DEJAN TODOROVIĆ

A. TEMA ISTRAŽIVANJA

Temu istraživanja istraživač otkriva iz nekog zapažanja, namere da proveri neku teroiju,
da reši neki praktičan problem, razjasni rezultate prethodnog istraživanja, ispita delotvornost
nekog postupka itd. Tema se obično uklapa u neku postojeću psihološku teoriju. Da bi se mogla
empirijski proveriti, neophodna je da bude tako formulisana tj. potrebno je njeno sužavanje,
konkretizovanje. Na neko opšte pitanje može odgovoriti više istraživanja, a ne jedno. U tom
smislu je nauka kooperativan proces.

B. INFORMACIJE O ISTRAŽIVANJU

Pre nego počne detaljnije da razmišlja o realizaciji istraživanja, israživač mora da bude
upoznat sa rezultatima prethodnih istraživanja tj. relevantnom empirijom, ali i postojećom
teorijom. Iz tih razloga, istraživači imaju na raspolaganju različite vrste izvora informacija
različite direktnosti.

1. Vrste izvora informacija

1) Studije psihologije – one su osnovni izvor informacija za studente jer se na

predavanjima i u udžbenicima prezentuje veliki broj istraživanja, ali ne i sve što se istraživalo u
psihologiji, te ona nude samo osnvona znanja iz skoro svih psiholoških oblasti.
2) Knjige – mnoge knjige pokazuju rezultate istraživanja. Samo mali deo psiholoških
knjiga postoji na našem jeziku, a i one ne odražavaju zastupljenost različitih tema u svetskoj
psihologiji. Najveći broj psiholoških knjiga je na engleskom, te je potrebno znanje barem jednog,
a bolje, i više stranih jezika. Neke knjige su pouzdan izvor informacija, a neke su pisane
senzacionistički i površno.
3) Mediji – informacije iz psiholoških istraživanja mogu biti prezentovane i u novinama,
na televiziji ili radiju, ali kvalitet i pouzdanost ovih informacija zavisti od stručnosti autora.
4) Javna predavanja – predavanja na fakultetima ili javnim tribinama.
5) Saopštenja na stručnim skupovima – tu se prikazuju rezultati novijih istraživanja.
Postoje opšti skupovi za sve oblasti psihologije, kao i specijalizovani skupovi koji se odnose na
uže oblasti.
6) Naučni časopisi – pored saopštenja na skupovima, časopisi su najvažniji izvori
informacija. To su periodične publikacije koje izlaze na dva-tri meseca. Psihološki naučni
časopisi su počeli da se pojavljuju krajem 19. veka. Postoje opšti časopisi koji objavljuju radove
iz svih oblasti psihologije i specijalizovani koji objavljuju radove iz užih oblasti. Psihološki
članci se objavljuju i u časopisima koji nisu psihološki. Procena je da se dnevno objavi oko 10-ak
članaka. U naučnim časopisima se objavljuju originalni radovi (izveštaj novog istraživanja, dotad
neobjavljenog, napisanog od strane autora istraživanja), a mogu i pregledni radovi (sintetički i
kritički prikaz većeg broja istraživanja u jednoj oblasti).
7) Ostali izvori – psihološki rečnici, psihološke enciklopedije i priručnici, zbornici
(knjige koje sadrže više istraživanja različitih autora koji sa različitih aspekata sagladavaju jednu
zajedničku temu), bibliografije (spiskovi članaka i knjiga posvećenih zajedničkoj temi), Internet.

1
2. Direktnost izvora informacija

Najdirektniji su primarni izvori tj. originalni izvori – prikazi istraživanja od strane

samog autora istraživanja. Sekundarni izvori su pregledni radovi, koji, ako su kvalitetni, daju
brzi uvid u neku oblast i sintezu primarnih radova, ali, s druge strane, ne daju sve informacije iz
primarnih izvora. Tercijarni izvori su npr. knjige koje su nastale sintezom većeg broja
preglednih radova. Izvori četvrotog reda su npr. novinski članci u kojima je prepričana knjiga, a
izvori petog reda su informacije koje renosi čitalac prethodno pomenutog novinskog članka.

C. VRSTE ISTRAŽIVANJA

Postoje razne podele istraživanja, npr. po stepenu kontrole istraživanja (eksperimentalna i

neeksperimentalna), po uslovima istraživanja (laboratorijska i naturalistička), po cilju
(eksplorativna, replikativna, parametarksa, eksplanatorna), prema nameni (fundamentalna i
primenjena) itd.

1. Stepen kontrole istraživanja (istraživanja prema stepenu kontrole)

Prema stepenu kontrole istraživača nad ključnim činiocima istraživanja, istraživanja se

dele na eksperimentalna i neeksperimentalna. Razlike između eksperimentalnih i
neeksperimentalnih istraživanja: eksperimentalna istraživanja ili eksperimenti se odlikuju višim
stepenom kontrole tj. aktivnom manipulacijom istraživača na ključnim činiocima istraživanja
(npr. ogledi sa dve grupe ispitanika od kojih je jedna podvrgnuta tretmanu, a druga ne i tvrđuje se
dejstvo tog tretmana); neeksperimentalna istraživanja se odlikuju nižim stepenom kontrole tj.
odsustvom aktivne manipulacije (opservaciona istraživanja); u eksperimentima istraživač sam
izaziva pojavu koju ispituje, a u neeksperimentalnim istraživanjima on pojavu, koja se spontano
javlja, samo registruje; eksprimentalna istraživanja daju pouzdanije zaključke o uzrocima, a
neeksperimentalna istraživanja daju bolji uvid u pojave koje nisu pogodne za eksperimentalno
proučavanje.

2. Uslovi izvođenja istraživanja (istraživanja prema uslovima izvođenja istraživanja)

Prema uslovima izvođenja istraživanja se dele na terenska i laboratorijska. Razlike

između laboratorijskih i terenskih istraživanja: laboratorijska se vrše u laboratoriji, a
naturalistička (terenska) pod prirodnim uslovima, na terenu; laboratorijska omogućavaju efikasnu
kontrolu uslova, vremena i mesta izvođenja i ona se lako mogu ponoviti, dok se terenska odvijaju
na terenu, istraživač je obično nautralni ili skriveni posmatrač ili učesnik i uglavnom imaju
slabiju kontrolu. Međutim postoje laboratorijska neeksperimentalna i terenska eksperimentana
istraživanja. Suštinski aspekti po kojima se razlikuju jesu kontrola i prirodnost. Prednost
laboratorijskih je veća kontrola, a prednost terenskih veća prirodnost. Kontrola omogućava
pouzdaniji uvid u ključne činioce istraživanja, a postojanje prirodnosti daje veću primenu
rezultata za svakodnevne uslove. Prirodnost je značajna u onim oblastima koje su slabo poznate,
a kada su pojave relativno poznate poželjna je kontrola. Za neke pojave je bitna prirodnost uslova
(npr. ispitivanje agresivnog ponašanja, snažnih emocija), a za druge nije (ispitivanje percepcije,
pamćenja i sl).

2
3. Cilj istraživanja (istraživanja prema cilju)

Zavisno od cilja moguće je razlikovati eksplorativna (pilotska), replikativna, parametarska

i eksplanatorna istraživanja.
Eksplorativna istraživanja su pilotska i imaju za cilj početno upoznavanje neke slabo
ispitane pojave. Ova istraživanja su prva, izviđačka i u njima je cilj da se vidi šta će se dobiti i
nemaju veći naučni značaj. Na osnovu njih istraživač uviđa da li da prekine ili nastavi sa radom.
Replikativna istraživanja podrazumevaju ponavljanje već izvršenog istraživanja uz
manje promene. Cilj je ili vežbanje mladih istraživača ili provera nekog novog, iznenađujućeg ili
važnog fenomena – utvrđuje da li je prvobitni nalaz ispravan.
Parametarska istraživanja su istraživanja već dobro ispitane pojave, ali detaljnija i
preciznija. Npr. kod Miler-Lajerove iluzije postoje brojni parametri koji se mogu sistematski
menjati kako bi se ispitalo kako oni deluju na jačinu iluzije (boja i svetlina linije ili pozadine,
debljina linije, veličina cele figure itd).
Eksplanatorna služe objašnjenju neke pojave, proverava se uspešnost jedne ili više
teorija o datoj pojavi. Mogu biti krucijalna ukoliko rezultat istraživanja može da opovrgne jednu
teoriju i potvrdi drugu, njoj suprotnu teoriju.
Međutim, pojedinačno istraživanje ne može u potpunosti opovrgnuti ili potvrditi teoriju s
obzirom da je nekada moguće izvršiti manje promene u teoriji kako bi se uskladila sa rezultatima.
Generalno, treba vršiti veći broj istraživanja i proveravati više teorija kako bi se približili istini.

4. Namena istraživanja (istraživanja prema nameni)

Prema nemani istraživanja se dele na primenjena i fundamentalna. Fundamentalna služe

nauci i njihova namena u psihologiji je otkrivanje osobina psiholoških pojava i njihovo
razumevanje, te stoga, predstavljaju osnovu psihologije kao nauke. Primenjena služe nekoj
praktičnoj svrsi ili utvrđivanju nekog konkretnog stanja stvari (u društvu ili privredi). Primenjena
istraživanja se izvode za nekog naručioca. Dešava se da fundamentalna istraživanja imaju neku
praktivčnu svrhu, ali retko.

5. Ostale vrste istraživanja

Arhivska istraživanja – istraživanja u kojima istraživač ne prikuplja sam podatke, već

koristi već postojeće informacije. Istraživač kombinuje već postojeće podatke i iz njih izvodi
nove zaključke i veze.
Analiza sadržaja – slično je arhivskom jer koristi već postojeće informacije, ali se u
analizi sadržaja informacije analiziraju prema nekom kriterijumu npr. prebrojavanjem određenih
elemenata.
Matematičko modeliranje i simuliranje – za dobro ispitane pojave postavljaju se
matematički formulisani zakoni, teorije i modeli. Matematički modeli su obično u obliku
kompjuterskog programa. Da bi se ispitao model, unose se konkretne ulazne vrednosti a program
daje izlazne vrednosti tj. rezultate koje predviđa teorija na osnovu koje je projektovan. Rezultati
koje daje program (tj. model) se upoređuje sa empirijskim rezultatima i na taj način se testira
model.

3
 Studija slučaja – detaljni psihološki opis neke osobe ili grupe koje su po nečemu
izuzetne i koje imaju opšti značaj za neku oblast psihologije. Studije slučaja se koriste u kliničkoj
psihologiji i psihologiji ličnosti i često se ubrajaju u kvalitativna istraživanja koja koriste
kvalitativne metode obrade podataka.

D. OSNOVNI ČINIOCI ISTRAŽIVANJA

Postoje tri osnovna činioca istraživanja: objekti, varijable i podaci.

Objekti istraživanja su slučajevi i pojave koje se ispituju u tom istraživanju. Slučajevi su
organizmi tj. subjekti, a pojave su uticaji koji se vrše na organizme i to su stimulusi. Uzorak je
skup objekata istraživanja, a populacija je širi skup kome pripada uzorak.
Varijable su osobine objekata istraživanja. Podaci su vrednosti varijabli za određene
objekte. Glavna aktivnost istraživača je da za određeni broj varijabli prikupi podatke na
određenom uzorku objakata (Objekat A za varijablu B ima vrednost C). Činjenice utvrđene u
istraživanju se organizuju u matricu podataka tako da su u kolonama varijable, redovima objekti,
a u ćelijama su podaci.

E. OBJEKTI ISTRAŽIVANJA

1. Vrste objekata

Objekti istraživanja mogu biti subjekti i stimulusi.

Subjekti su organizmi – ljudi ili životinje i to mogu biti pojedinci ili grupe subjekata.
Najčešće korišćenje životinje u psihološkim istražvanjima su psi, mačke, pacovi i majmuni.
Životinje se koriste u psihološkim istraživanjima iz dva razloga: 1. zato što se na osnovu
istraživanja na životinjama može naučiti nešto o ljudima i 2. u zoopsihologiji su istraživanja na
životinjama zanimljiva sama po sebi.
Prednosti i mane istraživanja životinja. Prednosti: kontrola uslova se može potpunije
obaviti; neki oblici ponašanja su jednostavniji kod životinja nego kod ljudi, pa se mogu lakše
ispitati kod životinja; na životinjama se mogu vršiti neka istraživanja koja se iz različitih razloga
ne mogu vršiti kod ljudi. Mane: otežana komunikacija sa subjektima; potreba zbrinjavanja,
hranjenja; pitanje da li su podaci rezultati dobijeni na životinjama relevantni za ljude.
Stimulusi ili draži su sadržaji, predmeti i informacije koje kontroliše istraživač i prikazuje
ih subjektima da bi ispitao njihovo dejstvo na subjekte. Ako su verbalnog tipa, nazivaju se ajtemi
ili stavke. U istraživanjima se ispituje ponašanje, tj. reakcije na stimuluse.
U nekim istraživanjima ne postoje ni subjekti ni stimulusi (nalaiza sadržaja, arhivska
istraživanja i sl.). U nekima postoje samo subjekti, a ne i stimulusi i to su istraživanja u kojima se
ispituju neke osobine subjekata (pol, visina, pušenje). U najvećem broju istraživanja postoje i
subjekti i stimulusi, ali je naglasak različit na različitim objektima.

2. Izbor objekata istraživanja: uzorkovanje

Uzorak je skup objekata koji učestvuju u istraživanju. Ti objekti su elementi uzorka. U

istraživanjima koja imaju i subjekte i stimuluse postoji uzorak subjekata i uzorak stimulusa.
Postupak uzorkovanja se odnosi na sastavljanje uzorka odnosno izbor objekata koji će ući u
uzorak. Uzorak se bira iz populacije po određenim kriterijumima. Istraživanje cele populacije bi

4
bilo nepraktično (kada je populacija vrlo velika), nemoguće (kada se cela populacija ni u načelu
ne može ispitati) ili nepotrebno (kada se i na osnovu uzorka mogu utvrditi osobine populacije).
Kada je interes istraživača usmeren na uzorak tj. samo na subjekte, način izbora subjekata
nije od veće važnosti. Međutim u najvećem broju istraživanja način uzorkovanja je značajan i od
njega zavisi da li će rezultati moći da se generalizuju na populaciju.
Kako je moguće na osnovu rezultata dobijenog na uzorku zaključiti o celoj populaciji?
Radi se o induktivnom zaključivanju kod koga se na osnovu određenog broja posebnih slučajeva
donosi opšti zaključak. Nasuprot tome je deduktivno zaključivanje od opšteg ka pojedničanom.
Deduktivno zaključivanje, ako je ispravno sprovedeno mora da bude valjano, a induktivno je
samo verovatno. S obzirom na valjanost zaključivanja, dedukcija je pouzdanija od indukcije, ali
je u empirijskim istraživanjima nemoguće koristiti dedukciju. Često je opšti stav deduktivnog
zakljulivanja u stvari rezultat induktivnog zakljulivanja.
Dakle, zaključivanje u empirijskim istraživanjima je induktivno (na osnou uzorka se
zaključuje o populaciji), a ono je samo verovatno. Da bi se smanjile greške u indukciji potrebno
je da uzorak bude reprezentativan (uzorak je reprezentativan kada njegovi članovi verno
predstavljaju populaciju).
Kako sačiniti reprezentativan uzorak? Postoje dve situacije: 1. kada je populacija
homogena i 2. kada je heterogena.
Kada je populacija homogena, tj. kada su razlike između članova samo kvantitativne i
slučajne, svaki normalan član populacije je reprezentativan za nju. Kada je populacija
homogena može se koristiti prigodni uzorak – to je uzorak objekata istraživanja koji je
istraživaču relativno dostupan. Prigodni uzorak se koristi i kada su ispitivani slučajevi veoma
retki, pa istraživač nije u poziciji da bira.
Kada je populacija heterogena, tj. kada su razlike između objekata kvalitativne i
sistematske, uzorkovanju se mora posvetiti posebna pažnja. Ako je uzorka nereprezentativan
rezultati istraživanja sem oraju ograničiti na uzorka i ne mogu se generalizovati na populaciju.
Problem heterogenosti populacije postoji samo kada je populacija heterogena s obzirom na
varijablu koja se ispituje.

3. Vrste izbora uzorka (vrste uzorka, kakvi uzorci postoje)

Kada je populacija heterogena, postoji više načina za izbor članova uzorka. Dve osnovne
vrste uzorka su slučajni i neslučajni. Slučajni se biraju na osnovu postavki teorije verovatnoće,
a neslučajni ne. Kod slučajnih uzorka svaki član populacije ima jednaku verovatnoću da bude
biran u uzorak. Za neslučajne uzorke nema osnova da se pretpostavi da su reprezentativni.
Neslučajni uzorci su prigodni, dobrovoljački i kvotni.
Prigodni neslučajni uzorci su opravdani kod homogenih populacija i sastoje se iz članova
populacije koji su dostupni istraživaču. Dobrovoljački neslučajni uzorci se sastoje iz samostalno
prijavljenih dobrovoljaca. Kvotni neslučajni uzorci se formiraju kod stratifikovanih populacija
(populacija podeljenih na stratume) tako što se iz svakog stratuma prigodnim putem biraju objekti
za uzorak i to tako da je zastupljenost stratuma u uzorku proporcionalna zastupljenosti u
populaciji.
Slučajni uzorci su sistematski, prosti, stratifikovani i klasterski.
Sistematski slučajni uzorak se bira tako što se sa spiska populacije za uzorak bira svaki
član posle određenog, unapred utvrđenog razmaka zavisno od odnosa veličine populacije i

5
veličine planiranog uzorka. Ako je željeni uzorak 10 puta manji od populacije, u uzorak biramo
svakog desetog člana.
Prosti slučajni uzorak se bira tako što se generiše određen broj slučajnih brojeva (liste
slučajnih brojeva ili kompjuterski program) i sa liste populacije se uzimaju u uzorak samo oni čiji
redni brojevi odgovaraju brojevima sa liste slučajnih brojeva.
Stratifikovani slučajni uzorak se koristi kada istraživači poznaju neke osobine populacije s
obzirom na koje uzorak može biti heterogen. To su npr. demografske varijable – pol, starost i sl.
Kategorije ovih varijabli su stratumi, a populacija podeljena na stratume je stratifikovana.
Stratifikovani slučajni uzorak se korsiti kod stratifikovanih populacija i podrazumeva da se
poseduju spiskovi članova posebno za svaki startum, a onda se u okviru svakog stratuma vrši
izbor članova uzorka kao kod sistematskih ili prostih slučajnih uzoraka. Broj članova uzorka u
okviru svakog stratuma se određuje na tri načina: proporcionalno (proporcionalni izbor),
disproporcionalno (disproporcionalni izbor) i paritetno (paritetni izbor). Proporcionalni
izbor podrazumeva da stratum sadrži npr. 20% članova uzorka ukoliko dati stratum čini 20%
članova populacije. Disproporiconalni izbor podrazumava da je broj članova stratuma u uzorku
nesrazmeran tom stratumu u populaciji i ovaj izbor se koristi ako je cilj da se nagalasi značaj
nekog stratuma. Paritetni izbor podrazumeva da svi stratumi uzorka imaju isti broj članova.
Klasterski slučajni uzorak podrazumeva slučajni izbor klastera tj. grupa članova
populacije, a ne pojedinaca. Klasterski uzorak je hijerarhijski organizovan – potreban je spisak
klastera, a ne populacije za razliku od ostalih slučajnih uzoraka. Iz spiska klastera se slučajnim
putem biraju određeni klasteri. Iz tako izabranih klastera se mogu za uzorak uzeti svi članovi, a
može se dalje redukovati uzorak kroz više-etapno biranje tako da se iz prethodno izabranih
klastera slučajnim putem izabere određen broj užih klastera, a onda u sledećoj etapi ponovo se na
slučajan način biraju uži klasteri, a iz najužih klastera se uzimaju svi članovi.
Pri izboru objekata za uzorak potrebna je stručnost anketara. Ukoliko neki od subjekata ne
može ili ne želi da učestvuje u istraživanju, važno je da oni budu, po mogućstvu, ravnomerno
raspoređeni. Ukoliko članovi populacije koji ne žele da učestvuju u istraživanju imaju neku
zajedničku karakteristiku, onda može biti ugrožena reprezentativnost uzorka.

