Knjige.

Club Books

~1~
 Knjige.Club Books
Naslov originala:
Lisa Kleypas
Cold-Hearted Rake

LISA KLEJPAS

Zavodnik
hladnog srca

Prevela:
Aleksandra Kovačević

~2~
 Knjige.Club Books

Prvo poglavlje

Hempšir, Engleska
Avgust 1875.

„Đavo bi ga znao zašto moj život treba da bude upropašćen”, neraspoloženo

je rekao Devon Rejvenel, „i sve to samo zato što je sa konja pao rođak koga nikada
nisam voleo.”
„Zapravo, Teo nije pao”, odgovorio je njegov mlađi brat Veston. „Konj ga je
zbacio.”
„Izgleda da ga je i konj, baš kao i ja, smatrao nepodnošljivim.” Devon je
dugim koracima nervozno šetao po salonu. „Lično bih Teu polomio prokleti vrat
da ga već nije slomio.”
Vest ga je veselo pogledao. „Zašto si tako natmuren kada si upravo nasledio
grofoviju sa imanjem u Hempširu, zemljom u Norfolku, kućama u Londonu...?”
„Uz sve to mi je ostalo i da platim porez na nasledstvo. Izvini što ne delim
tvoje oduševljenje zemljom i imanjima u kojima nikada neću uživati, a i neću
moći ni da ih prodam.”
„Možda nećeš morati da platiš porez, sve zavisi šta je dogovoreno. Ako bude
tako, mogao bi prodajom svega da se rešiš i završiš sa tim.”
„Gospode!” Devon je sa gađenjem pogledao buđ u ćošku. „Niko iole pristojan
ne bi mogao da očekuje da živim na ovom mestu, prava štala.”
Braća su prvi put došla u Everzbi prajori, staro porodično zdanje sazidano na
ostacima monaškog konaka i crkve. Tepisi su bili izlizani, nameštaj star i
pohaban, gipsane lajsne na zidovima prljave i ispucale.
„Treba da se renovira”, priznao je Vest.
„Treba da se sravni sa zemljom.”
„I nije tako loše”, prekinuo ga je Vest i jauknuo jer se sapleo o tepih. „Šta je
ovo, dođavola?”
Devon se sagnuo, zavrnuo tepih i ugledao rupu u trulom podu. Odmahnuo je
glavom, vratio tepih i otišao do prozora koji su krasila stakla u obliku romboida.
Metalni delovi koji su ga držali su korodirali, šarke i okovi zarđali.
„Zašto to nije popravljeno?”, pitao je Vest.

~3~
 Knjige.Club Books
„Očigledno zbog nedostatka novca.”
„Kako je moguće da novca nema? Uz imanje ide i skoro dvadeset jutara
zemlje. Toliki zakupci, godišnja zarada od roda...”
„Zemljoradnja više nije profitabilna.”
„U Hempširu?”
Devon se namrštio i pogledao ga pre nego što se ponovo okrenuo prozoru.
„Svuda.”
Hempširski kraj bio je zelen i prijatan, izdeljen živim ogradama u cvatu.
Međutim, dalje od vesele skupine malih kuća sa slamnatim krovovima i plodnih
krečnjaka pored stare šume, postavljali su se kilometri čeličnih šina za trasu
kojom će parna lokomotiva vući vagone. Širom Engleske, brže od pečuraka posle
kiše, nicale su nove fabrike i mlinovi. Bila je to zla sreća da Devon nasledi titulu
upravo u trenutku u kome je plima industrijalizacije plavila aristokratsku tradiciju
i rušila način života na koji su polagali pravo.
„Otkud ti to znaš?”, pitao ga je brat.
„Svi to znaju, Veste. Cene žitarica su pale. Kada si o tome čitao poslednji put
u Tajntsu? Zar nisi čuo priče po klubovima i gostionicama?”
„Nisam, ne marim mnogo za poljoprivredne radove”, nezainteresovano je
odgovorio Vest. Trljao je slepoočnice. „Ne sviđa mi se ovo. Mislio sam da imamo
dogovor da nikad ništa ne uzimamo ozbiljno.”
„Trudim se. Međutim, smrt i siromaštvo vrlo vešto umeju da učine život
manje zanimljivim.” Devon je prislonio čelo na prozorsko staklo i neraspoloženo
rekao: „Uvek sam uživao u udobnom životu i ni jedan jedini dan nisam morao da
zasučem rukave, A sada imam obaveze.” Tu reč je izgovorio kao da izgovara
psovku.
„Pomoći ću ti da nađeš način da ih izbegneš.”
Vest je preturao po džepovima sakoa i izvadio srebrnu pljosku. Otvorio ju je
i otpio pristojan gutljaj.
Devon je izvio obrve. „Je li možda malo rano za to? Bićeš trešten do
podneva.”
„Da, osim ako ne počnem odmah.” Vest je ponovo otpio gutljaj.
Devon je sa zabrinutošću pomislio kako je prepuštanje užicima počelo da
uzima maha kod njegovog brata. Vest je bio visok, zgodan muškarac i posedovao
je bistru inteligenciju koju nije voleo da koristi. U proteklih godinu dana,
preterivanje u piću donelo je Vestu crvenilo na obrazima, a odnelo vitkost u
struku. Iako je Devon veoma pazio da se ne meša u lični život svog brata, pitao se
treba li da potegne temu njegovog sve većeg odavanja alkoholu. Pametnije je da
je ne poteže, Vesta bi uvredio savet koji nije želeo.
Kada je vratio pljosku u džep sakoa, Vest je spojio dlanove kao da se moli i
pogledao Devona.

~4~
 Knjige.Club Books
„Treba da nađeš novac i obezbediš naslednika. Bogata žena bila bi rešenje
oba problema.”
Devon je prebledeo. „Dobro znaš da se nikada neću oženiti.” I sâm je dobro
poznavao svoje granice; nije bio stvoren da bude suprug ili otac. Od same pomisli
na muke u detinjstvu dizala mu se kosa na glavi. Kada bi se oženio i dobio
naslednika, njemu bi pripala uloga okrutnog i nezainteresovanog roditelja. „Kada
napustim ovaj svet”, nastavio je, „ti ćeš biti moj naslednik.”
„Zaista veruješ da ću te nadživeti?” upitao je Vest. „Pored svih svojih
poroka?”
„I ja ih podjednako posedujem.”
„Da, ali ja neuporedivo više uživam u svojim.”
Devon se kiselo osmehnuo.
Nije se moglo predvideti niti pretpostaviti da će njih dvojica biti poslednji u
lozi koja vodi poreklo još od normanskih osvajanja. Nažalost, Rejvenelovi su
oduvek bili suviše nagli i temperamentni. Popuštali su pred izazovima, prepuštali
se brojnim porocima, podsmevali se vrlinama, i stoga su umirali pre nego što bi
uspeli da za sobom ostave naslednika.
Sada su ostala samo njih dvojica.
Iako su Devon i Vest imali aristokratsko poreklo, nikada nisu pripadali
plemstvu, društvenom poretku u kome su najviši slojevi bili nedostupni čak i za
niže pripadnike plave krvi. Devon skoro ništa nije znao o složenim pravilima i
običajima koji su plemstvo izdvajali od običnog sveta. Ono u šta je nesumnjivo
bio siguran bila je činjenica da Everzbi nije dar sa neba, već omča oko vrata. Nije
donosio dovoljno prihoda da bi bio isplativ.
„Neka ovo bude kraj Rejvenelovih”, rekao je Devon. „Mi smo oduvek bili
loša sorta. Ko mari da li će grofovija izumreti?”
„Slugama i zakupcima neće biti prijatno da izgube prihode i dom”, ozbiljno
je primetio Vest.
„Neka se obese što se mene tiče. Evo šta ćemo: prvo ćemo Teovoj udovici i
sestrama reći da se spakuju; ni za šta mi nisu potrebne.”
„Devone” čuo je brata kako stidljivo šapuće.
„Zatim ću da oborim testament, rasparčam imanje i prodam deo po deo. Ako
mi to ne uspe, uzeću sve što je vredno, srušiću kuću i prodaću go kamen...”
„Devone.” Vest je pogledom pokazivao ka vratima na kojima je stajala sitna,
mršava žena u crnom.
Teova udovica.
Bila je ćerka lorda Kaberija, irskog plemića i vlasnika imanja u Glengarifu na
kome je uzgajao konje. Njen brak sa Teom trajao je samo tri dana pre nego što je
on nastradao. Tragedija koja je usledila nakon tako radosnog događaja,
nesumnjivo je za nju bila okrutan udarac sudbine. S obzirom da je bio jedan od

~5~
 Knjige.Club Books
poslednjih članova sve malobrojnije porodice, Devon je pomislio da bi možda
trebalo da joj pošalje telegram saučešća. Međutim, sve je ostalo samo na toj
pomisli.
Možda bi se Devon potrudio da joj izjavi saučešće da nije toliko mrzeo svog
rođaka, život je bio darežljiv prema Teu - dao mu je bogatstvo, privilegije i lepotu,
a on, umesto da bude zahvalan, oduvek je bio uobražen i nadmen. Divljak. Devon
nikada nije praštao uvrede niti provokacije i svaki njegov susret sa Teom bi se
završavao tučom. Slagao bi kada bi rekao da žali što više nikada neće videti svog
rođaka.
Kada je Teova udovica bila u pitanju... nije je trebalo sažaljevati. Bila je mlada
i nije imala dece, a imala je prijatelje i poznanike koji će moći da joj pomognu
lako da se preuda. Važila je za lepoticu, ali to je bilo nemoguće proveriti jer joj je
lice skrivao težak, crni veo. Ipak, jedno je bilo sigurno - nakon reči koje je upravo
čula, preziraće Devona.
Nije mario.
Nakon što su se Devon i Vest naklonili, udovica je usiljeno, mada učtivo,
progovorila. „Dobro došli, milorde. I Vi milorde, Rejvenele. Požuriću da sačinim
spisak pokućstva da biste slobodno i lako mogli da ga se rešite.” Glas joj je bio
učtiv, a slogove je naglašavala prezrivom hladnoćom.
Devon ju je pažljivo posmatrao. Bila je suviše mršava za njegov ukus, ličila
je na štapić obavijen u crno. Ipak, način na koji se kretala posedovao je nešto što
je očaravalo.
„Saosećam sa Vama zbog Vašeg gubitka”, rekao je.
„A ja Vama čestitam na Vašem dobitku.”
Devon se namrštio. „Verujte da ni u jednom trenutku nisam poželeo titulu
Vašeg supruga.”
„Istina”, rekao je Vest. Celim putem od Londona je kukao.”
Devon je prekorno pogledao brata.
„Kada budete želeli, batler Sims će Vam pokazati kuću i imanje”, rekla je
udovica. „Pošto Vam nisam ni od kakve koristi, kako ste sami izjavili, povući ću
se u svoju sobu da se spakujem, ako nemate ništa protiv.”
„Lejdi Trenir”, kazao je Devon, „čini mi se da ovo nije dobar početak. Izvinite
ako sam Vas uvredio.”
„Izvinjenje nije potrebno, milorde. Ništa bolje nisam ni očekivala od Vas”,
nastavila je pre nego što je Devon stigao da odgovori. „Smem li da pitam koliko
nameravate da se zadržite u Everzbiju?”
„Najverovatnije dve noći. Za večerom bismo mogli da porazgovaramo o...”
„Nažalost, moje zaove i ja nećemo večerati sa vama. U žalosti smo
i večeraćemo odvojeno.”
„Grofice...”

~6~
 Knjige.Club Books
Nije više obraćala pažnju na njega i ćutke je izašla. Nije se čak ni naklonila.
Devon je namršteno gledao u vrata. Bio je iznenađen i uvređen. Nikada
nijedna žena nije tako prezrivo postupila prema njemu. Osećao je kako mu bes
struji telom, a narav preti da se otrgne kontroli. Kako li se samo usudila da ga
krivi za sve kada nikakve veze ni sa čim nije imao?
„Čime sam ja zaslužio ovako nešto?”, pitao se.
Vest je izvio usne. „Samo si rekao da ćeš nju da izbaciš, a njen dom da
prodaš.”
„Izvinio sam joj se!”
„Nikada se ne izvinjavaj ženama. Izvinjenje je samo potvrda da si pogrešio, a
one se tada još više naljute.”
Devon ne bi bio Devon kada bi dozvolio jednoj ženi da ga vređa. Trebalo bi
da mu bude zahvalna, a ne da na njega svaljuje krivicu. Bila udovica ili ne, bio je
pravi trenutak da nauči svoju lekciju.
„Razgovaraću sa njom”, ljutito je kazao.
Vest je podigao noge na sofu, protegao se i stavio jastuk pod glavu, „Probudi
me kad završiš.”
Devon je izašao iz salona i krupnim koracima pošao za udovicom. Ugledao
ju je na kraju hodnika. Njena haljina i veo su se talasali dok je jurila nalik
gusarskom brodu raširenih jedara.
„Sačekajte!” grubo je doviknuo. „Zaista nisam mislio ono što sam malopre
kazao.”
„Mislili ste.” Stala je i naglo se okrenula ka Devonu. „Imate nameru da
uništite imanje i prodate nasledstvo svoje porodice iz krajnje sebičnih razloga.”
Stao je ispred nje. Šake su mu bile stisnute u pesnice. „Slušajte” ozbiljno je
rekao, „do sada sam vodio brigu samo o jednoj kući, kuvarici, sobaru i jednom
konju. A sada bi trebalo da se staram o velikom imanju koje ima više od dvesta
zakupaca. Mislim da bi trebalo imati razumevanja prema toj činjenici. Čak i
poštovanja.”
„Baš mi Vas je žao. Verujem da je to zaista naporno i vrlo neprijatno jer treba
da mislite i o drugima, a ne samo o sebi.”
Pogodila je pravo u centar i okrenula se da ode. Međutim, zastala je pored
nadsvođene niše u zidu u kojoj su stajale izložene statue i umetnički predmeti.
Sada je bila njegova. Namerno je naslonio ruke na oba zida između kojih se
nalazila niša i nije joj ostavio prostora da uzmakne. Primetio je da je ostala bez
daha i, mada se nije mogao ponositi time, osetio je zadovoljstvo što ju je
uznemirio.
„Pustite me da prođem”, rekla je.
Nije se pomerio. „Prvo mi kažite svoje ime.”
„Zašto? Ne bih Vam dozvolila da ga izgovorite.”
~7~
 Knjige.Club Books
Posmatrao je njeno telo koje je bilo u crnini. „Jeste li bar na tren pomislili da
bismo od saradnje imali više koristi nego od neprijateljstva?”
„Nedavno sam izgubila supruga, a sad i dom. Kakvu korist mogu imati od
toga, milorde?”
„Možda to sami treba da zaključite pre nego što odlučite da me smatrate
neprijateljem.”
„Bili ste neprijatelj i pre nego što ste ovamo stigli ”
Devon se naprezao da kroz veo nazre njeno lice. „Morate li da nosite to čudo
na glavi?” nervozno je pitao. „Kao da razgovaram sa lampom.”
„To je veo, i da, moram da ga nosim kada su prisutni gosti.”
„Ja nisam gost, mi smo rođaci.”
„Vi ste rođak mog supruga.”
Devon je osetio kako ga ljutnja napušta dok ju je posmatrao. Bila je tanana,
krhka i brza poput mačke. Ton mu je sada bio blaži. „Nemojte da ste tvrdoglavi.
U mom prisustvu ne morate da nosite veo. Samo u slučaju da plačete insistiraću
da ga stavite. Ne podnosim ženske suze.”
„Jer ste osetljiva duša?” ironično je upitala.
Setio se jednog događaja iz prošlosti o kome se godinama nije usudio da
razmišlja. Pokušao je da odagna misli, ali slika dečaka kakav je bio u uzrastu od
pet-šest godina dok sedi pred zatvorenim vratima garderobe svoje majke
preplašen jecajima koji su dopirali sa njihove druge strane, nikako nije želela da
iščezne. Nije znao razlog majčinih suza, sigurno su tekle zbog nekog od njenih
mnogobrojnih ljubavnih razočaranja. Bila je žena o čijoj se lepoti nadaleko
pričalo, ali je imala gadnu naviku da se zaljubljuje i odljubljuje u istoj noći.
Njegov otac je bio umoran od njene ćudljivosti i obuzet svojim porocima, pa je
retko boravio kod kuće. Devon se prisetio osećaja bespomoćnosti dok je slušao
njene jecaje, a nije mogao da bude pored nje. Jedino što je mogao, bilo je da joj
ispod vrata dodaje maramice i moli je da mu otvori i da mu kaže šta ju je mučilo.
Deve, divan si, izustila bi kroz jecaje. Svi dečaci su takvi. A zatim porastete i
postanete sebični i grubi. Rođeni ste da ženama slamate srca.
Ja neću biti takav, mama, uzviknuo je. Obećavam.
Majčine jecaje prožeo je smeh, kao da je kazao nešto budalasto.
Bit ćeš nego šta ćeš, mili. Nećeš morati ni da se potrudiš.
Slična scena desila se još nekoliko puta, ali ove se Devon najjasnije sećao.
Kasnije se ispostavilo da je njegova majka bila u pravu. Žene su ga često
optuživale da im je slomio srce. Međutim, on im je uvek otvoreno govorio da
nema nameru da se ženi. Da se i zaljubio, nikada nijednoj ne bi dao takvo
obećanje. Bilo je besmisleno, jer se svako obećanje moglo prekršiti. Pošto je
upoznao bol koji ljubav donosi onima koji se vole, nije želeo nikome da je nanese.

~8~
 Knjige.Club Books
Okrenuo se ka ženi koja je stajala pred njim, „Ne, nisam osetljiva duša”,
odgovorio je. „Ženske suze smatram sredstvom manipulacije, a sem toga nisu
nimalo privlačne.”
„Vi ste”, odlučno je rekla, „najpodliji muškarac koga sam ikada upoznala.”
Devona je zabavljao način na koji je naglašavala svaku reč kao da baca strele
iz luka. „Koliko muškaraca ste upoznali?”
„Dovoljno da prepoznam rđavog čim ga ugledam.”
„Sumnjam da mnogo toga uspevate da vidite kroz taj veo.” Dodirnuo je ivicu
crne tkanine. „Nemoguće je da volite da ga nosite.”
„Volim, zapravo.”
„Zato što Vam skriva lice dok plačete”, zaključio je, nije pitao.
„Ja nikada ne plačem”
Devona je iznenadio njen odgovor, pa se zapitao da li ju je dobro čuo. „Hoćete
reći da niste plakali otkako Vam je suprug nastradao?”
„Ni tada nisam plakala.”
Kakva bi to žena rekla, čak i da je bila istina? Devon je uhvatio prednji deo
vela i lagano počeo da ga podiže. „Ne mrdajte se.” Prebacio je veo preko male
ukrasne šnale koja ga je pridržavala. „Smirite se. Potrudićemo se pristojno da
porazgovaramo licem u lice. Gospode, trgovački brod bi se mogao obmotati
ovim...”
Kada je njeno lice bilo sasvim otkriveno, Devon je zaćutao. Zagledao se u
njene oči boje ćilibara koje su bile pomalo iskošene, kao u mačke. Na trenutak je
ostao bez daha i misli su ga napustile dok su mu čula proradila.
Nikada nije video ništa nalik njoj.
Bila je mlađa nego što je očekivao, svetlog tena i kestenjaste kose preteške za
šnale koje su je pričvršćivale. Krupne, naglašene jagodične kosti i uska brada
davali su trouglast oblik njenom licu, nalik licu mačke. Njene usne bile su pune,
pa čak i kad bi ih čvrsto stisla, kao što je upravo uradila, ali i dalje su delovale
meko i nežno. Nije posedovala klasičnu lepotu, ali njena lepota bila je toliko
posebna da je zapravo pitanje lepote činila nebitnim.
Crna haljina bila je uska, i od vrata do bokova čvrsto se pripijala uz telo, a
zatim se širila u mnoštvu teških nabora. Muškarac je mogao samo da zamišlja
kakva se figura pod njima skrivala. Čak su i njene dlanove prekrivale crne
rukavice. Osim lica, jedini vidljivi deo njenog tela bio je vrat na kome se njena
visoka kragna razdvajala u obliku slova U. Primetio je ranjiv drhtaj njene
jabučice. Taj osetljivi deo ženskog tela bio je toliko nežan da je muškarac mogao
osetiti puls ako bi prislonio svoje usne.
Želeo je odatle da počne. Želeo je da ljubi njen vrat i da je otkriva poput
nespretno upakovanog poklona sve dok joj se disanje ne ubrza i ne počne da se
izvija pod njim. Kada bi u pitanju bila druga žena i druge okolnosti, Devon ni časa

~9~
 Knjige.Club Books
ne bi časio da je zavede. Međutim, zaključio je da takve misli ne vode nikuda i
pokušao da smisli šta bi rekao, a da zvuči ozbiljno i primereno trenutku.
Na njegovo iznenađenje, ona je prva prekinula tišinu. „Zovem se Ketlin.”
Irsko ime. „Otkud to da nemate naglasak?”
„Došla sam u Englesku kao dete da živim kod porodičnih prijatelja u
Leominsteru.”
„Zašto?”
Među njenim lepim obrvama pojavila se bora. „Moji roditelji su bili
zaokupljeni svojim konjima. Po nekoliko meseci svake godine bi proveli u Egiptu.
Tamo su kupovali čistokrvne arapske konje za svoju ergelu. Ja sam im samo...
smetala. Njihovi prijatelji, lord i lejdi Bervik, koji su takođe bili ljubitelji konja,
ponudili su se da me uzmu i odgajaju sa svoje dve ćerke.”
„Da li Vaši roditelji još uvek žive u Irskoj?”
„Moja majka je umrla, ali otac je još uvek tamo.” Njen pogled je postao
zamagljen kao da je mislima odlutala. „Poslao mi je Asada kao svadbeni poklon.”
„Asada?”, Devon je zbunjeno ponovio.
Ponovo ga je pogledala. Delovala je uznemireno, a rumen joj je oblila lice.
Tada je Devonu postalo jasno. „Taj konj je zbacio Tea”, tiho je rekao.
„Krivica nije Asadova, Bio je toliko loše dresiran da ga je ocu vratio čovek
koji ga je kupio.”
„Zašto je Vama poklonio nesigurnog konja?”
„Lord Bervik mi je često dozvoljavao da sa njim treniram mlade konje.”
Devon je odmerio njenu sitnu figuru. „Nimalo niste krupniji od vrapca.”
„Nije potrebna neobuzdana sila da bi se arapski konj dresirao. Oni su osetljiva
pasmina... traže veštinu i razumevanje.”
Bile su to dve osobine koje Teo nije posedovao. Koliko je samo morao biti
glup da ugrozi svoj život, a sa njim i život vredne životinje?
„Je li Teo to učinio iz zabave?” nije mogao da se uzdrži da ne pita. „Hteo je
da se razmeće?”
Na trenutak se u njenim očima pojavila iskra, ali je brzo nestala. „Bio je ljut.
Niko ga nije mogao obuzdati.”
Narav Rejvenelovih na delu!
Ako bi se povremeno poneko usudio da se usprotivi Teu ili odbije nešto da
mu učini, usledio bi njegov snažan izliv ljutnje. Možda se Ketlin ponadala da će
uspeti da ga smiri ili da će ga vremenom smekšati. Međutim, nije znala da je
neobuzdanost Rejvenelovih na kraju uvek pobeđivala.
Devon je želeo da se izdigne iznad toga. Međutim, u prošlosti mu to nije
polazilo za rukom, pa se nezaustavljivo predavao oluji svog neobuzdanog besa.
Osećao bi se sjajno sve dok ga ne bi sustigle posledice,

~ 10 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin je prekrstila ruke, a dlanovima koje su prekrivale crne rukavice snažno
je stisla laktove. „Ima onih koji su mi rekli da je nakon nesreće trebalo da uspavam
Asada. Međutim, bilo bi okrutno i pogrešno kazniti ga za nešto što nije bila
njegova krivica.”
„Jeste li razmišljali da ga prodate?”
„Ne želim da ga prodam. Čak i da želim, pre toga bih morala da ga dresiram.”
Devon je sumnjao da je pametno dopustiti Ketlin da se približava konju koji
je nedavno usmrtio njenog supruga, mada konj to nije učinio s namerom. Bilo
kako bilo, on se neće zadržati u Everzbiju toliko dugo da bi mogao da se bavi
arapskim konjem.
Međutim, teško da je bio pogodan trenutak da joj to saopšti.
„Voleo bih da obiđem imanje”, rekao je. „Da li biste mi pravili društvo u
obilasku?”
Ketlin je nervozno ustuknula. „Organizovaću da Vam ga pokaže glavni
baštovan.”
„Radije bih da to budete Vi.” Devon je zastao pre nego što joj namerno
postavio pitanje: „Nije valjda da me se plašite?”
Namrštila se. „Naravno da Vas se ne plašim.”
„Ako je tako, pravite mi društvo.”
Oprezno ga je pogledala ne obrativši pažnju na njegovu ispruženu ruku.
„Hoćemo li i Vašeg brata pozvati u obilazak?”
Devon je odmahnuo glavom. „On drema.”
„U ovo doba? Da nije bolestan?”
„Ne, on živi kao mačka - satima spava i budi se samo da bi se prepustio
drugim užicima.”
Iako je Ketlinin izraz lica ostao nepromenjen, primetio je kako se uglovi
njenih usana izvijaju u osmeh. „Pođimo”, prošaputala je, okrznuvši ga na tren kad
je prošla pored njega. Bez oklevanja je pošao za njom.

~ 11 ~
 Knjige.Club Books

Drugo poglavlje

Nakon samo nekoliko minuta provedenih u društvu Devona Rejvenela, Ketlin

više nije gajila ni najmanju sumnju da je svaka loša glasina o njemu bila istinita.
Bio je sebični gad - odbojan, odvratan i neobuzdan.
Bio je i privlačan... morala je da prizna. Međutim, ne na način na koji je to
bio Teo, sa svojim prefinjenim crtama lica i kosom boje zlata kao u mladog
Apolona. Bezobrazna spoljašnjost Devona Rejvenela bila je ogoljena, prosta i
puna cinizma, pa ga je to činilo starijim od dvadeset osam godina koliko je imao.
Svaki put kad bi ga pogledala u oči, u plave oči nemirne poput okeana u zimu, i
svetle zenice naglašene crnim rubom koji ih je uokvirivao, imala je osećaj kao da
ju je nešto štrecnulo. Bio je sveže obrijan, ali sitne tačkice na njegovoj bradi čak
ni najoštriji žilet nije mogao da ukloni.
Izgleda da je pripadao upravo onom tipu muškaraca na kakve je lejdi Bervik
upozoravala Ketlin. „Shvatićeš da postoje muškarci koji će želeti da te iskoriste,
drago dete. Sretaćeš muškarce bez skrupula, koji će se služiti šarmom, lažima i
upotrebljavati sve svoje veštine zavođenja u pokušaju da unište nevinu, mladu
devojku zbog svog grešnog zadovoljstva. Kad se zatekneš pored takvog nitkova,
beži glavom bez obzira.”
„Kako ću znati da je neko nitkov?”, pitala je Ketlin.
„Po grešnom sjaju u očima i lepršavom šarmu. Njegovo prisustvo u tebi može
izazvati burna osećanja. Takav muškarac poseduje nešto u svojoj fizičkoj pojavi...
nekakav životinjski duh, kako je moja mama to nazivala. Razumeš li, Ketlin?”
„Mislim da razumem”, rekla je iako joj tada nije bilo jasno.
Sada je Ketlin odlično znala na šta je lejdi Bervik pokušavala da je upozori.
Muškarac koji je koračao pored nje u izobilju je posedovao taj životinjski duh.
„Sudeći po svemu što sam do sada video”, primetio je Devon, „bilo bi mnogo
razumnije zapaliti ovu trulu hrpu drvne građe nego je pokušati popraviti.”
Ketlin je širom otvorila oči. „Everzbi prajori je istorijska građevina. Stara je
četiri stotine godina.”
„Kao i vodovodne instalacije, verujem.”
„Vodovodne instalacije su u pristojnom stanju”, usprotivila se.
Izvio je obrvu. „U dovoljno pristojnom stanju da mogu da se istuširam?”
Oklevala je pre nego što je priznala. „Nećete moći da se istuširate.”
~ 12 ~
 Knjige.Club Books
„Možda bih mogao da se okupam? Lepo. U kakvo ću to moderno korito
večeras da se smočim? U zarđalu kofu?”
Na svoje zaprepašćenje Ketlin je osetila kako se njene usne izvijaju u osmeh.
Uspela je da ga obuzda i dostojanstveno odgovori. „U prenosivoj limenoj kadi.”
„Postoji li u nekom od kupatila kada od livenog gvožđa?”
„Plašim se da ni kupatila ne postoje. Kada će Vam biti doneta u garderobu i
odneta kad se okupate.”
„Teče li igde voda iz cevi?”
„U kuhinji i u staji.”
„Naravno, u kući postoje nužnici?”
Prekorno ga je pogledala kad je spomenuo tako neprimerenu temu. „Kad već
niste toliko krhki da biste dresirali konje”, naglasio je, „za koje se zna da ne
obavljaju diskretno svoje fiziološke potrebe, sigurno možete da učinite napor i
kažete mi koliko ima nužnika u kući.”
Pocrvenela je, ali je ipak odgovorila. „Nema nijedan. Noću se koriste noćne
posude, a danju poljski toalet.”
S nevericom ju je pogledao. Činilo se da je zaista bio zatečen. „Nijedan? Ovo
imanje je nekada bilo jedno od najrazvijenijih u Engleskoj. Zašto, zaboga, u kuću
nisu uvedene vodovodne cevi?”
„Teo je kazao kako je njegov otac smatrao da za tim nema potrebe jer su imali
mnogobrojnu poslugu,”
„Naravno. Predivan posao, trčanje stepenicama s teškim kantama vode.
Noćne posude i ne treba da spominjem. Koliko li su samo sluge zahvalne što im
još niko nije uskratio to zadovoljstvo?”
„Nema potrebe za sarkazmom”, rekla je. „Ta odluka nije bila moja.” Nastavili
su vijugavom stazom oivičenom tisama i ukrasnim kruškama. Devon je i dalje bio
namršten.
Teo je Devona i njegovog brata nazivao dvojicom ništarija. „Izbegavaju
pristojno društvo i više vole da se druže s beskarakternim bitangama”, pričao joj
je. „Najlakše ih je pronaći u gostionicama u 1st Endu i u kladionicama. Uzalud je
bacan novac na njihovo obrazovanje. Zapravo, Veston je rano napustio Oksford
jer nije želeo da ostane tamo bez Devona.”
Ketlin je shvatila da iako Teu njegova oba rođaka nisu bila draga, poseban
pik je imao na Devona.
Zaista je neobičan preokret sudbine - upravo on je postao vlasnik ovog imanja.
„Zašto ste se udali za Tea?” Devon ju je iznenadio pitanjem. „Je li Vaš brak
sklopljen iz ljubavi?”
Neznatno se namrštila. „Volela bih da ograničimo naš razgovor na uobičajene
teme.”
„Uobičajene teme su nepodnošljivo zamorne.”
~ 13 ~
 Knjige.Club Books
„Svejedno, očekuje se da je muškarac Vašeg položaja naviknut na njih.”
„Je li Teo bio naviknut?”, podmuklo je upitao.
„Jeste.”
Devon se nasmejao. „Nikada nisam primetio da je ispoljavao tu svoju
osobinu. Možda mi je promakla jer sam brinuo kako da izbegnem
njegove pesnice.”
„Mislim da bi se moglo reći da Vi i Teo jedan u drugom niste izazivali ono
najbolje.”
„Nismo. Bili smo suviše slični po pitanju mana.” U njegovom glasu osećala
se ironija kad je dodao: „A izgleda da ja ne posedujem nijednu od njegovih
vrlina.”
Ketlin ništa nije rekla, pogledom je ćutke prelazila preko belih hortenzija,
geranijurm i visokih stabljika crvenog drena. Pre nego što se udala, mislila je da
poznaje sve Teove vrline i mane. Tokom šest meseci koliko je trajala njihova
veridba, odlazili su na balove i zabave, vozili se kočijama i jahali konje. Teo je
bio izuzetno šarmantan. Iako su je prijatelji upozoravali na čuvenu narav
Rejvenelovih, čuvenu po zlu, Ketlin je bila previše zaljubljena da bi ih slušala.
Zapravo, ograničenja koje je period veridbe sa sobom nosio - tačnije, viđanja u
društvu pratilje i ograničeni izlasci - nisu Ketlin dali priliku da otkrije kakav je
Teo zaista bio. Prekasno je shvatila ključnu životnu činjenicu: muškarca je
nemoguće upoznati dok ne živiš sa njim.
„Pričajte mi o njegovim sestrama”, čula je kako Devon kaže. „Ima ih tri,
koliko se sećam. Sve su neudate?”
„Tako je, milorde.”
Najstarija ćerka Rejvenelovih Helen, imala je dvadeset jednu godinu.
Bliznakinje Kasandra i Pandora, imale su devetnaest godina. Ni Teo, niti njihov
otac, ništa im nisu testamentom ostavili. Mladoj plemkinji bez miraza nije bilo
lako da privuče prikladnog udvarača. A novi grof nije imao ni najmanju obavezu
da brine o njima.
„Da li je neka od devojaka predstavljena društvu?” pitao je.
Ketlin je odmahnula glavom. „Već četiri godine su u skoro neprekidnoj
žalosti. Prvo je preminula njihova majka, a zatim grof. Ove godine je konačno
trebalo da budu predstavljene, ali sada...”, glas joj je utihnuo.
Devon je zastao pored žardinjere sa cvećem, obavezavši i nju da učini isto.
„Tri neudate plemkinje bez prihoda i miraza”, rekao je. „Ne priliči im išta da rade,
a položaj u društvu im je visok da bi se udale za obične smrtnike. Pored toga,
pošto su godinama živele u selu, verovatno su neopisivo dosadne.”
„Nisu dosadne. Zapravo...”
Prekinuo ju je snažan vrisak.

~ 14 ~
 Knjige.Club Books
„Upomoć! Napale su me divlje zveri! Imajte milosti, vi neobuzdani melezi!”
Glas je bio ženski i mlad i u njemu se osećao istinski strah.
Smesta reagujući, Devon je otrčao stazom, prošao kroz otvorenu kapiju i ušao
u ograđeni vrt. Devojka u crnoj haljini valjala se po cvetnom travnjaku dok su po
njoj skakala dva šarena španijela. Devonovi koraci su usporili kad se vriska
pretvorila u neobuzdan kikot.
Kada ga je sustigla, Ketlin je zadihano rekla: „Bliznakinje - samo se igraju.”
„Dođavola!” promrmljao je Devon i stao kao ukopan. Prašina se digla oko
njegovih stopala.
„Nazad, prljavi psi!”, vikala je Kasandra mašući granom kao da u ruci drži
mač. „Ili ću vas raskomadati i baciti ajkulama!” Preko kolena je vešto prelomila
granu. „Hvatajte, skupljači đubreta!”, doviknula je psima i bacila grane daleko na
travnjak.
Španijeli su uz veseli lavež potrčali prema granama.
Devojka koja je ležala na travi - Pandora - golom rukom je zaklonila oči kad
je ugledala pridošlice. „Pozdrav vama koji niste mornari”, veselo je povikala. Ni
jedna ni druga devojka nije imala ni šešir ni rukavice. Na jednom rukavu
Pandorine haljine nedostajala je manžetna, a na prednjoj strani Kasandrine suknje
opušteno je visila pocepana čipka.
„Devojke, gde su vam velovi?” nežno ih je prekorila Ketlin.
Pandora je sklonila pramen kose s očiju. „Ja sam od svog napravila mrežu za
pecanje, a Kasandrin smo upotrebili da operemo bobice.”
Bliznakinje su bile prelepe dok su mahale svojim dugim rukama, a sunčeva
svetlost razdragano plesala po njihovim raščupanim kosama, pa je delovalo
sasvim prirodno što su nazvane po grčkim boginjama. Postojalo je nešto
nesputano i razigrano u njihovim rumenim obrazima.
Kasandra i Pandora predugo su boravile daleko od sveta. Ketlin je smatrala
da je šteta što je pažnja lorda i lejdi Trenir bila usmerena isključivo prema Teu,
sinu jedincu, čijim je rođenjem osigurana budućnost porodice i grofovije. Dok su
gajili nadu da će biti blagosloveni i drugim naslednikom, dolazak tri neželjene
ćerke za njih je bila istinska katastrofa. Razočaranim roditeljima bilo je lako da
zapostave Helen, koja je bila tiha i poslušna, a neobuzdane bliznakinje bile su
prepuštene sebi.
Ketlin je prišla Pandori i pomogla joj da ustane. Pažljivo je stresla ostatke
lišća i trave sa devojčine suknje. „Dušo, jutros sam te podsetila da danas imamo
goste.” Bezuspešno je pokušavala da sa suknje strese i pseće dlake. „Zaista sam
se nadala da ćete pronaći neku mirniju zabavu. Recimo, čitanje...”
„Pročitale smo svaku knjigu koja se nalazi u biblioteci”, rekla je Pandora. „Po
tri puta.”
Kasandra im je prišla dok su se razigrani španijeli motali oko njenih stopala.
„Vi ste grof?” pitala je Devona.
~ 15 ~
 Knjige.Club Books
Sagnuo se da pomazi pse, a zatim se uspravio. Bio je ozbiljan. „Jesam. Primite
moje saučešće. Nema reči kojima bih mogao da opišem koliko bih voleo da je vaš
brat živ.”
„Jadan Teo”, kazala je Pandora. „Uvek je pravio ludosti i nikada mu ništa nije
bilo. Svi smo mislili da je nepobediv.”
Kasandra je snuždeno dodala: „I Teo je to mislio.”
„Milorde”, kazala je Ketlin, „dozvolite da Vam predstavim lejdi Kasandru i
lejdi Pandoru.”
Devon je posmatrao bliznakinje koje su ličile na dve neuredne šumske vile.
Kasandra je bila neznatno lepša sa svojom kosom boje zlata, krupnim plavim
očima i usnama nalik Kupidonovom luku. Nasuprot njoj, Pandora je bila nešto
mršavija, žgoljavija. Kosa joj je bila tamnosmeđa, a lice koščatije.
Dok su španijeli veselo trčkarali oko njih, Pandora je kazala Devonu: „Nikada
pre Vas nisam videla.”
„Zapravo, jeste”, odgovorio je. „Na porodičnom skupu u Norfolku. Bili ste
suviše mladi da biste se sećali.”
„Poznavali ste Tea?” pitala je Kasandra.
„Površno.”
„Je li Vam bio drag?” iznenadila ga je pitanjem.
„Nažalost, nije”, odgovorio je. „Tukli smo se više puta.”
„Dečačka posla”, rekla je Pandora.
„Siledžije i lakomislenici”, nastavila je Kasandra. Shvativši da je nehotice
uvredila Devona, snishodljivo ga je pogledala. „Vi ste izuzetak, milorde.”
Veseli smešak preleteo je njegovim usnama. „Plašim se da bi mi taj opis
odlično odgovarao”
„Narav Rejvenelovih”, rekla je Pandora i zamišljeno klimnula glavom. Zatim
je teatralno prošaputala: „I mi je imamo.”
„Naša starija sestra Helen je jedina koja nije takva”, dodala je Kasandra „Nju
ništa ne može da izbaci iz takta”, kazala je Pandora. „Mi često pokušavamo, ali
nam ne polazi za rukom.”
„Milorde”, kazala je Ketlin Devonu, „hoćemo li da obiđemo staklenike?”
„Naravno.”
„Možemo li i mi sa vama?” upitala je Kasandra.
Ketlin je odmahnula glavom. „Ne, dušo, mislim da je najbolje da odete u
kuću, operete se i presvučete haljine.”
„Biće predivno večerati u novom društvu”, uskliknula je Pandora. „Naročito
u društvu nekoga ko je upravo stigao iz grada. Želim da čujem sve o Londonu.”
Devon je upitno pogledao Ketlin.

~ 16 ~
 Knjige.Club Books
Bez uvijanja je odgovorila bliznakinjama. „Već sam objasnila lordu Treniru
da ćemo večerati odvojeno pošto smo u žalosti.”
Njena izjava nije blagonaklono dočekana. „Ali Ketlin, tako je dosadno bez
posetilaca...”
„Bićemo mirne k’o bubice, obećavam...”
„Oni su naši rođaci!”
„Šta smeta?”
Ketlin je osetila blago sažaljenje znajući da je devojkama bilo potrebno bar
malo zabave. Međutim, ovo je bio čovek koji je nameravao da ih izbaci iz
njihovog jedinog doma. Sem toga, njegov brat Veston već je bio pripit. Dve
ništarije nisu bile prikladno društvo za nevine devojke, pogotovo što se nije moglo
verovati da će se devojke primereno ponašati. Iz toga ništa dobro nije moglo izaći.
„Plašim se”, odlučno je rekla, „da to neće biti moguće. Dozvolićemo grofu i
njegovom bratu da večeraju u miru.”
„Ali Ketlin...”, molila je Kasandra, „zaista dugo nismo imale nikakvu
zabavu.”
„Svakako da niste”, rekla je Ketlin osetivši trunku krivice. „Onaj ko je u
žalosti ne može da se zabavlja.”
Bliznakinje su zaćutale ljutito je posmatrajući.
Devon je prekinuo napetost veselo upitavši Kasandru: „Imamo li dozvolu da
isplovimo, kapetane?”
„Da”, usledio je kratak odgovor. „Vas dve curice možete sići daskom.”
Ketlin se namrštila. „Kasandra, molim te nemoj da me nazivaš curicom.”
„Bolje nego da vas nazove pacovima iz potpalublja”, prkosno je
rekla Pandora. „Ja bih upotrebila taj izraz.”
Ketlin ju je prekorno pogledala i vratila se na šljunkovitu stazu. Devon je
krenuo za njom.
„I?”, trenutak kasnije je upitala. „Hoćete li i Vi da me kritikujete?”
„Ne znam šta bih dodao izrazu pacov iz potpalublja.”
Ketlin nije mogla da odagna kiseo osmeh. „Priznaću, nije sasvim u redu da se
od dve mlade devojke pune života zahteva da još godinu dana provedu izolovane
od sveta, jer su već četiri godine van svih dešavanja. Ne znam kako s njima da
izađem na kraj. Niko to ne bi mogao znati.”
„Jesu li ikada imale guvernantu?”
„Koliko sam razumela, imale su ih nekoliko, ali nijedna se nije zadržala duže
od nekoliko meseci.”
„Je li toliko teško naći guvernantu koja bi im odgovarala?”
„Mislim da su sve guvernante bile sjajne. Međutim, problem je podučavati
devojke koje nimalo nisu zainteresovane za učenje.”

~ 17 ~
 Knjige.Club Books
„Šta je s lejdi Helen? Da li je i sa njom bilo tako?”
„Ne, ona je imala učitelje i individualne časove i... ima mnogo pitomiju
narav.”
Približili su se staklenicima koji su se presijavali na kasnom popodnevnom
suncu, bilo ih je četiri. „Ako devojke žele da veselo provode vreme napolju
umesto da sede u sumornoj kući”, rekao je Devon, „ne vidim ništa loše u tome.
Zašto imate crne zastore na prozorima? Što ih ne skinete i pustite sunce u kuću?”
Ketlin je odmahnula glavom. „Bilo bi skandalozno tako brzo se rešiti crnine.”
„Čak i ovde?”
„Hempšir nije na kraju sveta, milorde.”
„Svejedno, kome bi to moglo da smeta?”
„Meni. Ne mogu na taj način da omalovažim uspomenu na Tea”
„Zaboga, on to ne može da zna. Nikome ništa dobro ne čini, pa ni
mom pokojnom rođaku, da cela kuća bude u mraku. Ne mogu ni da pomislim da
bi čak i on tako nešto želeo.”
„Niste ga poznavali dovoljno dobro da biste mogli da znate šta bi on želeo”,
uzvratila mu je Ketlin. „Sem toga, moramo ispoštovati pravila.”
„A ako su pravila besmislena? Ako više štete nego koriste?”
„Samo zato što Vi nešto ne razumete ili se ne slažete, ne znači da je to
besmisleno.”
„Slažem se. Ipak, ne možete poreći da su pojedina pravila izmislile budale.”
„Ne želim da raspravljam o tome”, rekla je Ketlin i ubrzala korak. „Dvoboji,
recimo. Ljudske žrtve”, nastavio je Devon, lako držeći korak s njom. „Ili imati
nekoliko žena - siguran sam da Vam je žao što smo odbacili tu tradiciju.”
„Pretpostavljam da kad biste imali deset žena, kada bi bilo moguće.”
„Bio bih dovoljno nesrećan i sa jednom. Ostalih devet mi ne bi bilo potrebno.”
S nevericom ga je pogledala. „Milorde, ja sam udovica. Zar nemate
razumevanja i prigodnije teme za razgovor sa ženom u mojoj situaciji?”
Sudeći po njegovom izrazu lica očigledno nije imao. „Koje teme su prigodne
za razgovor sa udovicama?” pitao je.
„Sve osim onih koje su teške ili neprimereno duhovite.”
„U tom slučaju nemam šta da kažem.”
„Hvala bogu!” brzo je rekla, a on se osmehnuo.
Devon je gurnuo ruke u džepove pantalona i sa interesovanjem se osvrnuo
oko sebe. „Koliko hektara pokrivaju vrtovi?”
„Dvadesetak”
„A u staklenicima... šta se nalazi?”
„Narandže, grožđe, postoji deo sa breskvama, palmama, papratima i cvećem...
u ovom su orhideje.” Otvorila je vrata prvog staklenika i ušli su. Zapuhnuo ih je
~ 18 ~
 Knjige.Club Books
miris orhideja, a u vazduhu su se osećale i arome vanile i citrusa. Teova majka
Džejn, posedovala je strast prema egzotičnim vrstama i posvetila se uzgajanju
retkih vrsta orhideja iz celog sveta. Prijatna, letnja temperatura postignuta je
dodatnom prostorijom za zagrevanje.
Čim su ušli, Ketlin je ugledala vitku Heleninu figuru između redova. Otkako
je preminula njena majka, Helen je preuzela na sebe brigu o dve stotine bromelija.
Nije bilo lako naučiti šta je koja biljka zahtevala i samo je nekolicini baštovana
bilo dozvoljeno da pomognu.
Kada je ugledala posetioce, Helen je dohvatila veo i pošla da ga stavi na lice
„Nema potrebe za tim”, kazala joj je Ketlin. „Lord Trenir zastupa stav da su
nepotrebni.”
Obzirna prema tuđim željama, Helen je smesta pustila veo. Spustila je kanticu
ohlađene prokuvane vode i prišla posetiocima. Iako nije posedovala rascvetalu
lepotu svojih mlađih sestara, Helen je bila privlačna na svoj način, poput hladnog
sjaja mesečine. Imala je izuzetno svetlu kožu i kosu najsvetlije nijanse plave boje.
Ketlin je smatrala zanimljivom činjenicu da su lord i lejdi Trenir svoj svojoj
deci dali imena po bogovima iz grčke mitologije, a samo je Helen imala ime
smrtnice.
„Oprostite što Vas prekidam u poslu”, kazao je Devon Helen nakon što su se
upoznali.
Osmehnula se sa oklevanjem. „Ne prekidate me, milorde. Samo posmatram
orhideje da proverim da li im nešto nedostaje.”
„Na osnovu čega možete to da zaključite?”, pitao je Devon.
„Na osnovu boje njihovog lišća ili po stanju u kome se nalaze latice... Tražim
znake lisnih vaši ili parazita i pokušavam da se setim koje vrste više vole vlažnu
zemlju, a koje da bude suvlja.”
„Da li biste mi ih pokazali?”, pitao je Devon.
Helen je klimnula glavom i povela ga među redove dok mu je pokazivala
određene vrste. „Sve ovo je zasluga moje majke. Mirna golubica joj je bila jedna
od najdražih vrsta.” Pokazala mu je biljku s mermerno belim cvetom. „Sredina
cveta podseća na malu golubicu, vidite li? A ovo... to je orhideja belog perja. Nosi
taj naziv zbog latica.” Vragolastom stidljivošću Helen je pogledala Ketlin i
kazala: „Moja snaja ne voli orhideje.”
„Prezirem ih”, rekla je Ketlin i naborala nos. „Zahtevno cveće kome treba cela
večnost da procveta. Pojedine čak smrde kao stare čizme ili pokvareno meso.”
„One mi nisu omiljene”, priznala je Helen. „Ipak, nadam se da ću ih jednog
dana zavoleti. Ponekad ćovek mora zavoleti nešto i pre nego što postane
dopadljivo.”
„Ne slažem se”, rekla je Ketlin. „Koliko god se prisiljavala da zavoliš onu
belu biljku u ćošku...”

~ 19 ~
 Knjige.Club Books
„Dresleria”, priskočila je Helen u pomoć.
„Da. Čak i ako si luda za njom, svakako će i dalje smrdeti kao stare čizme.”
Helen se nasmešila i nastavila da vodi Devona između redova. Objašnjavala
mu je kako se temperatura u stakleniku održava uz pomoć kotlarnice i rezervoara
za kišnicu.
Ketlin se naježila kad je primetila kako Devon sa zanimanjem posmatra
Helen. On i njegov brat Vest izgledali su tačno kao razuzdani razvratnici iz starih
ljubavnih romana - spolja šarmantni, a iznutra lukavi i okrutni. Što pre Ketlin
skloni sestre Rejvenel s imanja, to bolje.
Već je donela odluku da pomoću skromnog prihoda od imanja koje joj je
pripalo nakon muževljeve smrti, sve tri devojke odvede iz Everzbija. Suma nije
bila velika, ali biće dovoljna da ih izdržava, zajedno sa prihodom od nekog
prigodnog posla, recimo veza. Pronaći će kućicu u kojoj će moći zajedno da žive
ili će možda iznajmiti sobe u privatnoj kući.
Bez obzira na teškoće koje bi mogle da ih zadese, sve bi bilo bolje nego da tri
bespomoćne devojke ostavi na milost Devonu Rejvenelu.

~ 20 ~
 Knjige.Club Books

Treće poglavlje

Kasnije te večeri, Devon i Vest večerali su u oronuloj raskoši prostrane

trpezarije. Hrana je bila mnogo kvalitetnija nego što su očekivali - bili su tu hladna
supa od krastavaca, pečeni fazan u sosu od pomorandži i puding sa slatkim
prezlama. „Nagovorio sam glavnog slugu da otključa podrum da osmotrim
kolekciju vina”, rekao je Vest. „Izvrsna je. Između ostalog, u podrumu se nalazi
bar deset vrsta uvezenog šampanjca, dvadeset kabernea i barem isto toliko bordoa,
kao i velika količina francuskog konjaka.”
„Ako budem dovoljno popio”, rekao je Devon „možda neću primetiti da se
kuća oko nas raspada.”
„Nema vidljivih naznaka da temelj popušta. Zidovi su ravni i nema primetnih
pukotina u spoljnom kamenu koliko sam do sada uspeo da vidim.”
Devon ga je pogledao pomalo iznenađeno. „Kao neko ko je često više nego
pripit, dosta toga si primetio.”
„Jesam li?” Vest je delovao nervozno. „Izvini, izgleda da sam najednom
postao racionalan.” Uzeo je čašu sa vinom. „Everzbi je jedna među
najboljim lovnim oblastima u Engleskoj. Možda bismo sutra mogli da lovimo
tetrebe.”
„Divno”, rekao je Devon. „Zaista bih voleo da mi dan počne ubijanjem.”
„Zatim imamo sastanak s upravnikom imanja i advokatom da
odlučimo sudbinu ovog mesta.” Vest ga je pogledao kao da nešto iščekuje. „Još
mi nisi ispričao kako je prošla popodnevna šetnja sa lejdi Trenir.”
Devon je nervozno slegnuo ramenima. „Nije bilo ništa posebno.” Nakon što
ga je upoznala s Helen, Ketlin je bila uzdržana i hladna dok su obilazili staklenike.
Kad su se rastali izgledala je kao neko kome je pao teret sa leđa nakon izvršene
neke neprijatne obaveze.
„Je li sve vreme nosila veo?” pitao je Vest.
„Nije.”
„Kako izgleda?”
Devon ga je podrugljivo pogledao. „Zašto je to važno?”
„Radoznao sam. Teo je imao dobar ukus kad su žene bile u pitanju - ne
verujem da bi oženio neku rugobu.”

~ 21 ~
 Knjige.Club Books
Devon je posmatrao vino i vrteo čašu sve dok tečnost u njoj nije zasijala poput
tamnocrvenog rubina. Izgleda da mu nije polazilo za rukom da opiše Ketlin.
Mogao je da kaže da joj je kosa bila crvena, a oči zlatno-smeđe i malo iskošene
kao u mačke. Mogao bi reći da joj je koža bila svetla, a da je ružičasta put njenog
tena izbijala na površinu poput sunca u zimsko svitanje. Mogao je opisati kako su
njeni pokreti i suzbijena gracioznost kojom se kretala bili zauzdani čipkom i
podsuknjama. Ali nije mogao da opiše očaranost koju je osetio prema njoj... taj
osećaj da je posedovala moć da u njemu izazove jedno sasvim novo osećanje,
samo kada bi imala volju da pokuša.
„Kada bismo merili samo po izgledu”, rekao je Devon „dovoljno je privlačna
da bi se odvela u krevet. Ali ima ćud divlje mačke. Oteraću je s imanja što pre.”
„A Teove sestre? Šta će biti s njima?”
„Lejdi Helen bi možda mogla da se zaposli kao guvernanta. Mada nijedna
pametna udata žena nikada ne bi zaposlila tako lepu devojku.”
„Lepa je?”
Devon ga je preteče pogledao. „Zaobilazi je, Veste. I to u širokom luku. Ne
juri za njom, ne obraćaj joj se, nemoj čak ni da je gledaš. Isto važi i za
bliznakinje.”
„Zašto?”
„One su nevine devojke.”
Vest ga je zajedljivo pogledao. „Zar su toliko krhke da ne bi mogle da provedu
nekoliko minuta u mom društvu?”
„Krhke nije reč koju bih ja upotrebio. Bliznakinje godinama trčkaraju
imanjem kao dve lisice. Naivne su i divlje. Bog zna šta će s njima biti.”
„Žao mi ih je što će biti poslate u svet bez muške zaštite.”
„To se mene ne tiče.” Devon je uzeo bokal i dopunio čašu, trudeći se da ne
razmišlja šta će biti s devojkama. Svet nije ispoljavao uviđavnost prema nevinim
mladim ženama. „Za njih je Teo bio odgovoran. Nisam ja.”
„Sve ovo liči na nekakav pozorišni komad”, prošaputao je Vest „u kome se
pojavljuje plemeniti junak i spasava situaciju, izbavlja dame iz nevolje i na kraju
se sve srećno završava.”
Devon je protrljao oči. „Međutim, Veste, realnost je da ja ne mogu da spasem
ni ovo prokleto imanje, a ni dame u nevolji, sve i da želim. Nikada nisam bio
junak, a i nemam želju da budem.”

***

„S obzirom na činjenicu da pokojni grof nije uspeo da osigura zakonitog

muškog naslednika”, sutradan ujutro je monotonim glasom rekao porodični
advokat, „shodno zakonu o trajnosti posedovanja imanja, vlasništvo je isteklo.”
~ 22 ~
 Knjige.Club Books
Kad je očekivana tišina ispunila radnu sobu, Devon je podigao pogled sa
gomile ugovora, spisa i računovodstvenih knjiga. Bio je na sastanku sa
upravnikom imanja i advokatom, odnosno sa gospodinom Tothilom i gospodinom
Fogom. Ni jedan ni drugi nisu imali manje od devedeset godina.
„Šta to znači?” pitao je Devon.
„Imanje je Vaše i možete da radite s njim šta Vam je volja, milorde” rekao je
Fog i prineo monokl da ga bolje pogleda. „Trenutno nemate nikakva zakonska
ograničenja.”
Devon je pogledao Vesta koji je sedeo u ćošku. Razmenili su poglede
olakšanja. Hvala bogu. Moči će da proda imanje u delovima ili u celosti, isplati
dug i nastavi da živi bez ikakvih daljih obaveza.
„Biče mi čast da Vam pomognem da ovo imanje ponovo pretvorite u nasledni
posed, milorde”, rekao je Fog.
„Za tim nema potrebe.”
Devonov odgovor uznemirio je upravnika imanja i advokata.
„Milorde” rekao je Tothil, „verujte mi da je gospodin Fog stručnjak u toj
oblasti. Dvaput je imanja Rejvenelovih pretvarao u nasledni posed.”
„Ne sumnjam u njegovu stručnost.” Devon se zavalio u stolici i podigao noge
na sto. „Međutim, ne želim da budem ograničen prenošenjem nasledstva s
obzirom da nameravam da prodam imanje.”
Njegova izjava propraćena je zapanjenom tišinom.
„Koji deo želite da prodate?” usudio se da pita Tothil.
„Sve, uključujući i kuću.”
Dvojica muškarca žustro su izrazila negodovanje... Everzbi prajori je bio
istorijsko nasleđe, stečeno umešnošću i žrtvovanjem njegovih predaka... Devon
neće imati istaknut društveni položaj ako ne zadrži bar deo imanja... svakako ne
namerava da obruka buduće potomke ostavljajući im titulu bez poseda.
Iscrpljen, Devon im je rukom dao znak da zaćute. „Kada bih pokušao da
zadržim Everzbi prajori bilo bi potrebno uložiti mnogo više nego što imanje zaista
vredi”, odlučno je rekao. „Nijedan razuman čovek ne bi razmišljao u drugom
pravcu. A što se tiče mojih budućih potomaka, neće ih biti jer ne nameravam da
se ženim.”
Upravnik imanja molećivo je pogledao Vesta. „Gospodine Rejvenele, ne
možete podržati brata u ovom bezumlju.”
Vest je ispružio ruke kao da su tasovi vage i kao da odmerava ravnotežu.
„Na ovoj ruci stoji ceo život proveden u odgovornosti, dugovima i teškom
radu. A na drugoj stoje sloboda i zadovoljstvo. Da li uopšte postoji izbor?” Pre
nego što su starci uspeli da odgovore, Devon je oštro rekao: „Rešeno je. Za
početak, želim spisak ulaganja, dugova i kamata, kao i precizan popis inventara

~ 23 ~
 Knjige.Club Books
kuće u Londonu i imanja. U to spadaju slike, tapiserije, tepisi, nameštaj, bronza,
mermer, srebrni escajg, kao i sadržaj staklenika, konjušnica i ostave za kočije”
Tothil je neraspoloženo pitao: „Želite li detaljan popis stoke, milorde?”
„Naravno.”
„Izuzev mog konja”.
Novi glas se uključio u razgovor. Sva četvorica pogledala su ka vratima na
kojima je stajala Ketlin uspravno i čvrsto poput mača. Posmatrala je Devona s
neskrivenim prezirom. „Arapski konj pripada meni” Svi su ustali osim Devona
koji je ostao da sedi za radim stolom. „Da li ikada u neku prostoriju ulazite kako
treba”, pitao ju je osorno, „ili posedujete naviku da se šunjate i najednom samo
iskočite?”
„Jedino što želim jeste otvoreno da Vas upozorim da mog konja izbrišete sa
spiska Vašeg plena.”
„Lejdi Trenir”, umešao se gospodin Fog, „nažalost, moram da Vas podsetim
da ste se na dan svog venčanja odrekli svih prava na lične pokretnosti.”
Ketlin se namrštila. „Imam pravo da zadržim prihod koji mi je ostavljen nakon
muževljeve smrti kao i sve stvari koje su mi pre braka pripadale.”
„Na prihod polažete pravo”, složio se Tothil „ali ne i na imovinu. Zakon je
izričit u toj oblasti. Verujte da nijedan sud u Engleskoj udatu ženu neće posmatrati
kao poseban pravni subjekt. Konj je pripadao Vašem mužu, a sada pripada lordu
Treniru.”
Ketlinino lice bilo je bledo kao krpa, a zatim se zacrvenelo. „Lord Trenir se
obrušio na imanje poput šakala na raspadnuti leš. Zašto bi njemu pripao konj kog
je moj otac meni poklonio?”
Ljut što mu se Ketlin usprotivila pred drugima, Devon je ustao i prišao joj.
Nije ustuknula iako je bio dvostruko krupniji od nje. „Idite dođavola!”, odbrusio
je. „Ja ne snosim krivicu ni za šta od svega ovoga.”
„Svakako da snosite. Smislićete bilo kakav izgovor samo da prodate Everzbi
prajori zato što ne želite da se uhvatite u koštac sa izazovom.”
„Izazov postoji ukoliko postoji i najmanja nada u uspeh. Imanje se raspada.
Spisak dužnika duži je od moje ruke, sefovi prazni, a godišnji prihodi
prepolovljeni.”
„Ne verujem Vam. Nameravate da prodate imanje da biste namirili sopstvene
dugove koji nemaju nikakve veze s Everzbijem.”
Devon je osetio potrebu da nešto razbije. Nikada se još nije našao u ovakvoj
situaciji, a nije imao nikoga ko bi mu dao neki koristan savet, nikakvog pristojnog
rođaka aristokratu, niti mudrog prijatelja među plemstvom. A ova žena ga je samo
optuživala i vređala.
„Nisam imao nikakav dug”, kazao je, „dok nisam nasledio sav ovaj haos.
Zaboga, zar Vam Vaš glupi muž nikada nije rekao kakvi su problemi zadesili

~ 24 ~
 Knjige.Club Books
imanje? Kad ste se udavali za njega, zar niste znali koliko je situacija teška?
Svejedno - neko mora da se suoči sa stvarnošću i, neka nam je bog u pomoći,
izgleda da to moram da budem ja”. Okrenuo joj je leđa i vratio se za sto. „Vaše
prisustvo nije poželjno”, rekao je ne osvrćući se. „Smesta idite!”
„Everzbi prajori je preživeo četiri stotine godina revolucija i ratova”, čuo je
kako Ketlin prezrivo govori, „a sada će jedan sebični nikogović sasvim da ga
upropasti.”
Kao da je samo on bio kriv za tu situaciju. Kao da je samo on bio odgovoran
za propast imanja. Neka ona ide dođavola!
Devon je uz napor obuzdao bes. Namerno je nonšalantno ispružio noge i
nezainteresovano pogledao brata. „Veste, jesmo li sigurni da je naš rođak Teo
nastradao usled pada?”, hladno je pitao. „Pre će biti da se nasmrt smrzao u bračnoj
postelji.”
Vest se zakikotao ne mogavši da se odupre uživanju u zlobnoj doskočici.
Za razliku od njega, Tothil i Fog su oborili poglede.
Ketlin je izašla i svom snagom zalupila vratima.
„Brate”, šaljivo ga je prekorio Vest, „nije to tvoj nivo.”
„Sve je moj nivo”, odgovorio je Devon. „To znaš i sâm.”

***

Dugo nakon što su Tothil i Fog otišli, Devon je sedeo za stolom dok su ga
morile mračne misli. Prelistavao je knjigu prihoda i rashoda, ali nije mislio o
njima. Nije primetio ni kada je Vest, zevajući i gunđajući, napustio prostoriju.
Devon je imao osećaj da ga nešto guši, pa je nervoznim pokretima razvezao
kravatu i razvukao kragnu.
Zaboga, koliko je samo želeo da se nalazi na terasi svoje kuće u Londonu u
kojoj je sve bilo održavano, udobno i poznato. Da je samo Teo ostao grof, a on
crna ovca porodice... jahao bi ujutru Hajd parkom, a zatim uživao u doručku u
svom klubu. Posle bi s prijateljima otišao na boks meč ili trke konja, u pozorište i
jurio žene lakog morala. Ne bi imao odgovornosti niti brige.
Ne bi imao šta da izgubi.
Nebo su šarale munje i gromovi koji su samo pojačavali njegovo
neraspoloženje. Mrko je pogledao kroz prozor. Kišni oblaci nadvili su se nad
pašnjacima i zacrnili nebo. Spremala se velika oluja.
„Milorde.” Prenulo ga je stidljivo kucanje.
Prepoznao je Helen i ustao. Trudio se da bude ljubazan. „Lejdi Helen.”
„Izvinite što Vas uznemiravam.”
„Uđite.”

