uzrast, školski
uspeh, uspeh u sportu i porodične uslove.
• Poštovati principe individualizacije i diferencijacije.
• Pomoći mladima da tačno određuju zadatke rada nad sobom
za kraće i duže periode, usmeravaju napore za rešavanje
postavljenih zadataka i pronalaze odgovarajuće metode rada.
• Planovi moraju biti optimalni; preobimni mogu odvratiti mlade
od samoostvarivanja, a umanjeni izazvati lakomislenost i
preteranu samouverenost.
• U početku plan ne treba da bude preopterećen kako bi sve
planirano bilo ostvareno do kraja.
• Tako će mladi sportisti otpočetka naučiti da poštuju osnovni
uslov samovaspitanja – ostvarivanje svega što je planirano.
• Samovaspitanje zahteva i posebnu organizaciju koja počinje
formiranjem moralno-psihološke spremnosti, svesnog i
kritičkog odnosa prema sebi i stvaranja uslova koji će
podsticati mlade sportiste na samovaspitanje.
• Trener ih mora sistematski usmeravati na samostalan rad nad
sobom, zahtevati da se zamisle nad svojim negativnim
osobinama i nastojati da sami dođu do spoznaje o
neophodnosti formiranja u sebi novih socijalno-psiholoških
osobina, pogleda, navika...
• U organizaciji samovaspitanja mladih sportista trener se
oslanja na socijalno-psihološke mehanizme uticaja, kao što
su javno mnjenje sportske grupe, tradicija sportskog tima,
moralno-psihološka atmosfera u timu i sl.
• Od posebnog je značaja osposobljavanje mladih da streme
stvaralačkoj samostalnosti u sportu.
• U tom smislu sportista treba biti slobodan, bez trenerove
prisile, jer je sloboda uslov i za stvaralaštvo i za
samovaspitanje.
• Slobodno stvaralačko osećanje mladog sportiste ispoljava se,
pre svega, u igri gde on deluje slobodno i neposredno.
 5. DILEME I PRAVCI NJIHOVOG REŠAVANJA

• Bavljenje problemom samovaspitanje nametnulo je nekoliko

dilema za čije rešavanje bi trebalo svestranije proučavanje.
• Navešćemo ih u obliku pitanja i pokušati bar odrediti pravce
njihovog rešavanja.
• 1. Da li je samovaspitanje u sportu cilj ili proces?
• 2. Da li je samovaspitanje privilegija samo najboljih sportista
ili je moguće za sve?
• 3. Da li samovaspitanje doprinosi sportskom uspehu?
• 4. Kakva je uloga trenera u samovaspitanju sportista?
• 5. U kom pravcu teče samovaspitanje nakon prestanka
sportske karijere?
• 1. Samovaspitanje shvatamo i kao cilj kome se teži i kao
proces koji traje tokom celog čovekovog života.
• Maslov je proučavao ljude koji su već bili samoostvareni i
utvrdio njihove osobine: spontanost, autonomija, mistični
(vrhunski) doživljaj, stvaralaštvo, specifičan način ljubavi i dr.
• Manje raspravlja o samoostvarivanju kao procesu i načinu
kako ga dostići, ali daje neke preporuke:
• "Samoostvarivanje nije statično i krajnje već i proces
ostvarivanja nečijih potencijala u svako doba i po svaku cenu.
• To je na primer kada neko uči da bi postao pametniji ako je
dovoljno inteligentan.
• Samoostvarivanje znači korišćenje sopstvene inteligencije.
• To ne mora da znači uvek da neko postigne nešto nedostižno,
ali može da znači da neko prođe kroz naporan i zahtevan
period pripreme da bi ostvario svoje mogućnosti.
• Samoostvarivanje znači raditi da bi uspeli da uradimo ono što
želimo.“
• 2. Samovaspitanje shvatamo kao mogućnost svakog
sportiste da radi na svom ostvarivanju i da svoje potencijale
maksimalno razvije.
• Svi neće dostići onaj nivo ostvarivanja koji uzdiže ljudsko biće
do transcendentalnih uzvišenih i mističnih stanja, mada se to
u sportu doživljava snažnije (radost pobednika, neizvesnost,
izazov i sl.) nego u nauci, muzici i poeziji, zato što je subjekt
samoostvarivanja celovito ljudsko biće uz angažovanje svih
dimenzija.
• Dodatnu motivaciju predstavlja to što se u sportu efekti
samoostvarivanja očituju u neposrednoj sportskoj akciji u
"poletnom" kretanju čovjekovog tela koje samo po sebi
izaziva zadovoljstvo i uzvišenost.