4. Broj objekata istraživanja

Veliki broj objakata se koristi kada se želi postići veoma velika pouzdanost ili se ispituje
vrlo heterogena populacija. Jedan objekat se koristi kada on ima neku veoma retku i izuzetnu
osobinu.
Na osnovu čega se bira broj objekata istraživanja? Postoje 4 kriterijuma veličine
uzorka:
1. kriterijum maksimalnosti – uzeti što veći uzorak. U tom slučaju bi glavna ograničenja
bila dužina trajanja i cena istraživanja.
2. kriterijum stabilnosti – bira se onoliko objekata koliko je dovoljno da bi se dobili
stabilni rezultati – rezultati u kojima se pouzdano ispoljava neka pravilnost u pojavi koja
se istražuje.
3. kriterijum tradicije – uzima se onoliki uzorak koliki su koristili raniji istraživači u
sličnim istraživanjima.
4. statistički kriterijumi – formule kojima se računa preporučeni broj objekata na osnovu
procene varijabilnosti uzorka. Dakle, i pre sprovođenja istraživanja treba unapred

6
 proceniti varijabilnost uzorka (obično na osnovu podataka iz prethodnih, srodnih
istraživanja).

F. VARIJABLE

Varijable (promenljive) su osobine objekata istraživanja. Postoji više podela: prema vrsti
objekata, načinu izražavanja vrednosti, stepenu kontrole itd.

1. Podela varijabli prema vrsti objekata istraživanja

Prema vrsti objekata istraživanja, varijable mogu biti subjekt i stimulus varijable.
Subjekt varijable (organizmičke varijable) se odnose na osobine subjekata i mogu biti
varijable stanja (ako se odnose na relativno trajnije osobine subjekata – pol, nacionalnost,
visina, težina, IQ, tip ličnosti) ili varijable ponašanja (koje se odnose na relativno kratkotrajne
karakteristike koje često proističu iz reakcija subjekata na zadate draži – brzina reakcije na draž,
broj zapamćenih reči na testu pamćenja). Ponekad se procena varijable stanja vrši na osnovu
varijabli ponašanja.
Stimulus varijable se odnose na osobine stimulusa prikazanih subjektima (jačina zvuka,
doza leka, prikazana boja). Ponekad se pod ovim pojmom podrazumevaju opšte karakteristike
situacije u kojoj se sitraživanje odvija, pa su to situacione varijable (nivo buke, temperatura
prostorije).
U nekim slučajevima je teško razlikovati subjekt i stimulus varijable – to su slučajevi
kada su razlike između subjekata izazvane razlikama u stimulusima kojima su izloženi.

2. Podela varijabli prema načinu izražavanja vrednosti

Prema načinu izražavanja vrednosti postoje numeričke i kategoričke varijable.

Numeričke (kvantitativne) varijable – njihove vrednosti su izražene brojevima tj.
merama. One izražavaju razlike u količini tj. kvantitetu i odgovaraju na pitanje koliko ima nečega
ili u kom stepenu je izražena neka osobina. Kod njih se objekti razlikuju tako što jedan ima veću
ili manju vrednost na jednoj varijabli od drugog.
Kategoričke varijable su izražene kategorijama tj. kategoričkim merama. Kategorije su
skupovi objekata koji su, s obzirom na neku osobinu, jednaki ili slični. One informišu o kvalitetu
neke osobine, o tome kojoj vrsti ona pripada i informišu o načinu izraženosti neke osobine. Kod
njih razlika između objekata može da postoji ili ne postoji, ali ne može biti manja ili veća kao kod
numeričkih varijabli.
Moguće su transformacije iz kategoričkih u numeričke varijable, a neke pojave se mogu
izraziti i na jedan i na drugi način. Međutim, precizniju informaciju uvek daju numeričke
varijable. Neke varijable mogu biti istovremeno numeričke i kategoričke ako je osobina objekta
numeričke vrste, a objekti koji imaju istu tu osobinu svrstavaju se u istu kategoriju. Ovo su
numerički definisane kategoričke varijable. Kategoričke varijable koje nisu i numeriči definisane
nazivaju se kvalitativne varijable.
Nivo preciznosti kategorizacije se može menjati jer se kategorije mogu razdeljivati ili
sažimati. Razdeljivanje kategorija je deljenje postojećih kategorija na manje kategorije tj.
potkategorije. Sažimanje kategorija je grupisanje postojećih kategorija u veće kategorije tj.

7
nadkategorije. Finija kategorizacija daje detaljniju informaciju, ali može biti nekorisna, a sažetija
je jednostavnija, ali daje manje informacija. Potrebno je naći primerenu sredinu.

3. Podela varijabli prema stepenu kontrole

Prema stepenu kontrole varijable se dele na tri vrste – manipulativne (sa visokim
tepenom kontrole), selektivne (sa srednjim stepenom kontrole) i registrovane (sa niskim
stepenom kontrole).
Manipulativne ili eksperimentalne varijable su one kod kojih eksperimentator određuje
vrednosti tj. aktivno manipuliše. Selektivne se nazivaju i neeksperimentalne ili diferencijalne
varijable. Kod njih istraživač ne može da uspostavi vrednosti, ali može da vrši njihovu selekciju
tj. da koristi već postojeće diferencijacije među vrednostima kod različitih objekata. Istraživač
bira objekte koji poseduju određenu vrednost varijable. Npr. pol. Registrovane varijable su takve
varijable kojima ne može da se manipuliše niti mogu da se izaberu, već mogu samo da se
zabeleže njihove vrednosti tokom istraživanja. Jedna ista varijabla može biti u različitim
istraživanjima sa visokom ili niskim stepenom kontrole, zavisno od postupka istraživača.

4. Relacije među varijablama – korelacija, predikcija, zavisnost i uzročnost

a. Korelacija

Korelacija (povezanost ili asocijacija) – dve varijable su u korelaciji ako variraju na sličan
način kod istih objekata – ako su promene u merama jedne varijable praćene promenama u
merama druge varijable kod istih objekata. Varijable variraju od objekta do objekta inače bi bile
konstante. Kod korelacije nije bitno variranje pojedinačnih varijabli, već zajedničko variranje
više varijabli, tj. kovariranje.
Tip korelacije. Korelacija između dve varijable može biti pozitivna, negativna ili nulta.
Pozitivna je ako su promene vrednosti dve korelirane varijable u istom smeru – tada višim
vrednostima jedne varijable odgovaraju više vrednosti druge varijable i obrnuto. Negativna je ako
su promene vrednosti dve korelirane varijable u obrnutom smeru – višim vrednostima jedne
varijable odgovaraju niže vrednosti druge i obrnuto. Nulta korelacije je kada ne postoji
međusobna povezanost tj. ako višim ili nižim vrednostima mogu odgovarati i više i niže vrednosti
druge varijable.
Stepen korelacije. Stepen povezanosti zavisi od toga kolika je sličnost u načinu variranja
dve varijable. Ta sličnost zavisi i od toga kolika je, za određenu vrednost jedne varijable,
varijacija među odgovarajućim vrednostima druge varijable – što je ta varijacija veća, to je
korelacija manja. Tip i stepen korelacije se izražavaju koeficijentima korelacije čija vrednost
može biti od -1 (maksimalno negativna) do +1 (maksimalno pozitivna). Apsolutna veličina
koeficijenta korelacije (tj. veličina bez obzira na predznak) označava stepen korelacije.

b. Predikcija, predviđanje

Varijabla na osnovu koje se vrši predikcija je prediktorska varijabla (prediktor), a

varijabla koja se previđa je kriterijumska varijabla (kriterijum). Statistički postupak za predikciju
je regresiona analiza. Predikcija će biti preciznija što je veći stepen korelacije između prediktora
i kriterijuma.

8
c. Zavisnost (zavisne i nezavisne varijable)

Zavisna varijabla je ona varijabla koja se meri tokom istraživanja i za nju se utvrđuje da li
zavisi od nezavisne varijable. ZV će zavisiti od NV ako se menja sa njenom promenom, tj. ako se
menja kada se menja NV.
Korelacija i zavisnost – ako su varijable u odnosu zavisnosti, onda one moraju i da
koreliraju. Međutim korelacija i zavisnost se razlikuju. Pojam zavisnosti je asimetričan u smislu
da ako Y zavisi od X, ne znači da X zavisi od Y, dok je korelacija simetrična – ako su Y i X u
korelaciji, onda su i X i Y u korelaciji.
Zavisnost i predikcija – ako Y zavisi od X, na osnovu poznavanja vrednosti varijable X
može se predvideti vrednost varijable Y.
Zavisne varijable nikad nisu manipulativne niti selektivne, već su uvek registrovane jer se
njihove vrednosti registruju tokom istraživanja, ali obrnuto ne važi – nije svaka registrovana
varijabla ZV jer postoje istraživanja koja nemaju NV i ZV.
Nezavisne varijable, prema nekim autorima, moraju biti manipulativne, čak i u smislu da
manipulacija predstavlja prikazivanje stimulusa, a ZV je reakcija na stimulus. Prema drugim
autorima, NV mogu biti i manipulativne i selektivne, važno je samo da prethodi zavisnoj
varijabli. Najšire shvatanje je da nezavisna varijabla može biti bilo manipulativna, bilo
selektivna, bilo registrovana i prema ovom shvatanju ne mora da prethodi zavisnoj varijabli.
Kada je nezavisna varijabla kategorička, njene vrednosti, tj. kategorije se nazivaju nivoi.
(nebitno) Termin nezavisna varijabla je preneto iz prirodnih nauka gde se isprva odnosio
na vreme za koje se u klasičnoj fizici smatralo da teče apsolutno nezavisno, a onda se termin
preneo i na druge varijable. Međutim, često je ovo ime neodgovarajuće. Nezavisna varijabla,
kada je manipulativna, itekako zavisi od postupaka eksperimentatora. Termin zavisna varijabla
može da bude neprimern ako se ispostavi da ne zavisi od nezavisne varijable. Sinonim za
nezavisnu varijablu je eksplanatorna varijabla jer objašnjava variranje ZV. Sinonim za ZV je
reaktivna i responzivna varijabla. NV je često antecedentna, a ZV konsekventna.

d. Uzročnost (kauzacija, kauzalni odnos)

Posebna vrsta zavisnosti je uzročnost, kauzacija. Dve varijable su uzročnom odnosu ako
X dejstvuje na Y tj. ako razlike u X nisu sa mo praćene razlikama u Y već ih i izazivaju.
Varijabla X je uzrok (kauzalna uzročna varijabla), a Y je posledica (posledična varijabla).
Uzroćnost i zavisnost. Pojam uzročnosti je uži od pojma zavisnosti. Ako Y zavisi od X,
to ne znači da X uzrokuje Y – može, ali ne mora. Zavisnost može biti uzročna ili neuzročna.
Objašnjenja kauzacije. Korealcija i zavisnost ne znače nužno i uzročnost. Postoji više
mogućnosti kauzalnog objašnjenja nađene korelacije i zavisnosti. Dve vrste kauzalnih odnosa
između dve varijable su: direktni i indirektni odnosi.
Direktna uzročna veza dve varijable može da ima dva slučaja: X može da uzrokuje Y ili Y
može da uzrokuje X.
Indirektne uzročne veze podrazumevaju postojanje drugih varijabli osim X i Y (nper. Z).
1. Varijabla Z može uzročno da deluje i na X i na Y, pa je razlog što su X i Y u korelaciji taj što
imaju zajednički uzrok, a ne zato što X uzrokuje Y ili obrnuto (ali je i to moguće). 2. Moguće je
da X uzrokuje Z, a Z uzorkuje Y, pa otud korelacija X i Y, a moguće je da, i pored toga, X
uzorkuje Y.

9
 Kako se utvrđuje kauzalnost? Lakše se može utvrditit kauzalnost u eksperimentalnom
istraživanju, mada ne nužno. U eksperimentima se manipuliše varijablama, tj. stvara se uzorok i
registruje se posledica te manipulacije i pod takvim uslovima se najbolje može otkloniti uticaj
neke treće varijable. Međutim, iako je prednost eksperimentalnih istraživanja mogućnost
pouzdanijih rezultata, mana je što je mnogo zanimljivih varijabli koje nisu podložne
ekperimentisanju.

G. PODACI

Podatak je vrednost varijable za neki objekat, mera osobine nekog objekta. Varijabla je
skup podataka iste vrste koji se odnose na određenu grupu objekata istraživanja. Takav skup
podataka se naziva vektor. Podaci mogu biti kategorički i numerički.

1. Kategorički podaci

Kategorički podaci su vrednosti kategoričkih varijabli za različite objekte. Objekti se dele

u dve kategorije (dihotomija), tri (trihotomija) ili više grupa (politomija).
Postoje dva problema pri korišćenju kategoričkih varijabli (problemi kod kategoričkih
podataka):
a. problem razvrstavanja populacije na kategorije (kako podeliti populacije u kategorije
– naziva se i kategorizacija ili klasifikacija populacije ili taksonomija i tipologija)
b. problem svrstavanja objekata u kategorije (kada imamo kategorije, kako svrstati
objekte u te kategorije – naziva se i klasifikacija ili klasifikacija objekata ili
dijagnosticiranje)

a. Klasifikacija populacije (problem razvrstavanja populacije na kategorije)

Pravila ili principi ili kriterijumi klasifikacije populacije:

1. Osnovni princip – u istu kategoriju se svrstavaju objekti koji su po nečemu jednaki ili
slični tj. svi objekti koji imaju zajedničku vrednost neke varijable. Istovremeno, različiti
objekti se razvrstavaju u različite kategorije. Objekti se po sličnostima združuju, a po
razlikama dele. Klasifikacija tj. kategorizacija služi da odredimo da li su objekti isti ili
različiti po nekoj varijabli.
2. Dodatni principi klasifikacije populacije su dati u obliku preporuka kako treba deliti
populaciju na kategorije. Mogu biti formalni i sadržinski. Sadržinski podrazumeva da
klasifikacija treba da odražava strukturu i sadržinu pojave koja se ispituje.
Formalni principi su:
a. princip isključivosti (kategorije moraju biti međusobno isključive, ne smeju da se
preklapaju – jedan objekat pripada samo jednoj ili nijednoj kategoriji)
b. princip iscrpnosti (kategorije iscrpljuju populaciju i svaki objekat mora pripadati
najmanje jednoj kategoriji, a može biti kategorisan i u više kategorija.
Kombinacijom principa iscrpnosti i isključivosti dobija se zahtev da svaki objekat
pripada samo jednoj kategoriji. Ali ova zahteva mogu biti i nezavisni.)
c. princip jedinstvenosti ili doslednosti (sve kategorije se definišu s obzirom na
jedan kriterijum klasifikecije – tada je klasifikacija jednodimenzionalna)

10
 c1. kod višedimenzionalnih klasifikacija tj. kategorizacija s obzirom na više
kriterijuma postoji dva principa klasifikacije:
c1.1. princip ukrštanja kojim se dobijaju ukrštene klasifikacije (žene
pušači, žene nepušači, muškarci pušači, muškarci nepušači)
c1.2. princip hijerarhije kojim se dobijaju hijererhijske klasifikacije kod
kojih postoje kategorije višeg reda (vrste) i nižeg reda (rodovi). Ove kategorije
se ne ukrštaju već se nekoliko kategorija nižeg reda kombinuje samo sa
jednom kategorijom višeg reda.

b. Klasifikacija objekata (problem svrstavanja objekata u kategorije)

Ovde je rešen problem formiranja kategorija. U kategorizaciji objekata treba razlikovati

tipične (centralne) slučajeve kod kojih je lako odrediti kojoj kategoriji pripadaju i prelazne
(granične) slučajeve za koje je teško utvrditi kategoriju. Problem graničnih slučajeva se može
rešiti na više načina, ali ni jedan nije idealan.
Prvi – moguće je postaviti precizan kriterijum i njega se držati dosledno (mana je što je
moguće uključiti netipične slučajeve, a izostaviti tipične).
Drugo – moguće je uvseti novu kategoriju za netipične slučajeve, ali se time ugrožavaju
formalni principi klasifikacije populacije, a moguće je da se jave i novi prelazni slučajevi koji ne
odgovaraju ni toj novoj kategoriji.
Treće – moguće je iz istraživanja izbaciti netipične slučajeve i zadržati samo tipične, ali
setime gubi iscrpnost klasifikacije i podaci o prelaznim slučajevima.