~ 25 ~
 Knjige.Club Books
Helen je oprezno ušla u sobu. Pogledala je kroz prozor, a zatim skrenula
pogled na njega. „Hvala, milorde. Došla sam da Vam kažem da... bliži se strašna
oluja... i ja bih volela da pošaljem slugu da potraži Ketlin.”
Devon senamrštio Nije znao da je Ketlin napustila kuću. „Gde je ona?”
„Otišla je da poseti zakupce sa suprotne strane brda. Odnela je gospođi Lufton
supu i kupinovo vino. Ona se oporavlja od porođaja. Zamolila sam Ketlin da joj
se pridružim, ali insistirala je da ide sama. Kazala je da joj je potrebna samoća.”
Helen je kršila svoje bele prste. „Već je trebalo da se vrati, ali napolju se sve
natuštilo, pa se plašim da će je uhvatiti nevreme.” Nije postojalo ništa što bi
Devon više voleo da vidi nego Ketlin mokru do gole kože i izgužvanu. Morao je
da se suzdrži da zadovoljno ne protrlja ruke.
„Nema potrebe da šaljete slugu”, ravnodušno je rekao. „Siguran sam da će
lejdi Trenir biti dovoljno razumna da ostane u kući zakupaca dok kiša ne stane.”
„Da, ali... pašnjaci će se pretvoriti u kaljugu.”
Sve bolje od boljeg. Ketlin će se probijati kroz kaljugu i blato. Devon se trudio
da bude ozbiljan, a u sebi je sijao od zadovoljstva. Prišao je prozoru. Kiša još nije
počela, ali tamni oblaci širili su se nebom poput mastila po hartiji, „Sačekaćemo
još malo. Mogla bi da se vrati svakog trenutka.” Nebo su prošarale munje, tri
blještave, oštre, nakon kojih je usledila tutnjava grmljavine.
Helen mu je prišla bliže.
„Milorde, znam da ste se Vi i moja zaova sporečkali...”
„Sporečkali bi značilo da smo vodili pristojnu raspravu”, rekao je. „Da je
potrajalo duže, iseckali bismo jedno drugo na komade.”
Njeno glatko čelo se namrštilo. „Oboje vas je zadesila teška situacija. U tim
okolnostima ljudi ponekad izgovore i ono što ne misle. Ipak, kada biste Vi i Ketlin
uspeli da rešite svoje nesuglasice...”
„Lejdi Helen...”
„Zovite me rođako.”
„Rođako, izbeći ćete mnogo muke, ako naučite da vidite ljude onakvim kakvi
su zaista, umesto onakvim kakvim želite da budu.”
Helen se blago nasmešila. „Već ih vidim u pravom svetlu.”
„Da je to istina, bilo bi Vam jasno da smo lejdi Trenir i ja ispravno procenili
jedno drugo. Ja sam ništarija, a ona bezosećajna kučka sasvim sposobna da brine
o sebi,”
U Heleninim očima, srebrno-plavim poput mesečevog kamena, videla se
zabrinutost. „Milorde, dobro sam upoznala Ketlin tokom zajedničke žalosti za
mojim pokojnim bratom...”
„Sumnjam da je ona posebno tužna”, grubo ju je prekinuo Devon. „Po
sopstvenom priznanju, ni suzu nije pustila za Vašim bratom.”

~ 26 ~
 Knjige.Club Books
Helen je zatreptala. „Ona Vam je to rekla? Nije Vam objasnila zašto?” Devon
je odgovorio odmahivanjem glavom.
Uznemirena, Helen je kazala: „Ne treba ja da Vam pričam o tome.”
Suzbivši iznenadnu radoznalost, Devon je slegao ramenima. „Nemojte se ni
truditi. Moje mišljenje o njoj se neće promeniti.”
Kao što mu je i bila namera, njegova navodna nezainteresovanost navela je
Helen da progovori. „Ako će pomoći da bolje razumete Ketlin", nesigurno je
rekla, „možda bi trebalo nešto da Vam objasnim. Međutim... Kunete li se svojom
čašću da to nikome nećete reći?”
„Naravno”, spremno je rekao Devon. Pošto časti nije imao, nikada se nije
ustručavao da se u nju zakune.
Helen je prišla prozoru. Munje su sevale nebom, a njihov blesak je osvetlio
nežne crte njenog lica. „Kada sam primetila da nakon Teove nesreće Ketlin ne
plače, mislila sam da želi svoj bol da zadrži za sebe. Ljudi tuguju na različite
načine. Međutim, jedne večeri dok smo vezle ručne radove u salonu, videla sam
da se ubola u prst i... nije reagovala. Kao da nije ni osetila. Sedela je i gledala krv,
dok ja nisam ustala. Uvila sam joj prst maramicom i pitala je šta joj je. Bila je
postiđena i zbunjena... rekla je da nikada ne plače, ali je mislila da će bar za Teom
pustiti koju suzu.” Helen je zaćutala dok je prstom gulila boju koja se skidala sa
zidova. „Nastavite”, prošaputao je Devon.
Helen je deo boje uredno stavila na prozorsku dasku, a zatim počela da guli
dalje, kao da skida kraste s rane koja tek što je zarasla. „Pitala sam Ketlin da li se
seća da je nekada plakala. Odgovorila je da se seća. Bilo je to onog dana kada je
kao dete napustila Irsku. Roditelji su joj kazali da putuju u Englesku brodom sa
tri jarbola. Kad su stigli u pristanište pretvarali su se da će i njih dvoje poći sa
njom. Međutim, kad su Ketlin i njena dadilja pošle da se ukrcaju, Ketlin je shvatila
da njeni roditelji ostaju. Majka joj je kazala da će boraviti kod dobrih i finih ljudi
u Engleskoj i da će doći po nju kad više ne budu tako često putovali u inostranstvo.
Ketlin je briznula u plač, a njeni roditelji su se samo okrenuli i otišli, dok ju je
dadilja vukla na brod.” Helen ga je iskosa pogledala. „Imala je samo pet godina.”
Devon je tiho opsovao. Oslonio se dlanovima o sto i gledao u prazno.
„Satima nakon što je ušla u brodsku kabinu, Ketlin je plakala i jecala sve dok
se dadilja nije strahovito razljutila i rekla: ’Ako i dalje budeš tako nevaljala, otići
ću, ti ćeš ostati sama na celom svetu i niko neće brinuti o tebi. Roditelji su te se
rešili zato što im smetaš.’” Helen je zastala. „Ketlin je istog trena prestala da
plače. Razumela ju je da više nikada ne srne da zaplače: to je bila cena
preživljavanja.”
„Jesu li roditelji kasnije došli po nju?”
Helen je odmahnula glavom. „Mislim da je Helen tada poslednji put videla
majku. Posle nekoliko godina, lejdi Karberi je preminula od malarije dok se

~ 27 ~
 Knjige.Club Books
vraćala iz Egipta. Kad je Ketlin čula da joj je majka umrla, to ju je strahovito
pogodilo, ali nije našla olakšanje u suzama. Isto je bilo kada je Teo umro.”
Kišne kapi zvečale su poput kovanica.
„Ketlin nije bezosećajna”, prošaputala je Helen. „Ona snažno oseća tugu...
samo ne može da je pokaže.”
Devon nije znao da li da bude zahvalan Helen na tim saznanjima ili da je
prokune. Nije želeo da saoseća sa Ketlin. Međutim, roditeljsko odbacivanje deteta
u tom uzrastu zaista je jezivo. Bila mu je jasna njena želja da izbegava bolna
sećanja i osećanja... ali i potreba da određena vrata drži zatvorena.
„Jesu li lord i lejdi Bervik bili dobri prema njoj?”, grubo je pitao.
„Mislim da jesu. O njima blagonaklono priča.” Helen je zastala. „Njena
porodica je bila vrlo stroga. Imali su brojna pravila koja su se strogo sprovodila.”
Odsutno se nasmešila. „Jedini izuzetak bili su konji... svi su bili ludi za njima.
Noć uoči Ketlininog venčanja, za večerom su razgovarali o pedigreima i dresuri,
o mirisu konjušnica kao da se radi o najfinijem parfemu... skoro čitav sat. Tea je
to zabavljalo, ali rekla bih i pomalo nerviralo. Osećao se zapostavljeno jer nije
delio njihovu strast.”
Devon je pogledao kroz prozor i suzdržao se da ne prokomentariše kako
njegovog rođaka nije zanimalo ništa što se njega lično nije ticalo.
Oluja je besnela. Voda se u potocima slivala niz brda i plavila pašnjake. Više
mu nije bila prijatna pomisao da je Ketlin možda negde napolju sama.
To je bilo nepodnošljivo.
Devon je tiho opsovao i odgurnuo se o sto. „Izvinite, lejdi Helen...”
„Poslaćete slugu po Ketlin?”, pitala je Helen s nadom.
„Ne. Ja ću da odem po nju.”
Kao da joj je laknulo. „Hvala Vam, milorde. Zaista ljubazno od Vas!”
„Ne radi se ovde o ljubaznosti.” Devon je krenuo ka vratima. „Već samo želim
da vidim kako se do članaka zaglavila u blatu.”

***

Ketlin je žustro hodala blatnjavom stazom koja je vijugala između izrasle

živice i stare hrastove šume. Šumom se prolamalo šuštanje vetra, a ptice i
životinje su se sakrile u zaklone. Nebo je zaparala munja, a za njom je usledio
snažan tutanj groma.
Snažnije je obmotala šal oko tela dok je razmišljala da li da se vrati nazad na
farmu Luftonovih. Nije bilo sumnje da bi joj ta porodica pružila utočište,
međutim, već je bila na pola puta između farme Luftonovih i kuće.

~ 28 ~
 Knjige.Club Books
Nebo se otvorilo, a kiša je lila i svuda su se slivale bujice vode, pa se staza
pretvorila u blatnjave bare. Ketlin je pronašla rupu u živici, skrenula sa staze i
nastavila preko travnjaka. Na prostranim travnjacima krečnjak se mešao sa
glinom, stvarajući gustu i lepljivu smesu po kojoj nije bilo lako gaziti.
Trebalo je ranije da obrati pažnju na znake koji su ukazivali na promenu
vremena. Pametnije bi bilo da je za sutra odložila posetu gospođi Lufton, ali
uznemirio ju je sukob sa Devonom i nije mogla trezveno da razmišlja. Nakon
razgovora s gospođom Lufton, njen bes je splasnuo dovoljno da je bila u stanju
da jasnije sagleda situaciju.
Dok je sedela pored kreveta gospođe Lufton, Ketlin je pitala za njeno zdravlje
i za zdravlje njene tek rođene ćerke, a ubrzo zatim povele su razgovor o farmi.
Gospođa Lufton joj je kazala da dugo vremena Rejvenelovi ništa nisu ulagali u
imanje. Osim toga, uslovi zakupa obeshrabrivali su zakupce da sami nešto učine.
Čula je da su pojedini zakupci na drugim imanjima koristili naprednije metode u
obradi zemlje, ali na Everzbiju ništa se nije menjalo već sto godina.
Sve što joj je rekla potvrdilo je ono što joj je Devon ranije kazao.
Zašto joj je Teo prećutao finansijske nevolje u koje je imanje zapalo? Rekao
je Ketlin da je kuća zapuštena jer niko nije hteo da menja dekoraciju njegove
pokojne majke. Obećao je Ketlin da će ona moći da naruči svilu, damast i
francuske tapete za zidove, nove plišane zavese, nove tepihe i nameštaj. Rekao joj
je i da će urediti konjušnicu i kupiti najnoviju opremu za konje.
Teo joj je zamazivao oči bajkama koje su bile toliko divne da je izabrala da
poveruje u njih, ali nisu bile istinite. Znao je da će Ketlin vremenom shvatiti da
ne mogu da priušte ništa što je obećao... Kako li je očekivao da će reagovati?
Nikada neće znati odgovor. Tea više nije bilo, a njihov brak završio se pre
nego što je i počeo. Sve što je mogla, bilo je da zaboravi prošlost i krene novim
putem neizvesnosti.
Međutim, pre toga je morala da se suoči s neprijatnom istinom da nije bila fer
prema Devonu. Bio je arogantni nitkov, ali je imao sva prava da odluči šta će biti
s Everzbijem. Imanje je sada pripadalo njemu. Bila je drska i neprijatna i moraće
da mu se izvini zbog toga, mada je znala da će joj spočitavati svaku reč koju je
izgovorila.
Ketlin je teško koračala po natopljenom travnjaku. Voda joj je ulazila u cipele
i skvasila čarape. Ubrzo je i njen veo, koji je prebacila na potiljak, bio natopljen
vodom i težak. Miris anilina koji se koristio za farbanje crnine, bio je izuzetno
oštar kada se nakvasi. Trebalo je da stavi šešir pre nego što je impulsivno izjurila
iz kuće. Izgleda da ni sama nije bila ništa bolja od bliznakinja; zaista im je dala
lep primer kada je tako odjurila kao muva bez glave.
Trgla se kad je munja rasparala ljutito nebo. Srce je počelo snažno da joj
udara, pa je podigla suknje i potrčala brže. Zemlja je bila raskvašena, pa su joj
pete duboko tonule pri svakom koraku. Kiša je padala u jakim naletima i savijala

~ 29 ~
 Knjige.Club Books
stabljike livadskog različka dok njegovi plavi cvetovi nisu dotakli travu. Glina će
se sasvim pretvoriti u blato dok bude prešla travnjak.
Sevnula je još jedna munja, a prasak groma koji je za njom usledio bio je tako
snažan da se Ketlin trgla i prekrila uši. Shvatila je da je ispustila šal, okrenula se
da ga potraži i jednom rukom zaklonila oči. Smotuljak vune ležao je nekoliko
metara dalje na zemlji. Pošla je da ga podigne.
Tiho je zaječala kada je primetila kako nešto tamno juri u njenom pravcu,
suviše brzo da bi ga mogla izbeći. Instinktivno se okrenula i prekrila glavu
rukama. Pod zaglušujućom tutnjavom grmljavine koja se preplitala sa snažnim
otkucajima njenog srca, drhtala je i čekala da se dogodi ono što se moralo
dogoditi. Kad je shvatila da je nije snašla nikakva nesreća, uspravila se i rukavom
obrisala mokro lice.
Pred njom je stajala ogromna figura. Muškarac na snažnom, crnom konju. Bio
je to Devon, sa zaprepašćenjem je zaključila. Nije mogla ništa da kaže. Nije imao
jahačko odelo - čak ni rukavice. Još ju je više zbunila spoznaja da je nosio
konjušarev šešir, kao da ga je u žurbi pozajmio.
„Lejdi Helen me zamolila da Vas pronađem”, povikao je Devon. Lice mu je
bilo bezizražajno. „Ili ćete se vratiti na konju sa mnom ili ćemo stajati ovde i
raspravljati se na kiši dok nas oboje grom ne sprži. Lično bih više voleo ovo drugo
- radije i to nego da nastavim da čitam one knjige prihoda i rashoda.”
Ketlin je ga je gledala zbunjeno i s nevericom.
Praktično, mogla je da jaše zajedno s Devonom. Zaprežni konj imao je široka
leđa i mirnu narav; bio je više nego dorastao tom zadatku. Međutim, kad je
pokušala to da zamisli, njihova tela kako se dodiruju... njegove ruke oko nje...
Ne. Ne bi mogla podneti da bude toliko blizu nekom muškarcu. Naježila se
pri samoj pomisli na to.
„Ja... ne mogu da jašem sa Vama.” Iako je pokušala da zvuči odlučno, glas
joj je podrhtavao, a kiša slivala niz lice.
Činilo se da će joj Devon prezrivo odgovoriti. Međutim, dok je posmatrao
njenu mokru odeću, izraz lica mu je smekšao. „U tom slučaju Vi se popnite na
konja, a ja ću ići peške.”
Zatečena ponudom, Ketlin je netremice gledala u njega. „Ne”, uspela je da
izgovori nakon kraćeg ćutanja „Ipak... hvala Vam. Molim Vas, morate se vratiti
u kuću.”
„Oboje ćemo pešice”, nestrpljivo je rekao, „ili ćemo oboje uzjahati konja. Ali
neću da Vas ostavim.”
„Ja zaista mogu...”
Prekinuo ju je strahovit udar groma koji ju je naterao da zatrepće i zadrhti.
„Dozvolite da Vas odvedem kući.” Devonov glas bio je učtiv, kao da su se
nalazili u salonu, a ne usred snažne letnje oluje. Da je to izgovorio ironično, Ketlin

~ 30 ~
 Knjige.Club Books
bi mogla da ga odbije. Izgleda da je shvatio da će blažim pristupom srušiti njen
gard.
Konj je spustio glavu i počeo kopitom da udara o zemlju.
Moraće nazad sa njim na konju, uspaničeno je zaključila. Nije postojao drugi
način. Obavila je ruke oko tela i nervozno rekla: „Prvo... prvo moram nešto da
Vam kažem.”
Devon je podigao obrve.
Progutala je knedlu, a sa njenih usana reči su izletele poput bujice. „Ono što
sam Vam rekla u radnoj sobi niti je bilo pristojno niti sam bila u pravu... i zbog
toga Vam se izvinjavam. Pogrešila sam. Spremna sam to da kažem gospodinu
Tothilu i gospodinu Fogu. I Vašem bratu.”
Izraz na njegovom licu se promenio, usne su mu se blago izvile u osmeh i
izazvale divlje udaranje njenog srca. „Nema potrebe da se zamarate time. Sva
trojica će mi reći mnogo gore stvari pre nego što se sve završi.”
„Svejedno, nije bilo u redu da ja tako...”
„To je zaboravljeno. Hajdemo, kiša počinje snažnije da pada.”
„Moram da dohvatim šal.”
Devon je pogledao crni smotuljak u daljini. „Zaboga, ostavite ga tamo!”
„Ne mogu...”
„Dosad je već uništen. Ja ću Vam kupiti drugi.”
„Ne mogu da prihvatim od Vas nešto tako lično. Osim toga, ne možete da
stvarate dodatne troškove sada kada imate Everzbi.”
Ugledala je blag osmeh na njegovom tamnom licu.
„Kupiću Vam ga. Koliko mi je poznato, ljudi koji imaju ovakav dug ne
razmišljaju mnogo o ekonomičnosti.” Pomerio se na kraj sedla i pružio joj ruku.
Njegova figura delovala je vitko i krupno naspram olujnog neba, a oštre crte
njegovog lica skrivala je senka.
Ketlin ga je sumnjičavo pogledala; potrebna mu je velika snaga da bi je
podigao dok sedi na konju. „Nećete me ispustiti?” pitala je sramežljivo. Devon
kao da se uvredio. „Teško da sam slabić, gospođo.”
„Moje suknje su teške i mokre...”
„Dajte mi ruku.”
Prišla mu je i on ju je čvrsto uhvatio. Osetila je kako joj telo obuzima nervoza.
Nije dotakla nijednog muškarca otkako je Teo umro. Lord Bervik je nespretno
pokušao da zagrli Ketlin nakon što se sahrana završila, ali ona mu je samo pružila
ruku u rukavici, „Ne mogu”, šapnula mu je. Lord Bervik je, razumevši je, samo
klimnuo glavom. Iako je bio prijatan čovek, retko je pokazivao osećanja. Lejdi
Bervik bila je ista; dobronamerna, ali uzdržana žena koja je svoje ćerke i Ketlin
učila vrednostima samokontrole. „Vladajte svojim osećanjima”, uvek ih je

~ 31 ~
 Knjige.Club Books
savetovala, „ili će ona ovladati vama.” Ledeni mlaz kiše zapljusnuo je Ketlinin
rukav, naglasivši svojom hladnoćom krajnju suprotnost s uzavrelim stiskom
Devonove ruke, i Ketlin je zadrhtala.
Konj je strpljivo čekao na zastrašujućem vetru i kiši.
„Skočite”, čula je Devona kako kaže, „a ja ću Vas podići dok levom nogom
ne nađete uzengiju. Ne pokušavajte da prebacite nogu. Samo se popnite kao da je
sedlo za jednu osobu.”
„Kada da skočim?”
„Najbolje odmah" odgovorio je.
Skupivši snagu, Ketlin je skočila. Devon ju je sa zapanjujućom lakoćom
pridržao i podigao. Nije morala ni da traži uzengiju; udobno se smestila u sedlo i
namestila desnu nogu. Bila je zadihana dok je pokušavala da uspostavi ravnotežu,
ali Devon ju je svojom levom rukom već držao u čvrstom zagrljaju. „Držim Vas.
Namestite se... polako.”
Ukočila se kad je osetila njegov čvrst stisak, pokrete njegovih snažnih mišića,
njegov vreo dah na svom uhu.
„Sada ćete naučiti kada da nosite korpe bolesnim komšijama”, rekao je.
„Nadam se da Vam je jasno da su svi sebičnjaci sada kod kuće, na sigurnom i
suvom.”
„Zašto ste mi pošli u susret?”, uspela je da pita dok je pokušavala da umiri
drhtaje koji su strujali njenim telom.
„Lejdi Helen se zabrinula.” Kada ju je bezbedno smestio, Devon je levom
rukom strgao njen veo i šnale i bacio ih na zemlju. „Izvinite”, rekao je pre nego
što je stigla da se usprotivi. „Ali ta boja smrdi kao pod gostionice u 1st Endu.
Prebacite nogu na drugu stranu sedla.”
„Ne mogu, zaplela se u podsuknje.” Konj se vrpoljio pod njima. Pošto nije
uspela da pronađe oslonac na glatkom, ravnom sedlu, Ketlin se slučajno pridržala
za Devonovu butinu, koja je bila tvrda kao kamen. Zastao joj je dah i brzo je
sklonila ruku. Činilo joj se da joj ponestaje vazduha koliko god duboko da je
udisala.
Devon je privremeno prebacio uzde u levu ruku, skinuo šešir i stavio ga Ketlin
na glavu. Zatim je razmrsio njene podsuknje sve dok nije izvukla koleno i spustila
levu nogu pored boka konja.
U detinjstvu je delila sedlo sa nekom od ćerki Bervikovih kada bi jahale
ponija. Međutim, to je bilo nešto sasvim drugačije od ovoga. Sada je iza sebe
osećala telo snažnog muškarca čije su noge pritiskale njene. Nije imala za šta da
se pridrži osim za grivu konja; njegove ruke držale su uzde, a stopala zauzimala
uzengije.
Devon je poterao konja u lagani galop koji je bio idealan za arapske i druge
rasne konje. Međutim, sa ovim konjem je bila druga priča, jer su njegove noge
drugačije nosile težinu tela. Ketlin je odmah bilo jasno da je Devon bio iskusan
~ 32 ~
 Knjige.Club Books
jahač. Pokušavala je da se uskladi sa ritmom konjskog hoda. Ipak, bilo je sasvim
drugačije kad je jahala sama i bila je neprijatno iznenađena što je poskakivala u
sedlu kao kakav početnik.
Devonova ruka čvršće ju je stisla. „Polako. Neću dozvoliti da padnete,”
„Ali nemam za šta da se...”
„Samo se prepustite.”
Kada je osetila kako on vešto održava ravnotežu pokušala je da opusti
stegnute mišiće. Leđima se oslonila o njegove grudi, a zatim je, kao čarolijom,
uspela da se uskladi sa ritmom koji je konj održavao. Osećala je neobično
zadovoljstvo u ritmičnom kretanju njihovih tela.
Devon je stavio ruku na njen stomak da je pridržava. Kroz teške podsuknje
osećala je snažne mišiće njegovih nogu kako se ritmično stiskaju. Istovremeno ju
je preplavio prijatan bol u grudima koji se lagano pojačavao.
Kada su naišli na uzbrdicu, Devon je usporio konja i nagnuo se napred
prebacivši težinu na njegove prednje noge. Ketlin je i sama bila prinuđena da se
nagne, a konjska griva milovala joj je lice. Začula je Devonov glas koji je
grmljavina prigušila. Okrenula je glavu da ga čuje i pritom osetila kako
joj njegova hrapava brada dodiruje obraz. Istog trena osetila je grebuckanje u grlu.
„Samo što nismo stigli”, ponovio je Devon dok je njegov dah palio njenu
mokru kožu.
Savladali su brdo i stigli do konjušnice, dvospratne građevine od
tamnoljubičaste cigle sa lučnim svodovima. Na jednoj strani konjušnice bilo je
smešteno dvanaest jahaćih konja, a sa druge deset konja za vuču. Konjušnica je,
takođe, posedovala prostorije za sedlanje i opremanje konja, prostoriju za
odlaganje opreme, tavan, spremište za kočije i prostorije za konjušare.
Bila je u neuporedivo boljem stanju od glavne kuće na Everzbi prajoriju. To
je nesumnjivo bila zasluga gospodina Bluma, upravnika konjušnice, stamenog
Jorkširca sa sedim zulufima i živahnim, plavim očima. Nedostatak visine Blum je
nadomestio fizičkom snagom, njegove šake bile su toliko jake da je prstima
mogao da lomi orahe. U konjušnici je sve bilo pod konac: podovi su bili
besprekorno čisti, a konjska oprema se sijala. Konji o kojima je Blum vodio brigu,
živeli su bolje od mnogih ljudi. Ketlin je upravnika konjušnice upoznala dve
nedelje pre Teove nesreće i na prvi pogled joj se dopao. Blumu je bila poznata
ergela Karberijevih i strast koju je Ketlinin otac gajio prema arapskim konjima,
pa je sa oduševljenjem dočekao Asada kada je stigao u konjušnjicu Rejvenelovih.
Nakon Teove nesreće, gospodin Blum je podržao Ketlininu odluku da Asad
ne bude uspavan, uprkos protivljenju Teovih prijatelja. Zaključio je da je Teova
neobuzdana narav doprinela tragediji. „Jahač svom konju nikada ne treba da
prilazi ljutito”, kazao je Blum Ketlin kada su bili sami.
Znao je Tea još kao dečaka i naučio ga je da jaše. „Posebno ne arapskom
konju. Rekao sam lordu Treniru: ’Ako u takvom raspoloženju uzjašete Asada,

~ 33 ~
 Knjige.Club Books
razjarićete ga do krajnje granice.’ Video sam da je gospodin bio u jednom od
svojih loših raspoloženja. Tog dana sam mu rekao da ima desetak drugih konja
koje bi bilo bolje da uzjaše. Nije hteo da me sluša, ali svejedno osećam krivicu.”
Ketlin od Teove smrti nije imala snage da ode u konjušnicu. Ni najmanje nije
krivila Asada za tragediju, ali se plašila onoga što bi mogla da oseti kada ga bude
videla. Izneverila je Asada, baš kao što je izneverila Tea i nije znala kada - niti
kako će - uspeti to da prevaziđe.
Kada je shvatila da ulaze u konjušnicu, Ketlin je zažmurila i osetila kako joj
se stomak grči. Stisla je usne i ćutala. Poznati mirisi konja, slame i staje, vratili su
joj sećanja na detinjstvo.
Devon je zaustavio konja i sišao dok im je prilazio jedan od konjušara.
„Brižljivo se pobrinite za njegova kopita, momci”, začuo se prijatan glas
gospodina Bluma. „Ovakvi vremenski uslovi mogu da izazovu
infekciju.” Srdačno je pogledao Ketlin. „Lejdi, drago mi je što Vas ponovo vidim
na ovom mestu.”
Pogledi su im se sreli. Ketlin je očekivala da će primetiti prekor u njegovim
očima jer je izbegavala konjušnicu i zapostavila Asada. Međutim, videla je samo
podršku i zabrinutost. Nesigurno se osmehnula. „I meni je drago što Vas ponovo
vidim.”
Ketlin je iznenadila pomoć koju joj je Devon pružio dok je silazila s konja.
Šakama ju je uhvatio za struk da joj olakša silazak. Okrenula se da ga pogleda, a
on je pažljivo skinuo šešir sa njene glave.
Pružio je mokar šešir upravniku konjušnice i rekao: „Hvala Vam za šešir,
gospodine Blume.”
„Drago mi je što ste uspeli da pronađete lejdi Trenir po toj strašnoj kiši i
vetru.” Kada je primetio Ketlinin pogled kako luta ka boksovima, upravnik
konjušnice je rekao: „Asad je dobro, lejdi. Poslednjih nekoliko nedelja najbolji je
momak u konjušnici. Siguran sam da će mu prijati koja reč od Vas.”
Ketlinino srce počelo je snažno da tuče. Imala je osećaj da joj pod konjušnice
izmiče pod nogama. „Ja... mislim da bih mogla nakratko da ga vidim.”
Zaprepastila se kad je osetila Devonove prste na svojoj bradi. Podigao joj je
glavu da ga pogleda. Lice mu je bilo mokro, trepavice slepljene, a vlažne kovrdže
njegove kose su se presijavale. „Kasnije”, rekao je gospodinu Blumu ne skidajući
pogled sa Ketlin. „Ne bi bilo dobro da se lejdi Trenir prehladi.”
„Istina”, brzo se složio upravnik konjušnice.
Ketlin je progutala knedlu i spustila pogled. Drhtala je i sve snažnije ju je
obuzimala panika. „Želim da ga vidim”, prošaputala je.
Devon ju je bez reči sledio kada je pošla ka boksovima. Čula je kako gospodin
Blum daje uputstva konjušarima da se pobrinu za konja kojim su dojahali. „Na
posao, momci! Istimarite konja i dajte mu nešto da pojede.”

~ 34 ~
 Knjige.Club Books
Asad je bio smešten u jednom od poslednjih boksova i oprezno je posmatrao
Ketlin dok se približavala. Kada ju je prepoznao podigao je glavu i uši. Bio je
sitan i skladan konj snažne građe i elegantne pojave, brz i izdržljiv. Dlaka mu je
bila svetlokestenjasta i presijavala se u zlatnim tonovima, a griva i rep boje lana.
„Mili moj”, nežno je rekla Ketlin i otvorenim dlanom ispružila ruku ka njemu.
Asad ju je onjušio i pozdravio je rzanjem. Prišao je ulazu u boks. Pomilovala ga
je po nosu i čelu, a on je onjušio njenu ruku i pozdravio je umilnim frktanjem.
„Nije trebalo toliko da čekam” rekla je kada ju je preplavila griža savesti.
Nespretno se nagla da ga poljubi među oči. Osetila je kako joj lagano
gricka haljinu na ramenu, da je očisti. Usne su joj se izvile u osmeh. Počešala
je njegov svilenkasti vrat onako kako je voleo. „Nisam smela da te
ostavim samog.” Zarila je prste u njegovu svetlu grivu.
Osetila je kako spušta glavu na njeno rame. Steglo joj se grlo jer joj je tim
gestom pokazao poverenje. „Nisi ti kriv”, prošaputala je. „Ja sam kriva. Žao mi
je, tako mi je žao...”
Osećala je knedlu u grlu. Koliko god da se trudila nije uspevala da je odagna.
Sklonila je ruke sa Asadovog vrata i okrenula se. Zateturala se i shvatila da je
naslonila glavu na Devonove snažne grudi.
Pridržao ju je uhvativši je za laktove. „Šta Vam je?” jedva je čula njegov glas
od divljeg lupanja svog srca.
Odmahnula je glavom pokušavajući da se pribere.
„Recite mi.” Devon ju je lagano prodrmao.
Reči nisu dolazile. Samo isprekidan dah koji se pretvorio u jecaje. Najednom
je knedla iz njenog grla nestala a oči joj se napunile suzama. U očajanju je
odgurnula Devona. Gospode, ne, molim te... Samokontrola ju je napuštala u
najgorem mogućem trenutku pored poslednje osobe na svetu koja je trebalo da je
vidi u takvom stanju.
Devon ju je zagrlio. Ne obazirući se na njene pokušaje da se oslobodi, udaljio
ju je od boksova.
„Milorde?” zabrinuto je kazao gospodin Blum. „Treba li šta gospođi?”
„Privatnost”, kratko je odgovorio Devon. „Gde mogu da je odvedem?”
„U prostoriju za sedlanje”, rekao je upravnik konjušnice i pokazao na lučni
otvor iza staje.
Devon je odveo Ketlin u prostoriju bez prozora sa daščanim zidovima.
Opirala se mašući rukama kao da se davi. Ponavljao je njeno ime, neprestano i
strpljivo, i snažnije je grlio kako bi je umirio. Što se više opirala, to ju je čvršće
držao sve dok malaksalo nije klonula na njegove grudi. Njen trud da obuzda jecaje
imao je sasvim suprotan efekat.
„Na sigurnom ste” čula je da kaže. „Smirite se... na sigurnom ste. Neću Vas
pustiti.”

~ 35 ~
 Knjige.Club Books
Kao kroz maglu shvatila je da se više ne opire već da se privija uz njega,
tražeći utehu i skrovište. Obavila je ruke oko njegovog vrata prepustivši se
jecajima. Nije mogla ni da misli niti da diše. Obuzela ju je plima najrazličitijih
osećanja. Pomislila je kako je suludo da čovek toliko toga istovremeno oseća.
Korset joj je bio preuzak i nepodnošljivo ju je stezao. Kolena su počela da joj
izdaju poslušnost. Mislila je da će pasti, a zatim je osetila kako je snažne ruke
drže. Nije mogla da se pribere niti kontroliše. Mogla je samo da se prepusti i
preda.

~ 36 ~
 Knjige.Club Books

Četvrto poglavlje

Nakon izvesnog vremena uspela je da se smiri. Ketlin se pomerila kad je

začula tih razgovor i korake koji su se udaljavali. Kiša je i dalje neumorno udarala
po krovu. Nervozno se okrenula, želeći da odrema još malo. Osetila je nešto meko
i toplo na obrazu. To ju je razbudilo.
Udovi su joj bili teški i opušteni, a glava udobno oslonjena na nešto snažno i
čvrsto što se dizalo i spuštalo uravnoteženim ritmom. Osećala je miris konja i
kože, i nečeg svežeg nalik divljoj travi. Imala je osećaj kao da je jutro... ali i da
nije.
Setila se oluje i ukočila.
Osetila je prijatan šapat sa svom uhu. „Na sigurnom ste. Oslonite se na mene.”
Širom je otvorila oči. „Šta...” Zamuckivala je i treptala. „Gde... Oh!”
Shvatila je da gleda u tamnoplave oči. Osetila je kako je nešto snažno probolo
ispod rebara kad je zaključila da je Devon drži u svom naručju. Međutim, osećaj
nije bio nimalo neprijatan. Ležali su na podu prostorije za sedlanje na ćebadima
za konje. To je bilo najtoplije i najsuvlje mesto u konjušnici.
Ketlin je ponovo zažmurila otkrivši da nije spremna da se suoči sa svojim
neprimerenim ponašanjem. Njeni kapci bili su otečeni i svrbeli su je, pa je
protrljala oči.
Devon ju je uhvatio za ruku. „Nemojte, biće još gore.” U ruku joj je stavio
meku tkaninu za glancanje opreme. „Čista je. Upravnik ju je maločas doneo.”
„Je li on... nadam se da nisam bila... u... ovom stanju?” tiho je pitala.
Glas mu je bio veseo. „Mislite u mom naručju? Plašim se da jeste.”
Uzrujano je uzdahnula. „Šta li je pomislio...?”
„Ništa nije pomislio. Zapravo, rekao je da će Vam koristiti malo dremke, taj
izraz je upotrebio”
Jorkširska reč za san novorođenčeta.
Postiđena, Ketlin je obrisala oči i nos.
Devon ju je nežno milovao po glavi kao da je mačka i gladio njenu zamršenu
kosu. Bilo je i krajnje neprikladno da je dodiruje na taj način, ali istovremeno
toliko prijatno da Ketlin nije mogla da se odupre.
„Kažite mi šta se dogodilo”, nežno je rekao.

~ 37 ~
 Knjige.Club Books
Bila je iscrpljena. Telo joj je bilo opušteno poput praznog džaka brašna. Čak
i samo odmahivanje glavom predstavljalo je napor.
Njegovi prsti i dalje su se nežno poigravali njenom kosom. „Kažite mi.”
Bila je previše iscrpljena da se usprotivi. „Ja sam kriva”, čula je svoj glas.
Jedna suza joj se iskrala iz oka i nestala u kosi. „Ja sam kriva što je Teo
nastradao.”
Devon je ćutao i strpljivo čekao da nastavi.
Reči su silazile sa njenih usana brzo, a ipak stidljivo. „Ja sam ga razljutila.
Svađali smo se. Da sam se ponašala onako kako je trebalo, da sam bila ponizna,
a ne osorna, Teo bi bio živ. Nameravala sam da jašem Asada tog jutra, ali Teo je
tražio da ostanem da se raspravimo. Rekla sam da ne želim da razgovaram sa njim
dok je u tom stanju... tada je Teo kazao da ćemo jahati zajedno, a ja sam mu
rekla...” Zastala je i zajecala, ali je odlučno nastavila. „Rekla sam mu da neće
moći da me prati. Noć pre toga je pio i bio je mamuran.”
Palcem ju je milovao po slepoočnici, na mestu preko koga se maločas slila
slana suza. „Pa je rešio da Vam dokaže da grešite”, završio je.
Ketlin je klimnula glavom dok joj je brada drhtala.
„Odjurio je u konjušnicu, ljutit i mamuran”, nastavio je Devon, „i kapriciozno
zahtevao da jaše konja koga verovatno ne bi mogao da savlada i da je bio trezan.”
Sitni mišići na njenom licu su se stegli. „Jer se nisam ophodila prema njemu
onako kako bi ponizna žena trebalo da čini...”
„Trenutak”, rekao je Devon kada se sa njenih usana iskrao još jedan jecaj.
„Nemojte ponovo sa tim... udahnite.”
Sklonio je ruku sa njene kose i pridigao je tako da su se gledali u oči. Uzeo je
čistu krpu i kao detetu joj obrisao obraze i oči. „Sagledajmo situaciju razumno”,
rekao je. „Pre svega, obuzdati Tea... muž nije konj da može da se dresira. Moj
rođak je bio odrastao muškarac odgovoran za svoja dela. Nepromišljeno je
rizikovao i platio glavom.”
„Da, ali pio je...”
„I to je bio njegov izbor.”
Ketlin je bila zatečena njegovom direktnošću i racionalnošću. Očekivala je da
će nju smatrati krivom, možda čak i da će je kriviti više nego što je ona sebe
krivila, ako je to uopšte bilo moguće. Niko nije mogao da porekne njenu krivicu;
bila je očigledna. „Ja sam kriva”, bila je uporna. „Teo nije racionalno rasuđivao
kada je bio ljut. Trebalo je da pronađem način da ga umirim, a samo sam ga još
više razdražila.”
„Nije bila Vaša dužnost da spašavate Tea od njega samog. Kad bi odlučio da
se ponaša kao tvrdoglavi luđak, niko ne bi mogao da ga zaustavi.”
„Ali on ništa nije odlučio. On samo nije mogao da se obuzda kada sam ga
razljutila.”

~ 38 ~
 Knjige.Club Books
Devonove usne izvile su se u osmeh kao da je rekla nešto smešno. „Naravno
da je mogao.”
„Kako Vi to možete da znate?”
„Zato što sam Rejvenel. I ja posedujem istu, preku narav. Kad god joj se
prepustim, savršeno dobro znam šta radim.”
Odmahnula je glavom ne želeći smirenje. „Niste čuli kako sam razgovarala s
njim. Bila sam sarkastična i neljubazna... oh, da ste mu samo videli lice...”
„Da, siguran sam da ste bili savršeni, mali stršljen. Ipak, nekoliko oštrih reči
teško da su dovoljan razlog za Teov samoubilački ispad.”
Ketlin je razmišljala o tome i trgla se kad je shvatila da prstima miluje kovrdže
na njegovom potiljku. Ruke su joj počivale na njegovom vratu. Kada se to
dogodilo? Pocrvenela je od zaprepašćenja i sklonila ruke. „Nemate razumevanja
za Tea jer Vam nije bio drag”, kazala je, „ali...”
„Nisam još zaključio ni da li ste mi Vi dragi. Ali to ne menja moje poimanje
te situacije.”
Ketlin ga je posmatrala širom otvorenih očiju. Ta hladna, bezosećajna
iskrenost za nju je bila utešnija od saosećanja.
„Došli su po mene nakon što se to dogodilo”, čula je kako govori. „Teo je
ležao na zemlji. Vrat mu je bio slomljen i niko nije hteo da ga pomera dok lekar
ne stigne. Nadvila sam se nad njim i pozvala ga po imenu, a on je otvorio oči kad
je začuo moj glas. Bilo mi je jasno da umire. Prislonila sam ruku na njegov obraz
i rekla mu da ga volim, a Teo mi je odgovorio: ’Ti nisi moja žena.’ To su bile
njegove poslednje reči. Kad je lekar stigao, više nije bio svestan...” Suze su joj
ponovo potekle niz obraze. Nije bila svesna da gužva krpu dok je nije uhvatio za
ruku da umiri njene nervozne pokrete.
„Ne bih se obazirao na Teove poslednje reči”, rekao je Devon. „Čovek je
teško mogao od njega da očekuje da bude razuman. Zaboga, bio mu je slomljen
vrat.” Dlanom joj je milovao prste. „Slušajte, draga moja... priroda mog rođaka
bila je neobuzdana i stoga je u svojoj nagosti činio ludosti. Oduvek je tako bilo.
Ta naglost Rejvenelovih vekovima je opstala u porodici. Teo je mogao da se oženi
sveticom, a svejedno bi izgubio živce.”
„Ja sigurno nisam svetica”, tužno je rekla i sagla glavu.
Prizvuk veselosti bio je primetan u njegovom glasu. „To mi je bilo jasno onog
trenutka kad sam Vas ugledao.”
Ketlin je posmatrala njegove ruke, elegantne, ali snažne, kako su držale njene.
„Kad bih bar mogla to da ispravim”, prošaputala je.
„Niko ne može Vas da krivi za ono što se desilo.”
„Ja krivim sebe.”
„’Neka skriva ranu koliko želi’.” citirao je, „’strepnja će joj i dalje mučiti
dušu’.”

~ 39 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin je prepoznala citat iz knjige Skerletno slovo i tužno ga pogledala,
„Poredite me s Hester Prin?”
„Samo po težnji da budete mučenica. Iako se čak i Hester pomalo zabavljala
pre nego što ju je sustigla zaslužena kazna, dok Vi očigledno niste.”
„Zabavljala?” Očajanje je smenila zbunjenost. „O čemu Vi pričate?”
Netremice ju je posmatrao. „Mislim da bi i čak pristojna dama mogla da nađe
zadovoljstvo u bračnim nežnostima.”
Zamucala je od srdžbe i neverice. „Ja... Vi... Kako se samo usuđujete da
kažete tako nešto..” Maločas je bio tako nežan i saosećajan, a sada je ponovo
postao nepodnošljivi nitkov kakav je i bio. „Nikada ni sa kim ne bih vodila takav
razgovor, a ponajmanje sa Vama!” Bez velikog napora ju je čvrsto držao dok je
pokušavala da se izmigolji.
„Pre nego što odjurite, s pravom ljuti i uvređeni”, rekao je, „možda biste mogli
da zakopčate svoj korset.”
„Moj...” Ketlin se užasnula kada je videla da su otkopčani prvih nekoliko
dugmadi njene haljine i dve gornje kukice korseta. Pocrvenela je od besa. „Kako
ste samo mogli?”
Njegove oči vedro su zaiskrile. „Teško ste disali. Smatrao sam da Vam je
kiseonik potrebniji od uzdržanosti.” Nakon što je nekoliko trenutaka posmatrao
kako mahnito pokušava da zakopča korset, učtivo je upitao: „Mogu li da Vam
pomognem?”
„Ne. lako sam sigurna da imate dosta iskustva u ’pomaganju’ damama oko
oblačenja.”
„Teško da su to dame.” Tiho se smejao dok je, sve uspaničenija, pokušavala
da zakopča korset.
Toliko su je uznemirili neprijatni događaji od prethodnog popodneva da joj je
bio težak i najjednostavniji zadatak. Dahtala je i migoljila se u pokušaju da se
zakopča.
Nakon što ju je kratko posmatrao, Devon je jednostavno rekao: „Dozvolite.”
Sklonio joj je ruke i bez muke zakopčao korset. Uzdahnula je kad je dotakao kožu
na njenim grudima. Zatim je počeo da joj zakopčava dugmad. „Opustite se. Neću
Vas napastvovati, nisam ni približno iskvaren kao što se o meni priča. Pored toga,
iako su grudi tako skromnih proporcija... vrlo privlačne... teško da mogu da me
navedu da izgubim razum.”
Ketlin ga je ljutito pogledala i ukočila se, u potaji se radujući što joj je dao
povoda da ga ponovo mrzi. Dugim prstima spretno je zakopčavao dugmad na
njenoj haljini, sve dok svako dugme nije uredno stajalo na svom mestu.
„Evo”, promrmljao je.
Skočila je kao oparena.

~ 40 ~
 Knjige.Club Books
„Budite pažljivi”, Devon se trgao kad ga je nehotice nezgodno udarila
kolenom. „Tek treba da stvorim naslednika, pa određeni defovi mog tela za ovo
imanje vrede više od porodičnog nakita.”
„Meni ništa ne vrede”, rekla je nespretno pokušavajući da ustane.
„Svejedno, meni su izuzetno dragi.” Osmehnuo se, ustao i pomogao njoj da
uspostavi ravnotežu,
Ketlinine suknje bile su izgužvane i blatnjave, pa je pokušavala da otrese
komadiće sena i konjske dlake.
„Da Vas ispratim do kuće?”, pitao je Devon.
„Radije bih pošla sama”, odgovorila je.
„Kako želite”
Uspravila se i dodala: „Ovo ćemo zaboraviti,”
„U redu.”
„Osim toga... i dalje nismo prijatelji.”
Gledao ju je u oči. Jesmo li neprijatelji?”
„Zavisi.” Ketlin je nesigurno uzdahnula. „Šta... šta ćete sa Asadom?” Lice mu
se jedva primetno raznežilo. „Ostaće na imanju dok ponovo ne bude dresiran. To
je sve što za sada mogu da obećam.”
Iako to i nije bio odgovor koji je želela da čuje, sve je bilo bolje nego da
odmah proda Asada. Ako se konj ponovo dresira, možda bi mogao da završi kod
nekoga ko će ga ceniti. „Ako je tako... pretpostavljam da nismo neprijatelji.”
Stajao je u košulji pred njom, nije imao ni kravatu niti okovratnik. Nogavice
njegovih pantalona bile su blatnjave. Kosa mu je bila raščupana i iz nje je štrčao
štapić slame, ali je tako neuredan bio privlačniji nego pre. Oprezno mu je prišla,
a on je mirno stajao kada je podigla ruku i izvukla štapić slame iz njegove kose.
Gotovo je bila u iskušenju da mu popravi razbarušenu kosu.
„Koliko dugo traje period žalosti?” iznenadio ju je pitanjem.
Ketlin je zbunjeno zatreptala. „Za udovicu? Postoje četiri perioda žalosti.”
„Četiri?”
„Prvi period traje godinu dana, drugi šest meseci, treći tri meseca, a poslednji
do kraja života”
„A ako udovica poželi da se preuda?”
„To joj je dozvoljeno da učini nakon godinu i jednog dana, iako se na to ne
gleda blagonaklono, osim ako ima decu ili nema prihode.”
„Ne gleda se blagonaklono, ali nije zabranjeno?”
„Da. Zašto pitate?”
Devon je ležerno slegnuo ramenima. „Samo sam radoznao. Kod muškaraca
period žalosti traje samo šest meseci - verovatno jer ne bismo mogli duže da
izdržimo.”
~ 41 ~
 Knjige.Club Books
Slegla je ramenima. „Muško srce je drugačije od ženskog.”
Upitno ju je pogledao.
„Žene vole više”, objasnila je. Njegov izraz lica naveo ju je da ga upita:
„Mislite da nisam u pravu?”
„Mislim da slabo poznajete muškarce” ljubazno je odgovorio.
„Bila sam udata; znam sve što me zanima.” Zastala je na vratima i osvrnula
se da ga pogleda. „Hvala Vam”, rekla je i otišla pre nego što je stigao išta da
odgovori.

***

Kad je Ketlin otišla, Devon je lagano prišao vratima. Zažmurio je, naslonio
se na dovratak i uzdahnuo.
Gospode... kako ju je samo želeo!
Okrenuo se i naslonio na daščani zid pokušavajući da shvati šta se dešava sa
njim. Osetio je snažnu euforiju. Predosećao je da je prešao reku bez povratka.
Mrzeo je ženske suze. Na prvi znak suza odjurio bi glavom bez obzira.
Međutim, čim je obavio ruke oko Ketlin, ceo svet, prošlost, sve u šta je oduvek
bio siguran, nestalo je za tren. Potražila je utehu u njemu, ne zbog strasti ili straha,
već zbog obične ljudske potrebe za bliskošću. To ga je porazilo. Dotad niko nije
potražio utehu u njemu. Dok ju je tešio, osećao je neuporedivo veću bliskost sa
njom, snažniju nego da su podelili najstrastveniji ljubavni odnos.
Misli su mu bile uskomešane. Još uvek je osećao kako mu telo gori od težine
Ketlininog tela u njegovom krilu. Pre nego što se probudila, poljubio ju je u
svilenkast obraz, vlažan od slanih suza i letnje kiše. Želeo je ponovo da je ljubi,
satima. Želeo je nagu i iscrpljenu, da je drži u svom naručju. Na osnovu svog
pređašnjeg iskustva znao je da nema ničega plemenitog u fizičkom zadovoljstvu,
ali sada je želeo Ketlin Rejvenel na način koji ga je zaprepastio.
Užasna situacija, ljutito je pomislio. Uništeno imanje, potrošeno bogatstvo i
žena koju nije mogao da ima. Ketlin će biti u žalosti godinu i jedan dan, a čak i
posle toga neće moći da bude njegova. Nikada se neće spustiti tako nisko da
postane nečija ljubavnica, a posle svega što je s Teom doživela, sigurno neće hteti
išta da ima sa još jednim Rejvenelom.
Zadubljen u misli, Devon je podigao kaput sa poda. Navukao je izgužvani
komad odeće, izašao iz prostorije za sedlanje i otišao nazad u staju. Na suprotnoj
strani zgrade, dva konjušara su razgovarala dok su čistila boks. Kada su postali
svesni njegovog prisustva, odmah su se utišali, a on je čuo samo šuštanje metle i
grebanje lopate,
Otišao je do boksa u kome je bio smešten arapski konj. Asad je okrenuo glavu
u stranu da ga pogleda i nervozno stisnuo svoju usku njušku. „Ne moraš da budeš

~ 42 ~
 Knjige.Club Books
na oprezu”, prošaputao je Devon. „Mada teško iko može da te krivi što si
nepoverljiv dok ti prilazi jedan Rejvenel.”
Asad se uzvrteo i nervozno je mahao repom. Polako je prišao prednjem delu
boksa.
„Budite oprezni, milorde”, Devon je iza sebe začuo smireni glas gospodina
Bluma. „Momak voli da ugrize - to bi lako mogao da učini ako Vas ne poznaje.
Više voli žensko od muškog društva.”
„To znači da je tvoje rasuđivanje ispravno”, rekao je Devon konju. Otvorenog
dlana ispružio je ruku ka njemu, kako je video da je Ketlin to učinila.
Asad je oprezno njušio. Oči su mu bile napola zatvorene. Mrdao je ustima i
pokorno spustio glavu na Devonov dlan. Devon se osmehnuo i pomilovao ga.
„Dobar si ti momak, je li?”
„I on to dobro zna”, uz osmeh je rekao upravnik konjušnice. „Prepoznao je na
Vama miris gospođe. Sada će Vas zavoleti kao što voli slatkiše. Kad shvate da su
sa nekim sigurni, uradiće sve što taj neko od njih traži.” Devon je rukom prelazio
po Asadovom gracioznom vratu, od uskog, prefinjenog grla do čvrstog ramena.
Dlaka mu je bila glatka i topla, poput svile. „Šta mislite o njegovom
temperamentu?” pitao je. „Postoji li opasnost za lejdi Trenir ako nastavi da radi
sa njim?”
„Ni najmanja, milorde. Kada se ispravno dresira, Asad će biti savršen damski
konj. Nije ćudljiv, samo je osetljiv. Sve vidi, sve čuje, sve nanjuši. Dobri konji su
veoma mudri. Najbolje je nežnom rukom upravljati njima.” Blum je zastao i
nesvesno je gladio sede zulufe. „Nedelju dana pre venčanja, Asad je iz
Leominstera stigao ovamo. Lord Trenir došao je u konjušnicu da ga vidi. Sreća
pa gospođa tada nije bila ovde da tome prisustvuje: Asad ga je ugrizao, a gospodar
ga je snažno udario po njušci. Ja sam ga upozorio: ’Ako ga budete udarali,
milorde, izazvaćete kod njega strah, ali ne i poverenje’.” Blum je tužno odmahnuo
glavom, a oči su mu zasuzile. „Poznavao sam gospodara još kad je bio divan
dečak. Svi u Prajoriju su ga voleli. Ali niko nije mogao da porekne da je bio kao
skakutavi žar.”
Devon ga je upitno pogledao. „šta Vam to znači?”
„To je jorkširski izraz za vrele parčiće uglja koji iskaču iz ognjišta, ali i naziv
za čoveka koji ne može da obuzda svoj karakter.”
Pre nego što je Devon stigao da odgovori, Asad je podigao glavu i njuškom
nežno dodirnuo Devonovu bradu. Devon se odupro spontanoj reakciji da
uzmakne.
„Polako mu dišite u nos”, prošaputao je Blum, „Želi da se sprijatelji sa
Vama.”
Devon ga je poslušao. Nakon što je nežno zarzao, konj mu je njuškom dotakao
grudi i polizao košulju.

~ 43 ~
 Knjige.Club Books
„Pridobili ste ga, milorde”, rekao je upravnik konjušnice, a njegovo okruglo
lice razvuklo se u osmeh podigavši mu zulufe.
„Ne radi se o meni”, odgovorio je Devon, milujući Asadovu glatku glavu, „u
pitanju je miris lejdi Trenir.”
„Da, ali Vi znate da mu priđete.” Zatim je tiše dodao: „A očigledno znate da
priđete i gospodi.”
Devon ga je oštro pogledao, a stariji muškarac se pravio naivan, „Lejdi Trenir
bila je uzrujana zbog sećanja na nesreću svog supruga”, rekao je Devon. „Ponudio
bih utehu svakoj ženi koja se zadesi u takvom stanju.” Zastao je. „Zamolio bih
Vas i ostale konjušare da zarad gospođe ne spominjete njenu današnju slabost ”
„Kazao sam momcima da ću im kožu odrati samo ako pisnu.” Blum se
zabrinuto namrštio. „Tog jutra... lejdi i gospodar su se svađali pre nego što je
dojurio u konjušnicu. Plašim se da ona možda krivi sebe za nesreću.”
„U pravu ste”, tiho je rekao Devon, „Ali sam joj kazao da ona ne
snosi odgovornost za njegove postupke. Ne snosi je ni konj. Moj rođak je
sam izazvao tragediju u kojoj je nastradao.”
„Slažem se, milorde.”
Devon je još jednom pomilovao Asada. „Doviđenja, momče... Posetiću te
ujutro pre nego što odem.” Okrenuo se i zajedno sa starijim muškarcem pošao
prema izlazu. „Pretpostavljam da su se imanjem brzo širile priče nakon smrti mog
ro... grofa.”
„Priče? Jesu, bilo ih je k’o pečuraka posle kiše.”
„Zna li ko oko čega su se lord i lejdi Trenir svađali tog jutra?”
Blum je uzdržano odgovorio. „Ne bih znao.”
Nije bilo sumnje da je znao razlog Teove i Ketlinine svađe. Sluge uvek sve
znaju. Ipak ne bi bilo pristojno da ga dalje ispituje o porodičnim odnosima. Devon
je nevoljno to pitanje ostavio po strani... za sada.
„Hvala Vam što ste pomogli lejdi Trenir”, rekao je glavnom konjušaru.
„Ukoliko gospođa odluči da nastavi da dresira Asada, dozvoliću to samo uz Vaš
nadzor. Verujem u Vašu sposobnost da brinete o njoj.”
„Hvala Vam, milorde”, uskliknuo je Blum. „Znači li to da će lejdi Trenir ostati
u Everzbi prajoriju?”
Devon ga je posmatrao, ali mu ništa nije odgovorio.
Pitanje je delovalo jednostavno, a zapravo je bilo izuzetno komplikovano. Šta
je nameravao s Ketlin? Sa Teovim sestrama? Šta je nameravao sa Everzbi
prajorijem, s konjušnicom i kućom, s porodicama koje su radile na imanju?
Hoće li ih zaista prepustiti na milost i nemilost sudbine?
Dođavola, može li ostatak života da provede boreći se sa nezamislivim dugom
i obavezama koje će mu stajati nad vratom poput Damoklovog mača?

~ 44 ~
 Knjige.Club Books
Zažmurio je i odjednom mu je sve bilo kristalno jasno: mač mu je stajao nad
vratom otkako je saznao za Teovu smrt.
Nije bilo izbora.
Hteo ili ne hteo odgovornost koja je išla zajedno sa titulom, ona je već bila
njegova.
„Hoće” napokon je odgovorio upravniku konjušnice i osetio blagu mučninu.
„Odlučio sam da gospođa i gospođice ostanu.”
Stariji muškarac se nasmešio i klimnuo glavom kao da drugačiji odgovor nije
očekivao.
Devon je izašao kroz krilo konjušnice koje je bilo povezano s kućom, i ušao
u predvorje. Imao je osećaj kao da događaje posmatra sa distance, kao da je njegov
mozak rešio da sagleda situaciju pre nego što se pozabavi detaljima.
Zvuci klavira i ženskih glasova dopirali su sa sprata. Možda se varao, ali
Devonu se pričinilo da čuje i jedan muški glas.
Primetio je služavku kako čisti ogradu velikog stepeništa i upitao je: „Otkud
ova buka?”
„Porodica pije popodnevni čaj u salonu na spratu, milorde.”
Devon je snažnim, odmerenim korakom pošao uz stepenice. Kad je stigao do
salona, više nimalo nije sumnjao da je glas pripadao njegovom nepopravljivom
bratu.
„Lorde Treniru!”, sa osmehom je uzviknuo Vest kad je Devon ušao u salon.
„Pogledaj šarmantnu skupinu naših rođaka koju sam otkrio.” Sedeo je u
naslonjači pored stola za društvene igre i sipao piće iz svoje burmutice u šolju za
čaj. Bliznakinje su stajale pored njega i veselo sklapale slagalicu u obliku karte.
Vest je radoznalo pogledao brata i primetio: „Izgledaš kao da te je poplava
izbacila.”
„Ne bi trebalo da si ovde”, rekao mu je Devon. Osvrnuo se unaokolo. „Je li
neko podmićen ili prevaren?”
„Još od dvanaeste godine”, odgovorio je Vest.
„Nisam tebe pitao, već devojke.”
„Još ne”, veselo je odgovorila Kasandra.
„Dođavola!” povikala je Pandora, gledajući u delove slagalice. „Ne mogu da
pronađem Luton.”
„Ne zamaraj se time”, rekao joj je Vest. „Možemo sasvim da izostavimo
Luton, a da Engleska ništa ne izgubi, U stvari, samo bi imala korist.”
„Priča se da se u Lutonu šiju lepi šeširi”, rekla je Kasandra.
„ A ja sam čula da ljudi izlude od izrade šešira”, primetila je Pandora. „To mi
uopšte nije jasno, jer ne deluje da je to zamoran posao.”

~ 45 ~
 Knjige.Club Books
„Ne izlude od samog posla”, rekao je Vest. „Nego od rastvora žive koju
koriste za smekšavanje materijala. Utiče na mozak nakon dugog udisanja. Otuda
i izraz lud kao šeširdžija.”
„Zašto se taj rastvor uopšte koristi, ako loše deluje na radnike?”, pitala je
Pandora.
„Zato što je radnike lako zameniti”, cinično je rekao Vest.
„Pandora”, uzviknula je Kasandra, „molim te, nemoj da stavljaš deo slagalice
tamo gde se ne uklapa!”
„Uklapa se”, tvrdoglavo je odgovorila njena sestra bliznakinja. „Helen”,
Kasandra je pozvala stariju sestru, „da li se ostrvo Man nalazi u Severnom moru?”
Muzika je nakratko prestala. Helen se oglasila iz ćoška u kome je sedela za
malim klavirom. Iako instrument nije bio naštimovan, veština kojom je svirala
bila je očigledna. „Ne, dušo, nalazi se u Irskom moru.”
„Zaboga!” Pandora je bacila deo slagalice. „Ovo je nervirajuće!”
Kad ju je Devon zbunjeno pogledao, Helen je objasnila: „Pandora voli da
izmišlja reči.”
„Ne volim”, uznemireno je rekla Pandora. „Samo ponekad postojećom rečju
ne mogu tačno da opišem kako se osećam,”
Helen je ustala i prišla Devonu. „Hvala što ste pronašli Ketlin, milorde”, rekla
je osmehujući se očima. „Gore je, odmara. Služavke joj pripremaju toplu kupku,
a kuvarica će joj poslati nešto da pojede.”
„Je li dobro?”, pitao ju je. Zanimalo ga je šta je Ketlin ispričala Helen. Helen
je klimnula glavom. „Mislim da jeste. Samo je umorna.” Naravno da je umorna.
I sâm je bio umoran.
Devon se okrenuo ka bratu. „Veste, želim da razgovaram s tobom. Pođi sa
mnom u biblioteku.”
Vest je popio ostatak čaja, ustao i naklonio se sestrama Rejvenel. „Hvala vam
na prelepom popodnevu, drage moje.” Zastao je pre nego što je otišao. „Pandora,
draga, pokušavaš da uguraš Portsmut u Vels... veruj mi da se to ni jednima ni
drugima ne bi svidelo.”
„Rekla sam ti!” kazala je Kasandra Pandori. Bliznakinje su ostale da se
raspravljaju, a Devon i Vest su napustili salon.

~ 46 ~
 Knjige.Club Books

Peto poglavlje

„Živahne su kao mačke” rekao je Vest dok su išli ka biblioteci. „Šteta je što
čame na selu. Priznajem da nisam verovao da druženje sa nevinim devojkama
može biti tako zabavno.”
„Kada bi tokom sezone otišle u London”, Devon je postavio samo jedno od
bezbroj pitanja koja su mu se motala po glavi, „kakve bi im bile šanse?” Vest je
bio zbunjen. „Da uhvate muža? Ravne nuli.”
„Čak ni lejdi Helen?”
„Lejdi Helen je pravi anđeo. Ljupka, mirna, pristojna... mogla bi da privuče
udvarače. Ali nikada je neće zaprositi nijedan muškarac koji bi joj odgovarao.
Danas se retko ko ženi devojkom koja nema miraz.”
„Ima i takvih”, odsutno je rekao Devon.
„Recimo?”
„Pojedini naši poznanici... Severin, ili Vinterborn...”
„Ne bih preporučio lejdi Helen nijednog od naših prijatelja. Ona je
vaspitavana da se uda za pristojnog, situiranog muškarca, a ne za
nekog varvarina.”
„Vlasnika robne kuće ne bih baš nazvao varvarinom.”
„Ris Vinterborn je prost, grub i spreman na sve zarad vlastite koristi...
Naravno, to su vrline kojima se divim... ali on nije za lejdi Helen. Učinili bi jedno
drugo beskrajno nesrećnim.”
„Naravno. To je brak.” Devon je sedeo na stolici, ustajalog mirisa, za pisaćim
stolom u jednoj od dubokih prozorskih niša. Za sada mu je biblioteka bila najdraža
prostorija u kući, obložena daskama od hrastovine i sa policama za knjige koje su
se protezale od poda do plafona. Na njima je stajalo najmanje tri hiljade naslova.
Jedna polica imala je i uske fioke u kojima su stajale karte i dokumenta. U
vazduhu se osećao prijatan miris mešavine duvana, mastila i knjiške prašine, i
sladunjav miris pergamenta. Devon je sa obližnjeg stola uzeo drveni držač za
cigare i osmotrio ga.
Bio je izrezbaren u obliku pčelinje košnice i ukrašen malim, mesinganim
pčelicama. „Vinterbornu najviše treba ono što ne može da kupi.”
„Sve što Vinterborn ne može da kupi nije ni vredno imati”.