• Verujemo da u svim vrstama pokreta (kvalitativnih i
kvantitativnih), leži tajna mogućnosti primerenog ostvarivanja
sportista.
• Potrebno je, takođe, priznati i "božansku iskru" u svakom
čoveku i njenu iskonsku težnju ka samoostvarivanju.
• 3. Dilemu da li samovaspitanje doprinosi ili ne doprinosi
sportskom uspehu je najteže rešiti.
• Ispravno je zaključiti da samovaspitanje u sportu predstavlja
veoma široko i neistraženo područje koje je moguće
posmatrati na svim nivoima i u svim vidovima sportske
aktivnosti.
• Izgleda da oni sportisti koji uspeju da više urade na
samovaspitanju lakše rešavaju brojne probleme na napornom
putu ostvarivanja sportskog uspeha.
• Sam sportski uspeh može se posmatrati kao svetli trenutak
doživljavanja punoće bića, a ne samo kao prolazni trenutak
uzvišenosti.
• Taj prolazni trenutak je moguće iskoristiti kao pokretačku
snagu za dalje samoostvarivanje (prevazilaženje dostignutih
nivoa) što je istovremeno snažan motiv za postizanje novog
sportskog uspeha.
• 4. Kakva je uloga i na koji način trener može pomoći u
samovaspitanju sportiste?
• On sam bi morao da bude samoostvarena ličnost ili da je bar
iskusio "vrhovne" - gornje tačke doživljaja tokom svoje
sportske karijere i bio svestan njihovog prisustva.
• Samo takav trener može pomoći mladim sportistima da i oni
prepoznaju male trenutke ushićenja koji se ne mogu "kupiti" i
koji nisu zagarantovani.
• Za to je potrebna nova vrsta komunikacije, u stvari
sposobnost trenera da pogleda u "tuđu tajnu dušu" i na
empatičan način je doživi i s njom komunicira.
• Za "podučavanje duše" Maslov je uveo pojam
"psihogogija", dok je Bugental za pomaganje ljudima da se
razviju do maksimuma uveo pojam "ontogogija".
• Funkcija trenera nije da nauči sportistu "koji ništa ne zna"
nego da ga učini boljim nego "što jeste" na način kao što on i
jeste.
• To je u stvari Adlerov model "starijeg brata", prema kome je
taj "stariji brat" brižna i odgovorna osoba.
• On zna više jer je duže živeo, ali nije kvalitativno drugačiji niti se
nalazi u drugačijoj sferi.
• On zna da poštuje unutrašnju prirodu "mlađeg brata“, može ga
adekvatno uputiti kako da postane potpunija i bolja osoba.
• 5. Na kraju sportske karijere svaki sportista se suočava s nizom
problema, a kada je u pitanju samovaspitanje njegov vid
ispoljavanja koji je bio neposredno vezan za sport.
• Sportisti koji su sport doživljavali punoćom svog bića, a ne kao
sredstvo ostvarivanja drugih ciljeva nastojaće da nastave "živeti
u njemu" samo na neki drugi način (kao treneri, savetnici,
novinari i sl.).
• Neki od njih će krenuti putem svog hobija kojim se nisu mogli
dovoljno baviti za vreme trajanja sportske karijere.
• Nakon završetka sportske karijere treba ostati izvesno vreme
aktivno u sportu i tu aktivnost postupno smanjivati uz
istovremeno angažovanje na drugom polju da se ne prekine
kontinuitet samoostvarivanja.
 XII. PEDAGOŠKO UMEĆE TRENERA
1.TRENER U PEDAGOŠKOM SISTEMU
• Delatnost trenera se najčešće posmatra veoma usko kao
rukovođenje treningom, iako se radi o delatnosti sa
višestrukim pedagoškim karakteristikama.
• To je deo pedagoškog sistema sastavljen od niza strukturnih i
funkcionalnih komponenata podređenih pedagoškim ciljevima.
• Strukturne komponente (struktura trenerovih znanja):
ciljevi pedagoškog sistema, obrazovne informacije, sredstva
pedagoške komunikacije, delatnost trenera i sportista.
• Funkcionalne komponente (polje trenerove umešnosti):
formiranje, razvoj i usavršavanje pedagoškog sistema, odnose
se na gnostičke, projektantske, konstruktivne, organizatorske i
komunikativne komponente.
• Pedagoški sistem predstavlja objektivnu realnost koja egzistira
nezavisno od trenera i sportista.
• Trener i sportista mogu opstati u sistemu ukoliko ostvaruju
svoje funkcije o čemu se prosuđuje na osnovu postignutih
rezultata.