2. Numerički podaci

Numerički podaci (mere) su vrednosti numeričkih varijabli. Kod njih se objektima

pripisuju brojevi. Svaka mera mora pripadati određenom opsegu vrednosti.
Vrste numeričkih podataka. Postoji domen brojeva kao apstraktnih pojmova i domen
objekata koji imaju izvesne osobine prisutne u određnemo stepenu i izražene brojevima.
Postupkom merenja se povezuju ova dva domena. Objektima se pripisuju brojevi i time se vrši
merenje odgovarajuće numeričke varijable. Klasifikacija numeričkih podataka zasnovana na
tome u kojoj su meri određeni matematički postupci primereni odgovarajućim podacima je
klasifikacija na nominalne, ordinalne, intervalne, racio i apsolutne podatke tj. mere. Istim
imenima se nazivaju skale kojima se oni mere ili varijable za koje se prikupljaju ovi podaci.
(1) Nominalni podaci – kod njih brojevi služe isključivo kao imena za kategorije. Nominalni
podaci su zapravo kategorički podaci, ali izraženi brojevima. Matematički postupci koji
su primereni ovim podacima su samo jednakost i nejednakost. Ne može se utvrditi da li je
vrednost nekog objekta veća od vrednosti nekog drugog objekta kada su u pitanju
nominalni podaci i potpuno je sve jedno koji broj se pripisuje za neki podatak.
(2) Ordinalni podaci (rangovi) – kod ovakvih podataka brojevi omogućavaju rangiranje,
uređivanje objekata po stepenu izraženosti neke osobine. Dakle može se utvrditi da su
objekti po vrednostima na ordinalnim varijablama isti ili različiti, ali i da li je vrednost
nekog objekta veća ili manja od nekog drugog. Objekti se, na osnovu ordinalnih podataka,
mogu poređati u rang listu. Postoje dve mane ordinalnih podataka- problem poređenja
intervala (neodređenost razmaka) i problem poređenja mera (neodređenost
umnožaka). Problem poređenja intervala podrazumeva se kod ordinalnih podataka ne

11
 zna veličina intervala između susednih rangova, tj. ne zna se da li je razmak između prvog
i drugog u nizu veći, isti ili manji od razmaka između drugog i trećeg u nizu. Problem
poređenja mera podrazumeva da se ne zna za koliko je, u kojem stepenu je jedna mera
veća od druge, tj. ne možemo da tvrdimo da je vrednost drugog u nizu dva puta manja od
prvog objekta u nizu.
(3) Intervalni podaci su na višem matematičkom nivou nego ordinalni i nominalni jer kod
njih postoji jednakost i razlika, zna se koja je vrednost veća ili manja od koje, a moguće je
i poređenje intervala. Međutim kod intervalnih podataka postiji problem poređenja mera
tj. neodređenost umnožaka – nije moguće smisleno tvrditi koliko je jedna varijabla veća
ili manja od druge. Mana intervalnih podataka je to što nemaju prirodnu nulu, već
arbitratno određenu nulu.
(4) Racio podaci imaju mogućnost poređenja mera i imaju prirodnu nulu koja označava
odsustvo merene varijable. Međutim racio podaci imaju, kao i intervalni, arbitrarno
određenu mernu jedinicu i mere svih objekata se određuju kao neki umnožak merne
jedinice. Postoje ekvivalentne merne skale tj. način da se iste veličine izraze različitim
mernim jedinicama. Racio mere su uglavnom mere u u prirodnim naukama.
(5) Apsolutni podaci. Nominalna, ordinalna, intervalna i racio skala su Stivensove merne
skale. Apsolutni podaci ne spadaju u ove skale. Apsolutni podaci se dobijaju
prebrojavanjem, utvrđivanjem zbira nekih elemenata. U psihološkim istraživanjaima
koriste se za utvrđivanje broja reakcija određenog tipa kod pojedinačnih subjekata.
Apsolutni podaci, kao i racio podaci, imaju mogućnost kvantitativnog poređenja i imaju
prirodnu nulu, ali za razliku od racio podataka imaju i prirodne merne jedinice, a to je
jedan prebrojani element, pa nemaju ekvivalentnu mernu jedinicu.
Sve navedene skale se dalje mogu grupisati u diskretne i kontinualne mere tj. podatke.
Diskretne (digitalne) mere mogu uzeti samo određene vrednosti (cele brojeve) i ne mogu imati
međuvrednosti. U ove mere se svrstavaju ordinalne i apsolutne mere. Kontinualne (analogne)
mere se mogu menjati na neprekidan način, bez skokova. To ne znači da za svake dve različite
mere mogu postojati međuvrednosti u načelu. U ove mere se ubrajaju intervalne i racio mere.

H. MERENJE

Merenje je utvrđivanje vrednosti neke varijable za neki objekat. Kategoričko merenje je

utvrđivanje vrednosti kategoričkih varijabli i sastoji se u svrstavanju u kategorije. Numeričko
merenje je utvrđivanje vrednosti numeričkih varijabli, a sastoji se u pripisivanju brojeva
objektima.

1. Tehnike merenja

Podela tehnika merenja na opservacione i instrumentalne tehnike.

Opservacione tehnike korsite posmatranje i u njima ključnu ulogu imaju opserveri tj.
trenirani posmatrači koji procenjuju i beleže vrednosti varijabli. Često opserveri koriste
instrumente, ali ne radi direktnog utvrđivanja podataka, već radi olakšavanja postupka
opservacije. Problem kod ovih tehnika jeste pouzdanost opserverskih procena. Da bi se ona
proverila može se koristiti više nezavisnih posmatrača i računa se koeficijent korelacije između
njihovih procena.

12
 Instrumentalne tehnike koriste instrumente koji mogu biti fizički, fiziološki i psihološki.
Fizički instrumenti se koriste za određivanje vrednosti fizičkih varijabli i služe kontrolisanju
karakteristika stimulusa ili registrovanju ponašanja subjekata. Fiziološki instrumenti se koriste u
istraživanjima fizioloških osnova psiholoških procesa. Psihološki instrumenti su ankete i
testovi. Ankete putem određenog broja pitanja postavljenih reprezentativnom uzorku daju
informacije o stavovima, verovanjima, osećanjima, demografskim karakteristikama i sl. Anketa
se može vršiti usmenim putem (putem intervjua) ili pismenim putem (preko upitnika). Pitanja u
anketi su stavke, a odgovori subjekata su oblici ponašanja, reakcije. Pitanja mogu biti otvorenog
ili zatvorenog tipa. Otvorena pitanja daju mogućnost bogatih informacija, ali zahtevaju više
razmišljanja, veću motivaciju, daju mogućnost neodređenim i neupotrebljivim odgovorima i
komplikovani su za statističku obradu. Zatvorena pitanja su lakša za odgovaranje, jednostavnija
za obradu i preciznost odgovora je pod konrolom istraživača, ali iziskuju pažljiv izbor i
formulaciju stavki. Odgovori u zatvorenim pitanjima mogu biti kategoričkog ili numeričkog tipa
Ako su kategorički, odgovori mogu biti u vidu dihotomije ili višestrukog izbora, a ako su
numerički, podrazumevaju stepen slaganja sa nekim stavom u vidu niza brojeva. Testovi su
instrumenti kojima se utvrđuju razne spsobnosti, sklonosti ili osobine ispitanika. Kod ispitivanja
testovima, naglasak je na rezultatima pojedinačnog subjekta i poređenju njegovog rezultata sa
rezultatima ostalih članova populacije. Subjekti odgovaraju na pitanja ili stavke i njihovi rezultati
se izražavaju sabiranjem odgovora tj. dobijanjem skora. Da bi se rezultati ispitanika mogao
interpretirati, mora se uporediti sa rezultatima drugih osoba, tj. sa rezultatima normativnog
uzorka. Pre puštanja u praktičnu upotrebu, test se daje normativnom uzorku koji daje informaciju
o tome koliki broj ispitanika rešava određen broj zadataka. Time se dobijaju norme izražene
preko percentilnih rangova. Percentilni rang je procenat članova normativnog uzorka koji
ima niži skor od dotičnog subjekta.

2. Problemi merenja

1. Problem operacionalizacije – operacionalne definicije . S obzirom na način

definisanja varijabli i mogućnost njihovog merenja mogu se razlikovati dve vrste varijabli –
operacionalno definisane (empirijske) varijable koje su definisane tako da se iz njihove
definicije može izvesti postupak njihovog merenja i konceptualno definisane (teorijske)
varijable koje su definisane na osnovu teoretskog shvatanja koncepta koji se istražuje i obično se
nazivaju konstrukti. Da bi se neka varijabla ispitala empirijski mora biti operacionalno
definisana. Operacionalizacija je postupak kojim se utvrđuje način merenja neke varijable i često
ge je veoma teško izvesti. Empirijska varijabla čija je svrha operacionalizacija neke teoretske
varijable naziva se indikator ili indikatorska varijabla. Uglavnom jedna teoretksa varijabla ima
više indikatora i jedna empirijska varijabla može biti indikator za više teoretski varijabli.
2. Problem valjanosti (validnost) Postoje više vrsta validnosti: konstruktivna, interna,
eksterna. Konstruktivna validnost podrazumeva problema da li operacionalno definisana varijabla
zaista meri teoretsku varijablu, tj. da li meri ono što treba da meri (konstrukt). Ovaj problem se
rešava preko dva kriterijuma valjanosti indikatorskih varijabli – logičko-empirijski i statistički
kriterijum. Logičko-empirijski kriterijum se zasniva na empiriji i logici. Statistički kriterijum je
korelacija empirijske varijable sa nekom drugom varijablom za koji se zna da je valjana – ako je
korelacija visoka, zaključujemo da je empirijska varijabla valjana. Takav koeficijent korelacije je
koeficijent valjanosti. Eksterna validnost podrazumeva mogućnost uopštavanja istraživanja sa
uzorka na populaciju kao i sa konkretnih uslova i postupaka istraživanja na druge uslove i

13
postupke. Interna validnost podrazumeva da postoje dovoljne osnove za zaključivanje o
kauzalnim efektima među varijablama u istraživanju što omogućava kontrola spoljnih varijabli.
3. Problem pouzdanosti – varijabla je pouzdana ako višestruko merenje istihobjekata
daje iste ili slične vrednosti. Pouzdanost je stvar stepena. Odnos validnosti i pouzdanosti –
validna varijabla mora biti pouzdana, ali pouzdana varijabla može biti nevalidna (može pouzdano
meriti nešto drugo, a ne predmet merenja). Pouzdanost merenja treba utvrditi prilikom pilot
istraživanja tj, konstruktcije instrumenta merenja. Postoji više načina merenja pouzdanosti
(koeficijenti pouzdanosti): test-retest (iste osobe u dva različita vremenska trenutka rade isti test
i što je korelacija mera sa dva ispitivanja veća, to je test pouzdaniji. kod test-retest metoda postoji
problem da se ispitanici mogu setiti pitanja sa prvog testa), paralelne forme testa (subjekti rade
paralelne forma testa tj. varijante istog testa sa različitim stavkama (problem je obimnost rada na
pripremi takvih testova), unutrašnja (interna) konzistentnost (konzistencija) – stavke jednog
testa se proizvoljno podele na dve polovine, pa se računaju dva skora i izračuna njihova
korelacija.

I. KONTROLA ISTRAŽIVANJA

1. Spoljne varijable (eksterne varijable)

Spoljne (eksterne) varijable su one varijable koje nisu uključene u istraživanje a koje
mogu da utiču na rezultat istraživanja i teško ih je kontrolisati. U istraživanju u kome se ispituje
dejstvno NV na ZV, očekuje se dieferencijalni efekat (različito dejstvo) NV na ZV tj. da
različitim nivoima NV odgovaraju različite vrednosti ZV. Međutim, spoljne varijable mogu da
zamagljuju ovo dejstvo pa variranje vrednosti ZV postaje posledica kombinacije dejstva NV i
spoljnih varijabli. Spoljne varijable se dele po poreklu i po sistematičnosti. Po poreklu, spoljne
varijable mogu biti spoljne situacione varijable (potiču od karakteristika situacije), spoljne
subjekt varijable (potiču od osobina subjekata i mogu biti intrasubjektivne koje se odnose na
osobine jednog subjekta i intersubjektivne koje se odnose na razlike među osobinama različitih
subjekata) i spoljne eksperimentatorske varijable (potiču od osobina ekperimentatora). Po
sistematičnosti one su sistematske i nesistematske.

a. Nesistematske spoljne varijable (Nesistematske eksterne varijable)

Nesistematske spoljne varijable mogu da deluju na ZV, ali ne koreliraju sa NV. Njihovo
dejstvo nije na sistematičan način različito za različite nivoe NV. Pošto nisu korelirane sa NV
njihovo dejstvo na ZV je nesistematsko tj. slučajno i kod njih nemamo razloga da očekujemo
sistematski različito dejstvo na ZV za različite nivoe NV. Ako se ta razlika pojavi biće posledica
slučaja. Nesistematske varijable se zovu varijable šuma jer je odnos NV i nesistematske spoljne
varijable sličan odnosu signala i šuma. Signal je informacija da ZV zavisi od NV. Zadatak
istraživača je da kontroliše šum.

b. Sistematske spoljne varijable (Sistematske ekterne varijable)

Sistematske spoljne varijable se zovu i konfundirajuće varijable. One mogu da deluju

na ZV, ali koreliraju sa NV. Razlike u nivoima NV praćene su odgovarajućim razlikama u
vrednostima konfundirajuće varijable. Njihovo dejstvo na ZV nije slučajno već sistematsko tj.

14
različito na različitim nivoima NV tako da postoji mogućnost diferencijalnog efekta
konfundirajuće varijable na zavisnu varijablu koji oponaša diferencijalni efekat NV na ZV.
Postojanje konfundirajuće varijable omogućava alternativno objašnjenje rezultata – umesto da se
efekat pripiše dejstvu NV on se može pripisati dejstvu konfundirajuće varijable.

c. Efekti spoljnih varijabli na zaključak o ishodu istraživanja

Prisustvo spoljnih varijabli može dovesti istraživača do pogrešnog zaključka u vezi sa

efektom NV na ZV. Može da prihvati da efekt postoji iako ne postoji (prihvatanje nepostojećeg
efekta) ili da zaključi da efekt ne postoji iako postoji (neprihvatanje postojećeg efekta). I
sistematske i nesistematske spoljne varijable mogu dovesti do ovakvih grešaka.

Greške izazvane nesistematskim spoljnim varijablama

(a) Prihvatanje nepostojećeg efekta. Usled dejstva varijabli šuma moguće je da se

pojavi prividni efekt NV na ZV iako ne postoji. Ove greške se nazivaju greške tipa I i za njih se
koriste postupci za kontrolu – statistički testovi značajnosti pomoću kojih se procenjuje
verovatnoća da li je neki efekt samo posledica slučaja ili je nastao usled sistematskog dejstva.
(b) Neprihvatanje postojećeg efekta. Ako varijable šuma nisu u dovoljnoj meri
kontrolisane, a vrše jak uticaj na ZV, dok NV vrši slab uticaj na ZV, može se desiti da varijable
šuma zaguše efekat NV tj. da se taj efekat ne vidi u rezultatima i da se zaključi da efekta nema.
To je greška tipa II.

Greške izazvane sistematskim spoljnim varijablama

(a) Prihvatanje nepostojećeg efekta. Sistemski uticaj na ZV postoji, ali ne potiče od NV

nego od konfundirajuće varijable. Statistički testovi značajnosti ovde ne pomažu jer oni pomažu
da se donese odluka da li je dobijeni efekat dejstvo slučaja (šuma). Zaštitu od sistematskih
spoljnih varijabli pružaju tehnike kontrole.
(b) Neprihvatanje postojećeg efekta. Konfundirajuća varijabla može imati obrnut efekt
od NV tako da se njihovi efekti na ZV međusobno poništavaju, pa iako efekat postoji, zaključiće
se da ne postoji.

Plauzibilnost pretpostavke o konfundaciji može se utvrditi logičkom argumentacijom i

empirisjkim nalazima bilo pozivanjem na prethodne radove ili izvođenjem novih istraživanja u
kojima će se prvobitno konfundirajuća varijabla tretirati kao NV.

2. Tehnike kontrole spoljnih varijabli (Tehnike kontrole eksternih varijabli)

a. Kontrola nesistematskih spoljnih varijabli

Glavna metodološka kontrola nesistematskih eksternih varijabli je princip

homogenizacije koji nalaže da svi činioci treba da budu maksimalno moguće homogeni tj.
nepromenljivi izuzev istraživačkih varijabli koje moraju da variraju. Način da se ovo ostvari jeste
realizacija istraživanja u laboratoriji i na isntrumentima. Postoje i statistički testovi značajnosti.

15
b. Kontrola sistematskih spoljnih varijabli

Osnovno načelo kontrole konfundirajućih varijabli je princip dekorelacije tj. uklanjanja

postojanja korelacije između sistematske spoljne varijable i NV. To se omogućava tako što se
obezbeđuje da grupe objekata koje su različite s obzirom na NV ne budu različite s obzirom na
spoljnu varijablu tj. da budu ujednačene s obzirom na nju. Tehnike kontrle se svode na
preporučene postupke raspodele objekata na nivoe.
Postoje dve grupe tehnika kontrole konfundirajućih varijabli: tehnike kontrole koje se
koriste samo kod eksperimentalnih NV i tehnike koje se koriste kod neeksperimentalnih NV.
Tehnike kontrole koje se koriste kod eksperimentalnih nezavisnih varijabli su:
randomizacija, repeticija i kontrabalansiranje. Tehnike kontrole koje se koriste kod
neeksperimentalnih nezavisnih varijabli su: blokovanje, sparivanje, uprosečavanje i
homogenizacija.

Eksperimentalne tehnike kontrole

(1) Randomizacija. Članovi uzorka se na slučajan način podele u podgrupe koje čine
nivoenezavisne varijable čime se postiže da sve grupe budu ujednačene po sastavu tako da ne
postoje sistemske već samo slučajne razlike. Randomizacijom se postiže automatska kontrola
velikog broja spoljnih varijabli koje istraživač i ne zna da postoje. to je veći uzorak, raste stepen
ujednačavanja grupa. NV mora biti ekperimentalna jer samo tako istraživač može određivati
kojem nivou pripada objekat. Randomizacija je slična slučajnom uzorku jer se slučajno bira kojoj
će grupi pripasti koji objekat. Razlika između ranodmizacije i slučajnog uzorka je u tome što
slučajnim uzorkovanjem samo mali deo populacije biva obuhvaćen, a randomizacijom svi ili
većina članova uzorka biva dodeljena u grupe.
(2) Repeticija. Na svakom nivou NV učestvuje ista grupa tj. svi članovi uzorka. Svi
objketi prolaze sve nivoe NV tako da se dobijaju ponovljene mere kojih ima onoiliko koliko ima i
nivoa NV. Svaki objekat je sam sebi kontrola tako da su svi nivoi maksimalno ujednačeni. Stepen
ujednačavanja je viši nego kod randomizacije. Potrebno je koristiti eksperimentalnu NV.
Negativna osobina, mana repeticije je u tome što omogućuje javljanje jedne nove vrste spoljnih
varijabli – sekvencijalne varijable koje se odnose na vremenski redosled kojim jedan subjekat
prolazi kroz različite nivoe NV. Problem je što može doći do efekta prenosa – uticaj prethodnog
učešća subjketa na određenom nivou NV na naredne nivoe. Sekvencijalne varijable se odnose na
zamor, uvežbavanje ili promenu strategije odgovaranja.One se otklanjaju kontrabalansiranjem.
(3) Kontrabalansiranje, balansiranje poretka – nije cilj eliminacija poretka već
njegovo neutralisanje. Postoji intrasubjektivno i intersubjektivno kontrabalansiranje.
Intersubjektivno kontrabalansiranje – kod različitih subjekata se koriste različiti
poreci. Zato se uzorak deli na blokove čiji članovi prolaze različitim redosledom kroz različite
nivoe. Tako, ako NV ima dva nivoa n1 i n2, uzorka se deli na dva bloka tako da jedan prolazi
kroz nivoe redolsedom n1n2, a drugi n2n1. Pretpostavlja se da je dejstvo prethodnog prolaska
kroz prvi nivo na ponašanje na drugom nivou približno jednako dejstvu prethodnog prolaska kroz
drugi nivo na ponašanje subjekta na drugom nivou. Ako ima više nivoa NV, moguće je odustati
od kontrabalansiranja ili uraditi delimično kontrabalansiranje. Za to se koristi latinski kvadrat.
Latinski kvadrat je u vidu matrice gxg i sadrži g 2 kućica u kojima se nalaze simboli tako da se u
svakom redu ili koloni svaki simbol sreće samo jednom. Redovi su blokovi, a kolone redosled

16
izlaganja uslova. Npr. Latinski kvadrat četvrtog reda (umesto kod potpunog kontrabalansiranja
koje zahteva 24 različita poretka, delimično kontrabalansiranje zahteva 4 poretka.