~ 47 ~
 Knjige.Club Books
„A ćerka aristokrate?”
Vest je šetao između polica i posmatrao naslove. Uzeo je knjigu sa police i
nezainteresovano je pogledao. „Zašto uopšte razgovaramo o udaji lejdi Helen?
Njena budućnost nije tvoja briga. Pošto prodamo imanje, verovatno je više nikada
nećeš videti.”
Devon je prstima prelazio preko mesinganih pčelica i odgovorio: „Neću
prodati imanje.”
Vest je skoro ispustio knjigu iz ruku. „Jesi li poludeo? Zašto?”
Nije želeo da objašnjava razloge za to dok i njemu samom ne budu najjasniji.
„Ne želim da budem grof bez zemlje.”
„Od kada je to tebi ponos postao važan?”
„Od sada kada sam plemić.”
Vest ga je pogledom ispitivao. „Nikada nisi očekivao da ćeš naslediti Everzbi
prajori niti si to želeo, čak se za to ni na koji način nisi ni pripremao. To ti je
kamen oko vrata. To mi je postalo jasno nakon jutrošnjeg sastanka sa Tothilom i
Fogom. Najpametnije je prodati ga i zadržati titulu.”
„Titula bez imanja ne znači ništa.”
„Imanje ne možeš sebi da priuštiš.”
„U tom slučaju moraću da pronađem način.”
„Kako? Ti pojma nemaš kako se vode finansije, a što se poljoprivrede tiče, u
životu ni seme repe nisi položio u zemlju. Ako nešto i umeš, to svakako nije briga
o mestu nalik ovome.”
Neobično, ali što je upornije njegov brat iskazivao sumnje koje su i Devona
mučile, to je on bivao tvrdoglaviji. „Ako je Teo mogao, onda neka sam proklet
ako ne mogu i ja.”
Vest je u neverici odmahnuo glavom. „Otkud ti sad sve te gluposti? Pokušavaš
da se takmičiš sa našim pokojnim rođakom?”
„Ne budali!”, brecnuo se Devon. „Zar nije očigledno da je u pitanju nešto
mnogo veće? Osvrni se oko sebe, zaboga! Ovo imanje izdržava stotine ljudi. Bez
njega ne bi opstali. Reci mi da si spreman da staneš ispred nekog od zakupaca,
pogledaš ga u oči i kažeš mu da zajedno s porodicom mora da se seli u Mančester
u kome će svi da rade u prljavoj fabrici.”
„Kako rad u fabrici može biti gori od života na blatnjavoj zemlji?”
„Ako se uzmu u obzir bolesti koje vladaju u gradovima, kriminal, sirotinjske
četvrti i krajnje siromaštvo”, cinično je rekao Devon, „mislim da može biti mnogo
gori. Sem toga, ako moji zakupci i sluge odu, kakve će to posledice doneti samom
mestu Everzbi? Šta bi bilo sa trgovcima i njihovim poslom? Moram da uspem,
Veste. To se mora učiniti.”
Brat ga je posmatrao raširenih očiju kao da posmatra stranca. „Tvoji zakupci
i sluge.”
~ 48 ~
 Knjige.Club Books
Devon se namrštio. „Da. A čiji su?”
Vestove usne razvukle su se u podrugljiv osmeh. „Recite mi, preuzvišeni...
šta će biti kad ne uspete?”
„Ne smem da mislim o neuspehu. U suprotnom, osuđen sam na propast.”
„Već si osuđen na propast. Šepurićeš se kao gospodar imanja na kome krov
propada, a zakupci gladuju. Ja nemam nameru ni na koji način da učestvujem u
toj tvojoj narcisoidnoj gluposti.”
„Ne bih to od tebe ni tražio”, rekao je Devon i pošao ka vratima. „Pošto si
uglavnom pijan kao letva, nisi mi ni od kakve koristi.”
„Šta ti zamišljaš da si?” povikao je Vest za njim.
Devon je zastao na vratima i dostojanstveno ga pogledao. „Ja sam grof
Trenir”, rekao je i izašao iz biblioteke.

~ 49 ~
 Knjige.Club Books

Šesto poglavlje

Prvi put od Teove nesreće Ketlin nisu mučili košmari. Posle dobrog odmora
i sna, sedela je na krevetu kad joj je služavka Klara na tacni donela doručak.
„Dobro jutro, gospođo.” Klara je stavila poslužavnik Ketlin na krilo, dok je
sobarica razmakla zavese i u sobu pustila slabašnu, sivu svetlost koja se jedva
probijala kroz sumorno nebo. „Lord Trenir mi je dao poruku da Vam donesem.”
Ketlin se namrštila i radoznalo otvorila mali, pravougaoni komad
presavijenog papira. Devonov rukopis bio je precizan i jasan, a reči su ispisane
crnim mastilom.

Gospođo,
Pošto ubrzo odlazim za London, voleo bih da obavim vrlo ozbiljan
razgovor sa Vama, Molim Vas, dođite u biblioteku što pre.
Trenir

Obuzela ju je nervoza pri samoj pomisli da se suoči sa Devonom, Znala je

zašto želi da razgovara s njom... Zamoliće je da što pre napusti imanje. Ne želi da
mu prisustvo Teove udovice i njegovih sestara stvara pritisak.
Još danas će razglasiti da traži kuću. Uz krajnju obazrivost oko troškova, ona,
Helen i bliznakinje moći će da žive od njene ostavštine. Možda je bilo najbolje da
iznova počnu život na nekom drugom mestu. Malo toga dobrog je iskusila u
prethodna tri meseca koliko je živela u Everzbi prajoriju. Iako su Helen i
bliznakinje volele svoj dom, jedini dom za koji su znale, promena će im koristiti.
Isuviše dugo su bile daleko od ostatka sveta... bili su im potrebni novi ljudi, nova
okolina, nova iskustva. Da... njih četiri će se zajedno već nekako snaći.
Međutim, Ketlin je strahovito brinula šta će biti sa poslugom i zakupcima.
Bila je šteta što Teovom smrću nestaje porodica Rejvenel i njeno ponosno nasleđe,
Obuzela ju je melanholija. Uz Klarinu pomoć obukla je podsuknje i korset.
Zatim je navukla crnu haljinu, čiji su joj talasasti slojevi padali uz telo i završavali
se kratkim šlepom. Haljina se zakopčavala spreda, a dugi rukavi bili su uski i
završavali su se manžetnama od belog lana. Razmišljala je da li da stavi veo, ali
je odustala, zaključivši da su Devon i ona prevazišli takve formalnosti.

~ 50 ~
 Knjige.Club Books
Dok je Klara plela Ketlininu kosu u pletenice koje je podigla i šnalama ih
zakačila na potiljku, oprezno je upitala: „Gospođo... je li milord išta rekao o
svojim planovima sa poslugom? Mnogi brinu za svoje radno mesto, posebno oni
stariji.”
„Zasad ništa nije spomenuo”, rekla je Ketlin, ljuta zbog svoje bespomoćnosti.
„Ali ti ostaješ da radiš za mene.”
„Hvala Vam, gospođo.” Klari kao da je pao kamen sa srca, a Ketlin je odlično
razumela kako se osećala. Posle položaja više služavke na velikom imanju, rad u
kući ili u iznajmljenom stanu za nju bi bio nazadovanje.
„Videću sa lordom Trenirom šta mogu da učinim za poslugu ”, rekla joj je
Ketlin, „mada se plašim da moj uticaj nije veliki.”
Osmehnule su se jedna drug j i Ketlin je izašla iz sobe.
Dok se približavala biblioteci, osetila je kako joj srce sve uzrujanije kuca.
Uspravila se i ušla.
Devon je sedeo zadubljen u knjige,
„Milorde” tiho je rekla Ketlin.
Devon se okrenuo i odmah je pogledao u oči. Bio je neverovatno privlačan,
odeven u tamno odelo od kvalitetnog materijala skrojeno po novoj modi - njegov
sako, prsluk i pantalone bili su u istom tonu. Međutim, savršen kroj odela nimalo
nije ublažio snažnu građu njegovog tela. Iako to nije želela, Ketlin se na tren setila
njegovih ruku na svom telu, njegovih čvrstih grudi na koje je naslonila glavu.
Vrućina joj je udarila u lice.
Devon se ravnodušno naklonio. Delovao je opušteno na prvi pogled, ali je
primetila blage podočnjake i napetost koja se skrivala iza njegove, naizgled
smirene, pojave.
„Nadam se da ste od jutros dobro”, tiho je rekao.
Od nelagode još više je pocrvenela. „Jesam, hvala.” Naklonila se i čvrsto
ispreplitala prste. „Hteli ste da razgovaramo pre nego što odete?”
„Da, radi se o imanju, došao sam do izvesnih zaključaka...”
„Nadam se...”, počela je i zastala. „Oprostite, nisam nameravala.. ”
„Nastavite.”
Ketlin je spustila pogled na stisnute šake i nastavila. „Milorde, ako odlučite
da otpustite nekoga od posluge... ili, možda, sve njih... nadam se da ćete uzeti u
obzir da pojedini od njih rade za Rejvenelove ceo život. Možda biste mogli da
razmislite da date sitnu otpremninu najstarijima koji će teško naći drugi posao.”
„Uzeću to u obzir.”
Osetila je da je gleda pogledom vrelim poput zraka sunca. Od njegovog
pogleda samo je snažnije stisla ruke. Sat od mahagonija na kaminu
svojim otkucajima narušavao je tišinu.
Glas mu je bio prijatan. „Moje prisustvo Vam stvara nervozu.”
~ 51 ~
 Knjige.Club Books
„Nakon jučerašnjeg dana...” Zastala je i progutala knedlu, a zatim klimnula
glavom.
„Osim nas dvoje niko nikada neće znati za to.”
Čak i kad bi Ketlin bila spremna da mu poveruje, to je ne bi umirilo. Sećanje
na jučerašnje događaje bila je neželjena spona koja ih je spajala. Video ju je u
najslabijem i najgorem izdanju i lakše bi podnela njegovo izrugivanje nego
ljubaznost.
Naterala je sebe da ga pogleda u oči i iskreno mu prizna: „Lakše je
doživljavati Vas kao neprijatelja.”
Devon se osmehnuo. „U tom slučaju smo u nezgodnoj situaciji jer sam
odlučio da ne prodam imanje.”
Ketlin je bila suviše zaprepašćena da bi odgovorila. Nije mogla da veruje. Je
li dobro čula?
„Everzbi prajori je u očajnom stanju”, nastavio je Devon, „da ga malo ko
može učiniti gorim. Naravno, ja verovatno spadam među njih.” Pokazao je ka
stolicama koje su stajale pored radnog stola. „Hoćete li da sednete?”
Klimnula je glavom vrtoglavo razmišljajući. Juče je delovao tako rešen - nije
bilo sumnje da će se, što je moguće pre, rešiti imanja i problema koje je sa sobom
nosilo. Nakon što je namestila suknje i sklopila ruke u krilu, znatiželjno ga je
pogledala. „Smem li da Vas pitam zašto ste se predomislili?”
Devon je polako odgovorio. Izraz zabrinutosti video se na njegovom licu.
„Trudio sam se da nabrojim sve razloge zbog kojih bi trebalo da se resim ovog
mesta. Međutim, neprestano se vraćam na pomisao da svakom muškarcu, ženi i
detetu na ovom imanju dugujem bar da pokušam da spasem imanje. Everzbi
prajori je plod rada mnogih generacija. Ne mogu to da uništim.”
„Mislim da je Vaša odluka vredna divljenja”, rekla je suzbijajući osmeh.
Njegove usne su se izvile. „Moj brat to naziva sujetom. On, naravno, predviđa
neuspeh.”
„U tom slučaju ću ja biti protivteža”, impulsivno je rekla, „i predviđam
uspeh.”
Devon ju je oprezno pogledao, a zatim se nasmejao. „Nemojte se kladiti u to”,
dao joj je savet. Nije se više osmehivao. „Tabanao sam celu noć”, rekao je „i
svađao se sa sobom. Zatim sam se zapitao šta bi moj otac učinio da je poživeo
dovoljno dugo da se nađe u mom položaju.”
„On bi spasao imanje?”
„Ne, ni na trenutak ne bi pomislio na to.” Devon se kratko nasmejao. „Recimo
da je ispravna odluka uvek suprotna od one koju bi moj otac doneo.”
Ketlin ga je pogledala sa razumevanjem. „Je li pio?” usudila se da pita.
„Svašta je radio. A ako bi mu se nešto dopalo, ne bi imao nikakvu meru.
Čistokrvni Rejvenel.”

~ 52 ~
 Knjige.Club Books
Klimnula je glavom setivši se Tea. „Pomislila sam”, usudila se da kaže, „kako
je Vaša porodična narav u suprotnosti sa upravljanjem imanjem.”
Oči su mu veselo zaiskrile. „Kao čovek koji je nasledio tu crtu, mogu samo
reći da se slažem. Bilo bi lepo kada bih mogao reći i da je moja majka bila stabilna
i odgovorna, pa da time napravim ravnotežu sa neobuzdanošću Rejvenelovih.
Nažalost, ona je bila još gora.”
„Još gora?” pitala je Ketlin razrogačivši oči. „I ona je bila neobuzdana?”
„Nije, ali bila je povodljiva. Ćudljiva. Ne bih preterao kada bih kazao da je
bilo danâ kada je zaboravljala da ima decu.”
„Moji roditelji bili su vrlo pažljivi i brižni”, rekla je Ketlin nakon nekoliko
trenutaka. „Ali samo prema konjima.”
Devon se osmehnuo i uzdahnuo. Naslonio se laktovima o noge i spustio
pogled na tepih. Taj položaj bio je isuviše neprimeren u prisustvu dame... ali
otkrivao je koliko je Devon bio umoran. I zabrinut. Prvi put je Ketlin prema njemu
osetila istinsko saosećanje. Zaista je bilo teško što je odjednom morao da se bori
sa toliko problema bez ikakvog upozorenja ili pripreme.
„Postoji još jedna stvar o kojoj treba da razgovaramo”, rekao je nakon što se
uspravio. „Savest mi ne dozvoljava da izbacim Teove sestre iz njihovog jedinog
doma.” Podigao je obrvu kada je ugledao izraz na njenom licu. „Da, imam savest.
Ona je godinama zlostavljana i zanemarivana, ali ipak ima trenutaka kada se javi
da me muči”
„Ako razmišljate da dozvolite devojkama da ostanu...”
„Razmišljam. Ali to sa sobom nosi izvesne probleme. Biće im potrebna
pratilja. Da i ne spominjem strogo vaspitanje ako će biti predstavljene društvu.”
„Društvu?”, zbunjeno je ponovila Ketlin. „Sve tri?”
„Zašto da ne? Već su odrasle, zar ne?”
„Da, ali... troškovi...”
„To je moja briga.” Zastao je. „Vama bi pripao najteži zadatak da se pobrinete
za bliznakinje. Upristojite ih koliko god možete.”
„Ja?” Širom je otvorila oči. „Vi... predlažete da ostanem u Everzbi prajoriju
sa njima?”
Devon je potvrdno klimnuo glavom. „Jasno je da niste mnogo stariji od Helen
i bliznakinja, ali verujem da biste mogli da se snađete sa njima.” Zastao je.
„Zaslužuju sve ono što imaju i druge mlade dame njihovog ranga. Voleo bih da
im to omogućim, ali to bi bilo nemoguće ukoliko Vi ne ostanete.” Blago se
nasmešio, „Naravno, moći ćete i da dresirate Asada. Verujem da bi njega bilo
lakše naučiti pristojnosti za stolom nego Pandoru.”
Ketlinino srce udaralo je kao ludo. Da ostane ovde s Helen i bliznakinjama...
i Asadom... bilo je to više nego što bi se ikada usudila da sanja. „Pretpostavljam
da ćete i Vi ostati da živite ovde?”, oprezno je pitala.

~ 53 ~
 Knjige.Club Books
„Povremeno ću dolaziti u obilazak”, odgovorio je Devon. „Veći deo posla
oko sređivanja finansijskih problema koji pritiskaju imanje moraće da se obavi u
Londonu. Kada ja ne budem ovde, Vi ćete upravljati domaćinstvom. Je li to
dovoljan razlog da ostanete?”
Ketlin je klimnula glavom i pre nego što je završio rečenicu. „Da, gospodaru”,
rekla je gotovo ostavši bez daha od olakšanja. „Ostaću. i pomoći ću Vam koliko
god mogu.”

~ 54 ~
 Knjige.Club Books

Sedmo poglavlje

Mesec dana nakon što su Devon i Vest napustili Hempšir, pošiljka na

Ketlinino ime stigla je u Everzbi prajori.
U društvu sestara Rejvenel, koje su bile okupljene oko nje u salonu na spratu,
Ketlin je odmotala šuškav papir i otvorila pošiljku. Zadivljeno su uskliknule kada
su ugledale šal od kašmira. Takvi šalovi bili su poslednji modni krik u Londonu,
ručno su tkani u Persiji, sa vezenim cvetovima i porubljeni svilenim resicama.
„To se zove prelivanje nijansi”, zadivljeno je rekla Kasandra. „Viđala sam
trake obojene na taj način. Poslednji krik mode!”
„Divno će ti se slagati uz kosu”, prokomentarisala je Helen.
„Ali ko ga je poslao?” pitala je Pandora. „I zašto?”
Ketlin je uzela poruku koja je bila priložena uz pošiljku i pročitala:

Kao što sam obećao.

Trenir

Devon je namerno odabrao šal s najživljim mogućim bojama... ukras koji

jedna udovica nikada, apsolutno nikada, ne bi mogla da nosi.
„Ne mogu ovo da prihvatim”, rekla je i namrštila se. „Poklon je od lorda
Trenira i suviše je ličan. Da je u pitanju maramica ili bombonjera...”
„Ali on je naš rođak”, iznenadila ju je Helen. „Šal i nije toliko ličan poklon,
zar ne? Na kraju krajeva, ne nosi se direktno na telu.”
„Smatraj ga jednom velikom maramicom”, predložila joj je Kasandra.
„Čak i kad bih ga zadržala”, rekla je Ketlin, „morala bih da ga obojim u crno.”
Devojke su se pogledale kao da je rekla da će nekoga da ubije. Progovorile su
u isti glas.
„Ne smeš...”
„Ali zašto?”
„Da uništiš tako lepe boje...”
„Kako ovakvog da ga nosim?” pitala je Ketlin. „Bila bih šarena kao papagaj.
Možete li zamisliti koliko bi me ogovarali?”

~ 55 ~
 Knjige.Club Books
„Možeš da ga nosiš kod kuće”, prekinula ju je Pandora. „Niko te neće videti.”
„Probaj ga”, nagovarala ju je Kasandra. Uprkos Ketlininom protivljenju,
devojke su joj ga omotale oko ramena, da vide kako joj stoji,
„Prelepo”, radosno je rekla Helen.
Bila je to najluksuznija tkanina koju je ikada osetila, vuna je bila meka i
nežna, Ketlin je rukom prešla preko živih nijansi i uzdahnula. „Verovatno neću
moći da ga uništim anilinom”, prošaputala je, „Ali njemu ću reći da sam ga
ofarbala.”
„Slagaćeš?”, pitala je Kasandra razrogačenih očiju. „Time nam ne daješ dobar
primer.”
„Moram da ga obeshrabrim da više ne šalje neprikladne poklone.”
„Nije on kriv ako ne zna šta je red”, naglasila je Pandora.
„On jako dobro zna šta je red”, rekla je Ketlin. „I uživa da mi prkosi.”

***

Milorde,
Zaista je lepo od Vas što ste poslali divan poklon koji je posebno
koristan sada kada je zahladnelo. Sa zadovoljstvom Vam mogu reći da je
kašmir fino upio crnu boju, pa je šal sada prikladan za nošenje u žalosti.
Hvala Vam na pažljivosti.
Lejdi Trenir

„Ofarbala ga je?” naglas je izgovorio Devon i spustio poruku na sto. Osećao

je neobičnu mešavinu radosti i nervoze.
Uzeo je srebrni držač, u njega stavio novo pero, a zatim izvukao papir za
pisanje. Tog jutra već je napisao šest pisama - advokatima, bankaru, zakupcima.
Zaposlio je i saradnika da prostudira prihode i rashode imanja. Namrštio se kada
je pogledao prste umrljane mastilom. Nije mogao u potpunosti da ukloni mrlje
pastom od limuna i soli koju mu je dao njegov sluga. Bio je umoran od pisanja,
od računanja još umorniji, pa je Ketlinino pismo došlo kao prijatna promena.
Međutim, taj izazov nije mogao da prođe bez odgovora.
S blagim osmehom na usnama Devon je posmatrao pismo i smišljao najbolji
način da je uznemiri.
Umočio je pero u mastilo i napisao:

Gospođo,
Drago mi je što čujem da Vam je šal koristan u ove hladne jesenje
dane.
~ 56 ~
 Knjige.Club Books
Nadalje, želim da Vas obavestim da sam odlučio da jednoj londonskoj
dobrotvornoj organizaciji poklonim sve crne draperije koje trenutno
krase prozore Everzbi prajorija. Nažalost, Vama više neće biti od koristi,
pa će se od njih sašiti zimski kaputi za siromašne i ja sam siguran da ćete
se složiti da je to mnogo plemenitije. Ne sumnjam u Vašu sposobnost da
pronađete druge načine da atmosferu u Everzbi prajoriju učinite
prikladno mračnom i neveselom.
Ako uskoro ne dobijem draperije, shvatiću to kao znak da želite moju
pomoć, pa ću Vam rado izaći u susret i smesta doći u Hempšir.
Trenir

Ketlinin odgovor stigao je posle nedelju dana, zajedno s teškim sanducima u

kojima su se nalazile crne draperije.

Milorde,
U svojoj brizi za potlačene izgleda da Vam je promaklo da me
obavestite da ste odlučili da pošaljete ceo bataljon radnika da zauzme
Everzbi prajori. Dok Vam ovo pišem, vodoinstalateri i stolari slobodno
šetaju kućom i ruše zidove i podove, tvrdeći da ste im Vi to naložili.
Troškovi uvođenja vode u kuću su ogromni i nepotrebni. Buka i
manjak pristojnosti nisu dobrodošli, posebno ne u kući u kojoj vlada
žalost. Stoga insistiram da se radovi smesta prekinu.
Lejdi Trenir

Gospođo,
Svaki čovek ima svoje granice. Ja svoju povlačim kod poljskog
nužnika. Radovi na uvođenju vode se nastavljaju.
Trenir

Milorde,
S obzirom da su imanju očajnički potrebne popravke, u koje spadaju
renoviranja radničkih kućica, zgrada, sistema drenaže i ograda, čovek
mora da se zapita da li su Vaše lične potrebe zaista važnije od svega toga.
Lejdi Trenir

Gospođo,
Odgovor na Vaše pitanje glasi da.
Trenir

~ 57 ~
 Knjige.Club Books
„Koliko ga samo prezirem” povikala je Ketlin bacivši pismo na sto u
biblioteci. Helen i bliznakinje, koje su listale knjige o vladanju i lepom ponašanju,
upitno su je pogledale.
„Trenira”, namrštila se. „Kazala sam mu kakav je haos ovde napravio sa svim
ovim radnicima koji lupaju čekićima i kucaju po ceo dan. Ali on ne mari ni za čiju
udobnost osim za svoju.”
„Meni ne smeta buka”, rekla je Kasandra. „Imam osećaj kao da je kuća
ponovo oživela.”
„Ja se radujem toaletima”, stidljivo je priznala Pandora.
„Nemoj mi reći da te je kupio jednim toaletom”, kazala je Ketlin.
„Nije samo jedan”, rekla je Pandora. „Na svakom spratu je po jedan, čak i za
sluge ”
Helen se osmehnula Ketlin. „Lakše ćemo podneti male neprijatnosti ako se
budemo podsećale koliko će nam biti lepo kad sve bude gotovo.”
Tu optimističnu izjavu propratilo je lupanje sa sprata ispod od koga se
zatresao pod.
„Male neprijatnosti?” ponovila je Ketlin. „Ovo zvuči kao da će se kuća
srušiti.”
„Postavljaju sistem za toplu vodu”, rekla je Pandora listajući knjigu. „Dva
velika bakarna kotla koja se greju pomoću plinskih gorionika. Topla voda uopšte
ne mora da se čeka, odmah dolazi cevima zakačenim na vrh bojlera.”
„Pandora”, sumnjičavo je upitala Ketlin, „otkud ti sve to znaš?”
„Objasnio mi je glavni vodoinstalater.”
„Mila”, nežno je rekla Helen, „nije pristojno da razgovaraš sa muškarcem sa
kojim te niko nije upoznao. Posebno ne sa radnikom koji radi u našoj kući.”
„Ali, Helen, on je star. Izgleda kao Deda Mraz.”
„Godine nisu važne”, odsečno je rekla Ketlin. „Pandora, obećala si da ćeš
poštovati pravila.”
„Poštujem ih”, odsečno se pobunila Pandora. „Poštujem ona koja mogu da
zapamtim.”
„Kako ti uspeva da zapamtiš sve detalje u vezi sa sistemom vodoinstalacija,
ali nikako one o lepom ponašanju?”
„Jer je sistem vodoinstalacija zanimljiviji.”
Pandora je spustila glavu nad knjigu o lepom ponašanju, pretvarajući se da
čita poglavlje pod naslovom Pristojno ponašanje jedne dame.
Ketlin je zabrinuto posmatrala devojku. Nakon dve nedelje učenja, u
poređenju sa Kasandrom koja je za isto vreme naučila neuporedivo više, Pandora
je slabo napredovala. Ketlin je takođe primetila da Kasandra pokušava da sakrije

~ 58 ~
 Knjige.Club Books
svoj napredak da Pandorin zaostatak ne bi bio uočljiv. Bilo je jasno da je Pandora
nedisciplinovanija.
U tom trenutku pojavila se gospođa Čerč, punačka i srdačna domaćica, da im
kaže da će u salonu na spratu uskoro biti poslužena večera.
„Ura!”, povikala je Pandora i skočila sa stolice. „Toliko sam gladna da bih
mogla da pojedem masnu krpu.” Istog trena je odjurila.
Kasandra je sa izvinjenjem pogledala Ketlin i otrčala za sestrom.
Po navici, Helen je već počela da slaže knjige i papire, Ketlin je vratila stolice
za sto.
„Da li je Pandora oduvek bila tako...” zaustila je Ketlin pa zastala
pokušavajući da nađe odgovarajuću reč.
„Jeste”, blagonaklono je rekla Helen. „Zato se nijedna guvernanta nije dugo
zadržala.”
Ketlin se vratila i ponovo namestila stolice. „Kako da je dovedem u red i
spremim za sezonu kad ne uspevam da je nateram da sedi duže od pet minuta?”
„Nisam sigurna da je to moguće.”
„Kasandra odlično napreduje, ali nisam sigurna da će Pandora biti spremna u
isto vreme.”
„Kasandra neće ići ni na kakav bal niti na sedeljku bez Pandore.”
„Nije u redu da podnosi toliku žrtvu.”
Helen je graciozno podigla svoja uska ramena. „Oduvek je bilo tako. Dok su
bile male, razgovarale su svojim izmišljenim jezikom. Kad je jedna trebalo da
bude kažnjena, druga je tražila da i ona dobije kaznu. Ne vole da se razdvajaju.”
Ketlin je uzdahnula. „Moraće, ako želimo da postignemo napredak. Ja ću
nasamo podučavati Pandoru. Jesi li ti voljna da radiš sama sa Kasandrom?”
„Jesam, naravno.”
Helen je slagala knjige stavljajući komadić papira u svaku, da obeleži gde su
stale. Oduvek je bila pažljiva s knjigama: one su bile njeno društvo, njena zabava,
njen jedini prozor u svet. Ketlin se zaštitnički odnosila prema njoj znajući da će
joj biti teško da se prilagodi cinizmu i prefinjenosti Londona.
„Da li bi želela da i ti budeš predstavljena društvu kad se završi period
žalosti?” pitala ju je.
Helen je zastala da razmisli. „Volela bih da se udam jednog dana”, priznala
je.
„Kakvog muža priželjkuješ?” Ketlin ju je zadirkivala osmehujući se. „Lepog
i visokog? Zgodnog?”
„Ne mora da bude ni lep ni visok, ako je dobar. Bila bih veoma srećna kada
bi voleo knjige i muziku... i decu, naravno.”

~ 59 ~
 Knjige.Club Books
„Obećavam ti da ćemo ti naći takvog muškarca”, rekla je Ketlin dok ju je
blagonaklono posmatrala. „Ne zaslužuješ ništa manje, draga Helen.”

***

„Zašto nisi došao u klub da večeraš?”, pitao je Vest kad je ušao u salon
Devonove kuće koji je izlazio na popločano dvorište. Iz većine soba bio je iznet
nameštaj. Elegantna, moderna kuća upravo je iznajmljena jednom italijanskom
diplomati da bi u nju smestio ljubavnicu. „Služili su biftek i pire od repe. Koliko
znam nikada nisi propustio...” Naglo je ućutao. „Zašto sediš na stolu? Šta si,
dođavola, uradio sa stolicama?”
Devon, koji je slagao poštu, namršteno je podigao pogled. „Rekao sam ti da
se selim u Mejfer.”
„Nisam znao da će to biti tako brzo.”
Kuća Rejvenelovih bila je zdanje sa dvanaest soba, sagrađeno od kamena i
cigle. Podignuta je u jakobinskom stilu i predstavljala je manju kopiju kuće na
imanju Everzbi prajori. Srećom, kuća Rejvenelovih bila je u boljem stanju nego
što je Devon mislio. Bila je pretrpana nameštajem, ali udobna. Tamno drvo i
šareni tepisi činili su prostor prijatnim za boravak muškarca. Iako je kuća
Rejvenelovih bila suviše velika za jednu osobu, Devon nije imao izbora već da
živi u njoj. Pozvao je Vesta da živi s njim, ali njegov brat nije imao želju da se
odrekne udobnosti i privatnosti koju je nudila njegova moderna kuća.
Teško da je bilo ko to mogao da mu zameri.
„Deluješ neraspoloženo”, prokomentarisao je Vest. „Znam šta će te
oraspoložiti. Večeras idem sa momcima u Mjuzik hol da gledamo tri akrobatkinje
koje reklamiraju kao ’čuda bez kostiju’. Nastupaju u uskim pantalonama i
minijaturnim komadima zlatne tkanine...”
„Hvala, ali ne mogu.”
„Čuda bez kostiju”, ponovio je Vest kao da ga Devon nije dobro čuo. Do
nedavno taj poziv bio bi mu neodoljivo primamljiv. Međutim, sada, dok su ga
razne brige morile, Devona nisu zanimale gipke plesačice. Sa Vestom i njihovim
prijateljima nebrojeno puta je prisustvovao takvim nastupima - za njega u njima
nije bilo ničeg novog.
„Idi i uživaj”, rekao je, „pa mi ispričaj kako si se proveo” Pogled mu je
ponovo skliznuo na pismo koje je držao u ruci,
„Džabe da ti pričam”, brecnuo se Vest. „To mora da se vidi.” Zastao je. „Šta
je to tako važno u tom pismu? Od koga je?”
„Od Ketlin.”
„Novosti sa imanja?”

~ 60 ~
 Knjige.Club Books
Devon se kratko nasmejao. „Nema im kraja. I sve su loše.” Pružio je pismo
Vestu koji ga je brzo pročitao.

Milorde,
Danas me posetio gospodin Tothil. Zdravlje mu se pogoršalo. Stekla
sam utisak da je preopterećen dužnostima koje ima kao upravnik Vašeg
imanja i da više nije sposoban da izvršava svoje obaveze koje ima prema
Vama, ali i prema svima drugima.
Izneo mi je problem petorice Vaših zakupaca kojima je pre tri godine
obećano da će se sistem drenaže popraviti. Zemlja na njihovim farmama
je gusta i lepljiva poput lepka za ptice, skoro je nemoguće uzorati je. Na
svoje zaprepaštenje, nedavno sam saznala da je pokojni grof pozajmio
novac od privatnog preduzeća za uređenje zemljišta i neophodne radove
koji nikada nisu izvedeni. To je razlog zbog koga nam je upravo stigao
nalog od suda. U obavezi smo ili da odmah vratimo dug ili da na farme
zakupaca postavimo ispravan drenažni sistem.
Molim Vas, recite mi mogu li ja ikako da pomognem. Poznajem
porodice o kojima je reč i voljna sam da u Vaše ime razgovaram sa njima.
Lejdi Trenir

„Šta je lepak za ptice?” pitao je Vest vraćajući pismo.

„Lepak koji se pravi od kore božikovine. Stavlja se na grane da se uhvate
ptice. Čim slete, odmah se zalepe.”
Devon je savršeno znao kako su se osećale.
Nakon mesec dana napornog rada, jedva da je zagrebao po površini potreba
Everzbi prajorija. Biće potrebne godine da stekne potrebno znanje o načinima
uzgoja, unapređivanju zemljišta, mlekarstvu, stočarstvu, šumarstvu, vođenju
knjiga, zakonima o imovini i lokalnim propisima. Trenutno je bilo najvažnije da
se ne zamara detaljima. Devon se trudio da sagleda širu sliku, pokušavajući da
utvrdi način na koji su problemi međusobno povezani, da pronađe vezu među
njima. Iako je imao viziju šta treba postići, nije znao kako bi to trebalo da se učini.
Moraće da zaposli ljude od poverenja koji će se nositi sa situacijom onako
kako on želi, ali za to će mu biti potrebno vreme. Tothil je bio suviše star i
tvrdoglavo se držao tradicije, kao i Karlo, nadzornik koji je radio za njega. Morao
im je brzo naći zamenu, ali u celoj Engleskoj postojala je tek nekolicina onih koji
su se razumeli u poslove upravljanja imanjem.
Baš tog jutra, Devon je pao u očajanje zbog odluke da na svoja pleća preuzme
takav teret. Dolazak Ketlininog pisma bio je dovoljan da učvrsti njegovu odluku.
Nijedan teret nije bio pretežak samo da dobije nju. Nijedan.

~ 61 ~
 Knjige.Club Books
Nije mogao da objasni svoju opsednutost njom, čak ni sebi. Imao je osećaj
kao da je oduvek postojala, da je bila utkana u njegovo biće čekajući da je
pronađe.
„Šta ćeš da uradiš?” čuo je kako ga Vest pita.
„Prvo ću da pitam Tothila šta zna o pozajmici. Pošto on verovatno neće imati
zadovoljavajući odgovor, moraću da pregledam knjige prihoda i rashoda i
otkrijem šta je u pitanju. Bilo kako bilo, reći ću upravniku imanja da proceni šta
je potrebno da bi se imanje dovelo u red.”
„Nimalo ti ne zavidim”, nezainteresovano je rekao Vest, pa zaćutao. Zatim je
promenio ton, bio je oštriji. „Niti te razumem. Prodaj prokleto imanje, Devone.
Ništa ne duguješ tim ljudima. Everzbi prajori nisi stekao pravom nasledstva.”
Devon ga je prekorno pogledao. „Kako je, onda, završio u mojim rukama?”
„Prokletom slučajnošću!”
„Svejedno, sada pripada meni. Idi, pre nego što ti ulubim lobanju jednom od
ovih knjiga.”
Međutim, Vest se nije pomerio, već ga je streljao pogledom. „Zašto se ovo
dešava? Šta je razlog tvoje promene?”
Devon je nervozno protrljao oči. Nedeljama već nije mogao da spava, a
služavka mu je za doručak donela samo zagorelu slaninu i slab čaj. „Mislio si da
ćemo ceo život biti isti?” pitao je. „Da ćemo se predavati samo
sebičnim zadovoljstvima i besmislenom zabavljanju?”
„Računao sam na to!”
„Desilo se nešto neočekivano. Nemoj se zamarati time; ja od tebe ništa ne
tražim.”
Vestova naglost pretvorila se u prezir. Prišao je stolu i seo pored Devona.
„Možda bi trebalo, glupane!”
Sedeli su jedan pored drugog. U napetoj tišini Devon je posmatrao crveno,
natečeno lice i opušten podbradak svoga brata. Alkohol je ostavio traga na
njegovim obrazima, kapilari su mu bili sve izraženiji. Bilo je teško spojiti ovog
razočaranog čoveka sa nasmešenim, vedrim dečakom kakav je nekada bio.
Devon je shvatio da je u svojim naporima da spase imanje, zakupce, sluge i
Teove sestre prevideo činjenicu da je pomoć bila potrebna i njegovom bratu. Vest
je oduvek bio pametan, pa je Devon verovao da ume da vodi računa o sebi. Ipak,
čak i najpametniji su ponekad sebi stvarali najveće probleme.
Delovalo je da će Devon i Vest neizbežno postati sebični rasipnici. Nakon što
im je otac nastradao u tuči, majka ih je ostavila u internatu i sama putovala po
Evropi. Ulazila je iz avanture u avanturu, što je uticalo na njeno srce i na kraju je
koštalo života. Devon nikada nije saznao je li skončala od bolesti ili je počinila
samoubistvo, a nije ni želeo da zna.

~ 62 ~
 Knjige.Club Books
Devon i Vest su menjali škole i domove rođaka u kojima su boravili,
insistirajući da ostanu zajedno, koliko god da su često pokušavali da ih razdvoje.
Dok je razmišljao o tim teškim vremenima tokom kojih su jedan drugom bili
jedina uteha, Devon je shvatio da mora da uključi Vesta u svoj novi život - čak i
ako on nije želeo da se uključi. Njihova povezanost je bila toliko jaka da nije
dopuštala da jedan krene u jednom pravcu, a da ne povuče drugog.
„Potrebna mi je tvoja pomoć, Veste”, tiho je rekao. „Iskreno.”
Brat mu nije odmah odgovorio. „Šta treba da uradim?”
„Da odeš u Everzbi prajori.”
„Imaš poverenja da me pustiš blizu rođaka?” neraspoloženo je pitao Vest.
„Nemam izbora. Sem toga, nisi pokazao posebno interesovanje ni za jednu
dok smo boravili tamo.”
„Dosadno je zavoditi nevine devojke. Suviše je lako.” Vest je prekrstio ruke
na grudima. „Zašto bi me slao u Everzbi?”
„Želim da se uključiš u problem o drenaži zemljišta. Obiđi sve zakupce
ponaosob. Saznaj šta im je obećano i šta treba da se uradi...”
„Nema šanse.”
„Zašto?”
„Zato što to znači da moram da obilazim farme i vodim razgovore o vremenu
i stoci. Dobro znaš da me životinje ne zanimaju, osim ako nisu poslužene sa
sosom od porta i uz krompir, kao prilog.”
„Idi u Hempšir”, ozbiljno je rekao Devon. „Obiđi zakupce, saslušaj njihove
probleme i, ako ti pode za rukom, odglumi saosećajnost. Kad to obaviš, pošalji mi
izveštaj i spisak pretiloga za poboljšanje uslova na imanju.” Gunđajući u neverici,
Vest je ustao i poravnao izgužvan prsluk, „Moj jedini predlog za tvoje imanje”,
rekao je dok je napuštao prostoriju, „jeste da ga se ratosiljaš.”

~ 63 ~
 Knjige.Club Books

Osmo poglavlje

Gospođo,
Iskreno Vam se zahvaljujem na ponudi da učestvujete u rešenju
problema sa drenažom. Međutim, pošto ste već opterećeni mnogobrojnim
obavezama, poslao sam svog brata Vestona da se pozabavi tim
problemom. On u sredu stiže u Everzbi i zadržaće se dve nedelje. Održao
sam mu poštenu lekciju o tome da mora da se ponaša pristojno. Ako Vas
bude uznemirio na bilo koji način, pošaljite mi telegram i to će istog trena
biti rešeno.
Moj brat u sredu u podne stiže na železničku stanicu u Altonu. Nadam
se da ćete poslati nekoga po njega jer sam siguran da to niko drugi neće
učiniti.
Trenir
P.S. Zar ste zaista šal ofarbali u crno?

Milorde,
Zbog neprestanog nereda koji su izazvali građevinski radovi, glasniji
od orkestra bubnjara, prisustvo Vašeg brata verovatno će proći
neprimećeno. Sačekaćemo ga u sredu.
Lejdi Trenir

P.S. Zašto ste mi poslali šal koji ne pristoji osobi koja je u žalosti?

Ketlin je odgovor na svoje pismo dobila u obliku telegrama koji joj je

dostavljen iz seoske pošte istog jutra kada je Vest trebalo da stigne.

Gospođo,
Nećete zauvek biti u žalosti.
Trenir

~ 64 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin se odsutno osmehnula i spustila pismo. Shvatila je da je na trenutak
poželela da Devon dođe u Hempšir umesto svog brata. Prekorila je sebe zbog te
sulude pomisli. Setila se kako ju je uznemirio i unervozio. Bila je tu i kakofonija
nastala usled vodoinstalaterskih radova koju je, zbog njegove tvrdoglavosti,
svakodnevno morala da trpi. Neće mu oprostiti ni što ju je prisilio da skine crne
draperije - mada je morala da prizna da su svi u kući, pa čak i sluge, nalazili
zadovoljstvo u svetlim prostorijama i slobodnim prozorima.
Ne, nije želela da vidi Devona - ni najmanje. Imala je previše obaveza da bi
uopšte razmišljala o njemu i njegovim tamnoplavim očima koje su je podsećale
na... bristolsko staklo, možda... i već je zaboravila njegove čvrste ruke na svom
telu i promukli glas koji joj je na uho šapnuo... U mojim ste rukama... i drhtaj koji
je u njoj izazvao dodir njegove obrijane brade.
Pitala se zašto je Devon poslao brata da se pozabavi zakupcima. Ketlin nije
imala priliku bolje da upozna Vesta tokom njihove prethodne posete, ali ono što
je videla, nimalo nije obećavalo. Vest je bio pijanica i verovatno će više biti na
smetnji nego od pomoći. Svejedno, nije bilo njeno da prigovara. Sem toga. Vest
je bio sledeći u redu za nasledstvo grofovije, pa je trebalo da se upozna sa
imanjem.
Bliznakinje i Helen bile su oduševljene Vestovim dolaskom, pa su napravile
spisak izleta i aktivnosti. „Sumnjam da će on imati vremena da se zabavlja”,
upozorila ih je Ketlin dok su sedele u salonu i vezle. „Gospodin Rejvenel dolazi
zbog posla, a zakupcima je njegova pažnja potrebnija nego nama.”
„Ali Ketlin”, zabrinuto je rekla Kasandra, „ne smemo dozvoliti da padne na
glavu od posla.”
Ketlin je prasnula u smeh. „Dušo, mislim da on u životu ni dana nije radio.
Nemojmo da mu smetamo u njegovom prvom pokušaju.”
„Gospoda ne bi trebalo da rade, zar ne?”, pitala je Kasandra.
„Istina”, priznala je Ketlin. „Plemenita gospoda obično brinu o upravljanju
svojim imanjem, ponekad se bave i politikom.” Ketlin je zastala. „Ja ipak smatram
da i prostog radnika možemo nazvati gospodinom ako je častan i pristojan.”
„Slažem se”, rekla je Helen.
„Meni ne bi smetalo da radim”, kazala je Pandora. „Mogla bih da budem
telegrafistkinja ili vlasnica knjižare.”
„Mogla bi da šiješ šešire” ljubazno je predložila Kasandra, prevrnula očima i
dodala, „i poludiš.”
Pandora se nasmejala. „A ljudi bi me gledali kako se vrtim i mašem rukama i
govorili ’Pandora danas nije sasvim pri sebi?’
„Ja bih ih tada podsetila da si takva bila i pre nego što si počela da šiješ šešire”,
ozbiljno je kazala Helen i zažmirkala.
Pandora je iglom pričvršćivala olabavljen šav. „Ali ne bih volela da radim ako
istovremeno ne bih mogla da se zabavljam.”
~ 65 ~
 Knjige.Club Books
„Kad budeš bila gazdarica velikog domaćinstva” veselo je rekla Ketlin,
„imaćeš obaveze koje će ti oduzimati veći deo vremena.”
„Ako je tako, neću biti gazdarica velikog domaćinstva. Živeću sa Kasandrom
kad se bude udala. Naravno, ako njen muž to ne zabrani.”
„Ludo”, rekla je Kasandra sestri bliznakinji. „Nikada se ne bih udala za
muškarca koji bi želeo da nas razdvoji.”
Pošto je zašila šav na beloj manžetni, Pandora je shvatila da je za manžetnu
zašila i suknju. „Zaboga! Gde su makaze? Opet sam zašila manžetnu za suknju.”

***

Vest je stigao po podne. Nosio je težak prtljag u kom se nalazio i ogroman

sanduk koji su dvojica sluga jedva iznela uz stepenice.
Na Ketlinino zaprepašćenje, sve tri sestre Rejvenel dočekale su ga kao heroja
koji se vratio iz rata. Vest je iz kožne torbe izvadio pakete zamotane u nekoliko
slojeva lepog papira i ukrašene uskom trakom.
Kada je primetila etikete ukrašene kitnjastim slovom V, Helen je upitala: „Šta
znači to slovo?”
Vest se pristojno osmehnuo. „To je etiketa koja ukazuje da je roba kupljena u
prodavnici Vinterborn, u kojoj sam bio juče posle podne - nisam svojim rođakama
mogao doći u posetu praznih ruku, zar ne?”
Ketlin se užasnula kada su devojke sasvim zaboravile na damsko ponašanje:
bliznakinje su oduševljeno vriskale i igrale oko njega nasred ulaznog hola. Čak je
i Helen bila rumena i zadihana.
„Dosta je bilo, devojke”, konačno je rekla Ketlin. „Ne skakućite kao ustreptali
zečevi.”
Pandora je već otvarala jedan paket.
„Pazi na papir!”, uzviknula je Helen. Podigla je bačen papir i odnela jedan
paket Ketlin. „Pogledaj kako je tanko i prijatno, Ketlin.”
„Rukavice!” uzviknula je Pandora kad je otvorila paket. „Vidite, tako su
elegantne da mi dođe da presvisnem” Stavila ih je na grudi. Rukavice su bile
nežne ružičaste boje i prekrivale su šaku do zgloba.
„Rukavice u boji su pravi hit ove godine”, rekao je Vest. „To mi je
prodavačica rekla. Ima po jedan par za svaku.” Osmehnuo se
Ketlininom otvorenom neodobravanju, a njegove sive oči nestašno su
zaiskrile. „Rođake”, rekao je kao da navodi razlog za neprimerene poklone.
Ketlin se namrštila. „Devojke”, mirno je rekla, „otvorite svoje poklone u
salonu.”

~ 66 ~
 Knjige.Club Books
Ne zatvarajući usta, sestre su odjurile u salon i stavile poklone na sto. Vrlo
pažljivo su otvarale, odmotavale papir i poravnavale svaki komad pre nego što su
ga odložile na gomilu koja je bila slična peni na tek skuvanom mleku.
Bilo je tu još rukavica, u nežnim nijansama ljubičaste i plave... kutija sa
slatkišima... papirnih lepeza protkanih zlatnim i srebrnim nitima... romana i knjiga
poezije i bočica sa cvetnom vodom koja se koristila za kupku ili su se njom
osvežavali jastuci. Iako nijedan od tih poklona nije bio prigodan, osim možda
knjiga, Ketlin nije imala srca da prigovori. Devojke su dugo bile uskraćene za
male luksuzne stvari.
Znala je da se Teo nikada ne bi setio da sestrama donese poklone. Uprkos
relativnoj blizini Londona, devojke nikada nisu posetile Vinterborn. Nije ni
Ketlin, jer lejdi Bervik nije mogla da podnese samu pomisao na sudaranje sa
ljudima iz svih društvenih slojeva u jednoj tako velikoj robnoj kući. Radije je
odlazila u male, ekskluzivne radnje, u kojima je roba bila diskretno izložena, a ne
neuredno pobacana po rafovima.
Ketlin je krišom posmatrala Vesta i osetila uznemirenost zbog njegove
sličnosti sa starijim bratom - ista, tamna kosa i izražene kosti. Lepota koju je
Devon posedovao, kod njegovog brata bila je narušena. Lice mu je bilo rumeno,
a obrazi i podbradak opušteni. Vest jeste bio otmen - zapravo, bio je isuviše
napadno odeven za Ketlinin ukus. Nosio je izvezen svileni prsluk i kravatu veselih
šara, kao zlatnu dugmad za manžetne ukrašenu granatima ili rubinima. Iako je
bilo tek podne, snažno se osećao na alkohol.
„Nemojte me tako prezrivo gledati”, Vest je prošaputao Ketlin dok su sestre
skupljale poklone. „Možda bi se devojke uzrujale kad bi shvatile koliko me
prezirete.”
„Ne dopadate mi se”, ozbiljno je odgovorila kada su pošli ka velikom
stepeništu. „Prezir je nešto drugo.”
„Lejdi Trenir, ni sebi se ne dopadam.” Osmehnuo se. „Znači da smo u nečemu
slični.”
„Gospodine Rejvenele, ako ćete...”
„Možemo li jedno drugo oslovljavati sa rođako i rođače?”
„Ne. Gospodine Rejvenele, ako nameravate da provedete ovde dve nedelje,
ponašaćete se pristojno ili ću Vas na silu poslati u Alton i otpremiti prvim vozom
koji bude stigao na stanicu”
Vest je zatreptao i pogledao je, pitajući se da li je ozbiljna.
„Te devojke su mi sve na svetu”, rekla je Ketlin. „Neću dozvoliti da budu
povređene.”
„Ne nameravam nikoga da povredim” uvređeno je rekao Vest. „Došao sam
po nalogu grofa da razgovaram sa prostim paorima o sađenju repe. Čim to
obavim, obećavam da ću istog trena odjuriti nazad u London.”

~ 67 ~
 Knjige.Club Books
Prosti paori? Ketlin je duboko udahnula, setivši se zakupaca i njihovih
porodica, napornog rada i načina na koji su podnosili sve nedaće koje je sa sobom
nosio rad na farmi... samo da bi obezbedili hranu ljudima koji su ih, poput njega,
gledali s visine.
„Porodice koje ovde žive”, uspela je da izgovori, „zaslužuju da ih poštujete.
Generacije zakupaca izgradile su ovo imanje - a skoro ništa nisu dobile zauzvrat.
Obiđite njihove kućice i pogledajte u kakvim uslovima žive, pa ih uporedite sa
uslovima u kojima Vi živite. Tek tada možda možete da se zapitate da li ste Vi
vredni njihovog poštovanja.”
„Dođavola”, prošaputao je Vest, „moj brat je bio u pravu. Zaista ste
neobuzdani.”
Prezrivo su pogledali jedno drugo i razišli se.

***

Na sreću, devojke su za večerom vodile veseo razgovor. Izgleda da je samo

Helen primetila napetost između Ketlin i Vesta i povremeno bi je zabrinuto
pogledala. Kako je novo jelo pristizalo, Vest je tražio i novo vino zahtevajući od
sluge da neprestano donosi flaše iz podruma. Ljutita zbog njegovog rasipništva,
Ketlin se jedva uzdržavala od komentara dok se on sve više opijao. Posle večere
je poslala devojke na sprat i ostavila Vesta samog za stolom sa flašom porta.
Ujutru je rano ustala, obukla haljinu za jahanje i otišla u konjušnicu. Uz
pomoć gospodina Bluma, upravnika konjušnice, učila je Asada da prevaziđe
netrpeljivost prema predmetima koji su ga plašili. Blum je izašao za njom u
ograđen prostor za konje, dok je ona vodila Asada pomoću posebnih uzda za
dresuru.
Ketlin je brzo usvajala Blumove savete. Smatrao je da fizičko obuzdavanje
konja, posebno arapskog, nije pravi način da mu se pomogne da prevlada strah.
„To bi mu samo slomilo duh, bio bi kao muva u paukovoj mreži. Treba da oseti
Vašu smirenost, gospođo. Steći će poverenje u Vas, sa Vama će se osećati sigurno
i verovaće da znate šta je najbolje za njega.”
Prema Blumovim uputstvima, Ketlin je uhvatila uže ispod Asadove brade i
naizmenično ga vodila korak napred, a zatim nazad.
„Još jednom”, zadovoljno je rekao Blum. „Napred, nazad i sve tako.”
Asad je bio zbunjen, ali poslušan, lako se pomerao napred-nazad kao da uči
da pleše.
„Odlično, devojko”, pohvalio ju je Blum toliko oduševljen uspešnošću vežbe
da je zaboravio zvanično da oslovi Ketlin. „Usredsređen je na korake, pa ne
razmišlja o strahu.” Pružio je korbač Ketlin u levu ruku. „Ovim ga blago udarite
u levi bok ako bude bilo potrebe.” Blum je stajao pored Asada i počeo da otvara
crni kišobran. Konj se trgao i zanjištao, instinktivno se odmakavši od nepoznatog
~ 68 ~
 Knjige.Club Books
predmeta „Bojiš se kišobrana, momče, je li?” Nekoliko je puta zatvorio i otvorio
kišobran i rekao Ketlin: „Dajte mu zadatak koji će mu biti važniji od predmeta
koga se plaši”.
Ketlin je nastavila da vodi Asada napred-nazad i tako mu odvlačila pažnju od
pretećeg pokreta crnog predmeta. Kad je pokušao da okrene bok kišobranu, ona
ga je lagano potapšala korbačem, ne dopuštajući mu da se udalji. Iako je Asadu
očigledno bilo nelagodno, što je pokazivao mrdanjem ušima, savršeno je slušao
njene komande. Bio je nemiran zbog blizine kišobrana... ali nije ustuknuo.
Kad je Blum konačno zatvorio kišobran, Ketlin se osmehnula i ponosno
pomilovala Asada po vratu. „Dobar momak”, rekla je. „Brzo učiš, zar ne?” Iz
džepa je izvadila šargarepu i dala mu je. Asad je prihvatio poslasticu i u slast je
pojeo.
„Sledeći put ćemo isto probati dok ga budete jahali...” kazao je Blum.
Prekinuo ga je konjušar Fredi koji još nije zašao ni u tinejdžerske godine.
„Gospodine Blume”, zadihano je rekao dečak i dotrčao do ograde dvorišta za
konje. „Glavni konjušar me je poslao da Vam kažem da je gospodin Rejvenel
došao u konjušnicu po svoga konja,”
„Da, rekao sam momcima da osedlaju Rojala.”
Fredijevo sitno lice bilo je zabrinuto. „Imamo problem, gospodine. Gospodin
Rejvenel je pripit i nije u stanju da jaše, a naredio je da mu dovedu konja. Glavni
konjušar pokušao je da odbije, ali tamo je i nadzornik, gospodin Karlo, a on je
rekao da osedlaju Rojala za gospodina Rejvenela jer moraju da obiđu zakupce.”
Ketlin je uspaničeno pomislila kako će ponovo jedan pijani Rejvenel pokušati
da jaše.
Preskočila je ogradu ne rekavši ni reč. Nije imala vremena da ode do kapije.
Podigla je suknju i otrčala ka konjušnici, ne obazirući se na Bluma koji ju je
dozivao.
Čim je ušla u staju, videla je Vesta kako nešto ljutito objašnjava glavnom
konjušaru Džonu, koji se okrenuo u stranu. Nadzornik Karlo, stajao je pored njih,
nestrpljiv i postiđen. Karlo je bio punačak, sredovečan muškarac koji je živeo u
gradu, a za Teovu porodicu je radio duže od deset godina. Njegova obaveza je
bila da sa Vestom obiđe zakupce.
Ketlin je bio dovoljan jedan pogled da shvati situaciju. Vest je bio crven u
licu i znojav, oči su mu bile zakrvavljene i teturao se.
„Ja umem da procenim jesam li sposoban”, ljutito je rekao Vest. „Jahao sam
u mnogo gorem stanju - i neka sam proklet ako...”
„Dobro jutro, gospodo”, hladno ih je prekinula Ketlin, dok joj je srce tuklo
kao ludo. Odjednom joj se pred očima pojavila slika Teovog povređenog lica...
setila se kako ju je gledao pogledom koji se gasio, dok su poslednje sekunde
njegovog života otkucavale. Zatreptala je, a sećanje je nestalo brzo kao što se i

~ 69 ~
 Knjige.Club Books
pojavilo. Neprijatan miris alkohola uvukao joj se u nozdrve izazvavši u njoj nagon
za povraćanjem.
„Lejdi Trenir”, uzviknuo je nadzornik sa olakšanjem. „Možda ćete Vi uspeti
da urazumite ovog ludaka.”
„Svakako.” Uhvatila je Vesta za ruku. Kad je osetila da se opire, jače ga je
stisla. „izađite sa mnom, gospodine Rejvenele.”
„Gospođo”, sa nelagodom je rekao nadzornik, „mislio sam na glavnog
konjušara...”
„Džon nije ludak”, kratko je odgovorila Ketlin. „A što se Vas tiče, Karlo...
možete se posvetiti drugim poslovima. Gospodin Rejvenel danas ničim neće moći
da se bavi.”
„U redu, gospođo.”
„Šta se dešava, dođavola?” zaplitao je Vest dok ga je Ketlin vukla iza
konjušnice. „U cik zore sam se obukao i došao u konjušnicu...”
„Cik zore je bio pre četiri sata.”
Kad su došli do osamljenog mesta iza ostave za opremu, Vest je izvukao ruku
iz Ketlininog stiska i ljutito je pogledao. „U čemu je stvar?”
„Zaudarate na alkohol.”
„Uvek počinjem dan kafom i konjakom.”
„Kako očekujete da ćete jahati kad ne možete ni da stojite?”
„Kao i uvek - loše. Vaša briga za moje zdravlje je nepotrebna.”
„Ne brinem ja za Vaše zdravlje. Već za zdravlje konja koga nameravate da
jašete i zakupce koje je trebalo da posetite. Već imaju dovoljno problema, samo
im je još potrebno društvo pijanog ludaka.”
Vest ju je oštro pogledao. „Idem.”
„Da se niste usudili ni korak da napravite!” Shvativši da još uvek drži korbač
u ruci, Ketlin je preteče zamahnula. „Ili ću Vas udariti.”
Vest je sa nevericom gledao u korbač. Oteo joj ga je neverovatnom brzinom
i bacio na zemlju. Uzalud, jer je počeo da tetura. „Hajde, nastavite i kažite šta ste
hteli!” brecao se.
Ketlin je prekrstila ruke na grudima. „Zašto ste se uopšte trudili da dođete u
Hempšir?”
„Da budem bratu od koristi.”
„Nikome niste od koristi”, s gađenjem je kazala. „Da li imalo razumete koliki
je teret preuzeo lord Trenir? Shvatate li šta je sve na kocki? Ako lord Trenir ne
uspe i imanje se podeli i proda, šta mislite da će biti sa ovim ljudima? Dve stotine
porodica ostaće bez sredstava za život. Zajedno sa njima i pedeset sluga, od kojih
je većina provela ceo život služeći Rejvenelovima.” Kad je shvatila da je on
uopšte ne gleda, zadrhtala je i udahnula, pokušavajući da obuzda ljutnju. „Svi na

~ 70 ~
 Knjige.Club Books
ovom imanju bore se da prežive - svi zavisimo od Vašeg brata koji se trudi da reši
probleme koji nisu nastali njegovom krivicom. Umesto da se potrudite da mu
pomognete, Vi se opijate i teturate ovuda kao sebični idiot...”
Osetila je kako joj se grlo steže i jecaj preti da se otrgne sa njenih usana, pa je
zastala pre nego što je tiho nastavila. „Vratite se u London. Ovde nikome niste od
pomoći. Ako želite, slobodno svu krivicu svalite na mene. Recite lordu Treniru
da sam nepodnošljiva i da niste mogli da me trpite. Taj izgovor će lako prihvatiti.”
Okrenula se i otišla, dobacivši mu preko ramena: „Možda ćete jednog dana
pronaći nekoga ko će moći da Vas odvrati od poroka. Ja lično ne verujem da ste
vredni truda.”

~ 71 ~
 Knjige.Club Books

Deveto poglavlje

Na Ketlinino iznenađenje Vest nije otišao. Vratio se u kuću i otišao u svoju

sobu. Bar, smrknuto je pomislila, nije ponovo pokušao da se popne na konja u
pijanom stanju, što znači da je imao malo više pameti od njenog pokojnog
supruga.
Vest je ceo dan proveo u sobi. Verovatno je spavao, mada je bilo moguće da
se i dalje opijao. Nije sišao ni na večeru, samo je tražio da mu se donese hrana.
Na zabrinuta pitanja devojaka, Ketlin je kratko odgovorila da je njihov rođak
bolestan i da će se verovatno ujutro vratiti u London. Kad je Pandora zaustila još
nešto da pita, Helen ju je šapatom ućutkala. Ketlin ju je zahvalno pogledala.
Koliko god da je Helen bila neiskusna, dobro je znala kako izgleda muškarac koji
pije do iznemoglosti.
Ketlin je ujutru sišla na doručak i zaprepastila se kad je za stolom ugledala
Vesta kako neraspoloženo posmatra unutrašnjost šoljice čaja. Izgledao je jezivo,
imao je ogromne podočnjake, a lice mu je bilo bledo i potišteno, „Dobro jutro”,
prošaputala je Ketlin i ustuknula. „Bolesni ste?” Pogledao ju je mutnim očima,
zakrvavljenim i crvenim na sivom licu. „Da, ako se biti trezan smatra bolešću. A
ja verujem da je tako.”
Ketlin je prišla vitrini, uzela srebrnu hvataljku i počela da slaže slaninu na
krišku hleba. Poklopila ju je drugom kriškom, presekla sendvič na pola i pružila
tanjir Vestu, „Pojedite ovo”, rekla je. „Lord Bervikuvek je govorio da je sendvič
sa slaninom najbolji lek za jutarnji mamurluk.”
Prezrivo je pogledao hranu, ali uzeo je zalogaj dok je Ketlin sebi spremala
doručak.
Sela je pored njega i tiho ga pitala: „Hoćete li da tražim da se kočija pripremi
da biste mogli da stignete na jutarnji voz?”
„Plašim se da nećete biti te sreće.” Vest je ispio gutljaj čaja. „Ne mogu da se
vratim u London. Moram da ostanem u Hempširu dok ne obiđem sve zakupce,
kako sam i nameravao.”
„Gospodine Rejvenele.”
„Moram”, tvrdoglavo je rekao. „Moj brat nikada ništa ne traži od mene. I zato
ću ovo da obavim, pa makar me ubilo.”

~ 72 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin ga je iznenađeno pogledala. „U redu”, rekla je nakon nekoliko
trenutaka. „Da zamolimo gospodina Karla da pođe sa Vama?”
„Radije bih da Vi pođete sa mnom.” Kad je ugledao izraz na njenom licu,
Vest je oprezno dodao: „Samo danas.”
„Gospodin Karlo mnogo bolje poznaje zakupce i probleme koje imaju...”
„Možda bi bili uzdržani u njegovom prisustvu. Želim da otvoreno razgovaraju
sa mnom.” Gledao je u tanjir. „Mada ne očekujem da će biti pričljivi. Znam šta
takvi ljudi misle o meni: gradski kicoš. Beskorisni kicoš koji ne zna ništa o
uzvišenim vrednostima života na selu.”
„Mislim da Vas neće osuđivati sve dok misle da Vi njih ne osuđujete.
Potrudite se da budete iskreni i ne bi trebalo da imate bilo kakvih problema.”
„Ne posedujem taj talenat”, prošaputao je Vest.
„Nije to talenat”, rekla je Ketlin. „Već spremnost da govorite iskreno iz srca,
umesto da pokušavate da budete zabavni ili da vrdate.”
„Molim Vas”, kratko je rekao Vest. „Ionako mi je muka.” Namrštio se i uzeo
još jedan zalogaj.