• Ciljevi pedagoškog sistema ostvaruju se kroz pedagoški
proces.
• Pedagoški proces je vođen proces, odvija se kroz rešavanje
niza pedagoških zadataka što su podređeni konačnim ciljevima
sistema i korelativni s njima.
• Ovaj upravljivi deo pedagoškog procesa ostvaruje se putem
profesionalnog pedagoškog rada trenera.
• Taj rad podrazumeva rešavanje brojnih pedagoških zadataka,
mnoštvo postupaka i načina individualnog i grupnog delovanja
uz uvažavanje uzrasnih i individualnih osobenosti sportista.
• Brojni trenera nisu stekli posebno pedagoško obrazovanje.
• Rad trenera daleko je manje "propisan" nego što je to rad
nastavnika fizičkog vaspitanja.
• Da bi ciljevi pedagoškog sistema postali pokretačka snaga
formiranja ličnosti sportiste, neophodno je da ih trener shvati i
da budu pretvoreni u njegove pedagoške ciljeve.
• Veoma je važno da sami sportisti shvate ove ciljeve kako bi se
pedagoški ciljevi trenera pretvorili u pedagoške ciljeve sportiste.
 2. OSOBINE LIČNOSTI TRENERA
• Osobine ličnosti trenera reflektuju se na ceo njegov
pedagpški rad.
• Da bi kod mladih sportista formirao poželjne osobine ličnosti
trener ih sam mora posedovati.
• Svaka moralna ili karakterna anomalija kod trenera postaje
"otrov" koji lako zarazi njegove sportiste.
• Zbog toga moralne kvalitete trenerove ličnosti
(samopožrtvovanje u radu, odgovoran i stvaralački odnos
prema profesionalnim zadacima, zaljubljenost u profesiju itd.),
brojni autori stavljaju na prvo mesto.
• Derkač i Isaev (istraživanje): dominantni kvaliteti dečijeg
trenera su: uči decu da vole sport, voli decu, pomaže u
teškom trenutku, ne žali vlastito vreme, pomaže u formiranju
ličnosti, kontroliše uspešnost u školi.
• Najprivlačniji karakterološki kvaliteti trenera prema mišljenju
mladih sportista su: dobroćudnost, talentovanost,
razumevanje, veselost, strogoća, poštenje, marljivost ...
• Mladi sportisti opisuju trenera po tri osnovne grupe osobina:
• a) osobine povezane s druženjem (dobroćudnost, razumevanje,
pravičnost, poštenje);
• b) osobine spoljašnjeg izgleda i maniri ponašanja (veselost,
osetljivost, pažnja i strogost);
• c) osobine povezane s procesom obuke (talentovanost,
marljivost, muževnost i disciplinovanost).
• Čokorilo-Radovanović-Dunđerović (istraživanje):
najpoželjnije osobine sportskog trenera za mlade uzrasta od 18
i 19 godina u većim gradovima Vojvodine:
• a) spoljašnje osobine (da je uredan, da ima jasan i razgovetan
glas, da nije gojazan);
• b) stručna svojstva (posedovanje znanja iz svog sporta, znanja
iz drugih oblasti, da varira metode treninga);
• c) opšte ljudske osobine (odgovornost prema radu, da voli
omladinu, da ima prijateljski stav prema sportistima);
• d) odnos trenera prema sportistima (ima poverenje u sportiste,
jednak odnos prema svim sportistima, želi da pomogne
sportistima).
 3. PEDAGOŠKE SPOSOBNOSTI TRENERA

• Sposobnosti : svojstvo ličnosti pogodno za uspešno ovladavanje

i usavršavanje u određenoj delatnosti.
• U pedagoškoj delatnosti trenera veliki značaj imaju sposobnosti
posmatranja, sportske imaginacije i brojne sposobnosti uma.
• Kritičnost uma: veština strogog ocenjivanja misli, dmeravanja
svih razloga za i protiv pretpostavke i njeno svestrano
proveravanje.
• Vaspitanje samosvesnog kritičkog razmišljanja neophodno je u
radu s mladim sportistima kod kojih je jako razvijena mašta.
• Maštu treba "disciplinovati" kritičkim umom, kako ne bi od
sportiste napravila "fantazera" koji "živi" sa neostvarljivim
projektima i neispunjenim planovima.
• Fleksibilan um: (sloboda misli od šablonskih načina rešavanja
problema),
• sposobnost nalaženja rešenja u izmenjenim okolnostima i
uslovima,
• umeće nalaženja novih načina rešenja problema i variranja
postojećih metoda.