1 3 2 4
3 1 4 2
2 4 3 1
4 2 1 3

Intrasubjektivno kontrabalnsiranje. Kod istih subjekata se koriste različiti poreci. Kada

NV ima dva nivoa, ceo uzorak prolazi dva puta kroz oba nivoa n1n2n2n1 ili n2n1n1n2. Ovde se
pojavljuje neujednačenost s obzirom na izbor poretka jer se javlja poredak n2n2 koji se ne javlja
u drugoj verziji ili n1n1 koji se ne javlja u prvoj verziji. Za više od dva nivoa intrasubjektivno
kontrabalansiranje se retko vrši.
Kontrabalnsiranje stimulusa. Koristi se kada se subjektima prikazuje izvestan broj
različitih kategorija stimulusa i problem je u poretku prikazivanja stimulusa. Postoje dve
mogućnosti: prikazivanje u blokovima i slučajnim redosledom.
Prikazivanje u blokovima znači da jedan za drugim prikazuje veći broj stimulusa iste
kategorije što se koristi kada stalne promene stimulusa dekoncentrišu subjekte. Ovakov rešenje
može izazvati pojavu sekvencionih stimulus varijabli i navikavanje subjekata na isti tip stimulusa.
Slučajni redosled stimulusa znači da de kategorije stimulusa smenjuju na slučajan način čime se
izbegava navikavanje i očekivanje, akontrolišu se i sekvencione varijable.

Neeksperimentalne tehnike kontrole.

Za razliku od eksperimentalnih tehnika kontrole, neeksperimnetlane tehnike kontrole

mogu koristiti i ekperimentalne i neeksperimentalne NV i ne odnose se na sve spoljne varijable,
nego na pojedinačne.
(1) Homogenizacija. Koristi se kontrolu šuma, ali i konfundirajućih varijabli a sastoji se
u tome da se potencijalna spoljna varijabla pretvori u konstantu. Kada je konstanta, ne može da
varira, a ako ne varira, onda ne može da bude u korelaciji sa drugim varijablama. Mogući
problemi su: (1) teškoća sakupljanja uzorka i (2) pitanje opštosti važenja rezultata istraživanja
pošto su prikupljeni na posebnoj grupi ispitanika.
(2) Blokovanje. Koristi se kod kategoričkih spoljnih varijabli. U okviru svakog nivoa NV
formiraju se blokovi: podgrupe objekata koji pripadaju istoj kategoriji spoljne varijable. Način
formiranja blokova je isti za sve nivoe NV. Time su nivoi NV ujednačeni jer se sastoje od
jednakih blokova. Koristi se na neekserimentalnim ili eksperimentalnim NV i kao dopuna
randomizaciji.
(3) Uprosečavanje. Koristi se kod numeričkih spoljnih varijabli. Nivoi NV se
ujednačavaju time što se obezbeđuje da prosečna vrednost spoljne varijable za sve nivoe bude
jednaka ili slična. Koristi se na neekserimentalnim ili eksperimentalnim NV i kao dopuna
randomizaciji.
(4) Sparivanje. Koristi se i kod kategoričkih i kod numeričkih spoljnih varijabli. Nalaze
se parovi objekata sa jednakom ili sličnom vrednošću spoljne varijable. Jedan član para se
svrstava u jednu, a drugi u drugu kategoriju NV. Koristi se na neekserimentalnim ili
eksperimentalnim NV.

17
c. Poređenje tehnika kontrole (razlike između eksperimentalnih i neeksperimentalnih
tehnika kontrole)

Postoje razlike između selektivnih i eksperimentalnih nezavisnih varijabli s obzirom na

stepen kontrole konfundirajućih varijabli. Kod manipulativnih se koriste randomizacija i
repeticija sa kontrabalsniranjem i njima se kontroliše veliki broj spoljnih varijabli za koje
istraživač i ne zna da deluju. Njihovo korišćenje olakšava uvid u kauzalne odnose što je ključna
prednost ekperimentalnih istraživanja u odnosu na neeksperimentalna. Kod selektivnih
nezavisnih varijabli, koriste se homogenizacija, blokovanje, uprosečavanje i sparivanje, ali se
njima kontroliše samo mali broj spoljnih varijabli i to one koje istraživač izabere da kontroliše.
Postupci ujednačavanja kod selektivnih varijabli mogu da dovedu i do nereprezentativnosti
uzorka.
Statistička kontrola. Postoje slučajevi istraživanja kada nije moguće upotrebiti ni jednu
od tehnika ujednačavanja grupa objekata – ako se kao grupe koriste već postojeći skupovi
objekata čiji se sastva ne može menjati, ni odrediti, ni izabrati. Tada se koriste statističke tehnike
kontrole nakon što su podaci prikupljeni. Vrši se matematička procena kakve bi bile vrednosti
zavisne varijable u slučaju da se objekti bili ujednačeni s obzirom na spoljnu varijablu.

STANISLAV FAJGELJ

18
A. TEORIJSKI OKVIR ISTRAŽIVANJA

1. Teorijska perspektiva ili paradigma

Teorijska perspektiva podrazumeva skup teorija ili barem uverenja koja se baziraju na
nekoj filozofskoj teoriji. Obično se nazivaju –izmima, a po Thomasu Kuhnu (u The Structure
of Scinetific Revolutions) paradigmom. Teorijska perspektiva ili paradigma predstavlja opšti
pogled na svet.
Na samom početku istraživanja je potrebno izabrati paradigmu kako bi se odlučilo o
opštem istraživačkom principu (kvalitativni, kvantitativni ili mešoviti), ali je moguće i da
problem diktira metode koje onda pozicioniraju istraživanje pod određenu perspektivu.
Postoje razne podele teorijskih perspektiva, ali istraživačima u okviru nauka o ponašanju nije
nužno da ekplicitno odaberu teorijsku perspektivu. Podelom teorijskih perspektiva se bave
filozofi i epistemolozi. Tema teorijske paradigme nije toliko zastupljena u psihologiji, ali jeste u
sociologiji.

2. Koje teorijske perspektive postoje.

Nove su zasnovane na radovima novih autora, imaju užu oblast primene, eklektične su i
nedovoljno proverene u praksi.
Četiri osnovne teorijske paradigme (Creswell): postpozitivizam, konstruktivizam,
zastupničko/učesnička perspektiva i pragmatizam. (posle ima opširnije)
Tri rane psihološke perspektive (Sternberg): strukturalizam, funkcionalizam i
asocijacionizam. (posle ima opširnije)
Nove psihološke perspektive - 7 (Sternberg): bihejviorizam, geštalt psihologija,
kognitivizam, biološka psihologija, evoluciona psihologija, psihodinamska i humanistička. (posle
ima opširnije)

Osnovne teorijske paradigme (opširnije):

POSTPOZITIVIZAM (odlike postpozitivizma) – osnivači su Comte, Stewart Mil, Durkheim,

Carnap, Kuhn, Popper. Ključna svojstva su – kritički realizam; statistički determinizam; znanje o
ponašanju je nesavršeno i pogrešno, a apsolutna istina ne postoji; redukcija fenomena na mali
skup ideja; provera teorije. Ključne metode su – eksperiment, kvantitativne metode uz
prihvatanje kvalitativnih, merenje.
KONSTRUKTIVIZAM (odlike) – osnivači su Merton, Mannheim, Piaget. Ključna svojstva su
relativizam, razumevanje brojnih značenja koje pojedinci konstruišu o svojim iskustvima,
induktivno građenje teorije uz pomoć interakcije istraživača sa učesnicima. Ključne metode su
kvalitativne metode, posmatranje, intervju, otvorena pitanja, naracija.
ZASTUPNIČKO/UČESNIČKA PERSPEKTIVA (odlike) – osnivači su Marx, Adorno, Marcuse,
Habermas. Ključna svojstva su preplitanje sa politikom, učestvovanje u društvenim procesima,
društvena promena, korist marginalnih grupa. Metode su – kvalitativne, saradnja, interakcija,
društveni rad.

19
PRAGMATIZAM – Osnivači su James, Dewey, Mead, Pierce. Ključna svojstva su –
usredsređenost na problem, a ne na metode; znanje proističe iz akcija, situacija i njihovih
posledica; cilj je da se pormeni subjekt. Koristi mešovite metode – sve koje funkcionišu.

Rane psihološke perspektive (opširnije):

STRUKTURALIZAM – osnivači su Wunt i Tičener. Ključna pitanja su svest i analiza svesti na
osnovne osete. Metoda – introspekcija. Kritike – previše osnovnih oseta, nemogućnost
objašnjenja mišljenja, nedovoljna primenljivost van laboratorije, isključiva upotreba
introspekcije.
FUNKCIONALIZAM – osnivači su Džejms i Djui. Ključna pitanja su mentalne operacije,
praktična uloga svesti i ukupan odnos organizma i sredine. Koriste se sve metode koje daju
rezultat. Kritike – previše definicija funkcije, preterana metodološka fleksibilnost, preteran
naglasak na primenjenoj psihologiji, nedovoljno fundamentalna istraživanja.
ASOCIJACIONIZAM – osnivači su Ebinghaus, Torndajk, Pavlov. Ključna pitanja su mentalne
veze između dve ideje koje dovode do oblika učenja. Metode – empirijske strategije primenjene
na samoposmatranje i studije životinja. Kritike – pojednostavljenost i nema objašnjenja kognicije,
emocija i drugih psihičkih procesa.

Nove psihološke perspektive (opširnije):

BIHEJVIORIZAM – osnivači su Votson i Skiner. Ključno pitanje je ponašanje, a metoda –
eksperiment (na životinjama). Kritike – ignorisanje unutrašnjih uzroka ponašanja, nepriznavanje
socijalnog učenja, ne objašnjavau mnoge aspekte ljudskog ponašanja.
GEŠTALT PSIHOLOGIJA – osnivači su Verthajmer, Kofka i Keler. Ključni su holistički
koncepti, ne zbir delova, već fenomen koji postoji sam po sebi. Metode su eksperiment i
posmatranje. Kritika je da teroija ima malo podataka da bi se odbacila, nema eksperimentalne
kontrole i nema preciznih definicija i koristi se cirkularno objašnjenje.
KOGNITIVIZAM – Osnivači su Simon, Miler i Neiser. Ključna pitanja su razumevanje kako
ljudi misle, kako se znanje uči, struktuira, pamti i koristi. Metode su eksperiment i posmatranje.
Kritike – emocije, društveni odnosi i sl. nisu istraživani kao kognitivni procesi, neposredno
posmatranje umanjuje naučnu strogost.
BIOLOŠKA PSIHOLOGIJA – Osnivači su Speri i Kandel. Ključno pitanje su biološke
interakcije tela i duha, funkcionisanje mozga i nervnog sistema. Metode su eksperiment i
neurofiziološka i neurohemijska istraživanja mozga. Kritike – nisu obuhvaćeni svi aspekti
ponašanja, eksperimenti se ne mogu sprovoditi na ljudima.
EVOLUCIONA PSIHOLOGIJA – Kosmides i Bus. Ključna pitanja – evolucione osnove
ljudskog ponašanja. Metode – plauzibilno zaključivanje, eksperiment, ankete. Kritike – preterana
spekulativnost, nalaze je teško odbaciti.
PSIHODINAMSKA PSIHOLOGIJA – Frojd. Ključna pitanja – razvoj ličnosti, psihoterapija,
nesvesno. Metoda je psihoanaliza. Kritika – prenaglašavanje seksualnosti, značaja studija slučaja,
uopštena, teško se naučno istražuje.
HUMANISTIČKA PSIHOLOGIJA – Maslov i Rodžers. Ključna pitanja – slobodna volja,
samoaktualizacija, svesno iskustvo. Metode – klinička praksa, posmatranje, studije slučaja.
Kritike – teorije nisu opšte, ograničen fond istraživanja.

20
3. Opšti pristup istraživanju – kvalitativni, kvantitativni i mešoviti.

Trebalo bi da se iz teorijske perspektive izvodi opšti pristup istraživanja, a iz njega nacrti i

metode istraživanja, ali je obično obrnuto – na osnovu problema se biraju metode a na osnovu
njih teorijski pristup problemu.
Kvalitativna i kvantitativna istraživanja se razlikuju prema opštem epistemološkom
pogledu od koga istraživač polazi u svim fazama – od pregleda literature do pisanja zaključka.
Istraživanja, međutim, obično samo teže jednom polu (kvalitativnom ili kvantitativnom) ali ne
pripadaju jednom u celini.

b. Kvantitativna istraživanja

Savremena kvantitativna istraživanja u naukama o ponašanju počinju sa pozitivizmom i

nastavljaju sa neo-pozitivizmom i postpozitivizmom. Danas se oslanjaju na postpozitivističku
perspektivu – nova saznanja se mogu postići samo na osnovu iskustvenih činjenica.
Naime, znanje i saznanje mogu da potiču iz dva izvora – iskustvenih činjenica i logičkog
rezonovanja. Logičko rezonovanje se oslanja na simboličku logiku i matematiku i ne govori ništa
o svetu, ali može da služi za organizovanje i sistematizovanje empirijskog iskustva.
Nije samo pozitivizam u osnovi kvantitativnih istraživanja, ali jeste dominantno. Naime,
mnoga istraživanja su mešovita, ne samo kvantitativna. Onda, istraživači hoće da budu
pragmatični, pa kvantifikuju pojave kad god to mogu i kad god je korisno, pa u osnovi stoji
pragmatizam (koji je u osnovi mešovitih istraživanja). Dalje, kvalitativne metode (intervju npr) se
mogu koristiti na kvantitativan način, pa istraživanje postaje barem delimično kvantitativno.
Postpozitiviazm ističe da našim neposrednim iskustvom, koje je jedini izvor saznanja, ne
možemo da otkrijemo apsolutnu istinu o svetu – znanju i saznanju se može težiti, ali se nikada
neće u potpunosti dostići.
Kao operacionalizacija postpozitivizma u psihologiji, nastao je bihejviorizam čiji je
osnovač Watson, a koji je odbacivao introspekciju i mentalističke pojmove kao neproverljive (oni
nisu mogli da pitaju ispitanike šta misle i osećaju). Ovakav radikalan stav nije mogao da opstane.
Postpozitivizmu su bliski pojmovi induktivno-hipotetičko-deduktivne izgradnje teorije,
merenja, matematike, statistike, analize, egzaktnosti i empirijske provere teorije, a strani
spekulacije, introspekcija, empatije, ličnih značenja, autorovog nadahnuća, inspiracije.
Postpozitivazam se bazira na objektivnosti i vrednosnoj i političkoj neutralnosti.
Kvantitativna istraživanja su usmerena na sticanje znanja na osnovnu posmatranja i
merenja fizičkog, opazivog sveta. Zaključci mogu da se donose o nevidljivom svetu, ali na
osnovu prikupljenih činjenica ili egzaktno izvedenih kombinacija tih činjenica. Ideal
kvantitativnih istraživanja je utvrđivanje odnosa uzroka i posledice među pojavama.
Osnovne karakteristike kvantitativnih istraživanja:
♥ ideje, teorije i hipoteze se empirijski testiraju
♥ traže se zakonitosti i pravilnosti za sve slučajeve, a ne za pojedince
♥ istraživanja se planiraju i sprovode sistematski i precizno
♥ sve procedure se dokumentuju i javno objavljuju, sve pretpostavke se objašnjavaju (ništa
se ne podrazumeva) i svi termini se objašnjavaju (operacionalno)
♥ zadržava se skeptično stanovište prema postojećem znanju
♥ istraživanja se ponavljaju kako bi se izgradila teorija
Kvantitativna istraživanja su
21
  dobro kontrolisana,
 generalizabilna,
 precizna,
 lako ponovljiva,
 jasna,
 pregledna,
 imaju jasnu i preciznu metodologiju.

c. Kvalitativna istraživanja

Kvalitativna istraživanja se oslanjaju na fenomenologiju Huserla koja tvrdi da istina

postoji nezavisno od našeg saznanja, a objektivni svet vidi kao duh. Fenomenologija je u osnovi
objektivni idealizam, ali Huserl uvodi nešto novo – a to je intencionalnost. Ono što je zajedničko
svesti i stvarnosti jeste intencionalnost. Intencionalnost znači da svest uvek postoji kao svest o
nečemu, da je naše iskustvo uvek iskustvo o nečemu, odnosno da su svi mentalni procesi
neodvojivi od objekata na koje se odnose. Ne postoji svest koja je izolovana u glavama ljudi
Tako, duh i svest su javni, dostupni svima kroz intencionalnost.
Dva zaključka fenomenologije:
 stvarnost možemo saznati jer je ona direktno povezana sa duhom
 znanja o svetu mogu biti objektivna jer su javna

Fenomenološka metoda.
Analizom duha - svesnih doživljaja – iskustva - može se spoznati istina o svetu. Ali ne
analizom svake svesti, već fenomenološkom metodom. Fenomenološka metoda se zasniva na
dva osnovna procesa:
 „stavljanje u zagradu“ - epoché (uklanjanje svih prethodnih znanja, iskustava,
predrasuda, pretpostavki o predmetu izučavanja, pristup potpuno naivnog posmatrača –
bio on istraživač ili ispitanik). Srž epoché je sumnja u zdrav razum, kolokvijalna uverenja,
svakodnevna uverenja i pristrasnosti.
 fenomenološka redukcija – svođenje pojedinačnih iskustava na opšte iskustvo. Naša
iskustva su korelati stvarnosti i kada ih očistimo verovanja, uverenja, tradicije i prakse,
pojaviće se istina. Ključ za redukciju je u ponavljenim razmatranjima svesnog iskustva o
fenomenu. Skida se sloj po sloj površnih značenja i otkriva se pravi fenomen.
Konačni cilj fenomenološke redukcije je:
 detaljan tekstualni opis svih tema,
 koji sadrži sve teme i značenja pojave koja se istražuje pojedinačno
 celovit i uopšten opis pojave
Rezultat fenomenološke redukcije je celovit i uopšten opis pojave.
Danas, istraživanje je fenomenološko ako nastoji da razume subjektivno iskustvo
ispitanika o njegovom okruženju i da celovito i bez predrasuda prikaže ono što je utvrđeno.

