A NEW DAY IN YOUR LIFE Anthony de Mello

Sećate li se priče o orlu koji je ziveo medu kokošima? Postoji i drugi završetak. Kada je ugledao
orla u visini, postao je svestan sopstvene vrednosti i konacno uspeo da poleti, da otpocne novi
život, da preobrati svoje postojanje u spokojstvo i radost.

Naša sreca je na dohvat ruke: ona ne zavisi od onoga sto nam se dešava, vec od nacina na koji
opažamo svet i suocavamo se sa njim.

Ako želimo da budemo srecni, možemo to biti odmah, jer je kljuc naše srece skriven u nama. Sve
prepreke na putu do srece sami smo stvorili. Jeste li svesni da ste odgovorni za sopstvenu srecu
u svim godinama koje su prošle? Dozvolili ste da vas neko kontroliše, da vam nametne odredeni
nacin života.

Možemo okusiti život tek kada odbacimo strah da cemo bilo šta izgubiti, kada postanemo svesni
da nam ništa ne može biti oduzeto. Nesvesne osobe ne mogu da uzvrate ljubav, mogu samo
pokazivati želje, ocekivanja i manipulisati njima. Ono što ljudi nazivaju ljubav, najcešce je samo
autointeres. Naucili su da porede ljubav sa vrlinom i da je žive na nacin koji je prihvatljiv za
druge, Proverite svoju ljubav, svoj nivo svesnosti na sebi, kada se neka vaša želja sukobi sa
željom voljene osobe ili biva odbacena. Šta se tada dešava? Da li dolazi do razocaranja?

Jedino zlo na ovom svetu je nesvesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo život kakav
stvarno jeste, nerazumevanje za druge ljude i njihove postupke, nemogucnost da ih prihvatimo
bez straha.

NOVI DAN

ANTONI DE MELO

BEOGRAD / MMI

Duhovne ivežbe

Naslov originala

A NEW DAY IN YOUR LIFE Anthony de Mello

Preveo i priredio

Plavio Rigonat

Copyright za Srbiju Plavio Rigonat

Neovlašćena proizvodnja ove knjige i trgovina istom

najstrože se kažnjava (Cl. 147 u vezi sa cl. 172 krivicnog zakona Srbije.)

PRVI DEO

OSTAVITE SVOJ ČAMAC NA OBALI

Molitva, ljubav, duhovnost, vera

znace oslobadanje od iluzija.

Kada jednom odbacimo iluzije,

srce je slobodno, ljubav se širi.

Tada ste srecni.

Tada ste prosvetljeni.

Tek tada spoznajete Boga...

Duševni mir

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina živeli u istom manastiru a da se nijed-
nom nisu posvadali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome: „Ne misliš li da bi trebalo bar
jednom da se posvadamo?" a ovaj je uzvratio: „Zašto da ne? Oko cega cemo se svadati?" „Mogli
bismo oko ovog hleba", predložio je prvi. „U redu, svadajmo se oko hleba. Kako se to radi?"
„Ovako", rekao je prvi monah. „Ovaj hleb je moj, šta ceš sad?" „Zadrži ga", rekao je drugi monah.

Duševni mir ne mora biti pokvaren nekim sporom ili diskusijom. Ono što uništava taj mir je „ja",
naš ego. „Ovo pripada meni i ni sa kim ga necu deli-ti." Kada prevagne ovakav egoisticki stav i
vezanost za stvari, srce postaje svakim danom sve tvrde. To je najveci neprijatelj unutrašnjeg
mira i spokojstva: tvrdo srce, okorelo od egoizma i prianjanja za ono što nas okružuje.

Zamislite da u jednoj naciji grupa ljudi koji po-seduju velike površine zemlje i novca izjavi: „Ni sa
kim necemo deliti naše bogatstvo". Zamislite da svi narodi na zemlji zauzmu isti stav: „Samo nas
naše

blagostanje zanima; drugi nas uopšte ne interesu-ju". Kako ocuvati mir u takvoj situaciji?
Okamenjena srca, okamenjene nacije. Ali pre nego što progovorimo o nacijama, govoricemo o
vama, o sebi.

Posmatrajte svoje srce. Mogli biste reci: „Život nam je ispunjen svadama i borbom!" Ali nema
mržnje, nema ozlojedenosti. „Život nam je ispunjen bolom i patnjom!" Ali nema nikakvog nereda u
vašoj svesti. „Život nam je ispunjen stalnom dinamikom i neprekidnom akcijom!" Ali nema
duševnog nemira, nema nervoze. Možete li ovo izjaviti kad je rec o vama? Ako možete, bicete
graditelji mira u ovom svetu. Sirenje mira i duševnog spokojstva sama je suština i svrha molitve.
Kako se to postiže? Hocemo li to pokušati? Da pokušamo sada i ovde?

Izvedimo najjednostavniju duhovnu vežbu koja traje samo minut-dva. Zatvorite oci i uspostavite
kontakt sa svojim telom. Obratite pažnju na dodir odece i ramena, na dodir odece i leda. Šaka.
Osetite svoju šaku koja se na nešto oslanja ili dodiruje drugu ruku. Osetite težinu svoga tela, koja
pritiska stolicu na kojoj sedite, ili krevet na kome ležite. Stopala dodiruju obucu ili tle. Ponovite još
jednom: ramena, leda, šaka, bokovi, stopala. Još jednom, polako: ramena, leda, šaka, bokovi,
stopala. Sada lagano otvorite oci. Vežba je gotova.

Šta se dogodilo dok ste izvodili vežbu koju sam vam predložio? Da li ste se opustili ili vam je
porasla napetost? Vecina ljudi doživljava opuštanje, retki osete nervozu. Ukoliko vam se to
desilo, dobro bi bilo da stupite u dodir sa svojom tenzijom. U kom delu tela ste osetili napetost?
Obratite svu svoju pažnju na to. Postepeno, doci ce do opuštanja. Ako

se vežba ponovi nekoliko puta, mnogi ce možda i zadremati.

Da li ova vežba opuštanja donosi mir o kome govorim? Ovo nije vežba opuštanja, ovo je vežba
pažnje. ,,U redu! Ali duševnog mira!?" Da, duševnog mira, cak i ako možda ne verujete. To je kao
da ulazite u same sebe. Kao eksperiment, novi doživljaj, zacudno videnje stvarnosti.

Tišina koja vodi Bogu

Ova razmišljanja su pomoc, uputstva za pros-vetljenje. Govoricu vam o molitvi, meditaciji, o ra-
dosti, duševnom miru, životu, slobodi i tišini.

Pocecu od tišine i odmah cu vam reci zašto: svaka staza koja vodi Bogu je staza koja vodi tišini.
Tišina je pocetak.

Šta je tišina?

Na Istoku postoji prica o caru koji je posetio svog ucitelja i rekao mu: „Strahovito sam zauzet, po
citav dan. Kako da dodem do duhovnog sjedinjenja s Bogom? Ali odgovori mi jednom
recenicom!" Ucitelj mu je rekao: „Jedna rec bice dovoljna!" „Koja?" upitao je car. „Tišina",
odgovorio je ucitelj. ,,A kako da doprem do tišine?" pitao je car. „Meditacijom." Na Istoku,
meditacija znaci nerazmišljanje, prevazilaže-nje misli. Onda je car upitao: „Šta je meditacija?"
Ucitelj je odgovorio: „Tišina!" „Kako da doprem do Tišine?" „Meditacijom!" „Šta je meditacija?"
„Tišina!"

Tišina znaci prevazilaženje reci i misli, da ih ostavimo iza sebe. Šta ne valja kod reci i misli? To
što su ogranicene.

Bog nije ono što govorimo o njemu: nije ništa od onoga što zamišljamo. To je ono što ne valja
kod reci i misli. Vecina ljudi zarobljena je predstavama koje su stvorili o Bogu. To je glavna
prepreka na putu spoznaje. Da li biste voleli da doživite tišinu o kojoj govorim?

Prvi korak je da shvatimo. Šta? Da shvatimo kako Bog nema niceg zajednickog s vašom idejom
o njemu.

U Indiji raste puno ruža. Pretpostavimo da nikad u životu nisam osetio miris ruže. Pitam vas ka-
kav je miris ruže. Možete li mi ga opisati?

Ako ne možete da opišete tako jednostavnu stvar kao što je miris ruže, kako možete govoriti o
Bogu? Bog prevazilazi sve reci o njemu. To je ono što ne valja kod reci. Jedan veliki mistik
napisao je knjigu Oblak nespoznaje, u kojoj govori: „Hocete li da spoznate Boga? Postoji samo
jedan nacin: nespoznaja!" Morate izaci iz svoga uma i svojih misli; tada ga možete shvatiti srcem.

S one strane reci

Ako je sve ovo istina, šta su onda Sveti spisi? Oni nam ne daju sliku Boga, cak ni opis; nude nam
samo indikacije. Sve zato što su reci nemocne da ga opišu.

Uzmimo da se nalazim u Indiji i putujem ka Bombaju. Stižem do table na kojoj piše „Bombaj".
Kažem: „Aha, tu smo. Ovo je Bombaj". Vracam se nazad. Kada stignem, ljudi me pitaju: „Jesi li
bio u Bombaju?" „Bio sam." „I kakav je?" „Šta da vam ka-

žem, žuta tabla s nekim slovima, jedno je cini mi se B, drugo..." Eto. Tabla nije Bombaj, niti
uopšte lici na njega. Nije ni crtež Bombaja. Samo znak, putokaz. To su i Sveti spisi, samo
putokazi. Kada Mudrac pokaže ka Mesecu, budala vidi samo prst. Zamislite da uperite prst ka
mesecu i kažete: „Mesec", a neko vam pride i kaže: „To je, znaci, Mesec?" gledajuci u vaš prst. U
tome je opasnost i tragedija reci. Reci su lepe. „Otac", recimo, lepa je rec kao simbol za Boga.
Crkva o tome govori kao o tajni. Bog je tajna. Ali ako bukvalno shvatite rec „Otac", naci cete se u
corsokaku, jer ce vas pitati: „Kakav je to otac kad dozvoljava toliko patnje u svetu?" Bog je tajna!
Nepoznat, neshvatljiv, zauman, neizreciv.

Zamislimo da se covek koji je od rodenja šlep zainteresuje kakva je ta zelena boja o kojoj ljudi
govore. Kako biste je opisali? Nemoguce! Pitace vas: „Da li je hladna ili je topla? Velika ili mala?
Gruba ili meka?" Ništa od toga. Siroti covek formuliše pitanja na osnovu svojih ogranicenih
iskustava. Ali pretpostavimo da sam muzicar i da mu kažem: „Ja cu da ti objasnim kakva je
zelena boja - ona je kao muzika". Jednog dana taj covek progleda i ja ga pitam: „Jesi li video
zelenu boju?" a on odgovori: „Nisam". Znate li zašto? Tražio je muziku! Toliko se vezao za ideju
muzike da, cak i kad je video zelenu boju, nije mogao da je prepozna.

Postoji prica o ribici u okeanu. Neko joj kaže: „O, kako je beskrajan okean! Velicanstven je, cude-
san!" A ribica, plivajuci levo-desno, uzvraca: „Gde je taj okean?" „Pa u njemu si!" Ali voda je sve
što ona nalazi, jer nije u stanju da shvati staje okean. Vezana je za reci. Ne dešava li se i nama
ista stvar? Mož-

da nas Bog posmatra, dok mi, zatocenici sopstvenih ideja, uzaludno tapkamo u mraku! Tragicno.

Tišina je prvi korak da bi se stiglo do Boga i shvatanja da su sve ideje o Bogu potpuno deplasi-
rane. Najveci broj ljudi nije spreman da ovo shvati, što pretstavlja veliku prepreku svakoj molitvi.

Da bismo stigli do tišine, neophodno je da postanemo svesni naših pet cula, koristeci ih.
Mnogima se ovo može uciniti kao nešto apsurdno i gotovo ne-verovatno, ali sve što treba da
ucinite je da gledate, slušate, dodirujete, mirišete i okusite.

Na Istoku govore: „Bog je stvorio svet. Bog igra u svetu". Možete li zamisliti ples a da ne vidite
onoga ko igra? Da li su oni jedno? Ne. Bog je u stvaranju kao glas pevaca u pesmi. Zamislimo da
pevam neku pesmu. Tu je moj glas i ta pesma. Oni su tesno povezani, ali nisu isto. Razmislite -
nije li cudno da slušamo pesmu, ali ne i glas? Da vidimo ples, ali ne i onog ko igra?

Gledanje srcem

Možda je dovoljno da zatvorimo oci kako bi nam bila ukazana milost da vidimo i spoznamo
Boga? Ne. Nama može biti ukazana milost da vidimo i spoznamo, ali to iziskuje poseban nacin
gledanja.

Lisica je rekla Malom Princu nešto cudesno: „Samo se srcem ispravno vidi. Suština ostaje ne-
vidljiva za oci". Treba znaci slušati srcem, gledati srcem.

U jednoj japanskoj prici govori se o uceniku koji sumnja u sopstvenog ucitelja: „Kriješ mi najdublju

tajnu kontemplacije". Ucitelj mu odgovara: „Ne, naprotiv". Ucenik ostaje pri svome. Jednog dana
hodali su u podnožju planine i culi pticu kako cvrkuce. Ucitelj je upitao ucenika: „Jesi li cuo cvrkut
ptice?" „Da", odgovorio je ucenik. „Sada znaš da ništa nisam sakrio od tebe", rekao mu je ucitelj.
„Da", potvrdio je ucenik. Znate li šta se dogodilo? Ucenik je osetio srcem, slušao je srcem. To je
ta milost koja nam se može ukazati, samo ako umemo da gledamo i slušamo.

Zamislite da posmatram zalazak sunca. Neki seljak mi pride i pita me: "Šta gledaš? Kao da si op-
cinjen." Ja mu odgovorim: „Opcinjen sam Lepo-tom!" Siroti covek onda pocne da dolazi svake
veceri na to mesto, tražeci Lepotu, i pita se kud se sakrila. Vidi sunce, nebo, oblake, drvece. Ali
gde je Lepota? On ne shvata da Lepota nije jedna stvar. Lepota je nacin gledanja na stvari.
Pogledajte oko sebe. Zaista se nadam da ce vam biti ukazana ova milost, jer ce vas obuzeti
spokoj stvo dok gledate, i utonucete u tišinu i mir. Tada cete videti. Kako se kaže u je-vandelju po
Jovanu: „On je bio u svetu, i svet je radi Njega stvoren, ali svet Ga nije prepoznao". Ako pravilno
gledate, možda ga prepoznate. Nadam se da cete, gledajuci ples, videti i onog ko igra.
Sveto pismo je prst koji pokazuje Svetlost. Koristimo reci da bismo ih prevazišli i stigli do tišine.
Kako? Uzmimo, na primer ovaj deo: ,,A u poslednji veliki dan praznika, Hristos je ustao i pozvao:
'Ko je žedan, neka dode k meni i pije'" (Jov. 7;37). Podimo od pretpostavke da je to što ste
procitali ostavilo utisak na vas. Šta dalje? Ne citajte dalje, vec izgovarajte tu recenicu: „Ko je
žedan neka dode k meni i

pije", obracajuci se svome srcu. Ponavljajte i ponavljajte ove reci, sve dok vam ne ispune srce.
Nije neophodno razmišljati o smislu samih reci: vaše srce zna njihov smisao. Kada stignete do
ispunjenosti, reagovacete na reci. Kako? Neki ce možda reci: „Svako? Zar to hoceš da kažeš,
Gospode? Lopov, greš-nik? Dobro, evo me, daj mi da pijem!" Neko drugi ce reci: „Ne verujem. O
kom picu je rec? Toliko sam ti puta prilazio i nikad mi ništa nisi dao!" Tu neko oseca razocaranje,
srce mu je ispunjeno gnevom i ozlojedenošcu, i sasvim je razumljivo što tako govori sa Bogom.
To je velika molitva, jer najpoštenije iznosi ono što taj covek nosi u svom srcu. Neko treci bi
mogao da kaže: „Sasvim mi je jasno o cemu govoriš, Gospode, jer si mi vec davao da pijem! Evo
me, opet sam ožedneo!"

Ovo je jedan od nacina da se uzvrati na poziv Biblije. Ali može doci i trenutak kada ste previše
umorni da biste reagovali recima. Kad vas osecanja preplave, s toliko dubine i snage koje nijedna
rec ne može da izrazi, možete samo da ne cinite ništa, da ostanete u tišini; odgovor Bogu
prevazilazi ma koju rec, neizreciv je. Ostanite u toj tišini sve dok vam pažnja ne popusti. Tek tada
uzmite knjigu i nastavite s citanjem, do trenutka kada vas uzdrma neka druga recenica.

Eto nacina kako da citate reci Svetog pisma da biste ih prevazišli, sve do tišine. Citati, izgovarati i
odgovoriti. Malo-pomalo, rezultat ce biti tišina. A u tišini nalazite Boga.

Postoji još jedan nacin kako da se pristupi Svetom pismu. Ostanite u tišini, gledajuci i slušajuci. A
kada dostignete ovaj duboki unutrašnji mir, seticete se neke recenice iz Biblije.

Šum talasa

Znate li šta ce se desiti? Reci Svetog pisma kao da ce se urezati u vaše srce. Njihovo znacenje
posta-ce tako snažno da ce samo produbiti tišinu u kojoj se nalazite. Dobice znacenje koje
prevazilazi ono koje um može da shvati. Mogu li ove reci uznemiriti vaš unutrašnji mir? To je kao
mir i spokojstvo veceri; osluškujete cvrkut ptice ili crkvena zvona, i ti zvuci cine vašu tišinu još
dubljom.

Razmislite o sledecim recima: „Pridi, podi sa mnom!" „Sve je moguce za onoga koji veruje. Veru-
ješ li da ja to mogu uciniti?" „Mir!" „Ne strepite, to sam ja!" „Voliš li me?" Zamislite daje Isus tu, da
stoji pred vama i upucuje vam ove reci. Morate odoleti iskušenju da odgovorite. Cutite, ništa ne
odgovarajte. Pustite da reci dopru do vašeg srca, da obuzmu citavo vaše bice. I, kad više ne
možete da izdržite, reagujte, dajte svoj odgovor. Najverovatnije cete uci u tišinu pre svog
odgovora. To je veoma jednostavan i efikasan metod da bi se stiglo do tišine.

Sada cu vam ispricati jednu pricu, kao najkraci put od ljudskog bica do istine.

Na jednom ostrvu, oko tri milje od kopna, postojao je hram. U tom hramu bilo je hiljadu srebrnih
zvona, velikih i malih. Kad god bi vetar duvao, zvona su zvonila. Pricalo se da svako ko cuje ova
zvona biva prosvetljen i doživljava duboko jedinstvo s Bogom.

Prošli su vekovi i ostrvo je potonulo u okean. Ostrvo, hram i zvona. Ostala je samo legenda da
ova zvona ponekad zvone i da onaj ko ima dar da ih cuje stiže pravo do Boga. Jedan mladic
prešao je stotine

kilometara da bi stigao do mesta gde su se, kako se govorilo, nekada mogla cuti zvona sa
potonulog hrama. Seo je u hlad jednog drveta kraj okeana i napeto išcekivao ne bi li cuo zvuk
ovih zvona. Koliko god osluškivao, cuo je samo šum talasa koji su se razbijali o stene i
zapljuskivali obalu. To je pocelo da ga iritira, jer se trudio da ne cuje taj zvuk, ne bi li cuo zvona.
Pokušavao je nedelju dana, dve, cetiri... puna tri meseca. Kada je vec razmišljao da odustane,
cuo je jedne noci kako starci iz sela pricaju o ljudima koji su doživeli tu milost. Njegovo srce se
ponovo probudilo, ali znao je da ushicenje srca ne može zame-niti zvuk ovih zvona.

Nakon šest-sedam meseci resio je da digne ruke od svega i vrati se u svoj kraj. Možda je ipak
samo legenda u pitanju, mislio je, možda milost nije bila namenjena njemu. Pozdravio se sa
ljudima kod kojih je boravio, i zatim otišao do obale, da se oprosti s drvetom koje mu je tako dugo
pružalo hlad, sa morem i nebom. Dok je tako sedeo, udubio se u šum talasa, i prvi put otkrio da
je taj zvuk veoma prijatan, da opušta; taj ga je zvuk doveo do tišine. I, dok je tišina postajala sve
dublja i dublja, nešto se dogodilo.

Cuo je kao zveckanje nekog zvoncica. Uplašio se i pomislio: „Mora da je u pitanju autosugestija.
Uobrazio sam ovaj zvuk". Ponovo je poceo da osluškuje šum talasa, opustio se i stupio u tišinu.
Tišina se zgusnula i opet je cuo tihi zvuk zvona. Pre nego što je stigao da se uplaši, zazvonilo je
drugo zvono, pa trece, pa još jedno... da bi na kraju zazvonilo svih hiljadu zvona potonulog
hrama. Tada je doživeo milost spajanja s Bogom.

Ako hocete da cujete zvuk zvona, osluškujte šum mora. Ako hocete da vidite onog koji igra,
gledajte ples. Gledajte, slušajte, hranite nadu da ce vam jednog dana biti podareno da vidite i
spoznate, svojim unutrašnjim bicem.

Misticka fantazija

Jednog dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadivali, tražeci od Njega sve i svašta.
Zato je resio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih: „Gde da se
sakrijem? Koje je najbolje mesto?" Jedan mu je odgovorio: „Na vrh najviše planine na svetu",
drugi: „Na dno okea-na, tamo te niko nece pronaci", treci: „Najbolje da se sakriješ na tamnu
stranu Meseca; to je najbolje mesto, ko bi te tu pronašao?" Na kraju, Bog se obratio svom
najpametnijem andelu sa istim pitanjem: „Gde da se sakrijem?"

Andeo se nasmešio i odgovorio mu: „Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne
zalaze".

Ova drevna indijska prica sacuvala je svoju aktuel-nost. Podsetite se jednostavne vežbe pažnje
koju sam vam predložio. Ona vas vodi do vašeg srca. Vodi vas vašoj kuci. To je znacenje onog
„vracanja sop-stvenom srcu". Vratite se svojoj osnovi, vratite se sebi, i to na jedan veoma
jednostavan nacin. Sve što treba da ucinite je da stupite u dodir sa sopstvenim telom. Ali to
morate sami da ucinite. Ako budete istrajni, vremenom cete otkriti neizrecive stvari, i to ce vam
doneti duševni mir. Vaše srce bice ispunjeno mirom i svi strahovi ce išceznuti. Ali za to je pot-

rebno vreme. Za unutrašnji mir ne postoji magicna formula. Do njega se stiže sporo, uz puno
strpljenja.

Možda cete mi reci da je baš vreme ono što vam nedostaje. Medutim, ako nešto zaista hocete,
uvek cete naci vremena za to. Na primer, kada vozite. Ose-tite volan koji držite, osetite sedište
pod vama, stopala u obuci, postanite svesni svoga tela, stupite u dodir sa citavim svojim telom.
Nemojte samo zatvarati oci! To ce vas smiriti i pomoci vam da otkrijete šta sve ove vežbe mogu
da vam pruže.

Dozvolite da nabrojim neke od efekata takvih vežbi, iako se gotovo nikada ne može umovati o nji-
ma. „Ucini i videceš!" kaže se na Istoku. Ali šta uop-šte treba da se dogodi osobi koja izvodi ovu
vežbu? Ona pre svega vraca vitalnost, živi sopstvenu sadašnjost. A to je nešto izuzetno, kada
zaista živimo sopstvenu sadašnjost. Cesto vam se desi da ne znate gde ste ostavili neku stvar?
Stalno ste napeti, na ivici iscrpljenosti? Niste u stanju da se usredsredi-te? Ne secate se ni onog
što vam se juce desilo? Sve su to simptomi koji ukazuju na vašu potrebu da živite svoju
sadašnjost. Jedan veliki indijski guru razgovarao je s grupom menadžera, rekavši im: „Kao što
riba umire kad je izbacena na suvo, tako cete i vi umreti ako ostanete ulovljeni u svetovna
zbivanja. Riba mora da skoci u vodu, tamo je njen život. Vi morate da se vratite svome srcu!"
Jedan od menadžera ga je pitao: „Hocete li da kažete kako treba da se okanemo svojih poslova i
odemo u manastir?" „Ne, ne", odgovorio je guru. „Nisam vam rekao da odete u manastir;
nastavite i dalje sa svojim poslom, ali vratite se svome srcu."

Shvatate li? Vratiti se srcu ne znaci posvetiti se nekom tajanstvenom planu misticke fantazije. To
samo znaci povratak kuci, sebi samima, da ponovo živimo sadašnjost. Tek od tog trenutka cete
poceti da živite.

Osim toga, ove vežbe ce vam doneti duševni mir, spokojstvo, navešce vas da razmišljate. Brzina
je cudesna stvar; nemam apsolutno ništa protiv nje. Ali kada se brzina pretvori u užurbanost,
tada postaje otrov.

Japanci imaju poslovicu o kojoj treba ozbiljno razmisliti: „Onog dana kada prestaneš da putuješ,
konacno ceš stici". Ja bih to rekao ovako: „Onog dana kad prestaneš da trciš, konacno ceš stici".