• Konkretnost mišljenja:(umeće obuhvatanja čitavog događaja
u celini ne gubeći iz vida suštinske detalje.
• Brzina mišljenja: kao rezultat razvoja fleksibilnosti i
konkretnosti mišljenja – sposobnost usredsređenosti cele snage
uma u važnom momentu da bi se ispoljila visoka aktivnost
mišljenja.
• Sposobnosti su zavisne od dispozicija i socijalne sredine, a
ispoljavaju se u procesu aktivnosti pojedinca.
• Za razvoj intelektualnih sposobnosti važne su osobenosti
funkcionalne aktivnosti mozga: osetljivost, pokretljivost nervnih
procesa i brzina formiranja nervnih veza.
• Pokretljivost nervnih procesa u intelektualnoj aktivnosti
ispoljava se u oštroumnosti, originalnosti i umeću razumevanja
pojava u različitim relacijama.
• Obdarenost: najbolji sklop sposobnosti koje su svojstvene
jednom čoveku, a koje mu omogućavaju naročito uspešno
obavljanje određene aktivnosti.
• Talenat: visoko razvijena obdarenost potkrepljena marljivošću.
• Genijalnost: viši stepen obdarenosti koja se izražava u
naučnim otkrićima od istorijskog značaja.
• Pedagoško umeće trenera gradi se na osnovu pedagoških
sposobnosti (usvajanjem pedagoškog znanja, veština i navika,
i na temelju pedagoškog iskustva.
• Iskusan trener nije onaj koji dugo provodi u radu, nego onaj
koji ume maksimalno upotrebiti svoju aktivnost za formiranje
pedagoškog umeća.
• Sposobnosti su samo pretpostavka za pedagoško umeće.
• Posedovanje sposobnosti olakšava savladavanje pedagoške
aktivnosti,
• i obratno, bavljenje pedagoškom aktivnošću razvija pedagoške
sposobnosti.
• Pedagoške sposobnosti se formiraju na osnovu opštih
sposobnosti u kojima se neminovno odražava struktura
pedagoške aktivnosti sa specifičnim subjektom (ne objektom)
tj. ličnošću mladog sportiste.
 Pedagoške sposobnosti trenera (Derkač i Isaev):
(perceptivne, konstruktivne, didaktičke, ekspresivne,
komunikativne, organizatorske, akademske, specijalne)

• 1. Perceptivne sposobnosti: omogućavaju prodor u unutrašnji

svet sportiste, shvate njegovi doživljaji i stanja, da se zapaze
tendencije menjanja njegove ličnosti,
• da se opaze pozitivne osobine i da se one maksimalno iskoriste
u vaspitne svrhe,
• da se otkriju njegova interesovanja i sklonosti, privrženost
osobama koje su najatraktivnije za njega kako bi se upotrbio
njihov uticaj u pedagoškom procesu.
• Pedagoški usmerena pažnja omogućava da se odaberu
činjenice neophodne u radu s mladim sportistima,
• da se za svaki njihov postupak i radnju uoči pedagoška situacija
koja zahteva brižljivu analizu.
• Raspored pažnje omogućava da se ne ispusti iz vidnog polja
grupa u celini i svaki sportista posebno, da se sjedini frontalni i
individualni rad.
• 2. Konstruktivne sposobnosti: uslov uspešnog projektovanja
i formiranja ličnosti i grupe mladih sportista.
• Ove sposobnosti omogućavaju treneru da predvidi rezultat
svoje aktivnosti i da nasluti ponašanje sportista.
• Tome doprinosi pedagoški usmerena mašta i pedagoški način
mišljenja.
• Konstruktivne sposobnosti pomažu treneru da analizira svsku
situaciju i da u svakom konkretnom slučaju izabere
odgovarajuća sredstva uticaja na pojedinca ili grupu.
• 3. Didaktičke sposobnosti omogućavaju da se na
najzanimljiviji način saopšti sadržaj koji se izlaže,
• da se konstruiše i prilagodi osobenostima ličnosti sportiste,
• da se stimuliše njegova samostalna misao, mobiliše pažnja,
• savlada slabost, tromost i apatija na treninzima.
• Ove sposobnosti omogućavaju treneru da neprekidno
usavršava metode saopštavanja znanja mladim sportistima i
• da stvaralački pristupa svakom treningu.
• 4. Ekspresivne sposobnosti se ispoljavaju u pedagoški
najefektivnijem izražavanju svojih misli, znanja, ubeđenja i
osećanja pomoću reči, mimike i pantomimike.
• Govor: mora se odlikovati unutrašnjom snagom i ubedljivošću.
