Породица

ЗДРАВА ПОРОДИЦА, ОСНОВНА ЋЕЛИЈА ДРУШТВА

Породица се разликује од сваке људске установе. Тако

и човек јесте оно што понесе из дома свога, што
понесе из породице своје. Истина је и то да дете не
бира родитеље од којих ће се родити. Не бира ни
средину у којој ће живети јер све то припада вољи
Божијој. То је разлог што родитељи, када творе
васпитање своје деце, треба увек да помисле прво на
Бога - Оца сваке породице, и на небу и на земљи.

Породица треба да представља највећу вредност и

највећу бригу јер морамо поћи од тога какво нам је
стање у породици, какви су нам односи у породици.
Каква нам је хармонија у породици, таква ће нам
бити у селу, у друштву, у држави, таква ће нам
бити и у Цркви. Зато цела породица треба прво да
буде усредсређена на Богочовека Христа, а онда
чланови једни на друге. Корен породице се огледа у
томе какви су родитељи. И као што дрво црпи своју
снагу из корена, тако и деца црпе духовну и моралну
снагу од Бога, а исто тако од својих родитеља.

Човек може више или мање да обраћа пажњу на неке

за њега више ли мање важне ствари, али породица је
основна ћелија друштва, нације и државе. Здрава
породица је она у којој влада здрав дух, здрави
односи, како родитеља према деци, тако деце према
родитељима. Без породичног васпитања, без топлог
мајчиног крила пуног љубави, без очеве снажне руке
као знака сигурности, без браће и сестара, без дома у
којем дете почиње да се васпитава да је дете
заједнице и да се рађа за заједницу, не може бити
правог човека.

У данашње време је тешко подизати и васпитати децу,

али није немогуће. Потребно је више пажње самом
васпитању породице. Очева кућа је незаменљива
због домаће атмосфере у којој влада љубав.
Љубав, поверење једних у друге - то ствара породицу.

Али, потрошачко друштво тражи да се и породица

окреће стицању богатстава и потребама овога света не
гледајући на људске вредности. Потребе су важне, али
нису важније од честитог и лепог васпитања. Наши
стари кажу све се може научити и купити, а образ
никада. Нажалост, то потрошачко друштво раздваја
родитеље од деце. Потрошачки дух је крив што често
родитељи напуштају топлину породичног дома,
одлазећи да што више зараде. И треба родитељи да
раде и да зараде, и треба да стекну за своју децу, али
исто тако треба и да мисле о својој деци.

Шта нам вреди све богатство овога света, шта нам

вреде сва богатства која имамо у кући ако изгубимо
нит и структуру породице? Без обзира чиме се
правдали, родитељи морају најпре мислити о деци и
својој породици. Често се догађа у разним слојевима
друштва док родитељи јуре за каријером, деца се
шетају по улици, док мајка гледа тв-серије, дете једе
у пицерији, док отац седи у кафани, дете седи у
кафићу. Једног дана када цвет израсте, мали
поветарац сломи га и понесе са собом. Где? У
странпутицу. Детету друштво и улица диктира темпо
живота и намеће своје вредности. Кроз ветрове
квазикултуре медији учествују у креирању младалачке
свести. А медији креирани од кога? Не од здраве
љубави хришћанске, не од здравог национализма и
патриотизма, него од оних који имају интерес!

Када би више времена проводили са породицом у

разговорима, можда би родитељи одвратили децу од
ове немани која тако све разара. Сигурно је и то да
лоше васпитање, раскалашност и безбожништво
потреса душу родитеља.

Често се чује: све смо покушали, али не помаже.

Употребљавали смо и молбе, и захтеве, и кажњавали
смо децу, али успеха немамо.

Да, има тога, а да ли смо поред тога труда и зноја

унели и лични пример у васпитање породице? И да ли
смо принели молитву Богу за подизање породице?

Дете је биће које расте и усавршава се, а не машина

коју правимо, па ћемо је једног дана преправити
према нашим потреба. Тог дана неће бити, тог дана
дете ће бити у другом стадијуму живота, као и
родитељ. Дете иде ка тражењу и откривању света,
родитељ је делимично открио. Ако заједно у љубави
хришћанској и вредностима Богочовека Христа не
узрастају, никада се стићи неће. Зашто? Зато што
љубав Христова, за разлику од свих других љубави,
води ка једном, а то је Царство Божије. Али Царство
Божије није тамо далеко, него ти си, брате Србине
православче, део Царства Божијег.
Ти си крштен Светом Тројицом, ти учествујеш у
литургији, сабран око свог епископа, који изображава
Христа. Предукус тог Царства је сваки пут када станеш
у цркви да се Богу молиш и причестиш.