To me podsetilo na pricu o ocu koji je sa decom bio u muzeju i neprestano govorio: „Brže, brže,
jer ako se tako zadržavate pored svake stvari, ništa necete videti!" To je ono što je užasno u
životu. To je ono što svi mi radimo.

Provodimo život u napornim pokušajima da ušte-dimo vreme i, u meduvremenu, mi procerdamo

taj isti život. To je ono o cemu je govorio Isus: „Osvojio si svet i usput izgubio dušu".

Postoji prica o mladom coveku koji se vozio sa svojom ženom. Voleo je da vozi velikom brzinom.
Jednog dana, dok je jurio autoputem, žena je otvorila auto-kartu i rekla mu: „Dragi, prošli smo
izlaz sa autoputa!" da bi on, sav ponosan, uzvratio: „Nije bitno, potukao sam sopstveni rekord!"
Eto užasa modernog života. Svi mi prolazimo kroz to. Ali znate li šta ce vam pomoci da izvedete
vežbu koju sam vam predložio? Evo šta: potrebno je samo da usporite.

Koliko vam vremena treba da biste stigli na posao? Dvadeset minuta? Probajte da utrošite
dvadeset i pet. Znam da ce neko pomisliti da nisam normalan, ali samo me poslušajte. Koliko
vam treba da doruckujete. Pet minuta? Doruckujte deset minuta! Cestitajte sebi za svakih
nekoliko trenutaka koje dodajete svakoj stvari koju cinite. Za nedelju dana po-cecete da živite u
sadašnjosti.

Koncentracija

Jedan poslovni covek iz Bombaja govorio mi je da se plaši meditacije, jer misli da bi to naškodilo
njegovim poslovima. Vežbe koje sam vam predložio zgodne su upravo za ljude s puno obaveza,
za hiper-aktivne, nikako za monahe zatvorene u nekom manastiru. Taj poslovni covek, bez
obzira na svoj strah od meditacije, uvideo je nakon ovih vežbi da mu posao sve bolje ide.

Znate li zašto? Zato što je bio opušteniji, a samim tim porasla mu je moc koncentracije. Poceo je
da radi stvari jednu po jednu. To je velika stvar kod molitve: koncentracija. Ako pocnete da radite
jednu po jednu stvar, bicete bukvalno prisutni u svakom trenutku, u svakoj svojoj radnji.

Lako je shvatiti zašto su poslovi tog coveka krenuli nabolje i zašto je postao tako efikasan.

Da li su to duhovne vežbe? Da li je to meditacija? Svakako. Na Istoku milioni ljudi rade samo to,
ništa drugo, i dostižu visok duhovni nivo. U tome je suština molitve: Bog i duhovnost bivaju
otkriveni u životu, ne van njega. Secate li se šta sam vam govorio o tišini? Isto važi i ovde.

A molitva? Sve zavisi od vaše definicije. Ako pod molitvom podrazumevate razgovor sa Bogom,
onda to nije molitva, jer ne razgovarate sa Bogom, kada usredsredujete svoju pažnju na osecaj
sopstvenog tela, na njegove pokrete dok hodate. Medutim, ako molitvu tretirate kao sjedinjavanje
sa Bogom, to je onda zaista molitva. Do molitve stižete izvodenjem jednostavne vežbe koju sam
vam predložio: obratite pažnju na senzacije sopstvenog tela.

Ova vežba donece vam mnoge druge blagodeti. Pre svega duhovne blagodeti - na primer,
sposobnost da prihvatite stvarnost takvu kakva je. To cete sami otkriti. Pretpostavimo da neko od
vas nema strpljenja i istrajnosti da uporno radi ovu vežbu. U tom slucaju, preporucujem druge
dve jednostavne duhovne vežbe. Prva je vežba prihvatanja: „Bože, podari mi sposobnost da
promenim ono što može da se promeni, da prihvatim ono što ne može, i mudrost da ih
medusobno razlikujem". Postoji mnogo toga u našem životu što se ne može promeniti. Bes-
pomocni smo i, ako naucimo da kažemo 'da' ovim stvarima, stici cemo do duševnog mira. Mir
boravi u tom 'da'. Ne možemo zaustaviti prolazak vremena, spreciti smrt voljene osobe, prevazici
ogranicenja sopstvenog tela.

Stanite zato ispred stvari koje ne možete da pro-menite. I recite svoje 'da'. Tako cete stupiti u
razgovor sa Bogom. Naravno, teško je. Nemojte primoravati sebe. Ali, ako uspete da u
sopstvenom srcu kažete 'da', reci cete 'da' Božjoj volji.

Ako istrajete u ovom stavu, naci cete mir cak i u onim stvarima koje uporno želite da promenite.

Distanca

Druga dodatna vežba je vežba distance. Setite se svog detinjstva, kada ste se tako uporno
posvecivali necemu, kada ste tvrdoglavo odbijali da se necega odreknete. Niste mogli da živite
bez toga. Setite se necega što ste tada mrzeli, ili necega što vas je plašilo. Mnogi od tih strahova
i dan-danas prisutni su u vama. Šta se dogodilo? Jesu li prošli ili nisu? Vežba je sledeca:
napravite spisak stvari od kojih se osecate zavisnim, stvari kojima gospodarite, stvari kojih ne
biste da se odreknete. Recite svakoj od njih: „Sve ce ovo proci". Napravite i spisak onoga što
vam se ne dopada, svega što mrzite, što ne podnosite i svakoj od tih stvari recite: ,,I ovo ce
proci".

Kada se Hrist rodio, andeli su pevali mir a kada je umro, ostavio nam je poklon: svoj mir. „Dajem
vam svoj mir." Mir je poklon, ne možemo ga sami proizvesti, niti ga izmisliti. Sve što možemo
uciniti je da otvorimo svoja srca kako bismo ga zadobili.

Postoji prica o vojskovodi koji je otišao kod proroka da ga izleci od lepre. Kada mu je prorok
rekao: „Idi, okupaj se sedam puta u reci Jordan", vojskovoda se pobunio. Jedan od njegovih
slugu rekao mu je: „Da je prorok zahtevao nešto veoma teško od vas, vi biste to ucinili. Medutim,
on traži nešto sasvim lako, sasvim lako". Izvedite neku od ovih krajnje jednostavnih i lakih vežbi.
Ni ne sanjate kakvog ce to efekta imati na vas, kakve ce promene izazvati u vama!

Radost

Jednu od najcuvenijih recenica u hrišcanskoj literaturi izgovorio je Sveti Avgustin: „Nacinio si nas
za sebe, Gospode, i naše srce ne miruje dok se ne odmori u tebi".

Kad god ovo procitam, setim se Kabira, jednog od najvecih mistickih pesnika Indije i stiha koji ga
je proslavio: „Smejao sam se kad su mi rekli daje i riba u vodi žedna". Razmislite o toj poetskoj
slici: žedna riba u vodi! Kako je moguce?

Mi, ljudska bica, ne nalazimo sebi odmora ni spokoja. Posmatrajte svet oko sebe: drvece, ptice,
travu, životinje... sve što je stvoreno. Reci cu vam nešto. Citav svet prepun je radosti. Sve što živi
srec-no je! Znam, znam: postoji bol, patnja, prolaznost, starenje i smrt. Da, sve je to deo ovog
sveta, ali shva-tate li vi šta je stvarno sreca? Samo je ljudsko bice žedno, samo je ljudsko srce
nemirno. Zar to nije cudno? Zašto je covek nesrecan, i šta može uciniti da pretvori svoju tugu u
radost? Zašto su ljudi tužni? Zato što polaze od pogrešnih ideja i naopakih stavova, od iluzija i
predrasuda.

Prva pogrešna ideja od koje ljudi polaze je da je radost nešto srodno euforiji, uživanju, zabavi. S
takvom idejom u glavi, ljudi krecu u potragu za drogama i stimulansima, i završavaju u depresiji.
Jedina stvar s kojom treba da se drogiramo je život, što spada u tzv. lake droge, ali su efekti
dugotrajni. To je, dakle, prva pogrešna ideja koje se treba osloboditi. Radost nije isto što i
euforija, koja ponekad prati radost, ali nije neophodna.

Druga pogrešna ideja je u našem stavu da možemo postici sopstvenu srecu, da možemo uciniti
nešto kako bismo je zadobili. Ovde gotovo da pro-tivrecim sebi, jer se spremam da vam kažem
šta možemo da ucinimo da bismo bili šrecni. Medutim, sreca ne postoji sama po sebi. Ona je
uvek posledi-ca necega.

Treca i možda najpresudnija pogrešna ideja o sreci leži u verovanju da se ona nalazi izvan nas, u
spoljnom svetu, u drugim ljudima. „Promenicu posao, tako cu možda biti srecniji", ili: „Promenicu
kucu, zasnovacu novi brak, možda ce mi to doneti srecu", itd. Sreca nema apsolutno nikakve
veze sa bilo cime izvan nas. Ljudi vecinom misle da ce ih novac, moc, ugled uciniti srecnim.
Medutim, nikad nije tako. Pre ce najveci bednici ostvariti srecu.

Secam se jedne price o zatvoreniku. Bio je bacen u podzemlje, mucili su ga svakog dana.
Jednog dana, prebacili su ga u novu celiju. U toj celiji bio je mali prozor kroz koji je mogao da vidi
komad plavog neba danju i nekoliko zvezda nocu. Covek je bio toliko zadivljen ovim spektaklom
da je napisao dugacko pismo svojima kod kuce, opisujuci svoju bezmernu srecu. Kada sam
procitao ovu pricu, pogledao sam kroz prozor. Preda mnom se prostirala priroda u svojoj lepoti.
Bio sam slobodan; nisam bio zatocen, mogao sam da idem kud god mi se prohte! Ipak, ubeden
sam da nisam doživeo ni delic radosti siro-tog zatvorenika.

Nešto slicno citao sam u romanu o coveku koji je bio deportovan u jedan sovjetski koncentracioni
logor u Sibiru. Kao i ostale logoraše, budili su ga u cetiri ujutro, kada je dobijao komad hleba kao
obrok

za citav dan. Došlo mu je da ga odmah pojede, ali pomislio je: „Bolje da sacuvam malo,
zatrebace mi kad padne noc, cesto ne mogu da zaspim od gladi. Ako ove noci budem imao
parce hleba, možda cu uspeti da zaspim". Nakon teškog rada koji je potrajao citav dan, konacno
je legao, pokrio se bednim ce-betom i pomislio: „Danas je bio dobar dan. Nisu me terali na rad po
ledenom vetru. A nocas, ako ne budem mogao da zaspim, imam parce hleba da utolim glad".
Možete li zamisliti radost i srecu tog coveka?

Jednom sam upoznao paralizovanu ženu koju su svi pitali: „Otkud ti tolika radost koja zraci iz
tebe?" a ona je odgovarala: „Imam sve što mi je potrebno za srecu. Mogu da radim najlepše
stvari na svetu." Paralizovana, u bolnickoj postelji, a ipak prepuna radosti. Kakva izuzetna žena!

Radost i sreca ne nalaze se u spoljnom svetu. Oslobodimo se jednom zauvek ove iluzije i to ce
nam promeniti život.

Postoji još nešto cega treba da se oslobodimo, ako želimo srecu i radost. Moramo promeniti neke
naše stavove. Koje? Prvi je stav deteta koje uvek i jedino vidi samog sebe. Koliko ste puta culi
decu kada govore: „Ako neceš da se igraš sa mnom, idem ja kuci"?
Ispitajte sebe. Razmislite o onome što u vama izaziva nesrecu i potrudite se da otkrijete ono što
sebi gotovo nesvesno govorite: „Ako ne uspem da ostvarim ovo ili ono, odbijam bilo kakvu
srecu".

„Ako ne dobijem ovo ili se ne dogodi ono, sreca mi je nevažna." Mnoge osobe nisu srecne zato
što postavljaju uslove sopstvenoj sreci. Otkrijte da li ovakav unutrašnji stav postoji u vašem srcu i
odstranite ga. Postoji divna prica o coveku koji je neprestano dosadivao Bogu svojim molbama i
zahtevima. Jednog dana Bog je presekao stvar recima: „Dosta! Imaš samo tri želje. Kada se
ostvare, ništa više neceš dobiti. Da cujem, govori!" Zbunjen, covek je upitao: „Mogu li bilo šta da
tražim?" „Da!" odgovorio je Bog. „Ali samo tri želje i gotovo!" Posle kraceg ok-levanja, covek je
progovorio: „Znaš, Gospode, pomalo se stidim, ali voleo bih da se oslobodim moje žene; glupa je
i stalno me maltretira... Nepodnošljiva je! Ne mogu više da živim s njom. Možeš li da me
oslobodiš nje?" ,,U redu", rekao je Bog, „tvoja ce želja biti uslišena." I žena je umrla. Kada su pri-
jatelji i rodbina došli na sahranu i poceli da se mole za pokojnicu, covek je najednom uzviknuo u
sebi: „Moj Bože, imao sam izuzetnu ženu koju uopšte nisam umeo da cenim dok je bila živa".
Osetio je veliku slabost i obratio se Bogu: „Vrati mi je u život, Gospode!" Bog mu je odgovorio:
„Dobro. Tvoja druga želja bice ispunjena". Coveku je preostala samo jedna želja. „Šta da
zatražim?" mislio je. Obratio se prijateljima za savet. Neki su mu savetovali: „Traži novac. S
novcem možeš imati sve što poželiš", drugi: „Šta ce ti novac ako nemaš zdravlje? Traži zdravlje",
dok su treci govorili: „Šta ti vredi zdravlje kad ceš jednog dana umreti? Traži besmrtnost". Siroti
covek nije više znao šta da zatraži, jer mu je neko rekao: „Šta ce ti besmrtnost ako nemaš nikog
koga bi voleo? Traži ljubav". Samo je mislio i mislio... ali

nije došao ni do kakvog zakljucka, nije mogao da odluci šta da zatraži. Prošlo je pet godina...
deset godina... Jednog dana Bog ga je upitao: „Kada ceš mi reci svoju trecu želju?" a covek mu
odgovorio: „Gospode, potpuno sam zbunjen, ne znam šta da zatražim! Možeš li Ti da mi kažeš
šta da tražim od Tebe?" Bog se nasmejao i rekao mu: „Dobro, ja cu ti reci šta treba da zatražiš.
Traži da budeš srecan, šta god te zadesilo. Traži radost, u tome je tajna!"

Pljesak jedne ruke

Drugi pogrešan stav je vezivanje. Ako se vežemo za negativne emocije, nikad necemo biti srecni.
Ne kažem time da se treba kloniti onoga što se naziva negativnom emocijom. Ne bismo bili ljudi
ukoliko nikad ne bismo doživeli napetost ili potištenost, ako se nikada ne bismo rastužili zbog
nekog gubitka. Negativne emocije su nešto sasvim prirodno. Ono što je neprirodno, što ne valja,
je vezivanje za ove emocije. Izvedite sledecu vežbu. Možda je pomalo teška, ali je veoma
korisna. Zamislite svoje duševne patnje, ljubomoru, osecanja krivice, razocaranja, itd. i upitajte
sebe: „Šta ce se desiti ako sve to odbacim?"

U zen-budizmu postoji izuzetna duhovna vežba pod nazivom koan. Najcešce je to pitanje koje
ucitelj postavlja uceniku, pitanje na koje nema racionalnog odgovora. Na primer: „Kako zvuci
pljesak jedne ruke?" ili: „Kakav si oblik imao pre svog zaceca?"

Dacu vam jedan koan kao vežbu. Upitajte sami sebe: „Šta ce se dogoditi ako se odvojim od
svojih

negativnih emocija, od svog osecanja krivice, svojih razocaranja, svoje zavisti?" Znate li šta se
može desiti nakon ovog pitanja, ovog koana? Može se desiti da na površinu ispliva strah.
Nastavite da postavljate sebi ovo pitanje. Šta ce se dogoditi? Možda cete doci do velikog otkrica.

Predložicu vam cetiri jednostavne vežbe, koje vam mogu pomoci da pronadete svoju srecu i
radost.

Najlepše stvari na svetu

Prvu vežbu necu izložiti. Otkrijte je u sledecoj prici.

Cuveni ucitelj žena po imenu Rjokan boravio je u podnožju jedne planine i vodio vrlo jednostavan
život. Jednog dana u njegovu kolibu ušao je lopov, ali nije našao ništa vredno krade. Dok je
preturao naokolo, naišao je Rjokan i rekao mu: „Baš si se namucio. Ne možeš sad otici praznih
ruku", da bi mu zatim dao svoju odecu i pokrivac. Zbunjen, lopov je sve to uzeo i pobegao. Ucitelj
je seo na prag kolibe, pogledao u sjajni Mesec na nebu i pomislio: ,Jad-nicak! Kad bih samo
mogao da mu dam ovaj prekrasni Mesec!"

Kakvu vrstu vežbe preporucuje ova prica? Pokušajte da to sami otkrijete. Ova vežba i koan koji
postavlja izvanredni su za one koji traže postepene, ali dugotrajne rezultate. Vi možda želite
nešto što ce se odmah pokazati? Možda želite momentalno iskustvo radosti? Srecu koju cete
istog casa doživeti? Onda pokušajte sa sledece tri vežbe koje vam predlažem.

Prva vežba. Pokušajte da od srca kažete: „Kako sam srecna (srecan)! Kako sam zahvalna za
sve ovo!" Znate li da je nemoguce biti istinski zahvalan a ne biti srecan.

Jednom rabinu došao je potpuno unezveren covek i rekao mu: „Rabi, pomozi mi! Moja kuca je
pakao! Živimo svi u jednoj sobi -ja, moja žena, deca i porodica moje žene. To je pakao! Nema
mesta za sve". Rabin se nasmešio i rekao mu: ,,U redu, pomoci cu ti, ali moraš mi obecati da ceš
uciniti sve što ti budem naložio". „Naravno." uzviknuo je covek. „Obecavam ti! Obecavam ti sve
što god mi kažeš da ucinim!" Rabin ga je upitao: „Koliko imaš životinja?" Covek je odgovorio:
„Jednu kravu, kozu i šest kokošaka". Rabin mu je naložio: „Uvedi sve te životinje u sobu i javi mi
se za nedelju dana". Covek nije mogao da poveruje svojim ušima, ali obecanje je obecanje.
Potpuno slomljen, vratio se kuci. Posle nedelju dana, sav rastrojen, došao je kod rabina i rekao
mu: „Ja ludim! Ludim! Dobicu cir! Dobicu infarkt! Preklinjem te, ucini nešto! Pomozi mi!" Rabin mu
je smireno odgovorio: „Idi kuci, izvedi životinje iz sobe i vrati ih u štalu. Dodi za nedelju dana".
Covek je otrcao kuci. Kada je prošlo i tih nedelju dana, pojavio se kod rabina; oci su mu blistale
od radosti kad je uzviknuo: „Rabi, mnogo nam je lepo! U kuci je pravi raj!"

Shvatili ste, zar ne? „Vecito sam se žalio što hodam bos, sve dok nisam upoznao coveka bez
stopala."

Pomislite na onu izuzetnu ženu, Helen Keler. Glu-va, nema, šlepa, a tako puna života. Ako se
naucite zahvalnosti, pronaci cete tajnu srece. Pokušajte.

Zamislite sebe u situaciji paralizovane žene koju sam vam pomenuo. Stavite se u njen položaj!
Možete cak leci na pod da biste bolje osetili njenu situaciju. Zamislite da ste paralizovani i recite:
„Mogu da ucinim najlepše stvari na svetu. Imam sve ono što je najlepše na ovom svetu!"

Otkrijte koje su najlepše stvari na svetu. Tada cete otkriti šta zaista znaci voleti, kušati, mirisati,
gledati, slušati, opipati. Desice vam se da cujete cvrkut ptica, šum vetra u krošnjama i glasove
bliskih osoba, da vidite njihov lik. Otkricete sve ove stvari i konacno okusiti tajnu zahvalnosti.

Monahov dijamant

Druga vežba. Veoma je jednostavna: mislite na jucerašnji dan. Setite se šta se dešavalo, jednog
dogadaja za drugim, i izrazite svoju zahvalnost za svaki od njih. Recite: „Hvala. Kakva sreca da
mi se to dogodilo!" Veoma je verovatno da cete se setiti i nekog neprijatnog dogadaja. Zastanite.
Razmislite. „To što mi se desilo, desilo se za moje dobro." Ako tako zakljucite, recite „Hvala" i
nastavite.

Treca vežba koju vam predlažem povezana je sa verom. Prethodne dve bile su povezane sa
zahvalnošcu. Ova se tice vere, verovanja da je sve što postoji dato od Boga za dobrobit svakoga
od nas.

Tu vežbu nazivam blagoslov. Mislite na dogadaje iz prošlosti, prijatne ili neprijatne i recite: „Dobro
mi je cinilo, to su bile dobre stvari za mene". Mislite na stvari koje vam se sada dešavaju i recite:
„Dobro je, dobro je ovako..." Pomislite na buducnost i reci-

te: „Sve ce biti dobro, dobro ce biti..." Znate li šta ce se dogoditi? Vera ce se pretvoriti u radost.
Vera koja se zasniva na ubedenju daje sve u Božjim rukama i da ce se sve okrenuti na dobro za
nas, za našu srecu.

Jedan covek pritrcao je monahu koji je prolazio selom. „Daj mi kamen! Daj mi dragi kamen!"
vikao je. Monah ga je upitao: ,,O kakvom kamenu govoriš?" Covek mu je odgovorio: „Bog mi se
nocas ukazao u snu i rekao mi: 'Sutra ce u podne kroz selo proci monah i dace ti kamen, a ti ceš
tako postati najbogatiji covek' - zato, daj mi taj kamen!" Monah je zavukao ruku u svoju vrecu i
izvadio najveci dijamant na svetu, velik kao kokosov orah! Zatim je rekao: „Ovaj kamen tražiš?
Našao sam ga u šumi. Uzmi ga". Covek je docepao kamen i otrcao kuci. Medutim, citave te noci
nije mogao da zaspi. U zoru je izašao i potražio monaha. Našao ga je kako blaženo spava pod
jednim drvetom, probudio ga i rekao mu: „Vracam ti tvoj dijamant. Ti si najbogatiji covek na svetu
kad si sposoban da se tako lako od-rekneš bogatstva. Sada ti se i ja pridružujem".

To je ono što treba da otkrijemo da bismo došli do radosti.

Život

Jednog dana Buda je sedeo okružen svojim ucenicima, kada se pojavio neki starac koji mu je
rekao: „Koliko dugo želiš da živiš? Traži milion godina i bice ti podarene!" Buda mu je bez
oklevanja odgovorio: „Osam godina". Kada je starac nestao, ucenici su se, razocarani, pobunili:
„Ucitelju, zašto nisi tra-

žio milion godina? Zamisli koliko bi dobra ucinio, stotinama, hiljadama generacija!" Buda je s
osme-hom uzvratio: „Ako ja poživim milion godina, ljudi ce biti mnogo zainteresovaniji da produže
svoj život nego da dostignu mudrost".

Da li ste shvatili smisao njegovog odgovora? Ljudi su daleko više privuceni perspektivom preživ-
ljavanja nego kvalitativnim uzdizanjem sopstvenog života. Koliko je to istina! Zaista je malo onih
koji ulažu vreme i energiju da uzdignu svoje postojanje na neki viši nivo. Možete i umreti a da
uopšte niste živeli u pravom smislu reci. Ljudi misle da su živi zato što dišu, jedu, govore, idu
tamo-ovamo. Nisu mrtvi, jasno je. Ali da li su zaista živi? U suštini, oni nisu ni živi ni mrtvi. Šta
znaci biti zaista živ? Znaci tri stvari: biti ono što jesi, biti sada i biti ovde.

Biti živ znaci biti ono što jesi. Živi smo u onoj meri u kojoj smo zaista ono što smo. Možemo se
upitati: „Zar ja nisam ja? A ko sam onda ako nisam ja?" Medutim, ima mnogo osoba koje nisu
ono što su, samo su marionete.

Pretpostavimo da imamo psa. U mozak mu ugradimo cip i pošaljemo ga daleko od nas, a odavde
mu šaljemo signale. Kažemo mu: „Hop!" i on skoci. Kažemo: „Lezi!" i on legne. Svi su zadivljeni.
„Kakav izuzetan pas!" govore. Ali on je samo objekat daljinskog upravljanja, što može biti
odgovarajuca slika za milione ljudi na ovom svetu.

Mnogi ljudi dolaze da mi traže savet kako da rese svoje duhovne i emotivne probleme, i ja se
cesto pitam: „Na cije glasove odgovaraju ovi ljudi? Na cije glasove iz prošlosti?" I upoznajem
neobicne osobe, depresivne, pune predrasuda.

Ajnštajn je rekao da je lakše razbiti atom nego predrasudu. Ljudi nisu ono što su; na odredeni
nacin, gotovo svi su kontrolisani. Šta je rezultat? Postaju marionete: ponašaju se, delaju i osecaju
na mehanicki nacin. Nemaju živa osecanja niti živo ponašanje, a nisu cak ni svesni toga.
Odgovaraju na glasove ljudi, na iskustva koja pripadaju prošlosti. Doživeli su odredena iskustva
koja su ih obeležila za ceo život, koja ih drže pod kontrolom. Zato nisu slobodni, nisu živi. Eto
osnovne prepreke duhovnom životu.