***

Ketlin je bila zadovoljna što je, nasuprot Vestovim očekivanjima da će biti

dočekan bez poštovanja, a možda čak i sa prezirom, prvi zakupac sa kojim se Vest
video bio veoma srdačan.
Džordž Strikland bio je sredovečan muškarac, zdepast i mišićav, dobroćudnih
očiju na krupnom, četvrtastom licu. Deo zemlje, koji je obrađivao uz pomoć svoja
tri sina, prostirao se na skoro šezdeset hektara. Ketlin i Vest posetili su ga u
njegovoj kući, trošnoj građevini oslonjenoj na veliku šupu, u kojoj se krunio i
skladištio kukuruz. Stoku su držali u nizu oronulih šala podignutih bez ikakvog
reda i nasumce smeštenih u dvorištu u kome se balega mešala sa vodom koja je
curila sa krovova bez oluka.
„Drago mi je što sam Vas upoznao, gospodine”, rekao je seljak, rukama
gužvajući šešir. „Vi i gospođa mogli biste da prošetate sa mnom po
imanju. Možemo da razgovaramo dok radim. Zob mora da se poseče i unese pre
kiše.”
„Ako se žetva ne obavi na vreme?”, pitao je Vest.
„U tom slučaju bi previše zrnevlja palo na zemlju”, odgovorio je Strikland.
„A kad je zrno zrelo i jedro, čak ga i slab vetar može oduvati. Izgubili bismo
sigurno jednu trećinu.”
Vest je pogledao Ketlin, a ona je klimnula glavom u znak pristanka. Otišli su
na njivu u kojoj su mekani vrhovi zlatno-zelene zobi dosezali Vestu do ramena.
Ketlin je volela sladak miris prašnjavog vazduha koji se širio unaokolo dok su dva

~ 73 ~
 Knjige.Club Books
muškarca kosila letinu oštrim kosama. Odsečene stabljike druga dva radnika
vezivala su u snopove. Zatim su se snopovi vezivali u bale, a jedan dečak je
grabuljama skupljao otpalu slamu.
„Koliko jedan radnik može da poseče dnevno?”, pitao je Vest, dok je
Strikland čučao i vešto vezivao snop.
„Najbolji kosači mogu da poseku oko dva hektara na dan. Ali zob se kosi brže
od ostalih žitarica.”
Vest je posmatrao radnike. „A kada biste imali mašinu za žetvu?”
„Onu sa dodatkom za vezivanje?”, Strikland je skinuo šešir i počešao se po
glavi. „Oko dvanaest hektara, a možda i više, pretpostavljam.”
„Za dan? Koliko bi radnika bilo potrebno za upravljanje mašinom?”
„Dva radnika i konj.”
„Dva radnika sa minimalno šest puta većim učinkom?”, Vest nije mogao da
veruje. „Zašto onda nemate mašinu?”
Strikland se kiselo osmehnuo. „Zato što je skupa.”
„Brzo bi sebe isplatila.”
„Ne mogu da priuštim i konje i mašinu, a bez konja ne mogu.”
Vest je namršteno posmatrao Striklanda kako završava vezivanje snopa. „Ja
ću Vam pomoći da vežete snopove, samo mi pokažite kako.” Seljak je pogledao
Vestovu elegantnu odeću. „Niste prikladno odeveni za rad u polju, gospodine.”
„Insistiram”, rekao je Vest, skinuo sako i pružio ga Ketlin. „Uz malo sreće
dobiću žulj, pa ću posle moći da se hvalim pred drugima.” Čučnuo je pored
Striklanda koji mu je pokazao kako da zaveže stabljike. Tačno ispod zrna, ali ne
prejako, upozorio ga je seljak, da ostane dovoljno prostora između stabljika kad
snopovi budu stajali na gomili, kako bi vazduh mogao da cirkuliše i brže osuši
zrno.
Iako je Ketlin očekivala da će Vestu nova zanimacija brzo dosaditi, on je bio
uporan i marljiv i postepeno je bivao veštiji. Dok su radili, Vest se raspitivao o
isušivanju i setvi, a Strikland mu je davao iscrpne odgovore. Sasvim neočekivano,
Vestovo pristojno interesovanje neočekivano je prešlo u iskreno zanimanje za
posao koji su obavljali. Ketlin ga je zamišljeno posmatrala. Nije mogla da spoji
prostog pijanca od juče sa ovim pažljivim neznancem motivisanim za rad. Do juče
nije davao ni pet para za imanje i njegove zakupce.
Kada je stigao do kraja reda, Vest je ustao, stresao prašinu sa ruku i izvadio
maramicu iz džepa da obriše lice.
Strikland je rukavom obrisao čelo. „Sada mogu da Vam pokažem kako se
kosi”, veselo je ponudio.
„Hvala, za sada je dosta”, odgovorio mu je Vest i umorno se osmehnuo.
U tom trenutku toliko je podsećao na Devona da je Ketlin nešto štrecnulo.
„Ne bi bilo pametno meni dati oštar predmet u ruke.” Zamišljeno je prešao
~ 74 ~
 Knjige.Club Books
pogledom preko njive i pitao: „Jeste li ikada razmišljali da se bavite mlekarstvom,
gospodine Striklande?”
„Nisam, gospodine”, odgovorio je seljak ozbiljnim glasom. „Čak i kada je
prinos slabiji, žitarice donose veću zaradu od mleka ili mesa. Postoji jedna izreka:
’Stoka dole, žito gore’.”
„Možda je to trenutno tako”, Vest je naglas razmišljao. „Međutim, mnogi se
sele u industrijske gradove, potražnja za mlekom i mesom će porasti, a tada...”
„Mlekarstvo nikako”, kazao je Strikland manje ljubazno. „Bar što se mene
tiče.”
Ketlin je prišla Vestu i pružila mu sako. Lagano mu je dodirnula ruku da bi
privukla njegovu pažnju. „Gospodin Strikland se izgleda plaši da možda
pokušavate da izbegnete plaćanje sistema drenaže”, prošaputala je.
Vestu je odmah bilo jasno. „Nikako”, rekao je seljaku, „dobićete obećana
poboljšanja. Zapravo, lord Trenir nema izbora: to je njegova zakonska obaveza.”
Strikland ga je sumnjičavo pogledao. „Bez uvrede, gospodine, ali posle toliko
prekršenih obećanja, teško je poverovati u još jedno.”
Vest je ćutke posmatrao izraz zabrinutosti na licu muškarca. „Dajem Vam
svoju reč”, rekao je tako da nije ostavio mesta sumnji. Zatim mu je pružio ruku.
Ketlin ga je iznenađeno pogledala. Rukovali su se samo bliski prijatelji i
gospoda istog društvenog statusa i to samo kada je u pitanju bilo nešto veoma
važno. Nakon kraćeg oklevanja, Strikland je prihvatio Vestovu pruženu ruku.

***

„Odlično ste to izveli”, kazala je Ketlin Vestu dok su jahali po

nekaldrmisanoj, poljskoj stazi. Bila je zadivljena načinom na koji je
pokazao razumevanje prema Striklandovim brigama. „Pametno ste učinili što
ste ga smekšali zajedničkim radom na njivi.”
„Nisam pokušavao da se pravim pametan”, Vest je bio zamišljen. „Hteo sam
da dođem do informacija.”
„Što ste i učinili.”
„Očekivao sam da će se problem drenaže lako rešiti”, rekao je Vest. „Da treba
samo iskopati kanale, u njih staviti glinene cevi i pokriti ih.”
„Ne zvuči komplikovano.”
„Ali jeste. Komplikovanije je nego što sam mislio.” Vest je odmahnuo
glavom. „Drenaža je mali deo problema i bilo bi bacanje para da se samo ona
dovede u red, a sve drugo ostane isto.”
„Šta je to drugo?”

~ 75 ~
 Knjige.Club Books
„Još uvek ne znam. Ali ako ne rešimo sve probleme, nema nade da će Everzbi
prajori ponovo biti isplativ. Ili da će bar uspeti da pokrije svoje troškove.”
Namršteno je pogledao Ketlin kad je zaustila nešto da kaže. „Nemojte me optužiti
da vrdam da bi se imanje prodalo.”
„Nije mi bila namera”, rekla je. „Htela sam samo da kažem da je Striklandova
farma u sličnom stanju kao i sve ostale.”
„’Stoka dole, žito gore’”, promrmljao je Vest, „Nema šanse. Za nekoliko
godina biće ’žito dole, stoka gore’, a tako će i ostati. Strikland pojma nema da se
njegov svet zauvek promenio. Čak i ja to znam, a pojma nemam o poljoprivredi.”
„Mislite da bi trebalo da se posveti mlekarstvu i stočarstvu”, rekla je. „To bi
bilo lakše i isplativije nego pokušavati obrađivati ilovaču.”
„Možda ste u pravu”, kazala je. „Ali u ovom delu Engleske uzgajanje stoke
ne smatra se uglednim kao što je to obrađivanje zemlje.”
„U čemu je razlika, dođavola? Posao k’o posao.” Vestova pažnja je popustila,
pa se njegov konj spotakao o izbočinu na stazi.
„Olabavite uzde”, rekla je Ketlin. „Dajte konju više slobode i pustite ga da
sam bira put.”
Vest ju je odmah poslušao.
„Mogu li Vam dati još jedan savet?”, usudila se da ga pita. „Slobodno.”
„Zauzeli ste pogrbljen položaj u sedlu. Tako Vam je teško da pratite pokrete
konja, a posle će Vas i leđa boleti. Ako se uspravite i opustite... da, tako... sad ste
se lepo smestili.”
„Hvala Vam.”
Ketlin se nasmešila, zadovoljna njegovom spremnošću da prihvati ženski
savet. „Niste loš jahač. Uz redovan trening bili biste izvrsni.” Zastala je.
„Pretpostavljam da ne jašete često u gradu?”
„Ne, idem peške ili kočijom.”
„Ali Vaš brat...”, zaustila je Ketlin, setivši se Devonovog samouverenog
jahanja.
„On jaše svakog jutra. Velikog sivog šarca koji sasvim podivlja ako jedan dan
ne izađe.” Zastao je. „To im je zajednička crta.”
„Znači, zato je Trenir u tako dobroj formi”, prošaputala je Ketlin.
„Nije samo jahanje u pitanju. Član je bokserskog kluba u kome se tuku do
iznemoglosti u nekom posebnom stilu.”
„Kakvom?”
„Nekom koji se razvio na ulicama starog Pariza. Prilično je okrutan. Moj brat
se potajno nada da će ga jednom siledžije napasti, ali do sada nije bio te sreće.”
Ketlin se osmehnula, „Zašto toliko vežba?”
„Da bi kontrolisao svoju preku narav.”

~ 76 ~
 Knjige.Club Books
Osmeh je nestao sa njenog lica. „Imate li i Vi preku narav?”
Vest se kratko nasmejao. „Nesumnjivo. Mada ja više volim pićem da uspavam
svoje demone nego da se borim sa njima.”
Takav je i Teo, pomislila je, ali je to zadržala za sebe. „Draže mi je kada ste
trezni”, rekla je.
Vest ju je veselo pogledao. „Prošlo je tek pola dana. Sačekajte još malo i
predomislićete se.”
Međutim, nije se predomislila. Sledeće dve nedelje Vest je uglavnom proveo
bez pića, ograničio ga je na čašu-dve vina za večerom. Obilazio je farme
zakupaca, pregledao spise o najmu, čitao knjige o poljoprivredi i dodavao stranicu
po stranicu u izveštaj koji je pisao Devonu.
Jednom prilikom je za večerom saopštio da namerava da poseti i mnoge druge
zakupce da bi bolje razumeo probleme sa kojima su se susretali. Sa svakom
novom informacijom sklapao je sliku o pravom stanju u kome se nalazilo imanje
- nije bila posebno lepa.
„S druge strane”, zaključio je Vest, „stanje nije sasvim beznadežno. Sve dok
Devon radi svoj posao.”
„Šta je njegov posao?”, pitala je Kasandra.
„Da nađe novac”, rekao joj je Vest. „Mnogo novca.”
„Teško je naći novac bez rada”, rekla je Pandora. „Time se bave kriminalci.”
Vest je peharom sa vodom prikrio osmeh. „Ne gajim nimalo sumnje”,
odgovorio je, „da će moj brat ili nadmudriti kriminalce ili će im se pridružiti.”
Okrenuo se ka Ketlin. „Jutros sam zaključio da moram da ostanem duže nego što
sam isprva nameravao”, rekao je. „Dve nedelje duže. Ili čak mesec dana. Još dosta
toga treba da saznam.”
„Ostanite, ako je tako”, razumno je rekla Ketlin.
Vest ju je iznenađeno pogledao. „Nemate ništa protiv?”
„Nemam, ako je to od pomoći zakupcima.”
„A ako se zadržim do Božića?”
„Nimalo ne smeta”, rekla je bez oklevanja. „Imate više prava da boravite na
ovom mestu nego ja. Neće Vam nedostajati život u gradu?”
Vestove usne su veselo zaigrale kad je spustio pogled na tanjir. „Nedostaju
mi... određene stvari. Međutim, ovde ima dosta posla, a mom bratu fale pouzdani
ljudi. Zapravo, malo zemljoposednika njegovog ranga razume sa kakvim se
izazovima suočava.”
„Vi i lord Trenir razumete?”
Vest se najednom osmehnuo. „Ne, ni mi ne razumemo. Razlika je samo u
činjenici da smo mi toga svesni.”

~ 77 ~
 Knjige.Club Books

Deseto poglavlje

„Rođače Vest”, rekla je Ketlin mesec dana kasnije dok je trčala za njim niz
veliko stepenište, „prestani da bežiš. Želim da razgovaram sa tobom.” Vest nije
usporio. „Ne, dok me juriš kao Atila, bič božji.”
„Kaži mi zašto si to uradio.” Stala je na poslednji stepenik istovremeno kad i
on i preprečila mu put. „Lepo mi objasni šta te je spopalo, pa si doveo prase u
kuću!”
Sateran u ćošak, odlučio se za iskrenost. „Nisam razmišljao. Bio sam na farmi
Džona Potera, a on je hteo da zakolje prase jer je suviše malo.”
„To je praksa, koliko znam”, ozbiljno je rekla.
„To malo biće me je pogledalo”, branio se Vest. „Kao da mi se osmehivalo.”
„Svi prasići izgledaju kao da se osmehuju,”
„Nisam mogao da mu odolim; morao sam da ga dovedem kući,” Ketlin je
odmahnula glavom dok ga je posmatrala. Bliznakinje su već hranile prasence na
flašicu sa mešavinom kravljeg mleka i živih jaja, a Helen mu je pripremila korpu
za spavanje. Sada neće moći da ga se reši, „Šta si mislio da uradimo sa njim kad
poraste?”, pitala ga je.
Vest je razmislio. „Da ga pojedete?”
Uzdahnula je sa očajanjem. „Devojke su ga već nazvale Hamlet. Zar očekuješ
da pojedemo kućnog ljubimca, Vestone?”
„Ja bih ga pojeo kad bi se pretvorio u slaninu.” Vest je zastao kad je video
izraz zgranutosti na njenom licu. „Dobro, de, vratiću ga seljaku kad prestane da
pije mleko”, predložio je.
„Ne možeš...”
Podigao je ruku da je prekine. „Kasnije ćeš moći da mi pridikuješ, sada
nemam vremena. Idem na stanicu Alton, ne smetn da zakasnim na voz.”
„Voz? Kuda ćeš?”
Vest ju je zaobišao i pošao ka ulaznim vratima. „Juče sam ti rekao. Znao sam
da ne slušaš.”
Ketlin ga je ljutito pogledala i pošla za njim, pomislivši kako bi mu bila dobra
kazna da se u kući Rejvenelovih više ne služi slanina.

~ 78 ~
 Knjige.Club Books
Zastali su ispred prednjeg salona u kome su radnici skidali podne daske i s
treskom ih bacali. Zvuci udaranja čekićem neprestano su odzvanjali.
„Juče sam lepo rekao” naglasio je Vest glasnije da bi nadglasao buku, „da
idem u posetu jednom čoveku u Viltširu koji je uzeo zemlju u zakup da isproba
savremene metode obrade.”
„Koliko dugo ćeš biti odsutan?”
„Tri dana”, veselo je odgovorio. „Nećeš stići da me se uželiš.”
„Ne bih te se uželela koliko god da se zadržiš.” Međutim, Ketlin ga je
zabrinuto posmatrala dok mu je batier pomagao da stasa šešir i obuče kaput. Kad
se vrati, pomislila je, ponovo će morati da mu se suzi odeća jer je sigurno izgubio
još nekoliko kilograma. „Ne zaboravi na redovne obroke dok budeš odsutan”,
upozorila ga je. „Ako nastaviš da propuštaš večeru, uskoro će te pomešati sa
strašilom.”
Neprekidno jahanje prostranim imanjem, šetnja po njivama, pomaganje
zakupcima da poprave kapiju ili vrate odlutalu ovcu, značajno je promenilo Vesta.
Toliko je smršao da mu je odeća visila. Njegovo lice i vrat više nisu bili otečeni,
pa su linije njegovih obraza i vilice sada bile snažnije i naglašenije. Boravak
napolju vratio mu je rumenilo i izgledao je nekoliko godina mlađe, a dašak
vitalnosti zamenio je njegovu pospanu nezainteresovanost.
Vest ju je ovlaš poljubio u čelo. „Doviđenja, Atila”, nežno je rekao. „Potrudi
se da ne maltretiraš druge u mom odsustvu.”
Kad je Vest otišao, Ketlin je otišla u sobu glavne služavke, koja se nalazila
pored kuhinje. Bio je to naporan dan kada se veš razvrstavao, kuvao, prao, ispirao
i prostirao u vešernici, koja je bila spojena sa praonicom. Ketlin i gospođa Čerč
trebalo je da sačine spisak stvari i naruče neophodno.
Tek što su počele da razgovaraju o narudžbi novih kecelja za služavke,
pojavio se batler Sims.
„Izvinjavam se, gospođo.” Simsov glas bio je odmeren, ali njegovo lice bilo
je naborano od nezadovoljstva. „Jedan zakupac i njegova supruga - gospodin i
gospođa Vuten - mole da vide gospodina Rejvenela. Rekao sam im da je
otputovao, ali oni neće da odu. Kažu da je stvar hitna. Želeo sam da Vas obavestim
pre nego što kažem slugi da ih otera.”
Ketlin se namrštila. „Ne, to ne smete da uradite. Vutenovi ne bi dolazili da
nemaju dobar razlog. Molim Vas, uvedite ih u salon, a ja ću ih tamo sačekati.”
„Plašio sam se da ćete to reći”, mrzovoljno je rekao Sims. „Moram se
usprotiviti, gospođo, jer ste udovica u žalosti i niko ne bi trebalo da Vas
uznemirava.” Plafon se zatresao od lupnjave sa sprata.
„Zaboga!” povikala je glavna služavka.
Ketlin je obuzdala smeh i pogledala batlera.
„Uvešću Vutenove”, povukao se.

~ 79 ~
 Knjige.Club Books
Kad je Ketlin ušla u salon, primetila je da je mladi par bio uznemiren. Oči
gospođe Vuten bile su otečene i suzne, a lice njenog muža bledo od zabrinutosti.
„Nadam se da niko nije bolestan ili povređen”, kazala je Ketlin.
„Nije, gospođo”, odgovorio je gospodin Vuten, njegova supruga se naklonila.
Nervozno je pomerao kapu dok je objašnjavao kako je jedan od nadničara koje je
angažovao, sreo dvojicu nepoznatih muškaraca koji su se predstavili kao
zastupnici kompanije za gradnju železnice. „Rekli su da premeravaju teren”,
nastavio je Vuten. „Kad sam pitao po čijem odobrenju, rekli su da im je dozvolu
dao lord Trenir lično.” Glas mu je zadrhtao. „Kazali su da će zemlja koju koristim
biti prodata preduzeću koje gradi železnicu. Otišao sam do gospodina Karla, ali
on o tome ne zna ništa.” Oči su mu zasuzile. „Nastavio sam da radim na toj zemlji
posle mog oca, gospođo. A sada će oni na njoj sagraditi prugu, preorati
moje njive, a mene i moju porodicu oterati iz doma ne mareći...” Nastavio bi, ali
gospođa Vuten je počela da jeca,
Zaprepašćena, Ketlin je odmahnula glavom. „Gospodin Rejvenel mi ništa nije
rekao, a lord Trenir ne bi preduzeo ništa slično, a da se prethodno nije posavetovao
sa svojim bratom. Sigurna sam da je to neproverena glasina.”
„Znali su da mi ističe najam”, rekao je gospodin Vuten dok mu je
pogled nemirno lutao. „Znali su u dan i rekli su mi da ugovor neće biti
obnovljen,” Ketlin je zaćutala.
Šta to Devon namerava? Sigurno ne može biti toliko bezdušan i okrutan da
proda zemlju zakupca, a da ga ne obavesti. „Saznaću o čemu se radi”, odlučno je
rekla. „Za sada nema razloga za brigu. Gospodin Rejvenel čvrsto drži stranu
zakupcima, a on ima uticaj na lorda Trenira. Dok se gospodin Rejvenel ne vrati,
a vraća se za tri dana, savetujem vara da nastavite kao i do sad. Gospođo Vuten,
morate prestati da plačete - tolika uznemirenost nije dobra za bebu”
Vutenovi su otišli, mada im Ketlinine reči nisu donele utehu. Ona je brzo
otišla u radnu sobu i sela za veliki sto. Ljutito je uzela pero, otvorila mastionicu i
napisala Devonu oštro pismo kojim ga je obavestila o situaciji i zahtevala da joj
kaže šta se događa.
Za svaki slučaj, skoro otvoreno mu je zapretila pokretanjem sudskog postupka
u ime Vutenovih. iako advokat ne bi tu ništa mogao da učini pošto je Devon imao
sva prava da proda bilo koji deo svog imanja, njena pretnja će mu svakako privući
pažnju.
Presavila je papir, stavila ga u kovertu i pozvala slugu da odnese pismo
telegrafisti u lokalnoj pošti. „Želim da ovo smesta bude poslato”, rekla mu je.
„Recite poštaru da je krajnje hitno.”
„Hoću, gospođo.”
Kad je sluga otišao, na vratima se pojavila glavna služavka. „Lejdi Trenir”
rekla je uznemireno.

~ 80 ~
 Knjige.Club Books
„Gospođo Gerč”, rekla je Ketlin. „Kunem se da nisam zaboravila inventar i
kecelje.”
„Hvala, gospođo, ali nisam zato došla. U pitanju su radnici. Završili su sa
postavljanjem cevi u glavnom kupatilu.”
„To su dobre vesti, zar ne?”
„Trebalo bi da jesu - ali sada su počeli sa preuređenjem još jedne sobe na
spratu, od koje takođe prave kupatilo, i moraju da sprovedu cev ispod poda u
Vašoj sobi.”
Ketlin je skočila. „Vi to pokušavate da kažete da su muškarci ušli u moju
spavaću sobu? Niko mi nije rekao da će do toga doći.”
„Glavni vodoinstalater i stolar kažu da je to jedini način da se posao obavi.”
„Neće moći!”
„Već su bez pitanja podigli neke daske s poda.”
Ketlin je u neverici odmahnula glavom i uzdahnula. „Pošto je pod već
podignut, šta je - tu je. Valjda ću moći izdržim jedno poslepodne.”
„Gospođo, kažu da će radovi trajati nekoliko dana, možda čak i celu
nedelja” Zinula je od zaprepašćenja. „Gde ću da spavam i da se oblačim dok se
moja soba rastura?”
„Već sam rekla služavkama da odnesu Vaše stvari u glavnu spavaću sobu”,
odgovorila je gospođa Čerč. „Lordu Treniru nije potrebna pošto je on u
Londonu.”
To nimalo nije popravilo Ketlinino raspoloženje. Mrzela je glavnu spavaću
sobu, prostoriju u kojoj je poslednji put videla Tea pre nego što je nastradao,
prostoriju u kojoj su se strahovito posvađali i u kojoj mu je Ketlin rekla ono zbog
čega će se kajati do kraja života. Mračna sećanja sablasno su visila po ćoškovima
te sobe nalik zlim noćnim utvarama.
„Ima li neka druga soba koju bih mogla da koristim?” pitala je.
„U ovom trenutku nema. Radnici su podigli pod u još tri sobe.” Glavna
služavka je oklevala, shvatajući razlog Ketlinine odbojnosti. „Reći ću služavkama
da provetre spavaću sobu u istočnom krilu i dobro je očiste - mada su te prostorije
toliko dugo bile zatvorene da će biti potrebno dobro zasukati rukave da bi bile
spremne za upotrebu.”
Ketlin je uzdahnula i sela. „Znači sva je prilika da ću večeras morati da
spavam u glavnoj spavaćoj sobi.”
„Prvi ćete probati novu bakarnu kadu”, rekla je glavna služavka glasom kao
da nudi bombonu ljutitom detetu.
Ketlin se blago osmehnula.

Ispostavilo se da joj je kupanje u bakarnoj kadi toliko prijalo da se gotovo

pomirila sa činjenicom da će spavati u glavnoj spavaćoj sobi. Ne samo da je kada
~ 81 ~
 Knjige.Club Books
bila dublja od svake druge u kojoj se ikada kupala, nego je imala i zaobljen naslon
na koji je mogla udobno da smesti glavu. Bila je to prva kada u kojoj je mogla da
se nasloni i do vrata uroni u vodu. Osećaj je bio božanstven.
Ležala je u kadi dokle god je mogla, uživala je i opuštala se dok voda nije
počela da se hladi. Zatim je Klara, njena lična služavka, došla da je umota u
mekani peškir i obuče joj čistu belu spavaćicu.
Sela je u visoku fotelju pored kamina i shvatila da je preko njenog naslona
bio prebačen šal veselih boja. Uzela ga je i uživala u prijatnosti mekog kašmira.
Pogledala je veliki krevet sa izrezbarenim drvenim svodom postavljenim na četiri
ukrasna stuba.
Jedan pogled bio je dovoljan da uništi svu prijatnost izazvanu kupanjem.
Nije želela da spava u tom krevetu sa Teom nakon debakla njihove prve
bračne noći. Setila se njegovog nerazgovetnog i ljutitog glasa.
Uradi ono što ti je rečeno, zaboga. Lezi i prestani da otežavaš... Ponašaj se
kao žena, dođavola...

Ketlin je ujutro bila iscrpljena, a i njene zakrvavljene oči bile su oivičene

tamnim podočnjacima. Pre nego što se zaputila u konjušnicu, potražila je glavnu
služavku, koja je stajala pored ormarića sa začinima. „Gospođo Čerč, oprostite
što Vam smetam. Želim da proverite da li druga spavaća soba može da mi se
spremi do večeras. Ne želim da ikada više kročim u onu sobu - radije bih s
gomilom divljih mačaka spavala u poljskom toaletu.”
Glavna služavka ju je zabrinuto pogledala. „U redu, gospođo. Devojke već
čiste sobu koja gleda na vrt sa ružama. Tresu tepihe i ribaju pod.”
„Hvala Vam.”
Ketlinino raspoloženje se popravilo čim je kročila u konjušnicu. Jahanje
ujutru prijalo je njenoj duši. Ušla je u prostoriju za sedlanje, skinula suknju za
jahanje i okačila je o zid.
Dame su obično, da bi izbegle grebanje, ispod suknje za jahanje nosile
pantalone od jelenske kože ili vune. Međutim, nije bilo pristojno da jedna dama
nosi samo pantalone, kao što je to činila Ketlin.
Međutim, Asada još nije dresirala dovoljno da bi mogla da sedne u sedlo sa
nogama na istoj strani. Odlučila je da vežba sa njim tako što će propisno sedeti u
sedlu, što je bilo mnogo sigurnije ukoliko konj pokuša da je zbaci. Lepršava
suknja za jahanje često je umela da zapne za konjsku opremu i nisko granje ili se
zapetlja u noge konja.
Ketlin je bilo veoma neprijatno kad je prvi put izašla u pantalonama.
Konjušari su je zaprepašćeno posmatrali kao da je izašla gola. Međutim, gospodin
Blum, koji je više brinuo o sigurnosti nego o pristojnosti, odmah joj je dao svoj
pristanak. Konjušari su se ubrzo navikli na Ketlininu nesvakidašnju pojavu i više

~ 82 ~
 Knjige.Club Books
nisu marili za to. Tome je sigurno doprinela i činjenica da je bila veoma mršava -
bez ženskih oblina teško da bi mogla biti optužena da ikoga izaziva.
Asad je bio savitljiv i sarađivao je tokom dresure, pokreti su mu bili izvrsni,
a skoncentrisanost savršena. Ketlin je odlučila da izvede arapskog konja na
obližnji, ograđen pašnjak. Toliko dobro je to prihvatio da je rešila da produži
jutarnji trening.
Ketlin je bila umorna, ali zadovoljna nakon treninga. Vratila se u kuću i
krenula zadnjim stepenicama. Kad je bila već skoro pri vrhu, shvatila je da je
zaboravila suknju u konjušnici. Kasnije će poslati slugu da je donese. Dok je išla
prema glavnoj spavaće, sobi, morala je da se nasloni na zid dok su tri radnika
prolazila hodnikom noseći bakarne cevi. Kada je primetio Ketlinine pantalone,
jedan radnik samo što nije ispustio cevi iz ruku, a drugi ga je opomenuo da ne pilji
i da nastavi.
Ona se zacrvenela i otrčala u sobu. Odmah je otišla do otvorenih vrata kupatila
pošto Klare nije bilo na vidiku. Uprkos njenom prigovaranju na velike troškove
koje je izazvalo uvođenje vode u kuću, morala je da prizna kako je divno u svakom
trenutku imati toplu vodu, bez potrebe da je donose služavke. Kada je ušla u
kupatilo zatvorila je vrata.
Vrisnula je primetivši da neko leži u kadi.
„Gospode!” Rukama je pokrila lice.
Međutim, sliku vlažnog i nagog Devona Rejvenela više nije mogla da potisne
iz svojih misli.

~ 83 ~
 Knjige.Club Books

Jedanaesto poglavlje

To nije bilo moguće. Devon je trebalo da bude u Londonu! Njena mašta se

poigravala s njom... priviđalo joj se. Ipak, u vazduhu su se osećali toplota i
vlažnost i prožimao ga je miris koji je sigurno pripadao njemu... jak, čist miris
kože i sapuna.
Ketlin je zabrinuto razdvojila prste tek toliko da proviri.
Devon je ležao oslonjen o naslon bakarne kade i posmatrao je sa sarkastičnom
radoznalošću. Topla vodena para obavijala ga je poput izmaglice. Kapi vode
slivale su se sa snažnih mišića njegovih ruku i ramena i presijavale se na tamnim
maljama njegovih grudi.
Ketlin se okrenula ka vratima, dok joj se u glavi vrtelo kao da je na ringišpilu.
„Šta Vi radite ovde?”, uspela je da ga upita.
Njegov ton bio je zajedljiv. „Stigao mi je Vaš poziv.”
„Moj... moj... mislite na telegram?” Bilo je teško naći razumnu misao u
sluđenom umu. „To nije bio poziv”.
„Tako je zvučalo.”
„Nisam očekivala da ću Vas tako brzo videti. Pogotovo ne u ovom izdanju!”
Pocrvenela je kad se grohotom nasmejao.
Očajnički želeći da pobegne, uhvatila je kvaku, metalni, nedavno postavljen
predmet, i povukla. Međutim, vrata su ostala zatvorena.
„Gospođo”, iza sebe je čula Devonov glas, „predlažem Vam da...”
Uspaničena, nije obraćala pažnju na njega, već je mahnito stiskala kvaku.
Drška se najednom odvalila, a Ketlin se zateturala. Zaprepašćena, posmatrala je
slomljen komad metala u svojoj ruci.
Na trenutak je zavladala tišina.
Devon je grubo pročistio grlo. U njegovom glasu čuo se prigušen smeh. „To
je kvaka iz Norfolka. Prvo palcem treba da se pritisne dugme, a zatim se povuče
drška.”
Ketlin je pritiskala dugme koje je stajalo na ploči, udarajući dok vrata nisu
počela da se tresu.
„Draga...” Devon se toliko smejao da je jedva govorio. „To... to neće
pomoći.”

~ 84 ~
 Knjige.Club Books
„Ne oslovljavajte me tako”, rekla je dok je stajala okrenuta leđima ka njemu.
„Kako da izađem odavde?”
„Moj sobar je otišao po peškire. On će otvoriti vrata sa spoljne strane.”
Uzdahnuvši od očajanja, Ketlin se naslonila čelom na drvenu ploču. „On ne sme
da zna da sam ovde sa Vama. To bi mi uništilo ugled.”
Čula je lagano slivanje vode niz kožu.
„On ništa neće reći. Diskretan je.”
„Nije.”
Zvuci slivanja vode su utihnuli. „Zašto to kažete?”
„On slugama neprestano daje povoda za priče o Vašim bivšim nestašlucima.
Po rečima moje služavke, raspreda se nepristojna priča o Vašoj zabavi sa nekom
devojkom iz nekog kluba.” Zastala je pre nego što je ljutito dodala: „Odevenom
u perje.”
„Dođavola!” promrmljao je Devon. Ponovo se čulo šljapkanje vode. Ketlin je
i dalje stajala oslonjena o vrata, svaki mišić joj je bio napet. Devonovo nago telo
bilo je tek nekoliko metara od nje, u istoj kadi u kojoj se ona sinoć kupala. Nije
mogla da odagna pomisao na njegovu mokru kosu i penu od sapuna na njegovoj
koži.
Pazeći gde gleda, spustila je kvaku na pod. „Zašto se tako rano kupate?”
„Došao sam vozom, a u Altonu sam unajmio kočiju. Na putu ka Everzbiju
jedan točak se razglavio. Morao sam da pomognem vozaču da ga namesti. Gadan,
prljav posao.”
„Zar niste mogli da zamolite sobara da to učini, a ne Vi?”
Začuo se smeh. „Saton ne može ni točak da podigne. Ruke su mu tanke kao
prut.”
Namrštila se i prstom je prešla preko vlage koja je prekrila vrata. „Niste
morali da dojurite u Hempšir.”
„Pretnja advokatima i sudom me je ubrzala”, ozbiljno je rekao. Možda je njen
telegram bio dramatičan. „Nije mi bila namera da mešam advokate. Samo sam
htela da privučem Vašu pažnju.”
Njegov odgovor bio je ljubazan. „Vi neprestano privlačite moju pažnju.”
Ketlin nije znala kako to da protumači. Međutim, pre nego što je stigla da pita,
čulo se kako sa suprotne strane neko pokušava da otvori vrata.
Ketlin je razrogačila oči. Pritisla je vrata, a nervi su joj igrali. Iza sebe je
začula prskanje. Devon je izašao iz kade i rukom pritisnuo vrata da se ne otvore.
Drugom rukom joj je prekrio usta. Za tim nije bilo potrebe - Ketlin nije mogla ni
da bekne.
Celo telo joj je zadrhtalo kad je osetila telo krupnog, vrelog muškarca iza sebe.
„Gospodine?” začuo se zbunjeni glas sobara.

~ 85 ~
 Knjige.Club Books
„Zaboga, jesi li zaboravio da kucaš?” ljutito je pitao Devon. „Ne upadaj mi u
sobu osim ako ne dolaziš da mi kažeš da gori kuća.”
Ketlin se pitala hoće li se onesvestiti. Bila je sasvim sigurna da bi lejdi Bervik
očekivala to od nje u ovoj situaciji. Nažalost, sve vreme je bila sasvim svesna.
Zaljuljala se jer je izgubila ravnotežu, a njegovo telo odmah je reagovalo, pružilo
joj je oslonac. Celim telom se privio uz nju, a topla voda je skvasila njeno jahaće
odelo. Nozdrve su joj ispunili mirisi sapuna i vrućine. Srce joj je zapinjalo svakim
otkucajem; kucalo je te preslabo, te prejako. Odjednom je tuklo ubrzano kao da
će iskočiti iz grudi.
Imala je vrtoglavicu, pa je naslonila glavu na dugu, snažnu ruku koja je držala
vrata. Koža mu je bila tamna, sigurno je lako crnela na suncu. Na jednom je prstu
imao svežu ogrebotinu - verovatno od dizanja točka, pomislila je. Nokti su mu
bili kratki i besprekorno čisti, a na dva prsta nazirale su se mrlje od mastila.
„Izvinite, milorde”, rekao je sobar. A sa naglašenim poštovanjem koje je
odavalo sarkazam, dodao je: „Ranije niste bili tako stidljivi.”
„Sada sam plemić”, rekao je Devon. „Mi ne volimo da se šepurimo onim što
posedujemo.”
Toliko se privio uz nju da je Ketlin osetila kako joj vibriranje njegovog glasa
prožima telo. Bio joj je sasvim blizu... vitalan, potentan muškarac... taj osećaj joj
je bio stran i zastrašujući... i neopisivo prijatan. Njegovo disanje i vrelina
njegovog tela koju je osećala na svojim leđima izazvali su neobičan osećaj
nervoze u njenom stomaku.
„...Postoji mala zabuna u vezi sa Vašim prtljagom”, rekao mu je Saton. „Jedan
sluga ga je uneo u kuću, kako sam mu rekao, ali gospođa Čerč mu je kazala da ga
ne unosi u glavnu spavaću sobu, jer u njoj trenutno boravi lejdi Trenir.”
„Ona? Je li ti gospođa Čerč objasnila zašto je lejdi Trenir zauzela moju sobu?”
„Radnici postavljaju cevi ispod poda u njenoj sobi. Čuo sam da lejdi Trenir
nije oduševljena situacijom. Jedan sluga je rekao da je čuo kako se kune da će Vas
fizički povrediti.”
„Vrlo neprijatno” U Devonovom glasu začuo se prizvuk veselosti. U kosi je
osetila dodir njegove brade kada su mu se usne razvukle u osmeh. „Žao mi je što
sam je doveo u neprikladnu situaciju.”
„Situacija i nije tako strašna, milorde. Lejdi Trenir je prestala da koristi glavnu
spavaću sobu odmah nakon grofove pogibije i otada nijednu noć nije u njoj
prespavala. Do sada. Sudeći po rečima jednog sluge...”
Ketlin se ukočila.
„Ne moram da znam razlog”, prekinuo ga je Devon. „To je stvar lejdi Trenir,
a ne naša.”
„Da, gospodine”, rekao je sobar. „Da se vratimo na naš problem. Sluga je
odneo Vaš prtljag u jednu sobu na spratu, ali niko ne zna u koju.”

~ 86 ~
 Knjige.Club Books
„Da li se iko setio da ga pita?” ironično je rekao Devon.
„Ne možemo ga naći. Lejdi Pandora i lejdi Kasandra su ga poslale da nađe
prase koje se izgubilo.”
Devonovo telo je postalo napeto. „Jesi li ti to rekao prase?”
„Da, milorde. Ono je novi kućni ljubimac.”
Devonova ruka nežno je skliznula s Ketlininih usana. Vrhovima prstiju
dodirnuo joj je bradu i lagano je pomilovao. „Postoji li neki razlog zbog koga
stoku držimo u...”
Ketlin se okrenula i pogledala ga upravo u trenutku kad je spustio glavu.
Usnama joj je okrznuo slepoočnicu, izazvavši tim slučajnim dodirom potpunu
pometnju svih njenih čula.
„... kući?” Devon je dovršio pitanje. Glas mu je bio promukao. Uhvatio je
metalnu ploču na vratima da se ne bi ponovo zatvorila.
„Teško da treba da naglasim da je u pristojnim kućama nezamislivo
postavljati takva pitanja”, ozbiljno je rekao Saton. „Hoćete li da Vam
dodam peškire kroz vrata?”
„Ne, ostavi ih sa druge strane. Uzeću ih kada budem spreman.”
„Da ih spustim na pod?”, užasnuo se Saton. „Milorde, dozvolite da ih stavim
na stolicu.” Čulo se kako Saton prenosi lagan komad nameštaja.
Ispod teških kapaka, Ketlin je primetila da je Devon toliko snažno pritiskao
vrata da mu je palac pobeleo. Njegova šaka i ruka bile su napete. Kako je samo
bio topao i kako su je čvrsto pridržavale njegove grudi i ramena. Jedino je pri dnu
kičme osećala pritisak njegovog tela. Bio je snažan i nije popuštao. Vrpoljila se,
tražeći udobniji položaj. Devon je uzdahnuo i uhvatio je za desni kuk da je smiri.
Najednom je shvatila šta ju je toliko pritiskalo.
Osetila je napetost i borila se da ne zacvili. Nestala je mučna vrelina i ustupila
mesto hladnoći, celo telo joj je drhtalo. Povrediće je. Napašće je.
Brak ju je naučio da muškarci zaborave sve obzire kad se uzbude. Izgube
kontrolu i pretvore se u zveri.
Očajnički je razmišljala koliku pretnju bi Devon mogao da predstavlja, koliko
daleko bi mogao da ode. Ako je povredi, vrištaće. Odupreće mu se bez obzira na
posledice koje bi mogle nastati za nju i njen ugled.
Stavio je ruku na njen struk - osetila je njegov dodir čak i preko korseta -
nežno ju je milovao, kao da smiruje uplašenog konja. Osetila je pritisak u ušima
kada je čula slugu kako pita da li da se prtljag donese u glavnu spavaću sobu.
Devon je odgovorio da će posle da odluči. Trenutno samo treba da mu donese
odeću. Sluga je poslušao.
„Otišao je”, rekao je Devon nakon nekoliko trenutaka. Duboko je uzdahnuo i
polako izdahnuo, a zatim spustio dugme na bravi da se vrata ne zatvore. „Iako me

~ 87 ~
 Knjige.Club Books
niko nije pitao u vezi sa prasetom”, rekao je „nisam ni za jednog kućnog ljubimca
koji može da me prestigne u kilaži.”
Pošto se pripremila za napad, Ketlin je nesigurno zatreptala. Nimalo se nije
ponašao kao podivljala zver, što ju je zbunilo.
Devon ju je uhvatio za bradu i podigao je, nateravši je da ga pogleda. Nije
mogla da izbegne njegov smiren i ispitivački pogled i shvatila je da joj od njega
ne preti nikakva opasnost.
„Pametnije će biti da skrenete pogled”, savetovao joj je, „ako ne želite da
vidite jednog krupnog i golog Rejvenela. Idem po peškire.”
Ketlin je klimnula glavom i zažmurila dok je on izlazio iz kupatila.
Čekala je pokušavajući da sredi misli. Međutim, čula su joj još poigravala od
dodira njegovog uzbuđenog tela.
Jednom prilikom, ne tako davno, sa lordom i lejdi Bervik i njihovim ćerkama
posetila je Narodni muzej. Dok su tražili eksponate iz Južnog mora koje je
prikupio legendarni istraživač Džejms Kuk, prošli su pored galerije sa
italijanskim skulpturama na čijim vratima su stajale statue dva naga muškaraca.
Jedan gipsani smokvin list kojim su, po naredbi direktora muzeja, prekriveni
osetljivi delovi na statuama, pao je i razbio se. Lejdi Bervik se užasnula i brzo
sklonila Ketlin i ćerke dalje od tog uvredljivog tela od mermera... Ipak, ne pre
nego što su videle upravo ono što je smokvin list trebalo da sakrije.
Ketlin je bila zaprepašćena, ali i radoznala. Divila se načinu na koji je
umetnost oblikovanja skulpture i hladan mermer učinila stvarnim: na skulpturi su
se videle vene, primećivala ranjivost, bila je glatka, osim na malom mestu u
međunožju. Stidljiva, neupadljiva izbočina teško da je bila vredna pometnje koju
je lejdi Bervik stvorila.
Međutim, prve bračne noći, Ketlin je videla i osetila dovoljno da shvati da je
pravi, živi muškarac mnogo obdareniji od mermerne statue iz muzeja.
A ovaj pritisak Devonovog tela...
Žalila je što nije mogla da ga osmotri.
Odmah je prekorila sebe zbog te pomisli. Ipak... nije mogla da obuzda
radoznalost. Kakva bi šteta mogla biti ako malo izviri? Ovo joj je bila jedina
prilika da vidi muškarca onakvim kakvim ga je Bog stvorio. Prišla je odškrinutim
vratima i oprezno provirila.
Kakav prizor... zdrav, vitalan muškarac u naponu snage. Snažan i mišićav...
varvarski, a opet lepo. Na sreću, nije gledao u njenom pravcu, pa nije mogao da
je primeti. Brisao je kosu dok sa njegovih gustih lokni nije prestala da kaplje voda,
a zatim je snažno istrljao ruke i grudi. Leđa su mu bila snažna i na njima se isticala
brazda koju je pravio kičmeni stub. Snažna ramena bila su zategnuta kad ih je
prekrio peškirom. Ruke, noge i gornji deo njegovih grudi bili su izrazito maljavi,
kao i međunožje. Iz kratkog pogleda na njegovu muškost... zaključila je da je bila

~ 88 ~
 Knjige.Club Books
slične veličine kao kod njenog supruga. Možda malo krupnija. Vrlo nezgodan deo
tela. Kako su, zaboga, muškarci jahali?
Rumena u licu, sakrila se iza vrata da Devon ne primeti da ga posmatra.
Ubrzo je čula kako se približava, pod je škripao pod njegovim koracima. Kroz
odškrinuta vrata joj je pružio suvi peškir. Zahvalno ga je uzela i obmotala ga oko
sebe.
„Jeste li dovoljno obučeni?” naterala se da ga pita.
„Sumnjam da bi iko ovo nazvao dovoljnim.”
„Želite li da uđete ovamo?”, nevoljno mu je ponudila. Kupatilo je bilo toplije
od sobe.
„Ne.”
„Ali tu je hladno.”
„Upravo tako”, glasio je njegov grub odgovor. Sudeći po njegovom glasu,
stajao je tik do vrata. „Nego, da Vas pitam, šta ste to, zaboga, obukli?”
„Svoje odelo za jahanje.”
„Čini mi se da mu nešto nedostaje.”
„Ne nosim suknju dok jašem Asada.” Pošto ništa nije odgovorio, dodala je:
„Gospodin Bluma mi je dozvolio da budem u pantalonama. Kaže da lako može
da me pomeša sa momcima iz konjušnice.”
„Sigurno je slep. Nijedan muškarac koji ima oči ne može da pomisli da ste
momak.” Devon je zastao. „Od sada, ili ćete jahati u suknji ili uopšte nećete
jahati.”
„Molim?” pitala je u neverici. „Vi to meni naređujete?”
„Neko mora, kad se neprimereno ponašate.”
„Vi meni držite lekciju o ponašanju, licemeru?”
„Pretpostavljam da ste u konjušnici naučili tako da se izražavate.”
„Ne, naučila sam od Vašeg brata”, uzvratila mu je.
„Izgleda da nije trebalo toliko dugo da odsustvujem iz Everzbija”, čula je kako
gunđa. „Cela kuća je u rasulu.”
Ketlin više nije mogla da se uzdrži, pa je otvorila vrata i ljutito ga pogledala.
„Vi ste doveli radnike”, kazala mu je.
„Radnici su najmanji problem. Ovde je potrebna čvrsta ruka.”
„Ako ste toliko nerazumni da verujete da čvrstom rukom mene možete...”
„Upravo bih počeo od Vas”, uzvratio joj je.
Ketlin bi mu oštro odgovorila, ali zubi su počeli da joj cvokoću. Iako je
obrisala peškirom svoju odeću, ona je i dalje bila vlažna.
Devon je primetio da joj je neprijatno, pa se osvrnuo po sobi pogledom tražeći
čime će je ogrnuti. Iako joj je bio okrenut leđima, odlično je znala kada je primetio
šal na naslonjači pored kamina.
~ 89 ~
 Knjige.Club Books
Progovorio je drugačijim glasom. „Niste ga ofarbali.”
„Dajte mi to.” Ketlin je ispružila ruku.
Devon ga je uzeo. Na licu mu je zaigrao osmeh. „Često ga nosite?”
„Dajte mi moj šal, molim Vas.”
Devon joj ga je polako pružio. Trebalo je da mu bude neprijatno jer nije bio
obučen, ali izgleda da mu ni najmanje nije smetalo. Šepurio se kao kakav paun
bez stida!
Ketlin je zgrabila šal čim joj je bio nadohvat ruke.
Bacila je vlažan peškir i uvila se u šal. Meka vuna odmah ju je ugrejala.
„Nisam mogla da ga uništim”, nevoljno je rekla. Bila je u iskušenju da mu kaže
da iako je poklon bio neprikladan... zapravo, dopadao joj se. Bilo je dana kada se
pitala da li je crnina koju je nosila uticala na njeno melanholično raspoloženje i
odmah bi se osećala bolje kad bi ogrnula taj prelepi šal. Nijedan poklon je nikada
nije tako obradovao.
Nije to mogla da mu kaže, mada je htela.
„Divno ti stoje te boje, Ketlin” Glas mu je bio dubok i nežan.
Osetila je peckanje po licu. „Ne obraćajte mi se tako neformalno.”
„Naravno”, Devon je pogledao svoje telo umotano u peškir, „trenutak je kao
stvoren za formalnost.”
Pogrešila je što je pratila njegov pogled i snažno se zarumenela dok je
posmatrala... guste tamne malje na njegovim grudima, mišiće na stomaku koji kao
da su isklesani od mahagonija.
Začulo se kucanje na vratima. Ketlin se sakrila u kupatilo poput kornjače koja
se povlači u svoj oklop.
„Uđi, Satone”, čula je Devona da kaže.
„Vaša odeća, gospodine.”
„Hvala. Spusti je na krevet.”
„Ne treba Vam pomoć?”
„Danas ne.”
„Sami ćete se obući?”, zbunjeno je pitao sluga.
„Čuo sam da ima muškaraca koji to rade” sarkastično je odgovorio Devon.
„Možeš da ideš.”
Sluga je strpljivo uzdahnuo. „Da, gospodine.”
Kad su se vrata za njim zatvorila, Devon je rekao: „Dajte mi minut. Brzo ću
se obući.”
Ketlin nije odgovorila. Sa očajanjem je pomislila kako više nikada neće moći
da ga pogleda, a da se ne seti šta se nalazi ispod te elegantne odeće.
Dok je odeća šuškala, Devon je rekao: „Možete da koristite glavnu spavaću
sobu, ako želite. Bila je Vaša pre nego što sam ja došao.”
~ 90 ~
 Knjige.Club Books
„Ne, ne želim.”
„Vaša volja.”
Očajnički je htela da promeni temu. „Moramo da razgovaramo o zakupcima”,
rekla je. „Kao što sam spomenula u telegramu...”
„Kasnije. Besmisleno je pričati o tome ako moj brat nije prisutan. Glavna
služavka je rekla da je otišao u Viltšir. Kada se vraća?”
„Sutra.”
„Zašto je otišao?”
„Da se posavetuje sa stručnjakom o savremenim metodama poljoprivrede.”
„Koliko znam svog brata”, rekao je Devon, „verovatnije je da je otišao da
bludniči.”
„Očigledno ga više ne poznajete.” Ne samo da je bila zadovoljna što je mogla
da mu protivreči, nego je bila uvređena zbog Vesta. „Gospodin Rejvenel naporno
radi otkako je stigao ovamo. O zakupcima i njihovoj zemlji naučio je mnogo više
od drugih, pa čak i od nadzornika. Prelistajte izveštaje koje drži u radnoj sobi i
promenićete mišljenje.”
„Videćemo.” Devon je otvorio vrata kupatila. Bio je odeven od glave do pete
u sivo, vuneno odelo. Nije imao kravatu, a manžetne i okovratnik bili su
otkopčani. Na licu je imao izraz ravnodušnosti. „Možete li da mi pomognete?”,
pitao je i pružio ruku.
Ketlin je neodlučno ispružila ruku da zakopča manžetnu na njegovom rukavu.
Prstima je okrznula glatku kožu s unutrašnje strane njegovog zgloba. Svesna da
se trudio da umiri disanje, zakopčala je i drugu manžetnu. Uhvatila je okovratnik
njegove košulje i krenula da ga zakopča malim, zlatnim dugmetom. Kad je
gurnula prste ispod okovratnika, osetila je kako je progutao knedlu.
„Hvala”, rekao je Devon. Glas mu je bio hrapav.
Kad se okrenuo da ode, Ketlin je rekla: „Molim Vas, pazite da niko ne vidi da
izlazite odavde.”
Devon je zastao kod vrata i pogledao je. U očima mu se pojavio onaj poznati
provokativni sjaj. „Ne plašite se. Imam iskustva u diskretnom napuštanju damskih
spavaćih soba.” Osmehnuo se kad se namrštila, pogledao niz hodnik i iskrao se iz
sobe.

~ 91 ~
 Knjige.Club Books

Dvanaesto poglavlje

Devonov osmeh je iščezao čim je napustio sobu. Bez cilja je tumarao

hodnikom zastao kod prozorske niše. Odatle se išlo ka uskom, kružnom stepeništu
koje je vodilo ka sobama posluge i potkrovlju. Tavanica je bila tako niska da je
morao da se sagne kako bi prošao. Stara kuća, poput Everzbi prajorija, decenijama
je trpela mnogobrojna proširenja usled kojih su nastala neobična i neočekivana
mesta. To mu nije bilo posebno drago jer nije cenio ekscentričnost u arhitekturi.
Devon je seo na uzak stepenik, naslonio ruke na kolena i sagao glavu.
Neujednačeno je disao. Nikada slađu patnju nije osetio kao u onom trenutku u
kome se Ketlin onako oslonila na njega. Drhtala je poput tek rođenog ždrebeta
koje je pokušavalo da stane na noge. Nikada u životu nije osetio želju silniju od
one da je okrene ka sebi i strasno je ljubi dok se ne istopi u njegovom naručju.
Tiho je uzdahnuo i protrljao zglob na mestu na kome ga je dotakla. Još uvek
ga je žario kao da je svojim dodirom ostavila žig na njegovoj koži. Šta je ono
njegov sluga hteo da kaže o Ketlin? Zašto nije htela da spava u glavnoj spavaćoj
sobi posle Teove smrti? Sećanje na poslednju svađu sa suprugom sigurno je imalo
veze s tim... Možda je bilo još nečega? Možda joj je prva bračna noć bila
neprijatna. Pristojne mlade žene neretko nisu znale ništa o bračnim dužnostima
sve dok se ne udaju.
Devon nije hteo da razmišlja o veštini svog rođaka u spavaćoj sobi... Ipak, čak
je i Teo trebalo da zna da sa nevinom ženom treba postupati pažljivo i strpljivo...
Nije li tako? Čak je i Teo trebalo da zna da umiri i zavede nervoznu nevestu i
ublaži joj strahove pre nego što se pobrine za sopstveno zadovoljstvo.
Sama pomisao na njih dvoje... na Teove ruke kako dodiruju Ketlin... izazvala
je u njemu dotad nepoznato, neprijatno osećanje. Dođavola, je li to bila...
ljubomora?
Nikada nije bio ljubomoran zbog neke žene.
Devon je tiho opsovao, ustao i prstima prošao kroz vlažnu kosu. Misli o
prošlosti neće promeniti činjenicu da je Ketlin prvo pripadala Teu.
Ali na kraju će biti njegova.
Pribrao se i obišao Everzbi prajori posmatrajući promene koje je kuća
pretrpela od njegove poslednje posete. Vredno se radilo, mnoge prostorije bile su
u raznim fazama prepravke. Do sada je sređivanje imanja koštalo pravo

~ 92 ~
 Knjige.Club Books
malo bogatstvo, a biće potrebno još deset puta više pre nego što se sve dovede u
red. Na kraju je otišao u radnu sobu u kojoj su na stolu stajale knjige prihoda
i rashoda i gomila drugih papira. Prepoznao je uredan rukopis svog brata i uzeo
izveštaj o zaključcima u vezi sa imanjem do kojih je Vest dosad došao.
Bilo mu je potrebno skoro dva sata da ga pročita. Izveštaj je bio mnogo
detaljniji nego što je Devon mogao da očekuje, a činilo se da ni pola nije završeno.
Vest je očigledno obišao sve farme na imanju i detaljno zapisao probleme i brige
svake porodice, stanje dela zemlje koju su koristili, ali i mišljenje o načinima
njene obrade.
Začuvši pokret, Devon se okrenuo i na vratima ugledao Ketlin.
Ponovo je bila u crnini, kosa joj je bila skupljena u pletenicu i podignuta, a
zglobovi prekriveni belim manžetnama. Obrazi su joj bili izrazito rumeni.
Devon bi je pojeo u jednom zalogaju. Međutim, samo ju je ravnodušno
pogledao i ustao. „Haljina”, rekao je pomalo iznenađeno, kao da je bilo neobično
videti je u haljini. „Kuda ćete?”
„U biblioteku na čas sa devojkama. Primetila sam da ste ovde, pa sam se pitala
jeste li pročitali izveštaj gospodina Rejvenela.”
„Jesam. Zadivljen sam njegovim zaključcima. Ali i začuđen, pošto mi je Vest,
neposredno pre nego što je napustio London, savetovao da prodam imanje, sve
zalihe, stoku, čak i bačve.”
Ketlin se osmehnula dok ga je posmatrala. Primetio je kako je smeđa boja
njenih zenica prošarana sitnim, zlatnim nitima. „Veoma mi je drago što to niste
uradili”, tiho je rekla. „Mislim da je i njemu drago.”
Sva napetost koja se javila prilikom njihovog pređašnjeg susreta, vratila se
istog trena toliko snažno da je osetio fizički bol. Njegova muškost je počela da se
budi i Devon je bio vrlo zahvalan što je na sebi imao više slojeva odeće.
Ketlin je sa stola uzela drvenu olovku. Bila je tupa. „Ponekad se pitam...”
Uzela je makaze i počela da guli tanke slojeve drveta, oštreći olovku.
„Šta se pitate?”, promuklo ju je pitao Devon.
Zvučala je zabrinuto kad je odgovorila. „Pitam se šta bi Teo učinio sa
imanjem da nije nastradao.”
„Plašim se da bi se pravio slep dok ne bi bio sateran u ćošak.”
„Zašto? Nije bio glup.”
Potreba da bude pravičan, koju je najednom osetio, naterala je Devona da
kaže: „Nije u pitanju pamet.”
Ketlin je zastala i zbunjeno ga pogledala.
„Teo je odrastao u Everzbi prajoriju”, nastavio je Devon. „Siguran sam da mu
suočavanje sa propadanjem imanja nije bilo prijatno.”
Izraz na njenom licu postao je mekši. „Ipak, Vi se suočavate, zar ne? Zbog
imanja ste promenili ceo svoj život.”
~ 93 ~
 Knjige.Club Books
Devon je ravnodušno slegnuo ramenima. „Nisam imao pametnija posla.”
„Ali nije Vam lako.” Na usnama joj je zaigrao osmeh. „Ponekad to smetnem
s uma.” Spustila je glavu i nastavila da oštri olovku.
Devon ju je gledao, zadivljen kako je oštrila olovku nalik vrednoj učenici.
„Tim tempom”, rekao je nakon nekoliko trenutaka, „ceo dan ćete je oštriti.
Zašto ne uzmete nož?”
„Lord Bervik to nije dozvoljavao - govorio je da su makaze sigurnije.”
„Upravo suprotno. Čudi me da niste odsekli prst do sada. Ostavite makaze.”
Devon je uzeo srebrni perorez iz mastionice sa stola. Izvukao je oštricu i pružio
Ketlin dršku. „Uhvatite nož za dršku.” Namestio joj je prste iako se protivila.
„Olovku uvek držite suprotno od tela dok je oštrite.”
„Zaista nema potrebe... bolje se snalazim sa makazama...”
„Pokušajte. Lakše je. Ne možete ceo život to pogrešno da radite. Protraćeni
minuti mogu se pretvoriti u dane. Nedelje.”
Neočekivano se zakikotala, poput šiparice koju neko zadirkuje. „Ne koristim
olovku tako često”
Devon je stao iza nje i stavio ruke na njene. Dozvolila mu je. Mimo je stajala.
Telo joj je bilo napeto, ali poslušno. Uspostavili su krhko poverenje - koliko god
da je osećala strah od njega, izgleda da je shvatila da je neće povrediti.
Preplavio ga je osećaj zadovoljstva. Bila je sitna i prikladno građena, a
predivan miris ruže, kojim je odisala, ispunio mu je nozdrve. Primetio ga je i
maločas dok ju je držao u naručju... to nije bio težak miris parfema, već lagana
cvetna nota koja se mešala sa svežom hladnoćom vazduha.
„Potrebna su samo četiri reza”, rekao joj je na uho. Klimnula je glavom i
opustila se dok joj je on vešto pomerao ruke. Jedan potez oštricom uredno je
uklonio komad drveta. „Sada odrežite oštre ivice.” Držao ju je za ruke dok su
nožem rezali olovku sve dok nije postala propisno zaoštrena.
Gotovo.
Devon je još jednom udahnuo njen miris, pa ju je polako pustio. Bio je siguran
da će se do kraja života kad god pomiriše ružu, setiti ovog trenutka.
Ketlin je spustila nož i olovku i okrenula se ka Devonu.
Bili su vrlo blizu jedno drugom, nisu se dodirivali, ali nisu bili ni na
pristojnom odstojanju.
Delovala je nesigurno. Zaustila je kao da bi nešto rekla, ali nije mogla da se
seti šta.
U toj napetoj tišini Devonova kontrola je lagano počela da popušta. Nagnuo
se ka njoj i oslonio rukama o sto. Ketlin je morala da se nagne unazad i pridrži se
za njegove ruke da ne bi izgubila ravnotežu. Čekao je da se usprotivi, da ga gurne,
kaže mu da se skloni.

~ 94 ~
 Knjige.Club Books
Ali ona je samo gledala u njega, kao hipnotisana, i teško je disala. Stisak
njenih ruku se pojačavao i popuštao, nalik mački koja se poigrava šapama.
Spustio je glavu i prislonio joj usne na slepoočnicu. Osetio je njenu zbunjenost,
snagu neželjene privlačnosti koju je osećala prema njemu.
Svestan da potpuno gubi kontrolu, naterao je sebe da se uspravi i skloni ruke
sa stola. Uzmakao je, ali Ketlin ga nije puštala. Držala ga je za ruke i zbunjeno
gledala. Gospode... tako bi to izgledalo, njeno telo pratilo bi njegovo bez imalo
truda, kada bi je podigao i ispunio...
Svaki otkucaj srca sve više ga je gurao ka njoj.
Jednom rukom podigao joj je lice, a drugom ju je zagrlio.
Spustila je pogled, a trepavice su na njenoj ružičastoj koži stvorile senke u
obliku polumeseca. Od zbunjenosti i napetosti između obrva pojavila joj se bora,
koju je poljubio pre nego što je spustio usne na njene.
Očekivao je da će se pobuniti, odgurnuti ga. Međutim, ona se opustila i
ispustila uzdah zadovoljstva od koga su ga proželi žmarci. Uhvatio ju je rukama
za bradu i naterao njene usne da se razdvoje. Istraživao ju je, izvlačio slast sa
njenih nevinih, nežnih usana... Ali čim je osetila njegov jezik na svom, odmah se
povukla.
Devon je goreo od želje i nežnosti i prislonio je usne na njeno uvo. „Nemoj,”
šapnuo je, „dozvoli mi da te okusim... da osetim kako si meka iznutra...”
Ponovo ju je ljubio, polako i neopisivo nežno, dok nije razmakla usne i
jezikom dodir nula njegov. Nespretnim pokretima milovala je njegove grudi i
zabacila glavu bespomoćno mu se predajući. Zadovoljstvo je bilo nezamislivo i
oboma podjednako nepoznato. Omamljen od strasti, milovao ju je i pokušavao
čvršće da je privije uz sebe. Osetio je kako joj se telo izvija ispod haljine. Bilo je
čvrsto, uvijeno u krute slojeve tkanine, čipke i korseta. Hteo je sve da pocepa sa
nje... želeo ju je ranjivu i nagu... želeo je usnama da joj dodiruje najskrivenije
delove tela.
Dlanovima je obuhvatio njeno lice i osetio je nešto vlažno.
Bila je to suza.
Devon se ukočio. Podigao je glavu i pogledao Ketlin. Njihovo ubrzano disanje
se mešalo. Oči su joj bile vlažne, a pogled zbunjen. Podigla je prste i oprezno
dotakla usne koje su je pekle.
Prekoreo je sebe. Prebrzo je tražio previše od nje.
Uspeo je da je pusti i odmakne se da bi stvorio neophodnu distancu.
„Ketlin...” glas mu je bio promukao. „Nisam smeo...”
Pobegla je pre nego što je stigao da izusti još nešto.