• Kultura govora: govor bez pripreme, dobra dikcija, osećajan
ali jasan sklop rečenica, odsustvo stilskih i gramatičkih grešaka.
• Gestovi i mimika oživljavaju govor, čine ga živopisnijim i
emocionalno zasićenijim.
• Preporučujemo: govor obogatiti humorom, šalom i
dobronamernom ironijom.
• 5. Komunikativne sposobnosti: pomažu treneru da uspostavi
sa sportistima najpovoljnije uzajamne odnose.
• Komunikativnost se ispoljava u pedagoškom taktu, umeću
izbegavanja sukoba sa sportistima i sprečavanju međusobnih
sukoba sportista.
• Za komunikativne sposobnosti veoma je važna empatija kao
sposobnost saživljavanja (ne i uživljavanja i proživljavanja)
trenera sa psihičkim svetom sportiste.
• Komunikativne sposobnosti se ispoljavaju sa svima koji treneru
mogu biti od koristi u vaspitnom radu.
• 6. Organizatorske sposobnosti: ispoljavaju se u organizaciji
rada mladih sportista: učenja, vežbanja, odmora…
• Zavisne su od osobina ličnosti trenera: brzina i elastičnost
mišljenja, odlučnost, čvrstina karaktera, upornost, strogost,
osećanje odgovornosti za vaspitanje mladih itd.
• 7. Akademske sposobnosti: (sposobnosti za naučna
istraživanja i uopštavanja vlastitog iskustva) neophodna su
treneru za ugrađivanje u svoju delatnost naučnoistraživačkih
metoda rada i dostignuća naučnih istraživanja.
• Ovamo spada i stalno stručno usavršavanje u svom sportu,
kao i pedagoško i psihološko usavršavanje.
• 8. Specijalne sposobnosti: Ako trener poseduje i
sposobnosti za slikarstvo, muziku, tehniku ..., i ako ih uključuje
u svoju aktivnost, on time obogaćuje svoje pedagoške
sposobnosti i širi dijapažon vaspitnog delovanja na sportiste.
• Talentovani treneri poseduju brojne specijalne sposobnosti.
• Njihova opšta i specijalna obdarenost zajedno sa pedagoškim
sposobnostima čine jedinstvenu celinu.
• Nije lako jednako razviti sve pedagoške sposobnosti, pa se na
osnovu jedne ili dve određuje njegovo pedagoško umeće.
• Raznolikost pedagoških sposobnosti i njihova veza sa drugim
sposobnostima može kompenzirati osobine koje nedostaju.
• Praktično neograničene kompenzacijske mogućnosti čovečijeg
organizma upućuju da pedagoško umeće trenera nije svojstvo
samo talentovanih ljudi, izgrađuje se formiranjem i usavršavanjem
pedagoških sposobnosti.
• Put ka pedagoškom umeću vodi kroz uspostavljanje organskog
jedinstva između čvrstih interesovanja i sklonosti prema profesiji i
razvijenih sposobnosti za rad u toj oblasti.
• Trenerski poziv je u osnovi pedagoški poziv koji karakteriše
oduševljenje i ljubav prema deci-sportistima.
• Pedagoška ljubav se ispoljava u ogromnom strpljenju i obazrivosti
trenera i iskrenoj brizi za uspeh dece.
• Ljubavi prema deci je bazična komponenta pedagoških
sposobnosti.
• Nažalost, malo nas uče škola i knjiga da volimo decu.
 4. PEDAGOŠKO STVARALAŠTVO TRENERA
• Pedagoško stvaralaštvo trenera ispoljava se u aktivnom
vaspitnoobrazovnom procesu trenera i sportista.
• Suština mu je u umešnosti pronalaženja novih načina
uticanja na sportiste, novih varijanti rešavanja pedagoških
zadataka, predviđanju teškoća koje se mogu javiti kod
sportista tokom obučavanja i takmičenja i sl.
• Pedagoško stvaralaštvo je nezamislivo bez nadahnuća,
improvizacije, intuicije, osećaja za ritam i moći
zapažanja.
• Stvaralačko nadahnuće i mašta su važni za trenera, ali
oni moraju biti pod kontrolom razuma.
• Kontrola mora biti optimalna kako ne bi ograničila ili
potpuno ograničila slobodu imaginacije.
• Metaforički kazano: mašta dodaje "materijal", osećanja
deluju na "motor", a razum igra ulogu regulatora i
sudije.
• Pedagoška improvizacija je neposredno stvaralaštvo
trenera u radu sa sportistima u momentu ostvarenja
pedagoških zamisli.