„Ako hocete da budete moji ucenici, morate zamrzeti svog oca i majku!" Ove Kristove reci izazi-
vaju zgražanje kod ljudi. Šta znace? Naravno, Isus nije hteo da kaže kako bi trebalo da mrzimo
svoje roditelje. Siroti oni! Potrebno je da ih volimo kao što volimo sva ljudska bica. Otac i majka o
kojima Isus govori su Otac i Majka koje nosimo ukorenjene u svom umu i koji nas kontrolišu. Tim
glasovima se obracam! Od njih treba da se odvojimo, da ih se otarasimo. Kada prestanemo
mehanicki da živimo, prestacemo da budemo marionete. Kako da ostvarimo duhovni život ako
nismo živi? Kako da postanemo Isusovi ucenici ako se mehanicki ponašamo, gledamo, slušamo,
kao roboti?

Nedostatak vremena

Ovo je osnovno pitanje: kako prestati da živimo mehanickim životom? Postoji vežba koja ce nam
pomoci. Izgleda laka, ali nije. Ako budete istrajni, shvaticete o cemu vam govorim.

Vežba je sledeca: pomislite na neki dogadaj iz bliske prošlosti. Na nešto što se dogodilo juce, ili
prošle nedelje. Ne izbegavajte da se prisetite neprijatnog dogadaja. Još bolje ako je neprijatan.
Potrebno je da zapazite kako reagujete na secanje, šta ose-cate, kakva su vaša ubedenja i
stavovi u odnosu na dogadaj o kome razmišljate. Posmatrajte sve to i upitajte se na ciji glas
odgovarate. Smognite hrabrosti da upitate sebe: „Da nije ovo reakcija neke druge osobe u meni?
Nekoga iz prošlosti koga nosim u sebi?"

Ova vežba traje desetak sekundi, najduže minut. Ako hocete da postignete maksimalni ucinak,
morate se duže zadržati i posmatrati razlicite dogadaje u toku jednog dana. Posmatrajte svoje
reakcije. Posmatrajte bez prosudivanja o svemu tome, bez prihvatanja ili odbacivanja; budite
nepristrasan posmatrac. Gledajte! Ne morate cak ni da postavljate sebi pitanja koja sam vam
predložio. Ako vam to odvlaci pažnju, zaboravite na pitanja. Ogranicite se na posmatranje. Svaka
mehanicka reakcija ce išceznuti i pocecete da živite. Tada cete zapaziti pro-menu.

Poznajem jednog coveka u invalidskim kolicima. Jednom mi je rekao: „Znate, oce, stvarno sam
poceo da živim tek kad sam ostao paralizovan. Prvi put u životu imao sam dovoljno vremena da
se udubim u samog sebe, u svoj život, u svoje reakcije i misli. Život mi je od tada postao mnogo
dublji, bogatiji i zanimljiviji nego ranije". Zar nije iznenadujuce kada jedan paralizovan covek
otkrije šta znaci živeti, dok mnogi ljudi slobodni da idu kud god hoce ne uspevaju u tome, jer su
paralizovani iznutra?

Velika prepreka proistice iz nedostatka vremena. Svi mi govore kako nemaju vremena. „Gde da
nadem vremena da bih to radio?" Dobro, na šta trošite svoje vreme? Da održite svoje mehanicko
postojanje? Pretpostavimo da neki lopov kaže prolazniku: „Pare ili život!" a ovaj mu odgovori:
„Ovaj, b-bolje uzmi živol, pare mi trebaju za crne dane!" Deluje glupavo, ali pomislite na ljude koji
kao da govore: „Bolje neka mi ukradu život, jer mi je vreme potrebno da bih nastavio da živim od
danas do sutra". Bilo bi komicno da nije tragicno.

Zapazite svoje reakcije na svaki dogadaj prethodnog dana, uocite svoja ubedenja. Ispitajte sebe.
Da li ste spremni da izložite diskusiji svoje stavove? Ako je odgovor negativan, puni ste
predrasuda i mehanickih reakcija.

Secam se jednog izuzetnog mladog rabina, koji je nastavio rad svoga oca, takode rabina.
Govorili su mu: „Rabi, potpuno si drukciji od svoga oca!" a on se smejao: „Potpuno sam isti kao
moj otac! On nikoga nije imitirao, kao što ni ja nikog ne imitiram. On nije bio fotokopija, a nisam ni
ja". To znaci biti živ, biti unikat, original. Osloboditi se glasova i daljinske kontrole. A do toga
dolazite posmatrajuci sami sebe.

Ziveti svaki trenutak

Još jedna stvar je potrebna da bismo bili živi: da postojimo sada. Šta to znaci? To pre svega
znaci shvatiti nešto što vrlo malo ljudi shvata - da su i prošlost i buducnost potpuno nestvarni, i da
je život u proš-

losti ili buducnosti ravan smrti, da nema nikakve veze sa stvarnim, živim životom. Dobro mi je
poznato da prošlost sadrži cudesne stvari, da od prošlosti možemo mnogo toga da naucimo, da
prošlost utice na nas i odreduje nas, itd. Savršeno! Ali ona nije stvarna!

Moramo planirati buducnost. U suštini, da ne planirate buducnost, najverovatnije da me sada ne

biste slušali. Medutim, ni buducnost nije stvarna, ona je samo misao u našoj glavi. U onoj meri u
kojoj živite u buducnosti ili u prošlosti, ne postojite sada, ne postojite ovde.

Clanovi jedne porodice resili su da odu na tri dana u Švajcarsku. Mesecima su planirali ovaj izlet
i, kad je konacno došao taj dan, izgubili su veci deo vremena organizujuci putovanje. Kada su
stigli u Švajcarsku, umesto da uživaju u cudesnim predeli-ma, umesto da udišu životvorni
planinski vazduh, bacili su se na škljocanje fotoaparatima, kako bi imali slike koje ce pokazati
prijateljima. Fotografije mes-ta na kojima u suštini nisu ni bili. Telesno su bili, ali u svom duhu
nisu bili prisutni, bili su na drugom mestu. Nestvarni izleti, nestvarni životi!

Mi živimo u kulturi buducnosti. U kulturi sutrašnjice. Sutra cu biti srecan; sutra cu živeti. Živecu
kad upišem studije; živecu kad odslužim vojsku; žive-cu kad se oženim. Kad se jednom oženimo
i dobijemo decu, onda govorimo: živecu kad odrastu. Kada oni odrastu, mi više i ne znamo šta
znaci živeti! Um-recemo a da nismo ni živeli.

Ulazak u sadašnjost

Jeste li spremni da pretrpite šok? Slušajte!

Ispitajte sopstveni život. Ispitajte sve svoje misli i videcete da su najcešce okrenute prošlosti ili
buducnosti. Postanite svesni koliko malo živite u sadašnjosti, koliko ste malo živi i doživecete
šok. Mislite o svemu na ovaj nacin. Ljuštite narandžu da biste je pojeli. Ako je citav vaš um
usredsreden na to kako cete pojesti narandžu, znate li šta može da se desi? Vi uopšte ne Ijuštite
narandžu, jer niste prisutni, a kada je budete jeli necete toliko uživati u njoj, jer cete biti na nekom
drugom mestu.

Jedan mudri stari camdžija prevozio je hodocasnike na sveto mesto. Kada gaje neko od njih upi-
tao: „Jesi li bio na tom svetom mestu?" camdžija je odgovorio: „Ne, nisam, jer još nisam otkrio šta
sve ova reka može da mi ponudi. U ovoj reci pronalazim mudrost, nalazim mir, nalazim Boga". Za
razliku od njega, hodocasnici se uopšte nisu interesovali za reku, njihove misli bile su
zaokupljene svetim mes-tom, nisu ni mogli da vide reku. Možda je ovo prica o našem životu. To
je kao kad uzmeš šoljicu kafe da bi je popio, ali je u stvari ne podižeš, jer nisi tu, i nikada je ne
popiješ, jer nisi tu, i sve tako. Zaista tragedija. Gubimo sopstveni život!

Kako da vam se ukaže pomoc? Po jednoj legendi, Buda je prešao citavu zemlju u potrazi sa
pros-vetljenjem; posetio je kljucne mudrace svog vremena, praktikovao je sve moguce duhovne
discipline, ali nije dostigao prosvetljenje. Na kraju je odustao. Ocajan, seo je pod smokvu i
prosvetlio se. Godinama kasnije, ucenici su ga pitali: „Ucitelju, reci nam

tajnu prosvetljenja. Kako si došao do njega?" Ali tajne i tehnike nisu postojale. Buda je to
pokušao da im objasni. Ali ucenici su hteli da saznaju tehniku, kako se to ostvaruje u praksi.
Onda je Buda - zamišljam ga kako namiguje - rekao: ,,U redu, otkricu vam tehniku. Kada udišete,
budite svesni cinjenice da udišete. A kad izdišete, budite svesni cinjenice da izdišete."

Zanimljivo, zar ne? Ne izgleda baš kao neki duhovni savet. Znate li šta je bila njegova namera?
Želeo je da ucenici urone u sadašnjost, da postanu svesni onoga što se dešava sada i ovde! On
je znao, u svojoj prosvetljenosti, da Bog nije sutra, daje Bog sada. Život nije sutra, život je sada.
Ljubav nije sutra, ljubav je sada. Prosvetljenje je sada. Ako živite za to „sada", bicete prosvetljeni.
Zaista.

Ovo je veoma slicno onoj vežbi kojom se postiže duševni mir, zar ne? „Cinite stvari jednu po
jednu i u sebi formulišite recima ono što cinite." Izuzetno korisna vežba za iskorak u sadašnjost,
da bi se živelo sada, da bi se živeo život, vaš život.

To je druga stvar koja vam je potrebna da biste konacno poceli da živite, da biste bili ono što
jeste, da biste postojali sada.

Predimo na trecu stvar: biti ovde. To znaci da izademo iz sopstvenog uma i vratimo se
sopstvenim culima. Ili da bukvalno izademo iz sfere apstraktnog i prepustimo se neposrednom
iskustvu.

Ispricacu vam pricu o americkom vojniku tokom korejskog rata. Na Dan Zahvalnosti, najveci
americki praznik, osetio je neizmernu nostalgiju za kucom. Jedan bracni par, koji je dugo živeo u
Americi, pozvao ga je na rucak. Na svoju veliku radost i iznena-

denje, video je da su ispekli curku, njegovo omiljeno jelo. Rucak je poceo: dok se obilno služilo,
upustio se u živ razgovor sa ukucanima. Kada se razgovor završio, njegov tanjir je bio prazan.
Vojnik je postao svestan da u stvari kao da nije ni jeo, jer se uopšte nije secao ukusa pecenja. To
je ono što zovem ulaženje u ovde.

Jelovnik se ne jede

Argumenti su izuzetni, kao i ideje. Ali oni nisu život! Neobicno su pogodni da nas vode kroz život.
Ali nisu život. Apstrakcija nije život. Život je u iskustvu. To je kao da citate neki cudesan jelovnik.
Može vam poslužiti kao neka vrsta vodica, ali on nije jelo. Ako sve vreme ovog sveta posvetite
jelovniku, nikad ništa necete pojesti. Može se desiti i nešto gore od toga. Ima ljudi koji jedu
jelovnike. Žive od ideja i tako gube sopstveni život, ne žive ga.

Šta uciniti da bi vam se pomoglo? Krišnamurti nas upozorava: „Onog dana kada dete naucimo
nazivu neke ptice, dete više ne vidi pticu". Dete gleda ovu paperjastu i živu pojavu, tajanstvenu i
potpuno cudesnu, a mi mu kažemo: „To je roda". Sada dete ima ideju: roda. Kasnije, svaki put
kad vidi rodu, reci ce: „Ma znam, to je roda".

Isto važi, pretpostavimo, za ideju Amerikanca. Kad god vidim neku osobu koja dolazi iz Amerike,
recu cu: „To je Amerikanac". Medutim, možda necu zapaziti onu neponovljivost i jedinstvenost te
licnosti.

Kada vam se dogodilo da ugledate neko dete koje je potpuno zadivljeno dok gleda nešto tako
tajan-

stveno, živo, skakutavo i apsolutno cudesno, kao što je, recimo, vrabac? Shvatate li? Rec, pojam
prevazi-lazi svako razumevanje, Rec, pojam, mogu biti prepreka koja nam ne dozvoljava da
vidimo konkretnu pticu. Termin „Amerikanac" može se ukazati kao prepreka koja nam ne
dozvoljava da realno sagledamo coveka koji je pred nama. Rec i sama ideja Bog mogu biti
prepreka na putu ka videnju Boga.
Kako da pomognete sebi u takvoj situaciji? To možete uciniti odmah. Oslušnite sve zvuke koji do-
piru do vas. Možete li cuti sve te zvuke? Visoke, niske, zvuk glasova? Znate li šta se dogada kad
to radite? Vracate se svojim culima: to je iskustvo.

Ovde nema nikakve apstrakcije, nikakvih pojmova. Gledate ono što gledate, slušate ono što slu-
šate, dodirujete ono što dodirujete, itd.

Jednom mudracu kome je podareno prosvetlje-nje, ucenici su postavili sledece pitanje: „Ucitelju,
šta je tvoje prosvetljenje izazvalo u tebi? Šta si time dobio?" Mudrac je odgovorio: „Dobro, reci cu
vam šta sam dobio: kada jedem, jedem; kada gledam, gledam; kada slušam, slušam. To je ono
što sam dobio!" Ucenici su protestovali: „Ali svi to rade!" A on je, smejuci se, odgovorio: „Svi to
rade? Onda bi svi bili prosvetljeni!" Odgovor je da niko to ne radi, gotovo niko nije prisutan, nije
ovde i sada, gotovo niko ne živi.

Biti živ znaci biti ono što jesi, biti živ znaci biti sada, biti živ znaci biti ovde. Posmatrajte sebe. U
onoj meri u kojoj budete posmatrali sebe, ne samo mentalno, vec kao nepristrasan, odvojeni
posmatrac, u istoj meri cete odbaciti svoje mehanicko ponašanje, odbacicete sve ono što vas cini
obicnom mario-

netom i postacete božji ucenici. Ne možete to postati ako ste marionete. Ako ste samo deset
posto živi, bicete samo tih deset posto ucenici. Shvatate li?

Okusite stvarnost, vratite se svojim culima. To ce vam pomoci da živite svoju sadašnjost. Pomoci
ce vam da živite sopstvena iskustva. U ovom „sada" susrecemo Boga.

Zar je to molitva? Zar je molitva možda razgovor sa Bogom? Naravno, moliti se znaci razgovarati
sa Bogom. Ali zamislite neku majku koja je bolesna, leži u postelji: njena kci cisti citavu kucu,
priprema obroke, stara se o bašti. Ona ne razgovara sa svojom majkom, ali koliko joj govori!

Stupite konacno u život i shvaticete mnoge Isusove reci... jer On nas ne zove samo novoj religiji,
On nas zove životu.

Sloboda

Jednog japanskog vojskovodu zarobili su neprijatelji i bacili ga u tamnicu. Znao je da ce ga

sledeceg dana muciti. Nije mogao da zaspi; koracao je gore--dole celijom, misleci o smrti.
Najednom, došao je do sledeceg zakljucka: „Kada ce me muciti? Sutra. Ali sutra nije stvarno: to
je ono što su mi govorili ucitelji žena!" Kada je to shvatio, umirio se i ubrzo zaspao. Kada je
shvatio da je to „sada" jedino što je realno, konacno je zaspao. Bio je u tamnici, ali je postao
slobodan covek. Neprijatelji naše slobode nisu napolju, vec su u nama. U nama su lanci koji nas

drže okovanim. Govoricu o ovim lancima, jednom po jednom, jer ih je mnogo.

Prvi lanac koji nas sprecava da budemo slobodni su ružna iskustva iz prošlosti, nešto što je
sasvim lako shvatiti. Onaj ko je izgubio majku u, recimo, osmoj godini, toliko je traumatizovan
ovim iskustvom da ne može više ni u koga da se uzda. Žena koja je kao mala trpela seksualno
nasilje, boji se svih muškaraca. Covek koji je nepravedno optužen i udaljen s posla, ostaje
zatrovan gnevom citavog života.

Prvo što nas drži okovanim i onemogucava nam da budemo živi i slobodni, kao što sam vec
rekao, su negativna iskustva iz prošlosti. Kako raskinuti ove lance, kako postati opet slobodan?
Postoji vrlo jednostavna vežba koja nam može pomoci. Da bismo ostvarili željeni rezultat,
potrebni su nam sledeci rekviziti: vera i zahvalnost.
Ako postanete svesni da ste pod uticajem nekog negativnog iskustva iz prošlosti, vratite se tom
iskustvu, u nekom casu kada ste smireni i spokojni. Ako niste u stanju, razgovarajte s Bogom i
smirite se. Zamislite da ste pred Bogom i da mu kažete: „Gospode, teško je, ali verujem i od srca
prihvatam da je to bila tvoja volja i da se sve to desilo za moje dobro. Cak i ako to dobro možda i
ne vidim, ipak znam da ono postoji za mene". Ucinite to nežno, bez gorcine, bez primoravanja
sebe. Ako osetite da se u vama javlja snažan otpor, odustanite, pokuša-cete nekog drugog dana.
Ali veoma je važno, kada jednom pocnete s ovom vežbom, da se potrudite da je završite. Može
se desiti da vas zahvati gnev. U redu, naljutite se. Cak se i na taj nacin molite. Gospod ce biti
zadovoljan vašim poštenjem i iskrenošcu. Nas-

tavite zatim nekog drugog dana. Ova vežba iziskuje dosta vremena, jer se sloboda ne osvaja
preko noci. Kada osetite srcem i kažete da zaista verujete kako je sve za vaše dobro, tada
možete i da zahvalite Bogu. Kada ste u stanju da zahvalite za sve što ste postigli i dobro koje iz
toga proistice, oseticete se slobodnim, raskinucete jedan od mnogih lanaca kojima ste okovani.

Lanac prošlosti

Drugi lanac kojim ste okovani iznutra su pozitivna iskustva iz prošlosti. Da, dobro ste procitali.
Tako je lepo vracati se na njih u secanju i hraniti se njima. Ali u tome se krije opasnost: možete
postati žrtva bolesti koju nazivamo hronicna nostalgija. Znate li šta se tada dogada? Prestajete
da živite! Napuštate sadašnjost. Ne samo to, veoma je verovatno da cete i uništiti sadašnjost.

Pretpostavimo da ste doživeli neko lepo iskus-™ tvo s nekom dragom osobom. Na primer,
zajedno ste gledali izuzetan zalazak sunca. Drugi put ste izašli zajedno na veceru. I tako,
uzimate lepo iskustvo iz prošlosti (recimo taj zalazak), zatvarate ga u zlatni kavez i nosite ga sa
sobom, dokle god ste sa tom osobom; jednog dana tajno otvarate svoj zlatni kavez, pogledate
unutra i kažete: „Nije više tako lepo kao nekad!" Shvatate li šta cinite? S jednim iskustvom iz
prošlosti uništavate sadašnjost. Postajete manje slobodni, manje živi. Vaše iskustvo vas sputava
u lance!

Kako se osloboditi? Postoji jedan metod koji može biti veoma bolan. Izneti novi život na svetlost
dana može duboko da povredi. Ali, ako ste spremni na to, razmislite o osobama koje ste nekad
voleli i koje sada nisu više sa vama, jer su se udaljile ili su mrtve. Razgovarajte sa svakom od
njih, recite im: „Imaš srece što si ušla (ušao) u moj život! Zahvalan sam ti! Uvek cu te voleti! A
sad moram da odem. Zbogom! Ako se vežem za tebe, necu nauciti da volim sadašnjost, niti cu
nauciti da volim osobe sa kojima sam sada. Zbogom!" Sve ovo može biti veoma bolno. Prisetite
se zatim nekih pozitivnih iskustava iz prošlosti; mislite o njima kao da su živi ljudi i recite im: „Bilo
je zaista divno s tobom, osecam veliku zahvalnost! Ali sada zbogom!" To zaista može da zaboli.

Postoji još jedna vežba koju neki mogu doživeti kao još težu i bolniju. Mislite na neke vaše
kvalitete iz prošlosti, nešto što vas je cinilo ponosnim, kao što su, recimo, vaša mladost, snaga,
lepota. Obratite im se kao da su živi ljudi. Možda zvuci infantilno, ali ne plašite se da budete kao
deca. Možete otkriti potpuno neocekivane stvari! Razgovarajte s njima i recite im: „Velicanstveno
je bilo imati vas! Osecam ogromnu zahvalnost zbog toga! Ali sada moram da odem. Zbogom!"
Mnogi stari ljudi nikad nisu živeli, i nikad nisu iskusili svu nežnost, dubinu i bogatstvo koje sobom
nosi starost, samo zato što u duhu nisu ostavili iza sebe mladost, snagu, vitalnost. „Ono najbolje
tek dolazi. Kraj života je tek pocetak." Najbolje tek dolazi. Mnogi gube najbolji period svog života,
posled-nje godine, samo zato što su previše obuzeti onim što je prošlo, okovani lepim iskustvima
iz prošlosti.

Eto dva lanca koji nam onemogucavaju da budemo srecni. Ranjena ptica ne može da leti, ali ne
može ni vrabac koji se zakaci za granu. Prestanite da se kacite za prošlost! Ponavljajte ovu
indijsku izreku: „Voda postaje cista tako što tece dalje, covek tako što ide napred".
Drugi nevidljivi lanci

Na redu je treci lanac. Strepnja i strah od buducnosti. Secate li se price o japanskom vojskovodi?
Hrist govori o identicnom unutrašnjem stavu, poetskim recima: „Pogledajte ptice na nebu,
pogledajte žito u polju. Oni ne brinu. Za njih strepnja ne postoji."

Kako je teško to ostvariti! Cak se i Isus zbunio pred smrcu. Osetio je potištenost, doživeo snažan
osecaj strepnje. Ako želimo da raskinemo lanac strepnje, moramo uciniti ono što je radio Isus -
da se suocimo sa strahom i razgovaramo s njim kao da je živi covek. Svojevoljno, bez prisile, jer
je strah unutra, u nama, kamufliran u opreznost, preven-tivnost. Recite strahu: „Shvatam zašto si
ovde. Ali ja verujem u Boga". Ako u svom srcu utvrdite da to možete uciniti, zahvalite se unapred
na ishodu, jer ce vam to biti od velike pomoci. Zahvalite Bogu za sve ono što može da vam se
dogodi.

Još jedan unutrašnji lanac koji nas cini robovima povezan je sa buducnošcu: ambicija. Nema
nicega lošeg u ambicioznosti, to cak može biti velicanstveno. Ali užasno je pasti u ropstvo
ambicije! Osobe opsednute ambicijom, koja upravlja svim njihovim postupcima, u suštini uopšte
ne žive! Objašnjenje

nije potrebno. Svi mi znamo takve osobe. Sta da ucinite ako ste žrtva ambicije? Stanite pred
Boga, s po-verenjem da je buducnost u njegovim rukama. Recite mu: „Gospode, verujem da
upravljaš mojom buducnošcu, ucinicu sve što je u mojoj moci da ostvarim svoje snove, ali
rezultat prepuštam tebi". Zatim se zahvalite na ishodu vašeg unutrašnjeg stava. Osvo-jicete mir i
slobodu.

Sledeći lanac je vezivanje za sadašnje stvari. Ljudsko srce je veliki magnet, što ne treba ni
govoriti, jer smo svi mi to iskusili. Želimo da posedujemo stvari ili osobe, i da se nikad od njih ne
odvojimo. Postajemo zavisni i gubimo svoju slobodu. Istovremeno, često ni drugima ne
dozvoljavamo da budu slobodni, krademo njihovu slobodu, zabranjujemo je.

Predlažem vam jednu vežbu da biste oslobodili svoje srce od ove vrste zavisnosti. Mislite na
neku osobu za koju ste duboko vezani, toliko vezani da ne možete bez nje. Razgovarajte u
mislima sa tom osobom, zamislite je kako sedi pred vama; razgovarajte s njom. Obratite joj se
spontano, od srca. Recite toj osobi koliko vam ona znači i zatim dodajte sledeću formulaciju, koja
vam se u početku može učiniti bolna. Ali, kao što sam vam rekao, ne smete primoravati sebe.
Ako je previše bolno, prekinite vežbu da biste nastavili drugi put, kada budete sposobni za to.
Recite toj osobi: „Ti mi neizmerno značiš, mnogo te volim, mnogo mi je stalo do tebe, ali ti nisi
moj život! Preda mnom je život, moram ostvariti svoju sudbinu, različitu od tvoje". To su možda
okrutne reci, ali život i nije uvek lak.

Razmislite još o mestima, aktivnostima, o stvarima koje su veoma dragocene za vas, od kojih
vam

je teško da se odvojite, uputite im otprilike ove reci: „Koliko mi značiš! Ali ti nisi moj život; preda
mnom je život, moja sudbina, različita od tvoje". Recite isto stvarima s kojima ste najintimnije
povezani, nečemu što je takoreći deo vašeg bića, vašeg postojanja, kao što su vaš ugled,
zdravlje i slično. Recite to i sopstvenom životu koga će jednog dana progutati smrt: „Koliko si mi
dragocen i koliko te volim, ali ti nisi moj život. Preda mnom je život koji treba da živim i sudbina
koju treba da ispunim, različiti od tebe". Postoji nada da ćete, ako hrabro ponavljate ove reci,
ostvariti duhovnu slobodu.