***

~ 95 ~
 Knjige.Club Books

Devon je sutradan ujutro otišao kočijom na železničku stanicu da sačeka

Vesta. Trgovački gradić Alton je delila duga, glavna ulica u kojoj su se nalazile
uređene prodavnice i kuće sa urednim i lepim fasadama. U gradu se nalazila i
fabrika svile, kao i fabrika hartije. Nažalost, neprijatan miris sumpora najavljivao
je fabriku i pre nego što bi bila primećena. Sluga se približio staničnoj zgradi,
tražeći zaklon od neprijatnog, novembarskog vetra. Devon je bio suviše razdražen
da bi mirno stajao, pa je, sa rukama u džepovima crnog vunenog kaputa, nervozno
šetao peronom. Sutra će morati da se vrati u London. Nije mogao da podnese ni
samu pomisao na tu kuću u kojoj je vladala tišina. Bila je prepuna nameštaja,
a opet, sasvim prazna. Ipak, morao je da ode iz Hempšira. Morao je da se skloni
od Ketlin jer neće uspeti da se uzdrži i ne zavede je mnogo ranije nego što ona za
to bude bila spremna.
Igrao je igru na duge staze i nije smeo da zaboravi tu činjenicu.
Proklet bio period žalosti!
Morao je da se povuče kad je na peronu zavladala gužva - preplavili su ga
putnici koji su u rukama držali karte, ali i ljudi koji su nekoga čekali. Njihove
razgovore i smeh ubrzo je nadglasao zvuk lokomotive, te gromoglasne, šišteće
zveri, koja je pristajala u stanicu.
Voz se zaustavio uz škripu metalnih kočnica, nosači su počeli da iznose
sanduke i ručni prtljag, a putnici su se sporo kretali kroz uskomešanu gomilu.
Ljudi su se sudarali krivudajući u različitim pravcima, putnici koji su zajedno
putovali dozivali su se u toj buci tražeći jedni druge. Devon se gurao kroz masu i
tražio brata. Nije ga pronašao, pa je pogledao slugu, pitajući se da li je on možda
video Vesta. Sluga mu je nešto pokazao i doviknuo, ali njegov glas stapao se sa
ostalim zvucima.
Devon je pošao ka slugi i primetio da je sluga razgovarao sa neznancem u
širokoj odeći, koja je bila kvalitetna, ali delovala je kao da ju je muškarac dobio
od nekoga kome više nije bila potrebna. Bio je mlad i mršav. Imao je gustu, tamnu
kosu koja je vapila za šišanjem. Neverovatno je podsećao na Vesta iz perioda dok
je studirao na Oksfordu, Zapravo...
Dođavola! To je bio njegov brat. To je bio Vest.
„Devone”, iznenađeno je povikao Vest i nasmejao se dok mu je pružao ruku.
„Ti nisi u Londonu?”
Devon nije mogao da se povrati od iznenađenja. Vest je izgledao nekoliko
godina mlađe - imao je zdrav ten, oči su mu bile bistre. Mislio je da ga više nikad
neće videti takvog.
„Ketlin me pozvala”, napokon je rekao.
„Zaista? Zašto?”
„Kasnije ću ti objasniti. Šta ti se dogodilo? Jedva sam te prepoznao.”

~ 96 ~
 Knjige.Club Books
„Ništa. Kako to misliš - a, da, malo sam smršao. Ali to sad nije važno, upravo
sam ugovorio kupovinu vršilice.” Vestovo lice blistalo je od zadovoljstva. Devon
je isprva mislio da je Vest bio sarkastičan.
Moj brat, pomislio je, oduševljen je zbog poljoprivredne mašine. Dok su išli
ka kočiji, Vest je pričao o svom odlasku u Viltšir i sa oduševljenjem govorio šta
je naučio od jednog poljoprivrednika koji je svoju zemlju obrađivao savremenom
tehnikom. Kombinacijom duboke drenaže i parnog pogona uspeo je da udvostruči
prinos na zemlji i dvostruko smanji radnu snagu. Osim toga, želeo je da kupi
mašine najnovije proizvodnje i bio je spreman da vrlo jeftino proda svoju opremu.
„Biće potrebna izvesna ulaganja”, priznao je Vest, „ali ona bi nam se svakako
višestruko vratila. Moram da ti pokažem procene...”
„Već sam video neke od njih. Obavio si ogroman posao.”
Vest je ravnodušno slegnuo ramenima.
Popeli su se u kočiju i seli na sedišta od prijatne kože. „Izgleda da si procvetao
u Everzbi prajoriju”, primetio je Devon kad je kočija krenula.
„Bog zna kako se to desilo. Više nemam ni trenutka mira. Čovek ne može da
sedne i razmisli, a da ga ne zaskoči nekakav razigrani pas ili da mu ne dosađuju
brbljive žene. Uvek se desi neki hitni slučaj - nešto se slomi, eksplodira, sruši...”
„Eksplodira?”
„Imali smo i eksploziju. Peć u prostoriji za sušenje veša nije imala dobru
ventilaciju. Ne moraš da brineš, zid od cigle pretrpeo je najviše štete. Niko nije
bio povređen. Stvar je u tome da je kuća izvrnuta naopačke.”
„Što se onda ne vratiš u London?”
„Ne mogu.”
„Ako te u tome sprečava namera da obiđeš svakog zakupca na imanju, nema
potrebe...”
„Ne, ne radi se o tome. Zapravo... Everzbi prajori mi prija. Neka sam proklet
ako znam zašto.”
„Da li ti prija zbog... nekoga?”, pitao je Devon. Srce mu je zadrhtalo od
sumnje da je Vest želeo Ketlin.
„Svi mi prijaju”, spremno je priznao Vest.
„Niko posebno?”
Vest je zatreptao. „Hoćeš da me pitaš da li to gajim romantična osećanja
prema nekoj od devojaka? Zaboga, ne. Suviše dobro ih poznajem. One su mi kao
sestre.”
„Čak i Ketlin?”
„Ona posebno.” Na Vestovom licu pojavio se zamišljen osmeh. „Mnogo mi
se dopada”, iskreno je rekao. „Teo je odlično izabrao. Ona bi od njega napravila
boljeg čoveka.”
„On je nije zasluživao”, prošaputao je Devon.
~ 97 ~
 Knjige.Club Books
Vest je slegnuo ramenima. „Ne znam koji bi muškarac mogao da je
zaslužuje.”
Devon je snažno stisnuo šaku. „Spominje li Tea?”
„Ne često. Ne znam je li neko odanije nekoga žalio, ali očigledno je da ona
ne žali iz duše.” Kad je primetio Devonov oštar pogled, Vest je rekao: „Poznavala
je Tea nekoliko meseci i sa njim je u braku provela tri dana. Tri dana! Koliko
dugo žena treba da nosi crninu za muškarcem koga je jedva poznavala?
Besmisleno je da društvo insistira na određenom i utvrđenom periodu žalosti, a
ne mari za okolnosti. Zar sve to ne bi trebalo da ide nekim svojim prirodnim
tokom?”
„Svrha društva je da sprečava sve što je prirodno”, ironično je rekao Devon.
Vest se osmehnuo, „Tačno. Ali Ketlin ne pristaje uloga jadne, nesrećne
udovice. Suviše je živa za to. Zato ju je, zapravo, i privukao jedan Rejvenel.”

***

Kad su se vratili u Everzbi, srdačno prijateljstvo između Vesta i Ketlin bilo je

očigledno. Ona ih je čekala u holu dok im je batler skidao šešire i kapute.
Podbočila se rukama o kukove i sumnjičavo posmatrala Vesta. „Jesi li doneo još
koju domaću životinju?” pitala je.
„Nisam ovaj put.” Vest se osmehnuo i poljubio je u čelo.
Devon se iznenadio što je Ketlin taj gest naklonosti prihvatila sasvim
prirodno. „Jesi li naučio onoliko koliko si se nadao?”, pitala je.
„Deset puta više”, odmah joj je odgovorio. „Samo o đubrivima bih mogao
satima da ti pričam.”
Ketlin se nasmejala, ali se Devonu obratila zvanično. „Milorde.”
Iznerviran zvaničnim pozdravom, Devon je samo klimnuo glavom.
Bilo je očigledno da je odlučila da ga drži na odstojanju i pretvara se da se
poljubac između njih nije desio.
„Grof tvrdi da si ga ti pozvala”, rekao je Vest. „Je li ti nedostajalo njegovo
šarmantno društvo ili je razlog druge prirode?”
„Kada si ti otišao, imali smo problem sa Vutenovima", rekla je Ketlin.
„Obavestila sam Trenira i pitala ga zna li nešto o tome.”
„Kakav je to problem bio sa Vutenovima?”, pitao je Vest i pogledao prvo nju,
a zatim njega.
„O tome ćemo razgovarati u biblioteci”, odgovorio je Devon. „Lejdi Trenir,
Vi ne morate biti prisutni, mada...”
„Biću prisutna.” Ketlin se namrštila. „Lično sam obećala Vutenovima da će
se sve rešiti.”

~ 98 ~
 Knjige.Club Books
„Nije trebalo Vas da uznemiravaju”, rekao je Devon. „Trebalo je da
razgovaraju sa mojim bratom ili gospodinom Karlom.”
„Prvo su se obratili gospodinu Karlu”, uzvratila mu je, „ali on nije znao šta
da im kaže. A gospodin Rejvenel nije bio ovde. Jedino su meni mogli da se
obrate.”
„Voleo bih da se od sada ne bavite pitanjima zakupa zemlje. Treba da se
bavite onim Što jedna gazdarica radi. Nosite zakupcima korpe sa hranom kad se
razbole.”
„Vi ste jedan uobraženi...” počela je Ketlin.
„Hoćemo li da se raspravljamo u holu?” brzo ju je prekinuo Vest.
„Pretvarajmo se da smo civilizovani i pođimo u biblioteku.” Uhvatio je Ketlin za
ruku i poveo je. „Ne bi mi smetali čaj i sendviči”, rekao je. „Ogladneo sam
od vožnje vozom. I sama mi neprestano govoriš da moram da jedem, sećaš se?”
Devon je išao za njima. Nije slušao o čemu su pričali. Samo je
smrknuto posmatrao kako se Ketlin i Vest drže podruku. Zašto ju je
dodirivao? Zašto mu je to dozvoljavala? Vratilo mu se nepoznato, otrovno
osećanje i pritislo mu grudi.
Prokleta ljubomora!
„...Gospođa Vuten nije mogla da govori od plača”, ljutito je rekla Ketlin.
„Imaju četvoro dece i sa njima živi stara tetka gospođe Vuten koja ih čuva. Ako
ostanu bez zemlje...”
„Ne brini”, utešno je prošaputao Vest. „Rešićemo to sigurno. Obećavam,”
„Da, ali ako je Trenir doneo tako važnu odluku ne rekavši ništa...”
„Još ništa nije odlučeno”, hladno je dobacio Devon.
Ketlin se osvrnula preko ramena namrštena. „Zašto su onda predstavnici
železnice obilazili imanje?”
„Ne bih da o svojim poslovima raspravljam u hodniku.”
„Vi ste im dali dozvolu da dođu, zar ne?” Ketlin je zastala, ali ju je Vest
neumoljivo vodio ka biblioteci.
„Mogao bih da popijem indijski čaj”, naglas je razmišljao Vest. „Ne, ipak mi
treba nešto jače... cejlonski, možda... i zemičke sa kremom i džemom... kako se
beše zovu, Ketlin?
„Kornvolsko meko testo”
„Nije ni čudo što mi se dopada. Zvuči kao predstava koju sam gledao u
plesnom pozorištu.”
Ušli su u biblioteku. Ketlin je povukla uže za zvono pored vrata i sačekala
služavku da se pojavi. Uzela je od nje poslužavnik i spustila ga na sto sa
sendvičima, pecivom i čajem, a zatim je prišla radnom stolu na kome je Devon
raširio kartu imanja.
„I? Jeste li to učinili?”, pitala je.
~ 99 ~
 Knjige.Club Books
Devon ju je namrgođeno pogledao. „Šta?”
„Jeste li radnicima železnice dali dozvolu da obiđu imanje?”
„Jesam”, ravnodušno je rekao. „Ali nisam im dozvolio da o tome pričaju.
Trebalo je da drže jezik za zubima.”
Njene oči ljutite su zaiskrile. „Znači, istina je? Prodali ste deo imanja na kome
se nalazi farma Vutenovih?”
„Nisam i ne nameravam.”
„Zašto su onda...?”
„Ketlin”, pažljivo ju je prekinuo Vest, „ostaćemo ovde celu noć ako mu ne
dozvoliš da završi.”
Namrštila se, ućutala i posmatrala kako Devon na ćoškove karte stavlja
različite predmete.
Devon je uzeo olovku i povukao liniju po istočnom delu imanja. „Nedavno
sam se sastao s direktorom železnice Gvozdena londonska železnica”, rekao je. A
zatim i pojasnio Ketlin: „To je privatno preduzeće čiji je vlasnik Tom Severin.
Moj prijatelj.”
„Članovi smo istog kluba u Londonu”, dodao je Vest.
Devon je kritički osmotrio kartu pre nego što je povukao paralelnu liniju.
„Severin želi da smanji dužinu postojeće rute do Portsmuta. Takođe namerava da
na celoj deonici dugoj stotinak kilometara postavi teže šine po kojima bi se mogli
kretati brži vozovi.”
„Može li on da finansira takav projekat?” pitao je Vest,
„Već je obezbedio milion funti.”
Vest je zanemeo,
„Upravo tako”, rekao je Devon i nastavio ravnodušno. „Od svih mogućih
trasa, najbolji prirodni nagib je na ovom području.” Polako je osenčio deo između
paralelnih linija. „Ako dozvolimo Železnom kamenu da pređe preko istočnog
oboda imanja, dobijaćemo pozamašnu svotu godišnje. Ona bi nam uveliko
olakšala finansijske probleme,”
Ketlin se nagnula nad sto i pažljivo osmotrila područje označeno olovkom.
„To je nemoguće”, rekla je. „Na osnovu ovoga što ste nacrtali, pruga ne bi išla
samo preko zemljišta koje koriste Vutenovi, već i preko onog dela koji koriste bar
još trojica zakupaca.”
„Bilo bi ugroženo zemljište koje koriste četiri zakupca”, priznao je Devon.
Vest je naborao čelo dok je proučavao kartu. „Pruga bi, izgleda, presecala dva
privatna prolaza. Ne bismo imali pristup istočnom delu.”
„Preduzeće bi o svom trošku izgradilo mostove za prelaz pruge da bi
omogućilo da imanje ostane povezano.”

~ 100 ~
 Knjige.Club Books
Pre nego što je Vest stigao nešto da kaže, Ketlin je ustala i preko stola se
obratila Devonu. Bila je uzrujana. „Ne možete da pristanete na to. Ne možete tim
porodicama da oduzmete zemlju.”
„Advokat je potvrdio da je to zakonski izvodljivo.”
„Ne mislim na zakon, već na moral. Ne možete ih ostaviti bez posla i domova.
Šta će biti s njima? Sa njihovom decom? Čak ni Vi ne biste mogli da živite s tim
na savesti.”
Devon ju je zajedljivo pogledao, ljut što je odmah najgore mislila o njemu.
„Neću zakupce ostaviti na cedilu. Nameravam da im pomognem da nađemo novo
rešenje.”
Ketlin je odmahnula glavom pre nego što je završio. „Ti ljudi se iz generacije
u generaciju bave poljoprivredom. To im je u krvi. Ostanak bez zemlje bi ih
porazio.”
Devon je znao da će njena reakcija upravo biti ovakva. Ljudi su za nju bili na
prvom, a posao na drugom mestu. Međutim, to nije uvek bilo izvodljivo. „Od
ukupno dvesta porodica zakupaca, radi se o samo četiri porodice”, rekao je. „Ako
ne uđem u posao sa Gvozdenom železnicom, svi zakupci na Everzbi prajoriju bi
mogli da ostanu bez zemlje.”
„Mora postojati drugi način”, bila je uporna Ketlin.
„Da postoji, ja bih ga našao.” Ona nije znala ništa o neprospavanim noćima i
napornim danima koje je proveo tražeći neko drugo rešenje. Nije ga bilo. Postojao
je samo izbor između nekoliko loših, a ovo je bilo najmanje štetno.
Ketlin ga je gledala kao da je upravo oteo parče hleba nekom siročetu. „Ali...”
„Ne pritiskajte me”, Devon je izgubio strpljenje. „Situacija je već dovoljno
složena i bez nezrele drame.”
Ketlin je prebledela. Okrenula se i, ne rekavši ni reč, izašla iz biblioteke.
Vest je uzdahnuo i pogledao Devona. „Bravo! Što bi se mučio da razgovaraš
sa njom kad jednostavno možeš da je ućutkaš?”
Pre nego što je Devon uspeo da mu odgovori, njegov brat je pošao za Ketlin.

~ 101 ~
 Knjige.Club Books

Trinaesto poglavlje

Ketlin je bila na pola hodnika kad ju je Vest stigao.

Već je dobro poznavao Ketlin, a Devona bolje od bilo koga, pa je Vest sa
sigurnošću mogao da tvrdi da su jedno u drugom izazivali ono najgore.
Kad bi se zatekli u istoj prostoriji, zabrinuto je pomislio, izbijale su varnice,
karakteri sukobljavali, a reči praskale poput metaka. Đavo bi ga znao zašto im je
bilo toliko teško da se pristojno ponašaju jedno prema drugom.
„Ketlin”, tiho je rekao Vest kad ju je stigao.
Zastala je i okrenula se ka njemu. Lice joj je bilo izobličeno, a usne stisnute.
Vest je u nekoliko navrata na sopstvenoj koži osetio silinu Devonove naravi i
dobro je znao koliko je umeo nekoga da povredi. „Devon nije doveo imanje u
katastrofalno finansijsko stanje”, rekao je. „On samo pokušava da smanji
posledice. Ne možeš da ga kriviš zbog toga.”
„Nego za šta da ga krivim?”
„U ovoj situaciji?” Tonom kao da se izvinjava, dodao je: „Zato što je realan.”
Ketlin ga je prekorno pogledala. „Zašto bi četiri porodice bile žrtvovane da
bismo mi drugi opstali?”, pitala je. „On mora pronaći drugo rešenje.”
Vest je protrljao zadnji deo vrata, bio je ukočen posle dve noći provedene na
neudobnom krevetu u hladnoj, seoskoj kući. „Život nije uvek fer, draga moja. I
sama to dobro znaš.”
„Možeš li da ga odvratiš od toga?”, morala je da pita.
„Ne, i sam bih isto odlučio. Činjenica je da će, kad se taj deo zemlje iznajmi
Železnom kamenu, to istočno parče imanja postati naš jedini siguran izvor
prihoda.”
Spustila je glavu. „Mislila sam da ćeš biti na strani zakupaca.”
„I jesam. Znaš da jesam.” Vest je ispružio ruke i privio je u zagrljaj. „Kunem
ti se da ćemo učiniti sve da im pomognemo. Zemljište koje koriste biće manje, ali
ako budu bili spremni da primene savremene metode, mogu udvostručiti godišnji
rod,” Nežno ju je prodrmao da bi bio uveren da ga sluša, „Ubediću Devona da im
damo sve moguće olakšice: smanjićemo im cenu zakupa, uvesti drenažni sistem i
druga poboljšanja. Čak ćemo im naći mašine za setvu i žetvu”. Dok je posmatrao

~ 102 ~
 Knjige.Club Books
njeno neraspoloženo lice, tužno je rekao: „Ne budi takva. Zaboga, neko bi mislio
da kujemo zaveru da nekoga ubijemo.”
„Imam jednu osobu na umu”, prošaputa]a je.
„Bolje se moli da mu se ništa ne desi, jer bih u tom slučaju ja postao grof. A
ja bih se rešio imanja.”
„Zaista bi to učinio?” iskreno se iznenadila.
„Dok kažeš keks.”
„Ali toliko si se trudio oko zakupaca...”
„Kao što si i sama jednom rekla, teško je breme na Devonovim plećima.
Zaista ne bih voleo da sam na njegovom mestu. Što znači da nemam drugog
izbora već da ga podržim.”
Ketlin je neraspoloženo klimnula glavom.
„Sada si razumna.” Vest se blago osmehnuo. „Hoćeš li sa mnom nazad u
lavlju jazbinu?”
„Neću, dosta mi je prepiranja.” Na tren se čelom oslonila na njegove grudi.
Taj pokret bliskosti i poverenja dirnuo ga je gotovo koliko i iznenadio.
Pošto se rastao sa Ketlin, Vest se vratio u biblioteku.
Devon je delovao smireno dok je stajao za stolom i gledao u kartu. Međutim,
po tepihu su stajali razbacani delovi slomljene olovke.
Dok je razmišljao o Devonovoj prekoj naravi, Vest ga je dobronamerno
upitao: „Možeš li da budeš malo taktičniji sa njom? Samo malo. Iako podržavam
tvoj stav, tvoje ponašanje nikako ne mogu da opravdam.”
Devon ga je ljutito pogledao. „Neka sam proklet ako mi treba njen pristanak
da odlučim šta ću sa svojim imanjem.”
„Za razliku od nas dvojice, ona ima savest. Neće ti naškoditi da čuješ njeno
mišljenje. Posebno što je, izgleda, u pravu.”
„Upravo si rekao da podržavaš moj stav!”
„S praktične strane. A sa moralne, Ketlin je u pravu.” Vest je posmatrao kako
se njegov brat vrpolji poput tigra u kavezu. „Moraš da razumeš kakva je”, rekao
je. „Deluje snažno, a zapravo je osetljiva. Ako pokažeš bar trunku obzira...”
„Ne moraš da mi objašnjavaš kakva je.”
„Poznajem je bolje od tebe”, Vest je gubio strpljenje. „Zaboga, živim sa
njom.”
Devon ga je oštro pogledao. „Želiš li je?” grubo je upitao.
Vesta je to neočekivano pitanje sasvim zbunilo. „Želim li je? Misliš, da li bih
želeo da spavam sa njom? Nipošto, ona je udovica, Teova udovica. Kako bi iko...”
Glas mu je utihnuo kad je video da se Devon ne smiruje. Lice mu je imalo ubojit
izraz.

~ 103 ~
 Knjige.Club Books
Vesta kao grom da je pogodio. Iznenada je shvatio najverovatniji razlog za
neprijateljstvo i napetost koji su vladali između Devona i Ketlin. Kratko je
zažmurio. To nije bilo dobro. Ni za koga nije bilo dobro, nije bilo dobro za
budućnost; bilo je jezivo loše za sve, svakoga i same okolnosti. Odlučio je da
proveri da li je u pravu, iako se nadao da se vara.
„Mada je,” nastavio je Vest „prava lepotica, zar ne? Čovek bi mogao da se
naslađuje tim njenim usnama. Ne bi mi smetalo da se malo zabavim sa njom u
nekom mračnom ćošku. Sigurno bi se isprva malo opirala, ali ubrzo bi počela da
prede kao mačka...”
Devon se obrušio na njega i ščepao ga za revere. „Samo je pipni i ubiću te”
zarežao je.
Vest ga je sa posmatrao sa užasom i nevericom. „Znao sam. Gospode! Ti je
želiš!”
Devona je srdžba neznatno popustila kad je shvatio da ga je Vest nasamario.
Naglo ga je pustio.
„Uzeo si Teovu titulu i dom”, s nevericom je nastavio Vest, „a sad želiš i
njegovu ženu.”
„Njegovu udovicu”, prošaputao je Devon.
„Jesi li je zaveo?”
„Nisam još.”
Vest se udario po čelu. „Pobogu! Zar misliš da joj nije dovoljno patnje? Samo
me ti gledaj ljutito. Slomi me na komade kao tu jednu olovku. Time ćeš samo
dokazati da nisi ništa bolji od Tea.” Kad je primetio uvređenost na licu svog brata,
dodao je: „Tvoje veze obično ne traju duže od zaliha mesa. Imaš đavolju narav, a
ako je tvoje malopređašnje ponašanje primer kako podnosiš odbijanje...”
„Sad je dosta”, tiho je rekao Devon. Postojao je nekakav opasan prizvuk u
njegovom glasu.
Vest je protrljao čelo, uzdahnuo i zabrinuto nastavio. „Devone, ti i ja nikada
nismo marili za svoje mane, ali to ne znači da ih nismo svesni. U pitanju je samo
slepa i prosta požuda. Imaj toliko pristojnosti da je se kloniš. Ketlin je osetljiva i
saosećajna žena koja zaslužuje da bude voljena... a ja nikada nisam primetio da si
ti sposoban da pružiš ljubav. Znam šta biva ženama kojima je stalo do tebe. Tvoju
strast ništa ne hladi brže od naklonosti.”
Devon ga je hladno pogledao. „Hoćeš li joj nešto reći?”
„Neću, ćutaću i nadaću se da ćeš da se urazumiš.”
„Ne moraš da brineš”, smrknuto je rekao Devon. „Toliko sam je naljutio da
bi bilo pravo čudo da uspem da je namamim u krevet.”

***

~ 104 ~
 Knjige.Club Books

Ketlin je razmišljala da drugi dan zaredom propusti večeru, ali je ipak odlučila
da se pridruži porodici u trpezariji. Bilo je to Devonovo poslednje veče u Everzbi
prajoriju i sat i po će moći da istrpi da sedi sa njim za istim stolom. Devon je
insistirao da joj pridrži stolicu. Njegovo lice bilo je bezizražajno, a ona mu se
kratko zahvalila. Svejedno, iako su bili pristojno uzdržani, ona je i dalje bila
nervozna i ljuta... ponajviše na sebe.
Ti poljupci... to nemoguće i snažno zadovoljstvo... kako je to mogao da joj
uradi? Kako je ona mogla da reaguje tako nemoralno i razvratno? Njena krivica
bila je veća od Devonove. On je bio londonski zavodnik; naravno da je pokušao
da je zavede, kao i svaku ženu koja bi se zatekla u njegovoj blizini. Trebalo je da
mu se odupre, da ga ošamari, ali ona je samo stajala i dozvolila mu... dozvolila
mu...
Nije mogla da nađe prave reči za ono što je uradio. Otkrio joj je njenu stranu
za koju nije znala da postoji. Vaspitavana je da veruje da je požuda greh i iskreno
je verovala da je iznad tih prostih potreba... dok joj Devon nije pokazao upravo
suprotno. Ta zapanjujuća vrelina njegovog jezika koji je osetila na svom i drhtava
slabost koja je kod nje izazvala želju da sklizne na pod i privije ga uz sebe... mogla
bi da plače od stida.
Međutim, sedela je i patila dok se oko nje vodio razgovor. Bila je šteta što
nije mogla da uživa u večeri, u sočnoj piti sa mesom od jarebice sa pohovanim
pljeskavicama od ostriga i svežom salatom od celera, rotkvica i krastavaca. Kao
da joj je svaki zalogaj zastajao u grlu.
Kada se poveo razgovor o predstojećim praznicima, Kasandra je pitala
Devona da li namerava da dođe u Everzbi prajori za Božić.
„Želiš li da dođem?”, pitao je Devon.
„Nego šta!”
„Hoćeš li doneti poklone?”, pitala je Pandora.
„Pandora”, upozorila ju je Ketlin.
Devon se osmehnuo. „Šta biste želele?” pitao je bliznakinje.
„Bilo šta iz Vinterborna”, uzviknula je Pandora.
„Ja za Božić želim društvo”, zamišljeno je rekla Kasandra. „Pandora, sećaš li
se božićnih balova koje je mama priređivala kad smo bile male? Dame su nosile
raskošne haljine, a gospoda svečana odela... muzika i ples...”
„I praznična atmosfera...” dodala je Pandora. „Pudinzi, torte, pite...”
„Sledeće godine ćemo ponovo slaviti Božić”, nežno je rekla Helen i nasmešila
se bliznakinjama. „Kako ti obično proslavljaš Božić, rođače Veste?”
Oklevao je pre nego što je odgovorio, razmišljajući da li da bude iskren.
Iskrenost je na kraju pobedila. „Za Božić obilazim prijatelje, idem od kuće do

~ 105 ~
 Knjige.Club Books
kuće dok se na kraju ne onesvestim u nečijem salonu od tolikog pića. Zatim me
neko smesti u kočiju i pošalje kući, a tamo me sluge stave u krevet.”
„To ne zvuči posebno praznično”, rekla je Kasandra.
„Počevši od ove godine”, rekao je Devon, „taj praznik ćemo proslavljati kako
dolikuje. Zapravo, pozvao sam jednog svog prijatelja u Everzbi prajori da proslavi
Božić sa nama.”
Svi za stolom su ućutali i iznenađeno ga pogledali.
„Koga?”, pitala je Ketlin.
Za njegovo dobro nadala se da nije pozvao nekog od predstavnika železnice
koji su kovali zaveru da unište zemlju zakupaca.
„Gospodina Vinterborna lično.”
Devojke su oduševljeno uskliknule, a Ketlin je namršteno pogledala Devona.
Proklet bio, on dobro zna da nije u redu pozivati neznanca u kuću koja je u žalosti.
„Vlasnika velike robne kuće?”, pitala je. „Nesumnjivo u pratnji gomile prijatelja
obučenih po poslednjoj modi? Milorde, verujem da niste zaboravili da smo još
uvek u žalosti.”
„Kako bih to mogao da zaboravim?” razbesneo ju je način na koji ju je
pogledao. „Vinterborn će doći sam. Sumnjam da će Vam dodatna stolica za
trpezom na Badnje veče predstavljati veliki problem.”
„Gospodin poput Vinterborna sigurno ima već hiljadu poziva za proslavu
Božića, Zašto bi došao ovamo?”
Devonove oči zadovoljno su zaiskrile jer je Ketlin jedva obuzdavala ljutnju.
„Vinterborn ne voli gužvu i gungulu. Pretpostavljam da mu se dopada ideja da
proslavi Božić u selu. Zbog njega bih voleo da praznik proslavimo kako dolikuje.
Možda bismo mogli da otpevamo i nekoliko prazničnih pesama”
Devojke su odmah pristale.
„Hajde, Ketlin, daj odobrenje!”
„To bi bilo preveličanstveno!”
Čak je i Helen tiho spomenula da u tome ne bi bilo ničeg neprikladnog. „Zašto
samo to?” sarkastično je pitala Ketlin i otvoreno prezrivo pogledala Devona.
„Zašto ne organizujemo muziku i ples, postavimo visoku jelku i ukrasimo je
svećicama?”
„Izvrstan predlog”, ljubazno je odgovorio Devon. „Možemo i to da
organizujemo.”
Ketlin je bila toliko ljuta da je ostala bez reči. Čak nije primetila ni kad joj je
Helen pažljivo uzela nož iz stisnute šake.

~ 106 ~
 Knjige.Club Books

Četrnaesto poglavlje

Decembar je stigao u Hempšir, doneo hladne vetrove i mrazom prekrio drveće

i živice. U sveopštem oduševljenju, koje je zbog predstojećih praznika vladalo u
domaćinstvu, Ketlin je ubrzo odustala od namere da svede proslavu na najmanju
moguću meru. Lagano je popuštala. Prvo je dopustila slugama da organizuju
svoju zabavu za Badnje veće, a zatim da se u predvorju postavi velika jelka.
Zatim je Vest pitao može li slavlje još malo da se proširi.
Pronašao je Ketlin u radnoj sobi u kojoj je pisala pisma. „Mogu li da te
prekinem nakratko?”
„Naravno.” Pokazala je rukom na stolicu pored radnog stola i vratila pero na
postolje. Primetila je da se trudi da zadrži ravnodušan izraz na licu. „Šta ti se sada
mota po glavi?”
On je iznenađeno zatreptao. „Otkud znaš da mi se nešto mota po glavi?”
„Svaki put kad se trudiš da deluješ naivno, jasno je da nešto smišljaš.” Vest
se osmehnuo. „Devojke se ne usuđuju da te pitaju, pa sam im obećao da ću ja to
učiniti jer smo zaključili da sam, ako dođe do problema, brži od tebe” Zastao je.
„Izgleda da su lord i lejdi Trenir svojevremeno pozivali sve zakupce i pojedine
lokalne trgovce na zabavu za Badnje veče...”
„Ni u kom slučaju.”
„Da, i ja sam identično reagovao. Ali...” Pogledao ju je strpljivo i molećivo.
„Svi na imanju bi imali koristi od duha zajedništva.” Zastao je. „To je nalik tvojim
posetama tim porodicama.”
Ketlin je uzdahnula i prekrila lice rukama. Velika zabava. Muzika. Pokloni,
poslastice, praznično veselje. Znala je šta bi lejdi Bervik rekla: da je neprimereno
prirediti veselu svečanost u kući koja je u žalosti. Bilo je neprimereno ukrasti dan
ili dva u godini u kojoj treba tugovati. I što je bilo najgore... i sama je to potajno
želela.
„Nije primereno”, tiho je rekla. „Ništa nismo ispoštovali: crne draperije
prebrzo su skinute sa prozora, više niko ne nosi veo i...”
„Ko još mari za to?”, rekao je Vest. „Misliš li da bi te iko od zakupaca krivio
ako bi na samo jednu noć zaboravila period žalosti? Upravo suprotno, to
bi smatrali znakom ljubaznosti i dobre volje, ja o Božiću ne znam skoro ništa, ali

~ 107 ~
 Knjige.Club Books
svejedno... prija mi praznični duh.” Pošto je dugo oklevala, rešio je da joj zada
završni udarac. „Ja ću da snosim troškove proslave iz ličnih prihoda.
Jer...”, samosažaljivo je dodao, „nema drugog načina da naučim božićne
običaje.
Ketlin je spustila ruke i ozbiljno ga pogledala. „Ti si manipulator bez imalo
stida, Vestone Rejvenele.”
Osmehnuo se. „Znao sam da ćeš pristati.”

***

„Jelka je zaista visoka”, rekla je Helen nedelju dana kasnije, dok su stajali u
predvorju.
„Nikada nismo imali ovoliku jelku”, priznala je gospođa Čerč.
Posmatrale su kako se Vest, dvojica sluga i batler muče da podignu ogromnu
jelku i stave je u metalno bure puno kamenja. Čule su se muške psovke i gunđanje.
Sjajne, zelene iglice i sitne šišarke padale su po podu. Sluga je stajao na polovini
velikog zakrivljenog stepeništa i držao kraj kanapa koji je bio vezan za gornji deo
drveta. Na drugoj strani predvorja, na odmorištu stepenica, Pandora i Kasandra
držale su drugi kanap. Kad jelka bude postavljena kako treba, kanap će se vezati
za ogradu da se drvo ne bi krivilo.
Sluga je zatezao kanap, dok su Vest i druga dvojica pridržavali drvo. Jelka se
lagano uspravljala i veličanstveno širila grane i prijatan miris.
„Miriše božanstveno”, kazala je Helen i duboko udahnula. „Jesu li lord i lejdi
Bervik kitili jelku, Ketlin?”
„Svake godine”, osmehnula se Ketlin. „Ali malu, jer je lejdi Bervik govorila
da je to paganski običaj.”
„Kasandra, trebaće nam još ukrasa”, rekla je Pandora. „Nikada nismo imali
ovako visoku jelku.”
„Napravićemo još sveća”, kazala je njena sestra bliznakinja,
„Neće biti više sveća”, doviknula im je Ketlin. „Jelka već predstavlja rizik od
požara.”
„Ali, Ketlin”, rekla je Pandora, „jelka će izgledati grozno ako ne budemo
imali dovoljno ukrasa. Izgledaće kao da je gola.”
„Možda bismo mogle da okačimo slatkiše trakama”, predložila je Helen.
„Bilo bi lepo da njima okitimo grane.”
Vest je stresao iglice s ruku i palcem obrisao smolu sa dlana, „Trebalo bi da
zavirite u sanduk koji je jutros stigao iz Vinterborna”, rekao je. „Siguran sam da
u njemu ima ukrasa.”
U predvorju je sve stalo i svi pogledi bili su uprti u njega.

~ 108 ~
 Knjige.Club Books
„Kakav sanduk?”, pitala je Ketlin, „Zašto si ga dosad skrivao?”
Vest ju je upitno pogledao i rukom pokazao u ćošak u kome je stajao ogroman
drveni sanduk, „Teško da je bio skriven, već satima tu stoji. Bio sam previše
zauzet ovim prokletim drvetom da bih pričao.”
„Jesi li ga ti naručio?”
„Nisam. Devon je u poslednjem pismu spomenuo da Vinterborn šalje božićne
ukrase u znak zahvalnosti za poziv na proslavu Božića.”
„Ja nisam pozvala gospodina Vinterborna”, uzvratila je Ketlin. „Sem toga,
nikako ne možemo da prihvatimo poklone od stranca.”
„Pokloni nisu za tebe, nego za kuću. Sve ih okačite, to je samo nekoliko
ukrasnih kugli i svetlucavih traka.”
Nesigurno ga je pogledala. „Mislim da ne bi trebalo. I smatram da nije
prikladno. On je neoženjen, nismo ni u kakvom srodstvu, a u ovoj kući
žive devojke kojima sam ja jedina pratilja. Da sam deset godina starija i da je
moj položaj drugačiji, možda bismo i prihvatile poklon, ali kako sada stvari
stoje...”
„I ja živim u ovoj kući”, pobunio se Vest. „Zar to ne znači da je
situacija drugačija?”
Ketlin ga je pogledala. „Šališ se, zar ne?”
Vest je prevrnuo očima. „Samo pokušavam da kažem da ako neko pokuša da
pripiše neprimereno značenje Vinterbornovom poklonu, činjenica da sam ja
ovde...”
Ućutao je kad je čuo da Helen kašlje. Bila je crvena u licu.
„Helen?” zabrinuto ju je oslovila Ketlin. Helen se okrenula i nešto pokazivala
rukom. Ketlin je zabrinuto pogledala Vesta.
„Helen”, tiho je rekao, prišao joj i uhvatio je za ruke. „Jesi li dobro? Šta...?”
Zastao je kad je odmahnula glavom i nešto mu došapnula, pokazavši iza njegovih
leda. Vest se naglo okrenuo. Nasmejao se.
„Šta vam je?” pitala je Ketlin. Osvrnula se po predvorju i shvatila da sanduk
više ne stoji u ćošku. Bliznakinje su se sigurno sjurile čim su čule za sanduk.
Krišom su ga vukle ka salonu.
„Devojke”, oštro je rekla Ketlin, „vratite ga ovamo istog trena!” Međutim,
bilo je suviše kasno. Dvokrilna vrata salona su se zatvorila i čulo se okretanje
ključa u bravi. U neverici, Ketlin je stajala kao skamenjena. Vest i Helen su se
silovito smejali.
„Samo da znate”, rekla je gospođa Čerč, „taj sanduk su u kuću unela dvojica
najjačih sluga. Kako su dve mlade dame uspele da ga odnesu tako brzo?”
„Snagom volje”, kroz smeh je rekla Helen.
„Najviše bih voleo”, Vest je rekao Ketlin, „da vidim kako ćeš uspeti da im
uzmeš taj sanduk.”
~ 109 ~
 Knjige.Club Books
„Neću ni da pokušavam”, rekla je i predala se. „Povredile bi me.” Helen je
obrisala suzu. „Ketlin, hajde da vidimo šta je poslao gospodin Vinterborn. Dođite
i Vi, gospođo Čerč.”
„Neće nas pustiti da uđemo”, tiho je rekla Ketlin.
Helen joj se osmehnula. „Hoće, ako ih ja zamolim.”
Bliznakinje su poput malih veverica odmotale niz umotanih paketa, pa su tek
tada u salon pustile ostale.
Batler i dvojica sluga prišli su vratima da vide šta se u sanduku nalazilo.
Sanduk je ličio na gusarsku škrinju sa blagom, bio je pun ukrasnih kugli od
duvanog stakla oslikanog da podseća na voće, ptičica od šarenog papira ukrašenih
pravim perjem i figurica plesača, vojnika i životinja. U sanduku se nalazila i velika
kutija sa šoljicama od bojenog stakla i lampioni, u koje se prvo stave petrolej i
fitilj i zatim se okače na jelku. „Požar je neminovan”, zabrinuto je rekla Ketlin,
„Ostavićemo dvojicu sluga sa kantama vode da stoje pored jelke kad se upale
sveće”, umirivala ju je gospođa Čerč. „Ako plamen zahvati neku granu, oni će
odmah ugasiti vatru.”
Svi su ostali bez daha kad je Pandora iz sanduka izvadila velikog anđela.
Porcelansko lice bilo je uokvireno zlatnom kosom, a dva pozlaćena krila virila su
sa zadnje strane haljine od satena, ukrašene biserima i zlatnim koncem.
Dok su porodica i sluge sa strahopoštovanjem posmatrali predmet od koga je
zastajao dah, Ketlin je uhvatila Vesta za ruku i izvela ga iz salona. „Ovde se nešto
dešava”, rekla je. „Želim da znam pravi razlog zašto je grof pozvao gospodina
Vinterborna.”
Zastali su ispod velikog stepeništa, iza jelke.
„Zar ne može da pozove prijatelja bez nekog skrivenog motiva?” uzvratio joj
je Vest pitanjem.
Odmahnula je glavom. „Sve što tvoj brat radi poseduje skriveni motiv.”
Upitno ga je pogledala. „Zašto je pozvao gospodina Vinterborna?”
„Vinterborn se bavi raznim poslovima. Verujem da se Devon nada korisnim
savetima od njega i budućoj saradnji.”
To je zvučalo dovoljno razumno. Ipak, intuicija ju je i dalje upozoravala da je
postojalo nešto sumnjivo. „Odakle se njih dvojica poznaju?”
„Upoznali su se pre nešto više od tri godine. Vinterborn je zatražio članstvo
u dva londonska kluba, ali u oba je odbijen. On nije plemić; otac mu je bio velški
trgovac. Kad je Devon čuo kako se Vinterbornu podsmevaju jer je odbijen,
izdejstvovao je da mu naš klub Brablers1 ponudi članstvo. Vinterborn uslugu
nikada ne zaboravlja.”
„Brablers?”, ponovila je Ketlin, „Neobičan naziv.”

1
Brabbler’s (engleski), kavgadžije - prim. prev.

~ 110 ~
 Knjige.Club Books
„To je naziv za muškarce koji se prepiru oko sitnica” Vest je spustio pogled i
protrljao dlan na mestu lepljivom od smole. „Brablers je drugorazredni klub za
one kojima nije dopušten pristup Vajtu ili Bruksu, ali njegovi članovi su i neki od
najuspešnijih i najpametnijih muškaraca u Londonu.”
„Poput gospodina Vinterborna.”
„Upravo tako.”
„Kakav je kao osoba?”
Vest je slegnuo ramenima. „Povučen, ali, ako želi, ume da bude neopisivo
šarmantan.”
„Je li mlad ili star?”
„Ima tridesetak godina.”
„Kako izgleda? Je li privlačan?”
„Dame ga, nesumnjivo, smatraju takvim. Mada, s obzirom koliko je bogat,
saletale bi ga i da je k’o žaba krastača.”
„Je li dobar čovek?”
„Dobri momci ne stiču veliko bogatstvo.”
Ketlin je postavila pitanje koje ju je najviše zanimalo. „Grof i gospodin
Vinterborn dolaze sutra posle podne?”
„Da, ja ću ih sačekati na stanici u Altonu. Hoćeš da pođeš sa mnom?”
„Hvala, ali bolje je da gospođi Čerč i kuvarici pomognem u
pripremama.” Uzdahnula je i tužno pogledala veliku jelku. Osećala je krivicu i
nelagodu. „Nadam se da lokalno plemstvo neće saznati za našu proslavu. Ali sam
sigurna da hoće. Ne bih smela da dozvolim ništa od svega ovoga. I ti to dobro
znaš.”
„Ali pošto si već dozvolila”, rekao je Vest i potapšao je po ramenu, „bar
pokušaj da se opustiš i uživaš.”

~ 111 ~
 Knjige.Club Books

Petnaesto poglavlje

„Bićeš predložen za članstvo u Vajtu”, rekao je Vinterborn dok je voz

klaparao i jurio šinama od Londona do Hempšira. Iako bi u njihov kupe u prvom
razredu bez problema moglo da se smesti još četvoro putnika, Vinterborn je platio
da sedišta ostanu prazna kako bi njih dvojica imali privatnost. Devonov sluga
Saton, putovao je u jednom od poslednjih vagona nižeg razreda.
Devon ga je iznenađeno pogledao. „Otkud znaš?”
Vinterborn ga je iskosa pogledao. On je često prvi saznavao lične stvari
drugih, pre nego što bi informacija došla do njih. Budući da su gotovo
svi stanovnici Londona u njegovoj robnoj kući uzimali kredit, Vinterborn je znao
pojedinosti o stanju njihovih finansija, kupovini i ličnim navikama. Osim toga,
sve što bi prodavci načuli, stizalo je do Vinterbornove kancelarije.
„Ne moraju da se trude”, rekao je Devon i protegao noge između sedišta.
„Neću da prihvatim.”
„Vajt je ugledniji klub od Brablersa.”
„Mnogi klubovi su ugledniji”, ironično je odgovorio Devon. „Ali ne sviđa mi
se atmosfera u tim uglednim krugovima. A ako me u Vajtu nisu želeli dok nisam
postao grof, nema razloga da me žele sada. Nisam se promenio, osim što sam sada
u dugovima do guše, kao i svi plemići.”
„To nije jedina promena. Sada imaš društvenu i političku moć.”
„Moć bez kapitala. Radije bih imao novac.”
Vinterborn je odmahnuo glavom. „Uvek biraj moć. Novac može da se ukrade
ili da izgubi vrednost i onda nemaš ništa. Kada imaš moć, uvek možeš da stekneš
još novca.”
„Nadam se da si u pravu.”
„Ja sam uvek u pravu”, ravnodušno je rekao Vinterborn.
Malo njih je moglo sa tolikom samouverenošću da izjavi tako nešto. Ris
Vinterborn je svakako mogao.
On je bio jedan od retkih koji su rođeni u pravo vreme na pravom mestu. U
zapanjujuće kratkom vremenu, od očeve trošne radnjice izgradio je trgovačko
carstvo. Bio je nadaleko poznat i stekao je mnogo prijatelja, saradnika, ali i
neprijatelja, ali niko nije uspeo da ostvari prisniji odnos sa njim. Vinterborn je
voleo prijatne sitnice koje su činile život i posedovao je instinkt da nanjuši
~ 112 ~
 Knjige.Club Books
kvalitet. Međutim, njegov najizraženiji dar bilo je prepoznavanje želja kupaca:
polazilo mu je za rukom da zna šta ljudi žele da kupe, pre nego što bi i sami
odlučili.
Vinterborn je uzeo flašu koja je stajala na polici pričvršćenoj ispod prozora
za ploču od tikovine, i sipao škotski viski u dve čaše. Jednu je pružio Devonu.
Nazdravili su bez reči, naslonili se u udobna sedišta i kroz prozor posmatrali
pejzaž koji se neprestano menjao.
Vagon kojim su putovali, posedovao je tri luksuzna kupea, njihov je bio jedan.
Svaki je imao vrata koja su se otvarala spolja. Zaključavao ih je nosač, što je bilo
uobičajeno da se u voz ne bi ušunjali slepi putnici. Iz istog razloga na prozorima
su se nalazile mesingane rešetke. Da bi odvratio misli od neprijatnog osećaja
zarobljenosti, Devon se usredsredio na predeo.
Koliko je Engleska postala manja sada kada je bilo moguće svaku udaljenost
savladati za nekoliko sati, umesto za nekoliko dana. Gotovo da nije bilo dovoljno
vremena za uživanje u predelima. Voz je prelazio preko mostova, pašnjaka,
puteva, kroz stara sela. Čas je prolazio kroz duboke krečnjačke useke, čas kroz
puste poljane. Na vidiku su se pojavili hempširski brežuljci sa svojim padinama
bogatim zimzelenim rastinjem prekrivenim snegom ispod belog neba.
Pomisao na dolazak kući kod Devona je izazvala uzbuđenje. Svima je kupio
poklone, a najduže je razmišljao o tome šta da pokloni Ketlin. Na odeljenju sa
nakitom u Vinterbornu pronašao je neobičan broš sa prelepo ugraviranim likom
grčke boginje koja jaše konja, bež boje na pozadini od oniksa i oivičen malim
belim biserima.
Pošto je bio izrađen na oniksu, prodavačica je rekla Devonu da je primeren za
damu u žalosti. Čak su i biseri bili prihvatljivi, jer su predstavljali suze, Devon je
kupio broš istog trena. Isporučen mu je tog jutra, pa ga je stavio u džep pre nego
što je krenuo na železničku stanicu.
Jedva je čekao da ponovo vidi Ketlin, bio je željan da je gleda i sluša njen
glas. Nedostajali su mu njeni osmesi, mrštenje i simpatična uzrujanost zbog
neprimerenosti prasića i radnika.
Uzbuđeno je posmatrao predeo dok se voz s naporom penjao do vrha brda, a
zatim počeo da se spušta. Uskoro će preći reku Vej, a odatle će im do Altona ostati
tek kilometar i po. Vagoni su bili poluprazni ali sutra, na Badnji dan, očekivao se
veći broj putnika.
Voz je ubrzavao. Devon je najednom osetio trzaj. Uši mu je zaparala metalna
škripa kočnica. Vagon se snažno zatresao. Devon se impulsivno pridržao za
mesinganu šipku koja je stajala na prozoru da ne bi pao sa sedišta.
U narednom trenutku od snažnog udarca ruka mu se odvojila od šipke - ne,
šipka se odvojila od prozora - a prozor se razbio kad je vagon iskočio iz šina.
Devon je pao na gomilu stakla, polomljenog drveta i iskrivljenog metala, dok je
odzvanjala strašna buka. Vagon se nezaustavljivo podigao, a spojnice među

~ 113 ~
 Knjige.Club Books
vagonima su se slomile. Zatim je nastalo padanje i prevrtanje, snažna sila dvojicu
muškaraca je bacala po kupeu, a Devonu se zamaglilo pred očima dok je u svem
tom haosu pokušavao da pronađe stabilno mesto. Imao je osećaj da neobično dugo
pada. Zatim je udario u nešto i osetio oštar bol u grudima. Nakon toga mu se
zavrtelo u glavi i smračilo pred očima.

~ 114 ~
 Knjige.Club Books

Šesnaesto poglavlje

Dok se borio za dah, Devona je osvestila jeziva hladnoća. Protrljao je mokro

lice i pokušao da se uspravi. Rečna voda neprijatnog mirisa nezaustavljivo je
navirala u kupe, ili u ono što je od njega ostalo. Puzeći po razbijenom staklu i
krhotinama, Devon je uspeo da dođe do slomljenog prozora i proviri kroz
mesingane šipke.
Izgleda da se lokomotiva sunovratila preko potpornog zida mosta i povukla
sa sobom još tri vagona, dok su dva ostala iznad, na nasipu. U blizini je ugledao
vagon koji se otkačio od kompozicije kako leži u vodi poput ubijene životinje.
Očajni vapaji za pomoć čuli su se sa svih strana.
Devon se okrenuo i mahnito počeo da traži Vinterborna. Sklanjao je daske
dok nije pronašao svog prijatelja kako leži bez svesti ispod stolice koja se odvojila
od poda. Voda mu je stigla do lica.
Devon ga je podigao, a sa svakim pokretom osećao je kako ga nešto probada
u grudima,
„Vinterborne”, rekao je promuklim glasom i prodrmao ga. „Probudi se.
Osvesti se. Odmah!”
Začuo se kašalj i jauk. „Šta se dogodilo?”, pitao je Vinterborn promuklim
glasom.
„Voz je iskočio iz šina”, odgovorio je Devon, dahćući. „Vagon je pao u reku.”
Vinterborn je protrljao krvavo lice i bolno zastenjao. „Ništa ne vidim.”
Devon je pokušao da ga podigne jer se nivo vode neprestano podizao.
„Moraćeš da se pomeriš ili ćemo se udaviti.”
Vinterborn je pričao nešto na velškom, a zatim je na engleskom rekao: „Noga
mi je slomljena.”
Devon je opsovao i odgurnuo još krhotina i pronašao mesinganu šipku koja
se odvalila sa prozora. Preskočio je sedište i došao do zaključanih bočnih vrata.
Dahtao je od napora kada je kao polugu upotrebio mesinganu šipku da otvori
vrata. Situaciju mu je otežavao nagib pod kojim je vagon stajao. Voda je
neprestano prodirala i već im je dosezala do kolena.
Postoje razvalio bravu, Devon je otvorio vrata. Ona su se zaljuljala i udarila
u spoljnu stranu vagona.

~ 115 ~
 Knjige.Club Books
Provirio je i izračunao udaljenost do obale. Izgledalo je da je dubina vode bila
do pojasa.
Problem je bila velika hladnoća, koja bi ih brzo dokrajčila. Nisu mogli da
čekaju pomoć.
Devon se zakašljao od dima i vratio u kupe. Ugledao je Vinterborna kako
žmureći vadi komadiće stakla iz kose, dok mu je lice bilo prekriveno krvavim
ogrebotinama. „Izvući ću te iz vagona i odvešću te do obale”, rekao je Devon.
„Kako si ti?”, pitao je Vinterborn. Zvučao je izuzetno prisebno za nekoga ko
je upravo ostao bez vida i slomio nogu.
„Bolje od tebe.”
„Koliko smo daleko od obale?”
„Oko šest metara.”
„A struja? Koliko je jaka?”
„To nije važno, dođavola. Ne možemo ostati ovde.”
„Bez mene imaš bolje šanse”, smireno je procenio Vinterborn.
„Neću te ostaviti ovde, mudrače.” Devon je uhvatio Vinterborna za zglob i
podigao ga na rame. „Ako se plašiš da ćeš mi biti dužnik kad te spasem...” sa
ogromnim naporom vukao ga je ka otvorenim vratima, „...bićeš u
pravu. Dugovaćeš mi veliku uslugu.” Loše je zgazio, pa su obojica posrnula.
Devon je ispružio slobodnu ruku i uhvatio se za vrata da uspostavi ravnotežu.
Osetio je strahovit bol u grudima koji ga je na trenutak ostavio bez daha.
„Zaboga, težak si”, uspeo je da izusti.
Odgovora nije bilo. Shvatio je da se Vinterborn trudi da zadrži svest.
Sa svakim novim udahom, Devon je osećao sve snažnije bolove u grudima.
Njegovi mišići počeli su da se grče.
Bilo je previše prepreka... reka, hladnoća, Vinterbornove povrede, a sada još
i taj nepodnošljiv bol. Ipak, drugog izbora nije bilo, morao je dalje.
Stisnuo je zube i uspeo je da izvuče Vinterborna iz vagona. Zajedno su upali
u vodu, a Vinterborn je kriknuo od bola.
Devon ga je držao i mučio se da nađe oslonac. Noge su mu upadale u lepljivo
rečno dno. Nivo vode bio je viši nego što je procenio i dosezao mu je iznad pojasa.
Šok izazvan hladnoćom vode na trenutak ga je paralisao. Usredsredio se da
natera zgrčene mišiće da se pokrenu.
„Vinterborne”, procedio je kroz stisnute zube, „nije daleko. Uspećemo.”
Njegov prijatelj je kratko opsovao, nateravši ga da se osmehne. Devon se
borio protiv rečne struje i probijao se prema šipražju na obali.
Bilo je vrlo teško i naporno, blato mu je vuklo stopala, a ledena voda remetila
pokrete.

~ 116 ~
 Knjige.Club Books
„Milorde! Milorde, ovde sam!” Njegov sluga Saton, stajao je na obali i
usplahireno mahao. Izgleda da se spustio nizbrdicom iz vagona koji je ostao na
mostu.
Sluga je utrčao u plićak izgubivši dah zbog preniske temperature.
„Pridrži ga”, grubo je rekao Devon dok je polusvesnog Vinterborna vukao
kroz trsku.
Saton je obavio ruke oko Vinterbornovih grudi i izvukao ga na sigurno.
Devon je osetio kako mu kolena klecaju. Teturao se kroz trsku, boreći se da
ne padne. Pokušavao je da skupi poslednje deliće snage da izađe na obalu.
Stao je kad je postao svestan uplašenih, prodornih krika. Okrenuo se i video
da u jednom od kupea potopljenog vagona ima još putnika.
Nisi uspeli da otvore zaključana vrata. Niko nije prišao da im pomogne; oni
koji su preživeli i izašli iz vode onesvestili su se od hladnoće. Spasioci su tek
počeli da pristižu, a dok stignu do vagona, biće prekasno.
Ne razmišljajući, Devon se okrenuo i ponovo ušao u vodu.
„Gospodine!” čuo je Satona kako viče.
„Pobrini se za Vinterborna!”, grubo je rekao Devon.
Kad je stigao do vagona, nije osećao ništa od struka naniže, a misli su mu bile
zbrkane. Ponajviše snagom volje, uspeo je da se probije do kupea kroz rupu u zidu
koja je nastala od siline udarca.
Prišao je prozoru i ščepao mesinganu šipku. Bila mu je potrebna velika
koncentracija da bi je pravilno uhvatio. Uspeo je da je odvali.
Dok je šipkom pokušavao da otvori zaključana vrata, iz kupea je čuo povike
olakšanja. Uz škripu metala vrata su se otvorila, a putnici su navalili da izađu.
Devon je primetio sredovečnu ženu koja je držala uplakanu bebu, dve uplakane
devojčice i dečaka od trinaestak godina.
„Ima li još koga unutra?” Devon je pitao dečaka. Glas mu je bio nerazgovetan,
kao da je pijan.
„Nema više živih, gospodine”, drhtao je dečak.
„Vidiš li one ljude na obali?”
„Ja... vidim, gospodine”
„Idi tamo. Uhvati devojčice podruku. Okrenite se bokom ka rečnoj struji, tako
ćete joj se lakše odupreti. Polazi!”
Dečak je klimnuo glavom i ušao u reku. Ostao je bez daha zbog neizdržive
hladnoće vode koja mu je dosezala do grudi. Prestrašene devojčice vikale su od
straha dok su ga držale podruku. Njih troje su se zaputili ka obali pružajući jedni
drugima oslonac u borbi sa strujom.
Devon se okrenuo ka prestrašenoj ženi i kratko joj rekao; „Dajte mi dete.”
Snažno je odmahnula glavom. „Molim Vas, gospodine, zašto...”

~ 117 ~
 Knjige.Club Books
„Smesta!” Neće još dugo moći da stoji.
Poslušala ga je plačući, a dete je jecalo dok je obavijalo ručice oko
Devonovog vrata. Detetova majka uhvatila je Devona za ruku i izašla iz vagona.
Kriknula je kad je ušla u hladnu vodu. Korak po korak, Devon ju je vodio kroz
reku, a težina njenih suknji otežavala je prelazak. Ubrzo je izgubio osećaj za
vreme.
Nije bio siguran gde se nalazi niti šta se događa. Nije znao ni da li ga noge još
uvek služe, nije ih osećao. Beba više nije plakala, već je radoznalo rukom prelazila
preko Devonovog lica, poput morske zvezde koja se pomera. Kao kroz maglu je
čuo da žena nešto viče, ali je nije razumeo od zujanja u ušima.
U daljini su se videli ljudi... ručne lampe i njihovi zraci kako razigrano plešu
u vazduhu punom dima. Nije se predavao, kretao se napred. Gonila ga je nejasna
spoznaja da će sasvim ostati bez svesti ako i trenutak bude oklevao.
Osetio je da neko uzima dete iz njegovih ruku. Ljudi su prišli da pomognu
ženi da se izvuče iz trske i blata.
Devon je izgubio ravnotežu i zateturao se, mišići ga više nisu slušali. Voda ga
je istog trena zgrabila, preplavila i povukla.
Kad je osetio kako ga nosi struja, imao je osećaj da negde sa visine posmatra
taj prizor, ravnodušno je posmatrao telo - svoje telo - u vodi punoj mulja. Neće
moći sebi da pomogne, shvatio je pomalo iznenađeno. Niko ga neće spasti. I njega
je stigla ista sudbina kao i sve muškarce Rejvenelovih, odlazi prerano i mnogo
toga neće dovršiti, ali nije mario. Nekim delićem svesti znao je da će se Vest snaći
bez njega. Vest će preživeti.
Ali Ketlin...
Ona nikada neće saznati koliko mu je značila.
To ga je nakratko trgnulo. Zaboga, zašto je čekao misleći da ima dovoljno
vremena? Kad bi imao bar još pet minuta da joj kaže... dođavola, jedan minut...
ali bilo je prekasno.
Ketlin će nastaviti da živi bez njega. Jednog dana udaće se za nekog drugog
muškaraca... ostariće sa njim... a Devon će biti tek izbledelo sećanje.
Ako ga se uopšte bude sećala.
Nadljudskim naporom zamahao je rukama, a povik za pomoć nije skliznuo sa
njegovih usana. Ketlin je bila njegova sudbina, njegova. Savladaće sto đavola
samo da bude sa njom. Ali uzalud - reka ga je nosila u tamu.
Nešto ga je uhvatilo. Čvrste, snažne i mišićave ruke obavile su ga oko grudi
nalik nekakvom čudovištu iz dubina. Neumoljiva sila bolno ga je vukla nazad
suprotno rečnoj struji.
„Nećeš vala”, čuo je muški glas zadihan od napora. Stisak oko njegovih grudi
postao je još čvršći, pa se Devon zakašljao, Osetio je strahovit bol i ponovo začuo
muški glas: „Nećeš me ostaviti da se sam borim s tim prokletim imanjem.”

~ 118 ~
 Knjige.Club Books

Sedamnaesto poglavlje

„Voz je sigurno kasnio”, rekla je Pandora zbrinuto dok se igrala sa psima u

salonu. „Mrzim da čekam.”
„Možeš da se baviš nečim korisnim” rekla joj je Kasandra, vredno predana
vezu. „Tako vreme brže prođe.”
„Tako se samo kaže, a to nije istina. Čekanje uvek predugo traje, bez obzira
da li ga provodiš korisno ili ne.”
„Možda su se zaustavili negde na putu od Altona da se osveže”,
pretpostavljala je Helen dok se naginjala iznad obruča za ručni rad da bi izvela
posebno komplikovan vez.
Ketlin je podigla pogled sa knjige o poljoprivredi koju joj je Vest preporučio.
„Ako je to u pitanju, bolje bi im bilo da stignu gladni”, rekla je praveći se ljuta.
„Kakvu je gozbu kuvar pripremio, sve manje od proždrljivosti bio bi greh.”
Namrštila se kad se Napoleon ugnezdio Pandori u krilo. „Dušo, bićeš sva u psećim
dlakama kad gospoda stignu.”
„Neće oni primetiti”, Pandora ju je uveravala. „I haljina i pas su crni.”
„Možda, ali svejedno...” Ketlin se zaustavila usred rečenice kada se Hamlet
dogegao u salon. Pored tolike užurbanosti oko prazničnih priprema za to veće,
sasvim je zaboravila na prase. Toliko se navikla da ga vidi kako prati Napoleona
i Džozefinu po kući, da je počela da ga doživljava kao trećeg psa. „Oh, bože,
moramo nešto učiniti sa Hamletom”, rekla je. „Ne možemo ga pustiti da slobodno
luta kućom dok je gospodin Vinterborn ovde.”
„Hamlet je izuzetno čista životinja”, kazala je Kasandra i pomazila prase, koje
je zagroktalo od miline. „Zapravo, mnogo je čistiji od pasa.” To je bila istina.
Hamlet se toliko lepo ponašao da je delovalo nepravedno izbaciti ga iz kuće.
„Nemamo drugog izbora”, sa žaljenjem je rekla Ketlin. „Plašim se da ne možemo
da očekujemo da će gospodin Vinterborn deliti naše mišljenje i stavove o
prasićima. Hamlet će morati da spava u štali. Možeš da mu napraviš fin krevetac
od slame i ćebeta.”
Bliznakinje su bile užasnute, glasno su protestovale.
„Ali to će mu povrediti osećanja...”
„Misliće da ga kažnjavamo zbog nečega!”