Socijalni konstruktivizam je nova paradigma u društvenim naukama koja se

suprotstvalja pozitivizmu i njegovom shvatanju da stvarnost postoji te da je istina jedna. Svi
oblici konstruktivizma smatraju da se znanje konstruiše na osnovu konkretnog socijalnog,
kulturnog ili ličnog konteksta. Socijalni konstruktivizam polazi od pretpostavke da su svi
22
čovekovi proizvodi socijalno uslovljeni, pa su i nauka i znanje i uopšte društvene pojave,
uslovljene istorijskim i socijalnim okolnostima.
Društvne pojave su konstrukti, a zadatak istraživača je da otkrije kako su ih grupe
konstruisale, na osnovu kojih interakcija, percepcija, konvencija. U konstruktivizmu se kaže
značenje – pojedinac konstruiše značenje jedne društvene situacije. Ta značenja su socijalno
uslovljena, promenljiva i pojedinačna – znajući značenja, razumemo i onog koji ih je stvorio –
ono što pojedinac misli o pojavama oko sebe, ukazuje na njegove osobine. Konstruktivisti koriste
i jezik – koristi se za interakciju, ali se i analizira kako bi se otkrila opšta značenja.
Tok konstruktivističkog istraživanja prikazuje se hermeneutičkim krugom:
Hermeneutički krug – prvo istraživač sprovodi nestrukturisani ili polustrukturisani intevju sa
prvim ispitanikom i utvrđuje njegovu konstrukciju problema koji istražuje. Taj ispitanik predlaže
sledećeg ispitanika koji ima suprotno mišljenje. Istraživač i njega ispituje, ali traži i da
komentariše stavove prethodnog ispitanika. Na taj način se stvara prikaz slučaja, ne brojčani
prikaz podataka.
Konstruktivizam insistira da se značenja konstruišu, a ne otkrivaju (kao u
postpozitivizmu), konstruktivizam se bazira na tome da je istraživač u direktnom kontaktu sa
subjektom – da je njihov odnos emetičan, a ne posmatrački.
Još neka svojstva kvalitativnih istraživanja.
Kvalitativna istraživanja se ne zasnivaju samo na fenomenologiji ili socjalnom
konstruktivizmu, već mogu i na feminizmu, zastupničko/učesničkoj paradigmi, queer teoriji.
U sociologiji je važna politička korektnost, a ne samo epistemološki kriterijumi.
Kvalitativnim istraživanjima i njihovim paradigmama su bliski pojmovi – značenja, ličnih
iskustava, instrospekcije, celovitosti, posmatranja i opisivanja, a ne pojmovi merenja, statistike,
analize, eksperimenta itd.
Sprovode se na terenu
Eksplorativna su – nema početnih očekivanja
U psihologiji se retko koriste jer je ona na pola puta između prirodnih i društvenih nauka
Međutim, postoje i u psihologiji (fenomenološka psihologija, konstruktivizam, diskurzivna
psihologija) i vezuju se za istraživanje mentalnih procesa, emocija, preferencija itd.
Koriste se i za formulisanje ideja, za dopunu kvantitativnih istraživanja, za istraživanje
retkih pojava itd.

d. Mešovita istraživanja

Ideja o hibridnim istraživanjima je započela krajem 20. veka i iza nje stoji pragmatizam.
Po pragmatizmu saznanje dolazi iz akcija, situacija i njihovih posledica.
Centralni pojam je problem, a ne metod.
Istraživač radi na osnovnu željenih ciljeva i ima slobodu da koristi bilo koju metodu.
Ideja o mešovitim istraživanjima nije potekla samo od pragmatizma, već i od iskustva razvoja
društvenih nauka koje je pokazalo da su kvalitativna i kvantitativna istraživanja polovine jednog
kontinuuma i da većina metoda sadrži elemente i jedne i druge vrste istraživanja.
Multimetodski pristup
Triangulacija (kombinovanje nalaza dobijenih različitim metodama)
Kerlinger i Lee navode tri tipa mešovitih istraživanja:
1. počinje kvalitativno, prikuplja kvalitativne podatke, a završava kvantitativno – prikuplja
kvantitativne podatke da bi se potkrepili zaključci

23
 2. počinje kvantitativno, a završava kvalitativno – da ilustruje i bolje protumači dobijene
rezultate
3. uzastopne i simultane smene kvantitativnih i kvalitativnih metoda.
Creswell razlikuje sledeće procedure:
1. sekvencijalna – počinje jednom metodom, pa se na osnovnu nje, razvija sledeća faza koja
koristi drugi tip metode.
2. konkurentna – različite metode se koriste simultano, a nalazi se objedinjuju radi bolje
interpretacije.
3. transformativne – zasnivaju se na zasebnoj paradigmi koja je akciona, zastupnička i učesnička
i kroz nju se slobodno tretiraju sve metode koje mogu da doprinesu ciljevima istraživanja.

Mešovita istraživanja nisu praktična – skupa, dugo traju, i to sprečava masovnu primenu.

4. Razlike između kvalitativnih i kvantitativnih istraživanja

Epistemološke razlike: Kvantitativna – postpozitivizam, Kvalitativna – fenomenologije, socijalni

konstruktivizam, feminizam, zastupničko/učesnička paradigma, queer teorija...

Međutim, opredeljenje za vrstu istraživanja obično ne potiče od filozofskog opredeljenja, već od

izvesnog ličnog odnosa prema svetu.

1. Kvalitativna istraživanja preferiraju kvalitativne metode, a kvantitativna kvantitativne

metode prikupljanja podataka.
2. Kvantitativna istraživanja imaju veliki uzorak entiteta, a mali uzorak atributa, dok
kvalitativna imaju veliki uzorak atributa, a mali uzorak entiteta (tako da entitete
proučavaju dubinski, kroz interakciju, empatiju i razumevanje – ali postoje terenska
istraživanja koja se sprovode na stotinama i hiljadama varijabli).
3. Kvalitativna istraživanja imaju fleksibilan tok, dok kvantitativna imaju utvrđeni plan.
4. U kvalitativnim istraživanjima uzorak entiteta se saznaje tek na kraju (jer nije toliko
važan), dok je kod kvantitativnih istraživanja bitno da se poznaje uzorak na početku.
5. Kod kvalitativnih istraživanja postoji namerno uzorkovanje objekata, zbog čega se
postavlja pitanje generalizabilnosti rezultata.

Good i Scates postavljaju 6 istorijskih uslova koja treba da zadovolje ne-kvantitativna

istraživanja da bi bila naučna:
1. prikupljanje novih podataka, originalna posmatranja i primarni izvori informacija
2. precizak plan studije (planirani kadrovi, pojmovi precizno definisani, osmatranja
objektivizirana i proverena) i sistematičnost (da se o svim objektima prikupe isti podaci)
3. Rezultati sumirani, interpretirani i prikazani sistematično, putem grafikona i tabela
4. rezultati se moraju uporediti sa ranijim nalazimai nalazima drugih autora
5. istaći sugestije i smernice za dalja istraživanja
6. opšti ton izveštaja treba da odlikuje kompetentnost, kritičnost, objektivnost, erudicija,
uočavanje finih razlika i svojstava i poštovanje pravila i stila naučnog rada.

24
5. Izbor strukture istraživanja i istraživačkih metoda

Struktura ili strategija istraživanja – eksperimentalna, ne-eksperimentalna, anketa, studija slučaja,

utemeljena teorija, narativno istraživanje, sekvencijalno mešovito istraživanje itd.
Metode: upitnici, testovi, intervjui, neposredno posmatranje, analiza sadržaja ...

Teorijska perspektiva, opšti teorijski pristup, strategija istraživanja i metode prikupljanja

podataka su povezane, ali nisu u odnosu 1:1.

6. Na osnovu čega se vrši izbor strukture istraživanja

fakultetska nastava, oblast stručnog i naučnog interesovanja, opredeljenje za neku teoriju, lične
sklonosti, zahtevi mentroa, običaji...

Prilagođavanje problemu. Izbor teorijske perspektive određuje priroda konkretne discipline,

tradicije i običaji neke naučne oblasti, sami istraživački problem (kada treba da dokažemo da je
nešto veće, bolje, brže koristimo kvantitativnu paradigmu – iznos, povezanost, poređenje), opšti
nivo razvijenosti oblasti u kojoj se istražuje (u početnima fazama oblasti, ispituje se čulima, kako
bi se odgovorilo na pitanje šta).
Dakle, dešava se da istraživačka tema određuje teorijsku perspektivu istraživanja, ali je češće
obrnuto – teorijska perspektiva diktira temu istraživanja.

Kada primeniti kvalitativno istraživanje, a kada ne? (kada se primenjuju kvalitativna

istraživanja)
DA
- kada se o pojavi malo zna (Funkcija kvalitativnih istraživanja je eksplorativna i služi
stvaranju hipoteza i teorija)
- kada je pojava izuzetak od svih prethodnih znanja (tada treba prevazići jaz između onoga
što se zna i onoga što se zbiva – postavljanjem novih hipoteza i teorija)
- kada je populacija mala ili nepoznate veličine ili je dovoljne veličine, ali je dostupnost
njenih članova mala.
Primer – kuvanje po receptu iz kuvara, ali za nekog ko ne zna da kuva – njemu su reči dinstati,
bujon i sl. nepoznate, kao što su istraživaču nepoznate neke pojave – pa će on otići na lice mesta,
obaviti intervju, napraviti fokus grupu – tj. obaviće kvalitativno istraživanje.
NE
- ako hoće da generalizuje rezultate, neće koristiti kvalitativno istraživanje – nije
objektivno i generalizibilno.
- ako hoće da ga objavi (redakcije psiholoških časopisa objavljuju kvantitativna istraživanja
(Ciljna javnost – naučna, stručna, pa i laička publika, ali i urednici, mentori, redakcije i
recenzenti. Da bi istraživanje bilo javno potrebno je da se objavi. Da li će se časopis
objaviti zavisi od toga da li će ga redakcija prihvatiti – a za to je potrebno korišćenje
odgovarajuće metodologije (u psihologiji – kvantitativne)).

Lična iskustva i opredeljenja – „kadrovski problem“. (kako se bira vrsta istraživanja na osnovu
ličnih preferencija)

25
 - istraživač koji je izučio oblast jedne teorijske perspektive, izbegavaće da se upušta u nešto
što ne poznaje.
- neke metode traže istraživače sa izvesnim sklonostima – zastupničko/učesnička metoda
traži istraživače koji su uključeni u društveni rad, naklonjeni marginalizovanim grupama
- poznavanje rada na računaru utiče na izbor metode i vrste istraživanja
- Problem matematike – statistika je kamen spoticanja za mnoge istraživače, a u
matematičkoj psihologiji se primenjuju druge grane matematike. Istraživači kojima
statistika ne leži, koristiće narativna istraživanja (postoje dva stila mentalnog
funkcionisanja – narativni i naučni). Naime, 1) matematika zahteva stil mentalnog
funkcionisanja drugačiji od onog koji neguju društvene nauke i 2) zbog toga postoji otpor
prema primeni matematike. U nekim oblastima postoji prećutno razumevanje istraživača
koji ne znaju statistiku, ali nije rešenje u tome, već u dodatnoj edukaciji. Problem je i što
kod žena postoji izraženija matematička anksioznost, a one dominiraju u oblasti
društvenih nauka.

B. VARIJABLA

- u merno-teorijskom i statističkom kontekstu – varijabla je „izmereni konstrukt“ i mora biti

objašnjeno njeno poreklo, sadržaj, distribucija podataka, kontinuiranost, preciznost....
- u istraživačkom smislu varijabla je isto što i konstrukt i važno je kakvu ona ulogu ima u
formulisanju odgovora na istraživačka pitanja.

1. Entiteti i atributi

Kada se govori o varijablama treba poći od osnovnijih pojmova – entiteti (objekti) i atributi
Sa Aristotetlom je počela deduktivna logika – zaključivanje od opšteg ka posebnom ili
pojedinačnom, od definisanja opštih pojmova od kojih se kasnije izvode niži. To je dobro
funkcionisalo dok deduktivno razmišljanje nije dovelo u metafiziku i sholastiku. Zato su mudri
ljudi insistirali na induktivnom metodu, ali se ne može svo znanje dobiti indukcijom iz čulnog
iskustva. Zato su rešenja išla kao kod klatna – od deduktivnog do induktivnog i od empirijskog
do racionalističkog.
Galilejo Galilej je otac moderne nauke jer je u svom delu iz 1638. godine objavio istraživanje
slobodnog pada tela – najpre je pretpostavio da je pređeni put tela koje pada jednako kvadratu
vremena pada, a onda je to empirijski prverio. Pre njega je Francis Bacon istakao značaj činjenica
baziranih na iskustvu i time pružio bazu za odbacivanje sholastike.
Kasniji tok nauke je pokazao da su induktivna i deduktivna metoda podjednako važni, ali su
naučna saznanja težila da budu čista, apstraktna i nepraktična, a promena tog stanja je krenula sa
pojmom slučaja (slučajnih varijabli) prilikom merenja.
Entiteti i atributi – kod Aristotela su postojali zasebno, sami po sebi, dok se razvojem empirijskog
metoda atributi pridružuju objektima (entitetima). Aristotelov način mišljenja je diskontinualni, a
kontrinulani (o entitetima se saznaje na osnovu atributa, a atributi ne postoje nezavisno od
entiteta) je karakterističan za Galileja (po Catellu). Presudni aspekti kontinualnog načina
mišljenja su merenje i slučaj – nerazdvojni su.

2. Od entiteta i atributa do ispitanika i varijabli

26
Osnovna matrica podataka u naukama o ponašanju su tipa entiteti x atributi, s tim da ova matrica
definiše dva prostora – objekata i atributa. Za svaki prostor postoje statistilke metode, ali se i
metode u ova dva prostora javljaju na različite načine.

Entiteti su obićno ljudi – ispitanici, objekti, odnosno subjekti istraživanja. Ovo poslednje unosi
terminolopku konfuziju, pa se mogu nazvati jedinicama posmatranja – to su ljudi, grupe,
životinje, artefakti (poruke, knjige, fotografije, časopisi), geografske celine, socijalne interakcije
(brakovi, hapšenja, razvodi) ...
Umesto jedinice posmatranja se može koristiti i jedinica analize – obzirom da se ne prikupljaju
samo podaci, već se i vrši obrada podataka i interpretacija.
Ne treba koristiti pojam jedinice analize jer isptraživanje može da ima višestruke jedinice analize,
a može koristiti i neke druge jedinice, npr. jedinice uzorkovanja.
Zbog toga se u statistici koristi pojam slučaj. Slučaj je skup podataka o jednoj ili više jedinica
posmatranja. U anketnom istraživanju ispitanik je jedinica analize, a njegovi odgovori – slučaj.
Slučaj može obuhvatiti sve podatke o domaćinstvu – a jedinice analize su pojedinci, porodica,
nekretnine itd.

Atributi su svojstva ili osobine entiteta i nauke o ponašanju nastoje da otkriju te atribute, koji su
često skriveni. Zato se atributi nazivaju konstruktima.

U novije vreme konstrukti se nazivaju varijablama (iz matematike). Međutim, varijable u

matematici su algebarski izrazi – jednačine koje podrazumevaju kauzalne, funkcionalne odnose
među podacima; pojave u društvenim naukama su slučajne pojave i ne mogu se prikazati
determinističkim izrazima, već samo statistički.

Termin varijabla je došao iz statistike gde mu je pun naziv slučajna varijabla.

VARIJABLA JE REZULTAT MERENJA NEKOG ATRIBUTA NA SKUPU ENTITETA.
Slučajna varijabla sadrži podatke čije vrednosti ne možemo sa sigurnošću predvideti (kad
izmerimo visinu jednog čoveka, ne znamo koja će biti visina sledećeg). lučajna varijabla nastaje
merenjem nekog atributa na uzorku entiteta – kad su entiteti ljudi, slučajna varijabla sadrži
individualne razlike.

Dakle, varijabla nije konstrukt – varijabla sadrži atribut i podatke o atributu –ne samo atribute
entiteta, već i događaje i uslove.

3. Varijabla i merenje ponašanja

Nauke o ponašanju istražuju ponašanje. Međutim, ponašanje ljudi obuhvata znojenje

dlanova, gestikulaciju, ali i verbalnu ekspresiju – kako jačinu govora, tako i sadržaj. Takođe, da
bi bila društvene, ove nauke proučavaju ponašanja koja su društvena – dakle ne ponašanje
pojedinca, već interakciju sa ponašanjem drugih ljudi. U ponašanje ljudi poput verbalne
ekspresije, staje i pisana reč. Zato se ponašanje ljudi može shvatiti kao bilo koji čovekov
proizvod.
U skladu sa tim, varijable se mogu podeliti na više vrsta obzirom na vrstu i aspekt ponašanja
koji meri:

27
 1. varijable koje nastaju merenjem ponašanja individua
2. varijable koje nastaju merenjem ponašanja grupa
3. varijable koje nastaju merenjem proizvoda čovekove praktične delatnosti
Kada se radi o pojedincu, njegovo ponašanje možemo meriti na dva načina:
1. izvana (od strane spoljnog posmatrača)
2. pojedinac može sam da pruži podatke o svojim osećanjima, mislima i sl.
Varijable se mogu poseliti i na one
1. koje nastaju merenjem
2. koje nastaju posmatranjem
U odnosu na stepen objektivnosti
1. objektivne – u smislu da su nastale mernom procedurom koja može da se ponovi u
svakom trenutku bez obzira na to ko je sprovodi
2. neobjektivne
Slična je podela na kvantitativne i kvalitativne
Međutim ne treba reći podela nego dimenzija.
Potpuno neobjektivne metode i potpuno neobjektivne varijable nisu naučne, ali se može dozvoliti
kompromis između objektivnosti i informisanosti ukoliko je cilj neka naučna generalizacija. Zato
se objektivnost obično definiše kao stepen nezavisnosti rezultata merenja od učesnika u merenju i
uslova merenja.