Najveća tiranija

Postoji još jedan lanac na koji ću vam skrenuti pažnju. Govorili smo o negativnim i pozitivnim
iskustvima iz prošlosti, o strahu od budućnosti, o ambiciji, o vezivanju i zavisnosti od sadašnjosti.
Sada je na redu ono što smatram najjačim lancem, koji je najteže raskinuti.

Ali latimo se jedne vežbe. Možda još niste u stanju da je izvedete, možda vam je potrebno još
vremena i duševnog mira da biste uspeli. Vežba se sastoji u tome da sebi postavite sledeće
pitanje: „Šta je postojalo pre sto godina ovde gde ja sedim?" Upot-rebite svoju maštu! Zatim još
dalji skok unazad: „Šta je postojalo pre tri hiljade godina ovde gde ja sedim?" Dakle, hiljadu
godina pre pojave Isusa Hris-ta, što je relativno skorašnji vremenski period, jer naučnici tvrde da
život na ovoj planeti postoji već mi-lionima godina. „A za hiljadu godina, šta će posto-

jati ovde gde ja sedim?" Pustinja možda? Šuma? Neka druga civilizacija?" U jednu stvar možete
biti sigurni: ako bude nekih ljudi, neće govoriti vašim jezikom, neće imati vaše navike, pripadaće
drugoj civilizaciji. Nijedan jezik nije preživeo kao živi jezik tri hiljade godina. Pokušajte da to
zamislite: kako dolazite na zemlju nakon tri hiljade godina i tražite baš ovo mesto, neki trag koji bi
vam pokazao da ste nekad bili tu.

Znate li šta će se dogoditi? U vama će se javiti osećanje beskonačnosti. Neka vrsta

oslobođenosti. Slobode od čega? Od iluzije koju u vama stvara lažno uverenje da nešto značite.
Osim u Božjim očima, mi zaista ne značimo mnogo. Mislite na neku od onih ptica o kojima Isus
govori, mislite na cveće u polju, na zrnca peska, na kapljice vode, na jednu kišnu kap. Mislite na
same sebe. Na to koliko smo beznačajni.

Ako uspešno izvedete ovu vežbu, oslobodićete se najveće tiranije, tiranije sopstvenog „ja". Doži-
većete olakšanje, veliku slobodu. Niko nije tako slobodan i živ kao onaj koji je prihvatio smrt, koji
je prihvatio sopstvenu beznačajnost. Ova vežba daruje vam perspektivu i širinu. Ali, za nju je
potrebno i vremena.

Tajanstvena vežba

Preporučiću vam još jednu vežbu, tajanstvenu vežbu, jer ne pokazuje odmah svoju povezanost
sa slobodom. Sastoji se u sledećem: stupite u dodir sa osećajima svoga tela. Osetite kako odeća
dodiruje vaša ramena, kako naslon stolice podupire vaša le-

da, osetite svoje ruke kako se odmaraju, opružene... Nakon nekoliko trenutaka, postanite svesni
činjenice da posmatrate ove senzacije. I recite: „Ovo što ose-ćam nisam ja, ovo telo nisam ja".
Posmatrajte zatim misli koje se javljaju u vama. Nakon kraćeg vremena, obratite pažnju na
činjenicu da posmatrate svoje misli i recite: „Ovo što mislim nisam ja, moje misli nisu ja". Obratite
zatim pažnju na svoje emocije ili se prisetite nekih emocija iz bliske prošlosti. Neiz-vesnosti,
depresije, osećanja krivice, ushićenja, bilo koje emocije. Nakon nekog vremena, obratite pažnju
na činjenicu da posmatrate svoje emocije, i recite: „Ja nisam ova emocija, moje emocije nisu ja".

Ako ste napeti, nemojte se poistovetiti sa svojom napetošću. Ako ste depresivni, nemojte se pois-
tovetiti sa svojom depresijom. „Ja nisam ova depresija."

Pred nama je jedna od velikih vežbi koju nam nudi Istok. Njeni rezultati ne mogu se odmah uočiti,
ali ona izaziva, neopozive efekte. I raskida najdublji lanac, lanac iluzije i tiranije sopstvenog „ja".

Ostanite nekoliko minuta u tišini i izvedite neke od vežbi koje sam vam predložio i koje su vam se
dopale. Prikazao sam dve vežbe na duge staze: onu ,,pre tri hiljade godina" i „za tri hiljade
godina"; dok je druga: „ja nisam ova emocija, ove misli nisu ja, itd." Predložio sam i druge vežbe
da se suprotstavimo robovanju, da se oslobodimo lanaca, da izazove-mo trenutno oslobođenje.

Na kraju ovog predavanja ispričaću vam priču o slobodnoj osobi. Jedna devojka u malom
ribarskom mestu ostala je trudna. Roditelji su je tukli sve dok nije priznala ko je otac: „Bio je to
učitelj žena koji
živi u hramu izvan sela". Svi meštani su to saznali. Kad se dete rodilo, pošli su do hrama i ostavili
dete pred noge učitelja žena. „Licemeru!" rekli su mu. „Ovo dete je tvoje! Ti brini o njemu!" Učitelj
žena je samo rekao: „Dobro, dobro" i zatim predao dete jednoj ženi u selu da ga odgaja,
preuzevši troškove na sebe. Nakon ovog događaja, učitelj je izgubio sav ugled, učenici su ga
napustili, niko više nije odlazio da traži savet od njega. Nakon nekoliko meseci, kada je devojka
videla sve ovo, nije izdržala i konačno je rekla da otac deteta nije učitelj, već jedan mladić iz
susedstva. Kada je selo doznalo pravu istinu, svi su otišli do hrama i bacili se pred noge učitelja
žena. Tražili su od njega oproštaj i molili ga da im vrati dete. Učitelj je samo rekao: „Dobro,
dobro" i predao im dete.

Eto slobodnog čoveka. Čoveka sposobnog da pati, koji je dostigao širinu o kojoj sam vam
govorio. Želim i vama i sebi, kao rezultat naših slabašnih napora, da nam Bog pokloni ovaj dar!

Ljubav

Do sada sam vam govorio o miru, radosti, tišini, životu i slobodi. Sada ću vam govoriti o ljubavi.
Reč je o najtežoj temi, jer je, u svojoj beskrajnosti i tajanstvenosti, ljubav neizreciva kao Bog. Tu i
tamo, doživljavamo poneki ljubavni zanos i to tek nejasno shvatamd. Ne verujem da iko. stvarno
razume ovu tajanstvenu pojavu. S vama bih hteo da razmislim o dva aspekta ljubavi: ljubavi kao
kreaciji i ljubavi kao poistovećivanju.

Počeću da govorim o ljubavi kao kreaciji tako što ću vam ispričati jednu izuzetnu priču američkih
Indijanaca, moju omiljenu priču.

Jedan indijanski ratnik popeo se na vrh planine, tamo našao orlovsko gnezdo i u njemu jaje.
Doneo je jaje u selo i stavio ga pod kokoš. I tako, zajedno s pilićima, izlegao se orlić, i odrastao s
njima. Naučio je da kokodače, da čeprka po zemlji tražeći bube i crve, ograničavao se da se
popne na poneku nižu granu, sve kao i kokoši. Jednog dana, već star, orao je ugledao nešto
čudesno na nebu. Gore, u beskrajnom plavetnilu, video je veličanstvenu pticu, kako leti bez
ikakvog napora. Kada je upitao jednu kokoš staje to, ona mu je odgovorila: „To je zlatni orao, kralj
neba. Ali ne razmišljaj o tome. Ti i ja smo ovde, na zemlji". Orao je vratio pogled ka tlu i tako je na
kraju i umro, ubeđen da je kokoš. Jer, tako su se svi i ophodili prema njemu; kako se rodio, tako
je i živeo i na kraju umro.

Znate li šta znači ljubav kao kreacija? Gledati orla i postati svesni ko ste, jer možete raširiti krila i
poleteti kao zlatni orao.

Jedan čuveni američki psiholog sproveo je eksperiment vredan da se pomene. Znate li šta je
uradio? Pred kraj školske godine podvrgnuo je sve učenike jedne škole testu inteligencije.
Odabrao je zatim desetak imena i rekao svakom od njihovih profesora: „Ovi učenici su
natprosečno obdareni. Videćete da će svi oni biti najbolji učenici u sledećoj školskoj godini. Vi
samo morate da obećate kako nikome nećete govoriti o tome, jer se to može negativno odraziti
na njih". I profesori su obećali. Međutim, niko od tih učenika nije bio posebno obdaren, i u tome je
i

bila poenta ovog opita. Nakon godinu dana, psiholog je ponovo došao u istu školu i staje otkrio?
Svim „natprosečnim" učenicima koeficijent inteligencije povećao se najmanje deset posto.
Nekima od njih i više. Psiholog je porazgovarao sa profesorima i upitao ih: „Kako vam se čine ovi
učenici?" a ovi su odgovarali u superlativima, opisujući ih kao inteligentne, dinamične, žive,
interesantne, itd.

Šta bi bilo sa ovim učenicima da ih profesori nisu tretirali kao natprosečno obdarene? Dakle, pro-
fesori su razvili u ovim učenicima sve njihove potencijale.
Psiholozi su sproveli ovaj opit u drugim školama, pa čak i sa životinjama, uvek sa uspehom. Na
primer, govorili su studentima psihologije koji su izvodili eksperimente sa miševima: „Evo vam
jedna nova vrsta miša, koji mnogo bolje reaguje". I miševi su stvarno bolje reagovali, iako su
pripadali istoj vrsti. Zaključak je bio da se to dogodilo zato što su ih studenti tretirali s posebnom
pažnjom. Njihova očekivanja su bila veća i miševi su uzvraćali na takva očekivanja, koja su, na
ovaj ili onaj način, prenošena životinjama.

Kad sam prvi put čuo za ovaj opit, setio sam se jednog velikog američkog čoveka, Oca
Flenegana, čoveka koji je ušao u legendu. On je u početku osnovao dom za napuštenu decu, a
zatim i za maloletne delikvente. Kada policija nije više znala šta da pre-duzme, slala ih je njemu.
Tako sam čuo i sledeću priču.

Jedan osmogodišnji dečak ubio je oca i majku. Možete li zamisliti kroz šta je sve prošao pre toga,
da bi u tako nežnom dobu bio izvršilac najužasnijeg zločina? Ali tu nije bio kraj. Hapšen je više
puta

zbog pokušaja pljačke. Policija nije znala šta da uradi s njim, jer po zakonu nije mogao biti
smešten u popravni dom. Na kraju su pitali Oca Flenegana hoće li da ga primi. „Naravno!
Pošaljite ga!" odgovorio je. Nakon desetak godina, dečak je napisao svoju priču. „Sećam se tog
dana kada sam putovao u pratnji policajca i mislio: Šalju me kod nekog sveštenika. Ako mi još
kaže da me voli, ubiću ga." A već je bio ubica! Šta se dogodilo? Kada je zakucao na vrata, Otac
Fle-negan je rekao: „Napred!" Ušao je i onda ga je Otac pitao: „Kako se zoveš?" „Dejv",
odgovorio je, a Otac je rekao: „Dejv! Dobrodošao u ovu kuću. Čekali smo te! Sada, kad si tu,
procunjaj malo naokolo, tek da upoznaš mesto. Znaš li da svi ovde rade za hranu i smeštaj?
Pokazaće ti. Možda ćeš otkriti neki posao koji ti odgovara. Ali za sad odmaraj. Razgledaj malo,
saberi utiske. Sad možeš da ideš. Vidimo se kasnije". Dečak je ispričao da se njegov život od tog
trenutka promenio. Znate li zašto? „Prvi put sam video čoveka koji se nije razbacivao recima, nije
govorio da me voli, već: Ti si dobar, nisi rđav, ti si dobar!'" I postao je dobar. Kao što kažu
psiholozi, naša je težnja da budemo ono što osećamo da jesmo. Možete li zamisliti nešto
uzvišenije? Vidimo dobrotu u nekome, to mu pokažemo, i njegov život se menja, on biva
preporođen. „Onaj koji voli stvara ljubav." Vidimo lepotu, i u tom trenutku činimo da ona izroni na
površinu.

Oca Flenegana su često pitali u čemu je tajna njegovog uspeha. Nikad nije odgovarao na takvo
pitanje, jer je polazio od principa: „Rđavo dete ne postoji". On je video dobrotu, činio je da se ona
pojavi kod svakog ko bi došao kod njega. Stvarao je dobrotu.

To je ono na šta mislim kada govorim o ljubavi. Da li biste voleli da vidite stvari kao Otac
Flenegan? Siguran sam da bi svima prijalo da budu kao on, jer svi želimo da volimo.

Škola ljubavi

Ako želite da razvijete ovaj način opažanja, potrebno je da pohađate školu ljubavi. Potrebno je da
uradite vežbe koje nisu preterano teške, ali nisu baš ni lake.

Koje? Počnite od sledećeg. Mislite na nekog koga duboko volite. Zamislite da sedi ispred vas,
govorite s tom osobom, od sveg srca. Recite joj koliko vam znači sama činjenica da je ona ušla u
vaš život. Dok ovo činite, postanite svesni onoga što osećate. Kada osetite svo ushićenje i toplinu
koje donosi ova vežba, pređite na sledeću.

Mislite sada o nekoj osobi koja vam je odbojna. Stanite u mislima pred nju. Dok je gledate,
pokušajte da se setite nečeg dobrog. Učinite mali napor da vidite dobrotu. Ako vam to ne ide,
možete da zamislite kako pored vas stoji Isus i gleda istu osobu. On bi trebalo da bude ekspert
umetnosti gledanja, umetnosti ljubavi. Šta vidite? Koliko dobrote, koliko lepote možete otkriti u
konkretnoj osobi? Kad bi se Isus vratio na zemlju, šta mislite da bi prvo primetio kod ljudi?
Beskrajnu dobrotu, poverenje, iskrenost čiste ljubavi. U čovečanstvu postoje okeani dobrote
među ljudskim bićima. On bi to odmah primetio, jer dobar čo-vek vidi dobrotu na svakom koraku.
Rđava osoba vidi zlo, jer teži da vidi samu sebe u drugima, zar ne? Svoj

odraz, kao u ogledalu. Zamislite da Isus gleda u vas. Šta će videti?

Pređimo na treću vežbu, možda i najtežu. Ali ako istinski želite da volite, morate proći kroz nju.
Zamislite Isusa baš tu, ispred sebe. On vam govori o svoj dobroti, svoj lepoti i svim vrlinama koje
vidi u vama. Ako ste kao i većina ljudi, možda ćete početi da optužujete sebe za raznorazne
mane i grehove, i Isus će to prihvatiti. Jer, za Isusa nijedna promena u čoveku nije roman. Kada
je video zlo, nazvao ga je po imenu i osudio ga. Ali nikada nije osudio greš-nika, iako je osudio
sam greh. Setite se kako je gledao na prostitutku u jevanđelju, na lopova, pa čak i na fariseje i
ljude koji su ga raspeli. Evo ga, stoji pred vama! I vi optužujete sebe za sve moguće grehe a on
to prihvata, dozvoljava da imate sve te mane. Ali on razume, on to prihvata. Te mane nisu u su-
kobu, ne kvare svo dobro i lepotu koje On vidi u vama. To nije teško shvatiti. Mislite o sebi. Mislite
na nekog koga volite i ko vas voli. Ako ga pažljivo posmatrate, naći ćete mane. Međutim, one ne
umanjuju vašu ljubav prema toj osobi, i ne sprečavaju vas da vidite svo dobro u njoj. Zamislite da
Isus to čini. I otkrijte koje efekte to izaziva u vama. Prihvatite ljubav Isusa i onih koji vas vole.

Kada je Isus prvi put sreo Simona Petra, kako se govori u jevanđelju, video je u tom čoveku ono
što niko nije video, i nazvao ga je stena, kamen. Tako se Simon preobrazio. Zamislite, dakle,
Isusa pred sobom. Kakvo će vam ime dati?

Pre nego što pređemo na drugi vid ljubavi, ispri-čaću vam jednu zapadnu bajku. Bajke uvek kriju
veliku mudrost u sebi. Ovo je priča o princezi i žabi krastači.

Jednog dana prelepa princeza šetala je šumom i naišla na žabu krastaču. Žaba ju je veoma
ljubazno pozdravila. Princeza se u prvi mah uplašila da jedna krastača može da govori ljudskim
glasom. Onda joj je žaba objasnila da uopšte nije žaba, već princ koga je veštica pretvorila u
žabu. Princeza, koja je imala mnogo dobro srce, pitala je može li nekako da pomogne. „Možeš",
odgovorila je žaba. „Ako se nađe princeza koja će sa mnom provesti puna tri dana i tri noći,
čarolija će nestati i ponovo ću postati princ." Princeza je u toj krastači već videla princa. Ponela ju
je u dvor. Svi su se zgražali, govoreći: „Kakvu si to odvratnu žabu donela?" a ona govorila: „To
nije odvratna žaba, to je princ!" I držala je krastaču uz sebe dan i noć, za stolom ili na uzglavlju
dok spava. Nakon tri dana i tri noći, kad se probudila, videla je pored sebe divnog mladog princa,
koji je poljubio njenu ruku u znak zahvalnosti što je skinula mađiju koja ga je držala okovanog u
telu žabe.

Ova bajka je priča o svakom od nas. Na određeni način, svi smo mi pretvoreni u žabe krastače, i
život nam prolazi u traženju nekoga ko će da skine tu čaroliju i preporodi nas! Da li je vaš Isus
takav! Da li je vaš Bog takav! Da li srećete mnoge osobe kakav je Otac Flenegan?

Bog se ne može upoznati. Međutim, kada ga zamišljamo, dobar je bar kao najbolji među nama.
Mogu da se nadam da vaš Bog ovako govori: „Anđeli, dunite u trube! Evo stiže princ! Evo stiže i
princeza!" Da li se tako ophodi prema vama? I pored toga što vidi sve vaše mane? Razmislimo,
jer je težnja da se preobrazimo u biće koje obožavamo.

Ljubav kao poistovećenost

Razmislimo sada o ljubavi kao poistovećenosti. U Indiji, mistici i pesnici često su se pitali ko je
svetac. I formulisali su lepe odgovore: „Svetac je kao ruža". Da li je moguće zamisliti ružu koja
govori: „Daću svoj miris samo dobrima i onima koji ga ce-ne, a uskratiću ga rđavima"?

Ne! Širenje mirisa je sama priroda ruže, suština njenog bića. „Svetac je kao upaljena lampa u
mračnoj sobi." Može li lampa svetleti samo dobrima, a uskratiti svetlost rđavima?

„Svetac je kao drvo koje daje svoju senku i dobrima i lošima. Drvo nudi svoju senku čak i onome
koji ga seče. A ukoliko je reč o mirišljavoj biljci, ona ostavlja svoj miris na samoj sekiri."

Zar Hrist ne govori isto kada nam kaže da budemo milosrdni kao što je Otac naš nebeski, koji
šalje kišu rđavima i dobrima pojednako? Koji čini da sunce sija i ispravnima i grešnicima? Kako
da pronađemo tu vrstu ljubavi? Razumevanjem svega ili putem mističkog iskustva?

Da li ste ikad pomislili da ima na milijarde ljudi, a samo jedan Hrist? Pavle tvrdi da svi činimo
jedno telo. Kao što moje telo i ja nismo dvoje, već jedinstvena celina. Ja nisam moje telo, ali
nismo dvoje! A koliko volim svoje telo! Kada je neki deo ili organ moga tela bolestan ili je pak
zdrav, ja ga svejedno volim na isti način. To je razumevanje koje biva podareno samo nekolicini
srećnih ljudi. U odnosu na ostale su različiti, ali nisu odvojeni, oni su jedno telo.

Evo jedne indijske priče. Sedam luda našlo se u jednom selu na velikoj proslavi. Kasno noću,
vraćali su se kući pijani i još luđi. Počela je kiša, pa su se sklonili pod jedno drvo. Ujutro, probudili
su jedni druge kuknjavom. Jedan prolaznik upitao ih je šta se događa. „Zaspali smo pod ovim
drvetom i tokom noći smo izmešali ruke i noge, tako da sad ne znamo staje čije!" Onda je
prolaznik rekao: „Lako ćemo to resiti!" Otkinuo je trnovitu granu i ubo jednu nogu, a njen vlasnik
je rekao: „Jao!" „Dobro je", konsta-tovao je prolaznik. „Ova noga je tvoja!" I tako je nastavio, sve
dok se lude nisu razdvojile.

Kada se neko povredi a ja uzviknem: „Jao!" nešto se dogodilo. Poistovetio sam se s njim; ljubav
postaje poistovećenost. Možemo li nešto učiniti da bismo zadobili takvu milost? Ne, to je dar. Sve
što možemo učiniti je da se pripremimo. Možda ne ve-rujete; međutim, kad biste samo slušali i
gledali, ili osećali i stupali u dodir sa samim sobom, stigli biste do tišine i stvari bi vam se otkrile.
Sve što možemo da učinimo je da pripremimo teren. Ako radite ovu vežbu koju sam vam
preporučio, bićete pripremljeni da primite ovu milost. Jednog dana - zaista se nadam - biće vam
podarena.

Svako ko praktikuje vežbe pomenute u ovoj knjizi doći će do dobrih rezultata, ali ljubav kao pois-
tovećenost samo Bog može dati.

Bog je Nepoznato, Bog je Tajna, Bog je Ljubav. Zato, kada volite, vi postajete učesnici
božanskog i milosti.

U ovom svetu tako naopake i podozrive svesti možete li zamisliti bolju stazu koja vodi Bogu?

Molitva

Postoje mnoge teme o kojima bih rado govorio, ali postoji jedna povodom koje mi uvek
postavljaju pitanja. Kada doznaju da sam sveštenik, pitaju me: „Možete li mi pomoći da se bolje
molim?"

Ja bih formulisao pitanje na ovaj način: možemo li se moliti bolje? Smatram da je neophodno
ponovo sagledati smisao molitve koju šaljemo i živimo, počevši od svega onog što nije molitva.
Sledeća priča može sve ovo da razjasni.

Jedan mladić posetio je čuvenog sufi mudraca i rekao: „Učitelju, moja vera u Boga tako je velika
da nisam čak ni vezao svoju kamilu napolju. Poverio sam Bogu da se stara o njoj!" Mudrac je
uzvratio: „Izađi i odmah veži svoju kamilu, budalo! Zašto opterećivati Boga onim što i sam možeš
da učiniš?" Jasno, zar ne? Veoma je važno zauzeti ovaj mentalni stav kada se govori o molitvi.
Boga ne treba uznemi-ravati radi onih stvari koje možete i sami da učinite.

Sećam se priče o čoveku koji je čitavog života verno služio Bogu. Jednog dana mu se obratio
ovim recima: „Gospode, verno sam ti služio, obožavao te i poštovao zakone. Bio sam dobar
vernik, ali sada sam već star i potrebna mi je pomoć. Pomozi mi da dobijem na lutriji, da bih
spokojno proživeo posled-nje dane." Molio se tako i molio, mesec dana, dva meseca, godinu, dve
godine i na kraju zavapio: „Gospode, usliši moje molbe! Učini nešto!" A Bog mu je uzvratio: „Učini
ti! Kupi bar loz!" Ova priča daje neku ideju šta molitva nije.

Ali šta je molitva? Evo još jedne priče.

Jedan čovek otkrio je veštinu paljenja vatre. Nakon ovog otkrića otišao je na sever, kod
planinskih plemena ugroženih hladnoćom i naučio ih kako da upale vatru. Pokazao im je mnoge
dobre strane ovog otkrića: kako da se zagreju tokom zime, kako da ku-vaju i peku hranu, kako da
pomoću vatre prave cigle i crep, itd. Oni su sve to učili s puno entuzijazma. Kada su naučili,
pronalazač vatre otišao je na drugu stranu, ne davši im vremena ni da mu zahvale.

Velikim ljudima nije važno da li ih se iko seća ili im se ukazuje zahvalnost. I tako je pronalazač
stigao do drugih plemena kojima je predao veštinu paljenja vatre. Postajao je sve slavniji.

Međutim, sveštenici su se pobojali da njihov ugled ne opadne, pa su resili da ga se otarase tako

što su ga otrovali. Da se narod ne bi uznemirio, pripremili su sliku ovog čoveka, istakli je na
glavni oltar hrama i rekli ljudima da se poklone velikom pronalazaču vatre. Na oltar su okačili i
sva oruđa potrebna da bi se vatra upalila, i proglasili ih za relikvije. Vremenom su razradili i ritual i
liturgiju vezanu za obožavanje pronalazača i njegovih alatki. Tako je on obožavan decenijama i
stolećima, ali vatre više nije bilo.

Gde je molitva? U vatri! Gde je vatra? U molitvi! Baš tu. Ono što radite da biste pronašli vatru je
molitva. Molite se nedeljama, mesecima, godinama, ali ostajete bez vatre. Mnogo dobre volje, ali
nigde molitve.