~ 119 ~
 Knjige.Club Books
„Biće mu savršeno udobno...” započela je Ketlin, ali se zaustavila kada je
primetila da su oba psa, alarmirana bukom, hitro istrčala iz prostorije mašući
repovima. Hamlet je potrčao za njima.
„Neko je na ulaznim vratima”, rekla je Helen i spustila vez. Prišla je prozoru
da baci pogled na kolski prilaz i trem.
To je sigurno bio Devon sa gostima. Ketlin je naglo ustala i naredila
bliznakinjama: „Vodite svinju u podrum! Brzo!”
Jedva se suzdržala da se ne nasmeje kada je videla kako trče da je poslušaju.
Ketlin je zagladila suknju i spustila rukave, a zatim prišla prozoru i stala pored
Helen. Na njeno iznenađenje, na prilazu nije bilo ni kočije niti konja. Tu je stajao
samo jedan snažan poni koji je dahtao, obliven znojem.
Prepoznala je ponija, pripadao je Nejtu, mlađem sinu njihovog poštara. Često
ga je poštar slao da na njemu raznosi telegrame, ali Nejt nije imao običaj da juri
kao da ga neko goni dok bi obavljao taj zadatak.
Osetila je trnce niz kičmu.
Balter se pojavio na vratima. „Gospođo.”
Dah joj je zastao kada je videla da u ruci drži telegram. Za sve vreme koliko
ga je poznavala, Sims joj nikada nije pružio pismo ili telegram iz ruke, već bi joj
ga uvek doneo na srebrnom poslužavniku.
„Momak je rekao da je veoma hitno”, kazao je Sims, trudeći se da ne pokaže
zabrinutost. „U poštu su stigle vesti. Izgleda da je došlo do železničke nesreće u
Altonu.”
Ketlin je osetila da joj krv napušta obraze. Oštar šum joj je parao uši.
Nespretno je otela telegram iz njegove ruke i otvorila ga.

Voz je iskočio iz šina blizu železničke stanice u Altonu. Trenir i

Vinterborn su povređeni. Neka doktor bude spreman da ih dočeka kada
stignu. Ja ću se vratiti iznajmljenom kočijom.
Saton

Devon... povređen.
Ketlin je shvatila da stiska pesnice, kao da je to bilo nešto s čim bi fizički
mogla da se izbori. Srce joj je divlje lupalo, preskačući otkucaje.
„Simse, pošalji momka da dovede lekara.” Obuzela je panika i sa naporom je
pričala. „Mora smesta da dođe - lord Trenir i gospodin Vinterborn su povređeni i
biće im potrebna njegova pomoć.”
„U redu, gospođo.” Batler je napustio salon. Bio je neverovatno vitalan i brz
za čoveka njegovih godina.
„Mogu li ja da pročitam telegram?” upitala je Helen.

~ 120 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin joj ga je pružila, a ivice papira su zalepršale poput ulovljenog leptira.
Sa vrata se začuo Nejtov isprekidani glas. Bio je to mali, energičan dečak, s
bujnom kosom boje rđe i okruglim licem posutim pegama. „Otac mi je rekao
kakve su vesti stigle.” Videvši da je pridobio potpunu pažnju žena, uzbuđeno je
nastavio. „Desilo se to kod mosta, neposredno pred stanicom. Voz sa teretnim
vagonima je prilazio i nije se isključio sa šina na vreme. Sudario se sa putničkim
vozom i neki od vagona su sleteli sa mosta pravo u reku Vej.” Dečakove oči su
bile širom otvorene od zaprepašćenja. „Više od deset ljudi je poginulo, a mnogo
ih je i nestalo. Moj otac kaže i da će ih sigurno mnogo više umreti u narednim
danima: možda su ostali bez nogu i ruku, možda su im smrskane kosti...”
„Nejte”, nežno ga je prekinula Helen gledajući kako se Ketlin vrpolji, „idi do
kuhinje i kaži kuvarici da ti da keks ili koji kolač.”
„Hvala Vam, lejdi Helen.”
Ketlin je prekrila oči rukama. Izmučena bolom, tresla se od glave do pete.
Nije mogla da podnese pomisao da je Devon povređen. U ovom trenutku, taj
prelepi, arogantni, izrazito snažan i zdrav muškarac je trpeo bol... možda se i
plašio... možda je umirao. Zakašljala se, snažno uzdahnula, a par vrelih suza slilo
joj se niz obraze. Ne, nije sebi smela da dozvoli da plače, morala je previše toga
da obavi. Sve je moralo biti spremno kad on dođe. Sve što mu može biti od pomoći
mora mu biti nadohvat ruke.
„Šta ja mogu da učinim?” upitala ju je Helen koja je stajala iza nje.
Obrisala je vlažne obraze rukavima i zagrcnula se pokušavajući da umiri
disanje. Bilo joj je teško da razmišlja. „Molim te, reci bliznakinjama šta se
dogodilo i postaraj se da ne budu ovde kada budu unosili muškarce. Ne znamo u
kom su stanju, niti koliko su im ozbiljne povrede i... ne bih volela da devojke to
vide...”
„Naravno.”
Ketlin se okrenula ka njoj. „Ja ću pronaći gospođu Čerč”, rekla je promuklim
glasom. „Moraćemo da sakupimo svu medicinsku opremu iz kuće, da spremimo
čistu posteljinu i krpe...” Glas ju je izdao, nije više mogla da govori.
„Vest je sa njima”, kazala je Helen i nežno joj spustila ruku na rame. Bila je
neverovatno smirena, mada bleda u licu i vidno napeta. „On će dobro brinuti o
svom bratu. Ne zaboravi, grof je krupan i izrazito snažan. Preživeo bi mnogo toga
što običan čovek ne bi.”
Ketlin je klimnula glavom, ali te je reči nisu utešile. Železnička nesreća je bila
drugačija od svake druge. Povrede nastale od sudara ili iskakanja iz šina su retko
bile male i beznačajne. Nije bilo bitno koliko je neko hrabar i spretan kad dođe do
sudara pri brzini od skoro šezdeset milja na sat. Tu se sve svodilo na sreću... koja
porodicu Rejvenel nikada nije pratila.

***
~ 121 ~
 Knjige.Club Books
Na Ketlinino veliko olakšanje, momak koji je poslat da ode po doktora Viksa
brzo se vratio sa lekarom. Viks je bio savestan i stručan lekar koji se usavršio u
Londonu. On je došao na imanje onog jutra kada je Teo doživeo nesreću, i on je
Rejvenelovim ćerkama saopštio da im je brat nastradao. Kad god bi se neko na
imanju razboleo, doktor Viks bi istog trena došao. Prema slugama se ponašao
podjednako brižno i pažljivo. Ketlin ga je brzo zavolela i stekla poverenje u njega.
„Još nisam imao zadovoljstvo da upoznam lorda Trenira”, rekao je Viks dok
je otvarao svoju lekarsku torbu u jednoj od spavaćih soba koje su bile spremljene
da prime pacijente koji su stizali. „Žao mi je što ću ga prvi put sresti pod ovakvim
okolnostima.”
„I meni je žao”, odgovorila je Ketlin, nepomično piljeći u sadržaj velike crne
torbe. U njoj su se nalazili veliki zavoji, igle i konac, sjajni metalni instrumenti,
staklene tube pune praška i bočice ispunjene tečnošću. I dalje je bila u neverici.
Pitala se kada će Devon stići i kakve je povrede zadobio. Bože, sve ovo ju je
strahovito podsećalo na ono jutro kada je Teo nastradao.
Prekrstila je ruke i čvrsto uhvatila laktove, trudeći se da zaustavi drhtaje koji
su joj prožimali telo. Poslednji put kada je Devon napustio Everzbi, tupo je
pomislila, bila je previše ljuta na njega i nisu se pozdravili.
„Lejdi Trenir”, nežno joj je rekao doktor, „siguran sam da Vas ova nesrećna
situacija, kao i moje prisustvo, podsećaju na nesreću Vašeg muža. Da li bi Vam
pomoglo da Vam dam neki blagi sedativ?”
„Ne, hvala. Želim da ostanem pribrana. Samo... ne mogu da verujem... još
jedan Rejvenel...” Nije mogla da završi rečenicu.
Viks se namrštio gladeći kratko podšišanu kosu kad je progovorio: „Izgleda
da muškarcima u ovoj porodici nije dato da budu dugovečni. Ipak, nemojmo
odmah misliti sve najgore. Brzo ćemo videti kakve je povrede zadobio lord
Trenir”
Dok je doktor slagao instrumente po stolu, Ketlin je čula Simsa kako u
obližnjoj prostoriji govori momku da otrči do štale i uzme štapove za dresuru, da
naprave nosila.
Čula je i bat koraka po stepeništu, kao i sudaranje metalnih kanti s vrućom
vodom i ugljem.
Gospođa Čerč je grdila služavku koja joj je donela tupe makaze, kada je
zastala usred rečenice. Ketlin se ukočila kad je odjednom zavladala tišina.
Nakon par sekundi hodnikom se zaorio uplašen glas njene glavne služavke.
„Gospođo, kočija se približava kolskim prilazom!”
Ketlin je poskočila kao da ju je neko gurnuo i izjurila iz sobe. Prošla je pored
gospođe Čerč trčeći ka velikom stepeništu.
„Lejdi Trenir”, povikala je glavna služavka dok je trčala za njom, „saplešćete
se!”

~ 122 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin nije obraćala pažnju na upozorenje, već je nastavila da trči niz
stepenice i dalje, sve do ulaznih vrata i trema, na kome su se Sims i
nekolicina sluga već okupili.
Niko nije skidao pogled sa kočije koja je prilazila.
Pre nego što su se točkovi zaustavili, momak koji je stajao na zadnjem delu
kočije je skočio, a vrata su se iznutra otvorila. Čuli su se uzvici olakšanja kada se
Vest pojavio. Bio je u groznom stanju, odeća mu je bila prljava i vlažna. Svi su
potrčali ka njemu. Vest je podigao ruku da ih odvrati, držeći se čvrsto za vozilo.
Celo telo mu je drhtalo, a zubi cvokotali. „Ne... p-p-prvo se pobrinite za grofa. G-
d-gde je prokleti doktor?”
Doktor Viks je već bio pored njega. „Evo me, gospodine Rejvenele. Da li ste
povređeni?”
Vest je odmahnuo glavom. „Samo mi je h-hladno. Morao sam da izvlačim
brata iz reke.”
Ketlin je prišla i uhvatila Vesta ispod ruke da mu pomogne da se umiri. Drhtao
je i teturao se, siv u licu. Zaudarao je na reku, odeća mu je smrdela na mulj i
zagađenu vodu.
„Kako je Devon?” brzo ga je upitala.
Vest se skoro čitavom težinom oslonio na nju. „Jedva je svestan. Ne priča
smisleno. Predugo je bio u vodi.”
„Gospođo Čerč doviknuo je Viks glavnoj služavki. „Gospođin Rejvenel mora
smesta u krevet. Naložite vatru i prekrijte ga ćebadima. Niko ne sme da mu daje
ništa da pije. To je veoma važno, da li ste me razumeli? Možete mu dati sladak
čaj, ali ne vreo.”
„Ne treba niko da me nosi”, protestovao je Vest. „Evo vidite, stojim tu pred
va-vama!” Međutim, umalo da se sruši dok je to govorio, Ketlin se trudila da ga
održi na nogama. Dvojica momaka hitro su ga zgrabila i spustila na nosila.
Dok se Vest opirao, doktor mu je odlučno rekao. „Budite mirni, gospodine
Rejvenele. Sve dok se dobro ne utoplite, svako naprezanje Vam može doći glave.
Ako hladna krv iz Vaših nogu stigne prebrzo do srca...” Nestrpljivo je stao u pola
rečenice i doviknuo momcima: „Vodite ga unutra!”
Ketlin je zakoračila na stepenik pokušavajući da uđe u kočiju. Mračna
unutrašnjost je bila zastrašujuće tiha. „Lorde? Devone, možete li...?”
„Dozvolite prvo meni da ga pogledam”, začuo se doktor iza nje dok ju je
snažno povlačio iz kočije.
„Recite mi kako je lord Trenir”, zahtevala je.
„Čim budem znao.” Viks se popeo u kočiju.
Ketlin je osetila kako joj se čitavo telo steže dok se trudila da bude strpljiva.
Grizla je donju usnu dok je nije zabolela. Nakon nekoliko trenutaka, začuo se
iznutra doktorov glas, prilično uznemiren.

~ 123 ~
 Knjige.Club Books
„Prvo ćemo izvući gospodina Vinterborna. Brzo, potreban mi je snažni
momak!”
„Pitere”, naredio je Sims, a momak je potrčao da posluša.
Šta je sa Devonom? Ketlin je bila skoro luda od brige. Pokušavala je da vidi
šta se dešava u kočiji, ali su joj doktor i momak blokirali put. „Doktore Vikse...”
„Trenutak, gospođo.”
„Da, ali...” Uzmakla je kada se krupan muškarac zateturao iz kočije.
Bio je to Devon, sav iscepan i jedva prepoznatljiv. Čuo je njen glas.
„Lorde”, začulo se doktorovo naređenje, „nemojte da se naprežete.
Pregledaču Vas čim ukažem prvu pomoć Vašem prijatelju.”
Devon nije obraćao pažnju na njega. Zateturao se kada su mu noge dotakle
tlo. Grčevito se držao za vrata kočije, trudeći se da ne padne. Bio je prljav i od
glave do pete u ranama, a košulja mu je bila krvava. Ketlin je uspaničeno primetila
da nema otvorenih rana i da pokreće i ruke i noge. Bio je u jednom komadu.
Njegov dezorijentisani pogled ju je pronašao usred mase. Sa usana mu se
nečujno otrglo njeno ime.
Ketlin je u dva koraka stigla do njega, a on ju je grubo zagrlio. Jednom rukom
je zgrabio njenu upletenu kosu na vratu i povukao je toliko snažno da ju je
zabolelo. Tiho je uzdahnuo kad je prekrio njene usne svojima. Ljubio ju je snažno,
ne mareći ko će ih videti. Telo mu je drhtalo, a ona se borila da ga zadrži da ne
padne.
„Ne bi trebalo da stojiš”, kazala je Ketlin boreći se za dah. „Pusti me da ti
pomognem, sešćemo na zemlju... Devone, molim te...”
On je uopšte nije slušao. Ispustio je uzvik nestrpljenja, naslonio ju je uz kočiju
i ponovo poljubio. Čak i tako povređen i iscrpljen, bio je neopisivo jak. Njegove
usne su je zarobile, zaustavljajući se samo da dođe do daha. Preko njegovog
ramena, Ketlin je videla da je gospođa Čerč prišla zajedno sa dva momka sa
nosilima.
„Devone”, preklinjala ga je. „Moraš da legneš, iza tebe su nosila. Moraju da
te unesu u kuću.”
Bio je nepomičan, ako se izuzmu divlji drhtaji koji su mu potresali telo.
„Dragi”, Ketlin mu je zabrinuto prošaputala na uvo, „molim te, pusti me.”
Odgovorio je grubim, nerazumljivim krikom, stežući ruke oko nje sve jače...
dok nije počeo da gubi svest.
Na sreću, jedan od momaka je bio blizu i pridržao Devona na vreme, pre nego
što je pao na Ketlin i zdrobio je svojom težinom. Dok su ga odvlačili i spuštali na
nosila, iako su joj misli bile sasvim zbrkane, shvatila je šta je malopre pokušavao
da kaže.
Nikada.

~ 124 ~
 Knjige.Club Books

Osamnaesto poglavlje

Dok su Devona smeštali na nosila, zavrnula se ivica njegove mokre košulje.

Ketlin i gospoda Čerč su istovremeno glasno uzdahnule kad su ugledale jezivu
ljubičasto-crnu modricu veličine tanjira, koja se prostirala levom stranom
njegovog grudnog koša.
Ketlin je pretrnula pomislivši kakav li je udarac morao biti kad je proizveo
ovakvu povredu. Sigurno su mu polomljena rebra. Očajnički se uplašila da mu je
možda plućno krilo probodeno. Pažljivo se nagla da mu položi ruke uz telo.
Koliko je strašno bilo gledati ga ovako nepomičnog i obamrlog.
Gospođa Čerč ga je prekrila ćebetom i naredila momcima: „Nosite ga u
glavnu spavaću sobu. Polako... bez drmusanja, Ponašajte se kao da je
novorođenče.”
Momci su naglas izbrojali do tri i podigli nosila. „Novorođenče teško sto
četrdeset kila”, promrmljao je jedan od njih.
Gospođa Čerč se trudila da izgleda strogo, ali u njenim očima nazirale su se
suze. „Pazi šta pričaš, Dejvide.”
Ketlin je išla za njima, nestrpljivo brišući suze iz očiju.
Glavna služavka je pošla za njom i šapatom ju je tešila: „Nemojte se sekirati
toliko, gospođo. Uskoro ćemo ga srediti, biće kao nov.”
Mada je Ketlin od sveg srca želela da joj veruje, tiho je prošaputala: „Sav je
u modricama i slab je. Šta ako ima unutrašnje povrede?”
„Nije mi delovao toliko slabo pre samo par minuta”, suvoparno je primetila
glavna služavka.
Ketlin je pocrvenela od stida. „Bio je u šoku. Nije znao šta radi,”
„Ako Vi tako kažete, gospođo.” Gospođa Čerč se blago osmehnula pre nego
što je nastavila. „Mislim da bi trebalo da brinemo za gospodina Vinterborna.
Neposredno pre nego što smo uneli gospodina Rejvenela u kuću, rekao mi je da
je gospodinu Vinterbornu slomljena noga i da je oslepeo.”
„Oh! Moramo odmah da saznamo da li želi da obavestimo nekoga o njegovom
stanju.”
„Iznenadilo bi me da to želi”, kazala je glavna služavka dok su ulazile u kuću.
„Zašto to kažete?” upitala ju je Ketlin.

~ 125 ~
 Knjige.Club Books
„Da ima nekoga, ne bi dolazio ovamo sâm za Božić.”

***

Dok je doktor Viks sanirao Devonove povrede, Ketlin je otišla da obiđe Vesta.
Pre nego što je stigla do otvorenih vrata njegove sobe, začula je buku i glasan
smeh koji je odzvanjao hodnikom. Zastala je na vratima, zahvalna sudbini, dok je
posmatrala Vesta kako sedi u krevetu i zabavlja grupu od pet-šest sluga, Pandoru,
Kasandru, oba psa i Hamleta. Helen je stajala pored lampe i čitala temperaturu na
staklenom toplomeru.
Na sreću, Vest više nije drhtao i povratila mu se boja u licu.
„...Zatim sam spazio čoveka kako se vraća u reku”, govorio je. „Išao je ka
dopola potopljenom vagonu u kome su se nalazili zarobljeni putnici. Pomislio
sam: ’Ovaj čovek je heroj. I idiot. Zato što je i sâm već predugo bio u vodi i neće
moći da ih spase. Žrtvovaće svoj život ni zbog čega.’ Nastavio sam da se spuštam
ka obali i tu sam naišao na Satona. ’Gde je grof?’, upitao sam ga.” Vest je napravio
dramsku pauzu uživajući u pažnji publike. „I šta mislite, gde je Saton pokazao
prstom?... Pravo nasred reke, tamo je ta nepromišljena budala upravo spašavala
troje dece iz vode, gacajući za njima s bebom u jednoj ruci, a drugom
pridržavajući ženu.”
„To je bio lord Trenir?”, uzviknula je jedna od služavki.
„A ko bi drugi?”
Svi su uzdahnuli od uzbuđenja i ponosa.
„Šta je to za krupnog čoveka kao što je naš lord?!” uz osmeh dobacio je jedan
od momaka.
„Mislim da bi trebalo novine da pišu o njemu zbog toga”, uzviknuo je drugi.
„Nadam se da će se to desiti”, kazao je Vest. „Ako ni zbog čega drugog, onda
zbog toga što znam koliko bi on to prezirao.” Zastao je kada je na vratima ugledao
Ketlin.
„Bolje vam je”, rekla je tiho posluzi, „da nestanete odavde dok vas ne spaze
Sims ili gospođa Čerč.”
„Ali upravo sam stigao do najboljeg dela”, protestovao je Vest. „Nameravao
sam da detaljno opišem svoj uzbudljiv, ali mučan pokušaj da spasem grofa.”
„Možeš to i kasnije”, odgovorila mu je Ketlin. I dalje je stajala kraj vrata dok
su sluge izlazile iz sobe. „Trenutno moraš da odmaraš.” Pogledala je Helen.
„Kolika mu je temperatura?”
„Mora da se popne za još jedan stepen”, odgovorila je.
„Ne mora, dođavola!” povikao je Vest. „Toliko ste potpalili vatru da je u sobi
kao u rerni. Uskoro ću biti pečen kao božićna guska. Kad smo kod guske, crkavam
od gladi.”
~ 126 ~
 Knjige.Club Books
„Doktor je rekao da ne smemo ništa da ti damo da jedeš dok ti se ne poveća
temperatura”, kazala je Pandora.
„Hoćeš još jednu šolju čaja?”, upitala ga je Kasandra.
„Ja bih jedan brendi”, odgovorio je Vest. „Zajedno sa parčetom pite od ribizle,
tanjir pun sira, činiju pirea od krompira i paškanata i jednu veliku šniclu.”
Kasandra se nasmešila. „Pitaću doktora da li smeš da pojedeš tanjir supe.”
„Supe?” ponovio je ljutito.
„Idemo, Hamlete”, kazala je Pandora. „Pre nego što Vest poželi i malo
slanine.”
„Čekajte!” rekla je Ketlin mršteći se. „Zar Hamlet nije trebalo da bude u
podrumu?”
„Kuvarica nije to dozvolila”, odgovorila joj je Kasandra. „Rekla je da će
prevrnuti korpe i pojesti sve povrće.” Ponosno je pogledala veselo
stvorenje. „Zato što je on jedno veoma kreativno i sposobno prase.”
„Ovo poslednje kuvarica nije rekla”, dodala je Pandora.
„Nije”, kazala je Kasandra. „Ali to se podrazumeva.”
Bliznakinje su povele pse i prase i izašle iz sobe.
Helen je pružila toplomer Vestu. „Pod jezik, molim te”, rekla je ozbiljno.
Poslušao ju je s paćeničkim izrazom lica.
„Draga”, Ketlin je upitala Helen, „možeš li da pitaš gospođu Čerč kad će
večera? Pošto imamo tri povređena čoveka u kući, mislim da je najbolje da
večeras priredimo neformalnu večeru.”
„Dva povređena čoveka”, mumlao je Vest sa toplomerom u ustima. „Ja se
savršeno dobro osećam.”
„Da, naravno”, Helen je odgovorila Ketlin. „A ja ću doktoru Viksu odneti
hranu. Okupiran je brigom o lordu Treniru i gospodinu Vinterbornu, ali svakako
treba da večera.”
„Odlična ideja”, kazala je Ketlin. „Ne zaboravi da ga poslužiš i musom od
limuna. Koliko se sećam, doktor Viks voli slatkiše.”
„Ne obraćajte pažnju”, nastavio je Vest da govori s toplomerom u ustima.
„Slobodno pričajte o hrani pred čovekom koji umire od gladi.” Pre nego što je
izašla iz sobe, Helen je zastala kraj njegovog kreveta i uhvatila za ga bradu, „Bez
priče.”
Kada je Helen otišla, Ketlin je Vestu donela čaj i izvadila mu toplomer iz usta.
Pažljivo je posmatrala nivo žive. „Još malo i moći ćeš da jedeš.” Vest se naslonio
na jastuke, a njegov živahan izraz lica je zamenila smrknutost. „Kako je moj
brat?”
„Doktor Viks brine o njemu. Gospođa Čerč i ja smo videle jezivu modricu na
njegovim grudima i sa strane - mislimo da je slomio rebra. Bio je svestan kada je
izašao iz kočije, a otvorio je oči kada su ga unosili u sobu.”
~ 127 ~
 Knjige.Club Books
„Hvala bogu”, uzdahnuo je Vest. „Biće pravo čudo ako su mu samo rebra
slomljena. Ta nesreća... Gospode, vagoni su padali kao da su dečje igračke. A svi
ti nastradali...” Stao je usred rečenice i progutao knedlu. „Voleo bih da mogu da
zaboravim sve što sam video.”
Ketlin je sedela u fotelji pored kreveta, uhvatila ga je za ruku i blago stisla.
„Iscrpljen si” prošaputala je.
Vest se tužno osmehnuo. „Umoran sam kao pas.”
„Trebalo bi da te pustim da odmaraš.”
Uhvatio ju je za ruku. „Ne idi”, kazao je. „Ne želim da budem sâm.”
Klimnula je glavom i ostala da sedi. Vest je pustio njenu ruku i uzeo šolju
čaja.
„Je li to istina?” upitala ga je Ketlin. „Ono što si pričao o Devonu?”
Pošto je u dva gutljaja iskapio sve iz šolje, Vest ju je presekao pogledom.
„Svaka reč. Ta budala se umalo ubila.”
Ketlin je uzela Solju iz njegove ruke.
„Ne znam kako mu je uopšte pošlo za rukom”, nastavio je Vest. „Ja sam bio
u vodi jedva dva minuta i noge su mi utrnule do kostiju. Bila je to prava agonija.
Devon je u toj reci proveo najmanje petnaest minuta, lakomisleni glupan.”
„Spašavao je decu”, rekla je Ketlin. „Kako se samo usudio?”
„Da”, nastavio je Vest ozbiljno. Zamišljeno je posmatrao plamen u kaminu.
„Napokon sam razumeo nešto što si mi jednom prilikom rekla - da mnogi ljudi
zavise od njega - i ja sam jedan od njih. Neka je proklet. Moj brat više ne sme da
se poigrava sa svojim životom. Ne bude li bilo tako, kunem se da ću ga ubiti.”
„Razumem te”, rekla je svesna straha koji se krio u njegovim rečima.
„Ne razumeš. Nisi bila tamo. Gospode, malo je falilo da ne stignem do njega
na vreme. Da sam stigao samo par sekundi kasnije...” Vestu je glas zadrhtao i on
se okrenuo na drugu stranu. „Ranije on to ne bi uradio. Imao je malo više pameti,
ne bi rizikovao život zbog drugih. Posebno nepoznatih. Ludak!”
Ketlin se osmehnula. Trudeći se da sakrije strah u glasu, prišla mu je i
pomazila ga po kosi. „Moj dragi prijatelju”, prošaputala je. „Žao mi je što ovo
moram da ti kažem... ali i ti bi uradio isto.”

Negde iza ponoći, Ketlin je ustala i otišla da obiđe pacijente. Zakopčala je

kućnu haljinu preko spavaćice, uzela sveću koja je stajala kraj kreveta i krenula
niz hodnik.
Prvo je provirila u sobu u kojoj je ležao Vinterborn. „Mogu li da uđem?”,
upitala je doktora Viksa koji je sedeo pored njegovog kreveta.
„Naravno, gospođo”

~ 128 ~
 Knjige.Club Books
„Molim Vas, nemojte ustajati”, kazala je Ketlin. „Samo želim da Vas pitam
kako je pacijent.”
Znala je da je ovo bila teška noć za doktora, kome su pomagali i batler i jedan
od momaka da namesti Vinterbornovu slomljenu nogu. Kako je Sims to kasnije
objasnio Ketlin i gospođi Čerč, mišići u nozi su se zgrčili i bilo je potrebno puno
snage i napora da se dovoljno rastegnu da bi doktor uspeo da vrati kost na mesto.
Nakon što je noga stabilizovana, Sims je pomogao doktoru da obmota nogu
vlažnim krpama, koje su se kasnije stegle u gips.
„Gospodin Vinterborn je dobro koliko se to može očekivati”, prošaputao je
doktor Viks. „Imao je sreće što je prelom bio čist i otvoren. Štaviše, pošto je bio
izložen velikoj hladnoći, krvni pritisak mu se toliko snizio da je sprečio veliki
gubitak krvi. Pretpostavljam, ako ne bude nekih komplikacija, noga će mu dobro
zarasti.”
„A njegov vid?”, Ketlin je prišla Vinterbornovom krevetu i brižno ga
pogledala. Spavao je pod uticajem jakih sedativa, a gornja polovina lica mu je bila
obmotana zavojima.
„Ima povrede na rožnjači od krhotina stakla”, odgovorio joj je doktor.
„Uklonio sam nekoliko velikih komada i stavio melem. Nijedna od ogrebotina ne
deluje previše duboko, što mi daje nadu da će mu se vid povratiti. Moram da se
pobrinem da bude miran i pod sedativima u narednih nekoliko dana, da bi imao
što veće šanse za oporavak.”
„Jadan čovek”, tiho je kazala Ketlin. „Dobro ćemo brinuti o njemu” Pogledala
je doktora. „Hoće li i lord Trenir morati da dobije sedative?”
„Samo ako bude imao problema sa spavanjem. Mislim da su mu
rebra napukla, ali da nijedno nije slomljeno. Slomljeno rebro obično može da
se napipa. Naravno, imaće jake bolove, ali će za nekoliko nedelja biti kao
nov.” Sveća se blago zatresla u njenoj ruci, a kap vrelog voska pala je na
njen zglob. „Ne znate koliko sam srećna što to čujem.”
„Mislim da možda i znam”, rekao je doktor Viks šaljivo. „Nemoguće je ne
primetiti osećanja koja gajite prema lordu Treniru ”
Ketlin je počela da zamuckuje. „Oh, nisu to nikakva osećanja, to je samo... pa
ja se, zapravo, brinem zbog porodice, imanja i... nikako ne bih mogla da...
zavolim... nekog muškarca dok sam još u žalosti. To bi zaista bilo veoma
neprikladno.”
„Gospođo...” Doktor Viks ju je posmatrao dugo, a u očima mu se ogledala
briga i ljubaznost. „Znam dosta naučnih činjenica o ljudskom srcu - a jedna od
njih je da je mnogo lakše sasvim zaustaviti njegovo kucanje nego ga sprečiti da
zavoli pogrešnu osobu.”

***

~ 129 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin je otišla u Devonovu sobu. Kada joj niko nije odgovorio na lagano
kucanje, tiho je ušla. Spavao je ležeći na strani, a njegovo telo nije se pomeralo
ispod pokrivača. Zvuk njegovog disanja je bio dubok i ujednačen.
Prišla je krevetu i posmatrala ga zaštitnički nežno. Usne su mu bile opuštene
i izgledale su meko, uprkos bradi. Trepavice su mu bile duge i crne poput mastila.
Dva mala flastera prekrivala su ogrebotine na obrazu i čelu. Kosa mu se podigla
sa čela, što on nikad ne bi dozvolio. Odupirala se želji da mu spusti šiške. Nije
uspela, pa je nežno spustila pramen njegove kose.
Devonovo disanje se promenilo. Probudio se, otvorio oči i pogledao je,
iscrpljen i omamljen.
„Ketlin”, glas mu je bio dubok i snažan.
„Došla sam da vidim kako si. Treba li ti šta? Čaša vode?”
„Ti.” Uhvatio ju je za slobodnu ruku i privukao bliže. Osetila je kako je
priljubio svoje usne na njene prste. „Moramo da razgovaramo.”
Prestala je da diše. Osetila je kako joj se puls ubrzao. „Ti... količina leka koju
si dobio bila bi dovoljna da uspava slona”, kazala je trudeći se da zvuči veselo.
„Bilo bi najpametnije da sada ništa ne govoriš. Spavaj, pa ujutru...”
„Lezi pored mene”, rekao je Devon ne odvajajući usne sa njenih prstiju.
Stomak joj se zgrčio od čežnje. „Znaš da ne mogu”, prošaputala je.
Uprkos svemu, uhvatio ju je za ruku i odlučno povukao.
„Stani, povredićeš se...” Ketlin je pokušavala da spusti sveću na stočić pored
kreveta, dok je on i dalje vukao. „Nemoj... tvoja rebra... zašto moraš da budeš
toliko tvrdoglav?” Uplašena i napeta, legla je pored njega, plašeći se da ga ne
povredi. „Samo minut”, upozorila ga je. „Jedan minut.”
Devon se umirio, mada ju je i dalje držao čvrsto za ruku.
Ketlin je istog trena zažalila. Bilo je krajnje prisno da leži pored njega. Dok
je posmatrala njegove zamagljene, plave oči, osetila je bolnu čežnju. Želela je da
zarije lice u njegove grudi i zaplače.
„Uplašila sam se za tebe”, rekla je tiho.
Devon joj je vrhom prsta dodirnuo lice, nežno prateći liniju njenog obraza.
„Šta se desilo?” prošaputala je.
Njegov prst je pratio liniju njenog nosa, sve do osetljive ivice gornje usne.
„Sve je išlo uobičajenim tokom”, polako je progovorio, „dok u jednom trenutku...
kao da je čitav svet eksplodirao. Buka... staklo je letelo na sve strane... sve je
počelo da se prevrće... i bol...” Zastao je kada je Ketlin prislonila njegovu ruku uz
svoj obraz. „Najgora od svega bila je hladnoća”, nastavio je. „Nisam ništa osećao.
Bio sam preumoran da nastavim. U jednom trenutku mi je delovalo... da i nije
previše strašno... da dignem ruke od svega i prepustim se.” Glas mu je utihnuo od
iscrpljenosti. „Život mi nije proleteo pred očima. Jedino što sam video bila si ti.”
Zažmurio je, a ruka mu je skliznula sa njenog lica. Uspeo je da prošapuće samo

~ 130 ~
 Knjige.Club Books
još jedno, pre nego što je utonuo u san, „Poslednje što sam pomislio bilo je...
umreću želeći te.”

~ 131 ~
 Knjige.Club Books

Devetnaesto poglavlje

Lekovi su krivi.
Neprestano je u mislima ponavljala Ketlin dok nije zaspala. Nastavila je o
tome da razmišlja i kad se probudila. Izvukla se bojažljivo iz kreveta u osvit zore.
Tražila je papuče kojih nije bilo nigde.
Bosonoga, pospano je prišla mermernom umivaoniku, umila se i oprala zube.
Posmatrala je svoj odraz u ovalnom ogledalu i primetila je da su joj oči crvene, a
podočnjaci tamni.
Pomislio sam da ću umreti želeći te.
On se toga sigurno neće sećati, nadala se. Ljudi se retko sećaju onoga što su
izgovorili pod dejstvom lekova za smirenje. Možda se neće sećati ni da ju je
poljubio pored kočije, mada će sluge sigurno šaputati o tome. Ona će se praviti da
se ništa nije desilo i, uz malo sreće, Devon će to zaboraviti ili će imati dovoljno
milosti da ne spominje. Pružila je ruku da pozvoni Klari da dođe, pa se
predomislila. Još je bilo suviše rano. Pre nego što se obuče i sredi frizuru, obići
će bolesnike. Ogrnula je šal od kašmira preko spavaćice i prvo se zaputila ka
Devonovoj sobi.
Nije očekivala da će biti budan, ali vrata njegove sobe su bila širom otvorena,
a zavese razmaknute. Devon je sedeo u krevetu, oslonjen na jastuke. Njegove
guste lokne bile su vlažne i čiste, a brada sveže obrijana. Čak je i u bolničkoj
postelji delovao nervozno i nemirno, kao da je jedva podnosio što je morao da
miruje.
Ketlin je zastala na vratima. Dok je vladala napeta tišina, preplavio ju je talas
neopisivog stida i naterao je da pocrveni. Svakako nije bila od pomoći činjenica
da ju je gledao na neki novi način, kao nikada pre, hrabro i kao da mu je pripadala.
Nešto se promenilo, pomislila je, ali nije znala šta.
Blagi osmeh zaigrao je na Devonovim usnama kad ju je pogledao. Zadržao je
pogled na njenom šarenom šalu.
„Dođi”, prošaputao je.
Ketlin je zatvorila vrata, ali je oklevala jer se strahovito plašila da mu priđe.
„Zašto si budan ovako rano?”
„Probudio sam se gladan, a bilo mi je potrebno da se okupam i obrijem, pa
sam pozvao Satona.”
~ 132 ~
 Knjige.Club Books
„Boli li te šta?” zabrinuto ga je upitala.
„Da”, rekao je bez uvijanja. „Priđi i biće mi bolje.”
Poslušala ga je, mada oprezno, a živci su joj bili napeti kao strune. Dok mu je
prilazila, osetila je oštar miris kome tu nije bilo mesto, ali joj je bio neobično
poznat. Bile su to obloge od buhača i kamfora.
„Osećam miris leka”, rekla je zbunjeno. „I to onog koji koristimo za konje.”
„Gospodin Blum je poslao teglu leka iz štale i zahtevao da stavimo obloge na
moja rebra. Nisam se usudio da ga odbijem.”
„O!” Opustila se. „Ta smesa odlično pomaže”, uveravala ga je. „Od nje se
konjima mišići duplo brže oporave.”
„Verujem.” Vragolasto se osmehnuo. „Još samo kad mi kamfor ne bi ovako
palio kožu.”
„Saton ti je naneo lek pravo iz tegle?” upitala je i namrštila se. „Taj koncentrat
je namenjen konjima, trebalo ga je razrediti uljem ili belim voskom.”
„To mu niko nije kazao.”
„Moramo odmah da ga uklonimo. Dozvoli da ti pomognem.” Pošla je ka
njemu, ali se nesigurno zaustavila. Obloge su stajale ispod košulje za spavanje.
Moraće da podigne košulju odozdo ili da je raskopča.
Devon se nasmešio kao da joj je čitao misli i odmahnuo glavom. „Sačekaću
Satona da se vrati.”
„Nećeš, savršeno sam sposobna da to obavim”, insistirala je Ketlin rumenih
obraza. „Uostalom, bila sam udata.”
„Velika stvar”, Devon ju je zadirkivao, milujući je pogledom.
Usne su joj se stisle. Trudila se da deluje smireno i počela je da otkopčava
dugmad njegove košulje. Bila je skrojena od glatkog, belog platna, koje se blago
presijavalo. „Lepa košulja”, rekla je tek nešto da kaže.
„Nisam ni znao da je imam dok je Saton sinoć nije doneo.”
Ketlin je zastala i zbunjeno ga pogledala. „U čemu spavaš?”
Devon ju je samo pogledao, a njegove usne ponovo su se izvile u nestašan
osmeh.
Zinula je od iznenađenja kada je shvatila šta je hteo da kaže.
„Jesi li zaprepašćena?” upitao ju je.
„Naravno da nisam.” Ipak, bila je crvena kao bulka kad je nastavila da
otkopčava dugmad. Noćna košulja je otkrila široke grudi prekrivene maljama.
Nakašljala se i upitala: „Možeš li da se pridigneš?”
Umesto odgovora, Devon se odmakao od jastuka i bolno jauknuo. Ketlin je
šal spao sa ramena dok se trudila da dohvati ivicu njegove košulje. Bila je uvučena
u sredini. „Samo trenutak“.” Obgrlila ga je i drugom rukom da bi izvukla tkaninu.
Bila je mnogo duža nego što je očekivala.

~ 133 ~
 Knjige.Club Books
Devon više nije mogao da izdrži, pa je legao nazad na jastuke i bolno zaječao.
Prikleštio joj je ruke, „Izvini”, jedva je izgovorio.
Ketlin je pokušavala da izvuče ruke. „Nije važno... samo mi pomozi da…”
Devon se nije žurio da joj pomogne; koristio je novonastalu situaciju. Ta situacija
ju je istovremeno zabavljala i plašila. Primetila je da mu se oči osmehuju. „Pusti
me, nevaljalče.”
Toplim, širokim šakama lagano i nežno joj je masirao ramena, „Lezi pored
mene.”
„Jesi li ti poludeo?”
Dok se borila da se oslobodi, on se poigravao pletenicom koja se izvukla iz
njene punđe. „Sinoć si to učinila”, kazao je.
Ketlin se ukočila, a oči su joj se raširile od zaprepašćenja.
Znači sećao se.
„Teško da možeš da očekuješ da mi to pređe u naviku”, rekla je. „Osim toga,
uskoro će moja služavka doći da me traži.”
Devon se okrenuo na bok i povukao je na krevet. „Ovde sigurno neće
dolaziti.”
Namrštila se, prekorevajući ga. „Nemoguć si! Trebalo je da pustim da ti
kamfor ispeče kožu.”
Začuđeno je izvio obrve. „Očekivao bih da imam tretman kod tebe bar onakav
kakav imaju tvoji konji.”
„Svaki moj konj je vaspitaniji od tebe”, kazala mu je i zavukla ruku ispod
njegove košulje. „Čak se i magarac pristojnije ponaša.” Vukla je zavoj dok ga nije
skinula. Obloga se olabavila, pa je uspela da je skine i baci na pod. Devon je mirno
ležao, očigledno je bio zadovoljan.
Dok je posmatrala zgodnog šaljivdžiju, Ketlin se uzdržavala od potrebe da
mu se osmehne i prekorno ga je pogledala. „Doktor Viks je rekao da moraš da
ograničiš pokrete da ne bi opteretio rebra. Ne smeš ništa ni da vučeš niti da
podižeš. Moraš da odmaraš.”
Podigao je ruku i nežno je pomilovao po ramenu. „Samo dok si ti pored mene”
Bio je čist, topao i privlačan. Osetila je kako njena volja slabi. Pažljivo je
spustila glavu na njegovo rame. „Boli li te ovo?”
„Sve mi je bolje.” Pokrio ih je, zarobivši je između belih čaršava i meke,
ćebadi od vune.
Ležala je okrenuta ka njemu i drhtala od zadovoljstva i uzbuđenja, dok je
osećala kako se njegovo čvrsto, toplo telo savršeno pripija uz nju.
„Neko će nas videti”, rekla je nervozno.
„Vrata su zatvorena.” Devon ju je nežno pomilovao po uhu. „Nije valjda da
me se plašiš?”

~ 134 ~
 Knjige.Club Books
Odmahnula je glavom, mada joj je srce tuklo kao ludo.
Devon je udisao miris njene kose. „Uplašio sam se da sam te povredio ili
prepao; juče u naletu...” zastao je tražeći pravu reč, „...entuzijazma”, šaljivo je
dovršio rečenicu.
„Ti... nisi znao šta radiš.”
Glas mu je postao dublji. „Savršeno sam znao šta radim. Samo nisam uspeo
to da učinim kako treba.” Palcem joj je prelazio preko gornje usne, ocrtavajući
konture. Ostala je bez daha kada ju je nežno pomilovao po vratu. „Želeo sam da
te poljubim... ovako.”
Prekrio joj je usne svojima. Izazivao ju je. Strasno, ali lagano, probudio je
njen bespomoćni odgovor pre nego što je stigla da se usprotivi. Usne su mu bile
čvrste i izazovne, a opet nežne. Budio je osećaj užitka u delovima njenog tela koje
nije znala ni kako da nazove. Poljupci su sledili jedan za drugim, sledeći je
počinjao, a da se prethodni nije završio. Ispod pokrivača, nogom je očešao njenu.
To je u njoj izazvalo dotad nepoznat, ali uzbudljiv osećaj. Uronila je prste u
njegovu svilenkastu, tamnu kosu.
Ruke su mu klizile niz njena leđa, sve dok nije stigao do kukova i privio je
uza sebe. Mada su ih razdvajali slojevi njene odeće, osetila je kako se njihova tela,
njegova čvrstina uz njenu mekoću, skladno uklapaju. Počeo je strasnije da je ljubi,
prodirući jezikom, istražujući, a ona je glasno ječala od zadovoljstva. Nije
postojao svet izvan tog kreveta. Postojali su samo nežni dodiri ispreplitanih nogu
i nežne ruke koje su lutale po njenom telu. Zajecala je kada ju je uhvatio za
zadnjicu i privio je bliže svojoj muškosti. Pomerao joj je kukove u sporom,
neprekidnom ritmu, privijajući je uz sebe dok nije počela da jauče. Njeno nežno
telo počelo je da se vrpolji. Pocrvenela je od stida. Ne bi trebalo to da oseća, ne
bi trebalo da priželjkuje... to što je priželjkivala. Koliko god da ju je privio uz
sebe, želela je da mu bude još bliže. Njena želja je bila toliko jaka da ga je zamalo
napala.
Dok se uvijala oko njega, Devon se odjednom trgao i naglo uzdahnuo,
Shvatila je da mu je nesvesno pritisla rebra.
„Izvini...” Ketlin je pokušavala da se odmakne od njega. I dalje je ubrzano
disala.
„Nije strašno.” Zaustavio ju je. „Ne idi.” Teško je disao - sigurno ga je mnogo
bolelo - ali nije mario.
„Moramo da prekinemo”, protivila se. „Ovo nije u redu, opasno je za tebe... i
ja osećam...” Zastala je. Nije umela da opiše tu očajničku potrebu koja ju je
ispunjavala, to slatko mučenje koje joj je preplavilo telo.
Devon ju je dodirivao. Drhtala je od njegovih nežnih dodira.
„Nemoj”, rekla je tužno. „Vruće mi je, osećam se loše i ne mogu da
razmišljam. Ne mogu čak ni da dišem.” Zarila je lice u jastuk.

~ 135 ~
 Knjige.Club Books
Nije mogla da shvati zašto je to Devona toliko zabavljalo. Kada joj je usnama
očešao obraz, osetila je da se osmehuje.
„Dozvoli da ti pomognem, draga.”
„Ne možeš”, jedva čujno je izgovorila.
„Mogu. Veruj mi.”
Okrenuo ju je na leđa, ljubeći je niz vrat sve do grudi. Nije ni primetila kako
se trudio da joj otkopča spavaćicu koja je sad bila širom rastvorena.
Kada je osetila hladan vazduh na goloj koži, preklinjala je: „Devone...”
„Tiho”, prošaputao je tik uz vrh njene dojke.
Uzdahnula je kada je počeo da je ljubi svuda po telu.
Dodirivao joj je grudi i nežno ih milovao, dok nije počela da pomera bokove
u želji da se oslobodi te nepodnošljive napetosti. Zavukao je ruku pod njenu
spavaćicu i dodirnuo kuk.
„Tako si lepa”, prošaputao je. „Tvoja koža, telo, svaki tvoj delić.” Spustio je
ruku između njenih nogu, lagano ih razdvajajući. „Raširi noge... još malo... da...
gospode, tako si nežna... ovde... i ovde...”
Prstima je prošao kroz guste kovrdže njenog najskrivenijeg dela, milovao ju
je, lagano i nežno razdvajajući njenu mekoću. Spretno se poigravao, dodirivao je,
nastavljajući ka središtu. Munja je prostrujala njenim telom kada je vrh njegovog
prsta pronašao njenu vrelinu. Pre nego što je stigla da se navikne na taj osećaj,
prst je zašao još dublje. Širom je otvorila oči i instinktivno ga uhvatila za ruku.
Devon se zaustavio. Izgledao je začuđeno, ali je bio neopisivo uzbuđen. „Boli
li te, draga?” promuklim glasom ju je upitao.
Njeno telo je pulsiralo. „Pomalo.” Pokušala je da mu izvuče ruku, ali nije
dozvolio.
Nežno je kružio palcem oko nabreklog, osetljivog mesta. Prstom je sve dublje
istraživao njenu unutrašnjost, mazeći je, izazivajući da se uplašila i skrenula
pogled sa svoje razdrljene spavaćice.
Sve teže je disao i poljubio je u čelo. „Ne, ne brini. Postaješ vlažna... tvoje
telo je spremno za mene... zato te još više želim... osećam kako me stiskaš.” I
sama je to osetila, njeno telo se širilo i skupljalo da mu poželi dobrodošlicu. Na
tren se povukao, a zatim je gurnuo dva prsta u nju, šireći je do neslućenih razmera.
Nežno je trljao njeno najosetljivije mesto i prstima tonuo sve dublje. Njeno telo
se izvijalo. Preplavila ju je plima najrazličitijih osećanja, tonula je u divlju strast
i to ju je strahovito uplašilo. „Stani”, prošaputala je kroz suve usne. „Molim te,
onesvestiću se...” Njegov izazovan šapat golicao joj je uho. „Onesvesti se.”
Napetost je bila jedva podnošljiva. Razmakla je noge, bespomoćno se
ljuljajući i privijajući uz njegovu ruku. Najednom je osetila nepojmljiv užitak, a
zatim joj je snažan osećaj prijatnosti obuzeo celo telo. Imala je osećaj da će tog
trenutka umreti. Podrhtavala je celim telom, širila se, otvarala, jauknuvši od

~ 136 ~
 Knjige.Club Books
uzbuđenja. Dok se borila da povrati dah, Devon ju je ljubio kao da može da oseti
ukus njenog zadovoljstva. Osetila je još jedan nalet strasti, vrelina joj je udarila u
glavu i odatle se rasula po njenim grudima, do stomaka i između nogu, a on nije
prestajao.
Kada su poslednji drhtaji utihnuli, okrenula se ka njemu, a glava joj je bila u
oblacima. Jedva je bila svesna da je legla na bok, a glavu naslonila na Devonove
grudi. Spustio joj je spavaćicu preko kukova, mazeći je kružnim, utešnim
pokretima. Njegov dah se polako vraćao u normalu. Činilo joj se da joj se nikada
nije više spavalo nego u tom trenutku dok je bila prislonjena uz njegovo toplo
telo, obgrljena njegovim snažnim rukama. Ali mogla je da čuje udaljene zvuke
domaćinstva koje se budilo, služavki koje obavljaju jutarnje dužnosti čisteći
hodnike, usisavajući tepihe. Ako ostane još malo, neko će je otkriti.
„Tvoje telo je napeto kao struna”, rekao joj je Devon zamišljeno. „I to nakon
svega što sam učinio da te opustim.” Zacerekao se tiho, reagujući na njen smrtno
uplašen izraz lica. Podigao je ruku i nastavio da je mazi duž kičme. „Ovo ti se
nikad ranije nije desilo?”
Odmahnula je glavom, a njegove malje na grudima su joj zagolicale nos,
„Nisam znala da to mogu žene da dožive.” Glas joj je bio dubok i setan, kao da
nije bio njen. Jedva ga je prepoznala.
„Niko ti to nije rekao pre tvoje prve bračne noći?”
„Pričala mi je nešto lejdi Bervik, ali sam sigurna da nije znala o čemu priča.
Ili je možda...” Zaustavila se i osetila nalet neprijatnosti.
„Šta je bilo?”
„Možda to nije nešto što se dešava poštenim ženama.”
Rukom je i dalje sporo klizio po njenim leđima. „Ne vidim zašto ne bi.”
Spustio je glavu i šapnuo joj u uvo: „Ali ja nikom neću reći ni reč.”
Stidljivo je prstima dodirivala ivicu velike modrice na njegovom telu, „Da li
i drugi muškarci znaju... to da urade?”
„Misliš, da zadovolje ženu? Da, samo je potrebno imati strpljenja.” Igrao se
sa par uvojaka koji su pobegli iz njene pletenice. „Ali i te kako vredi potruditi se.
Ako žena uživa, sve to pruža mnogo više zadovoljstva.”
„Zaista? A zašto?”
„Muškarcu laska kada zna da može da zavede ženu. Takođe...”, ruka mu je
odlutala ka toploj pećini između njenih nogu i lagano ju je mazio preko spavaćice,
„način na koji si mi stegnula prste... kada je muškarac duboko u tebi, to mu pruža
veliko zadovoljstvo.”
Ketlin je sakrila lice u njegovo rame. „Kada mi je lejdi Bervik o tome pričala,
sve je zvučalo veoma jednostavno. Ali mi se sad čini da je ispustila neke veoma
važne detalje.”

~ 137 ~
 Knjige.Club Books
Tiho se nasmejao. „Svako ko kaže da je seksualni čin jednostavan, nikada ga
nije valjano doživeo.”
Ležali su jedno pored drugog slušajući zvuke koji su dopirali iz kuće. Napolju
se čulo kako baštovani pokreću kosilice za travu. Nebo je bilo boje olova, a snažan
vetar je čupao poslednje smeđe listove sa hrasta pokraj prozora. Ketlin je
pomislila da ih čeka jedan hladan dan, i poželela da nikada ne izađe iz ovog toplog
kreveta.
Devon ju je poljubio nežno u kosu. „Ketlin... kazala si mi da ti je Teo, kada
je poslednji put pričao s tobom, rekao da ti nisi njegova žena.”
Zaledila se odjednom, a alarm je zazvonio u njenoj glavi kada je shvatila šta
će je ubrzo pitati
Glas mu je bio nežan. „Je li to istina?”
Pokušala je da se odmakne, ali on ju je čvrsto držao pripijenu uz sebe.
„Nije bitno kako ćeš odgovoriti”, rekao joj je. „Samo želim da shvatim šta se
dogodilo.”
Sve je rizikovala ako bi mu rekla. Mogla je previše toga da izgubi. Ali je deo
nje čeznuo da mu kaže istinu. „Da”, primorala je sebe da kaže, jedva čujno. „To
je istina. Naš brak nikad nije konzumiran.”

~ 138 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeseto poglavlje

„Znači oko toga ste se raspravljali”, promrmljao je Devon, i dalje je sporo

mazeći po leđima.
„Da. Jer nisam htela da dopustim Teu...” Zaustavila se i drhtavo uzdahnula.
„Nemam nikakva prava da sebe nazivam lejdi Trenir. Nije trebalo da posle svega
ostanem u Everzbiju, ali... Nisam znala da li će mi dozvoliti da zadržim svoj
miraz, a nisam htela da se vratim da živim sa lordom i lejdi Bervik. Uostalom,
stidela sam se. Pa sam lagala da sam Teova žena.”
„Da li te je iko uopšte pitao da li si spavala sa njim?”, upitao ju je, zvučeći
pomalo šokirano.
„Nije, ali lagala sam jer sam izostavila tu činjenicu. Što je jednako loše kao
bilo kakva druga laž. Žalosna istina je da sam ja i dalje devica. Prevarant.”
Zapanjilo ju je kad ga je čula da se smeje. „Ne vidim šta ima smešno u tome!”
„Izvini.” Ali i dalje mu se osećala radost u glasu. „Samo sam pomislio da, uz
sve probleme, vodoinstalacije, dugove ovog imanja i stotinu drugih nevolja s
kojima se suočavam, napokon imam ovde jedan problem s kojim znam kako da
se uhvatim u koštac.”
Pogledala ga je s neodobravanjem, a on se iscerio. Poljubio ju je pre nego što
se namestio udobnije i više na jastuke. Ketlin mu je pomogla da ih stavi iza
ramena. Sela je nasuprot njemu, s nogama podvijenim pod sebe i zavezala čvršće
spavaćicu.
Devon je jednu ruku spustio na njenu butinu. „Reci mi šta se desilo, dušo.”
Sada je bilo nemoguće da išta više prećutkuje. Skrenula je pogled, prstima
čvrsto stežući spavaćicu. „Moraš da razumeš... Ja nikada nisam bila nasamo sa
Teom, do naše prve bračne noći. Lejdi Bervik nas je pratila svakog trenutka, sve
dok se nismo venčali. Venčani smo u kapeli na imanju. Bila je to ogromna,
grandiozna svadba, trajala je skoro nedelju dana i...” Zastala je kada se nečega
setila. „Trebalo je da ti i Vest takođe budete pozvani, žao mi je što niste došli.”
„Meni nije”, rekao je Devon. „Ne znam šta bih učinio da sam te upoznao pre
tvog venčanja.”
U prvom trenutku je pomislila da se šali, ali je videla u njegovim očima da je
smrtno ozbiljan.
„Nastavi”, rekao je.
~ 139 ~
 Knjige.Club Books
„Nakon ceremonije, Teo je otišao u tavernu sa svojim prijateljima, i ostao je
s njima čitavo popodne i veče. Ja sam morala da ostanem u svojoj sobi jer... vidiš,
jako je čudno sve to nakon venčanja. Nije pristojno da se mlada zadržava i priča
s ljudima pre svoje bračne noći. I tako sam se ja okupala, Klara mi je uvila kosu,
a ja sam obukla belu, čipkastu spavaćicu, sela i čekala... i čekala... i čekala... Bila
sam previše nervozna da bih jela, a nisam znala šta da radim u samoći. Napokon
sam u ponoć otišla da spavam. Nisam mogla da zaspim, pa sam samo ležala i
nervirala se.”
Devon ju je čvršće uhvatio za butinu.
Bacila je pogled na njega i videla kako je gleda zabrinuto. Od tog njegovog
pogleda se topila iznutra.
„Napokon je Teo ušao u sobu”, nastavila je. „Bio je više nego pijan. Odeća
mu je bila prljava, smrdeo je na nešto kiselo, nije se čak ni oprao, samo je skinuo
odeću i popeo se u krevet, i krenuo...” Ketlin se tu zaustavila, uhvatila je kraj svoje
pletenice i zamišljeno se igrala njom. Nije mogla da nađe reči da objasni kakvo
neprijatno iznenađenje je doživela od tog grabljenja i hvatanja, a posebno od
pogleda na golo muško telo. Teo je nije nijednom poljubio... nije da je ona to
želela... delovalo je čak kao da je ne smatra živom osobom.
„U početku sam se trudila da se ne pomeram”, rekla je. „To mi je lejdi Bervik
kazala da bi trebalo da radim. Ali on je bio toliko težak i grub, a bogami i ljut jer
ja nisam znala šta treba da radim. Počela sam da se bunim, a on je pokušavao da
me ućutka. Stavio mi je ruku preko usta... i tad sam izgubila kontrolu. Nisam
mogla drugačije. Počela sam da ga udaram i da se borim s njim, i na kraju se
odmaknuo od mene, saplićući se po podu. Rekla sam mu da smrdi kao crkotina, i
da ne želim da me pipa.”
Zaustavila se i pogledala ga, očekujući njegovo neslaganje ili podsmeh. Ali
njegov izraz lica je bio zagonetan.
„Istrčala sam iz sobe”, nastavila je. „Ostatak noći sam provela na malom
divanu u Heleninoj sobi. Bila je veoma ljubazna prema meni, i nije me ništa pitala,
a narednog jutra mi je pomogla da ušijem pocepanu spavaćicu pre nego što su
služavke imale priliku to da vide. Teo je bio besan na mene narednog dana, ali je
na kraju priznao da nije trebalo toliko da pije. Pitao me je da ponovo pokušamo.
I ja...” Progutala je knedlu preplavljena stidom kad mu je priznala: „Odbila sam
njegovo izvinjenje. Rekla sam da nikada neću deliti krevet s njim, ni tad, niti
ikada.”
„Odlično”, rekao je Devon, drugačijim tonom glasa nego što je ikada čula.
Skrenuo je pogled od nje, kao da nije želeo da pročita u njegovim očima šta je
osećao.
„Ne, to je bilo grozno s moje strane. Kada sam otišla kod lejdi Bervik i pitala
je šta da radim, rekla mi je da žena mora da toleriše kad je muž spopada, čak i ako
je pijan. I da to nikada nije prijatno, ali je to priroda braka. Žena u braku menja
svoju slobodu za zaštitu svog muža.”
~ 140 ~
 Knjige.Club Books
„Zar muž ne bi trebalo i od sebe da je štiti, ako je to potrebno?”
Ketlin se namrštila kada je čula njegovo tiho pitanje. „Ne znam.” Devon je
zaćutao čekajući da nastavi priču. „Tokom naredna dva dana, svi gosti sa venčanja
su otišli”, nastavila je. „Nisam mogla da se nateram da odem kod Tea u krevet.
On je bio veoma povređen i ljut, i zahtevao je svoja prava. Ali i dalje je mnogo
pio, a ja sam rekla da neću da imam ništa s njim dok se ne otrezni. Mnogo smo se
svađali. Rekao je da me nikad ne bi oženio da je znao da sam frigidna. Trećeg
jutra je otišao da jaše Asada i... ostatak znaš.”
Devon je zavukao ruku ispod poruba njene spavaćice i mazio joj golu butinu.
Drhtala je od njegovih nežnih dodira. Proučavao joj je izraz lica, zainteresovanim
i toplim pogledom. „Da li želiš da znaš šta bih ja učinio?”, na kraju ju je upitao.
„Da sam napravio istu grešku kao Teo?” Na njeno oprezno klimanje glave je
nastavio: „Molio bili te za oproštaj, na kolenima, i zakleo bih se da se to više
nikada neće ponoviti. Shvatio bih da si ljuta i uplašena, i to sa razlogom. Čekao
bih te, koliko god da želiš, sve dok ne bih uspeo da povratim tvoje poverenje... i
onda bih te odneo u krevet i vodio ljubav s tobom danima. A što se tiče njegove
opaske da si frigidna... Mislim da smo upravo dokazali da nije bio u pravu.”
Ketlin se zacrvenela. „Pre nego što odem... Znam da muškarac ima potrebe...
Mogu li nešto da učinim za tebe?”
Šeretski osmeh mu je iskrivio usne. „Zahvalan sam ti na ponudi. Ali trenutno
me boli i kada udahnem vazduh. Ako bi me ti zadovoljila, to bi me definitivno
dokrajčilo.” Stegnuo joj je butinu, „Idući put.”
„Ali ovo ne sme više nikada da se desi”, sumorno je rekla. „Sve se mora vratiti
u normalu, kao što je bilo ranije.”
Podigao je obrve začuđeno. „Misliš li da je to moguće?”
„Da, što ne bi bilo?”
„Izvesni apetiti, kada se probude, više se ne mogu ignorisati.”
„Nema veze, ja sam udovica. Ne smem ovo ponovo da radim.”
Devon ju je uhvatio za članak noge i povukao ka sebi, bez obzira na bol koji
je bez sumnje osetio. „Prekini”, prošaputala je visokim tonom, pokušavajući da
spusti spavaćicu koja se podizala na kukove.
„Pogledaj me,”
Uhvatio ju je za ramena. Nevoljno, Ketlin se primorala da ga pogleda u oči.
Istog trena je osetila vrelinu koja joj je protutnjala čitavim telom.
„Znam da ti je žao što je Teo poginuo”, rekao je tiho Devon. „Znam da si se
udala za njega s najboljim namerama, i da si se iskreno trudila da ga ožališ kako
dolikuje. Ali, Ketlin, ljubavi... Ti nisi ništa više njegova udovica nego što si mu
bila žena.”
Te reči su došle kao šamar preko lica. Šokirana i uvređena, isteturala se iz
kreveta, grabeći svoj šal. „Nikada nije trebalo da ti se poverim”, povikala je.

~ 141 ~
 Knjige.Club Books
„Samo želim da naglasim da, barem kada smo sami, ne moraš da trpiš ista
ograničenja kakva preživljava prava udovica.”
„Ja jesam prava udovica!”
Devon je delovao zlobno. „Jedva da si poznavala Tea.”
„Ja sam ga volela”, insistirala je.
„Je li? Šta si najviše volela kod njega?”
Ketlin je besno otvorila usta da mu odgovori... ali nijedna reč nije izlazila iz
grla. Pritisnula je otvorenu šaku na svoj stomak jer joj je pozlilo od iznenadne
spoznaje. Sad kada je barem delimično umanjila osećaj krivice zbog Teove smrti,
nije mogla da se seti ni jednog jedinog osećanja koje je gajila prema njemu, osim
bledog žaljenja koje bi osećala i prema potpunom strancu da ga je zadesila ista
sudbina.
Uprkos tome, prihvatila je mesto u kući kao Teova udovica, nastavila da živi
na imanju, sprijateljila se s njegovim sestrama, uživala je u sviju pogodnostima
što je bila lejdi Trenir. Teo je znao da je prevarantkinja. Znao je da ga nije volela,
čak i dok ona sama to nije znala. Zato su njegove poslednje reči bile optužba.
Besna i postiđena, Ketlin se okrenula i zgrabila kvaku na vratima. Otvorila ih
je širom, ne razmišljajući da proveri da li se neko nalazi ispred i umalo se sudarila
sa nekim visokim i jakim.
„Šta...”, začula je Vesta kako kaže, dok se trudio da je zadrži da ne padne.
„Šta je bilo? Mogu li da pomognem?”
„Da”, brecnula se. „Možeš da baciš tog tvog brata nazad u reku.” Odjurila je
odatle pre nego što je uspeo bilo šta da joj odgovori.

***

Sa izrazom zbunjenosti i sumnjičavosti na licu, Vest je ušetao u glavnu

spavaću sobu, „Vidim, ponovo si uobičajeno šarmantan.”
Devon je raširio usne u širok osmeh i snažno izdahnuo, trudeći se da izbaci
vrelinu iz svog tela. To što je Ketlin bila s njim, ovde, u ovom krevetu, bilo je
najslađe moguće mučenje. Čitavo telo ga je bolelo, probadalo i gorelo od žudnje.
Nikada se nije bolje osećao u životu.
„Zašto je ljuta?” upitao ga je Vest. „Nema veze, ne želim da znam.” Uzeo je
stolicu kraj kreveta jednom rukom i obrnuo je naopačke. „Dužan si mi par cipela.”
Seo je na stolicu i obgrlio rukama naslon ispred sebe.
„Dužan sam ti mnogo više od toga.” Pre par meseci, prisećao se Devon,
sumnjao je da li bi Vest imao fizičke snage, a kamo li prisebnosti, da ga izvuče iz
podivljale reke. „Hvala ti”, jednostavno mu je rekao, gledajući svog brata pravo
u oči.