4. Manifestne i latentne varijable

Kada su jedinice merenja ljudi, osobine (atributi) koji se mere u istraživanjima nauka o ponašanju
mogu biti vidljive i dostupne direktnoj proveri (pol, starost, obrazovanje) ali i skrivene poput
stavovi, osobine ličnosti, motivi i sl., tj. uglavnom su takvi – direktno nemereljivi i to su latentne
osobine (varijable). Latentne varijable se dobijaju iz manifestnih.
Postoje dva načina za konstukciju latentnih varijabli iz manifestnih:
induktivni i
deduktivni.
Obično je put induktivan – korelacijom manifestnih varijabli se dobijaju latentne. Međutim, to
važi za korelaciona i eksplorativna istraživanja. Međutim, od prikupljenih podatka, se često ne
dobijaju očekivani rezultati. Danas se istraživači, koristeći statističke procedure, igraju sa
podacima – DATA MINING (KOPANJE PO PODACIMA)
Razlozi protiv induktivnog metoda
- podseća na nasumično prikupljanje podataka bez definisanih mernih instrumenata
- istraživaču uvek polaze od svojih ili tuđih teorijskih konstrukata (dedukcija)
Deduktivni pristup podrazumeva da se latentna varijabla teorijski konstruiše, pa se na osnovu te
teorije izvode veze konstrukta sa sličnim osobinama i ponašanjima i predikcije se proveravaju
istraživanjem – konkretno – osećanje etničke distance – nalaze se ponašanja na koje etnička
distanca ima uticaj, i formulišu se pitanja – da li biste stupili u brak sa osobom druge
nacionalnosti – s tim da se odgovori na ovako formulisana pitanja mogu direktno proveriti (ako je
ispitanik u braku sa osobom druge nacionalnosti) bilo da su rezultat svesne akcije ili odluke
ispitanika. Dakle, latentnu osobinu moramo razbiti na niz manifestacija o kojima možemo pitati
ispitanike.
Varijable koje se dobijaju merenjem tih konkretnih manifestacija, nazivaju se MANIFESTNE
VARIJABLE (OPSERVABLE u anglosaksonskoj literaturi).

28
OSNOVNI PRISTUP ILI PUT U ISTRAŽIVANJIMA PONAŠANJA JE – OD TEORIJSKOG
KONSTRUKTA DO MANIFESTNOG PONAŠANJA, PA PREKO EMPIRIJSKOG
PROVERAVANJA NAZAD DO KONSTURKTA.
Istraživače ponašanja ne zanimaju manifestne varijable, već mereći njih dolaze do latentnih
varijabli koje modulišu to ponašanje.
Paul Lazarsfeld je radio na analizi latentnih klasa koja je namenjena grupisanju ispitanika i
nalaženju tipova (latentne crte i latentne varijable)
To su pojmovi genotip (Coombs), hipotetički konstrukt (McCorquodale i Meehl), faktor
(Thurton)
Manifestne ili vanjske varijable su fenotipovi ili indikanti (Stevens).

Odnosi manifestnih i latentnih varijabli su kovarijanse

- hijerarhijsko ustrojstvo (manifestne varijable su najniže)
- redukcionističko shvatanje – manifestno ponašanje tumači nižim, fiziološkim, genetskim
razlozima.

Prema induktivnom pristupu, latentne varijable se konstruišu, tj. identifikuju, na osnovu

korelacije manifestnih.
Korelacija manifestnih varijabli se može objasniti samo postojanjem istog atentnog generatora
ponašanja.

Metodologija za otkrivanje latentnih varijabli iz manifestnih – multivarijantna statistika –

faktorska analiza, kanonička diskriminaciona analiza i kanonička korelaciona analiza. Ove
tehnike zahtevaju – intervalni nivo merenja, normalnu raspodelu i linearni tip povezanosti. Danas
postoje i tehnike koje su nezavisne od tipa podatka – korespodentna analiza i optimalno
skaliranje. Dosadašnje tehnike funkcionišu po gigo principu (garbage in-garbage out) U novije
vreme koriste se alternetivne metode – tehnologija neuronskih mreža – za simulaciju kognitivnih
procesa po modelu strukture CNSa. Neuronske mreže spadaju u tzv. samoorganizujuće i
samoobučavajuće automate koji su u stanju da prepoznaju pravilnosti u spoljnom svetu.

5. Kvantifikatorska i strukturalna uloga varijabli

Upotreba empirijskih podataka u distinkciji manifestnih i latentnih varijabli može se nazavti

strukturalnom – jer se iz vidljivih pojava traže latentne strukture.
Kvantifikatorski pristup – kada nas interesuju samo manifestne varijable, kada nas interesuju
procenti.

Da bi se manifestne varijable mogle upotrebiti na strukturalan način tj. da bi se iz njih dobile

latentne varijable, nacrt istraživanja se mora napraviti tako da odgovara tom cilju.

6. Osobine i stanja

Osobine nisu uvek skrivene (latentne). Osim po dostupnosti, razlikuju se po složenosti, sadržaju i
sl.
Latentne varijable su

29
skrivene,
direktivne (to znači da latentnu varijablu možemo izučavati izučavajući ponašanje koje ona
izaziva – međutim, skrivena varijabla može samo da moduliše ponašanje, a ne da ga izaziva, ili
može da određuje domet njegove uspešnosti i domet)
relativno trajne – često se sreće da su osobine trajne, a stanja (straha, besa i sl) prolazna. Pojama
stanja se u naukama o ponašanju i društvenim naukama tretira i drugačije – stanje mentalnog
zdravlja, socijalni status, materijalni status, bolest kao stanje. Tako, SES (socioekonomski status)
nije latentna osobina, nego stanje. Merila SES variraju i koreliraju, ali i formiraju zasebne
strukture, pa može da se vrši neposredna kvantifikacija SES, ali se i na osnovu njega može
saznati o stilovima života, vrednostima, sklonostima itd.

7. Varijable u empirijskom istraživanju

Varijabla je skup podataka o individualnim razlikama po nekom atributu. Ali u empirijskom

istraživanju, varijabla može da ima puno značenja – konstrukta, latentne varijable, manifestne
varijable, osobine, svojstva, slučajne varijable i sl.

a. Operacionalna definicija varijable

Put od konstrukta do varijable kao slučajne promenljive je operacionalno definisanje varijable.

Operacionalne i konstitutivne definiceije. Konstitutivne definicije podrazumevaju da se
varijabla podvodi pod neki opštiji pojam ili se dovodi u vezu sa drugim pojmovima ili teorijom.

Operacionala definicija podrazumeva da se varijabla definiše

1. procedurama ili operacijama kojima se meri (angresivnost ćemo meriti AG-48 upitnikom)
ili
2. kojima se manipuliše (eksperimentalne operacionalne definicije – potkrepljenje je niz
postupaka kojima smo ponašanje dece nagrađivali, kažnjavali ili ignorisali).
Varijable i indikatori. Nije lako doći od manifestnih do latentnih varijabli. Polazi se od teorijske
formulacije latentne varijable, pa se ona usitnjava i rašćlanjuje sve dok se ne dobiju neki tipovi
ponašanja, mišljenja ili situacija i to su indikatori varijable (oni se mogu dalje svesti na upitnička
pitanja ili kategorije – raščlanjuju se u više nivoa) Ovo rašlanjivanje se ukalapa u induktivno-
hipotetičko-deduktivna priroda empirisjkih nauka - Na osnovu iskustvenih podataka se formiraju
elementi teorije, pa se na osnovu njih postavljaju različite hipiteze, pa se nakon njihove provere
koriguje teorija.

8. Nezavisne i zavisne varijable

NV u matematici je ona čije se vrednosti slobodno variraju i izazivaju promene u zavisnoj.

30
Kauzalni kontekst. Epistemološke razlike ZV i NV su u kauzaciji – NV je uzrok, a ZV je
posledica.
U eksperimentima, NV su one kojima manipulišemo da istražimo njihov uticaj na ZV
(NV-potkrepljenje (slaganje, ignorisanje i neslaganje) ZV – spremnost na izlaganje svog
mišljenja).
Međutim, često ne možemo da manipulišemo varijablama (interno), pa prihvatamo
eksterne manipulacije (priroda i život – zemljotresi, bolesti, nasilje i sl. Ovako manipulisane
varijable su deo kvazieksperimenata. Todorović naziva ove varijable selektivnim – jer istraživač
njima ne manipuliše, već bira objekte koji poseduju neke osobine – dobro je ako su aktegorijalne,
a da su kategorije jasno definisane i nepreklapajuće, ali mogu da budu i kontinualne.

Kontekst uticaja. NV utiče na ZV, a ZV zavisi od NV. NV je antecedent, a ZV konsekvent.

Postoji vremenski i logiči sled. Odnos je asimetričan – NV utiče na ZV, ali ne i obrnuto.
Vremenski sled (NV su nastale ili postoje pre ZV) je prvi aspekt kauzalnosti (post hoc, ergo
propter hoc – uzrok vremenski prethodi posledici). Epistemolozi smatraju da je, u
neneksperimentalnim nacrtima, upotreba NV i ZV opisna, deskriptivna i nepotrebna i da je ne
treba koristiti bez dobrih razloga.
Ako nismo sigurni koja je varijabla pre koje, ne treba koristiti NV i ZV. U ispitivanju korelacija
takođe ne treba pominjati NV i ZV, jer je korelacija simentrična, a NV i ZV odnos je asimetričan.

Statistički kontekst. U statistici varijable mogu da menjaju mesta – ista varijabla može biti
prediktor i kriterijum, s tim da su rezultati različiti u ta dva slučaja, što ukazuje da varijable nisu
simentrične. U statističkom kontekstu, da li je varijabla NV ili ZV zavisi od hipoteze konkretnog
istraživanja. NV u konkretnom istraživanju ima status uzroka ili izvora ZV ili dejsta na Zv ili
razloga postojanja ZV.

Zavisne varijable. ZV vremenski slede NV. U eksperimentalnim istraživanjima, merimo ZV

nakon što smo promenili NV, te je jasna sled. U neeksperimentalnim istraživanjima obićno se
varijable mere istovremeno, pa se vremenski sled utvrđuje logičkom analizom - pol je nastao pre
izbora profesije, soc. poreklo pre partijskog opredeljenja.
ZV zavisi od NV (da li će PTSP nastati zavisi od ratnih iskustava)
ZV se menja u skladu sa promenama u NV – ako manipulišemo NV, a javlaju se promene u ZV,
zaključijemo da ZV zavisi od variranja NV. (spremnost za iznošenje mišljenja i potkrepljenje.
Distinkcija NV i ZV je u relaciji ZAVISI OD, pri čemu nije bitno da li je istraživač manipulisao
NV-om ili ne.

9. Aktivne i deskriptivne varijable

Aktivne varijable su one NV kojima manipulišemo mi ili neko drugi. One su aktivne jer ih
aktivno kontrolišemo kako bi utvrdili njihov uticaj na ZV (aktivni smo mi, ne varijable).
Manipulacija podrazumeva da na različite objekte primenjujemo različita dejstva. Aktivne
varijable su draži. Po pravilu su NV.
Deskriptivne varijable su one koje merimo, kojima ne manipulišemo i koje služe za deskripciju
objekta koji istražujemo, one su mera nekog njegovog svojstva. Mogu biti manifestne, latentne,
stanja, reakcije, organizmičke varijable itd. Nazivaju se varijablama individualnih razlika ili
subjekt varijabalam ili atribut varijablama. Obićno su ZV, ali mogu biti i NV. Ako su NV

31
deskriptivne one moraju da zadovoljavaju uslov da vremenski prethode ZV i da ZV zavisi od
njih. NJima se ne manipuliše.
Kada deskriptivne varijable koristimo kao NV dalji postupak sa njima zavisi od toga da lisu
kontinulane ili kategorijalne. Ako su kategorijalne, onda njihovu kontrolu postižemo tako što
grupišemo ispitanike po toj varijabli i to su grupišuće varijable. Obično su pol i obrazovanje.
Kada su ove varijable takve da predstavljaju neka prirodna svojstva subjekata, istraživanja koja ih
koriste imaju nacrte sa prirodnim grupama.
Ako je deskriptivna varijabla kontinuirana, ona se može sažeti na manji broj kategorija, ali se
time gubi deo podataka odnosno varijansa. Bolje je primeniti korelaciju ili regresiju nego analizu
varijanse.
Nije moguće vršiti slučajno razvrstavanje ispitanika u grupe po deskriptivnim varijablama jer su
ispitanici prirodno muškarci ili žene, introverti ili ekstraverti. Zatko deskriptivne varijable koje su
NV koriste se u korelacionim istraživanjima, a ne u eksperimentima u kojima se može govoriti o
kauzalnosti.
Deskriptivne varijable mogu biti i kontrolne. To su varijable čije vrednosti nastojimo da držimo
konstantnim ukoliko smatramo da mogu da utiču na ZV. Kontrola varijable se vrši statistički,
parcijalizacijom njihove varijanse.
Ukoliko znamo da ove varijable imaju uticaja na ZV, ali on nije vitan za trenutno istraživanje,
potrudićemo se da njihov uticaj otklonimo, smanjimo ili izmerimo. Ukoliko je poznato da postoji
uticaj na ZV i istraživač nastoji da ih kontroliše, onda su one kontrolne varijable. Ukoliko nisu
poznate, nazivaju se trećim, eksternim ili neželjenim varijablama.

Postoje i varijable koje liče na aktivne (puši-ne puši, imao hirušku intervenciju-nije imao hirušku
intervenciju), a koje ne mogu to da budu jer njima ne možemo da manipulišemo. Liče i na
deskriptivne jer su se već desile , postale su svojstvo ispitanika. Istraživač ih može meriti i birati
objekte na osnovnu njih. Mežemo ih nazvazi varijablama događaja, ali bi to podrazumevalo da su
sve kategorijalne, a nisu (mogu biti kontinualne, ordinalne).
Ove varijable se koriste da bi neki neeksperimentalni tipovi istraživanja postali eksperimentalni.
Ove varijable ćemo tretirati kao deskriptivne jer njima nije manipulisano i pošto su se desile,
postale su svojstvo ispitanika.

Draži i odgovori. Tj. stimulus varijable i varijable reakcije. Obično se koriste u ekperimentalnim
nacrtima gde su S varijable obično aktivne, a R varijable su ZV zato što obično istraživač
primenjuje stimulus na ispitanike i beleži njihove reakcije.

Kategorijalne i kontinualne varijable. Za kategorijalne (diskretne) varijable se obično

podrazumeva da su nominalne, a kontinualne intervalne ili ordinalne. Međutim teoretičari
merenja ne smatraju da ova podela korespondira drugim podelama. Npr. varijabla nivo
motivacije označena sa 3 kategorije – niska, srednja i visoka, jeste kategorijalna, ali ordinalna.
Kontinualne, intervalne i ordinalne varijable, se mogu svesti na kategorijalne, pa čak i binarne.
Negativan je stav prema svođenju kontinualnih varijabli na binarne – Nunnally i Bernstein
navode Cohena koji kaže da je efekat binarizacije kontinualnih varijabli kao da se odbaci trećina
ispitanika putem slučajnog biranja. Isto prednost treba da ti korelaciji ili regresiji, jer su ove
tehnike prirodni indikator veličine efekta, dok ANOVA pogrešno navodi istraživače da gledaju
veličinu f odnosa, a ne veličinu efekta.

32
Neka istraživanja kazuju da je najveći gubitak informacija kada se varijabla binarizuje – nagli
skok broja informacija imamo sa tri kategorije, a onda se dalje povećava sa brojem kategorija. To
podseća na Aristotelov stav da je 3 idealan broj – prvi broj koji ima početak, sredinu i kraj.
Međutim, prilikom svođenja intervalne mere na tri kategorije, bitno je gde će biti prelomne tačke.
Moguće je da se pravilnim izborom prelomnih tačaka smanje defekti distribucije pa budu veće
korelacije od onih sa originalnim varijablama, verovatno zato što, usled defekta distribucije,
originalnim varijablama nije odgovarao linearni model, a kategorizacijom se otklanja
nelinearnost.
NPR. IQ možemo pretvoriti u ordinalnu meru kategorizacijom od idiota do genija, ili parcijalno
nominalnu meru ako uvedemo i kategorije „bez odgovora“.
Ako su deskriptivne varijable kategorijalne one su prirodan način da se ispitanici grupišu. Ako su
deskriptivne varijable kontinualne, ne moraju se praviti kategorije – često nastaje logička greška
ili varijabla ima suviše kategorija.

10. Neželjene varijable.

Konfundirajuće, ometajuče, kontaminirajuće, neželjene, interferentne, treće ili eksterne. One

imaju uticaj na ZV bilo preko NV ili u sadejstvu sa NV. Neželjene varijable su glavni izbor
ugrožavanja validnosti istraživanja. Iako neki metodolozi ističu da zbog toga ne smemo koristiti
izraz dokaz, bolje je utvrditi 10 uzroka pojave, nego izostaviti ih jer ne znamo 11.ove varijable se
mogu kontrolisati (može se kontrolisati njihov uticaj na NV i ZV), pa se nazivaju kontrolnim.

a. Konfundirajuće varijable. To su one varijable koje su pravi uzrok ZV i to time što su uzrok
NV ili su povezane sa njom. (povezanost broja cipela i čitanja kod dece, konfundirajuća var. je
starost) Često su pritajene varijable (lurking) – npr. psihoterapijska metoda je uticala na
poboljšanje kod depresivnih pacijenata, ali zapravo se poboljšalo vreme pa su oni izlazili i više se
družili, pa im je bilo bolje.
Ove varijable mogu biti jako isprepletane sa NV i ZV da ih je teško otkriti. Postoje tzv.
emrgentne varijable koje su jako složene, sindromskog tipa (obrazovanje). Teško ih je nekad
razdvojiti od varijabli koje su ušle u istraživanje – u razvojnim istraživanjima – ne zna se dali je
razvoj ili neka vaspitna ili edukativna metoda uticala na neku varijablu.

b. Medijatorske i moderatorske varijable. Otkriveno je da postoje dugi nizovi varijabli koje

utiču jedne na druge. Varijabla koje se u tom lancu nalazi između NV i ZV je medijator ili
intervenišuća varijabla.