„Zašto me zazivate 'Gospode! Gospode!' a ne radite ono što vam kažem? Doći ćete i govoriti:
'Gospode, učinili smo čuda u Tvoje ime', a ja ću vam reći: 'Ne znam vas, ne tičete me se.'"
Čudno, Isus je bio manje zainteresovan za „Gospode! Gospode!" od nas. Više ga je zanimalo
„Zašto ne radite ono što vam kažem?". Ali pripazite. Nemojte misliti da su dobra dela automatski i
molitva. „Ako bih dao moje telo da se spali i razdelio sve svoje blago ubogima, a nemao ljubavi,
sve bi bilo uzalud." Dela sama po sebi nemaju svoju unutrašnju vrednost. Neka dobra dela zaista
su takva, dok se druga čine samo iz lične koristi. Majster Ekart, najveći nemački mistik, rekao je:
„Manje brinite o tome šta treba da radite a više mislite o tome šta treba da budete. Biće ti suđeno
ne na osnovu onoga što činiš, već onoga što jesi". Postojanje biva preobraženo: eto vatre!

Unutrašnji preobražaj

Kako promeniti sopstveni život? Šta treba da učinite? Ništa! Da bi se vaš život preobrazio, pot-
rebno je da vidite. Da vidite nešto što će vas promeniti. Niko se ne menja radeći na samom sebi.
Vi umete da popravite mnoge stvari i to je veliki dar. Međutim, kad se trudite da popravite druge
ljude, najverovatnije ćete imati problema. Ništa ne treba da činite; potrebno je samo videti stvari
na nov način. Promena i preobražaj dolaze uporedo s viđenjem, novim sagledavanjem sveta i
vas samih. Metanoja, pokajanje, jer je carstvo Božje ovde i sada! Pokajanje ne znači oplakivanje
sopstvenih grehova; pokajanje znači viđenje svega na potpuno nov način, znači pro-menu ideja,
preobražaj srca. To je ta promena o kojoj govorim.

Kada se to dogodi, promenićete se vi, ono što činite, čitav vaš život. To je vatra! Šta vam je
potreb-
no da biste videli stvari na potpuno nov način? Nije potrebna nikakva snaga, ne traži se da
budemo korisni; tu ne pomaže vera u sebe, niti snaga volje. Potrebna je dobra volja da bi se
mislilo na ono što nije svakodnevno, na šta smo navikli, dobra volja da bismo videli nešto novo. A
to je ono poslednje što ljudska bića žele. Ljudi ne žele da vide bilo šta različito od onog što su
uvek videli. Zato se Hrist suočio sa mnogim preprekama kada je obznanio svoju Dobru vest. Ne
samo zato što je bila dobra. Ljudima ne prija da čuju dobre stvari. Oni žele da pate, da se osete
jadnim, samo da ne bi znali. Nesvesno, ljudi žele da proizvode patnju. Ne dopada im se dobra
strana Dobre vesti. Ne dopada im se nova strana Dobre vesti!

Jeste li spremni da vidite stvari na drukčiji način? Ali pazite: ne prihvatajte sve što vam kažem
samo zato što vam ja to govorim. Ne gutajte ono što čujete od mene. Volim Budinu izreku:
„Monasi i učenici ne treba da usvajaju moje reci na osnovu poštovanja prema meni". Treba raditi
kao zlatar: topiti zlato, meriti ga, šeći. Moramo ostati otvoreni, nezavisni u svom razmišljanju,
uvek spremni da pitamo. U suprotnom se tone u mentalne predrasude.

Patite? Imate probleme? Mrzite svoj život?

Da li su vam prijala poslednja tri sata, svaki trenutak poslednja tri sata? Ako je odgovor ne, ako je
odgovor da patite i nemirni ste, onda zaista imate problema. U vama ima nečeg što ne valja.
Nečeg veoma ozbiljnog. Spavate, mrtvi ste!

Prosvetljenje

Možda mnogi od vas prvi put čuju ovakve stvari. Obično se ponavlja da je prirodno imati
probleme, da je ljudski patiti. U tom slučaju, bolje da vam objasnim šta je patnja! Pre svega,
uočimo sledeću razliku: vi možete imati bolove i patiti, ili imati bolove i ne patiti.

Jedan učenik pitao je učitelja šta za njega znači prosvetljenje. Učitelj je odgovorio: „Pre
prosvetlje-nja, često sam osećao tugu; nakon prosvetljenja i dalje osećam tugu". Ali tu postoji
bitna razlika. Patiti znači prepustiti se da vas poraz usisa u sebe. To je patnja. Dobro je to
razjasniti odmah na početku. Patnja znači prepuštanje da nas preplave bol, malodušnost,
strepnja.

Dok se učite molitvi, i dalje ćete biti prepušteni malodušnosti, strahu. Oni su kao oblaci što
prolaze nebom, i vi sebe poistovećujete sa tim oblacima. Ali vi možete biti nebo, umesto što
izjednačavate sebe s oblacima. Oni će odlaziti i dolaziti kao i pre toga: „Pre prosvetljenja često
sam osećao tugu; nakon prosvetljenja i dalje osećam tugu".

Odakle, po vama, dolazi patnja? Po nekima iz samog života. Život je naporan, život je težak! Ki-
nezi imaju divnu izreku: ,,U čitavom svetu nema ničega tako okrutnog kao što je priroda. Niko to
ne može izbeći. Ali katastrofe ne izaziva priroda, već samo ljudsko srce, gde se rađa osećanje".
Život nije težak; vi ga činite takvim.

Jednom sam čuo za afričko pleme koje ne poznaje nijedan način pogubljenja. Zato osuđenicima
sledi kletva, zatim progonstvo iz plemena. Nakon desetak dana osuđeni umiru. Reći ćete možda:
„I to je ubistvo! Ubija ih osuda na progonstvo!" Ne, ne. Znate li zašto? Ako bi neko od nas bio
prognan, patio bi, ali ne bi umro. Njih je način života u progonstvu ubijao.

Čuli ste možda za slučajeve mladih Japanaca koji se ubijaju kad ne polože ispit? Mi to ne bismo
uradili. Šta po vama tera ove mlade ljude na samoubistvo? To što nisu položili ispit? Ne, već
njihova reakcija na činjenicu da su pali.

Kada pođete na piknik i padne kiša, šta vas sneveseli? Kiša? Ili vaša reakcija? Svest o ovoj
činjenici može zapanjiti osobe koje se već decenijama mole a da nikad nisu postale svesne toga.
To je jedan od rizika molitve: može vas sprečiti da stignete do vatre.

A sada mislite na nešto što vas uznemirava ovih dana. Ili na nešto što vas je brinulo pre nekoliko
dana. Razmislite! I pokušajte da shvatite da vaš nemir nije prouzrokovan nekom situacijom iz
spoljnog sveta, nekim događajem, stanjem stvari, činjenicom daje neko umro, da ste nešto
pogrešili, da vam se desio neki incident, da ste izgubili novac ili posao. Ništa od svega toga ne
proizvodi vaše neraspoloženje. Ono ima svoj razlog u načinu na koji reagujemo na neki događaj,
na neku osobu, na neki predmet diskusije. Kad bi se neka druga osoba našla na našem mestu,
možda se uopšte ne bi opirala svemu tome. Vi se, međutim, opirete. Zašto? Moramo učiniti nešto
za vas! Ali ne uključujući stvarnost u ovo, mada bi velika većina ljudi dala svoju glavu samo da
promene stvarnost.

Promena glave

Jedan sveštenik poverio mi je kako njegov prijatelj boluje od side. Istovremeno, dešavalo se
nešto veoma čudno. Taj čovek je govorio: „Počeo sam da živim tek kada mi je lekar saopštio da
sam zaražen i da je smrt neizbežna". Možda nećete poverovati, ali sveštenik je dodao sledeće:
„Upoznao sam oko trideset osoba u istoj situaciji, i gotovo polovina njih rekla mi je nešto slično
tome". Kako to da ljudi tako različito reaguju na istu stvar? To zavisi od strukture njihove ličnosti.
Neko nije održao reč koju vam je dao? Neko vas je odbio, ostavio? Ne. Niko vam nikada nije
naškodio u čitavom vašem životu. Nikad vas nijedan događaj nije poremetio. Uvek ste vi to učinili.
U suštini, niste baš ni vi, jer to niko ne bi uradio svojevoljno. Vaša uslovljenost, mentalni sklop
vaše ličnosti izazvale su takve stvari, sam vaš duhovni pristup životu. To je ono što treba da se
promeni -vaša glava!

Pređimo na novu vežbu. Mislite na problem koji imate s nekim, o kome god da se radi. Možete
misliti da ta osoba ne zaslužuje vaše poverenje, da je dosadna, lenja, sumanuta, vulgarna.

Ako imate problema s drugima, pripremite se na nešto što vas može iznenaditi: nešto u vama ne
valja. Prepreka nije u odnosu sa drugima. Ako se vi promenite, sve će se promeniti. Ako vam
pođe za rukom da se distancirate od samih sebe, ljudi oko vas će se promeniti. Vi ne vidite ljude
onakve kakvi stvarno jesu, već onakve kakvi ste vi! Ako me neko nervira i ljuti, nešto u meni ne
valja. Moram se promeniti! Kako mogu nekome dati moć da izazove nervozu u meni? Kako dati
nekome moć da odluči o mom raspoloženju, da li ću biti tužan ili radostan? Ako nekome
poklonimo takvu moć, ne možemo da se zaštitimo od posledica onoga što činimo. „U prirodi ne
postoje pohvale ni kazne, samo posledice." Potrebno je samo odrasti i suočiti se s njima.

Neophodna je i hrabrost da ne dozvolimo da budemo upotrebljeni. Ljudi se boje da kažu ne, da

odlučno kažu nekom da se pobrine o svom životu: „Živi svoj život i pusti mene da živim svoj!"
Tada je nemoguće izbeći posledice toga što ste dozvolili da budete upotrebljeni.

Naša sreća nikada nije posledica nečega. Istinska sreća nema uzroka, nije ničim uslovljena.
Kako vam to izgleda? Ako vas neko učini srećnim, ili ste zadovoljni svojim poslom, to nije prava
sreća, već ostvarenje određene želje: hoću neku stvar, tražim je, uzimam, oduševljavam se, idem
do kraja, osećam zadovoljstvo, uživam u tome, posle nekog vremena počinje da me zamara. Ako
ne uspevam da dobijem konkretnu stvar, postajem uznemiren. To nije sreća! To je emocija.
Zadovoljavanje želje.

Ponekad mislim da su gotovo svi ljudi predodređeni da budu nesrećni. Oni jednostavno ne mogu
da ne budu nesrećni. I lutaju životom, gore-dole, kao klatno, pateći. Ponavljam: sreća nema
uzroka. Kada vam ništa ne može naškoditi, nijedna osoba, nikakav događaj, ništa, tek tada ste
zaista srećni.

Otkrivanje blaga

Šta učiniti da bismo bili srećni? Ništa! Ništa ne treba činiti. Potrebno je samo odvojiti se od svega,
distancirati se. Od iluzija. Od pogrešnih ideja. Kako se osloboditi toga? Tako što ćemo shvatiti da
su pogrešne.

Sećate li se afričkog plemena o kome sam vam pričao? Zašto su izgnanici umirali? Zato što su
možda lopovi? Ne, već zato što su dodavali nešto samoj stvarnosti, nešto od svog mentalnog
sklopa. Vaša nesreća izazvana je onim što dodajete stvarnosti. Taj dodatak uzrok je nesreće.
Kako se izlečiti? Distancirajte se od sopstvene patnje i ozdravićete! Zdravlje nije nešto samo po
sebi, ono je odsustvo bolesti.
„Kada je oko slobodno, vidimo; kada uho nije zapušeno, čujemo; kada je nepce čisto, osećamo
pravi ukus. Kada je um slobodan od pogrešnih ideja, dobijamo na poklon saznanje i sreću." Ako
umete da se oslobodite iluzije, bićete srećni.

Video sam osobe teško narušenog zdravlja, koje su trpele užasne bolove, pa ipak srećne! Da,
srećne! Ne pate, jer patnja znači borbu. Patiti znači zapitati sebe: „Koliko će još dugo sve ovo
trajati?"

Da vam otkrijem još jednu tajnu? Sadašnji trenutak nije nepodnošljiv. Nepodnošljivo je ono što će
se dogoditi u sledeća četiri sata. Imati sopstveno telo ovde u osam uveče a duh u pola jedanaest:
eto uzroka problema. Kada vam je telo u jednom gradu, a duh u drugom: eto uzroka vaše patnje.

Zato vežite svoju kamilu! Boga ne treba uzne-miravati sitnicama koje i sami možete da obavite.

Molitva je vatra! Vatra znači promenu koja potiče iz svesti o iluziji i naše težnje da se od te iluzije
odvojimo.

Zamislite da sedite u nekoj sali i slušate koncert. U jednom trenutku setite se da ste zaboravili da
zaključate automobil. Počinjete da se nervirate. Nezgodno vam je da ustanete i odete do
automobila, ali ne možete više da se usredsredite na muziku; nalazite se između čekića i
nakovnja. Ovo je savršen prikaz načina na koji živi najveći broj ljudi!

Dozvolite mi da zaokružim ovu sliku jednom japanskom pričom. Jednog čoveka progonio je tigar.
Na samoj ivici provalije se okliznuo, pao i nekako se uhvatio za granu koja je štrcala iz tla.
Pogledao je naviše i ugledao tigra kako ga posmatra odozgo: o povratku nije bilo ni govora.
Pogledao je naniže i video ponor od nekoliko stotina metara. Tada je pored svog ramena ugledao
bokor zrelih kupina. Otkinuo je jednu i stavio je u usta! Kakav predivan ukus! U tom trenutku taj
čovek je naučio da živi u sadašnjosti, što je i jedini pravi način života. Međutim, takva tvrdnja
mnogima zvuči kao nešto nemoguće.

Znate li kako su otkriveni rudnici dijamanata u Južnoj Africi? Neki putnik boravio je u jednom selu
i video decu poglavice plemena kako igraju klikera. Bio je šokiran kada je otkrio da se igraju
dijamantima! Kada je upitao poglavicu može li da dobije neki od tih klikera u zamenu za duvan,
ovaj mu je odgovorio: „Ovde toga ima koliko god hoćeš, bila bi pre-vara da uzmem duvan od
tebe, ali prihvatiću šta god mi budeš dao". Poenta ove priče je da su stanovnici tog sela gazili po
blagu a da to uopšte nisu znali. Moglo bi se reći da je život banket kojeg se najveći broj ljudi
odriče, ne želi da učestvuje u njemu. Oni nikada ne otkrivaju blago.

Velika, najveća radost

Kad bi molitva bila praktikovana i shvaćena na pravi način, učinila bi nas tako bogatim da
konačno otkrijemo kako stvari nemaju važnosti. „Život je ono što nam se dešava dok smo obuzeti
drugim stvarima." Spremni smo da ostavimo utisak na druge. Uvež-bani smo da osvojimo
olimpijadu, za uspeh svake vrste. A život nam klizi iz ruku.

U nama postoji nešto dragoceno. Skupoceni biser. Blago. U nama je Carstvo božje. Kad bismo
bar to otkrili! „Velika tragedija života nije u dimenziji naše patnje, već u dimenziji onoga što
gubimo." „Ljudska bića se rađaju uspavana, žive spavajući i umiru spavajući." Ponekad se ne
rađaju uspavana, rađaju se budna; međutim, kad razviju mozak, padaju u san... Prave decu u
snu, odgajaju ih u snu, u snu se bave velikim poslovima, penju se na vlast spavajući, umiru
uspavani. I nikad se ne bude. Duhovnost znači buđenje. Vi živite u pijanoj omamljenos-ti. Kao da
ste hipnotisani, drogirani! A ne znate šta gubite! Kako izaći iz tog začaranog kruga? Kako se
probuditi? Kako znati da li spavamo?

Mistici, kada sagledaju ono što ih okružuje, doživljavaju ogromnu radost, koja potiče iz suštine
stvari. Oni tada govore o toj radosti i ljubavi koja sve preplavljuje. A mogu trpeti i bolove, ono što
mi nazivamo patnjom, ali istovremeno osećaju neizmernu radost, koju, kao i njih, ništa ne može
izmeniti. Kako to dostići? Razumevanjem, oslobađajući se iluzija i pogrešnih ideja. Moramo se
distancirati od njih, jer je iluzorno i dalje govoriti Bogu: „Daj mi! Daj mi! Daj mi!" Vežite svoju
kamilu! Ne opterećujte Boga onim što i sami možete da učinite.

Vi govorite Bogu: „Gospode, učini da progle-dam!" a i dalje žmurite. Razumevanje, spremnost,

širina, otvorenost za novo gledanje na stvari, to je molitva. Kada govorim o molitvi, ne pozivam se
na „Gospode! Gospode!" već na „Činite ono što vam kažem". To je molitva o kojoj sam vam
govorio.

Postoje dve vrste molitve. Ona „Gospode! Gospode!" i nešto očigledno bolje: „Činite ono što vam
kažem". Neki rade ono što im govori, i nikad ne po-minju: „Gospode! Gospode!" a često nikad
nisu ni čuli za Gospoda. Drugi se danonoćno mole „Gospode! Gospode!", ali rizikuju da čuju: „Ne
poznajem vas".

„Činite ono što vam kažem". To je ljubav prema Bogu. Da nas ljubav preobrazi: to je ljubav prema
Bogu. Tada ćete spoznati šta je Bog. Tada ćete konačno spoznati šta je stvarnost.

Oslobađanje

Zamislite daje nekom detetu dato da proba drogu. Kako raste, čitavo njegovo telo postaje ovisno
o njoj. Kad je bez nje, to u njemu izaziva takav užasan bol da bukvalno želi da umre. Vi i ja, kao
to dete, probali smo tu drogu koja se naziva dokazivanje, uspeh, prihvaćenost, popularnost,
ugled. Kada jednom uzmemo tu drogu, društvo može da nas kon-troliše i mi postajemo roboti.

Hoćete li da vidite kako ljudi postaju roboti? Slušajte: „Kako dobro izgledaš!" i robot se ispuni
ponosom. Pritisnem taster pohvale i robot poraste deset santimetara. Pritisnem taster kritike i on
odmah splasne. Totalna kontrola. Svi postajemo podložni! Lako je manipulisati s nama. A, kada
smo lišeni droge, to nas čini uplašenim, bojimo se da ne napravimo neku grešku zbog koje bi
nam se drugi narugali.

Jednom prilikom, kad sam bio u poseti kod prijatelja, njihova trogodišnja devojčica prišla je stolu
za kojim smo sedeli. Bila je jako lepo obučena da smo svi počeli da tapšemo, smejući se.
Međutim, ona je pomislila da je ismejavamo i pobegla je. Majka je otišla po nju, ali ona nije htela
da se vrati. „Ima samo tri godine", pomislio sam, ,,i već su napravili manekena od nje. Neko je
naučio: 'Ako uradiš ovo, hva-liće te i bićeš srećna. A kad ti kažu bljak treba da se stidiš.' Kada
jednom probamo tu drogu, gotovo je."

Verujete li da je Isus dozvolio da bude kontro-lisan onim što su drugi mislili ili govorili o njemu?
Onaj ko je budan nema potrebe za takvom drogom.

Kada načinite neku grešku ili se osetite odbačenim, često doživljavate užasnu prazninu. Javlja se
osecanje usamljenosti, koju odmah potirete novom dozom droge koja se zove ohrabrenje,
prihvaćenost, i tako i dalje ostajete pod kontrolom drugih. Kako izaći iz tog začaranog kruga? Pod
uticajem ove droge izgubili ste sposobnost da volite. Znate li zašto? Zato što ne možete više
slobodno videti nijedno ljudsko biće. Ograničavate se samo na činjenicu da li vas prihvataju ili
odbacuju, da li vas podržavaju ili ne. Tretirate ih kao ugrožavanje ili podršku vašem narkotiku.

Razmislite malo o političarima. Oni često uop-šte ne vide druge ljude. Vide glasove koje im ovi
mogu dati. Kada ne biste predstavljali ni podršku ni ugrožavanje njihovom uspehu na izborima,
za njih ne biste ni postojali. Poslovni ljudi uglavnom vide samo novac; ne vide druge ljude kao
ličnosti, već samo ono u njima što je povezano s određenim poslom.

Mi nismo bitno drukčiji kada smo pod uticajem ove droge. Kako možete voleti nekoga koga čak i
ne vidite? Hoćete li da se oslobodite droge? Morate se odupreti iskušenjima ovog sistema. Do
srži ste ogrezli u njih. Kada uspete u tome, sve će ostati isto, ali vi ćete ostvariti slobodu.
Ostaćete u svetu, ali nećete mu više pripadati. To je strahovito teško. Kao kada bismo rekli
nekom narkomanu: „Zašto ne pojedeš neki dobar i hranljiv obrok, napiješ se sveže vode sa
izvora i nadišeš se čistog jutarnjeg vazduha? Ostavi se droge!" On verovatno ne bi uspeo ni da
zamisli tako nešto, jer ne može da živi bez svog narkotika.

Kako izaći? Potrebno je da se suočimo sa strahom. Morate shvatiti zašto ne možete da živite bez
potvrde drugih. Hoćete li da volite druge? Umrite za njih. Neka umre vaša potreba za njima.

Naučite da budete sami

Budite strpljivi sa sobom. Nazovite drogu njenim pravim imenom. To je samo veslački stimulans.
Želite li zaista da osetite ukus življenja? Izoštrite svoja čula, razvijte svoj unutrašnji svet. Cenite
svoj posao, volite prirodu, idite na planinu ili na more, neka vas osvoji drveće i zvezdano nebo.
Izbegavajte gužve. Naučite da budete potpuno sami. Iz samoće će se roditi ljubav. Staza koja
vodi ka zemlji ljubavi prolazi kroz zemlju smrti. I shvatićete da vas je vaše srce dovelo u
beskrajnu pustinju. U početku ćete patiti od usamljenosti. Niste navikli da volite druge, da ne
zavisite od njih.

Na kraju, videćete druge. Odjednom ćete opaziti da se pustinja pretvara u ljubav. U vašem srcu
javiće se muzika, večno proleće. Nahranite sami sebe odgovarajućom hranom. Nazovite stvari
pravim imenom i budite strpljivi, kao što biste se ponašali sa totalnim narkomanom. Kako će
moćna biti ta molitva!

Mislite na nekoga čije vam je prihvatanje neophodno u životu, nekoga od koga tražite podršku.
Ako postoji takva osoba, analizirajte kako ste u dodiru sa njom izgubili svoju slobodu. Mislite na
nekoga ko vam je potreban da umanji patnju vaše usamljenosti. Pokušajte da shvatite kako ste u
dodiru s njim izgubili slobodu. Vi niste slobodni! Ne usuđujete se da budete ono što jeste!

Ne morate nikoga okrivljavati, nikad više. Potpuno ste slobodni sa svima, ne tražite više ništa ni
od koga. Neuzvraćenost na vaše želje vas ne žalosti.

Kada više ne morate da se branite od nekog, ne postoji ni potreba da se izvinjavate. Niti da

dajete objašnjenja. Ne morate više ni na koga da ostavljate utisak. Šta god da se priča ili se misli
o vama, uopšte vas ne uznemirava. Ne bavite se time. Tada se rađa ljubav. Ali tek nakon svega
ovoga.

Ako osećam potrebu za tobom, ne mogu te voleti.

„Kakva je vaša zasluga ako pozdravljate samo one koji pozdravljaju vas? I ako volite samo one
koji vole vas? Morate biti totalna ljubav, kao nebeski Otac. On čini da sunce na jednak način šija
na dobre i rđave, na pravednike i grešnike.

Duhovnost

Duhovnost je kada smo budni, kada postanemo svesni iluzija i odbacimo ih. Duhovnost je kada
nikad nismo zavisni od bilo kog događaja, stvari ili osobe, kada otkrijemo rudnik dijamanata u
sebi.

„Šta vredi da osvojiš svet ako pritom dušu svoju izgubiš?" Razmislite šta osećate pri pogledu na
sunce koje zalazi u more, ili na mesec koji se uzdiže iznad drveća? Kada čitate neku knjigu ili
radite posao koji volite? Kada uživate u društvu vama bliskih ljudi? Uporedite to sa onim što
osećate kada vas hvale, tapšu vam, laskaju, kada ste uspešni, kada vam se dive. Prva osećanja
su duhovne prirode a druga svetovne.

Svetovna osećanja nisu prirodna, njih je društvo izmislilo da bi nas držalo pod kontrolom. Ona
nam ne daju sreću, već samo uzbuđenje, prazninu i napetost. Mislite o svom životu. Postoji li
jedan jedini dan u kome se, svesno ili nesvesno, niste ponašali na osnovu onoga što drugi misle,
osećaju i govore o vama? Vaši koraci su kontrolisani: krećete se kao marionete. Pogledajte oko
sebe. Nalazite li nekoga ko je slobodan od ovih svetovnih osećanja? Ili nalazite osobe okovane
takvim osećanjima, koje vode potpuno isprazan život, bez duše. Osvojile su svet, ali su izgubile
dušu.