~ 142 ~
 Knjige.Club Books
„Veruj mi, to sam uradio samo zbog sebe. Nemam ni najmanju želju da
postanem grof Trenir.”
Devon se kratko nasmejao. „Nemam ni ja.”
„Je li? U poslednje vreme mi se čini da ti ta uloga mnogo bolje pristaje nego
što bih očekivao.” Vest ga je dobro osmotrio. „Kako su ti rebra?”
„Naprsla, ali nisu slomljena.”
„Prošao si mnogo bolje od Vinterborna.”
„On je sedeo pored prozora.” Devon se namrštio kada se setio trenutka kad su
se vozovi sudarili. „Kako je on?”
„Spava. Viks želi da ga drži pod sedativima da bi mu olakšao bol i pomogao
da ozdravi. Takođe je savetovao da pozovemo očnog lekara iz Londona.”
„Hoće li Vinterborn progledati?”
„Doktor misli da hoće, ali ne može biti siguran dok ne obave sve testove.”
„A noga?”
„Prelom je bio čist, dobro će zaceliti. Ipak, Vinterborn će ostati kod nas
mnogo duže nego što smo planirali. Barem mesec dana.”
„Odlično! To će mu dati više vremena da se upozna sa Helen.”
Vest je prebledeo. „Opet si se vratio na tu ideju? Da ih spojiš? Šta ako se
ispostavi da će Vinterborn ostati šepav i slep?”
„I dalje će biti bogat.”
Podrugljivo ga gledajući, Vest je rekao: „Očigledno ti susret sa smrću nije
promenio prioritete.”
„Zašto bi? Taj brak bi svima dobro doneo.”
„A koje dobro bi tačno tebi doneo?”
„Pretpostavljam da bi Vinterborn odvojio veliku količinu novca Helen za
miraz, a mene bi imenovao da brinem o njenim finansijama.”
„I onda bi ti taj novac koristio kako želiš?” upitao ga je Vest besno. „Blagi
bože, kako možeš jednog dana da rizikuješ život da bi spasao decu od davljenja,
a već drugog da spletkariš i smišljaš nešto toliko okrutno?”
Iznerviran, Devon ga je mrko pogledao. „Nema potrebe da pričamo o tome
kao da će neko Helen da odvuče do oltara vezanu lancima. Naravno, i ona se pita.”
„Dobro odabrane reči mogu nekoga mnogo snažnije vezati nego svi lanci
sveta. Ti ćeš je izmanipulisati da uradi šta želiš, bez obzira na njena osećanja.”
„Uživaj u pogledu sa svog moralnog pijedestala”, rekao mu je kiselo Devon.
„Nažalost, ja moram noge da držim čvrsto na zemlji.”
Vest je ustao i prišao prozoru, mršteći se. „Ipak, tvoj plan ima jednu manu.
Možda se Vinterbornu Helen ne dopadne.”
„O, dopašće se ona njemu!”, uveravao ga je Devon. „Ženidba za ćerku
plemića je jedini način da uđe u visoko društvo. Razmisli o tome,
~ 143 ~
 Knjige.Club Books
Veste. Vinterborn je jedan od najbogatijih ljudi u Londonu, i pola plemstva
mu duguje novac, a opet, iste te aristokrate koje ga preklinju da im produži
kredit, odbijaju da ga prime na svoje zabave i večere. S druge strane, ako
oženi grofovu ćerku, sva vrata koja su mu bila zatvorena, iznenada će se
širom otvoriti.” Devon je zastao i utonuo u misli. „Helen bi bila dobra za njega.”
„Možda ga ona ne želi.”
„Da li bi radije bila sirota usedelica?!”
„Možda”, odgovorio mu je besno Vest. „Otkud ja to mogu da znam?”
„Moje pitanje je bilo retoričko. Naravno da će se Helen složiti sa mojom
idejom. Plemstvo je uvek biralo brak za dobrobit čitave porodice.”
„Da, ali su mlade obično spajali sa mladoženjama iz sličnih
društvenih krugova. Ti predlažeš da uniziš Helen time što ćeš je prodati bilo
kom prostaku koji ima najdublje džepove, iz sopstvene koristi.”
„Ne bilo kom prostaku”, rekao mu je Devon. „Jednom od naših prijatelja.”
Vest se na to nasmejao i okrenuo ka bratu. „Teško da mu je preporuka to što
je naš prijatelj. Dođe mi prosto da predložim da se oženi Pandorom ili Kasandrom,
bilo koja od njih ima makar toliko borbenog duha da mu se usprotivi.”

***

Helen je osećala olakšanje i bilo joj je veoma drago što će se Božićna večera
i bal za sluge ipak održati po planu. Članovi porodice su razgovarali o tome, svi
su se brinuli zbog stanja u kom se nalazio jadni gospodin Vinterborn. Ipak, i
Devon i Vest su odmah rekli da je Vinterborn poslednja osoba koja bi želela da
se ovako važan praznik otkaže zbog njegovog stanja, posebno kada to toliko znači
svima na imanju, koji su naporno radili čitave godine. Prava je dobrobit za moral
svih prisutnih da se održi slavlje kao što je i planirano, a Helen je smatrala da je
bitno i odati čast prazničnom duhu. Ništa loše ne može proizaći od podržavanja
ljubavi i dobročinstva.
Čitavo domaćinstvo je osećalo nanovo probuđeno uzbuđenje dok su se
spremali i pakovali poklone, a kućom se širili bogati mirisi peciva i pečenja iz
kuhinje. Velike činije pune narandži i jabuka su poređane u holu, zajedno sa
korpama prepunim prediva, rezbarenih drvenih životinja, vijačama i drugim
igračkama.
„Žao mi je gospodina Vinterborna”, kazala je Pandora. Ona i Kasandra su
uvijale ušećerene bademe u celofan, dok je Helen aranžirala cveće u veliku vazu.
„Biće sam u mračnoj sobi”, nastavila je. „A svi mi ćemo uživati u dekoracijama
koje nam je poslao, a koje on neće moći ni da vidi!”

~ 144 ~
 Knjige.Club Books
„I meni ga je žao”, dodala je Kasandra. „Ali njegova soba je dovoljno udaljena
od buke, pa mu neće smetati, A pošto uglavnom stalno spava zbog lekova koje
mu daje doktor Viks, ionako neće znati šta se dešava ”
„Sad ne spava”, odgovorila joj je Pandora. „Ako je verovati gospođi Čerč,
odbio je da uzme popodnevnu dozu leka. Oborio joj je šolju iz ruke, rekao nešto
divljački, i nije joj se čak ni izvinio!”
Helen je prestala da u vazu stavlja crvene ruže, bele ljiljane i hrizanteme. „On
trpi užasne bolove”, kazala je. „A verovatno je i uplašen, kao što bi svako bio u
njegovoj situaciji. Nemojte da ga osuđujete, devojke.”
„Pretpostavljam da si u pravu”, rekla je Pandora. „Mora da je užasno dosadno
samo ležati tamo, bez ičega da te razgali. On ne može čak ni da čita! Ketlin je
rekla da će ga obići i pokušati da ga ubedi da popije malo čaja ili pojede supu.
Nadam se da će imati više sreće od gospođe Čerč,”
Mršteći se, Helen je odsekla još jednu dršku na cvetu ruže i spustila je u
sredinu buketa. „Idem ja gore, da pitam da li mogu ikako da pomognem”, kazala
je. „Kasandra, možeš li ti da završiš aranžiranje buketa umesto mene?”
„Ako gospodin Vinterborn želi, Kasi i ja bismo mogle da mu čitamo novine”,
ponudila je Pandora. „Glumićemo razne likove i obećavam da ćemo biti veoma
zabavne.”
„Ja bih mogla da dovedem Džozefinu da ga obiđe kad završim sa cvećem”
predložila je Kasandra. „Ona je mnogo mirnija od Napoleona, a meni je uvek
bolje, kad sam bolesna, ako je pas pored mene.”
„Možda bi voleo da upozna Hamleta” uskliknula je Pandora.
Helen se nasmešila gledajući iskrena lica svojih sestara. „Obe ste jako dobre.
Bez sumnje bi gospodin Vinterborn bio zahvalan da ga zabavljate, čim se još malo
odmori.”
Izašla je iz salona i otišla do ulaznog hola, uživajući u pogledu na okićenu
jelku. Pod raskošnim granama, spremačica je tiho pevušila božićne pesme dok je
skupljala otpale iglice. Otišla je na sprat i zatekla Ketlin i gospođu Čerč ispred
Vinterbornove sobe. Obe su delovale zabrinuto i očajno dok su tiho o nečemu
raspravljale.
„Došla sam da vidim kako je naš gost”, kazala je Helen dok im je prilazila.
Ketlin joj se namrštila u mesto odgovora. „Ima visoku temperaturu i ne može
ništa da jede. Čak ni da popije gutljaj vode. To nas veoma brine.”
Helen je bacila pogled kroz odškrinuta vrata u zamračenu sobu. Čula je tihi
zvuk, nešto između jauka i režanja. Od toga su joj se naježile sve dlake na vratu.
„Da pošaljem po doktora Viksa?” upitala je gospođa Čerč.
„Pretpostavljam da bi morala”, kazala je Ketlin. „Mada je on skoro čitavu noć
probdeo pored gospodina Vinterborna, i očajnički mu je neophodno malo odmora.

~ 145 ~
 Knjige.Club Books
Osim toga, ako ne možemo da ubedimo našeg pacijenta da popije lek ili gutljaj
vode, ne znam kako bi to Viksu pošlo za rukom.”
„Mogu li ja da pokušam?” svoju pomoć je ponudila Helen.
„Ne”, odgovorile su joj obe žene u isti glas.
Okrećući se ka Helen, Ketlin joj je suvoparno objašnjavala: „Do sada nismo
čule ništa osim psovki od gospodina Vinterborna. Na sreću, polovina njih je na
velškom, ali je i dalje previše vulgarno za naše uši. Osim toga, ti si i dalje neudata,
a on nije odeven kako priliči, pa to ne dolazi u obzir.”
Iz dubine sobe se začula psovka, a za njom i užasan jauk.
Helen je bilo veoma žao. „Soba sa bolesnikom nije nikakva novost za mene”,
kazala je. „Nakon što je mama preminula, negovala sam oca više puta.”
„Da, ali Vinterborn ti nije nikakav rod.”
„On teško da je u stanju da bilo kome naudi... a ti i gospođa Čerč već imate
previše posla.” Preklinjala je pogledom Ketlin. „Molim te, dozvoli mi da ga
vidim.”
„U redu”, rekla je nevoljno Ketlin. „Ali neka vrata ostanu otvorena.”
Helen je klimnula glavom i ušla u sobu.
Bilo je toplo i zagušljivo, a u vazduhu se osećao miris znoja, lekova i gipsa.
Vinterbornovo veliko telo je ležalo na krevetu među zgužvanim čaršavima. Mada
je imao na sebi noćnu košulju, a jedna noga mu je bila u gipsu od kolena do dole,
Helen je krajičkom oka videla njegovu tamnu kožu i dlakave noge. Imao je crnu
i pomalo kovrdžavu kosu, i stiskao je svoje bele zube trudeći se da skine zavoje
sa očiju. Helen je oklevala. Ma koliko da je bio povređen, Vinterborn je delovao
kao divlja zver. Ali kada je videla kako mu se ruke tresu, obuzelo ju je saosećanje.
„Ne, ne...” kazala je, pojurivši ka njemu. Nežno je spustila ruku na njegovo
čelo, koje je bilo suvo i vrelo poput ringle na šporetu. „Umirite se. Polako.”
Vinterborn je krenuo da je odgurne, ali kada je osetio njene hladne prste na
čelu, ispustio je dubok uzdah i ostao da leži nepomično. Izgledalo je kao da je u
delirijumu zbog visoke temperature. Usne su mu ispucale i naprsle. Naslonila je
njegovu glavu na svoje rame da ga umiri, vratila zavoje čvrsto preko očiju, i
uvukla kraj da ne može da ga izvuče. „Nemojte ovo da izvlačite”, promrmljala je.
„Oči Vam moraju biti prekrivene sve vreme, da bi mogle da se oporave.” Ostao
je naslonjen na nju, dišući kratko i plitko. „Da li želite malo vode?”, upitala ga je.
„Ne mogu”, jedva je odgovorio.
Helen je pogledala kućepaziteljku, koja je i dalje stajala na dovratku.
„Gospođo Čerč, molim Vas, otvorite prozor.”
„Doktor Viks je rekao da održavamo toplotu u sobi.”
„On ima groznicu”, insistirala je Helen. „Mislim da će mu biti udobnije na
hladnijem vazduhu.”

~ 146 ~
 Knjige.Club Books
Gospođa Čerč je prišla prozoru. Kada ga je otvorila, ledeni vazduh je ispunio
sobu izvlačeći sve neprijatne mirise.
Helen je osetila kako se Vinterbornove grudi pomeraju dok duboko udiše
hladan vazduh. Mišići na leđima i ramenima su mu se grčili od olakšanja, a
užasavajuća napetost je nestajala. Naslonio je glavu na njeno rame poput nekog
iscrpljenog deteta. Svesna njegove nagosti i tih dugačkih, dlakavih nogu, Helen
se nije usuđivala da spusti pogled.
Dok ga je pridržavala, rukom je krenula ka čaši vode na noćnom stočiću.
„Pokušajte, samo par kapi vode”, trudila se. „Samo da nakvasite usta. Molim
Vas.” Kad je osetio kako je prislonila čašu njegovim usnama, ispustio je tih zvuk
protesta, ali joj je dozvolio da mu skvasi usta.
Shvativši da je to sve što će moći da uradi, Helen je spustila čašu na stočić i
prošaputala: „Tako, sad je bolje.” Nastavila je da ga drži dok je kućepaziteljka
hitro ušla i bez reči počela da mu namešta i zateže čaršave.
Bilo je ravno najvećem skandalu, i Helen je to znala, da se ovako ponaša
prema bilo kom muškarcu, posebno običnom strancu. Nije ni sumnjala da bi
Ketlin bila zgrožena. Ali Helen se čitavog svog života povlačila iz društva, i mada
je znala kako se očekuje da se ponaša prema društvenim pravilima kad je to bilo
moguće, takođe nije imala nikakav problem ni da ih odbaci kad je bilo neophodno.
Osim toga, mada je Vinterborn bio moćan i uticajan muškarac, trenutno je patio i
bio je jako bolestan. Skoro pa je mogla da zamisli da je on samo dete kome je
potrebna pomoć.
Pokušala je da ga spusti na jastuke, ali je odbijao, jednom rukom ju je čvrsto
uhvatio za zglob. Mada je to nije bolelo, osetila je njegovu snagu. Da je želeo,
mogao je s lakoćom da joj polomi kosti. „Idem da uzmem nešto od čega će Vam
biti bolje”, rekla je nežno. „Brzo se vraćam.”
Vinterborn joj je dozvolio da ga spusti na jastuke, ali nije želeo da joj pusti
ruku. Uznemirena, Helen je posmatrala njegovu snažnu šaku pre nego što joj je
pogled odlutao ka njegovom licu. Oči i čelo su mu bili prekriveni zavojima, ali su
se jasno videle njegove izražene kosti ispod svih tih ogrebotina i modrica. Imao
je jako visoke i oštre jagodice, i snažnu i energičnu vilicu. Oko usana nije imao
bore smejalice, nije bilo ničeg nežnog na njegovom licu.
„Vratiću se za pola sata”, kazala je Helen. „Obećavam”
Vinterborn joj nije puštao ruku.
„Obećavam”, ponovila je. Drugom rukom mu je nežno dodirivala prste,
trudeći se da ga navede da je pusti.
Pokušao je jezikom da ovlaži usne pre nego što je progovorio. „Ko si ti?”
upitao ju je promuklo.
„Lejdi Helen.”
„Koliko je sati?”

~ 147 ~
 Knjige.Club Books
Helen je zbunjeno pogledala gospođu Čerč, koja je pogledala u časovnik
iznad kamina. „Četiri sata posle podne”, odgovorila kućepaziteljka.
Nameravao je da vidi da li će doći na vreme, shvatila je Helen začuđeno. I
neka joj je bog u pomoći ako zakasni.
„Vratiću se za pola sata”, kazala mu je. Nakon par sekundi, dodala je nežno:
„Verujte mi.”
Postepeno, Vinterborn je otvorio svoju šaku i oslobodio je stiska.

~ 148 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset prvo poglavlje

Prvo čega se Ris Vinterborn sećao nakon železničke nesreće je bio neko -
možda doktor - ko ga je upitao da li želi da pošalju po nekoga. Momentalno je
odmahnuo glavom. Otac mu je bio mrtav, a njegova stara majka, okrutna i
neduhovita žena koja je živela u Londonu, bila je poslednja osoba na svetu koju
bi poželeo sad da vidi. Čak i kad bi joj tražio utehu, ona ne bi znala kako da mu
je pruži.
Ris nikada u životu nije bio ozbiljno bolestan niti povređen. Čak i kao dete je
imao krupne kosti i bio je fizički neustrašiv. Njegovi roditelji, Velšani, grubo su
ga kažnjavali za svaku grešku ili lenjost, a on je najgore kazne trpeo ne trepnuvši.
Njegov otac je držao prodavnicu hrane, živeli su u ulici gde su se sve radnje
nalazile. Ris nije toliko naučio kako da prodaje i kupuje, koliko je prirodno upijao
sve što se oko njega dešavalo, sve dok mu to nije postalo normalno kao što udiše
vazduh.
Nakon što je pokrenuo sopstveni biznis, nikada nije dozvoljavao da ga
privatni problemi skrenu sa puta. Naravno, bilo je tu žena, ali samo onih koje su
bile spremne da igraju po njegovim pravilima, pristajao je samo na seksualne
afere bez ikakvih osećanja. I sad, dok je ležao gušeći se u nepoznatoj sobi,
osećajući bol u svakom delu svog tela, palo mu je napamet da je možda bio isuviše
nezavistan. Trebalo bi da postoji neko u njegovom životu koga bi pozvali, neko
ko bi brinuo o njemu u ovoj nepojmljivoj situaciji kada je povređen.
Uprkos hladnom vazduhu koji je dopirao kroz prozore, činilo mu se da mu
svaki deo tela gori. Težina gipsa na nozi ga je jednako izluđivala koliko i bol
polomljene kosti. Činilo mu se da se čitava soba okreće, od čega mu je bilo strašno
muka. Dok su minuti sporo prolazili, sve što je mogao bilo je da čeka da se žena
vrati.
Lejdi Helen... jedna od tih uzvišenih bića koje je uvek posmatrao s visine.
Jedna od onih koje su bolje od njega.
Iako mu se činilo da je prošla čitava večnost, shvatio je da neko ulazi u sobu.
Čuo je tiho lupkanje, kao da je porcelan udario o nešto metalno. Hitro je upitao:
„Koliko je sati?”
„Četiri sata i dvadeset sedam minuta.” Bio je to glas lejdi Helen, i čulo se da
je to pomalo zabavlja. „Imam još tri minuta.”

~ 149 ~
 Knjige.Club Books
Pomno je slušao šuštanje njene suknje... neko je nešto sipao i promešao... led
je pucketao u čaši sa vodom. Ako je nameravala da ga primora da nešto popije,
grdno se prevarila. Od same pomisli da nešto proguta grčilo mu se celo telo.
Sada je prišla bliže, osećao je kako se naginje iznad njega. Hladna, vlažna
krpa mu je dodirnula čelo, a zatim obraze i grlo. To mu je toliko prijalo da je
ispustio glasan uzdah olakšanja. Kada je sklonila krpu, istog trenutka je rukom
pošao za njom, zavapivši: „Nemoj da prestaješ Iznutra je bio besan na sebe što je
spao na to da preklinje za tako male znakove pažnje.
„Šššš...” Osvežila je krpu, sada je bila hladnija i još vlažnija. Dok je nastavila
sporo da ga dodiruje, prstima je zgrabio platno njene suknje i čvrsto se uhvatio.
Njena nežna ruka je skliznula iza njegove glave i blago je izdigla, taman toliko da
može da ga prebriše iza vrata. To mu je toliko prijalo da je ponovo ispustio glasan
zvuk olakšanja.
Kada se opustio i počeo duboko da diše, sklonila je krpu. Osetio je kako se
kreće oko njega, podiže mu glavu i ramena, i stavlja mu jastuke iza leđa da može
uspravno da sedi. Pretpostavljajući da namerava da mu dâ još vode ili onaj grozni
tonik za uspavljivanje, protestovao je kroz stisnute zube.
„Ne... prokleta bila...”
„Samo probajte.” Bila je nežna, ali nemilosrdna. Osetio je kako se blago
ulegnuo krevet pored njega od njene težine, a tanana ruka je zašla iza njegovih
leđa. Palo mu je na pamet da bi lako mogao da je gurne sa kreveta. Ali dodirnula
mu je obraz s takvom nežnošću da je nekako uspela da ga potpuno razoruža i
rasprsne bilo kakvu želju da joj naudi.
Prinela je čašu njegovim ustima, i slatka, jako hladna tečnost mu je dodirnula
usne. Bojažljivo je srknuo, ali je njegov drveni jezik momentalno upio umirujuću,
blago kiselu tečnost koja je mirisala na med. Bilo je preukusno.
„Polako”, upozorila ga je.
Bio je toliko prokleto žedan, želeo je još. Uspeo je čvrsto da uhvati njenu
ruku, otme joj čašu i halapljivo proguta veliki gutljaj pre nego što ga je zaustavila.
„Sačekajte!” Otela mu je čašu iz ruke. „Hajde prvo da vidimo da li će se to
zadržati u Vašem stomaku.”
Poželeo je da je opsuje što mu ne da da pije, mada je krajičkom mozga shvatao
njenu logiku.
Opet je prinela čašu njegovim usnama.
Borio se da lagano srče tečnost umesto da je brzo popije. Kada je završio,
lejdi Helen je strpljivo čekala, i dalje ga pridržavajući. Disala je tiho i ravnomerno,
a njene grudi su bile poput mekog jastuka na koji je spustio glavu. Mirisala je na
vanilu i neki blagi, cvetni miris. Nikada se nije osećao ovoliko nemoćno u svom
životu... uvek je bio besprekorno odeven i imao potpunu kontrolu, ali ova žena ga
je videla skroz bespomoćnog, kao pravog neurednog invalida.
To ga je neverovatno razbesnelo.
~ 150 ~
 Knjige.Club Books
„Je li sad bolje?”, upitala ga je.
„Jdv” odgovorio joj je na velškom bez razmišljanja. Da. Činilo mu se
nemoguće, ali soba je prestala da se okreće. Bolje i dalje bio jak, i sevao
je dužinom njegove noge kao da ga na svaka dva minuta pogodi neki metak, ali
sve je mogao da istrpi kada je nestalo te mučnine.
Krenula je da ga pomeri iz svog krila, ali prebacio je ruku preko nje. Bilo mu
je potrebno da sve ostane baš tako, makar nekoliko minuta. Na njegovu sreću,
ponovo se namestila ispod njega.
„Šta si mi dala?”, upitao ju je.
„Čaj koji sam napravila, s orhidejama.”
„Orhidejama”, ponovio je zbunjeno.
Nikada nije čuo da iko koristi taj čudni, ružni cvet u bilo koje svrhe osim kao
egzotični ukras.
„Pomešala sam dve vrste. Puno orhideja ima medicinska svojstva. Moja
majka ih je sakupljala i napunila je mnoštvo svezaka sa informacijama koje je
saznala.”
Oh, dopadao mu se njen glas, bio je dubok i melodičan. Ponovo je osetio da
se pomerila - pokušava da se izvuče od njega - i još se jače naslonio na njeno krilo,
a glavom joj je prikleštio ruku da ne može da ode.
„Gospodine Vinterborne, sad bih trebalo da Vas ostavim da se odmorite...”
„Pričaj sa mnom.”
Oklevala je. „Ako insistirate. O čemu bismo mogli da pričamo?”
Želeo je da je pita da li će ostati zauvek slep. Ako mu je iko nešto i rekao tim
povodom, bio je toliko drogiran da se toga nije sećao. Ali nije imao snage da je to
pita. Previše se plašio njenog odgovora. Opet, nije mogao da prestane da misli na
to dok je ležao sâm u tihoj sobi. Bilo mu je neophodno društvo i uteha.
Bila mu je neophodna ona.
„Hoćete da Vam pričam o orhidejama?”, upitala ga je presekavši tišinu.
Nastavila je, nije čekala njegov odgovor, samo se namestila udobnije na krevetu.
„Ta reč potiče iz grčke mitologije. Orhid je bio sin satira i nimfe. Tokom gozbe u
čast Bahusa, Orhid je popio previše vina i pokušao da napadne jednu sveštenicu.
Bahusu se to nimalo nije dopalo, i rastrgao je Orhida u komade. Ti komadi su se
razleteli na sve strane sveta, a gde god da je neki pao, izrasla je orhideja.” Zastala
je na nekoliko sekundi pokušavajući nešto da dohvati. Osetio je na usnama nešto
meko i nežno... stavljala mu je balzam vrhom svog prsta. „Većina ljudi ne zna da
je vanila plod iz loze orhideje. Imamo jednu takvu u stakleniku na imanju, toliko
je velika da raste uza zid. Kada se cvet potpuno razvije, otvori se ujutru i, ako nije
oprašen, zatvori se uveče, da se nikad ponovo ne otvori. Beli pupoljci, sa
mahunama vanile, imaju najslađi miris na svetu...”

~ 151 ~
 Knjige.Club Books
Dok je slušao njen nežni glas, Ris je imao osećaj da pluta, dok crvena plima
groznice lagano napušta njegovo telo. Bilo je neobično i prelepo ležati ovde,
poluuspavan u njenom naručju. Bilo je možda bolje i od seksa... naravno, to ga je
vodilo do sledećeg pitanja, kako bi to izgledalo sa njom... da li bi ležala mirno
ispod njega dok bi on grabio njene nežne latice i slatkoću vanile... I tako je zaspao
u naručju lejdi Helen.

~ 152 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset drugo poglavlje

Kasno tog popodneva, Devon je ustao iz kreveta sa namerom da se pridruži

ostatku porodice na specijalnom božićnom čaju. Uspeo je da se obuče uz pomoć
svog sluge, ali je potrajalo mnogo duže nego što je očekivao. Prvo je morao jako
da podveže grudni koš, da bi sačuvao naprsla rebra. Čak i uz Satonovu pomoć,
neverovatno ga je bolelo da uvuče ruke u rukave košulje. Najmanje pomeranje je
slalo munje oštrog bola kroz njegovo telo. Pre nego što je uspeo da navuče sako,
morao je da popije pola doze laudanuma da umiri bol.
Napokon je Saton uspeo da mu zaveže mašnu preko košulje i odmakao se da
ga pogleda. „Kako se osećate, gospodaru?”
„Dovoljno dobro da siđem, makar nakratko”, odgovorio mu je Devon. „Ali
niko ne bi mogao da kaže da sam žustar. Ako slučajno kinem, verovatno ću se
rasplakati kao beba.”
Sluga se nasmešio. „Neće faliti ljudi koji jedva čekaju da Vam pomognu.
Momci su bukvalno izvlačili slamke da se dogovore ko će imati tu privilegiju da
Vas otprati do trpezarije.”
„Ne treba niko da me prati”, kazao je Devon, namrštivši se na ideju da se neko
ponaša prema njemu kao da je drhtavi starac. „Držaću se za gelender.”
„Plašim se da je Sims već to rešio. Držao je predavanje svim zaposlenima o
tome koliko je važno da Vas sačuvaju od ponovnog povređivanja. Osim toga, ne
možete razočarati sluge tako što ćete odbiti njihovu pomoć. Postali ste pravi heroj
za sve njih nakon što ste spasli one ljude.”
„Ja nisam heroj”, odbrusio je Devon. „Svako bi uradio isto to.”
„Mislim da ne razumete, gospodaru. Sudeći po novinskim člancima, žena
koju ste spasli je supruga lokalnog mlinara - krenula je u London po svog sestrića
nakon što mu je majka umrla. A dečak i njegove sestre su deca radnika fabrike.
Poslati su na selo da žive sa babama i dedama.” Salon se zaustavio, želeći da
naglasi poentu: „Sve su to bili putnici druge klase, gospodine.”
Devon ga je popreko pogledao.
„To što ste rizikovali sopstveni život zbog bilo koga je herojski čin”, iskreno
mu je rekao sluga. „Ali činjenica da bi čovek Vašeg ranga bio spreman da rizikuje
sve zbog sirotinje... pa, što se tiče svih u Everzbiju, kao da ste spasli nekoga od

~ 153 ~
 Knjige.Club Books
nas.” Saton se nasmejao videvši koliko je Devonu neprijatno. „I zbog toga ćete
morati da istrpite obožavanje i divljenje svih sluga u narednih nekoliko decenija.”
„Prokletstvo!” promrmljao je Devon, zajapurenog lica. „Gde je taj
laudanum?”
Sluga se nacerio i brzo pozvonio za poslugu.
Čim je Devon napustio svoju sobu, susreo se sa gomilom neželjene pažnje.
Ne jedan, već dvojica momaka su došla da mu pomognu da siđe niz stepenište, ne
prestajući da govore o tome koliko je svaki stepenik opasan. Nakon što su nekim
čudom izbegli očigledno ubojite stepenice, Devon je nastavio glavnim holom sve
dok ga hor sluškinja nije zaustavio, želeći mu srećan Božić i mnoštvo najlepših
želja, posebno za što brže ozdravljenje.
Zbunjen ulogom koja mu je nevoljno dodeljena, Devon se nasmešio i zahvalio
im se. I dalje u bolovima, probio se do trpezarije, koja je bila ispunjena svečanim
cvetnim aranžmanima i borovim granama sa zlatnim trakama. Ketlin, Vest i
bliznakinje su već sedeli za stolom, smejući se i ćaskajući opušteno.
„Znati smo da stižeš”, rekla je Pandora Devonu. „Zbog srećnog žamora koji
se čuo iz hodnika.”
„On nije navikao da ljudi veselo uzvikuju kada negde stiže”, kazao je Vest
ozbiljnim glasom. „Obično je tako kada odlazi.”
Devon je šaljivo, ali preteći, pogledao brata i krenuo ka praznom mestu pored
Ketlin. Istog trenutka je jedan od pomoćnika batlera poleteo da mu izvuče stolicu
i pomogne da sedne, uz ekstremno puno pažnje.
Ketlin kao da se mučila da pogleda u Devona. „Ne smeš da se naprežeš”,
kazala se brižno.
„Neću”, odgovorio joj je Devon. „Popiću čaj i pomoći ću porodici da pozdravi
sve koji dođu. Nakon toga, pretpostavljam da ću se vratiti u krevet.” Preleteo je
pogledom preko stola. „Gde je Helen?”
„Gore je, pravi društvo gospodinu Vinterbornu”, kazala je Kasandra veselo.
Kako li se to desilo? Devon je zbunjeno pogledao Vesta, koji je samo slegnuo
ramenima.
„Gospodin Vinterborn je imao prilično težak dan”, odgovorila mu je Ketlin.
„Ima groznicu, a od laudanuma mu je muka. Očigledno, protiv svih pravila je, ali
Helen me je pitala da pokuša da mu pomogne.”
„To je vrlo ljubazno s njene strane”, rekao je Devon. „A i ti si ljubazna što si
joj to dopustila.”
„Gospođa Čerč mi je rekla da je gospodin Vinterborn prestao da se breca i da
psuje”, doviknula je Pandora. „Odmara se, naslonjen na jastuke i pije čaj od
orhideja. A Helen mu nešto priča već satima, usta ne zatvara.”
Sad je na Kasandru bio red da bude začuđena. „Helen, usta ne zatvara? To
zvuči nemoguće.”

~ 154 ~
 Knjige.Club Books
„Nikad ne bih pomislila da ona ima o čemu toliko da priča”, složila se
Pandora.
„Možda je to zato što nikad nije ni mogla da dođe do reči”, primetio je Vest
Par sekundi kasnije, bio je prekriven kišom šećernih bombona.
„Devojke!” Ketlin je uzviknula gnevno. „Smesta prekinite s tim! Veste, nemoj
da ti pada na pamet da ih ohrabruješ smejanjem!” Preteći je pogledala Devona,
koji je davao sve od sebe da ne pokaže koliko uživa u svemu tome. „A ni tebi”,
kazala mu je ozbiljnim glasom.
„Neću”, obećao joj je, namignuo bliznakinjama i pomislio kako osoba koja je
kazala da je smeh najbolji lek očigledno nikada nije slomila rebra.

***

Ketlin je pomislila kako je pravo čudo da je porodica uspela da se sabere i

pristojno izgleda, pre nego što su počeli da dolaze ljudi iz sela i grofovije.
Dok su pozdravljali silne goste, Devon je bio samouveren i graciozan, bez
mrve arogancije. Predstavio im se kao šarmantan, slušao njihove hvalospeve i
komentare prepune divljenja, bez njegovih uobičajenih sarkastičnih i duhovitih
komentara. Lepo obučena deca su bila prva, maleni dečaci su im se klanjali, a
devojčice bi kleknule da se pozdrave. Devon im je svima uzvraćao, ne pokazujući
ni naznaku bola.
Ipak, sat i po vremena kasnije, Ketlin je primetila napetost na njegovom licu.
Bilo je vreme da se odmori, pomislila je. Vest i bliznakinje mogu i sami da prime
poslednje posetioce, bez njega.
Ipak, pre nego što je uspela da odvuče Davona, prišao mu je mladi par, noseći
bebu crvenih obraščića, tek rođenu devojčicu sa par svilenih, plavih kovrdža
uredno vezanih malom mašnom.
„Da li biste je pridržali, milorde?” mlada majka ga je upitala prepuna nade.
„Za sreću?” Očigledno nije ništa znala o povredama koje je Devon pretrpeo
tokom železničke nesreće.
„Oh, molim Vas, dozvolite meni da je pridržim”, uzviknula je Ketlin pre nego
što je on stigao da im odgovori. Pružila je ruke ka bebi, osećajući se pomalo čudno
jer nije znala ništa o maloj deci. Ali beba se zadovoljno opustila u njenim rukama,
i zurila nepomično u nju svojim ogromnim očima, Ketlin se smeškala
novorođenčetu, diveći se njenoj nežnoj koži i savršenim malim ustašcima.
Okrenula se ka Devonu, podigla bebu i predložila: „Poljubac za sreću?”
Prihvatio je to bez oklevanja, i poljubio bebicu u čelo.
Ipak, dok je stajao i posmatrao Ketlinino lice dok je držala bebu, odjednom
su mu oči bile poput zamrznutih mračnih jezera. Uspeo je da sakrije to, ali ne pre

~ 155 ~
 Knjige.Club Books
nego što je ona videla. Instinktivno je razumela da ga je pogled na nju s detetom
naterao da razmišlja o stvarima sa kojima nije još uvek želeo da se suoči.
Primoravajući se na osmeh, Ketlin je vratila bebu ponosnoj majci, uzvikujući:
„Kakva prelepa devojčica! Pravi anđeo!”
Na sreću, primetila je mali zastoj u redu sa novim gostima, pa je hitro
iskoristila priliku. Uhvatila je Devona ispod ruke i tiho mu rekla: „Idemo.”
Krenuo je za njom bez reči, uzdahnuvši od olakšanja kada su ušli u hol.
Ketlin je nameravala da nađe neki mirni kutak, gde bi mogao da se odmori,
ali Devon ju je iznenadio kada ju je povukao iza jelke. Uvukao ju je u udubljenje
ispod stepeništa, gde su ih debele grane sakrivale od neželjenih pogleda.
„Šta to radiš?”, upitala ga je zbunjeno.
Svetlost stotine malih sveća je plesala u njegovim očima. „Imam poklon za
tebe ”
Uznemirenome rekla: „O, ali... sutra ujutru ćemo razmeniti poklone!”
„Nažalost, pokloni koje sam kupio u Londonu su izgubljeni u sudaru.”
Zavukao je ruku u unutrašnji džep sakoa i rekao: „Ovaj sam uspeo da
sačuvam. Radije bih ti ga sada dao, pošto nemam nikakav poklon za ostale
ukućane.”
Oklevajući, uzela je predmet sa njegovog dlana.
Bio je to mali, prelepi broš sa biserima. Na njemu je bila figura žene na konju.
„Ta žena je Atina”, rekao joj je Devon. „Prema mitologiji, ona je izmislila
uzde i prva je ikada ukrotila konja.”
Ketlin je u čudu gledala svoj poklon. Prvo šal, a sad ovo. To su bili lični,
prelepi, dobro promišljeni pokloni. Niko nikada nije bolje razumeo njen ukus.
Proklet da je!
„Prelep je”, rekla je drhtavim glasom. „Hvala ti,”
Kroz mrenu nezaustavljivih suza, videla je kako se on zadovoljno smeška.
Otkačila je šnalu i pokušala da ga zakači na sredinu svoje kragne. „Stoji li
pravo?”
„Ne baš” Nežno joj je prstima očešao vrat kada joj je prikačio broš na pravo
mesto. „Moram da te vidim kako jašeš”, rekao je. „Vest tvrdi da bolje jašeš od
svih koje je ikada video.”
„Preteruje.”
„Čisto sumnjam.” Sklonio je prste s njene kragne. „Srećan Božić”,
promrmljao je i nagnuo se da je poljubi u čelo.
Ketlin je zakoračila unazad, trudeći se da stvori bilo kakav razmak među
njima. Petom je zakačila nešto živo, i prepala se kada je začula čudan vrisak.
„O!”, Ketlin je instinktivno skočila unapred, sudarivši se sa Devonom. On ju
je automatski obgrlio oko ramena, mada je ispustio bolan jauk „O, izvini... Šta je

~ 156 ~
 Knjige.Club Books
to, pobogu...” Okrenula se da pogleda iza sebe i šokirala se kada je videla
Hamleta, koji je zašao iza jelke jureći zalutale slatkiše koji su pali sa ukrasa.
Svinja je njuškala naokolo, ispod granja i pored raznobojnih poklona. Nakon što
je pronašao šta može da pojede, zadovoljno je groknuo.
Ketlin je odmahivala glavom i držala se za Devona, dok su se oboje tresli od
smeha. „Da li sam te povredila?”, upitala ga je, držeći ga rukom oko struka.
Dodirnuo joj je slepoočnicu nasmejanim usnama. „Naravno da nisi, opasnice
mala.”
Ostali su zarobljeni u tom predivnom trenutku, ispod mirisne jelke sa
raspršenim svetlom, uživajući u obostranoj privlačnosti. Ulazni hol je bio pust,
gosti su produžili ka glavnom salonu.
Devon je spustio glavu i poljubio je u vrat. „Želim te opet u mom krevetu”,
prošaputao je. Ljubeći je niz vrat, našao je osetljivu tačku, uživajući u njenom
uzbuđenju. Izgledalo je kao da je njeno telo počelo da igra u istom ritmu kao
njegovo, strast se budila momentalno čim bi joj on prišao blizu, a vrelina u
stomaku je bila sve jača. Koliko bi lako bilo da mu se samo prepusti, da radi s
njom sve što poželi. Da potone u moru zadovoljstva koje bi joj pružio, i da misli
samo na sadašnjost.
I onda, jednog dana... sve bi se to raspalo, i ona bi bila očajna. Primoravajući
sebe da se odmakne od njega, gledala ga je nepomično s mešavinom očaja i
rešenosti. „Ne mogu da imam aferu s tobom.” Devonov izraz lica je postao
hladan.
„Želiš više od toga?”
„Ne”, rekla je osećajno. „Ne mogu da zamislim nikakav odnos sa tobom koji
bi se završio na bilo koji drugi način osim mog očajanja.”
Kao da ga je probola strelom direktno u srce.
„Da li možda želiš pisane preporuke?”, upitao ju je ledenim glasom. „O
mojim odličnim sposobnostima u spavaćoj sobi?”
„Naravno da ne”, rekla je kratko. „Ne budi smešan.”
Presekao ju je pogledom, a oči su mu se naglo smračile. „Zašto me onda
odbijaš? I zašto sebi uskraćuješ nešto što očigledno želiš? Bila si udata - niko ne
očekuje da budeš nevina. Nikoga ne bi povredila ako bismo ti i ja uživali jedno u
drugom.”
„Na kraju bih povredila sebe.”
Zurio je u nju besno, ali zbunjeno. „Zašto to kažeš?”
„Zato što poznajem sebe”, tiho mu je odgovorila. „ A poznajem i tebe
dovoljno dobro i znam da nikada ne bi namerno povredio neku ženu, ali ti si za
mene opasnost. I što se više trudiš da me ubediš u suprotno, time mi je sve to još
očiglednije”

~ 157 ~
 Knjige.Club Books
***

Helen je provela tri dana u sobi sa Risom Vinterbornom, neprestano brbljajući

dok je on ležao u groznici, uglavnom potpuno tih. U jednom trenutku se i sama
umorila od sopstvene priče, što je i rekla naglas negde pred kraj drugog dana.
„Ja se nisam umorio”, kratko je kazao. „Nastavi da pričaš.”
Kombinacija Vinterbornove slomljene noge, groznice i prisilnog ležanja,
načinila ga je prilično neprijatnim i kratkog fitilja. Činilo se da kad god Helen nije
bila tu da ga zabavlja, on bi se brecao na sve koji bi mu prišli, čak i na jadnu
služavku koja bi ujutru došla da počisti sobu i raspali vatru.
Nakon što mu je ispričala sve anegdote iz detinjstva, detaljnu istoriju porodice
Rejvenel, jasne opise svih svojih tutora, omiljenih kućnih ljubimaca i prirodnih
lepota oko Everzbija, Helen je potražila neki materijal za čitanje. Mada je
pokušala da ga zainteresuje za neku Dikensovu knjigu, on je kategorično odbio,
rekavši da ga ne interesuju ni romani ni poezija. Tada je Helen predložila novine
i on se složio s tim. Zapravo, želeo je da mu ona čita svaku reč, uključujući
reklame.
„Zapanjena sam što uopšte želiš da mu čitaš”, kazala joj je Ketlin, dok joj je
Helen pričala o svemu tome. „Da sam na tvom mestu, ne bih se uopšte trudila.”
Helen ju je zbunjeno pogledala. Šetale su staklenikom među orhidejama, a
Ketlin joj je pomagala oko teškog zadatka prašenja pupoljaka vanile. „Zvuči mi
kao da ti se ne dopada gospodin Vinterborn.”
„Preplašio je sve služavke, opsovao gospođu Čerč, uvredio Simsa, a bio je
prilično drzak i prema meni”, kazala je Ketlin. „Počinjem da mislim da jedini član
našeg domaćinstva koga nije uvredio je svinja, i to samo zato što Hamlet još uvek
nije ulazio u njegovu sobu.”
„Imao je groznicu”, pobunila se Helen.
Ketlin se nasmešila. „Moraš priznati bar da je zahtevno gunđalo.”
Helenine usne su se isto razvukle u osmeh kada je priznala: „Možda je pomalo
zahtevan.”
Ketlin se nasmejala naglas. „Nikad nisam bila toliko oduševljena tvojom
sposobnošću da smiriš teške ljude.”
Helen je pažljivo otvorila bledožuti cvet i otkrila prašak u njemu. „Ako me
život u kući Rejvenelovih nije adekvatno pripremio na to, ne mogu da zamislim
ništa prikladnije.” Pažljivo, uz pomoć čačkalice, pokupila je malo polena i prenela
ga na nektar koji je sakriven u dnu cveta. Njene ruke su to radile spretno,
zahvaljujući godinama prakse.
Nakon što je završila sa cvetom, Ketlin je zbunjeno pogledala svoju zaovu.
„Uvek sam se pitala kako to da ti jedina nemaš divlju narav. Nikada te nisam
videla besnu.”

~ 158 ~
 Knjige.Club Books
„Ja sam apsolutno sposobna da se naljutim”, uveravala ju je Helen.
„Da se naljutiš, da. Ali ne i da se razbesniš, vićeš, bacaš stvari i izgovaraš reči
zbog kojih se kasnije kaješ.”
Helen je revnosno brinula o lozici vanile kad joj je odgovorila. „Možda sam
osoba koja se kasno razvija. Možda kasnije postanem baš takva.”
„Gospode, nadam se da nećeš! Ako se to dogodi, više neće biti na imanju
nijedne nežne, smirene osobe koja bi mogla da umiri divljaka poput gospodina
Vinterborna.”
Helen joj se nasmešila. „On nije divljak. Navikao je da bude u središtu svega.
Teško je čoveku takve silovite prirode da bude beskoristan i bolestan.”
„Ipak, danas mu je bolje, zar ne?”
„Svakako. A očni lekar dolazi danas da mu pregleda oči” Helen se zaustavila,
otvarajući još jedan cvet. „Verujem da će se njegovo stanje značajno popraviti
kada bude progledao.”
„A šta ako ne bude mogao da vidi?”
„Molim se da do toga ne dođe” I dalje razmišljajući o Ketlininom pitanju,
Helen se vidno zabrinula. „Mislim da on nikada ne bi mogao da podnese da mu
nešto fali.”
Ketlin ju je pogledala s tugom u očima. „U životu ima trenutaka kada svako
od nas mora da istrpi neizdržive stvari.”

***

Nakon što je i poslednji cvet vanile oprašen, Helen i Ketlin su se vratile u

kuću i saznale da je doktor Dženzer već stigao. Započeo je podroban pregled očiju
gospodina Vinterborna, a doktor Viks i Devon su bili u sobi sa njima. Uprkos
sramnim pokušajima prisluškivanja, nisu ništa uspele da čuju kroz zatvorena
vrata.
„Očni specijalisti u Engleskoj, kao što je doktor Dženzer, mogu se nabrojiti
prstima jedne ruke”, govorio je Vest dok su on i ostatak porodice čekali u salonu
na spratu. „Obučen je da koristi oftalmoskop, uređaj koji prelama svetlo i
dozvoljava doktoru da gleda direktno u očnu jabučicu živog pacijenta.”
„U zenicu?” upitala je Kasandra zapanjeno. „Šta tu može da se vidi?”
„Nervi i krvni sudovi, pretpostavljam.”
Pandora, koja je napustila salon nekoliko minuta pre toga, dotrčala je do
dovratka i dramatično izjavila: „Gospodin Vinterborn vidi!”
Helen je udahnula vazduh, a srce joj je lupalo kao ludo. „Otkud to znaš,
draga?” mirno ju je upitala.
„Čula sam ga kako čita slova sa panoa.”

~ 159 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin je prekorno pogledala Pandoru. „Rekla sam ti da ne prisluškuješ na
vratima, Pandora.”
„I nisam.” Pandora je podigla praznu čašu uvis. „Ušla sam u susednu sobu i
stavila ovo na zid. Kada dovoljno približite uvo, čuje se sve što govore,”
„Hoću i ja da probam!” uskliknula je Kasandra.
„Nećeš uraditi ništa slično”, rekla joj je Ketlin, pokazujući glavom Pandori da
uđe unutra i sedne. „Gospodin Vinterborn ima prava na privatnost. Uskoro ćemo,
uostalom, saznati da li mu je vid u redu.”
„Jeste”, rekla je Pandora prepredeno.
„Jesi li sigurna?” Helen nije mogla da se suzdrži da je ne pita. Pandora joj je
saosećajno klimnula glavom.
Helen je zadržala damski stav, ali je iznutra odahnula od olakšanja,
zahvaljujući se nemo bogu,
„Hvala bogu”, začula je kako je Vest tiho kazao, sedeći pored nje. Dok su
ostali u salonu nastavili da razgovaraju, Helen je upitala Vesta: „Ti nisi verovao
da će se Vinterbornu povratiti vid?”
„Očekivao sam da će sve biti u redu, ali ipak je postojala šansa da nešto pođe
naopako. Ne bih voleo to da se dogodi Vinterbornu. On nije čovek koji bi tako
nešto podneo stoički i dostojanstveno.”
Helen je shvatila da Vinterbornovo nestrpljenje očigledno nije bilo samo
proizvod bolesti. „Očekivala sam da čovek koji poseduje robne kuće mora biti
šarmantan i mio u ophođenju s ljudima.”
Vest se samo nacerio. „Ume on da bude takav. Ali u trenucima kada se ljudi
pored njega opuste, tada je zapravo najopasniji. Nikada nemoj da mu veruješ kada
je fin prema tebi.”
Njene oči su se raširile od iznenađenja. „Mislila sam da ti je on prijatelj.”
„O, jeste! Ali ja ne gajim nikakve iluzije u vezi sa Vinterbornom. On nije ni
nalik ijednom muškarcu kog si ikada upoznala, niti je čovek kog bi ti roditelji
dozvolili da upoznaš.”
„Moji roditelji nisu imali nameru da mi dozvole da upoznam nijednog
muškarca”, rekla je Helen.
Zureći u nju začuđeno, Vest ju je upitao: „Pitam se, zbog čega je to bilo tako?”
Zaćutala je, žaleći što je uopšte išta rekla.
„Uvek mi je to bilo čudno”, nastavio je Vest. „Zašto su te primoravali da živiš
poput časne sestre. Zašto te brat nije poveo sa sobom u London one jeseni kada
se udvarao Ketlin?”
Pogledala ga je pravo u oči: „Grad mene nikada nije zanimao, uvek sam bila
srećnija ovde.”
Vest ju je uhvatio za ruku i stegnuo je na tren. „Mlada moja prijateljice,
dozvoli mi da ti dam jedan savet koji će ti možda biti od koristi u budućnosti,
~ 160 ~
 Knjige.Club Books
posebno u društvu. Kada lažeš, nemoj da kršiš ruke. Neka budu opuštene u tvom
krilu.”
„Nisam...”, Helen se zaustavila na pola rečenice. Nakon što je polako
udahnula vazduh, smireno je nastavila. „Želela sam da idem, ali je Teo smatrao
da još nisam spremna.”
„To je bolje” Nacerio joj se. „I dalje je laž, ali si sad to bolje izvela.”
Helen nije morala da mu odgovori jer se Devon iznenada pojavio na dovratku.
Smeškajući se, obratio se čitavom salonu. „Sudeći po doktoru Dženzeru,
Vinterbornove oči su se oporavile, i njegov vid je savršen.” Zastao je jer su se čuli
povici oduševljenja među okupljenima. „Vinterborn je umoran posle pregleda.
Kasnije ga možemo obići, ali jedno po jedno. Bolje nego da svi nagrnemo u sobu
kao da je majmun u bristolskom zoološkom vrtu.”

~ 161 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset treće poglavlje

Kada mu se povratio vid, a temperatura spala, Ris se osećao skoro kao pre
nesreće. Bio je neopisivo nestrpljiv, razmišljajući o svojoj robnoj kući. Morao je
da komunicira sa poslovođama, sa oglasnim odeljenjem, sa ličnom sekretaricom,
sa dobavljačima i proizvođačima. Jako je imao poverenja u svoje zaposlene i znao
da će nastaviti da rade kao da je on tu, uskoro će početi da se dešavaju greške ako
nema ko da ih nadgleda. Odeljenje sa knjigama je nedavno otvoreno u okviru
robne kuće - kako li su protekle prve dve nedelje prodaje? Za mesec dana je
trebalo da otvore prošireni i renovirani deo za osveženje - da li se stolari i tehničari
drže zadatih rokova?
Gladeći bradu, shvatio je da je čekinjav poput ježa. Zgrožen tim saznanjem,
uzeo je zvono kraj kreveta. Nakon što je prošlo pola sata i niko se nije pojavio,
Ris je taman krenuo ponovo da zvoni, kada je u sobu ušao sedokosi stariji
muškarac. Bio je nizak, snažan čovek, obučen u jednostavni crni smoking i
tamnosive pantalone. Njegovo obično, neprimetno lice ga je podsetilo na
nejednako naraslu veknu hleba. Imao je veliki nos, ali su mu tamne oči ispod sedih
gustih obrva bile mudre i tople. Predstavio se kao Kvinsi, i upitao ga je kako može
biti od pomoći.
„Moram da se okupam i obrijem”, rekao mu je Ris. Rugajući se sebi, što je
bila retkost, dodao je: „Očigledno ćete se namučiti.”
Sobar se nije nasmešio, samo je veselo odgovorio: „Nimalo, gospodine.”
Kvinsi je otišao da pripremi sve, i uskoro se vratio sa poslužavnikom
prepunim makaza, britvi i raznih metalnih dodataka, staklenih flašica
sa raznoraznim tečnostima. Na njegov mig, momci su uneli mnoštvo peškira, dve
velike kofe vrele vode i kadu.
Očigledno se sobar namerio da ga mnogo pažljivije dotera. Ris je sumnjičavo
bacio pogled na sve te dodatke. On nikad nije imao ličnog slugu, smatrao je to
elitističkom budalaštinom više klase, da ne spominje narušavanje privatnosti.
Obično bi se sam brijao, sam je sekao sebi nokte, prao se običnim sapunom, vodio
računa da mu zubi budu čisti, i dvaput mesečno odlazio kod brice na Mejferu da
ga ošiša. To je bilo sve.
Sobar je rešio da se prvo pozabavi kosom, stavljajući mu peškir na ramena i
oko vrata, i kvaseći njegove lokne. „Da li preferirate neki određeni stil i dužinu,
gospodine?”
~ 162 ~
 Knjige.Club Books
„Uradi šta god ti misliš da treba”, odgovorio mu je Ris.
Nakon što je stavio naočare, Kvinsi je počeo da šiša Risa, i sa smirenim
samopouzdanjem mu je sekao pramenove kose. Usput je spremno odgovarao na
sva pitanja. Rekao mu je da je bio lični sluga pokojnog grofa Trenira, kao i grofa
pre njega. Ukupno je radio kod porodice Rejvenel punih trideset i pet godina. Sada
kada je trenutni grof doveo svog ličnog slugu sa sobom, Kvinsi je dobio zaduženje
da pomaže gostima, da asistira pomoćnom batleru oko čišćenja srebrnine, a
kućepaziteljki da pomaže oko krpljenja i popravki.
„Znaš da šiješ?”, upitao ga je Ris.
„Naravno, gospodine. Dužnost pravog sobara je da brine o tome da je odeća
njegovog gospodara uvek u savršenom redu, bez rasparanih šavova ili dugmadi
koja fale. Ako je potrebno izvršiti neke prepravke, pravi lični sluga mora biti
sposoban da ih izvrši na licu mesta.”
Tokom naredna dva sata, stariji čovek je oprao Risu kosu, zagladio je s malo
pomade, napario mu lice vrelini peškirima, obrijao ga i pobrinuo se za njegove
ruke i noge koristeći mnoštvo čudnih dodataka. Napokon je Kvinsi podigao
ogledalo i Ris se iznenadio videvši svoj odraz. Kosa mu je bila kraća nego obično,
lepo oblikovana, a lice izbrijano glatko poput jajeta. Ruke mu nikada nisu bile
toliko čiste, a površina noktiju se sijala.
„Da li ste zadovoljni, gospodine?”, upitao je Kvinsi.
„Jesam.”
Sobar je počeo da rasklanja stvari, a Ris ga je posmatrao zamišljeno se
mršteći. Izgleda da nije bio u pravu u vezi sa ličnim slugama. Nije ni čudo što je
Devon Rejvenel uvek izgledao tako besprekorno i elegantno.
Kvinsi je nastavio da ga uređuje. Obukao mu je čistu noćnu košulju koju je
pozajmio od Vesta, kao i kućni ogrtač od štepanog crnog pliša sa svilenom šal
kragnom. Obe te stvari su bile lepše od bilo čega što je Ris ikad posedovao.
„Da li misliš da obični ljudi treba da se oblače kao plemstvo?” upitao je Ris
Kvinsija dok ga je ovaj oblačio.
„Ja smatram da svaka osoba treba da se oblači onoliko dobro koliko je u
mogućnosti.”
Ris je začkiljio dok je razmišljao. „Dali misliš da ljudi imaju prava da sude o
osobi po tome kako je obučena?”
„Nije na meni da kažem da li ljudi imaju prava, gospodine. Činjenica je da to
čine.”
Nijedan drugi odgovor ne bi više usrećio Risa. To je bila vrsta pragmatizma
koju je oduvek razumeo i kojoj je verovao.
Znao je da će zaposliti Kvinsija, ma koliko ga to koštalo. Niko drugi ne dolazi
u obzir, Risu je bio potreban neko star i iskusan, ko je savršeno upoznat sa
zamršenim pravilima aristokratskog društva posebno po pitanju ponašanja i

~ 163 ~
 Knjige.Club Books
mode. Kvinsi, bivši lični sluga dva grofa, pružio bi mu neophodnu pomoć i
pobrinuo se da nikad ne ispadne budala.
„Koja je tvoja godišnja plata?” upitao je Ris.
Sobar je delovao zatečeno. „Gospodine?”
„Pretpostavljam nekih trideset funti.” Čitajući izraz lica starijeg čoveka, Ris
je zaključio da je to previsoka cifra. „Ja ću ti dati četrdeset” rekao je hladnokrvno.
„Ako pristaneš da budeš moj lični sluga u Londonu. Potrebni su mi tvoji saveti i
iskustvo. Ja sam naporan poslodavac, ali sam fer, dobro plaćam, i kod mene ćeš
imati mnoštvo prilika da napreduješ.”
Kupujući vreme, sobar je skinuo naočare, očistio stakla i vratio ih u džep na
sakou. Pročistio je grlo. „U mojim godinama čovek obično ne razmišlja o promeni
u životu i selidbi u nepoznat grad”, rekao je.
„Imaš li ovde ženu? Porodicu?”
Nakon kratkotrajnog oklevanja, sobar je odgovorio: „Ne, gospodine. Ali
imam prijatelje u Hempširu.”
„Možeš da stekneš nove u Londonu”, rekao je Ris.
„Mogu li da Vas pitam, gospodine, živite li u privatnoj kući?”
„Da, odmah pored moje robne kuće, u zasebnoj, ali povezanoj zgradi.
Posedujem i zgradu u Kork ulici, kao i ceo blok niskih kuća iza nje, a nedavno
sam kupio ceo blok od Kliford ulice sve do Sevil rouda. Moje sluge rade šest dana
nedeljno, praznicima su slobodni. Kao i svi zaposleni u robnoj kući, imaćeš
besplatnog privatnog doktora i zubara. Možeš besplatno da se hraniš u kantini, a
dobićeš popust za sve što budeš želeo da kupiš u Vinterborn robnoj kući. Ris se
zaustavio jer je namirisao poput ptičara u lovu Kvinsijevo premišljanje.
„Pristani”, rekao mu je nežno. „Ovde uludo traćiš svoj talenat. Zašto bi svoje
najbolje godine proveo na selu kada mi možeš biti od velike koristi? U tebi ima
još mnogo snage, a nisi ni izbliza previše star za sve što London nudi.” Videvši
da je Kvinsi blizu odluke, zadao je finalni udarac. „Četrdeset i pet funti godišnje.
To je moja poslednja ponuda.”
Sluga je progutao knedlu u grlu. „Kad počinjem?”, upitao je.
Ris se nasmešio. „Danas.”

***

Vesti se brzo pronose po domaćinstvu Rejvenelovih. Kada je Devon kasnije

te večeri svratio da obiđe Risa, već je znao za novu Kvinsijevu poziciju.
„Izgleda da si počeo da mi otimaš poslugu”, šaljivo mu je rekao Devon,
„Imaš nešto protiv?”, Ris je prineo čašu vina svojim ustima. Upravo je završio
s večerom i bio je napet i nemiran. To što je zaposlio ličnog slugu mu je pružilo
zadovoljstvo koje je trajalo tek nekoliko minuta. Sad je čeznuo da donosi bitne
~ 164 ~
 Knjige.Club Books
odluke, da ostvari nove snove, da ponovo vlada svojim bogatstvom. Delovalo mu
je kao da će čitav vek provesti zaključan u ovoj maloj sobi.
„Mora da se šališ”, kazao je Devon. „I ovako imam previše posluge. Zaposli
još deset mojih i igraću od sreće celu noć.”
„Barem jedan od nas može da igra”, promrmljao je Ris.
„Ti nisi znao da igraš ni pre nego što si slomio nogu.”
Ris se nevoljno nacerio. Devon je bio jedan od nekoliko ljudi na svetu koji je
smeo da mu se ruga.
„Nisi pogrešio s Kvinsijem”, nastavio je Devon. „On je odličan stari momak,”
Seo je u stolicu kraj kreveta i ispružio noge.
„Kako si ti?”, zapitao ga je Ris, primetivši da se kreće neuobičajeno oprezno.
„Srećan što sam živ.” Devon je delovao mnogo opuštenije i zadovoljnije nego
što ga je Ris ikad video. „Kad razmislim, shvatio sam da ću morati da ostanem
živ još najmanje četrdeset godina. Čeka me previše posla ovde na Everzbi
imanju.”
Ris je uzdahnuo i ponovo pomislio na robnu kuću. „Izludeću ovde, Treniru,
Moram da se vratim u London što je pre moguće.”
„Doktor Viks je rekao da ćeš moći da hodaš i sa gipsom uz pomoć štaka, za
tri nedelje.”
„Moraće da budu dve nedelje.”
„Razumem te”, rekao mu je Devon.
„Ako nemaš ništa protiv, pozvao bih nekoliko zaposlenih da dođu da me
obiđu preko dana. Moram da znam šta se dešavalo u mom odsustvu.”
„Naravno. Reci mi kako mogu da pomognem.”
Ris je bio zahvalan Devonu, na način koji nije osetio nikada pre. To nije bilo
prijatno osećanje, nije voleo da ostaje dužan bilo kome. „Već si mi jednom
pomogao time što si mi spasao život. Sad bih ja želeo da ti se odužim.”
„I to ćeš učiniti ako nastaviš da me savetuješ oko iznajmljivanja zemljišta
Severinovoj železnici.”
„Učiniću i više od toga ako mi dozvoliš da pregledam finansije imanja i
dobitak od rentiranja. U Engleskoj je agrikultura loša investicija. Potreban ti je
dohodak sa drugih strana, a ne samo od zemljoradnje.”
„Vest unosi neke promene koje bi trebalo da donesu duplo više novca
godišnje.”
„To je dobar početak. Uz dovoljno veštine i sreće, moglo bi da se desi da
imanje samo sebe počne da isplaćuje. Ali nikada nećeš moći da zaradiš na njemu.
To jedino može doći od ulaganja u nešto drugo osim zemljišta, na primer od
proizvodnje ili nekretnina u gradu.”
„Kapital je problem.”

~ 165 ~
 Knjige.Club Books
„Ne mora da bude.”
Devon ga je pogledao zainteresovano. Pre nego što je Ris mogao pobliže da
mu objasni na šta je mislio, ugledao je na tren tananu figuru koja je prošla pored
dovratka. To je potrajalo par sekundi... ali dovoljno da ga potpuno zaokupira.
„Ti!”, rekao je glasom koji se zaorio kroz hodnik. „Ko god da je sada prošao
pored vrata, neka dođe ovamo!”
U potpunoj tišini, mlada žena je polako stala na dovratak. Bila je neobično
nežnog izgleda, sa velikim i razrogačenim srebrno-plavim očima. Dok je stajala
pokraj lampe, njena bleda koža i svetloplava kosa kao da su sijale, kao da je imala
oreol poput anđela na slikama.
„Ima tu nešto”, govorio je Risov otac kad je želeo da opiše nešto prelepo,
sjajno i savršeno, nešto najboljeg kvaliteta. Oh, ima tu nešto i kod ove žene. Bila
je srednje visine, ali toliko tanka da je delovalo da je viša. Grudi su joj bile visoko
postavljene i oble, i u jednom dezorijentišućem trenu, Ris se prisetio kako je tu
odmarao glavu dok mu je davala da pije čaj od orhideja.
„Reci nešto”, grubo joj je naredio.
Smerni odsjaj njenog osmeha je klizio kroz prostoriju. „Drago mi je što vidim
da Vam je bolje, gospodine Vinterborne.”
Helenin glas.
Bila je lepša od svetlosti zvezda, i isto tako neukrotiva. Dok je zurio u nju,
Ris je ogorčeno mislio na dame iz visokog društva koje su ga gledale sa prezirom
dok je radio u radnji; pridržavale su suknje da ga ne dodirnu na ulici, kao da
izbegavaju prljavu lutalicu.
„Mogu li nešto da učinim za Vas?”, upitala ga je.
Ris je odmahnuo glavom, i dalje nesposoban da skloni pogled s nje. „Samo
sam želeo da spojim lice sa glasom.”
„Možda kasnije, u toku nedelje, možeš da sviraš klavir za Vinterborna, ako
bude mogao da sedi u salonu”, predložio joj je Devon.
Nasmešila se. „Da, ako gospodinu Vinterbornu ne smeta osrednja zabava.”
Devon je bacio pogled ka Risu. „Ne daj da te zavara njena lažna skromnost”,
rekao je. „Lejdi Helen je neverovatno talentovana pijanistkinja.”
„Nije lažna skromnost”, nasmejala se Helen. „Iskreno, imam malo talenta, ali
sam mnogo vežbala.”
Ris je bacio pogled na njene bele ruke setivši se njihove mekoće... i kako mu
je namazala balzam na usne vrhovima prstiju. To je bio jedan od najerotičnijih
trenutaka u njegovom životu. Za muškarca koji se predavao čulnim
zadovoljstvima bez zadrške, to je imalo veliko značenje.
„Naporan rad često proizvede mnogo bolje rezultate nego talenat”, rekao je
kao odgovor na njen komentar.