А да ли се молиш? Шта нам раде деца недељом ујутру?

Одмарају се. А ти? И ти се одмараш. А када ћеш се
Богу молити? Када дође Божић уз прасе? Од Божића
до крсне славе и круг наших молитви се Богу затвара.
Мислити да је довољно ићи у башту по храну два пута
годишње, равно је безумништву. Сваки дан се
хранимо храном за тело, сваким даном треба Богу да
се обраћамо молитвом за вечну храну, без које немамо
спасења. Обраћање Богу је једини сигуран пут.

Молитва има огроман значај, велико је духовно оруђе,

јер се тако ми обраћамо Богу да нам помогне тамо где
ми као људи, као родитељи, не можемо да постигнемо
резултате. Молитва је чудесно духовно средство, она
дејствује тамо где стају наше људске моћи. Али не
молитва у невољи, када истрошимо све што смо знали
и умели, па се на крају Бога сетили.

Крштењем почињемо заједницу, а не опелом. Опело

нам је капија, а крштење удео у телу Христовом.
Неопходно је да у децу своју, али првенствено у нас
саме, усадимо Богочовека Христа као највећу
вредност, вредност која одређује сва наша духовна и
морална начела, од тренутка рађања и добијања
детета. Хармонија и љубав треба да владају, молитва
Богу да се узноси, поштовање и међусобно
уважавање.
Наш народ лепо каже, боља је сува кора хлеба у миру,
неголи изобиље у дому где је свађа.

У томе највећи крст треба да понесу родитељи. Није

прави родитељ само онај који се потруди да све
приушти детету што му је данас потребно. Послужићу
се речима Светог Јована Златоустог, једног од
највећих педагога и васпитача оног старог времена,
који каже:

„Није добар родитељ, није добар онај отац који само у

зноју лица свога оре дубоке бразде да би приуштио
уживање својој деци, него је прави отац и прави
родитељ онај који дубоко оре по душама, у срцима, у
савестима своје деце“.

То је огромна разлика. Уз молитву Богу, лични пример

је највећа помоћ деци и њиховом васпитању.

Угледајмо се на мајку Кату, мајку малог детета из села

Лелића, Николе Велимировића. Она није планирала да
створи од детета светитеља, али је знала, као и све
честите мајке, да дете мора одрастати у честитости,
лепом васпитању и побожности. Из те честите
породице, која је у то доба личила на све друге
честите породице, изникао је велики честит човек
Никола Богослов. А Бог је тај који је прогласио, из
себи знаних разлога, а нама видљивим - љубави
према Богу и ближњем, и огромани труд и велики
прегалачки рад, епископа Николаја за Светог
Николаја.
Знам да постоје мишљења да је он, пошто је био
владика, знао пут којим се постаје велик човек па и
светитељ. То је безумно питање безумних уста која
љубави, најпре према ближњем и Богу, немају. А ја
питам да ли је Злата Магленска, као девојчица која је
чувала овце када су Турци наишли, знала уопште шта
значи реч владика, осим што је виђала свештеника
када дође да свети водицу о крсној слави. Не, није
знала, али је знала најважније - да чува оно што је у
њој најсветије, а то је љубав према својој вери, светој
својој вери православној.

Ни мајка Софија није знала догмате и учења, али је

знала да чува најсветије у себи, знала је да ће једино
сачувати своје ћерке: Веру, Љубу и Наду ако их упути
ка Христу Спаситељу и Васкрситељу.

Да ли се данашње мајке угледају на мајке наших

предака? Да ли се очеви угледају на примере светих
предака наших, како су они васпитавали и подизали
децу?

И у оно време било је искушења, и у оно време

свакоме је испред очију било свега и свачега, али оно
што се не понесе са кућног прага, не може се
надокнадити. Највеће дипломе овога света прво треба
да стекнемо у васпитању и подизању деце, нашег
потомства.

Мудри људи су говорили, тек када видиш како су твоја

деца васпитала њихову децу, знаћеш шта си ти
урадио.
Родитељ се не рађа, дете се рађа, васпитање се стиче,
узор мора да постоји, са неба пада киша и град, а
знање се учи. Из љубави Божије и наших родитеља се
рађамо. Максимално се трудимо, и у Бога се надајмо!

Дипломирани теолог,
вероучитељ Марко Рафаиловић