• U njenoj osnovi je interpretacija sadržaja pripremljenog za
nastavno-trenažni rad. Improvizacija podrazumeva
sposobnost trenera da operativno ocenjuje situacije,
postupke mladih sportista, sopstvenu delatnost, nalazi
rešenja na osnovu prethodnog iskustva, pedagoških i
specijalnih znanja, intuicije ... , i u saglasnosti s njima
koriguje sopstvenu aktivnost.
• Uspešnost improvizacije zavisi od ozbiljnosti stvaralačke
pripreme trenera:
• pedagoško-psihološke pripreme,
• umeća upravljanja svojim psihičkim stanjima,
• umeća druženja sa sportistima,
• od poznavanja sportske grupe i svakog mladog sportiste
itd.
 VARIJANTE PEDAGOŠKE IMPROVIZACIJE
• Prva varijanta: korektivni faktori pedagoškog
stvaralaštva (sportski tim, mladi sportista, situacija,
neočekivani vaspitni problemi u timu).
• Važna je improvizacijska spremnost trenera sastavljena
od: osećaja mogućih improvizacijskih momenata u
predstojećem radu, osećaja neizbežnosti
improvizacijskih momenata u prvoj minuti neposrednog
kontakta sa sportskim timom i neodložne adekvatne
reakcije na neočekivano iskrsli pedagoški zadatak.
• Druga varijanta: trenerovo pronalaženje u samom sebi
neophodnog materijala za improvizaciju: neočekivana
asocijacija na prethodne treninge, uspomena, analogija.
• Ova verzija improvizacije je moguća u uslovima dubokog
i iskrenog trenerovog zanosa na treningu.
• Kod nje je izrazit emocionalno-senzibilni karakter
oslonjen na celokupnu stvaralačku strukturu ličnosti.
• Treća varijanta izazvana je logikom izlaganja
nastavnog sadržaja.
• Improvizaciju diktiraju neočekivane i
nepredviđene pojave uslovljenosti u logičkom
razvoja sadržaja.
• Izvor improvizacije ovoga tipa je logičko-
pedagoškog karaktera i u improvizaciji aktivno
učestvuje mišljenje.
• Četvrta varijanta improvizacije povezana je sa
kritičkim odnosom trenera prema onome što radi
i kako taj rad prihvataju mladi sportisti.
• Ova varijanta podrazumeva jedinstvo logičko-
pedagoških i emocionalno-čulnih principa.
• Peta varijanta pedagoške improvizacije
povezana je sa stvaralačkim istraživanjem
trenera.
• Pri tom važnu ulogu igra mehanizam
intuicije.
• Takva je priroda neočekivanjih
"otkrovenja" na treninzima kada se dolazi
do najproduktivnijeg rešenja pedagoškog
problema koje nije rezultat pripreme
nastavno-trenažnog procesa,
• nego se javlja kao posledica doslednog
razmišljanja.
 Pedagoška intuicija
• U najvećem broju situacija trener mora momentalno
pronaći rešenje.
• Za to je potrebno aktivno intuitivno mišljenje.
• Prema Anjohinu intuicija je odraz najviših psihičkih
stvaralačkih funkcija čoveka.
• Intuicija je vid neposredne spoznaje do koje se dolazi
uzajamnim dejstvom čulnih utisaka i apstraktnih pojmova,
• sposobnost da se na osnovu iskustva i usvojenih
znanja otkriva novo bez usresređenog logičkog
razmišljanja.
• Oslanjajući se na intuiciju pedagoške zadatke je moguće
uspešno rešiti ako su: određeni ciljevi, izdvojeni orijentiri
važnog i nevažnog delovanja za date zadatke, te u
prethodnom iskustvu usvojeni algoritmi i euristika
produktivnog rešavanja zadataka.
• U radu trenera izdvajaju se tri tipa intuicije:
• intelektualna,
• estetska i
• etička.
• Intelektualna intuicija u pedagoškom radu označava
sveobuhvatnost zadataka ili situacija bez korišćenja
detaljnih analitičkih metoda.
• Kod mladih sportista intelektualna intuicija se ispoljava
kao osnovno razumno rešenje pri ispoljavanju konkretnih
sportskih aktivnosti.
• Estetska intuicija pomaže treneru u vaspitanju i
obučavanju da procenjuje obrasce preglednosti, da
stvara nove izvore delovanja i formira estetski ukus kod
mladih sportista.
• Etička intuicija je izraz etičkog ili moralnog osećanja.
• Ona se često ispoljava kao pedagoški takt.
• Pedagoška intuicija se realizuje u:
• a) procesu aktivnog mišljenja kroz intuitivno
rešavanje problema,
• b) intuitivnom istraživanju na osnovu
protivurečnosti između nedostatka informacija o
pedagoškim pojavama i potrebe brzog
delovanja.