Jedana grupa turista putuje kroz čarobne pej-saže. Ali zavese na vagonu su spuštene, tako da
niko
od njih nema nikakvu predstavu kakva je lepota napolju. Unutra, svi se međusobno takmiče ko je
lepši, pametniji, talentovaniji, ko više zna, itd, itd. I tako sve do kraja putovanja. Ako ovo shvatite,
oslobodi-ćete se. Tada ćete otkriti šta je stvarnost, šta je Bog, jer ćete se osloboditi jedne od
najopasnijih iluzija. Iluzije po kojoj nam je neophodno da nas uvažavaju, po kojoj je neophodno
da smo uspešni, popularni, itd. Samo je jedna stvar neophodna: ljubav! Kada to otkrijete,
doživljavate promenu. Kada život postane molitva... kada duhovnost zrači iz svega što činimo.

Ostavite svoj čamac na obali

Jednom sam leteo iz Sjedinjenih država prema Kanadi. Dok smo preletali granicu, pilot je
objavio: „Prelazimo američku granicu!" Putnici su pogledali naniže, ali nije bilo šta da se vidi.

Naravno, granica postoji samo u mislima ljudi, priroda ne poznaje teritorijalne granice. Ne postoji
američko drveće, američke planine. To je samo jezička konvencija. Međutim, ljudi su spremni da
umiru za to, toliko im granice realno deluju.

Jeste li ikad razmislili o činjenici da dan Božića postoji samo u vašoj mašti. Priroda ne poznaje
nikakav poseban dan. Pa ipak vidimo kako mnoge osobe podležu božičnim emocijama. Isto tako,
ne postoji dan Nove godine, kao što ne postoje nezakonita de-ca. Reći nekome: „Ti si nezakonito
dete!" može dovesti do skandala! Priroda ne poznaje nezakonitu decu. To je samo društvena
konvencija. Reći nekom detetu daje usvojeno, i da zato... To postoji samo u našoj mašti!

Postoje društva u kojima su svi usvojeni i niko ne mari. Mi reagujemo na reci, na predstave.
Živimo od ideja. Hranimo se recima.

Ljubav nije privlačnost. „Volim te više od bilo koga", ili: „Više me privlačiš nego bilo ko drugi".
Kako vam se to čini? Privlačiš me više nego drugi. Bolje se uklapaš u moju mentalnu šemu nego
neko drugi. To baš i nije laskavo za vas, jer ako je moja mentalna šema možda drukčija... Koliko
ste već puta čuli da govore: „Šta on nalazi u njoj?" „Gospode, šta ona vidi u njemu!?"

Privlačnost je šlepa. Osećate da vas privlači neko ili nešto? Ako se prepustite privlačnosti,
uslediće nagrada. A zatim umor ili strepnja. „Nadam se da će ostati ovako! Nadam se da neće
početi da pije!" Vezivanje, posesivnost, ljubomora, strah da ne izgubimo osobu koja nas je
privukla. To nije ljubav!

Šta nije ljubav

Ljubav nije zavisnost. Pozitivno je zavisiti od drugih. Kada ne bismo zavisili jedni od drugih, druš-
tvo ne bi ni postojalo! Živimo u stanju uzajamne zavisnosti. Zavisimo od mesara, pekara,
električara, pilota, taksista, lekara... nabrajanju nikad kraja. Ali kad zavisimo jedni od drugih da
bismo bili srećni, to je loše.

Često možemo videti dve prazne osobe koje zavise jedna od druge, dve nedovršene ličnosti koje
se uzajamno podupiru. Kao dve domine oslonjene jedna o drugu. Ako se jedna izmakne, druga
pada. Zar je to ljubav? Ne možemo govoriti o ljubavi ako ona služi da usamljenost učini
podnošljivijom. Kada se osećamo prazno, odmah hrlimo da tu prazninu popunimo nekim. To nije
ljubav. Da bismo utekli od usamljenosti i praznine, upuštamo se u bilo kakvu aktivnost, bacamo
se na neki posao ili u nečiji zagrljaj. Ali usamljenost ne može biti izlečena kontaktom sa ljudskim
bićima, već samo kontaktom sa stvarnošću.
Kada se suočimo sa usamljenošću, otkrivamo da ona ne postoji. U stvarnosti ne postoji nikakva
praznina. Upamtite ovo dobro ubuduće. Ono što tražite već je u vama. Ako ozbiljno pristupite
svemu što se nalazi u vašoj duši, nestaće sve ono od čega bežite a izroniće ono što tražite. Ne
može se voleti da bi se poništila usamljenost. Kada se govori o ljubavi, obično se govori kao o
nekoj robi koja je na prodaju. „Jesi li dobar prema meni? Biću onda i ja prema tebi! Jesi li nežan
prema meni? Biću onda i ja prema tebi. Nisi učtiv prema meni? Šteta, simpatija koju sam osećala
prema tebi pretvara se u antipatiju!" Zar je to ljubav? To je berza emocija kamufliranih ljubavnim
ponašanjem.

Ljubav nije želja. Pre dve i po hiljade godina, Buda je rekao: „Svet je pun patnje. Poreklo, koren
patnje je želja. Kada ukinemo želju, ukidamo patnju". Pod željom je podrazumevao sve ono od
čijeg zadovoljavanja zavisi naša sreća. Naše društvo, naša kultura, neprekidno podstiče u nama
nove i nove želje. Sve više i više usmerava nas ka nezadovoljstvu, nesreći i egoizmu. Svet je
prepun patnje. Koren patnje je želja. Ukidanje patnje počinje ukidanjem želje.

Ambicija je određeno pranje mozga kojim su nas podvrgli! Naučili su nas da bez ambicije ništa
nećemo uraditi u životu. Zaboravili su na energiju i uživanje koji se mogu pronaći u radu. U Kini
postoji ova; izreka: „Kada strelac odapne strelu van takmičenja, pokazuje svu svoju sposobnost.
Kad je u izgledu medalja, postaje nervozan. Ako se nudi zlatni pehar, postaje šlep. Njegova
sposobnost je uvek ista, ali nagrada čini da više misli o pobedi umesto o gađanju. Napetost
vezana za pobedu čini ga slabim". Ambicija zamagljuje njegov pogled.

Svet je prepun patnje, koren patnje je želja. Brakovi zasnovani na želji ne traju dugo: „Puno
očekujem od tebe. Bolje nemoj da me razočaraš..." I obrnuto: „Ti puno očekuješ od mene. Ne
želim da te razočaram..." Ubeđivanja! „Potrebna sam ti! Potreban si mi! Potrebno mi je da nađem
svoju sreću u tebi! Potrebno je da nađeš svoju sreću u meni!" I tu izbija sukob. Tu počinje
pretenzija za posedovanjem druge osobe. Tamo gde je prisutna ova vrsta želje, krije se učena! A
tamo gde se krije učena, javlja se strah. A tu gde je strah, nema ljubavi, jer uvek mrzimo ono
čega se plašimo. Prava ljubav uvek eliminiše strah. Kada je to samo želja kamuflirana ljubavlju,
često se ispolji strah.

Ljubav nije želja, nije opsesija. Zaljubiti se je nešto sasvim suprotno od voleti, ali zaljubljivanje je
u modi. To je bolest kojom bi svi želeli da se zaraze. Vidimo je u filmovima, slušamo u ljubavnim
pesma-ma. Gledao sam film u kome devojka kaže: „Volim te! Ne mogu da živim bez tebe!" Ne
mogu da živim bez tebe? Zar je to ljubav? To je glad! Kad se zaljubim u tebe, ne vidim te više.
Ako dozvolim da me snažna emocija zaslepi, bez obzira da li je pozitivna ili negativna, gubim
sposobnost raspoznavanja. Emocija se umeša i čini da projektujem svoje potrebe na drugoga.

Šta je prava ljubav?

Do sada smo govorili šta nije ljubav, da bismo stigli do zaključka da se ne može reći šta je ljubav.
Ne može se reći. Kada se otarasite svojih strahova, svojih lanaca, svojih iluzija, znaćete.
Možemo govoriti poređenjima.

Ako ništa drugo, ljubav znači bistrinu pogleda i preciznost odgovora. Videti drugoga jasno,
onakvog kakav je. To je neki minimum koji očekujem od ljubavi. Kako mogu da te volim ako te ne
vidim dobro? Najčešće, kada se gledamo, nikad se ne vidimo. Samo tražimo određenu sliku! Da
li je neki muž u odnosu sa svojom ženom ili sa slikom koju je stvorio o njoj? Isto važi i za ženu.

Doživeo sam određeno iskustvo s tobom. To iskustvo pamtim i cenim te na osnovu svog
iskustva. Nosim te u sebi, kud god pošao. Delam i reagujem polazeći od svog iskustva s tobom,
a ne od onoga što stvarno jesi. Ne vidim tebe, već samo sliku koju sam stvorio o tebi.

Kada nakon neke svađe priđeš i kažeš mi: „Žao mi je zbog one rasprave", bilo bi fantastično kad
se ničeg ne bih sećao. To nalazimo kod mistika, kada govore o pročišćenju memorije! Oni pod
tim ne misle da sve treba zaboraviti, već da se treba otarasiti svih emocija. Izlečite se od patnje!
Vi kažete: „Sećaš li se kako smo bili zaljubljeni pre dve godine?" Želiš li da reagujem na osnovu
onog od pre dve godine, ili na ono što si u ovom trenutku? Kada se o ljubavi misli kao o investiciji,
onda se ne zna šta je ljubav.

Ljubav je kao slušanje neke simfonije, što znači biti osetljiv na sve zvuke. Da imamo srce koje je
osetljivo za sve i prema svima. Možete li zamisliti slušanje simfonije ako se pažnja obraća samo
na bubnjeve? Pravi poznavalac muzike sluša zvuk svakog instrumenta, bez obzira što postoji i
njegov omiljeni instrument.

Kada se zaljubite, kada se vaše srce veže, prione uz nešto, kada se fiksira na nešto, znate li šta
se tada dešava? Objekat vaše strasti prepotentno raste dok ostali iščezavaju.

Ljubav nije odnos. Ona je stanje. Ljubav je postojala i pre pojave ljudskih bića. Pre nego što ste vi
postojali, ljubav je već bila tu. Rekao sam vam: kad je oko slobodno, tada vidimo. Ništa ne
možete učiniti da biste zadobili ljubav. Kada postanete svesni svojih dužnosti, svojih vezanosti,
opsesija, predrasuda, naklonosti, i kada uspete da se svega toga oslobodite, tada će se pojaviti
ljubav. Kada je oko slobodno, vidimo. Kada je srce slobodno, volimo.

DRUGI DEO

RASKIDANJE OKOVA

Lečenje patnje koju sami sebi nanosimo

Kako razrešiti nezadovoljstvo sopstvenim životom? Kada osetimo nezadovoljstvo svojim životom,
traži se izlaz. Kako pronaći sreću, mir i ljubav, ili kako pomoći nekome da bude srećan? Nema
potrebe za nekim priručnikom, za Svetim spisima ili religijom; nema potrebe za duhovnim
učiteljem ili primitivnim ritualima. Dovoljno je pet čula. Telo je svet za sebe: to je ono što nam je
potrebno. U njemu se nalazi sve što je potrebno, zajedno sa sposobnostima koje nam je dao
Bog.

Naš život je tako bedan! Bez mira, bez zadovoljstva, prepun briga i patnje. Kad ne bi bilo patnje,
bilo bi ljubavi. Patnja vas sprečava da celovito volite, svim svojim bićem. Kad ne biste patili, voleli
biste. Ziveli biste u miru, okruženi ljubavlju i spokojstvom.

Naša patnja ima razlog. To je najveća Budina intuicija. Njegova genijalnost se pokazala kada je
objavio da patnja ima određeni uzrok i da, kada izdvojimo ovaj uzrok, možemo eliminisati patnju.
Tako stičemo slobodu.

Šta je, dakle, uzrok patnje? Mentalna aktivnost, proizvod misli. Ponekad um odmara; tada je sve
u redu. Međutim, najčešće radi i stvara ono što Buda naziva proizvod misli. Počinje da sudi,
procenjuje, izvodi zaključke. Um se kreće u određenom pravcu tako što sudi o stvarima, ljudima i
događajima. Patnja je rezultat tih prosuđivanja i mentalnih konstrukcija.

Kada um ne prosuđuje, tada nema patnje, nema ni emocija. Postoji samo čista radost. Svi smo
mi u određenim trenucima svog života osetili ovu radost. Možemo je nazvati milošću,
slučajnošću, srećom, kako god želimo. Najednom bivamo prožeti osećanjem spokojstva, um kao
da se smiri, i tada osetimo radost, zadovoljstvo.

Ako ne shvatamo kako funkcioniše naš um, os-lanjaćemo se isključivo na sopstvene mentalne
konstrukcije, i tako ostati robovi rezona. Nećemo više verovati u objektivne stvari, već samo u
svoje ideje o njima. Postaćemo zatočenici izmišljotina sopstve-nog uma, umesto da vidimo
stvarnost onakvu kakva jeste.

Daću vam primer. Jedna osoba hoda ulicom i čuje neku lepu muziku. Ostaje zadivljena. I eto
mentalne konstrukcije: „Kakva divna muzika, voleo bih da je ponovo čujem; kupicu muzički stub i
CD sa tom muzikom. Moraću poprilično da radim za te stvari". Sve sama konstrukcija.
Neko drugi prođe istom ulicom, čuje istu muziku i oduševi se kao što se oduševljava i drugim
stvarima. „Voleo bih da ponovo čujem istu muziku, ali nemam novca za aparat. Svejedno mogu u
sebi da sviram jednako fascinantnu muziku". Od ove dve, koja mentalna konstrukcija izaziva
napetost, nemir? Muzika je magična, zadivljuje. Vi niste rob muzike koju ste čuli, ili aparata; vi ste
pod kontrolom prosuđivanja sopstvenoga uma.

Osećanje dužnosti

Koja su uobičajena prosuđivanja vašeg uma? Jeste li već čuli u sebi pritiske i tvrdnje, kao na
primer: „Ne bi trebalo da to radiš"; „Ne bi trebalo da govoriš takve stvari"; „Ovo ti je potrebno"; „Ti
zaslužuješ..."; „Trebalo bi daje malo..."? Jeste li već osetili mogućnosti, slobodne pozive, bez
pritiska, što vam ostavlja prostora za odluku, ili još uvek osećate „trebalo bi" na svaku vašu želju.
Dužnosti čine svaku odluku suvišnom, jer društvo vrši takav pritisak i toliko je zakona kojima se
moramo prilagoditi, tako da ne preostaje ništa drugo osim da pratimo svoje unutrašnje potrebe.

Uspevate li da prepoznate ove dužnosti kao signale porodičnih veza iz davne prošlosti? Već tada
su vas okovale, ali sada nisu čak ni realne. Samo su uspomene iz vaše prošlosti, iz mesta u
kome ste odrasli, ali one vam više ne daju život. Nemaju u sebi ni ljubav, ni toplinu, ni brigu.
Postale su mentalna droga. Uviđate li da potiču iz nekog drugog vremena i mesta, bez ikakve
povezanosti sa vašim sada i ovde? Ne odnose se više na vas. Obaveze su nestvarni pojmovi,
beživotni. Kako okončati sklonost racionalističkog upravljanja svetom?

Potrebno je da temeljno analiziramo naše mentalne konstrukcije. Šta ulazi u nas? Zamislite
čoveka koji niti vidi niti čuje. On tada živi u svetu u kome su i ostali slepi i gluvi. U kakvom svetu?
Da li bi ikad došao dan kad bi on posumnjao da stvari koje dodiruje, miriše i kuša imaju još neku
dimenziju, onu vidljivu? I šta bi se desilo kada biste odrasli ig-norišući svojih pet čula, strogo se
držeći tumačenja i dužnosti koje vam nameće autoritet? Najverovat-nije da nikad više ne biste
verovali u svoja čula, svoj zdrav razum, u svoje ja. Čitavog života tražili biste odobrenje autoriteta
svaki put kad mislite, delate, otvarate usta ili slušate. U suštini, neki društveni sistemi primoravaju
ljude da otvoreno priznaju kada govore, misle, dodiruju ili delaju na način koji se razlikuje od
onoga koji je autoritet propisao.

Neke religije takođe funkcionišu na ovaj način.

Sve dok postoji red zasnovan na poslušnosti autoritetu, istovremeno, ispod ove tanke površine
sigurnosti, postoji i dubok i nepredvidljiv rizik. Moć rađa strah, konformizam i isključivost.
Dužnosti u takvom sistemu uskraćuju čoveku njegovu slobodu, lepotu i ljubav.

Vi niste niti ste bili isto još od najranijeg detinj-stva. Da li biste voleli da otkrijete ko ste u stvari?
Imate li dovoljno hrabrosti da budete ono što jeste? To je obeshrabrujuće. Vi možete voleti
osećanja, misli i dela vašeg novog bića. Ali nećete imati nikoga ko bi rasuđivao mesto vas i vodio
brigu o vama. Taj novi život počinje prihvatanjem i ljubavlju prema samom sebi, verujući u svoja
čula, u svih pet, u svakom pogledu. To je vrlo suptilno prihvatanje sebe. Da li ste spremni?

Tigrovi u džungli, pazite se! Stižem. Na kraju, posle svega što sam bio, bez straha.

Pet čula i daleko više

Imamo pet čula. Možda imamo još pet, i drvo života moglo bi da nam pokaže stvari za koje nikad
nismo ni pretpostavili da postoje... Kako nemamo više od tih pet čula, naš um ne može čak ni da
zamisli takvu mogućnost. Čovek koji je rođen šlep i gluv ne može da pojmi kako cvet koji dodiruje
i miriše ima neku boju. Nikada mu se neće javiti misao da postoji tako nešto. Da bismo stvarno
živeli i bili ono što jesmo, potreban nam je poseban dar da naslutimo i mislimo o onom što je
nepoznato. Onaj ko živi po osećanju dužnosti nema sopstvene emocije; on ima samo usađene
misli i zadovoljstva, kao oni koji uspevaju da se nasmeju samo kada se šef smeje. Pre nego što
se nasmeju, moraju imati opravdanje za tako nešto. Prihvatanje čini njihov smeh ispravnim.
Većina odraslih osoba ima potrebu za dozvolom pre nego što izvedu i najmanju akciju, izraze
neko mišljenje ili dozive neko zadovoljstvo u životu. Kao neko dete, uvek traže dozvolu kad se
bore da bi mogli slobodno da odlučuju, govore, pa čak i da slušaju.

Prevazilaženje sopstvene uslovljenosti teško je koliko i korišćenje sopstvenih pet čula po prvi put.
Kada im ukažete poverenje, umesto da aktivirate svoju potrebu za odobrenjem i prihvatanjem,
osetićete se čudno i usamljeno, ali će zadovoljstvo koje ćete doživeti biti neizmerno: kao da ste
se ponovo rodili.

Šta vidite kada razmatrate sopstveni život? Ne zna se. Da li vaša čula daju neku novu boju stvar-
nosti? Da li ona sadrži nešto posebno, ili vaša čula kreiraju nešto što joj ne pripada, ili joj samo
delimično pripada? Ne znamo. Kako da znam da li zelena boja koju vidim zaista postoji?
Pretpostavimo da, svaki put kad vidim zelenu boju, vi je vidite kao žutu, ali je nazivate zelenom.
Verujemo da vidimo isto, ali nije tako. Ne znamo koliko je naša percepcija odgovorna za ono što
vidimo. Kako bi tužno bilo kad je ne bismo imali da otkrivamo svet.

Ako se pokoravamo nekoj višoj instanci, ne ve-rujemo u same sebe. Kako mogu da znam da li su
moja osećanja moja, zasnovana na mom doživljaju stvarnosti, ili su to osećanja usađena od više
instance? Verujete da može postojati ispravan način percepcije? Ko određuje kriterijume? Koliko
često gledate, mislite, osećate, delate na osnovu osećanja dužnosti?

Ako se ograničavate na nivo dužnosti, nećete čak ni zagrebati stvarnost, nećete ni posumnjati
kakva je u stvari. Ostaćete u okviru pojmova i slika stvarnosti, zasnovanih na zakonu etiketiranja i
prikladnosti. Niste još osetili pravi ukus, niti ste ikad vo-leli. „Gospode, ja vidim." „Moj Bože,
čudesno je."

Ako pođemo od pretpostavke da su naša čula potpuno slobodna i otvorena, odmah ćemo se suo-
čiti sa problemom, jer su čula krajnje selektivna. I naša svest je selektivna. Mi ne vidimo
stvarnost, nismo u stanjuu da je vidimo, vidimo samo ono što je projektovano, što je um već
ranije izdvojio kao važno. Ja ne vidim vas, već ideju koju sam o vama izgradio. Eto razloga zašto
se vide dve slike iste stvarnosti. U vama vidim nešto što drugi ne vidi, i obrnuto. • Drugim recima,
da bih vas video, moram vas postaviti blizu svoga uma, na njegov selektivni nivo, i onda upitati
sebe: koliko stvarnog ima u mojoj slici o vama? Jednaka proporcija kao i u vašem umu. Zar je to
stvarnost?

Filteri uma

Ono što postoji u našoj svesti, neprekidno se filtrira. Kakvi su to filteri? Strahovi, želje, odnosi,
uve-renja, navike i uslovljenosti. Oni vrše selekciju onog što opažamo svojim čulima. Naše
senzacije nisu realne, već reagujemo na slike koje izgrađuje um. Mogu, recimo, da ugledam
nekog, prepoznam u njemu Amerikanca, i reagujem pozitivnim osećanjem; neko drugi, gledajući
istu osobu, može reagovati krajnje negativno. Da li vidimo ljudsko biće ili samo našu sliku o
njemu? Na osnovu reakcije drugih može se zaključiti da li smo motivisani impulsom „sada i ov-
de" ili predubeđenjem.

Kada želite nešto, obraćate pažnju na mnoge stvari koje drugi uopšte ne primećuju. Neka majka
u stanju je duboko da spava usred neke gungule, ali budi se na prvi uzdah svoga deteta. Zašto?
Njena čula filtriraju druge zvuke. To je nešto u nama, kao neki senzor, koji reaguje na ono što je
nama bitno u životu. Takva percepcija zavisi od uslovljenosti koja nam je davno usađena.

Ako se neko oseća inferiorno u nekom ambijentu, neprekidno će registrovati signale koji mu pot-
vrđuju takvu ideju. Naša ubeđenja ne moraju uvek biti potvrđena. Ako mislim da Amerikanci
imaju određene karakteristike, videću u njima ono što će potvrditi moje predubeđenje.

Živimo, dakle, s rezultatima mnogih selektivnih procesa, filtriranja i predrasuda. Šta u stvarnosti
postoji u našem umu? Pridružimo predstavama naše mentalne konstrukcije i prosuđivanja. „Ovo
je dobro, ovo je loše, ispravno, pogrešno, itd." U stvarnosti ne postoji ni dobro ni zlo, kako u
ljudima, tako i u prirodi. Postoji samo mentalno vrednovanje koje se primenjuje na ovu ili onu
stvarnost. Takva vrednovanja mogu biti, recimo, koji je tim bolji, koji je najbolji, kada je pobeda
dobra, kada je loša, itd. U stvarnosti postoji samo igra i igrači koji učestvuju u njoj, kao i lopta koja
se šutira i hvata. Lopta i igrači pomeraju se duž ograničenog terena za igru. Takvim akcijama
ljudi dodaju posebna vrednovanja; postaju ; navijači više radi nekog dresa ili iz određene ideje
nego zbog postojeće stvarnosti.

Ljudi završavaju u ovakvoj standardnoj konfuziji, jer jure za stvarima kao budale, a da ne znaju ni
šta su. Neprestano propuštaju stvarnost kroz svoje filtere, svoja vrednovanja i želje. Uvode dobro
i zlo u stvarnost kao da pumpaju balon. Uporno se drže toga da su određene stvari poželjne, dok
su druge nepoželjne, neke su ispravne a druge pogrešne. Stvari su, međutim, takve kakve su,
shvatali ih mi ili ne.

Svest

Šta je svest? To je sposobnost da posmatramo način na koji filtriramo stvarnost, umesto da se

ograničimo na sliku koju pravimo od iste stvarnosti. Zato je potrebno sledeće:

da budemo svesni postojanja filtera;

da spoznamo kako uvek reagujemo na sliku

u svom umu, nikad na stvarnost;

da shvatimo kako je sve što postoji u tom fil-

teru prolazno, neprekidno se menja. Čovek se pona

ša kao da je taj filter čvrst i statičan, dok se on stalno

preobražava. Sve teče, kreće se, živi;

da postanemo svesni činjenice da je sve što

postoji u našem umu, u filteru, neprikladno i neza

dovoljavajuće, baš zato što je privremeno;

da shvatimo kako to što postoji u filteru, u

našem umu, nismo mi, već praznina našeg ja, koja

iščezava tamo gde postoje samo mentalne projekcije.

,Ja" je izumelo svest o egu, o „mojem". Ako bih seo da pogledam svet, u svojoj gluposti zalepio
bih etiketu „moj" na zgrade, kompjutere, grad, na čitavu stvarnost. Dajte mi neku stvarnost i
spreman sam da na nju projektujem bar delić svoga „ja". To „moj" postoji samo u mojoj glavi, jer,
kad bih ove noći umro, u toj zgradi se ništa ne bi promenilo. Stvari su ono što su. Nisu ni moje, ni
tvoje ni njegove. To je samo mentalna konvencija.