Primer. U jednom istraživanju je dobijeno da su starost i zadovoljstvo poslom povezani (ova

povezanost je ukupni efekat). U sledećim istraživanjima utvrđeno je da je ova korelacija
nestabilna, tj. da zavisi od uzorka do uzorka i to je bio razlog da se posumnja da postoji još neka
varijabla koja posreduje u ovoj vezi. Kvalitativnom kauzalnom analizom utvrđeno je da su te
varijable plata i autonomija na poslu. Regresijom je utvrđeno da starost utiče na zadovoljstvo
poslom najviše preko plate, a manjim delom i preko autonomije na poslu.
Plata i autonomija na poslu su medijatorske varijable. MV je varijabla koja se nalazi između NV i
ZV, NV ostvaruje svoj uticaj na Zv preko MV, tj. NV je uzrok MV, a MV je uzrok ZV.

Uslovi da bi neka varijabla bila medijatorska:

33
- da značajno korelira sa NV
- da značajno korelira sa Zv
- da se direktni efekat NV na ZV smanjuje (kada je medijatorsko dejstvo delimično) ili postaje
nulti (kada je medijatorsko dejstvo potpuno) kada se uvede MV u model.

Moderatorske varijable. deluju kao moderatori uticaja NV na ZV, deluju u interakciji sa NV i

ZV pa su varijable interakcije ili modifikatori efekta. Moderator varijable istraživači često traže i
uvršćuju u istraživanje jer one mogu da dovedu do toga da veze NV i ZV budu neočekivano niske
i nestabilne. Ne moraju biti u korelaciji sa NV i ZV. Obićno su kategorijaln, a ako nisu,
istraživači ih svode na kategorijalne.
Ako u prethodnom primeru uvedemo varijablu perspektiva preduzeća – u bezperspektivnim
preduzećima gde su plate male, stariji radnici će biti zadovoljni što imaju posao. Zato će direktni
efekat biti blago pozitivan, dok će indirektni efekat preko plate i autonomije postati neznačajan.
U perspektivnim preduzećima, direktni efekat će ostati nizak, a indirektni će postati još viši.
Perspektivnost preduzeća je moderator varijabla.

Postoje dve metode za otkrivanje moderator efekta:

- efekti interakcije u analizi varijanse.
- moderatorska regresiona nalaiza.

Simpsonov paradoks. Ovu pojavu je uočio Karl Pearson još 1899. godine, a može da se
formuliše ovako – sitaucija kada je korelacija dve varijable na celom uzorku pozitivna, a na
poduzorcima koji se formiraju na osnovu neke treće varijable, negativna. Ta treća varijabla može
biti moderator.
Obrnuta regresija. Muškarci više zarađuju od žena. Pitanje je da li su to jednako obrazovane
žene i muškarci ili se upoređuju kvalifikacije jednako plaćene žene i muškarci. Dobijeno je da
kada se upoređuju jednako obrazovani m i ž, muškarci su više plaćeni. Ali kada se upoređuju
jednako plaćeni m i ž, obrazovaniji su muškarci. Obrazovanje je moderator varijabla.
Ekološka korelacija. Robinsov primer – ispitivao je povezanost stranog porekla u SAD i
pismenosti i dobio dve mere – procenat rođenih u inostranstvu i procenat pismenih i dobio daje
korelacija 0,53, pa su doseljenici češće pismeni nego stanovnici SAD. Ova korelacija je ekološka
jer su objekti grupe, a ne pojedicni. Kada su se ispitivali pijedinci korelacija je bila -0,11. Kada se
za povezanost koja postoji između grupa misli da postoji i između pojedinaca, reč je o ekološkoj
grešci.

11.Osnovna matrica podataka

Dvodimenzionalna matrica sa entitetima u redovima i atributima u kolonama.

Korišćenje brojeva za označavanje nominalnih kategorija je praktično jer:
1. na tastaturama su brojevi na zasebnom delu tastature
2. jednocifreni brojevi zauzimaju manje mesta u memoriji od slova
3. lakše je vršiti elementarnu logičku kontrolu na numeričkim podacima

Skale stavova se kodiraju numerički od uopšte se ne slažem do potpuno se slažem za šta postoji
teorijski razlog – stav je kvantitativno svojstvo koje se proteže na kontinuumu sa tačkama

34
slaganja i teorijski predstavlja intervalni nivo merenja, ali sadašnja teorija merenja posmatra ove
mere kao ordinalne.

a. Neka praktična pitanja o varijablama

Kada se radi o nominalnim varijablama, važna je obuhvatnost - iscrpnost u ponuđenim

odgovorima. Postoje čep kategorije (ne znam, i drugo itd.). Moguće je u pilot istraživanju staviti
otvoreno pitanje, pa posle odraditi analizu sadržaja i u sledećem istraživanju dati obuhvatne
odgovore.

b. Neka praktična pitanja o matrici podataka

U redovima – entiteti (pojedinci, grupe, regioni, institucije...ulongitudinalnim studijama podaci o

entiteima iz više ispitivanja)
U kolonama – atributi ( u longitudinalnim istraživanjima, kao varijabla, stavlja se i vreme)

C. PROBLEM I CILJ ISTRAŽIVANJA

Problem istraživanja nastaje iz neke potrebe – istraživača, naučne zajednice ili društva u celini
– i može biti praktične ili saznajne prirode. Praktični ili saznajni problem koji istraživanje
nastvoji da reši je problem istraživanja.

1. Izvori ideja.

a. Zdrav razum i posmatranje okoline – ideje se crpu iz literature, postojećih teorija ili
svakodnevnog života – ukoliko se uzimaju iz svakodnevnog života, onda je izvor zdrav
razum )poslovice, mudrosti...)
b. Praktični problemi – želje i preferencije stanovništva, razlozi socio-patološkog ponašanja,
zašto đaci beže sa časova i sl.
c. Teorije – organizuju veći broj činjnica, opisa ponašanja ili konstrukata u smislen sistem
kojim se onda mogu objasniti pojedinačne činjenice. Pojedinačne činjenice se
objašnjavaju na osnovu odnosa koje teorija jasno specifikuje. Iz teorije se, po pravil,
mogu pretpostaviti nove činjenice i odnosi, te se na osnovu teorija mogu postavljati
hipoteze ili problemi istrživanja.
d. Slučajna otkrića i paradoksalni događaji. Serendipity, aha doživljaji. Slučajna otkrića us
slična aha doživljajima, ali se pokazalo da su povezana sa zabludama zbog istraživačkog
očekivanja i sa samoispunjavajućim proročanstvima. Paradoksalni događaji – slučaj
Katarine Đenoveze – difuzija odgovornosti.
e. Prošla istraživanja i konfliktni nalazi. Dobar izvor ideja su nedostaci prethodnih
istraživanja i konfliktni nalazi. (primer sa tehnikom potpomognute komunikacije kod
autistične dece – nađeno je da nije uspešna tehnika, već da facilitator nesvesno piše ono
što treba.
f. Intenzivne studije slučaja se sprovode nakon paradoksalnih događaja ili konfliktnih
nalaza. Ebbinhaus je na sebi vršio studiju slučaja –zaboravljanje besmislenih slogova, a
Lurija na mnenonisti-čoveku koji ništa ne zaboravlja, pa je morao da prepravlja teoriju.

35
2. Problem istraživanja

Teško je formulisati problem – prva faza je dugo i mukotrpno prikupljanje podataka kako
bi se utvrdilo šta problem zaista jeste.
Problem ili predmet istraživanja treba da se nalazi na početku izveštaja i da bude
eksplicitno formulisan, najbolje u obliku pitanja - upitne rečenice. Može i više takvih pitanja, ali
nije poželjno više od dva. Ne problem istraživanja je..., nego da li a utiče na b, da li je a povezano
sa b itd. Dakle u problemu se dovode u vezu varijable ili konstrukti.
Ovako se ostavlja problem u kvantitativnim studijama konfirmativnog tipa, ali ne i u
deskriptivnim, primenjenim ili kvalitativnim studijama- bolje Da li postoji a i koliko, ko upravlja
sa a, koje osobine ima a u grupi b ili u obliku tvrdnje: postoji a, a se nalazi u porastu, uloga a i b.
Svi ovi iskazi se mogu tretirati i kao naslov rada, a predsavljaju i osnovnu hipotezu istraživanja.
Creswell ističe da problemska izjava mora biti u prvom pasusu i da mora biti jasna,
koncizna, jednostavna – čitljiva za širi krug čitalaca. Može da ima više rečenica, ali je bolje da
bude jedna iz koje se može izvesti naslov rada.
Problemsko pitanje mora biti formulisano tako da omogućava empirijsku proveru. Ne
treba ih formulisati kao naslove novinarskih članaka.
Ako je problem istraživanja potekao iz života, najbolje bi bilo teorijski locirati problem.
Svaki problem treba da prođe fazu sužavanja problema. Problem treba razložiti i svesti ga
na merljive konstrukte, raspoložive metode, rokove, novac, saradnike i sl. Uopštenost i prevelika
širina su problem početnika.
Takođe, postoji i problem preterane uskosti i specifičnosti.
Problemska izjava ne treba biti ni previše opšta ni previše uska.

3. Cilj istraživanja.

Svako istraživanje ima neku svrhu, namenu ili cilj koji proizilazi iz problema. Kad je problem
teorijske prirode, rešavanje problema je cilj istraživanja. Kod primenjenih istraživanja, cilj može
da se odnosi na primenjeni, praktični deo istraživanja, a problem na saznajni, naučni deo.
Cilj istraživanja se odnosi na primenu i korist istraživanja. Problem je formulisan kao pitanje koje
traži odgovor, a cilj je čemu taj odogovor može da doprinese.
Cilj ne mora biti eksplicitno formulisan, ali je preporučljivo jer može da pomogne istraživaču da
bolje suzi problem.
Način da se istraživanje usaglasi sa životom jeste da se formuliše jasan cilj istraživanja u vidu
jednog pasusa – Cilj ovog istraživanja je da poboljša (doprinese), utrdi, objasni, opiše, ispita ili
proveri teoriju...
Pitanje je da li u uvodu izveštaja istraživanja treba da bude i problem i cilj ili samo jedno od ta
dva. Neki istraživači smatraju da u uvodnom delu istraživanja (primenjenih) treba da cilj zameni
problem, ali da taj cilj bude šii i da sadrži tip istraživanja, varijable, populaciju, teorijski okvir i
veze među njima.
Izjave o problemu i cilju istraživanja su deo uvodnog dela izveštaja istraživanja, ali uvod treba da
sadrži i pregled literature, nedostatke dosadašnjih istraživanja i značaj istraživanja.

D. ISTRAŽIVANJE U BIBLIOTECI

36
Članci i knjige su značajan izvor ideja i njihovo pregledavanje može oduzeti značajan deo
vremena. Jedan od osnovnih epistemoloških zahteva je ponovljivost – da bi se istraživanje
ponovilo, neophodno je navesti svu relevantnu literaturu koju je istraživač imao na početku, kao
bi i drugi istraživač mogao da proveri iste one početne informacije koje je imao prvi istraživač.

Način koriščenja literature zavisi od cilja i vrste istraživanja. Kvantitativna istraživanja koristiće
literaturu na deduktivan način, kao nešto opšte na čemu će graditi vlastito istraživanje. prikazaće
je na početku, jer iz nje proizilaze hipoteze. Nešto od literature može da se citira i na kraju u
interpretaciji kada se upoređuju sopstveni rezultati sa tuđim.
U kvalitativnim istraživanjima, ne treba polaziti od literature, već je na kraju konsultovati kako bi
se protumačili rezultati.
Kakvo god da je istraživanje, neophodno je upoznati literaturu na početku kako bi se formulisao
problem. Potreban je teorijski okvir istraživanja.
Creswell ističe da postoje tri načina da se prikaže literatura: integrativan, teorijski i metodološki.
Integrativan pristup prikazu literature je karakterističan za teze i disertacije i podrazumeva
obimnu literaturu koja je prikazana integrativno. Teorijski pristup je karakterističan za članke gde
se brani teorija, rezmatra se i povezuje sa pretpostavkama samog istraživanja. Metodološki
pristup se orijentiše na metode i definicije, posebno na kritički osvrt na korišćenu metodologiju.

a.Digitalne baze, bibliografske baze i elektronski časopisi

Digitalne biblioteke sa full tekstovima su cilj kome se teži. Njihov razvoj je tekao na sledeći
način:
prvo su formirane baze sa imenima autora, godinom izdanja, nazivom publikacije, nazivom
članka i sl.
sledeće je obuhvatanje sve većeg broja informacija: afilijacija, apstrakt, spisak literature. Ovo su
citatne baze jer se mogu izračunati citatni indeksi tj. koji je naučni rad koliko puta citiran.
Poslednji stupanj su baze podataka sa celim tekstom članka – dva oblika: 1 gde nema slika i
grafika, a drugi gde ima svega kao u originalnom članku.

Bibliotečke baze na internetu – Sochiological Abstracts, PsycINFO (abstrakti) i PsycARTICLES

(celi radovi)- pretraživanje po ključnim rečima.
Serija ISI koju je preuzeo Thomson Reuters i koja sadrži poznate baze Social Science Citation
Index (SSCI) i Science Citation Index (SCI), kao i Art&Humanities Citation index (A&HCI)
ISI Web of Science i ISI Web of knowledge su on-line platforme preko kojih se pristupa bazama
SSCI, SCI itd. ISI Web of science je dostupna i kod nas.
ISI baze nisu besplatne. Kod nas se koristi KoBSON (Konzorcijum biblioteka Srbije za
objedinjenu nabavku. Za oblast medicine Medline, za obrazovanje ERIC.
Kod nas je citatna baza SocioFakt, kojoj se pristupa preko SCIndex – Srpskog Citatnog Indeksa
koji sadrži radove iz društvenih nauka, ekonomije i prava od 1991. godine i ima radova u celini.
SCIndeks sadrži, kao svaka citatna baza, ime i prezime autora, afilijaciju, apstrakt, ključne reči,
spisak referenci, ali ima mogućnost i nalaženja sličnih i povezanih radova na osnovu deljenja
referenci.
Članci koji su on line su više citirani. Postoje univerzitetski web sajtovi na kojima su
okačeni radovi objavljeni u nekom časopisu, ili radovi pre obavljivanja ili oni koji postoje sa mo
on line.

37
 EBSCO je baza koja je delom citatna baza, delom sadrži pune tekstove, a delom full page
image baza. Preko nje se pristupa preko KoBSONa.
Jedna od besplatnih full page image baza je CiteSeer Publications ReasearchIndex, ali za
informatičke nauke.
U SAD sve je više baza sa punim tekstom-Questia, InfoTrack College Edition, Sage.

b. Bibliografski softver

Softver koji služi da piscu olakša i automatizuje navođenje referenci – Reference Menager,
ProCite, Zotero.
Pravila za citiranje – APA, MLA, Turabian.

E. ISTRAŽIVAČKA PITANJA I HIPOTEZE

U kvantitativnim istraživanjima – hipoteze, a u kvalitativnim – istraživačka pitanja. Da bi se

formulisale hipoteze potrebno je definisati varijable i relacije između njih.
Dakle, kada imamo problem i cilj, treba ih raščlaniti.
Prvi korak. Operacionalizacija – sužavanje problema, svođenje na realne okvire. Konkretno,
prvi korak podrazumeva formulisanje istraživačkih pitanja (istraživačke hipoteze i istraživačka
pitanja se razlikuju po tome što su druga postavljena kao pitanja).
Drugi korak. U kvantitativnim konfirmativnim istraživanjima – potrebno je od istraživačkih
pitanja formulisati hipoteze. HIPITEZE SU OBAVEZNE SAMO U KVANTITATIVNIM
KONFIRMATORNIM ISTRAŽIVANJIMA. U čvrsto strukturisanim istraživanjima koja su
čvrsto utemeljena na teoriji, nije potreban prvi korak – istraživačka pitanja.

Istraživačka pitanja. Početna istraživačka pitanja su uopštena i neprecizna, ali sa

operacionalizacijom varijable, postaju precizna i konkretna.

Hipoteze – rašćlanjuju problem na pogodan način – iskazi koji na proverljiv način govore o vezi
dve ili više varijabli.

Hipoteza se formuliše kao iskazna rečenica. Ona mora da sadrži:

a. tvrdnju o povezanosti dve ili više varijabli
b. jasnu implikaciju o tome da li i kako ta povezanost može proveriti odnosno odbaciti (to
znači da mora biti odbaciva i da mora da bude merljiva)
Ukoliko zadovoljava ta dva uslova, ona može da bude potkrepljena (zadržana) ili nepotkrepljena.
Postoje hipoteze koje sadrže skrivenu relaciju između varijabli, a one zapravo povezuju dve
grupe – Deca iz gradova postižu bolje rezultate na testu opšte kulture od dece iz sela, a zapravo
znači – Socijalno poreklo utiče na nivo opšte kulture.
Neki autori smatraju da postoje tri vrste hipoteze: 1)povezanost, 2) razike i 3) deskriptivne
hipoteze o distribuciji varijabli. Prve dve su isto, a treća – deskriptivna hipoteza, hipoteza da
nešto postoji teško je proverljiva i teško ju je formulisati. Za deskriptivne hipoteze koriste se H 2,
t-test za jedan uzorak, testovi normalnosti distribucije. Mogu biti determinističke – dali postoji
jeti?

38
Od problema do hipoteza. Hipoteze treba da odgovore na problem istraživanja. One proizilaze iz
problema istraživanja, odnosno iz teorije (deduktivnim putem)
Problem nastaje kad od teorijskih hipoteza treba formulisati empirijske hipoteze. U istraživanju
postoje obično jedna ili dve teorijske hipoteze i date su u uvodu u okviru deklaracije problema
istraživanja.

Kvalitativna i eksplorativna istraživanja nemaju prave istraživačke hipoteze, već polaze od

teorijskih hipoteza ili istraživačkih pitanja, koja mogu da se svedu na više teorijskih hipoteza ili
istraživačkih pitanja manjeg obima (5-7 pitanja)

Empirijska hipoteza je operacionalizovana, operacionalno definisana.

Statističke hipoteze služe da se reši dilema da li je neko niži ili viši (niži IQ npr). Statističke
hipoteze su tehnička operacionalizacija istraživačkih (supstancijalnih hipoteza). STATISTIČKIM
HIPOTEZAMA NIJE MESTO U IZVEŠTAJU ISTRAŽIVANJA.

1. Da li su hipoteze uvek potrebne

Ne u kvalitativnim i eksplorativnim istraživanjima – ne u akcionim, strukturalnim, deskriptivnim

i studijama slučaja.
Ipak eksplicitno prikazane hipoteze doprinose epistemološkoj vrednosti istraživanja.