• To izaziva "dogradnju" nepoznatog na osnovu
prethodnog iskustva trenera.
• U pedagoškom radu intuicija se neposredno
potčinjava zadacima koje trener sebi svesno
postavlja.
• Pedagoška intuicija uključuje elemente:
• empirijske intuicije (brzo praktično rešenje i delovanje),
• intelektualne (trener kao istraživač u izvesnoj meri
određuje sadržaj određene pojave koja je u osnovi novog
pedagoškog zadatka) i
• umetničke (u pedagoškoj intuicije je samoizražena
ličnost stvaraoca kao nosioca stvaralačkog procesa, pa
je intuitivno rešenje konkretizovano ne samo naučnim,
nego i ličnim iskustvom trenera.
• Sposobnost intuitivnog sagledavanja pedagoških pojava
izgrađuje se u procesu pedagoškog rada
produbljivanjem stvaralačkih i praktičnih znanja o
predmetu rada,
• u produbljivanju i povećanju intenziteta stvaralačkih
osećanja i doživljaja trenera.
 Osećaj za ritam

• Čovekov ritam protiče određenim tempom i povezan je sa

gubitkom mišićne i nervne energije.
• Karakterističan je i za psihički i za fizički život čoveka.
• Određenim ritmom teku misli, javljaju se i gase osećanja.
• Svaki čovek ima sopstveni ritam svog duhovnog i fizičkog
života.
• Sopstveni ritam ima i svaki događaj, svaka prirodna pojava,
sve što je povezano sa unutrašnjim ili spoljnjim kretanjem.
• I pedagošku delatnost trenera prati svojevrsni ritam.
• Ritam svakog dijaloga, svake faze treninga i takmičenja
treba da se prepliću, uzajamno usklađuju i na taj način čine
ritmičku celinu određenog sportskog tima.
• Trener mora osetiti ove ritmove i povezati ih u neprekidni
tok kako bi sistem rada sportskog tima bio organski
povezan sa sadržajem rada.
 Moć opažanja (posmatrački dar)
• Bez moći opažanja nema poznavanja života, a bez
poznavanja života nema pedagoškog stvaralaštva, nema
pedagoškog umeća trenera.
• Postoje ljudi koji imaju prirodan dar da lako ovladaju
sposobnošću opažanja.
• Oni mimo svoje volje upijaju i pamte sve što se dešava
oko njih, pri tom umeju da izdvoje najvažnije,
interesantno, tipično i upečatljivo.
• Za različite umetnike karakteristični su različiti vidovi
opažanja (za slikara - vizuelno, za muzičara - slušno).
• Pošto umeće pedagoga predstavlja "reprodukovanje u
život čovekovog racionalnog ponašanja", objekat
njegovog posmatranja je čovek i njegovo ponašanje.
• Prateći čovekovo ponašanje pedagog mobiliše sva svoja
čula a naročito vid i sluh i po tome se on ne razlikuje od
drugih umetnika.
• Ali, trener-pedagog mora ovladati još jednim
specifičnim načinom posmatranja koje ima
najvažniju ulogu u njegovom pedagoškom radu.
• Taj način opažanja uslovno se naziva mišićnim
ili motoričkim.
• Praćenjem ponašanja vrhunskih trenera, mi
nastojimo bar misaono da ih pratimo i imitiramo.
• Pri tom misaonom praćenju iako se ne krećemo
mišići "reprodukuju" pokrete trenera koga
opažamo.
• Upravo pomoću takvih mišićnih mikropokreta mi
u svojoj memoriji fiksiramo objekat posmatranja.
• To nam omogućava da u slučaju potrebe
reprodukujemo ponašanje vrhunskog trenera.
5. PEDAGOŠKA ETIKA I PEDAGOŠKI TAKT TRENERA

• Pedagoška etika predstavlja kompleks konkretnih normi

ponašanja i odgovarajućeg moralno-pedagoškog uticaja
trenera na sportiste u toku vaspitanja.
• U njoj moralne osobine trenera nemaju samo individualni
karakter, već dobijaju društvenu vrednost i značaj i
postaju sastavni deo profesionalnih osobina trenera.
• Pedagoška etika podrazumeva moralne osobine:
(humanost, učtivost, osetljivost, pažnju, tačnost ...),
• uvažavanje dostojanstva čoveka, održavanje zadate
reči, uzdržanost u izražavanju osećanja,
• umešnost vladanja sobom, dostojanstveno prihvatanje
neprijatnosti, kazni i sl.