Pretpostavimo da je neka zgrada vaša. Činjenica da je posedujete ne izražava ipak stvarno

posedo-vanje tog objekta. Zgrada je zgrada. Patnja proističe iz prianjanja, iz misli o posedovanju.
Prianjanje je samo projektovanje ega, onog „moje" na nešto. Ono se rađa i razvija onoliko koliko
projektujete svoje „ja" na nešto. Kada polako odlepimo etikete „ja", „moje" sa zemljišta, zgrada,
odeće, preduzeća, nacije, religije, s našeg tela, s naše ličnosti, tada postižemo oslobođenje,
slobodu, mokšu. Kada „ja" iščezne, stvari su ono što jesu. Dopuštate životu da bude život.
Potrudite se da shvatite kako je sve prolazno, privremeno i prazno od „ja". Paradoksalno, to je
tajna formula za trajnu sreću. Isus je to shvatio kad je rekao: „Ko je moja majka, moj otac, moja
sestra? Nemam nikoga". Tu postoji jedna žena, ali je „moja majka" samo mentalna konstrukcija.
Ljudski odnosi su samo funkcija, mentalna projekcija. Niko ne želi da to shvati, tako da su svi
ludi. Ljudi više vole da žive u svetu koji su sami stvorili, izazivajući patnje i emocije, neprekidno
tražeći olakšanje zbog nastale konfuzije. To je kao kad bismo se posekli pa zatim kažnjavali sebe
novom posekotinom. Konfuzija bez kraja i konca.

Problemi se rađaju ne samo kad kažemo „ovo je moje", već i kada se razmišlja „ja sam ovo i ono
i još i ono". Poistovećivanje sa svojim „ja" može izazvati probleme. Na primer: „Ja sam dobar",
„Ja sam loš", „Ja sam zavodljiva osoba", „Ja sam nestrpljiv", itd. Struktura moje ličnosti drukčija je
od vaše. Ne podudaram se s vašim projekcijama o meni. Ne podudaram se čak ni sa mojim
projekcijama o meni. Ja nisam ono što vi kažete da jesam. Čak ni ja ne mogu recima da izrazim
ko sam u stvari.

Kad ne bi postojao ego, ne bi postojalo zlo. Kada Siki ne bi imali kolektivni ego, problem ne bi
postojao. Sve to važi za bilo koju naciju ili religiju. Sve konvencije, etikete, razgraničenja, samo
su izmišljotine našeg uma. Pre pedeset godina nije postojao pakistanski ego; pre tri stoleća niko
nije živeo i umirao za nešto što se zove američki ego; pre deset ve-kova muslimanski ego nije
postojao; pre dvadeset vekova nije postojao hrišćanski ego. Takve mentalne konvencije nemaju
ničeg zajedničkog sa stvarnošću niti sa životom. One nisu stvorene u prirodi, od Boga, već ih je
definisao i napisao čovek. One su nastale u njegovom umu. Stvari su ono što jesu. Ego je samo
proizvod uma.

Naše misli stvaraju etikete i mi ih lepimo tamo gde želimo i tvrdimo da je od tog trenutka ova ili
ona zajednica odvojena od ostalih. Zatim zahtevamo od drugih da žrtvuju svoj život da bi
odbranili etikete koje smo izmislili. Ovakve poduhvate definiše-mo zvučnim terminima, kao, na
primer: „Umreti za veru". U stvarnosti se umire zbog konvencije, zbog zamisli koje jednostavno
ne postoje. Obećavaju nam se nevidljive nagrade, kao recimo: „Ako umrete za veru, za naciju, za
Boga, stičete večni život", iako ništa od svega toga nije stvarno.

Kako naučiti iznova da živiš

Teško je naučiti da živiš stvarnost iznova, da je precizno opažaš. Malo je odabranih. Okamenjeni
duh, žudnja za uspehom i prihvatanje obećanja koje nudi ego mnogo su zavodljivi]i i često
privlačniji od stvarnog života. Neka nam je Bog u pomoći!

Šta onda znači meditirati? Meditacija znači pos-matranje svega onog što se nalazi u filterima
sop-stvene svesti, znači videti, prepoznati, postati svestan da je sve privremeno, prolazno i
slobodno od našeg „ja". Jedan budistički učitelj govorio je: „Možemo provesti čitav svoj život u
posmatranju težnje našeg uma da na sve što postoji lepi etikete s natpisom 'dobro' i 'zlo'."

Garantujem vam sledeće: kad biste umeli da pos-matrate rad svoga uma, nikad više ne biste
imali ni minut dosade u svom životu. Um neprestano proiz-^ vodi dobro i zlo, šalje poruke kao
reakcije na sop-stvene procene i vrednovanja. „Ovo je dobro" (pro- -cena) i zato je poželjno
(poruka); „Ovo je loše" i zato nepoželjno. Ova aktivnost neprekidno traje. Ču- i desno je postati
svestan činjenice da su sve ove akci-1 je u stvarnosti proizvodi moga uma. Dobro i zlo nej
postoje u stvarnosti, kao što ne postoji poželjno ij nepoželjno. Čitav scenario je naša izmišljotina.
Fas-f cinantno je, kao kad bismo raspravljali o nekoj kom-f pjuterskoj igri s najbojim igračima
sveta. Zabavljali] bismo se do kraja života. Ne bismo upoznali ni je-j dan jedini trenutak dosade.
Naučili biste da uživate j u životu, jer ne biste dozvolili da vas zahvati poriv| da ispunite sve svoje
želje i izbegnete sve što vam je'; mrsko.

Privlačenje i odbojnost, odbijanje da umrljamo' svoj um, suprotstavljanje svemu onom što kvari,
korumpira naše srce. „Blaženi su oni čistog srca, jer će ; pronaći Boga." Kada očistite srce od
svih prianjanja i i averzija, ugledaćete Boga. Religija nije pitanje ri-j tuala i akademskih studija.
Ona nije određeni kult j ili činjenje dobrih dela. Religija je iskorenjavanje j nečistoće srca. To je
put kojim treba proći da bi se| stiglo do Boga. Kada prestanete da se hranite anti-| patijama ili
vezivanjima, vaša ljubav će se ponovo^ roditi, razviće se. Tada ćete spoznati staje ljubav. U2
suprotnom, samo ćete ostati zaokupljeni nekim sli-; kama svoga uma. Nikakvo vezivanje, nikakve
aver-] zije, samo ljubav; tada ćete shvatiti i prihvatiti odi sveg srca šta god vam se dogodi.

U religioznim terminima, Bog sve kotroliše, njegova sveta volja se ispunjava, nezavisno od naših
akcija i misli; to je religija. Pročistite svoje srce, uklonite sve što je nečisto, sva prianjanja i
averzije. Analizirajte vrednovanja svoga uma u pogledu dobra i zla. U onoj meri u kojoj se tome
suprotstavite, utoliko će novi duh zaživeti u vama.

Kada stignete do praznine, do stadijuma nepod-sticaja, odbićete da budete ličnost. Kretaćete se

u životu, kroz život, prepuni života, i ništa neće imati moć da vas uništi. To je kao kad bismo bacili
crno mastilo u vazduh: predeo ne postaje crn, vazduh se ne boji u crno. Nakon jednog trenutka
sve je kao i pre. Veliki učitelj Hakvin nije ostavio za sobom učenike, spise, ništa. O njemu se
govorilo: „Kad je ulazio u šumu, ni list ne bi zadrhtao; kad je ulazio u vodu, ne bi proizveo ni
najmanji talas; on nije narušavao harmoniju sveta".

Buka vas neće uznemiriti. Nećete čak ni sami biti u stanju da uznemirite sebe. Stvari su ono što
jesu. Buka postoji u vašoj glavi, ali je nema u stvarnosti. Vaša vrednovanja prave od te buke
nešto što vas gnjavi; drugi se ne daju uznemiriti, od trenutka kad počnu da vrednuju stvari na
drukčiji način.

Meditacija nije vezivanje, poistovećivanje ili po-sedovanje. Sve to proizvodi samo patnju.
Meditacija znači gledanje, posmatranje, širenje svesti, razume-vanje. Ona je kritika svega
nečistog u nama i, na kraju, vodi ljubavi.

Dati glas osećanjima

Koren svih psiholoških problema je u inhibiciji, u zabrani. U čemu se razlikuje normalna osoba od
zdrave osobe? Normalna osoba živi po društveno priznatim normama. Zdrava osoba je kao
divljak: ako je srećna, to pokazuje na takav način da to svi vide i čuju. Zdrava je, ali nije
društveno prilagođena. Kako očuvati svoje bazično emocionalno zdravlje, a istovremeno se
prilagoditi zahtevima društva?

Osnova života je emocija. U džungli preživljavaju one životinje i oni oblici života koji znaju da se
kreću i ubijaju. Učtiva i inhibirana osoba krije se iza drveta i čeka svoju smrt. Ona zatvara u sebe
svoje strahove. Ljudski rod nikad ne bi preživeo da je bio inhibiran. Njegovi preci pripadaju
hrabrijoj i dra-gocenijoj vrsti.

Snažna ličnost ne formira se po parametrima logike i konformizma. Ona urne da izrazi svoja ose-
ćanja i da komunicira s njima. Na drugoj strani, mnoge izuzetne osobe neprozirne su kao
blatnjava voda. Sposobnost da izrazite svoje emocije određuje da li ste zdravi ili inhibirani. Deca
su autentična, jer ostavljaju slobodan prolaz svojim emocijama. Iskreno detinjstvo je srećno
detinjstvo. Ako su neko dete ili adolescent onemogućeni u tome, posledica je da se u kasnijim
godinama, kao već odrasli ljudi, ponašaju kao deca. Novorođenče dolazi slobodno u svet, ali ga
roditelji i okolina ubrzo vezuju. Često se dete više nikad ne oslobodi.

Da li su vaši lanci jako zategnuti?

Tragedija je što se svi zlikovci prikazuju kao prijatelji. Vlast je izgleda vrlo zainteresovana i
usmerena na to da uči konformizmu i da manipuliše sa strukturom ličnosti. Očigledno je da
muškarci imaju daleko veće psihološke probleme nego što to imaju žene. Uzmimo na primer
mucanje. Proporcija je deset prema jedan, na štetu takozvanog jačeg pola. Nivo stresa i tenzija je
isti, ali je sposobnost upija-nja krajnje različita. Žene izgleda imaju dozvolu od društva da mogu
slobodnije da ispoljavaju svoja osećanja. Mogu, recimo, da plaču mnogo lakše od muškaraca. S
većom suptilnošću govore jezikom osećanja. Muškarci su uskraćeni, i skupo plaćaju pos-ledice
toga.
Verovatno ste zapazili da je, kada se pije, emocijama otvoren prolaz i da se na kratko osećamo
rasterećeni svojih emocionalnih problema. Inhibicija iščezava. Alkohol je jedna od hemijskih
supstanci koje privremeno oslobađaju emocije. Međutim, kratkotrajno olakšanje nije rešenje za
uklanjanje inhibicija.

Osnovno pravilo života

Osećanje je osnovno pravilo života. Kada su nečiji prirodni impulsi inhibirani, potisnuti, dolazi do
pojave neuroze. Sve životinje imaju potrebu za čulnim nadražajima. Ne postoji neurotična
životinja. U laboratoriji, kada se nekoj životinji uskrati svaki čulni nadražaj (dodir, ukus, miris, itd.),
ona postaje depresivna ili hiperaktivna.

Oko 85% religioznih ljudi pate od depresije, jer su opterećeni mnogobrojnim dužnostima,
idealima i nedovoljnim čulnim nadražajima. I oni postaju depresivni ili hiperaktivni. Održavanje
aktivnosti svakako je forma stimulacije, ali ljudi pre svega imaju potrebu za emotivnom
stimulacijom.

Kako se dobija emotivni podstrek? Tako što izražavamo sopstvene emocije. Kada ste telesno
neaktivni, dajete sebi malo stimulansa tako što šetate, radite gimnastiku, itd. Ako se nalazite u
stanju depresije, možete sebi dozvoliti da zađete u sferu emotivnog rizika. Tako će emocije
ponovo početi normalno da teku. Kada su emotivni i čulni podsticaji blokirani u nama, tada
postajemo depresivni. Pokažite svoja osećanja. Pogledajte s kakvom lakoćom to rade deca, jer
nisu podložna strahovima i inhibicija-ma. Neće vam više biti potrebno da vas drugi emotivno
stimulišu. Ostaćete na sredini scene, nećete se kriti iza nekog drveta. Izrazite svoja osećanja,
bez pridavanja velikog značaja činjenici da li će te emocije biti pozitivno prihvaćene ili neće.

Zašto bismo bili toliko zavisni od onoga što drugi misle? Zašto da dozvolimo da nas to inhibira? U
onoj meri u kojoj se naše emocije ispolje, utoliko ćemo manje imati potrebu za drugima, manje
ćemo voditi računa o njihovim stavovima, izraženim ili prećutnim. Imaćete toliko lepote i
bogatstva u sebi, u svakom trenutku imaćete toliko života i emocija na raspolaganju, da ćete se
upitati da li su vam stvarno potrebni drugi ljudi. Kada vaša strepnja u odnosu na određenu osobu
popusti, vi ste tada slobodni. Možete ispitati da li se ta strepnja preselila u odnos sa nekom
drugom osobom. Ljudi s najvećom lakoćom zamenjuju želje, zavisnosti, strepnje. Ako je tako,
potrebno je da se ponovo oslobodite. Porok težnje da budemo prihvaćeni je dubok i brzo širi
korenje. Vaše inhibicije samo su strahovi. Kako ste mogli da budete toliko besni, prepuni mržnje,
zazirući čak i od osoba koje su vam izjavljivale svoju ljubav? Jer ste hteli nešto što ste smatrali
neophodnim da biste emocionalno preživeli, i to ste zahtevali od tih osoba. Nemoguće je voleti
kad ste obuzeti strepnjom ili očajanjem. Želite li još nešto od njih? Alternativa je: voleti ili želeti
nešto; biti slobodni ili želeti da se drugi promene.

Kada se deca ne bi plašila, bilo bi im uvek dobro. Ona su sposobna da slušaju, uče, opažaju.
Zašto se onda njihovim iskustvima i greškama koje čine dodaju strepnje, strahovi, osećanje
sramote, neva-Ijalstva i greha? Gde smo to naučili? Sećate li se ko vam je nametnuo stid i strah
kao vrednosti?

„Ne ponaša se tako prema gostima!"

„Oprosti, mama."

„Zamoli izvinjenje!"

„Molim vas, izvinite."

„Stidim se tebe; nadam se da i ti osećaš stid zbog onog što si učinio, itd. itd."

Iskustva i greške su normalni i zdravi; kad ne bi bilo toga, ne bi bilo ni rizika. Postojao bi samo
proračunati konformizam. To nije život, tu nema nikakve kreativnosti, nema iskustva ljubavi, niti
poruke jevanđelja.

Kako formulišete razlog zašto neko živi konformističkim životom? Otelotvoreni strah? Emotivna
osakaćenost obično je maskirana zvučnim terminima kao što su vaspitanje, porodične veze,
autoritet i poslušnost. Šta onda uče deca? Brinete se da ne napravite neku grešku, da ne
razočarate druge; ili možda strepite da ne budete ukoreni ili kažnjeni? Posebni ste i u mučnini
koju izaziva, u vama vaša us-lovljenost. Da li ste uopšte svesni kada činite napore da biste
ispunili ono što drugi očekuju od vas?

Ko vas je naučio da se izražavate, da živite slobodno i srećno? S druge strane, ko vas je naučio
da se sreća postiže kada smo prihvaćeni i dokažemo se u društvu?

Prisetite se najsrećnijih trenutaka u svom životu: šta ste činili? Možda ćete se setiti da ste se
sme-jali širom otvorenih usta, ne brinući šta drugi misle o tome; da ste se ponašali s osećanjem
potpune slobode i poverenja.

Vaspitani smo da budemo nesrećni. „Misli pre nego što nešto kažeš", govorili su nam. Postali
smo stručnjaci u dokazivanju sebe, samo da bismo bili prihvaćeni, naučili smo da cenzurišemo
sve: „Promisli dvaput pre nego što nešto kažeš"; „Ne poka-zuj svoja osećanja"; „Govori ono što
drugi očekuju od tebe"; „Misli o onome o čemu i drugi misle". I svi počinju da govore ono što bi
drugi trebalo da misle. Proizilazi da niko više ne uspeva da izrazi sebe i sopstveni život.

Čudesna sposobnost oslobađanja emocija

Dopustili smo da budemo kontrolisani, podvrgnuli smo se vlasti jednog nebuloznog i paranoidnog
koncepta: koncepta drugih ljudi. Da li biste mogli da definišete svoju sreću kao napor usmeren na
to da budete u punoj meri prihvaćeni od tog širokog pojma drugih ljudi. Neki religiozni ljudi
nesrećno su proživeli čitav svoj život, sve pokušavajući da se izbore za prihvatanje nešto
drukčijeg koncepta, u čijoj osnovi nisu drugi ljudi već Bog. Zato su ostali zau-vek siromašni na
emotivnom planu.

Mnogi se pitaju: „Kako sam postao tako inhibi-ran, pun strahova, nesposoban da izrazim svoja
ose-ćanja?" U stvari, oni bi da kažu: „Kako mi je oduzeta emotivna spontanost u detinjstvu?"

Kada, od koga i na koji način je zgužvana i iščupana ta emotivna komponenta moje ličnosti? Ali
sada ne znači mnogo što će se utvrditi gde je sve to počelo. Ono što znači je izlečenje. To što je
ova ili ona osoba, ovaj ili onaj događaj bio uzrok tome, nije više tako važno. Potrebno je izlečiti
sebe. Prošlost je mrtva, pokopana i vaskrsla. Od nje potiču dobro i zlo. Od nje potiče sam život.

Treba voleti prošlost. Starajmo se i o sadašnjosti, baš u aktuelnoj situaciji, odlučnoj za dalji ži-
votni tok. Inhibirana ličnost, egoista, neprekidno je obuzeta sobom. Ne dopada se samoj sebi,
smatra da nije privlačna, sve zato što ne pokazuje svoja oseća-nja i krije svoje sposobnosti; ona
ne prihvata svoj udeo u riziku prilikom stupanja u odnose sa drugima; malo misli o svojim
bližnjima; ne vidi dalje od svog nosa, nesposobna da vidi koga ima oko sebe. Naučila je da živi
da bi bila prihvaćena, što joj nikada nije bilo dovoljno. Inhibirana osoba ne voli, mada želi da bude
voljena. Ne postoji ljubav bez uzajamnosti. Ona ostaje zatvorena u sopstvenoj školjki.

Svi imaju probleme, ali ako nauče da ih izraze, problemi iščezavaju. Jedan ženski pacijent rekao
je svom psihoterapeutu: „Zaljubila sam se u vas."

„Zaista?"

„Da, osećam veliku ljubav prema vama." „Pa to je divno! I kako se osećate?" „Često mislim o
vama, zamišljam kako razgovaramo, izlazim srećna sa naših seansi. Osećam se ispunjenom
kada mogu da podelim svoja osećanja s vama. Hoćemo li sada nastaviti sa terapijom?" „Zar ne
želite da čujete šta mislim o tome?" Ne "
Čudesno! Veličanstvena je sposobnost izražavanja svojih osećanja na tako slobodan način, bez
ograda, nekome ko sve to razume.

Svi naši psihološki problemi nastaju zato što ne dajemo glas svojim osećanjima. Uplašeni smo.
Ne umemo da izrazimo ni negativna ni pozitivna osećanja. Potpune smo neznalice u izražavanju
naših emocija. Bojimo se.

Sposobni smo da govorimo o svojim problemima, ali ne i o svojim osećanjima.

Psiholog Karl Rodžers govori o kongruenciji: da ti otkrijem svoj problem i tako rizikujem. To znači
da sam spreman da podelim s tobom svoje osećanje koje se odnosi na tebe ili na određenu
situaciju. Mogu da kažem: „Zaljubljen sam u tebe"; „Zadivljen sam"; „Privlačiš me seksualno"; ali
i: „Ima nešto u tebi što mi smeta"; „Ponekad me zaista nerviraš", itd. Mi gotovo nikad ne govorimo
takve stvari koje otkrivaju ko smo, koje osvetljavaju našu tajnu. „Ima nešto u tebi što me privlači,
prosto me obara. Ne znam baš tačno šta je to". Osećanja otkrivaju moje unutrašnje ja. Šta bi se
dogodilo kad bi ljudi znali ne ono što smo učinili, već ko smo i šta osećamo?

Moguće je izlečiti osećanja

Inhibirana osoba pati od emotivnog zatvora. Ose-ćanjima je neophodno redovno pražnjenje. U

suprotnom, nagomilavanje emocija proizvodi otrove i tako dolazi do pojave bolesti, kao što je,
recimo, čir. S našim lepim manirima, etiketama i društvenim statusom svi doprinosimo ovom
unutrašnjem zatvoru, na osnovu kojeg se umnožava emotivna hipokrizija. Inhibirane osobe
nemaju pravih osećanja ni životne radosti. Postoje ljudi kojima je jako teško da ujutro ustanu.
Suočiti se sa svetom traži emocije, da bi se izašlo iz sigurnosti i zaštite majčine utrobe; traži se
promena načina života; traži se upuštanje u rizik, napuštanje statičnog življenja u polumraku. U
svojim naporima da se skloni od svega toga, da se spase od životnih rizika, inhibirana ličnost
ukida volju, sva energija vraća se natrag i blokira se životni tok.

Inhibirana ličnost je istovremeno veliki egoista, jer je potpuno obuzeta svojim ja; ali nije dovoljno
egoista, jer se ne bori za sebe. Živi u kuli od slonovače, čak i kad se trudi da bude veoma
senzibilna u odnosu na sve što je okružuje. Inhibirani uvek žele da se dopadnu drugima. Drže se
na distanci od svega oko sebe. Mogu da pokažu veliku ekspresivnost u odnosu na mnoge stvari,
osim kad je reč o njihovim osećanjima. Teško im je da kažu ne, jer im je neophodno da se
neprekidno osećaju prihvaćeno i stabilno. Misle da će im njihovo „da" pomoći da sve to održe.
Napeti su. Ne umeju da se opuste. Neodlučni su i puni tajni. Ne bi vam rekli ni šta su jeli za
ručak. Izbegavaju reč „ja".

Jeste li ikad zapazili da ljudi izuzetno dobrih manira često deluju veoma inhibirano? Ovo ne znači
da su neinhibirani često i nevaspitani. Problemi sa zavisnošću od nekog narkotika ili seksa,
opsesiv-na potreba za potvrđivanjem sebe, ili još očigledniji problemi, kao što su mucanje i
stidljivost, sežu svojim korenjem u period detinjstva i tesno su povezani sa inhibicijom.
Oslobađanje je moguće. Oni se mogu izlečiti. Dovoljno je samo govoriti, stalno govoriti, s
osećanjem. Eto šta deca rade po ceo dan (sve dok ne pođu u školu). Ona iskazuju svoja
osećanja drugima, nekima na poseban način - lutkama, med-vedićima - osim ako su inhibirana.
To je bliskost. To je ljubav. To je ono što je najpotrebnije na ovom svetu.

TREĆI DEO

VEŽBE I KOMENTARI

Vežba I

Otkrijte prikrivene brige i strepnje u svojim vezama.

Odaberite jednu.
Iza svake brige krije se neki zahtev, želja ili potreba kojima ste izloženi. Možete li precizno da for-
mulišete šta je to?

Postanite svesni očekivanja koje se krije iza te potrebe, ili uzroka te potrebe (mora postojati nešto
što vas je navelo da poverujete u određenu ideju; na primer, ubeđenost da vaša sreća zavisi od
drugih, ili da ponašanje drugih prema vama može izazvati ili upravljati vašom srećom).

Sada uronite u sebe; pokušajte da shvatite da u vama postoji darežljivo i samodovoljno carstvo
sreće. Do sada ga niste otkrili u sebi, jer je vaša pažnja bila okrenuta stvarima u koje ste verovali,
ili iluzijama koje ste gradili u odnosu na svet. Kada ste sreć-ni, sve brige nestaju.

Komentar:

Želja se ne može poistovetiti s ljubavlju, mada se neprestano brka s njom. Želja, u bezumnom
traganju za zahvalnošću, beži od kuće, neprekidno tražeći nešto drugo. Ljubav, za razliku od
želje, uvek ostaje kod kuće, odnosno u vama.

Vežba II

Mislite o stvarima za koje ste se borili, ili ste uložili velike napore da bi ih ostvarili.

Postanite svesni činjenice da vam je najveći deo tih stvari nepotreban.

Zamislite na trenutak da ste izgubili strah od mogućnosti da živite bez tih stvari.

Zamislite da ste izgubili strah da ste Niko i ništa.

Razvijte ovo hrabro osećanje. Sreća vam je na dohvat ruke. Da li je osećate? Sreća nije u onome
što posedujemo, već u onome što jesmo. Vaša ličnost je ta koja ima potrebu da postoji. Da li
postajete svesni toga? To je prava vera.