2. Značaj i problemi operacionalizacije u istraživanju

Operacionalizacija je neophodna u svim fazama istraživanja – obezbeđuje ponovljivost i

proverljivost istraživanja.
Operacionalizacija se može kompromitovati kroz pogrešnu primenu – npr. dugačak spisak
statističkih hipoteza.
Treba se čuvati partikularizacije – gubitka celovitosti – preterano pojednostavljivanje pojmova.
Glavna zamerka pristalica kvalitativnih istraživanja postpozitivizmu je to što raščlanjivanjme
pojmova dolazimo do gubitka celovitosti. Mešutim ni celina kao neprecizno definisana i bez
objektivnosti nije dobra.
Dugački spiskovi statističkih hipoteza nisu metodoloki neipsravni, nego se njima gubi kontekst.

F. STRUKTURA, PROJEKT I PREDLOG

Struktura ili shema istraživanja. Ne mora da bude u vidu posebnog dokumenta, ali mora da bude
u glavi istraživača i može da se menja.
Struktura se prikazuje u vidu dijagrama odnosa varijabli i objekata.
Varijable se na dijagramu prikazuju kao podela varijabli, njihovi odnosi i tačke u kojima su
izmerene ili primenjene. Iz strukture se vidi koje su varijable NV, koje ZV, kol+je deskriptivne,
koje kontrolne ili grupišuće.
Objekti – u dijagramu se prikazuje koji su objekti smešteni u koje grupe. Takođe, prikazuje se
način grupisanja objekata – randomizacijom, grupisanje na osnovu prirodne varijable, prigodnim
putem i sl.
Faktor vreme je bitan za longitudinalne studije.

39
Retko se u naukama o ponašanju i društvenim naukama koriste ove strukture ili dijagrami.
Umesto toga koriste se verbalni opisi.
Propusti u strukturi istraživanja dovešće do loše interne valjanosti, što znači da je istraživanje
loše pre nego što je počelo.

Predlog i projekt istraživanja.

Predlog istraživanja učestvuje u nekoj vrsti utakmice sa željom da bude prihvaćen.
Projekt istraživanja, pored strukture, sadrži i elemente važne za sprovođenje istraživanja, tj.
predstavlja plan ili skicu istraživanja.

Delovi:
Hipoteze
metode prikupljanja podataka
metode manipulisanja varijablama i kontrolne varijable
način uzorkovanja objekata i veličinu uzorka
metode analize podataka

Predlog ili projekat komercijalnog istraživanja treba da sarži sledeće rubrike:

- problem i ciljevi istraživanja
- mogućnost primene rezultata
- opšti značaj istraživanja
- komparativne prednosti u odnosu na konkurente
- angažovanje eventualnih drugih resursa
- nacrt istraživanja i ključne epistemološke karakteristike
- angažovanje ispitanika i drugih učesnika u istraživanju
- veza sa drugim projektima
- podaci, biografije i bibliografije za sve saradnike i njihova uloga
- podaci o instituciji
- tzv „kontrolne tačke“
- nečin diseminacije rezultata
- finansijksi plan
- vremenski plan

U kvantitativnim istraživanjima, projekt se piše pre početka istraživanja, a u kvalitativnim se

gradi u toku istraživanja.

A. VALIDNOST ISTRAŽIVANJA
Valjanost (validnost) celog istraživanja se zasniva na valjanosti zaključka. Campbell
je validnost podelio na:
• validnost statističkih zaključaka,
• internu validnost,
40
 • eksternu validnost i
• konstruktivnu validnost.
Campbell je predložio pretnje validnosti tj. uticaje koji deluju na istraživanje tako što
ograničavaju interpretaciju nalaza. U svako istraživanju postoje uticaji koji umanjuju valjanost
njegovih zaključaka, ali se kod nekih ovi uticaju mogu ukloniti.

1. Interna validnost

Prvobitno je interna validnost određena kao svojstvo konkretnog istraživanja da

omogući kauzalno zaključivanje.
Osnovni izvor pretnje internoj validnosti jeste dejstvo neželjenih varijabli - mešanje
ili konfundacija, medijacija ili moderacija. Ako postoji dejstvo neželjenih varijabli, ne zna se
koja je varijabla dovela do promena u zavisnoj varijabli. Ali, ako u istraživanju nema dejstva
neželjenih varijabli, onda je ono dovoljno interno validno.
Kriterijum interne validnosti se može primeniti na bilo koji nacrt, ne samo
eksperimentalni, ukoliko se u tom nacrtu zaključuje o kauzalnosti.
Osnovna pretnja internoj validnosti je konfundacija-jer ako imamo konfundaciju, ne
možemo da eliminišemo moguća alternativna kauzalna objašnjenja, što je treći element
utvđivanja kauzacije.
Interna validnost se ne primenjuje na istraživanja koja ne ispituju povezanost nezavisne i
zavisne varijable, ali se može zahtevati u korelacionim studijama u modifikovanom obliku.
Interna valdinost se odnosi na jednu konkretnu studiju i ne može se preneti na drugu, ma
koliko slične (npr. nova nastavna metoda kao jedini razlog poboljšanja znanja).
Teško je razlikovati internu i konstruktivnu validnost. Campbell smatra da interna
validnost načelno ne podrazumeva konstruktivnu, ali da su one povezane. Načelno, interna
validnost se ne bavi razlozima i načinima delovanja nezavisne varijable na zavisnu. Ali da bismo
utvrdili jedan od zahteva za internu validnost – to da ne postoje drugi mogući uticaju na zavisnu
varijablu – moramo raščlaniti moduse uticaja NV na ZV, što se podudara sa analizom
konstruktivne validnosti.
Primer konfundacije: eksperment u kome je pacov trebao da razlikuje krug (hrana) od
elipse (šok). Istraživači su smanjivali razlike između elipse i kruga i trebalo je utvrditi do kada
pacov može da uoči razliku. Međutim, kod pacova se javila eksperimentalna neuroza i autori su
dobili velike nagrade, a onda je neki drugi istraživač utvrdio da su se pacovi uslovljavali na pisak
koji je prethodio svakom izlaganju slika, a kako su na pisak dobijali bilo hranu bilo šok, oni su
razvili neurozu.

1.a. Pretnje internoj validnosti.

- istorija – neki događaj se javio između pretesta i posttesta i imao je uticaj na posttest, a
ako postoji i više grupa ispitanika, moguće je da je na neke grupe uticao, a na druge nije, ili su
razne grupe imale razne događaje.
- maturacija – procesi koji su se desili ispitanicima između pretesta i posttesta
(odrastanje, starenje, sticanje iskustva)
- senzitizacija ili testiranje – testovi koji se zadaju na pretestu mogu pripremiti ispitanike
na dva načina - 1. tako da budu podložniji dejstvu tretmana ili da budu otporniji na efekat
tretmana ili 2. da bi i bez tretmana bili bolji na posttestu (naročito ako je isti test pre i posle).
Dejstvo pretesta na posttest se izbegava zadavanjem drugačijeg instrumenta. Ali ako on nema isti
41
predmet merenja ili težinu, postoji pretnja instrumentacije. Campbell merenje u pretestu koje
utiče na posttest naziva reaktivnim jer pretest predstavlja vrstu tretmana. Merenje stavova o
kontraverznim pitanjima, postignuća, memorije i sl. je reaktivno.
- instrumentacija – instrumenti menjaju svojstva tokom vremena ili istraživač namerno
menja formu testa ili procenjivača u pretestu da bi izbegao pretnju testiranja, ali time se promena
instrumenta meša u uticaj NV na ZV (primer ocenjivača čija se svojstva menjaju ili kada su
različiti ocenjivači u različitim grupama, primer tehničkog uređaja koji se kvare itd.)
- mortalitet – ispadanje ispitanika. Postoje mehanički i selektivni mortalitet. Mehanički
nema veze sa varijablama koje se istražuju (npr. pregorela sijalica na projektoru i grupa se razišla,
ekperimentator pročitao pogrešne instrukcije, neko je upao u prostoriju...). Selektivni gubitak
podrazumeva da ispitanici odustaju zbog nekih svojih svojstava (problem je ako ta svojstva imaju
uticaj na ZV).
- regresija ka proseku - ako su neki ispitanici u pretestu bili niski ili visoki po ZV, u
posttestu će, ovi prvi, biti bolji, a ovi drugi, gori. Ne može se dva puta uzastopce biti najgori ili
najbolji. Tu učestvuju neželjene slučajne pojave – greške.
- pristrasna selekcija ili selekciona pretnja – kod istraživanja koje imaju više grupa.
Ako postoji selekciona pristrasnost, grupe već na početku neće biti jednake. Ako se izbor
ispitanika izvrši po nekoj varijabli koja korelira sa NV ili koja utiče na ZV, onda će zaključci
patiti od mešanja treće varijable. Ako randomizacija nije sprovedenea kako treba, postoji
mogućnost selekcione pretnje.
- interakcija selekcije i ostalih pretnji – sve pretnje internoj validnosti, osim selekcione,
postoje uvek i aktuelne su kad postoji jedna grupa ispitanika, a selekciona pretnja se javlja kad
ima više grupa. Pretnja selekcije i drugih pretnji dovodi do pogrešne razlike između grupa u
posttestu. Izbor neekvivalentnih grupa, bez ranodmizacije ili jednačenja, uvodi pretnju
interakcije.
- socijalne pretnje – dejstvo raznih socijalnih interakcija između učesnika. Naročito je
izražena kod nacrta sa više grupa. Pod socijalnim pretnjama se podrazumevaju: razmena
iskustva ili imitacija tretmana (ako su grupe u kontaktu, kontrolna grupa može saznati za
tretma u ekperimentalnoj i može imitirati tretman), rivalitet (kontrolna grupa može razviti
rivalitet kojim može kompenzovati efekte tretmana u ekperimentalnoj grupi), demoralizacija
(kontrolna grupa zna šta radi ekperimentalna ili zna da se njima nešto radi, pa iz povređenosti
loše radi posttest) i kompenzacija kontrolnoj grupi (ako se vrši pritisak na istraživača koji onda
omogućava neke elemente tretmana kontrolnoj grupi i time menja rezultate na posttestu).
Kad postoji jedna grupa, pretnje stvaraju lažne razlike između pretesta i posttesta. U
nacrtima sa više gurpa, pretnje validnosti mogu stvoriti lažne razlike između grupa na posttestu.
Smatra se da neeksperimentalni nacrt ima nisku internu validnost, jer ne mogu da se
kontrolišu ove pretnje, a ekperimentalni koji se obavlja u laboratoriji ima visoku internu
validnost.

Otklanjanje pretnji internoj validnosti – Generalno, pretnje validnosti se otklanjaju

dobrim nacrtom koji treba da ima dve osobine: jedna ili više kontrolnih grupa ili
kompletna randomizacija. Međutim i ako se to učini, mogu da opstanu neke pretnje – npr.
pretnja istorije, ako se jednoj grupi u međuvremenu nešto desi, ili maturacije, ako je jedan
ekperimentator koji ne može simultano da ispita sve grupe, ili ako se uvede novi eksperimentator,
on može da postane konfundirajuća varijabla. Pretest može da stvara pretnju senzitizacije, pa je
Solomon predložio nacrt sa 4 grupe. Randomizacija ne može uvek da se sprovede, a jednačenje

42
nije dovoljno efikasno. Često je u praksi nemoguće potpuno odvojiti kontrolnu i eksperimentalnu
grupu radi izbegavanja socijalnih pretnji, a postavlja se i pitanje jednakosti uslova.
Ako grupe nisu randomizirane, selekciona pretnja i selektivni mortalitet se mogu samnjiti
ako se da pretest, pa se ujednačavaju grupe na osnovu njega.
Konačno, potrebno je razmišljanje i kreativnost za otklanjanje pretnji internoj validnosti.

2. Eksterna validnost.

Eksterna validnost je potencijal za tačne generalizacije tj. reprezentativnost zaključaka

istraživanja. Ekterno validni zaključci se mogu generalizovati na: druge ljude, druga mesta,
uslove ili tretmane i druga vremena. Što su izvori varijacija uzročno-posledičnih odnosa manji,
kauzalni odnos se može više generalizovati i istraživanje je eksterno valjanije.
Eksterna validnost se deli na:
- populacijsku validnost
- ekološku validnost
Populacijska validnost se tiče generalizacije na druge ljude. Ako je uzorak
reprezentativan, zaključci israživanja se mogu generalizovati na celu populaciju. Pretnja
eksternoj validnosti je nereprezentativnost uzorka u odnosu na populaciju na koju želimo da
generalizujemo zaključke. Slično deluju i mortalitet, maturacija i selekciona pretnja, jer menjaju
svojstva uzorka i njegovu reprezentativnost.
U okviru populacijske, navodi se i personološka validnost- nju ugrožavaju interakcije
psiholoških osobina ličnosti sa ekperimentalnim tretmanom. Postoji i dobrovoljačka greška kao
primer ugrožavanja personološke validnosti.
Ekološki validno je istraživanje koje je prikupilo podatke o prirodnom ponašanju ljudi
(spontanom ponašanju, ponašanju u prirodnim uslovima). Smatra se da sva istraživanja u
laboratoriji nisu ekološki validna, tj. nisu ekterno validna iako imaju visoku internu validnost
(npr. eksprementi na životinjama – pitanje je koliko se mogu generalizovati na ljude).
Drugi način gledanja na prirodu eksterne validnosti je da je osnovni izvor njenog
ugrožavanja loš uzorak. Uzorak se odnosi na uzorak objekata, situacija i vremena. Ako je
problem u uzorkovanju situacija ili vremena, to se može nazvati ekološkom reprezentativnošću ili
reprezentativnošću varijabli (da li zaključci koji važe za školu sa periferije, važe i za školu iz
centra itd)

2.b. Pretnje eksternoj validnosti

- interakcija selekcije i tretmana – eksperimentalna ili kontrolna grupa mogu biti izabrane
pogrešno, tako da bude više ili manje podložna tretmanu, pa se rezultati te grupe ne mogu
generalizovati. Nerandomizirani nacrti su više izloženi toj pretnji.
- reaktivni ili interaktivni efekti testiranja – pretest može da snizi ili poveća osetljivost
ispitanika na tretman, a posttest može učiniti da „sve dođe na svoje mesto“. Ove pretnja postoji
naročito u ispitivanjima stavova ili vrednosti.
- reaktivni efekti samog tretmana – postavka eksperimenta može više da deluje na reakciju
ispitanika nego NV. To su Hawthorne efekat, placebo efekat, efekat noviteta, efekat Johna
Henrya itd.
Hawthorne efekat podarazumeva uticaj merenja na rezultate merenja uopšte ili na nedovoljnu
kontrolu ekperimentalnih varijabli (eksperiment sa 6 devojaka u pogonu Western Electric u
Hawthorne-u). Ovaj efekat se odnosi na to da je teško učiniti da se ispitanici ponašaju spontano u

43
eksperimentalnoj situaciji. Ovom efektu je podložna motivacija za rad, ali ne i oseti, brzina
reakcije, memorije i sl. Zajonc smatra da se ovde radi o socijalnoj facilitaciji i inhibiciji –
delovanju drugih ljudi koje povoljno deluje na dobro naučene radnje, a negativno na slabo
naučene radnje.
Placebo efekat podrazumeva promenu ponašanja ispitanika zato što misle da tretman deluje na
njih i može da utiče na krvnu sliku, telesnu temperaturu i sl.
Efekat noviteta je dejstvo novog iskustva na ispitanike, a ne samo dejstvo NV.
John Henry efekat je drugo ime za socijalnu pretnju rivaliteta i odnosi se na takmičenje sa
ekperimentalnom grupom koje mogu da pokrenu članovi kontrolne grupe (John Henry se
takmičio sa parnom mašinom za bušenje kamena i pobedio)
- interferencija višestrukih tretmana – efekat katalizatora, jer prethodni efekti deluju kao
katalizatori na naredne. Tretmani mogu delovati jedan na drugi (efekat redosleda) ili u
kombinaciji.
- efekti ispitanika i istraživača – slično personološkoj valjanosti – ispitanici su aktivni činioci
koji svoje interese stavljaju u interakciju sa ciljevima istraživanja, a isto deluju istraživači. Sve
što je specifično za naš uzorak i nas same – nije generalizabilno.

Otklanjanje pretnji eksternoj validnosti. Najbolji i najteži način dokazivanja ekterne

validnosti je replikacija istraživanja. Eksterna validnost zahteva reprezentativnost uzorka o čemu
se ocena ne donosi lako, zatim sličnost sa rezultatima sličnih istraživanja ili različitost
sarezultatima manje sličnih istraživanja. Kompleksni nacrti, posebno faktorski nacrti, moguće su
sredstvo dokazivanja eksterne validnosti. Ako ne postoje značajni efekti interakcije, to znači da
su dejstva jedne NV, na svim nivoima ostalih NV, jednaka tj. generalizabilna, a ako postoji efekat
interakcije dve varijable, onda uticaj nijedne nije generalizabilan.
Neeksperimentalna istraživanja u prirodnim uslovima su ekterno validnija od eksperimentalnih
jer prva manje ugoržavaju validnost putem artificijelnih uslova.
Hawthorne i placebo efekat se kompenzuju ako se kontrolnoj grupi da neki lažni placebo
(placebo pilule), Ispitanici ne smeju da znaju kojoj grupi pripadaju – to su slepi nacrti. Postoji i
dvostruki slepi nacrt u kome ni ispitivači ni ispitanici ne znaju da li ispitanik prima tretman ili
placebo.

3. Konstruktivna validnost

Konstruktivna validnost se tiče generalizabilnosti konstrukata i njihovog merenja u

istraživanju. Ona se odnosi na imenovanje mernih i drugih operacija u istraživanju (teorijsko i
operacionalno definisanje konstrukta). Npr. u konstruktivno validnom istraživanju konstrukt
znanje se definiše i meri tako da bude toliko široko i univerzalno da bude prihvatljivo i poznato
svima. Ako je konstrukt novi nastavni metod, to je metod koji je istraživač izmislio na teroijski
generalan način, aktivni činioci tog metoda su oni koje teorija predviđa i metod je sproveden
onako kako je zamišljen. Ako taj nastavni metod ne stimuliše kritičko mišljenje onoliko koliko je
zamišljeno, narušena je konstruktivna validnost.
KV istraživanja se razlikuje od KV merenja, ali je teško naći granicu. Ono što ih može
razgraničiti je operacionalizacija.

4. Validnost statističkog zaključka

44
 Ovu validnost narušavaju:
- pogrešan izbor statitika ili statističkog testa
- neprilagođena statistička tehnika istraživačkom nacrtu
- greške u manipulaciji i pripremi podataka
- pogrešni parametri obrade itd.
To sve kompromituje nalaze i zaključke koji proizilaze iz njih. Tu spadaju i teme vezane
za testiranje statističkih hipoteza.

45