• Isto tako, pedagoška etika nalaže treneru da prizna
sopstvene greške pred sportistima.
• To neće uticati na njegovo dostojanstvo, a kod sportista
će stvoriti utisak o visokim moralnim kvalitetima trenera.
• Trener se mora uzdržavati od ogovaranja i davanja
informacija o stvarima koje ne ulaze u sferu njegove
kompetencije.
• Nije na liniji pedagoške etike neprestana predika,
"pametovanje", pokazivanje sportske nadmoćnosti i
samoljublja.
• Ako trener poštuje pedagošku etiku mladi sportisti će ga
ceniti i verovati mu, a vera i poverenje u vaspitača
predstavljaju koren za poželjne međusobne odnose na
relaciji vaspitač - vaspitanik.
• Pedagoški takt predstavlja umešnost da se u svakom
konkretnom slučaju pronađe pedagoški svrsishodan
način uticaja na ličnost ili na grupu.
• U njegovoj osnovi leži karakter trenera koji mu
omogućava energično delovanje u ime postavljenog cila,
i uzdržavanje od štetnog i preuranjenog delovanja.
• Trener sa izgrađenim pedagoškim taktom prilazi mladim
sportistima kao onima koji rastu i razvijaju se, pa im
postavlja srazmerne zahteve, uvažava njihovu ličnost
interesovanja i sklonosti, poklanja im pažnju, priznaje im
određena prava, ima poverenje u njih ...
• Postupajući u skladu s pravilima pedagoškog takta trener
izgrađuje kod sebe taktičnost koja se ogleda u svesnom
biranju reči, postupaka, stavova, obraćanja.
• Taktičnost zavisi od osobina ličnosti trenera, njegove
opšte kulture i moralnosti, a javlja se u umeću doličnog
ponašanja i prirodnog komuniciranja sa sportistima.
 6. TAJNA PEDAGOŠKOG UMEĆA TRENERA

• Na kraju ćemo skicirati osnovne kriterijume. Uslovno je

moguće govoriti o dva kriterijuma pedagoškog umeća
trenera: pedagoško-psihološkom i sportskom.
• Pedagoško-psihološki kriterijum obuhvata:
• stabilno interesovanje prema sportskim aktivnostima,
• sportske sposobnosti i stvaralački odnos prema sportu,
• moralno-voljne osobine,
• dobra fizička pripremljenost,
• duboko poznavanje konkretnog vida sporta,
• čvrste veštine i navike u izvođenju pojedinih sportskih vežbi i
njihovih kombinacija,
• umeće podnošenja teškoća u sportskim aktivnostima,
• moć opažanja,
• aktivna i konstruktivna mašta,
• smisao za lepo itd.
• Sportski kriterijum obuhvata:
• dosetljivost (brz pregled mogućih varijanti, strategije i
taktike u rešavanju sportskih i pedagoških zadataka),
• diferencijalna osetljivost,
• prognoziranje verovatno mogućeg,
• sposobnost uopštavanja pedagoških zakonomernosti u
nastavno-trenažnom procesu,
• stvaralački i raznovrstan karakter vođenja treninga,
• operativnost u ad hoc rešavanju različitih zadataka na
treningu i van njega,
• kratkotrajna memorija,
• širina i fleksibilnost u traženju konstruktivnih rešenja u
toku nastavno-trenažnog procesa,
• variranje različitih metoda obučavanja i sposobnost
pedagoškog delovanja.
 5. PREPORUKE
• Sledeće preporuke ilustruju razne načine kako možete da pomognete
svojim sportistima da upamte veštine i steknu znanje kako bi usavršili
svoje učenje:
1. Naglasite ključne tačke u učenju putem jasnih i sažetih objašnjenja i
demonstracija.
2. Početi i završiti sva objašnjenja sa ključnim tačkama.
3. Povezati nove veštine sa već naučenim veštinama.
4. Razdeliti veštine u manje sekvence i kombinovati metodu
uvežbavanja celine i uvežbavanja sekvenci.
5. Dati veštinama značaj pokazujući njihovu važnost i tako povećati
motivaciju sportista.
6. Upotrebljavati jednostavne sisteme igre i planirati alternative uz
pomoć verbalnih objašnjenja.
7. Upotrebljavati slike da bi se vežbale veštine između sesija.
8. Dati sportistima dodatne informacije (slike) da ponesu kući.
9. Iznova vežbati već naučene veštine.
10. Simulirati uslove u kojima će se veštine zaista izvoditi.
11. Ne ostavljati previše vremena između sesija vežbanja da bi se
sprečilo zaboravljanje.