Komentar:

Život je previše značajan da bi bio straćen brigom da se obogatimo i proslavimo, da budemo lepi,
popularni, privlačni; ili strepnjom da ne budemo siromašni, nepoznati i neprivlačni, osobe koje
niko ne primećuje. Sve to gubi bilo kakav značaj, kao kamenje oko blistavog dijamanta. Vi, vaše
pravo ja, uvek je bilo i uvek će biti dijamant. Vrednost vašeg života je neprocenjiva. Da li biste
upotrebili neki dragoceni rukopis da zapalite vatru? Potreba da skrenete pažnju drugih na sebe je
traćenje vašeg neponovljivog života. Takvi stavovi uzrok su velikog dela nesreće prisutne u ovom
svetu.

Budite realni, ne budite umišljeni.

Vežba III

Mislite na osobe koje vam laskaju. Šta govore? Recite sebi: „Te pohvale nisu moje ja; samo su
povezane sa mnom". Nemojte poistovećivati stvari, ideje, reci ili etikete sa svojom ličnošću. Ako
je neophodno, ograničite se da prihvatite određenu povezanost tih stvari sa vama.

Mislite na osobe koje vas kritikuju. Šta govore? Recite sebi: „Te kritike nisu moje ja; samo su
povezane sa mnom".

Mislite o sebi kada sebe okrivljujete zbog neke greške koju ste učinili. Recite sebi: „Te optužbe
nisu moje ja; samo su povezane sa mnom. Moje zamisli, moja vrednovanja nisu moje ja".

Ja nije ni dobro ni loše, nije ni pametno ni glupo. Ja jednostavno postoji. Neizrecivo kao duh. Sve
- vaša osećanja, misli, telesne ćelije - dolaze i odlaze. Ne poistovećujte sebe ni sa čim. Ja nije
ništa od svega toga.

Komentar:

Ne vredi se truditi. Prosvetljenost se, u stvari, sastoji u tome da budemo ono što jesmo, da posta-
nemo ono što jesmo, da vidimo ko smo. Bez obzira da li se ponašamo pošteno, sujetno,
bezumno, opravdano ili okrutno, spašeni smo razumevanjem onoga što do sada nismo shvatili.
Kada otkrijemo daje naše postojanje jedinstveno, da je naše ja isto što je i oduvek bilo
zahvaljujući milosti Božjoj, postajemo naše duhovno ja. Nije potrebno da tragamo naokolo za
otkrovenjem. U nama je rudnik dijamanata; mi smo Carstvo.

Shvatićete u jednom trenutku da ste konačno slobodni, kada odbacite bednu potrebu da budete
kako dolikuje. Nećete više očajavati nad svojim izgledom, nad svojim životom, niti ćete tražiti
pomoć od Boga, kada jednom postanete svesni da već sve imate u sebi.

Vežba IV

Napravite spisak stvari koje vas uglavnom čine nervoznim.

Koliko god vam se to činilo neverovatno, postanite svesni činjenice da ništa, apsolutno ništa, ne-
ma moć da vas uzdrma. Svaka neprijatnost potiče iz vezivanja za iluziju poistovećivanja, tako da
imate utisak da je ta iluzija vaše ja. Kada postanemo svesni toga, nema te ljudske nepravde,
takvog gubitka, takve patnje koja bi imala moć da nas poremeti.

Uzmite sada taj spisak i recite: „Ja nisam ni ovo ni ono. Šta god da se desi, neću izgubiti moje
pravo ja". Niko više neće moći da dominira vašim ja i govori vam: „Požuri, budi poslušan, pa ću ti
dati tvoje ja". Ne verujte više da neko drugi ima moć da vam podari vaše ja, niti da vam ga uzme.
Znate li šta znači ne biti više besan, zabrinut, uplašen? To je biser neprocenjive vrednosti. Šta
biste dali za uzvrat?

Komentar:

Nemate nikakvu potrebu za popularnošću, da budete voljeni i prihvaćeni. Nemate potrebu da se

nađete na nekoj visokoj poziciji, da budete važni. To nisu osnovne ljudske potrebe, već samo
želje ega, uslovljenog ja, opsednutog ja. Ono što je najdublje u vama, vaše pravo ja, nije ni
najmanje zaintereso-vano za takve stvari. Imate već sve što je potrebno da biste bili srećni. Ono
što je vama potrebno je da postanete svesni svega za šta ste vezani, da postanete svesni
činjenice kako su sve to samo iluzorne stvari. Tada ćete se naći na putu oslobođenja.

Vežba V

Ako želite da budete srećni, prestanite da zadovoljavate svoje želje, jer one nisu odgovor za vaš
život. Da biste bili srećni, odbacite svoje želje ili ih promenite u skladu sa svešću o njihovoj
ograničenoj vrednosti.

Zadovoljavanje želja donosi olakšanje i ugodnost, ali ne i sreću.

Mislite na nešto što intenzivno želite. Ispitajte svaku od tih želja ponaosob i upitajte sebe: „Šta bi
se dogodilo kad bih mogla da budem srećna a da pri tom ne zadovoljim nijednu od ovih želja?"

Zar to ne bi bilo čudesno?

Postanite svesni činjenice da postoje mnoge osobe zaista srećne iako su bez tih stvari ili osoba
koje vi tako strasno želite.

Sada recite svakoj od tih poželjnih stvari ili osoba: „Iskreno mi je stalo da budem srećna bez vas,
jer vi niste moja sreća". Ne možete dozvoliti sebi da živite s lažnim poistovećivanjima; spoznajte
da su one samo sklonosti vašeg uslovljenog „ja".

Komentar:

U ljudskoj prirodi ne postoji nijedna urođena težnja za veličinom, težnja da budemo iznad ostalih,
da nas smatraju boljim od drugih. Potreba za opularnošću, slavom, uspehom, simpatijama drugih
je nešto što sami izazivamo. Jedini urođeni impuls ljudske prirode je potreba da budemo
slobodni, slobodni od mučne želje da budemo važni i popularni, da ostvarimo uspeh, da
izazivamo simpatiju. Kada se otarasimo potrebe za nagradom i aplauzom, stičemo slobodu koja
nas uzdiže kao Božje sinove i kćeri; to je sloboda dostojna stanja u kome se nalazimo.

Vežba VI

Posmatrajte svoje razočaranje kada se nešto ne odvija na način kako ste predvideli; kada se
neko ne ponaša prema vama kako ste očekivali; kada vas pogodi nečija kritika. Pokušajte da
shvatite šta u vama izaziva tako očajnu reakciju, ili zašto ste se toliko naljutili zbog upućene
kritike ili događaja.

Postanite svesni osećanja stida i krivice zbog grešaka koje ste učinili u prošlosti. Razjasnite sebi
do koje mere ste sposobni da osudite sebe, da izazovete u sebi negativna osećanja, da se
osetite nes-rećnim zbog toga.

Sagledajte koliko je tu samooplakivanja nad svojom savešću. Shvatite da ste vi i samo vi osoba
koja optužuje, oslobađa krivice i dozvoljava prosvetlje-nje. Kakvo otkriće!

Svaki i najmanji delić patnje, svaka negativna emocija mogu vas dovesti do razumevanja svega,
da
vam sve postane jasno, sve do sreće i slobode, samo ako umete da ih upotrebite, ako sebi date
dovoljno vremena da shvatite, kao da samo vi to vidite. Gospode, ja mogu da vidim.
Razumevanje: to je formula za srećan život.

Komentar:

Prijatna iskustva čine život ugodnim; bolna iskustva čine da se on razvija. Patnja nam ukazuje na
naše bolne tačke, gde moramo još da rastemo, kao što je fizički bol simptom neke bolesti ili znak
da je organizam umoran. Iskoristite svaku svoju patnju; nemojte je straćiti.

Vežba VII

Stanite pred neku blisku osobu i recite joj: „Slobodna si da budeš ono što jesi, da misliš šta god ti
je drago, da se ponašaš prema svojim sklonostima, da se posvetiš onome što želiš da radiš, da
živiš svoj život onako kako tebi odgovara. Ništa ne tražim od tebe, ne tražim da budeš onakva
kakvu bih ja želeo. Neću gajiti očekivanja u pogledu toga kakva bi trebalo da budeš ili šta bi
trebalo da radiš ubuduće".

Recite i ovo: „Od sada, biću slobodan da budem ono što jesam, da mislim šta god mi je drago...
itd., da živim svoj život kako meni odgovara".

Ako niste u stanju da izgovorite sve ovo, šta može da se misli o vama? O prirodi vaših odnosa sa
ljudima? O kvalitetu vašeg života? O vašoj slobodi, iskrenosti, emocijama, sposobnosti da volite?

Komentar 7

Ne činite nikada usluge zato da bi vam drugi bili zahvalni. Oni će opaziti vašu težnju za tuđom
zahvalnošću i priznanjem, i tako će se osetiti kao da su vam nešto dužni, pa čak i da su
upotrebljeni. Neki vaši postupci ohrabruju lažno ubeđenje po kome je vaša snaga više u drugima
nego u vama. Idolatrija je iluzija koja pridaje spoljnim okolnostima veću snagu u odnosu na onu
koju pridajemo unutrašnjim okolnostima. Kada dozvolite drugima da imaju moć nad vama,
stvarate idola.

Vežba VIII

Razmislite o osobama koje poznajete, do kojih vam je stalo, koje volite. Gledajte na njih kao na
egoiste i luđake. Mislite na prilike u kojima bi moglo da se pokaže kako su nezrele i uskogrude,
zatim plašljive i zbunjene i na kraju nevine, bez ikakve krivice.

Razmislite sada o osobama kojima se divite, o kojima ste nešto čitali ili slušali, kojima ste upući-
vali svoje molitve. Gledajte na njih kao na egoiste luđake, nezrele i uskogrude, plašljive i
zbunjene, nevine, bež krivice.

Mislite na same sebe. Gledajte na sebe kao glupe, egoiste, lude, nezrele, uskogrude, zbunjene i
plašljive, nevine, bez krivice.

Postoje li neke osobine koje niste u stanju da prihvatite, koje niste spremni da pripišete sebi ili
drugima? Da li biste se razočarali kada bi se nešto od toga što je pripisano vama ili drugima
pokazalo kao istinito? Da li ih volite još više zbog svih njihovih mana i slabosti? Uspevate li da ih
jednostavno prihvatite kao ljudska bića? Prihvatate li ih kao osobe koje se ipak mogu voleti, čak i
kao takve? Možete li shvatiti da Bog može voleti sve osobine svakog bića, kako njegove mane i
slabosti, tako i vrline?

Komentar:

Vi nikada niste zaljubljeni u nekoga. Zaljubljujete se u ideje i osećanja koja obećavaju, a koje
sami kreirate u odnosu na nekoga.

Vi nikada nemate poverenja u nekoga; verujete samo u svoj sud o određenim osobama. Kada se
vaš sud o jednoj osobi promeni, menja se i vaše pove-renje.

Vežba IX

Mislite na sve moguće kontrole kojima ste podvrgnuli sebe, samo zato što imate potrebu za druš-
tvom i prihvatanjem od strane drugih. Odrekli ste se slobode u korist komoditeta. Zašto ste to
učinili? Možete li reći šta ste time dobili?

Pustite da drugi dolaze i odlaze slobodno, kao da vam je to potpuno svejedno. Rasterećenost i
najdivnija sloboda doživljavaju se kada druge ostavimo na miru, tako da mogu da postoje, vole i
rastu, bez nametljivosti, mešanja, bez uplitanja i manipulacija njihovim životom. Uočite sada kako
se uplitanja i sprečavanja smanjuju, u onoj meri u kojoj prestajete da glumite zainteresovanost i
brigu. U stvarnosti sve to ne pravi razliku. Oni se ne oslobađaju? Vi se ne oslobađate? Vidite li
pretenzije, očekivanja i vrline koje ste odbacili?

To nije bezosećajnost: to je ljubav. To je prih-vatanje i bliskost na najvišem nivou. Ali ne očekujte

da će druge osobe to razumeti. Nemojte da pretpostavite kako drugi imaju oči da sve to vide. Oni
su možda naučeni da sude o svemu na osnovu šema iz prošlosti, društvenih konvencija i
religioznih ube-đenja.

Komentar:

Osnovni razlog za tugu koja caruje u svetu samo je nesposobnost ljudi da se odupru i ne budu
obmanuti dvoličnošću i licemerstvom kojom ih nauče drugi ljudi, počevši od roditelja, pa redom.

Neko se interesuje za vas da bi od vas dobio ono što želi? Normalna stvar.
Neko vrši pritisak na vas zato što živite svoj život u neskladu sa njegovim očekivanjima, zato što
ne zadovoljavate njegove želje? Porodica ili prijatelji?

Neko insistira da živite svoj život u skladu sa pravilima koja su drugi uspostavili? Vaši roditelji,
vaši poslodavci? Kakva vrsta osobe teži da kontro-liše druge ljude?

Vi dozvoljavate da neko, licemerno, vrši pritisak na vas da pokažete sebična i nezahvalna

osećanja? Kako uspeva u tome? Da li ste odlučni da ne podle-gnete zahtevima i tako razočarate
osobe koje računaju na vas, koje žele da se ponašate kao i one?

Vežba X

Zamislite da ste došli na neki stadion gde ne osećate više potrebu da drugima nešto
objašnjavate. Kakvo se osećanje javlja u vama kad ne morate da pravdate svoje ponašanje, da
tražite dozvolu ili se izvinjavate?

Kako se ponašate? Mislite li da možete da dos-tignete takav nivo u budućnosti?

Zamislite da je u vama iščezla potreba da okrivljavate druge. Kako se osećate? Kako se

ponašate kada se ne trudite da skrenete pažnju drugih na sebe? Šta mislite da treba učiniti da
biste dostigli ovaj nivo?

Najgore robovanje na svetu, ono koje najviše crpi energiju iz nas je zabrinutost: „Šta će drugi
misliti o meni?" To primorava ljude da se prikazuju kao inteligentni, zanosni, darežljivi, itd.
Poznajete li nekog ko je takav? Šta osećate u poređenju sa tom osobom? Možete li da shvatite,
kada bi se neki predsed-nik ili papa tako ponašali, da bi bili zaista robovi?

Komentar:

Parafrazirajući Santajanu, može se reci da je ,,čo-vek životinja koja je sklona krdu daleko više
psihički nego fizički. On može svojevoljno šetati sam, ali mrzi da ostane sam u svojim stavovima".
Prva stvar koju vaspitanje treba da odgaja u nekoj osobi je sposobnost da ostane sama i hrabrost
da ispovedi sopstvenim očima, duhu i srcu sva opažanja, misli i osećanja. Slažete li se?

Vežba XI

Mislite na nekoga za koga ste vezani. Recite toj osobi: „Ne vidim te kakva si, već onako kako te
zamišljam da jesi".

Mislite na nekoga ko vam je antipatičan. Recite toj osobi: „Ne vidim te kakva si, već onako kako
te zamišljam".

Kada postanete svesni toga i zavolite nekog, nećete se mnogo kolebati između osećanja
zadovoljstva i nezadovoljstva, u uobičajenom smislu. Klatno se ne lepi za naspramne ivice sata.

Čudesno je kada shvatim da su moje viđenje i zamisli baš moje, da pripadaju meni, kada shvatim
da stvarnost koju vidim jednostavno jeste. Da je drugi jednostavno ono što jeste. Nikada nećete
moći da ga shvatite do kraja, niti da posedujete njegovu stvarnost.

Komentar:

Nije egoizam živeti onako kako vi smatrate za shodno, kako vama odgovara. Egoizam je
insistiranje da drugi žive na onaj način kako vi smatrate za shodno, da žive onako kako vama
odgovara. Poznajete li nekog egoistu? Koje mesto zauzima na društvenoj lestvici? Zar je to
mesto prikladno za egoistu? Mesa se u vaš život na ovaj ili onaj način? Možete li se setiti da li ste
u prošlosti očekivali da neko drugi živi shodno vašim potrebama, ili ste insistirali da drugi žive na
način koji ste vi smatrali ispravnim? Osim retkih izuzetaka, autoritet je uvek egoista.
Vežba XII

Mislite na neko neprijatno iskustvo sa drugom osobom.

Gledajte na taj događaj kao na zlatnu priliku.

Vidite tu određenu osobu onakvu kakva zaista jeste, ne kako ste je idealizovali. Očekivati nešto
isto je što i idealizovanje.

Učite da bolje upoznate sebe.

Prihvatate drugoga onakvog kakav je, bez pro-cenjivanja i osude.

U reakciji ili neadekvatnom ponašanju druge osobe vidite poziv u pomoć. Ona je zarobljenik ilu-
zija svoga uma; zarobljenik strukture sopstvene ličnosti - identično kao i vi nekada. Nesposobna
da utekne od privida.

Komentar:

Iluzorno je misliti da neko može činiti dobro za druge, da može organizovati efikasne pokrete za
„bolji svet", ili da ukine zlo. Skinite povez sa očiju. Samo zahvat pojedinačne svesti može nešto
da promeni. Socijalne šeme su usmerene na velika poboljšanja ili na zaštitu naroda često
proizvode neizmernu štetu. U čemu je razlika između ruskog i američkog špijuna, između CIE ili
Mosada? Koga oni štite, koga uništava-ju?

Nasilje samo izaziva novo nasilje. Osobe koje su bolesne jer su pile zagađenu vodu neće
ozdraviti ako nastave da piju istu vodu. Medicina je zatrovana nasiljem, egocentričnošću. Pustite
ljude da budu ono što jesu. Dozvolite sebi da budete ono što jeste. Živite svoj život i prestanite da
se mešate u živote drugih.

Vežba XIII

Evo jednog koraka za novi način opažanja i razvijanja svesti.

Mislite na nešto što je neko rekao ili učinio.

Sada zaboravite delo i reci i gledajte iznad površine samih činjenica.

Dođite do pravog motiva, do unutrašnje motivacije. Zar nije čudesno videti srcem i duhom, umes-
to da se lepimo za reci ili dozvolimo da nas vode predubeđenja?

Komentar:

Jedna kineska izreka kaže: „Ne postoji ništa tako okrutno kao priroda. Niko ne može pobeći od
nje. Pa ipak, nije priroda ta koja napada, već ljudsko srce".

Vežba XIV

Evo nekoliko koraka da biste dostigli viši nivo, gde ćete doživeti ljubav i gde nećete dozvoliti da
vas opčine, da se priklonite negativnim uticajima ili da vas povrede druge osobe. To će vam
pomoći da pre-vaziđete prazninu stvorenu odbacivanjem apsolutno zaludne i površne težnje da
budemo prihvaćeni. Kada jednom spoznate nebitnost samouzdizanja i sa-moosuđivanja,
uspećete i da ih se otarasite.

Mislite na neku osobu, do čijeg vam je prihva-tanja posebno stalo. Postanite svesni da u
prisustvu te osobe gubite slobodu da budete ono što jeste i da je prihvatite onakvu kakva je,
samim tim što vam je potrebna.

Kada ste sami, čije vam je prisustvo potrebno?

Mislite na neku osobu čije vam je prisustvo neophodno da bi vam popravilo loše raspoloženje.
Spoznajte da u prisustvu te osobe niste slobodni, jer mislite na nju kao na nešto neophodno za
svoju sreću.

Mislite na osobe kojima ste preneli moć da vas učine srećnim ili nesrećnim.

Ne dozvolite da vas iluzije obmanu: nikakva emotivna štaka nije vam potrebna. U trenutku kada
toga postanete svesni, niko više neće imati moć nad vama.

Vaše emotivne oscilacije će se okončati. Posta-ćete gospodari vaših odnosa sa drugima. Nećete
više biti ničiji plen. Sada ste slobodni. Možete da volite. Povratili ste svoju duhovnost i ljudskost.

Komentar:

Brinuti se o sebi je egoističan i samodovoljan stav, ali je hrišcanski u svom osnovu i zdrav po
svojim rezultatima.

Naučite da živite svaki dan punim životom, na human i srećan način. Istinski human stav sastoji
se u tome da naučite da plivate, a ne da se udavite zajedno sa vama bliskom osobom.

Vežba XV

Nezadovoljni ste osobama koje su prisutne u vašem životu? Smatrate ih nezahvalnim,

nedostojnim poverenja, vulgarnim, sebičnim ili umobolnim?

Pokazaću vam čudesan i nepogrešiv put da pro-menite sve te osobe (bar u odnosu na vas).

Promenite sebe. Kada se vi promenite, prome-

niće se i oni. Problem nije samo u drugima, već u

načinu na koji se ponašate u kontaktu s njima.

Problem je u vašim očekivanjima i zahtevima

u odnosu na njih. Raščistite sve to i videćete šta će

se dogoditi.

Recite svakoj od tih osoba: „Nemam nikakvo

pravo da tražim ili očekujem bilo šta od tebe".

Ako neko ima zahteve u odnosu na vas i to vas uznemirava, tada odlučno izrazite svoju želju da
se ta osoba promeni ili prestane tako da se ponaša.

Možete li uočiiti da li vi samo očekujete da se

drugi promeni, ili se u stvari vi sami menjate i razvi

jate?

Veoma je verovatno da druga osoba očekuje

da se vi prvi promenite.

Na ovaj način otvoriće se ambis između vas i

druge osobe, i takva veza može bolno potrajati go

dinama, dok svako od vas čeka da se drugi promeni

ili umre.

Komentar:

Šta je tačnije: „Osećam se dobro jer je svet krenuo nabolje", ili „Svet je krenuo nabolje jer se ja
dobro osećam"?

VEZBA XVI

Mislite na neku svoju patnju, razočaranje ili brigu. Sada pokušajte da shvatite da, kad biste samo
imali više razumevanja, sav taj bol ne bi imao nikakvog smisla.

ČETVRTI DEO

ZAKLJUČAK

nesrećne osobe, jer se sreća ne može upoređivati. Takva vrsta želje je nezasita. Možemo biti
srećni u onoj meri u kojoj to jesmo, i nikad ne možemo meriti koliko su drugi srećni.

Ljubav se može graditi samo između svesnih osoba. Nesvesne osobe ne mogu uzvratiti ljubav,
one mogu razmenjivati samo želje, očekivanja, i manipulisati njima. Proverite svoju ljubav, svoj
nivo svesnosti: kada se neka vaša želja sukobi sa željom voljene osobe, ili biva odbačena, šta se
tada dešava? Kojom brzinom vaše oduševljenje prelazi u razočaranje?

Jedino zlo na ovom svetu je nesvesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo život kakav
stvarno jeste, nerazumevanje za druge ljude i njihove postupke, nemogućnost da ih prihvatimo
bez straha. Kada se život posmatra na nivou ideoloških šema umesto srcem, očima i mislima, eto
zla u svetu: to je nesvesnost. Ljudi gotovo nikad ne znaju ste rade. Žive najveći deo svog života
potpuno uspavani, s pogrešnim identitetom.

Razlika između nas i kriminalaca više je u onome što radimo nego u onome što jesmo. U
određenim okolnostima svako ponašanje je moguće.

Ne postoje teškoće u odnosima sa drugima. Jedina teškoća je u vama. Problem nisu drugi, već
samo vaš način reagovanja u odnosu na njih. Otkrijte zašto rea-gujete na određen način. Tako
ćete postati sposobni da raskinete sa svojim iluzijama.

Jedini uzrok vaše patnje su vaše ideje kako bi drugi trebalo da se ponašaju u odnosu na vas, jer
verujete da su vaše ideje ispravnije od drugih. Vi ne patite zbog onog što drugi rade, već zato što
očekujete da se drugi ponašaju shodno vašim željama. A oni izneveravaju vaša očekivanja. Vaša
očekivanja vam u stvari nanose bol. Ako promenite svoj stav: a) živećete spokojno; b) osobe oko
vas nastaviće da se ponašaju po svom nahođenju a to vas neće ni najmanje boleti; c) imaćete
daleko više energije da ostvarite ono što želite jer nećete zaludno trošiti svoje vreme očekujući da
drugi žive po vašim zamislima.

Zašto su ljudski odnosi često tako bolni, neuravnoteženi? Svaka patnja potiče od očekivanja,
zahteva, nada i nesvesnih želja. Kada biste se odrekli svega toga, patnje bi nestalo - osetili biste
neizmerno olakšanje kao da ste udahnuli svež planinski vazduh.

Ljubav nije odnos. Ona je stanje bića. Da li ste u stanju ljubavi? Da li je živite?

Savršena ljubav poništava strah jer ne postavlja želje, zahteve, ne manipuliše, ne osuđuje.
Ljubav jednostavno postoji.

Ono što ljudi često nazivaju ljubavlju, u stvari je samointeres. Naučili su da porede ljubav sa
vrlinom i da je žive na način koji je prihvatljiv za druge. Međutim, voleti druge znači potpunu sreću
i bez njih, bez straha da ćemo im naneti bol, bez težnje da ih zadivimo, bez strepnje da će
prestati da nas vole, da će nas napustiti. Nezavisni od onoga što drugi govore i rade, živećete
spokojno. Ne popunjavajte svoju prazninu drugima, ne nazivajte to ljubavlju.

Što više volite druge, utoliko više možete bez njih. Što više volite druge, utoliko više možete s
njima.

Najbolje ćete ispitati same sebe tako što ćete sebi postaviti pitanje: „Kako sam proživeo
(proživela) poslednjih sat vremena?"