~ 166 ~
 Knjige.Club Books
Helen je blago pocrvenela i spustila pogled. „U tom slučaju, želim vam
prijatno veće. Ostaviću vas da nastavite razgovor.”
Ris joj nije ništa odgovorio, samo je podigao čašu s vinom i ispio sve do dna.
Ali nije skidao pogled s nje sve dok nije izašla iz sobe.
Devon se zavalio u stolici, sa ispreplitanim prstima. „Lejdi Helen je ostvarena
mlađa dama. Učila je istoriju, književnost i umetnost, a tečno govori francuski.
Takođe zna da organizuje sluge i da vodi celo domaćinstvo. Nakon što prođe
period tugovanja, nameravam da je povedem za London, zajedno sa
bliznakinjama i da je predstavim društvu.”
„Nema sumnje da će dobiti mnogobrojne ponude", rekao je Ris ogorčeno.
Devon je odmahnuo glavom. „U najboljem slučaju, biće ih bar nekoliko
adekvatnih. Nijedna neće biti ni izbliza odgovarajuća za ženu njenih kvaliteta.”
Ugledavši zbunjen Risov pogled, objasnio je: „Pokojni grof nije ostavio nikakav
miraz.”
„Šteta!” Ako Devon namerava da pozajmi novac od njega da bi uvećao šanse
da se lejdi Helen bogato uda za nekog plemića, svašta će da mu kaže. „Kakve to
veze ima sa mnom?”
„Nikakve, ako ti se ne dopada.” Videvši Risov zbunjeni izraz lica, Devon je
odmahnuo glavom i prasnuo u smeh. „Zbunio sam te, Vinterborne, ne budi toliko
tupav. Pokušavam da ti ukažem na priliku, ako te zanima lejdi Helen.”
Ris je zanemeo od zaprepašćenja.
Devon je pažljivo birao naredne reči. „Odokativno, to nije savršen spoj.”
Spoj? Poput braka? Ovo kopile očito nije shvatalo šta mu priča. Svejedno...
Ris je osetio kako mu se srce steže pri samoj pomisli na to.
„Ipak, za obe strane tu ima prednosti”, nastavio je Devon, „Helen bi živela
udobno i sigurno. Imala bi sopstveno domaćinstvo. A s tvoje strane, imao bi
prelepu i obrazovanu ženu, čiji pedigre bi ti obezbedio ulaznicu u sve kuće čija su
ti vrata sada zaključana.” Nakon kratkotrajne pauze, usputno je dodao: „Pošto je
ćerka grofa, zadržala bi titulu čak i nakon udaje za tebe. Lejdi Helen Vinterborn.”
Devon je tačno znao kako će to uticati na njega. Lejdi Helen Vinterborn... da,
Ris će se oduševiti. Nikad nije ni maštao o tome da oženi neku poštenu ženu,
kamoli plemkinju.
Ali on nije bio dobar za nju. Bio je Velšanin sa grubim akcentom i kočijaškim
rečnikom. Bio je prostog porekla, prodavač. Ma kako se obukao ili popravio svoje
manire, uvek će imati takmičarsku i bučnu narav Ljudi bi se krstili njima iza leđa...
i svi bi se složili da joj je ispod časti bilo da se uda za njega. Helen bi postala
predmet njihovog sažaljenja, a možda i prezira.
I zbog toga bi na kraju počela da ga mrzi.
Ali Risa sve to nije nimalo pogodilo.

~ 167 ~
 Knjige.Club Books
Naravno, nije ni pomišljao da mu Devon nudi ruku lejdi Helen bez ikakve
koristi. Moraće da se plati debela cena, Rejvenelima je novac bio preko potreban.
Ali Helen bi vredela svakog novčića, ma koliko to bilo. Njegovo bogatstvo je
mnogo veće nego što ljudi misle, mogao je da kupi neku omanju državu da je
hteo.
„Jesi li pričao o tome s lejdi Helen?”, upitao ga je Ris. „Je li me zbog toga
negovala dok sam imao groznicu? Da me smekša pred cenkanje?”
„Ni slučajno”, brecnuo se Devon. „Helen je nesposobna za bilo kakvu vrstu
manipulacije. Pomagala ti je jer je prirodno saosećajna. Ne, ona nema nikakvu
ideju o tome da ja bilo šta planiram za nju.”
Ris je rešio da progovori iskreno. „Zašto uopšte misliš da bi bila spremna da
se uda za nekog kao što sam ja?”
Devon mu je isto tako iskreno odgovorio. „Ona ima jako malo opcija. Ne
postoji zanimanje koje bi poštenoj ženi donelo dovoljno novca da pristojno živi,
a ona svakako nikad ne bi postala prostitutka. Štaviše, Helenina savest joj nikad
ne bi dozvolila da bude teret nekome, pa bi morala da se uda. Bez miraza, ili će
poći za nekog oronulog starca koji ne može da konzumira brak, ili za nečije
kopile. Ili... može da se uda za nekog ko nije njenog staleža.” Devon je slegnuo
ramenima i nasmešio se. Bio je to osmeh čoveka koji zna da u rukama drži dobre
karte. „Naravno, nisi dužan to da učiniš, uvek je mogu upoznati sa Severinom.”
Ris je bio previše iskusan pregovarač da bi pokazao ikakvu reakciju, mada je
u sebi poludeo od besa na samu pomisao na to. Promrmljao je, lažno opušteno:
„Možda bi i mogao, Severin bi je odmah uzeo za ženu. Dok bi meni verovatno
bilo bolje da oženim neku koju zaslužujem.” Zaustavio se, gledajući praznu čašu
vina. „Ipak”, rekao je, „ja uvek želim više nego što zaslužujem.”
Svu svoju ambiciju i upornost je koncentrisao na jednu jedinu želju... da oženi
lejdi Helen Rejvenel. Ona će mu roditi decu, prelepu decu, male plemiće. On će
se postarati da budu obrazovani i da žive u luksuzu, čitav svet će biti njihov.
I jednog dana, ako bog da, drugi će preklinjati da se udaju i ožene za
Vinterbornove.

~ 168 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset četvrto poglavlje

Nedelju dana nakon nesreće Devon još uvek nije dovoljno ozdravio da može
da ide na uobičajeno jutarnje jahanje. Navikao je da mu svaki dan počne nekom
fizičkom aktivnošću, i obična šetnja mu nije bila ni izbliza dovoljna. Bio je sve
nervozniji, a da bude još gore, njegovo uzbuđenje je raslo, a nije bilo nikakve
prilike da pronađe olakšanje. I dalje je bio zbunjen zbog Ketlininog odbijanja da
barem razmisli o aferi. Ti si opasan po mene...
Ta njena izjava ga je začudila i razbesnela. Nikad joj ne bi učinio nažao. Kako
je uopšte mogla to da pomisli?
Zaključio je da je za to kriva lejdi Bervik i njeno previše formalno odgajanje.
Zbog toga je Ketlin imala naglašenu savest. Očigledno joj je trebalo malo
vremena da shvati da više nije dužna da se slepo pridržava naučenih pravila.
Takođe, Devon je znao da će morati da pridobije njeno poverenje ili da je
zavede; šta god mu prvo pođe za rukom od ta dva.
Krenuo je preko poljane stazom koja je vodila kroz šumu pored štale. Bilo je
vlažno napolju, vazduh je bio hladan, ali mu je prijao. Primetio je sovu koja je
letela nisko pri zemlji i zastao je gledajući je kako lovi. Ptica je lebdela, tražeći
plen, izgledajući poput duha pri bledom jutarnjem suncu.
Nastavivši stazom, Devon se iznenadio kad je shvatio da se prilično vezao za
imanje. Prepravke na kući i održavanje imanja, do kraja života, više mu nisu
delovali poput kazne, kao da se u njemu probudio duh njegovih predaka - još da
poslednjih par generacija Rejvenelovih nisu bili sve same budale. Više od
dvadeset soba u Everzbiju ne može da se koristi. Voda je uništila zidove, svuda je
bilo vlage, a gipsani radovi i nameštaj su bili izjeđeni. Renoviranje je moralo što
pre da počne, pre nego što šteta bude nepopravljiva.
Bio mu je potreban novac, i to mnogo novca, odmah. Voleo bi da može da
proda kuću Rejvenelovih u Londonu i da sav taj novac uloži u Everzbi, ali bi to
potencijalni partneri mogli smatrati slabošću. Možda bi mogao da rizikuje da
proda zemljište u Norfolku? To bi prošlo skoro nezapaženo. Ali ne bi mnogo
dobio za njega. I već je mogao da čuje kako mu Ketlin i Vest zameraju ako bi
odlučio da izbaci stanare u Norfolku.

~ 169 ~
 Knjige.Club Books
Podrugljivo se nasmejao sebi u bradu kad se setio da su mu nedavno najveći
problemi bili da li mu je služavka donela previše slab čaj ili su njegovom konju
morale da se menjaju potkovice.
Zamišljeno je krenuo nazad ka imanju posmatrajući obrise prelepih krovova
na januarskom nebu. Dok je zurio u sve te kule, arkadne lukove i tanane dimnjake
sa ornamentima, pomislio je s mukom šta li će prvo od toga da se sruši na zemlju.
Prošao je pored spoljašnjih zgrada iza štala. Momak je upravo zatvarao kapiju
gledajući malenog tankog jahača na konju.
Ketlin i Asad.
Devon je osetio kako mu srce brže bi je od interesovanja. Pridružio se momku
naslonivši se na ogradu.
„Milorde”, rekao mu je momak, brzo skinuvši kapu da ga pozdravi kako
dolikuje.
Devon mu je klimnuo glavom, prateći pomno kako Ketlin jaše zlaćanog
arapskog pastuva preko livade.
Bila je obučena u ukrojenu jahaću jaknu, a na glavi je imala mali šešir sa
iskošenim rubom. Dole je nosila pantalone i čizme do kolena. Isto kao i dugačke
gaće u kojima ju je već video, pantalone su napravljene da se nose ispod suknje,
nikada same. Ipak, Devon je morao da prizna da ovaj neuobičajeno hrabri izbor
dopusta Ketlin slobodu u pokretima koju nikada ne bi imala da je nosila široku
nabranu suknju.
Jahala je Asada u širokim krugovima, s lakoćom premeštajući težinu pri
svakom okretu. Devonu se naježila koža na Arratu gledajući je kako savršeno
jaše. Nikada ranije nije video nikoga, ni ženu niti muškarca, da jaše sa toliko malo
pokreta. Arapski lepotan je pratio najmanje pokrete njenih kolena i butina, prateći
je kao da joj čita misli. Bili su savršen par, oboje elegantni, brzi i prelepi.
Ketlin je primetila Devona i zanosno mu se nasmešila. Želeći da se pokaže,
poterala je konja u kas. Asad je leteo, izvodeći neverovatno komplikovane okrete
dok mu je zlatni rep dramatično odskakivao.
Prokleti konj je plesao!
Devon je odmahnuo glavom gledajući ih u čudu.
Ketlin je bila zadovoljna i poterala je konja ka ogradi. Asad je odmah
prepoznao Devona i provukao njušku kroz ogradu da ga pozdravi.
„Bravo!” rekao je Devon, gladeći mu zlatnu grivu. Pogledao je Ketlin. „Jašeš
prelepo. Poput boginje.”
„Svako bi tako izgledao jašući Asada.”
Gledao ju je pravo u oči. „Niko sem tebe da ne bi ga poterao da leti kao da
ima krila.”
Pocrvenela je od stida i skrenula pogled ka konjušaru. „Fredi, hoćeš li preuzeti
Asada i vratiti ga u štalu?”

~ 170 ~
 Knjige.Club Books
„Da, gospođo!” Momak se provukao kroz ogradu, a Ketlin je sišla s konja u
jednom hitrom pokretu.
„Pomogao bih ti da siđeš”, rekao je Devon.
Ketlin je preskočila ogradu. „Nije mi potrebna pomoć”, rekla mu je s dozom
arogancije koja mu je bila preslatka.
„Ideš li sad nazad u kuću?” upitao ju je.
„Da, ali prvo moram da uzmem suknju koja je u prostoriji sa sedlima.”
Devon je hodao kraj nje, povremeno bacajući pogled na njenu zadnjicu i
kukove. Gledajući njene jasne, ženstvene obrise, srce je počelo divlje da mu bije.
„Čini mi se da postoji izvesno pravilo o nošenju dugih gaća?” rekao je.
„To nisu duge gaće, to su pantalone.”
Izvio je jednu obrvu. „Dakle, ti smatraš da je u redu kršiti zakon, sve dok to
možeš da opravdaš?”
„Da. Osim toga, ti ionako nemaš nikakva prava da mi određuješ šta ću da
nosim.”
Devon se borio da se ne nasmeje. Ako je želela da ga obeshrabri drskim
odgovorom, efekat je bio potpuno suprotan. Uostalom, on je bio muškarac, i to
pravi Rejvenel.
„Svejedno, biće posledica”, rekao joj je.
Ketlin ga je pogledala nesigurno.
Trudio se da deluje nezainteresovano dok su se približavali štali.
„Nema potrebe da ideš sa mnom” rekla mu je Ketlin ubrzavajući korak.
„Sigurna sam da te čeka puno posla.”
„Ništa toliko važno kao što je ovo.”
„Koje?” upitala je zabrinuto.
„Da saznam odgovor na jedno pitanje.”
Ketlin je zastala usred prostorije gde su držali sedla, i odlučno se okrenula ka
njemu. „A to je?” Snažno je povukla rukavice skidajući ih s prstiju.
Devon je voleo što mu se suprotstavlja, mada je bila upola manja od njega.
Polako joj je skinuo šešir i bacio ga u ćošak. Osetilo se da je manje napeta kada
je shvatila da se samo igra s njom. Izgledala je veoma mlado, rumenih obraza i
kose blago raščupane od jahanja.
Prišao joj je i pribio joj leđa uza zid, priteravši je skoro u ugao. Uhvatio ju je
za jaknu, spustio usta ka njoj i tiho je upitao: „Šta dame nose ispod jahaćih
pantalona?”
Ostala je bez daha kada se nasmejala. Rukavice su pale na pod.
„Pretpostavljam da bi ozloglašeni zavodnik to trebalo da zna.”
„Ja nikad nisam bio ozloglašen. A što se tiče toga da sam zavodnik, prilično
sam siguran da nije tačno.”
~ 171 ~
 Knjige.Club Books
„Oni koji poriču su najgori.” Čitavo telo joj se ukočilo kada je počeo da je
ljubi duž vrata. Koža joj je bila vrela od fizičkog napora, pomalo slana, a njen
miris je bio neopisivo uzbudljiv, mirisala je na konje, svež zimski vazduh, znoj i
ruže. „Sigurna sam da si pravio haos u Londonu, koliko si pio, kockao se,
provodio i jurio suknje...”
„Umereno sam pio, i jako se malo kockao”, rekao je prigušeno. „Priznajem
da sam se provodio.”
„A jurenje noćnih dama?”
„Nije bilo nijedne.” Na njen skeptični uzvik Devon je podigao glavu. „Od kad
sam upoznao tebe.”
Ketlin se povukla korak unazad i pogledala ga zbunjeno. „Nisi bio ni sa
jednom ženom od kad...”
„Nisam. Kako bih mogao da odvedem neku drugu u krevet? Ujutru bih se i
dalje probudio želeći tebe.” Prišao joj je još bliže. „Nisi mi odgovorila na pitanje.”
Pokušala je da se pomeri od njega i glavu je naslonila na zid. „Znaš da ne
mogu.”
„Onda ću morati sâm da otkrijem,” Stavio je ruke iza nje, a jednu podvukao
pod ivicu njene jakne, sve do dna leđa. Prstima je dodirivao ivicu njenog jahaćeg
korseta, lakšeg i kraćeg nego što su oni koje je nosila svakodnevno. Istražujući
pojas na pantalonama, dodirnuo je meku, svilenkastu tkaninu tamo gde se mogla
očekivati svila ili pamuk. Fasciniran, hitro joj je raskopčao dugmad na
pantalonama, a drugu ruku zavukao u njih. „Jesu li ovo gaćice? Od čega su
napravljene?”
Počela je da ga gura, ali se zaustavila kada se setila da je povređen. Ruke su
joj bile u vazduhu kada ju je privukao za bokove. Osetivši koliko je uzbuđen,
ostala je bez daha.
„Neko će nas videti”, prošaputala je.
On je bio previše zaokupljen njenim gaćicama da bi razmišljao o tome.
„Svila”, rekao je, zavlačeći ruku još dublje.
„Da, da se ne bi videle ispod... oh, prestani...”
Nogavice su bile kratke, prekrivale su samo vrh butina. Dok je Devon
nastavljao da istražuje, otkrio je da nema otvora spreda na gaćicama. „Skroz su
zašivene,”
Nervozno se zakikotala kad je videla njegov istinski zbunjen izraz lica. „Šta
će mi otvor napred dok jašem.” Zadrhtala je kad je rukom krenuo da je miluje
preko svile.
Pipao je nežnu oteklinu između njenih nogu osećajući vrelinu ispod tanke
tkanine. Igrao se sa njom vrhovima prstiju, golicajući je i nadražujući, i odmah je
osetio promenu u njenom telu, osetio je kako je smekšala pod njegovim rukama.

~ 172 ~
 Knjige.Club Books
Nastavio je da je ljubi duž vrata, sve do kragne. Veoma nežno je vrhom prsta
pogladio krzno među njenim butinama, a ona je zbog toga duboko uzdahnula.
Počela je očajnički nešto da mrmlja, ali joj je prekrio usne poljupcima, ljubeći
je gladno. Podigla je ruke na njegova ramena, kao da se zakačila, ispustivši krik
uzbuđenja. Topila se u njegovom naručju, a on joj nije davao ni sekunde da se
predomisli, već ju je ljubio i trljao dok nije osetio da je svila postala vlažna.
Ketlin se borila sve dok je nije pustio i zakoračio unazad. Grčevito je držala
prednji deo pantalona, a drugom rukom je zgrabila suknju sa kuke na zidu. Borila
se sa gomilom tkanine, ne uspevajući da nađe otvor.
„Želiš li da ja...” progovorio je Devon.
„Ne.” Dahćući od frustracije, odustala je i zgužvala suknju u naručju.
Instinktivno, Devon je krenuo ka njoj. Odskočila je unazad, nervozno se
smejući.
Taj zvuk ga je neopisivo uzbudio, osećao je kako mu celo telo gori.
„Ketlin.” Nije se trudio da sakrije požudu u očima. „Ako budeš bila mirna,
pomoći ću ti da obučeš suknju. Ali ako mi budeš bežala, uhvatiću te.” Isprekidano
je udahnuo vazduh pre nego što je tiho dodao: „I nateraću te da ti mene juriš.”
Oči su joj se raširile od šoka.
Namerno je zakoračio ka njoj. Poskočila je i potrčala ka prostoriji u kojoj su
držali kočije. Devon je momentalno poleteo za njom. Deo sa kočijama je mirisao
lepo, na boju, lak, kremu za poliranje kože. Bilo je prilično mračno, prepuno
senki, jedina svetlost je dolazila od niza krovnih prozora iznad masivnih vrata
koja su se otvarala ka kolskom prilazu na imanju.
Ketlin se krila iza vozila korišćenih za razne prilike, tu su bili vagoni,
dvokolice, trokolice, kočije bez krova, kočije s platnenim krovom za leto... Devon
je kružio oko nje i presreo je pored porodične kočije koja je bila toliko velika da
je moralo šest konja da je vuče. Napravljene su kao simbol moći i prestiža, sa
porodičnim grbom Rejvenelovih naslikanim na obe strane - tri crna gavrana na
zlatno-belom štitu.
Zaustavivši se naglo, Ketlin je zurila u njega u polutami.
Devon joj je zgrabio suknju iz ruku, bacio je na pod, a nju pribio uz kočiju.
„Moja jahaća suknja”, uskliknula je šokirano. „Uništićeš je.”
Devon se glasno nasmejao. „Svakako nisi nameravala nikada da je nosiš.”
Počeo je da joj otkopčava jaknu, dok se ona bespomoćno batrgala.
Prekrio joj je usne svojim usnama da je utiša, i nastavio da se bori sa
dugmićima. Nakon što je otkopčao jaknu, uhvatio ju je za potiljak i poljubio je
duboko i strastveno, a ona mu je uzvratila nemoćna da se bori. Šokirao se kada je
osetio kako ga gladno ljubi i stidljivo mu lovi jezik. Preplavila ga je strast, pa je
rukom tražio da se uhvati za vrata na kočiji.
Shvatajući šta namerava, Ketlin mu je ošamućeno rekla: „Ne možemo.”

~ 173 ~
 Knjige.Club Books
Devon je bio uzbuđeniji nego ikada u životu. Jednom rukom je otvorio vrata
kočije, a nogom povukao stepenice. „Možeš da biraš, hoćeš ovde, napolju, gde
može da nas vidi bilo ko kô prođe pored... ili u kočiji, gde nas niko neće videti.”
Trepnula je i nastavila da zuri u njega. Delovala je zgroženo, ali nije mogla
da sakrije rumenilo i uzbuđenje na licu.
„Onda ovde, napolju”, rekla je okrutnim glasom i počela da skida svoje
pantalone.
Iznenada se stresla, okrenula se s jecajem i popela u kočiju.
Devon je momentalno krenuo za njom.
Unutrašnjost kočije je bila luksuzno tapacirana kožom i plišom, drvo je bilo
lakirano, tu su bili odeljci za kristalne čaše i vino, a zavese od svilenog damasta
su krasile prozore. U prvom trenu se činilo da je unutra previše mračno, ali kako
su se Devonove oči navikle, uspeo je da razazna belu Ketlininu kožu.
Pomerala se nesigurno, izvlačeći ruke iz jakne kao da ih neko čupa. Prišao je
da joj otkopča dugmad na leđima i osetio kako drhti. Gricnuo joj je ivicu uva,
blago povukao i nastavio vrhom jezika da je draži,
„Prestaću ako mi kažeš”, prošaputao je. „Do tad, igraćemo po mojim
pravilima.” Odmakao se da skine svoj sako mršteći se zbog bola. Nasmešio se kad
je osetio kako je rukama krenula da mu odvezuje mašnu na košulji.
Sa svakim skinutim komadom odeće... sakoom... prslukom... košuljom...
počeo je ozbiljno da se brine koliko će moći da se kontroliše. Kada je prislonio
Ketlin na svoje gole grudi, obgrlila ga je rukama i spustila mu dlanove na ramena.
Zarežao je od uživanja i ljubio je sve do nabreklih grudi, koje je korset dodatno
podigao. Čeznuo je da ga odveže, ali nije bilo šanse da ga ponovo zaveže u ovom
mraku.
Rukom je potražio traku koja je vezivala svilene gaćice i povukao je jednim
pokretom. Ketlin se ukrutila, ali se nije bunila kada joj je spustio gaće niz kukove,
i još niže. Ni njegove ruke nisu bile sasvim mirne. Srce mu je udaralo u grubom i
brzom ritmu, a svaki mišić se napeo od žudnje. Kleknuo je na tepih na podu
kočije, i dlanovima prelazio preko glatkih oblina njenih nagih kukova i nogu.
Jahaće pantalone su se zakačile kod kratkih čizmica, oko članka, ali ih je on
skinuo sa lakoćom. Nakon što se rešio i pantalona, Devon je prstom prešao duž
linije njenih stisnutih butina.
„Raširi noge za mene”, prošaputao je.
Nije to uradila.
Saosećajno i nežno, Devon joj je mazio noge strpljivim pokretima ruku.
„Nemoj da se stidiš. Ne postoji nijedan deo tebe koji nije prelep.” Rukom
je prešao preko gornjeg dela butina i zavukao palac u njene kovrdže. „Dozvoli mi
da te tu poljubim”, nagovarao ju je. „Samo jednom.”
„O, gospode... ne.” Slabašno mu je odgurnula ruku. „To je greh.”

~ 174 ~
 Knjige.Club Books
„Otkud ti to znaš?”
„Zato što tako osećam”, jedva je prozborila.
Nasmejao se nežno i privukao bliže njene kukove snagom kojoj nije mogla
da se usprotivi. „U tom slučaju... ja nikad nijedan greh ne činim polovično.”

~ 175 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset peto poglavlje

„Oboje ćemo ići u pakao”, kazala je Ketlin, drhteći dok ju je ljubio po

stisnutim butinama.
„Ja sam uvek i pretpostavljao da ću tako da završim”, Devona kao da uopšte
nije brinula ta mogućnost.
Uvijala se pod njegovim napadima, pitajući se kroz maglu kako je uopšte
došlo do toga da bude polugola u kočiji sa njim. Vazduh je bio hladan, kao i
plišano sedište pod njenom nagom kožom, a od njegovih vrelih ruku i usana su je
podilazili žmarci po čitavom telu.
Rukama joj je zgrabio noge, nije ih širio, samo joj je stiskao butine. Osećaj je
bio toliko očaravajuće dobar da je jecala od iščekivanja. Postepeno je prstima
stigao do vrha mekanog trougla. Stomak je počeo da joj se trese i dozvolila mu je
da joj raširi noge. Bila je izgubljena, nije mogla da misli, sva čula su joj bila
fokusirana na poljupce na unutrašnjoj strani butina, gde je koža osetljiva i nežna.
Kolena su joj poskakivala kada je stigao do donjih zatvorenih usana, liznuo ih,
razdvajajući ih jezikom. Zaustavio se tik pre mekanog pupoljka na vrhu. Dahćući,
uhvatila ga je za glavu i uvukla prste u njegovu kosu. Nije znala da li želi da ga
odgurne ili da ga pribije još bliže. Nežno ju je grickao, dok ju je njegov vreli dah
golicao. Lagano je istraživao jezikom, izbegavajući mesto koje je najviše žudelo
za njegovim dodirom.
Njegov đavolji šapat se proneo tamom. „Želiš li da te poljubim?”
„Ne.” Pola sekunde nakon toga, duboko je uzdahnula i rekla: „Da.”
Tihi kikot je vibrirao pored njene vlažne unutrašnjosti, i malo je falilo da je to
odvede do vrhunca. „Šta si odlučila, da ili ne?” ponovio je pitanje.
„Da. Da.”
Nije bilo prijatno otkriti da sav njen moral može tako lako da padne u vodu.
„Pokaži mi gde”, promrmljao je.
Dišući teško od uzbuđenja i očaja, primorala je sebe da to učini. Ispružila je
ruku i pokazala mu svoj ružičasti cvet. Sporo i nežno, prekrio ga je usnama, a
jezik samo naslonio na pulsirajuće meso. Ruke su joj pale pored tela i zgrabila je
somotske jastuke, zarivši prste duboko u njih. Jezikom je prešao preko pupoljka,
jednom. Tresla se, jedva svesna, i ispustila glasan jauk.

~ 176 ~
 Knjige.Club Books
Još jednom ju je liznuo. „Reci mi da sam ti potreban.” Njegov dah se igrao s
njenom mekoćom dok je čekao njen odgovor.
„Potreban si mi”, zavapila je.
Kružio je jezikom oko središta. „Sad reci da si moja.”
Rekla bi bukvalno bilo šta, toliko je bila snažna želja koja ju je proždirala. Ali
čula je promenu boje u njegovom glasu, mrvu posesivnosti koja ju je upozorila da
se on više ne igra. Kada mu nije odgovorila, uvukao je prst u nju... ne, dva...
polako ga pomerajući. Osećaj ispunjenosti je bio neprijatan i neopisivo
prekrasan. Osećala je kako pulsiraju njeni unutrašnji mišići, trudeći se da uvuku
još dublje njegove prste. Dodirnuo je nešto u njoj, neko nežno mesto od kog je
visoko podigla kolena.
Glas mu je bio dublji... mračniji. „Reci.”
„Tvoja sam”, rekla je isprekidanim glasom.
Ispustio je zvuk uživanja, skoro kao da prede.
Izdigla je kukove najviše što je mogla, preklinjući da ponovo dodirne to
unutrašnje mesto, i skoro poskočila kada ga je pronašao. Ruke i noge su joj se
opustile. „Oh! Da, tu, tu...” Glas joj je utihnuo kada je osetila kako ju je celu
prekrio usnama, šišajući i mazeći je. Nagradio ju je neprekidnim ritmom, dok je
slobodnu ruku podvukao pod njenu zadnjicu, navodeći je i ljuljajući još bliže
njegovim usnama. Svaki put kada bi se izdigla, liznuo bi je naviše, jezikom
palacajući preko njenog malog bisera. Čula je sebe kako uzdiše, jeca i izgovara
neke reči, ali više nije imala kontrolu ni nad čim, kao ni nad mislima i voljom,
imala je samo užasnu potrebu da što pre stigne do vrhunca. Uz duboki jecaj, tresla
se nekontrolisano, stežući mu butinama glavu i ramena.
Nakon što su poslednji drhtaji zamrli, Ketlin je pala na plišane jastuke poput
krpene lutke koju je neko bacio na pod. Devonova usta su i dalje bila na njoj,
lagano pretvarajući uzbuđenje u opuštenost. Imala je taman dovoljno snage da
pruži ruke i pomazi ga po kosi.
„Zbog ovoga i vredi otići u pakao”, pomislila je, ne shvatajući da je to rekla
naglas sve dok ga nije videla kako se smeška.

***

Par grubih reči je navelo Helen da uspori kada je prilazila salonu na spratu.
Zvuci velških psovki su joj postali prilično poznati tokom prethodne nedelje,
pošto se gospodin Vinterborn borio sa povredama i teškim gipsom na nozi.
Premda nikada nije vikao, bilo je nečega u njegovom glasu zbog čega je bio
daleko glasniji nego kod većine muškaraca. Odzvanjao je poput bronzanog zvona.
Helen nije razumela zašto su ljudi bili protiv njegovog velškog akcenta. Njoj je
prijalo da ga sluša, samoglasnici su bili široki poput njegovih ramena, a zbog
kotrljajućeg slova r svi suglasnici su zvučali meko.
~ 177 ~
 Knjige.Club Books
Vinterbornovo prisustvo kao da je razbudilo celo domaćinstvo, bez obzira što
je i dalje bio vezan samo za prostorije na spratu. On je bio živahan čovek, koji bi
se lako dosađivao i mrzeo je sve restrikcije. Žudeo je za akcijom i bukom, čak
instistirajući da stolari i vodoinstalateri nastave sa radom, uprkos tome što im je
Devon rekao da prestanu dok se Vinterborn oporavlja. Očigledno, poslednja stvar
koja je Vinterbornu bila potrebna su bili mir i tišina.
Za sad je Kvinsija, bivšeg ličnog slugu njenog oca, upošljavao svaki dan sa
novim zadacima. To bi je inače zabrinulo, ali je izgledalo da Kvinsi zaista uživa
na svojoj novoj poziciji Vinterborn ovog sluge. Pre par dana Kvinsi je saopštio tu
vest Helen, kada je išao do sela da pošalje neke telegrame u Vinterbornovo ime.
„Zaista mi je drago zbog tebe”, Helen je uskliknula kada je prošao prvobitni
šok zbog iznenađenja. „Mada, priznajem, ne mogu da zamislim Everzbi bez tebe.”
„Da, gospođice.” Stariji muškarac ju je toplo gledao, s očima punim ljubavi
koju nikada ne bi naglas izrekao. On je bio disciplinovan i krut čovek, ali je uvek
pokazivao svoju nežnost prema bliznakinjama i Helen, mnogo puta prekidajući
svoj posao da bi potražio izgubljenu lutku ili bi vezao svoju maramicu preko
ogrebotine na dečjem laktu. Duboko u duši, Helen je uvek znala da je, od sve tri
sestre, Kvinsi nju najviše voleo. Možda zato što su njihove prirode bile slične.
Oboje su voleli da sve bude mirno, i na mestu.
Helen je učvrstila vezu sa Kvinsijem nakon što su zajedno brinuli o njenom
ocu tokom njegovih poslednjih dana, kada se razboleo nakon celodnevnog lova
na kiši. lako su Sims i gospođa Čerč uradili šta su mogli da olakšaju grofu patnju,
Helen i Kvinsi su bili ti koji su celu noć dežurali pored njegovog kreveta, nije bilo
nikog drugog. Bliznakinjama nije bilo dozvoljeno da uđu zbog straha da grof ima
prenosivu bolest, a Teo nije stigao iz Londona na vreme da se pozdravi s njim
poslednji put.
Nakon što je saznala da Kvinsi odlazi sa imanja, Helen se trudila da bude
srećna zbog njega, a ne sebična jer želi da on ostane. „Da li će ti se dopasti da
živiš u Londonu, Kvinsi?”
„Očekujem da hoće, gospođice, Posmatraću to kao avanturu. Možda će me
upravo to malo razbuditi.”
Nasmešila mu se. „Nedostajaćeš mi, Kvinsi.”
Sluga je zadržao profesionalno držanje, ali su mu se oči sumnjivo zacrvenele.
„Kada posetite London, gospođice, verujem da ćete se setiti da sam Vam uvek na
raspolaganju. Samo pošaljite po mene.”
„Drago mi je što ćeš brinuti o gospodinu Vinterbornu. Potreban si mu.”
„Da”, rekao je Kvinsi osećajno. „Potreban sam mu.”
Biće potrebno neko vreme da Kvinsi upozna sve navike, ekscentričnost i želje
svog novog poslodavca, pomislila je Helen. Na sreću, Kvinsi je proveo decenije
vežbajući kako da umiri tuđi divlji temperament. Vinterborn sigurno ne može biti
gori nego Rejvenelovi.

~ 178 ~
 Knjige.Club Books
Tokom poslednja dva dana, grupica Vinterbornovih zaposlenih iz Londona
došla je da ga poseti - poslovođe robne kuće, računovođa i čovek zadužen za
štampu. Proveli su sate sa njim u porodičnom salonu, prenosili mu izveštaje i
primali njegove instrukcije. Mada ga je doktor Viks upozorio da će previše
naprezanja usporiti proces ozdravljenja, delovalo je kao da Vinterborn crpi
energiju iz tih susreta sa zaposlenima.
„Ta robna kuća mu znači mnogo više od običnog posla”, rekao je Vest Helen,
dokje Vinterborn na spratu razgovarao s poslovođama. „Ona predstavlja sve što
on jeste. Skoro sve svoje vreme i interesovanja posvećuje poslu.”
„Ali zbog čega to radi?”, upitala ga je Helen zbunjeno. „Obično čovek želi
stalna primanja da bi mogao da se bavi nekim hitnijim stvarima... da bi imao
vremena za porodicu i prijatelje... da može da razvija svoje talente, svoj unutrašnji
život...”
„Vinterborn nema unutrašnji život”, odgovorio joj je Vest šaljivo. „On bi se
zgrozio kada bi mu neko rekao drugačije.”
Radnici su otišli tog jutra i Vinterborn je proveo veći deo dana ili u salonu ili
u njegovoj sobi, tvrdoglavo se krećući na štakama bez pomoći, iako je doktor
insistirao na tome da ne sme da opterećuje povređenu nogu.
Gledajući kroz otvorena vrata, Helen je ugledala Vinterborna kako sedi sâm
u salonu, u stolici pokraj stola od orahovine sa mermernom pločom na vrhu.
Slučajno je srušio gomilu papira sa stola, koji su popadali oko njega. Pokušavao
je da se sagne da ih dohvati, a da ne prevrne stolicu.
Briga je nadvladala Heleninu stidljivost i ušla je u sobu bez imalo
razmišljanja. „Dobar dan, gospodine Vinterborne.” Kleknula je i pokupila papire,
„Nemojte da se mučite s tim”, čula je Vinterbornov grubi glas.
„Nije nikakvo mučenje.” I dalje klečeći na kolenima, nesigurno ga je
pogledala. Srce joj je poskočilo, dok je zurila u najtamnije oči koje je ikada videla,
toliko tamne da su izgledale crno. Bile su uokvirene gustim trepavicama, nasred
lica boje predivnog ćilibara. Njegov brutalno dobar izgled joj je unosio nervozu.
Mogao je da bude i sâm Lucifer, koji tu sedi. Čak ni gips na njegovoj nozi nije
umanjivao veličinu i snagu.
Predala mu je papire i na tren su im se prsti dodirnuli. Šokirana efektom koji
je to imalo na nju, hitro je povukla ruku. Njegove usne su se izvile, i blago se
namrštio.
Helen se pažljivo pridigla. „Mogu li nešto da učinim za Vas, da Vam bude
udobnije? Želite li da pošaljem nekoga da Vam donese nešto za piće?”
Odmahnuo je glavom. „Kvinsi će uskoro doneti poslužavnik.”
Nije bila sigurna kako da odgovori na to. Bilo joj je mnogo lakše da priča s
njim dok je bio bolestan i nemoćan.
„Gospodin Kvinsi mi je rekao da će raditi za Vas u Londonu. Drago mi je,
zbog obojice, što ste mu pružili takvu priliku. Biće odličan lični sluga.”
~ 179 ~
 Knjige.Club Books
„S obzirom na to koliko ga plaćam, bolje bi mu bilo da bude najbolji u
Engleskoj”, rekao je Vinterborn.
Helen je na tren bila potpuno zbunjena. „Ne sumnjam da će biti”, kazala je.
Vinterborn je uredno složio gomilu papira. „Želi da počne tako što će da se
reši mojih košulja.”
„Vaših košulja”, ponovila je Helen u čudu.
„Jedan od mojih poslovođa je doneo nešto moje odeće iz Londona. Kvinsi je
odmah video da su košulje kupovne.” Zabrinuto ju je pogledao, iščekujući njenu
reakciju. „Tačnije, prodaju se poluzavršene, tako da se mogu s lakoćom ukrojiti
po meri kupca”, nastavio je. „Kvalitet materijala je isti kao kod bilo koje sjajne
šivene košulje, ali Kvinsiju se i dalje ne dopadaju.”
Helen je pažljivo razmatrala kako da odgovori.
„Muškarac koji se bavi poslom ličnog sobara, mora imati odlično oko kada
su detalji u pitanju.” Verovatno je trebalo tu da se zaustavi. Razgovor o muškoj
odeći je bio neopisivo neprikladan, ali je želela da mu pomogne da shvati
Kvinsijevu zabrinutost, „Tu se ne radi samo o materijalu. Šavovi su drugačiji na
šivenoj košulji, svi su savršeni i u istoj ravni, a rupe za dugmad su najčešće
ručno ojačane da bi duže zadržale oblik.” Zastala je sa smeškom na
usnama. „Mogla bih da pričam i o kragni i manžetnama, ali se plašim da
biste zaspali tu na stolici.”
„Znam kakva je vrednost detalja. Ali kad je reč o košuljama...” Oklevao je.
„Uvek sam insistirao da nosim iste košulje koje prodajem, tako mušterije znaju
da su dobile isti kvalitet kao i vlasnik robne kuće.”
„To zvuči kao veoma mudra poslovna strategija.”
„I jeste. Prodam mnogo više košulja nego i jedna druga radnja u Londonu. Ali
mi nije palo na pamet da bi viša klasa vodila toliko računa o rupama za dugmiće.”
Pomislila je da mu je to povredilo ponos. Bio je u zaostatku u odnosu na
društveno superiorniju klasu,
„Svakako i ne bi trebalo to da čine”, rekla je Helen kao da se izvinjava.
„Trebalo bi da brinu o mnogo hitnijim stvarima.”
Pogledao ju je začuđeno. „Govorite kao da niste jedna od njih.”
Blago se nasmešila. „Veliki deo svog života sam provela sakrivena od sveta,
gospodine Vinterborne. Ponekad se pitam ko sam, i da li igde pripadam.
Vinterborn ju je proučavao. „Trenir planira da povede vas i Vaše sestre u
London kad prođe period žalosti.”
Helen je klimnula glavom. „Nisam bila u gradu od detinjstva. Sedam se
Londona kao ogromnog i uzbudljivog mesta.” Zastala je, čudeći se što mu se
poverava. „A sad mi se čini da bi mi delovao... zastrašujuće.”
Na ivici usana mu se pojavio osmeh, „Šta se desi kada se uplašite? Otrčite u
najbliži ćošak da se sakrijete, pretpostavljam?”

~ 180 ~
 Knjige.Club Books
„Ne bih rekla”, kazala je smireno, pitajući se da li je samo začikava. „Uradim
šta se mora, bez obzira na situaciju.”
Vinterbornove usne su se razvukle u osmeh toliko da se video niz belih zuba
koji su sijali u kontrastu sa tamnom bronzanom kožom. „Rekao bih da tačno znam
o čemu pričate”, dodao je tiho.
Razumela je da govori o tome kako mu je pomagala dok je imao groznicu.
Selivši se kako je držala tu tamnokosu glavu u rukama, i kako mu je kvasila lice i
vrat, Helen je iznenada pocrvenela. I to ne uobičajeno, kada crvenilo brzo dođe i
prođe. Postajalo joj je sve toplije, toliko toplo da joj je bilo neprijatno i da je jedva
mogla da diše. Napravila je grešku da ga je pogledala u tamne oči boje kafe, i
osetila se kao da će uskoro biti žrtvovana.
Očajnički se naterala da skrene pogled u pravcu klavira u uglu sobe. „Želite
li da Vam nešto sviram?” Ustala je ne čekajući njegov odgovor. To je bio jedini
način da ostane u sobi, da ne mora da pobegne. Krajičkom oka, videla je kako
Vinterborn automatski hvata naslon na fotelji, spreman da ustane, pre nego Što se
setio da ima gips na nozi.
„Da”, čula ga je kako kaže. „Voleo bih to.” Pomerio je fotelju koliko je
mogao, kako bi joj gledao profil dok svira.
Klavir joj je pružao kakvu-takvu zaštitu. Sela je i podigla poklopac koji
prekriva dirke. Polako je udahnula, opustila se, namestila suknju, uspravila se na
stolici i spustila prste na dirke. Počela je da svira delo koje je znala napamet,
alegro iz Hendlove Svite za klavir u F duru. Bio je to živahan, komplikovani
komad, dovoljno izazovan da je morala da prestane da razmišlja o tome kako je
crvenela pred njim. Prsti su joj plesali po dirkama i čudesno muzičko delo je bilo
gotovo za dva i po minuta. Kada je završila, pogledala je Vinterborna, nadajući se
da mu se dopalo.
„Svirate sa velikim umećem”, rekao joj je.
„Hvala.”
„Je li to Vaše omiljeno delo?”
„Ne, to je najteže za sviranje”, odgovorila mu je Helen. „Ali mi nije
najomiljenije.”
„Šta svirate kad Vas niko ne sluša?”
To nežno pitanje, izgovoreno tim akcentom, sa samoglasnicima širokim poput
njegovih ramena, izazvalo je pometnju u Heleninom stomaku. Zbunjena tim
osećanjem, potrajalo je dok mu je odgovorila. „Ne sećam se kako se zove.
Profesor muzike me je davno naučio da ga sviram. Godinama pokušavam da
saznam šta je to, ali niko ne prepoznaje melodiju.”
„Odsvirajte mi je.”
Prisećajući se, svirala je nežne opojne akorde, jedva dodirujući prstima dirke.
Ti tužni akordi bi je uvek dirnuli, zabolelo bi je srce, a ne bi znala zašto. Na kraju
je podigla pogled s dirki i videla kako je Vinterborn netremice gleda. Trudio se
~ 181 ~
 Knjige.Club Books
da sakrije svoj izraz lica, ali ne pre nego što je mogla da pročita mešavinu
zbunjenosti, oduševljenja i delić nečega uzbudljivog i uznemirujućeg.
„To je velška pesma”, rekao joj je.
Helen je odmahnula glavom i nasmejala se u šoku. „Poznata Vam je?”
„Svaki Velšanin je zna čim se rodi.”
„O čemu govori?”
„O ljubavniku koji moli crnu pticu da odnese poruku njegovoj dragoj.”
„Zašto joj ne odnese sam?” Helen je shvatila da oboje pričaju tiho, kao da
razmenjuju neke tajne.
„Ne može da je nađe. Previše je zaljubljen - i zato ne vidi jasno.”
„Da li crna ptica uspe nju da nađe?”
„U pesmi to ne kažu”, odgovorio joj je slegnuvši ramenima.
„Ali ja moram da znam kako se priča završava”, protestovala je Helen.
Vinterborn se nasmejao glasno.
Bio je to neodoljiv zvuk, grub i nežan istovremeno, i opojan. Kada joj je
odgovorio, akcenat je bio naglašeniji nego inače. „Eto šta bude od previše čitanja
knjiga! Prići ne treba kraj. Nije to ono što je bitno.”
„A šta je onda bitno?” usudila se da ga pita.
Zurio je u nju tamnim očima. „To što voli, što traži. Poput svih nas običnih
smrtnika, ni on ne može znati hoće li ikada naći ono što mu srce ište.”
A ti? Helen je želela da ga pita. Šta ti tražiš? Pitanje je bilo previše lično da
bi ga postavila čak i nekome koga dugo poznaje, a kamoli strancu. Ipak, reči su
joj bile navrh jezika, žudele su budu izgovorene. Skrenula je pogled, boreći se da
ih zadrži sve dok se na kraju nisu istopile kao mrvice šećera u vodi. Kada je
ponovo pogledala Vinterborna, bio je ponovo dalek. Osetila je olakšanje zbog
toga, jer je na tren bila jako blizu da podeli sa njim privatne misli i želje koje
nikada nikome nije rekla.
Na njenu ogromnu radost, pojavio se Kvinsi sa poslužavnikom na kom je bila
večera. Izdigao je sede obrve kada ju je video samu u sobi sa Vinterbornom, ali
nije ništa rekao. Dok je Kvinsi nastavio da postavlja sto, Helen je povratila svoje
držanje. Ustala je sa tapacirane stolice i ovlaš se nasmešila Vinterbornu.
„Ostaviću Vas da uživate u večeri.”
Preleteo je pogledom preko nje, i zadržao se na njenom licu. „Sviraćete opet
za mene neko veče?”
„Da, ako želite.” Bila je zahvalna što je uspela da izađe graciozno iz salona, a
da ne potrči napolje.

***

~ 182 ~
 Knjige.Club Books
Ris je zurio za Helen, pokušavajući da sortira u glavi šta se dogodilo u
poslednjih nekoliko minuta. Bilo je jasno da ga ona prezire. Odmakla se kad ju je
dodirnuo i nije htela da ga pogleda u oči. Naglo je promenila temu kada je postala
previše lična.
Možda joj se nije dopadalo kako izgleda. Bez sumnje, mrzela je njegov
akcenat. A poput ostalih zaštićenih devojaka iz plemićkih porodica, sigurno je
mislila da su svi Velšani varvari. Helen je znala da je previše dobra za njega - bog
zna da bi se i Ris s tim složio.
Ali će ona svejedno biti njegova.
„Šta ti misliš o lejdi Helen?”, upitao je Kvinsija dok je slagao hranu na sto
pred njim.
„Ona je dragulj Rejvenelovih”, kazao je Kvinsi. „Najbolja devojka koju ćete
ikada upoznati. Nažalost, uvek su je zanemarivali. Njen stariji brat je dobio
lavovski deo nasledstva, a ono malo što je ostalo je dato bliznakinjama.”
Ris je imao prilike da upozna bliznakinje, obe su bile znatiželjne i zabavne.
Postavile su mu milion pitanja u vezi sa robnom kućom. Dopale su mu se, ali
nijedna mu nije zapa'a za oko. Nisu bile Helen ni do kolena. Ona je bila poput
školjke koja jedina krije biser, one koja deluje da je jedne boje, ali u zavisnosti sa
koje strane je gledaš, videćeš odsjaj ljubičaste, ružičaste, plave, zelene. Prelepa
spoljašnjost koja nije odavala ništa o svojoj pravoj prirodi.
„Je li ona rezervisana prema svim strancima?” upitao ga je, dok mu je Kvinsi
stavljao salvetu na krilo. „Ili je takva samo prema meni?”
„Rezervisana?” Sluga je zvučao iskreno iznenađeno. Pre nego što je mogao
da mu odgovori, dva mala crna kokera su uletela u salon, dah čuči veselo kad su
ugledali Risa. „Blagi bože”, uzdahnuo je mršteći se.
Risu, koji je izuzetno voleo pse, nije smetao taj prekid. Ono što ga je
poprilično zbunilo je bila treća životinja koja je utrčala za njima u sobu i poslušno
sela kraj njegove fotelje.
„Kvinsi, zašto se svinja nalazi u mom salonu?” upitao ga je Ris otvoreno.
Sluga mu je odgovorio rastrojeno, pokušavajući da otera pse iz sobe.
„Gospođine, to je ljubimac porodice. Trude se da ga drže u štali, ali on insistira
da ulazi u kuću.”
„Ali zašto...” Ris je zastao, shvativši da neće uspeti to da razume, ma kakvo
objašnjenje bilo. Umesto toga je postavio pitanje: „Ako bih ja držao u kući stoku,
ljudi bi rekli da sam neznalica ili glupan, a ako svinja seta po palati jednog grofa,
to svi nazivaju ekscentričnim. Zašto je to tako?”
„Ljudi od aristokrate očekuju tri stvari”, odgovorio mu je sluga povlačeći
čvrsto svinju za ogrlicu. „Imanje na selu, slabašnu bradu, i neku ekscentričnost.”
Kvinsi je vukao i gurao svinju iz sve snage, ali je životinja samo još čvršće sela.
„Kunem se da ću te do sutra ujutru pretvoriti u kobasice i mast!” šištao je sobar
uspevši da je pomeri za centimetar.
~ 183 ~
 Knjige.Club Books
Ignorišući odlučnog slugu, svinja je zurila u Risa strpljivim pogledom punim
nade.
„Kvinsi, hvataj”, rekao je Ris. Sa stola je uzeo pogačicu i bacio je u vazduh.
Sobar ju je uhvatio spretno rukom u beloj rukavici. „Hvala Vam, gospodine”
Dok je koračao ka vratima sa pogačicom u ruci, svinja se gegala za njim.
Ris ih je posmatrao sa smeškom. „Želja je uvek bolja motivacija od straha.
Zapamti to, Kvinsi”, rekao mu je.

~ 184 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset šesto poglavlje

„Teo! Teo, nemoj!”

Košmar je bio stvaran i nesnosan, kao i svaki put. Tlo pod njenim nogama
kao da se pomeralo i padala je trčeći prema štalama. U daljini je mogla da čuje
Asadovo bolno njištanje. Par konjušara ga je jedva držalo za uzde, primoravajući
ga da stoji u mestu dok se dominantna figura njenog pokojnog muža penjala konju
na leđa. Prvo jutarnje sunce je zlokobno obasjalo zlaćane Asadove sapi.
Srce joj je poskočilo od straha kad je videla da njen muž drži bič u ruci. Asad
bi radije umro nego da pristane da ga neko bičuje. „Stani!”, povikala je, ali je
konjušar u tom trenutku pustio uzde i konj je poleteo unapred. Asad je u panici
skakao, pokušavajući da zbaci mrskog jahača sa sebe. Teo je podigao ruku i bič
je poleteo ka konju, više puta.
Čistokrvni Arapski konj se izvijao u letu, i Teo je iskliznuo iz sedla. Telo mu
je kvrcnulo kao grančica pre nego što je udario svom snagom o zemlju.
Ketlin se doteturala poslednjih par metara pre nego što je stigla do njegovog
nepomičnog tela, znajući odmah da je prekasno. Pala je na kolena i zurila u lice
svog umirućeg muža.
Ali to nije bio Teo.
Vrisak joj je zaparao grlo.
Ketlin se probudila iz košmara i borila se sa izgužvanim čaršavima da bi sela.
Jedva je dolazila do daha. Drhtavim rukama je obrisala vlažno lice i naslonila
glavu na kolena.
„To nije bilo stvarno”, šaputala je sebi, čekajući da teror iščili iz njenih
kostiju. Lagano se opuštala na dušeku, ali nije mogla da legne jer su joj mišići i
dalje bili previše zgrčeni.
Ukočeno se prevrnula na stranu i ponovo sela. Spustila je jednu, pa drugu
nogu sa strane kreveta. Ostani u krevetu govorila je sebi, ali su joj se noge već
spuštale. Kada su dodirnule pod, nije bilo povratka.
Hitro je izašla iz svoje sobe i počela da trči kroz tamu. Duhovi i sećanja su
jurili za njom.
Nije se zaustavljala dok nije stigla do glavne spavaće sobe.

~ 185 ~
 Knjige.Club Books
Dok je kucala na vrata, zažalila je zbog impulsa koji ju je ovde doveo... a opet,
nikako nije mogla da natera sebe da prestane da kuca sve dok se vrata nisu
otvorila.
Nije mogla da vidi Devonovo lice, samo ogroman, tamni oblik njegovog tela,
ali je začula dobro poznati bariton.
„Šta se dogodilo?” Uvukao ju je u sobu i zatvorio vrata. „Šta je bilo?”
Rukama je obgrlio njeno drhtavo telo. Kada se naslonila na njega, shvatila je
da je go, osim što je imao zavoj povezan oko grudnog koša. Ali bio je tako čvrst
i topao i utešan da nije mogla nikako da se odvoji od njega.
„Imala sam noćnu moru”, prošaputala je, odmarajući glavu na njegovim
grudima.
Čula je umirujuće, nerazgovetno mrmljanje iznad svoje glave.
„Nije trebalo da ti smetaju”, prozborila je jedva. „Žao mi je. Ali bilo je tako
stvarno.”
„O čemu si sanjala?”, upitao ju je nežno gladeći joj kosu.
„O jutru kada je Teo poginuo. Mnogo puta sam imala istu tu noćnu moru. Ali
noćas je bilo drugačije. Potrčala sam ka njemu - ležao je na zemlji - i kada sam
mu pogledala lice, to nije bio on, bio... bio...” Zastala je, s jecajem, i čvrsto
zatvorila oči.
„To sam bio ja?”, upitao ju je mirno Devon, stavivši joj ruku na potiljak.
Ketlin je klimnula glavom, i dalje se boreći za dah. „Kako si znao?”
„Snovi često mešaju sećanja i brige.” Usnama je ovlaš dodirnuo njeno čelo.
„Nakon svega što se dešavalo u poslednje vreme, nije nimalo iznenađujuće da će
tvoj mozak napraviti paralele sa pogibijom tvog muža. Ali to nije bilo stvarno,”
Lagano joj je zabacio glavu i poljubio njene vlažne trepavice. „Ja sam ovde. I
ništa mi se neće desiti.”
Glasno je uzdahnula.
Devon je nastavio da je drži sve dok nije osetio da je prestala da drhti. „Da li
želiš da te otpratim nazad do tvoje sobe?” upitao ju je.
Prošlo je podosta sekundi pre nego što je Ketlin odgovorila. Dobar odgovor
bi bio da, ali iskren bi bio ne. Proklinjući sebe, napokon je smogla snage da jedva
primetno odmahne glavom.
Devon se umirio. Duboko je uzdahnuo, pa izdahnuo. Obgrlio ju je rukom i
poveo ka svom krevetu.
Izmučena krivicom i uzbuđenjem, Ketlin se popela na dušek i uvukla odmah
ispod toplih pokrivača.
Devon je i dalje bio pored kreveta. Upalio je šibicu i plavičasti plamen je
ubrzo zamenio zlatni sjaj sveće.
Osećala je napetost kada joj se Devon pridružio ispod prekrivača. Nije bilo
sumnje gde ovo vodi, ne možeš deliti postelju sa golim odraslim muškarcem, u
~ 186 ~
 Knjige.Club Books
punoj snazi, i da očekuješ da ostaneš devica. Ali je takođe znala i gde je ovo neće
odvesti. Dobro je zapamtila Devonov izraz lica za Božić, kada je držala u naručju
tek rođenu ćerku jednog od zakupaca. Na licu mu se jasno videlo da se zaledio od
užasa.
Ako pristane da ovo između njih ode dalje, moraće da prihvati da kakve god
on planove imao za imanje, oni sigurno nisu uključivali ženidbu i decu.
„Ovo nije fer”, rekla je, više sebi nego njemu. „Samo jedna noć.”
Devon je legao na stranu, a pramen kose mu je pao na čelo dok ju je gledao.
Rukom je prelazio preko pokrivača prateći liniju njenog struka i kukova. „Zašto
je bitno kako se šta zove?”
„Zato što se afere uvek završe. I ako ovo nazovemo aferom, biće teže kada
neko od nas bude poželeo da je okonča.”
Devonova ruka se umirila. Pogledao ju je, a plave oči su mu bile mračne poput
morskih dubina. „Ja ne idem nigde.” Uzeo je njeno lice u ruku i poljubio je
snažno, bio je to poljubac posedovanja. Prepustila mu se, dozvolivši mu da radi s
njom šta god želi dok joj je on strastveno istraživao unutrašnjost usta.
Svukao je prekrivač s nje i nagnuo se iznad njenih grudi. Dah mu je bio vreo,
prolazeći kroz tanan materijal spavaćice od čega su joj se ukrutile bradavice.
Dodirnuo je vrhove prstima, pre nego što ih je prekrio usnama i lizao preko
materijala. Spavaćica se skvasila pod njegovim jezikom, hladeći joj pupoljke na
vrhovima grudi.
Jecajući je zgrabila sitne dugmiće na spavaćici pokušavajući da ih otkopča što
brže.
Devon ju je uhvatio za ruke i pribio ih uz krevet. Sa lakoćom ju je zarobio i
nastavio da je ljubi preko tkanine. Smestio se između njenih raširenih nogu, a
njegova težina i tvrdoća su je još više uzbuđivali. Dok se uvijala pod njim, osetila
je njegovu tvrdu muškost i od tog dodira su oboje ostali bez daha.
Pustio joj je ruke i svu pažnju usmerio na dugmiće, otkopčavajući ih brzo i sa
lakoćom. Spavaćica joj se već podigla do kukova. Osećala je njegovu vrelinu na
svojim glatkim butinama.
Kada je otkopčao poslednje dugme, Ketlin je već bila potpuno slabašna, borila
se da dođe do vazduha.
Napokon joj je Devon skinuo spavaćicu preko glave i bacio je na pod.
Kleknuo je između njenih raširenih nogu i zurio nepomično u njeno znojavo telo.
Osetila je nalet stidljivosti kada je shvatila da ju je prvi put video potpuno golu.
Refleksno je krenula rukama da se pokrije. S lakoćom ih je zgrabio i pomerio u
stranu.
Bože, kako ju je samo gledao, kao da je proždire pogledom.
„Ti si nešto najlepše što sam ikada video”, glas mu je bio promukao. Pustio
joj je ruke i raširenim prstima krenuo da putuje duž njenog stomaka, sve do

~ 187 ~
 Knjige.Club Books
krznenog trougla među nogama. Ispustila je nemušti jecaj kada je krenuo da se
igra s njom, zalazeći sve intimnije i dublje.
Zgrčila je ruke u pesnice. Ritam njegovog disanja je postajao sve brži,
strastveniji, ali su mu ruke i dalje bile nežne, lagano je nadražujući. Emocije su je
preplavile, sve dok više nije mogla da leži mirno, uvijala se bespomoćno pod
njim, podižući bokove.
Spustio je dlan na njen stomak i promrmljao kao što bi rekao nemirnom konju:
„Umiri se.” Zašao je prstima između njenih butina, kružeći, budeći vrelinu u njoj.
Drhtala je, zatvarajući noge oko njegovih ramena.
Palcem je prešao preko ulaza u njenu čednost, skupljajući rosu pre nego što
se ponovo koncentrisao na središte njene želje.
To što je on znao je bilo apsolutno bezobrazno.
Zatvorila je oči i okrenula lice u stranu dok se poigravao s njom. Bila je sve
vlažnija i jako osetljiva. Osetila je kako je ponovo stavio palac unutra... gurajući
ga sve dublje. Zabolelo ju je. Ali bio je neopisivo nežan, masirajući je nežnim,
neprekidnim pokretima. Zavapila je od uzbuđenja, topila se od zadovoljstva, a
butine su joj se napinjale i opuštale, u nekom nepoznatom ritmu.
Povukao je ruku, a ona je zajaukala protestujući. Njegova tamnokosa glava i
široka ramena su se iznenada našli iznad nje kada ju je uhvatio za kolena i podigao
ih visoko, ka njenim ramenima. Bila je potpuno otvorena. Čula je kako ispušta
zvuk nalik režanju pre nego što je zario lice u nju, jezikom je dodirujući celu.
Kada je došao do nabubrelog središta, nemilosrdno ga je napao, uzeo ga celog.
Preplavila ju je divota, noseći je sve više i više, dok nije osetila da se gubi u vihoru
strasti.
Kada je vrhunac počeo da popušta, osetila je kako joj Devon spušta kukove
na dušek. Poljubio ju je, usnama joj prenoseći njen slankasti erotični ukus.
Rukama je dodirivala njegovu glatku kožu, sve do čvrstog i mišićavog stomaka.
Sa oklevanjem je pipnula njegovu nabreklu muškost.
Uz glasan uzdah, Devon se smestio između njenih nogu, i još jače ih raširio.
Nespretno ga je navodila. Pojačao je pritisak sve dok njeno telo nije počelo
da se otvara i širi. Polako je ušao u njen uzani, mekani tunel sve dok nije glasno
zaječala i ukočila se od bola.
Devon se nije pomerao, mrmljajući reči nežnosti i razuveravanja.
Pokušavajući da je uteši, mazio joj je bokove i butine, sve dok se njeno telo nije
zatvorilo oko njegove muškosti. Približio ju je, njegov stomak se naslanjao na
njen, a iznutra je gorela od njegove vreline. Lagano je osetila kako joj se
unutrašnji mišići šire, kao da prepoznaju svu uzaludnost otpora.
„Tako je”, prošaputao je kada je osetio kako se opušta. Ljubio joj je vrat,
zureći u nju, i počeo lagano da se pomera napred-nazad u sporom ritmu. Strast je
ublažila njegove snažne crte lica. Kada se približio vrhuncu, poljubio ju je u usta
dok su mu drhtaji potresali čitavo telo.

~ 188 ~
 Knjige.Club Books
Dok je izlazio iz nje, naslonio je svoju muškost na njen stomak. Vrelina je
buktala među njima, a on je zario svoje lice u njenu kosu i ispustio glasan krik.
Ketlin ga je čvrsto držala, uživajući u njegovim drhtajima. Kada je došao do
daha, lenjo ju je poljubio, sit mužjak koji je ulovio svoj plen.
U nekom trenu je Devon ustao iz kreveta i ubrzo se vratio sa čašom vode i
vlažnom krpom. Dok je halapljivo pila, obrisao je sa nje sve dokaze njihove
ljubavi. „Nisam želeo da te povredim”, promrmljao je dok je nežno prelazio preko
njenih butina.
Ketlin mu je vratila praznu čašu. „Ja sam se zabrinula za tebe”, priznala mu
je. „Uplašila sam se da se ne povrediš.”
Iskrivio je usne u osmeh. „Kako?”, našalio se. „Tako što ću da padnem sa
kreveta?”
„Ne, već zbog tvoje žustre fizičke aktivnosti.”
„To nije bilo žustro. Bilo je uzdržano.” Pridružio joj se u krevetu, privukao je
uz sebe, rukama joj hrabro istražujući telo. „Sutra uveče ću ti pokazati šta je
žustrina”, rekao joj je ljubeći je u rame.
Nežno mu je milovala glavu i poljubila ga u teme. „Devone, ja verovatno neću
želeti sutra uveče da budem u tvom krevetu”, kazala mu je oprezno.
Podigao je glavu i pogledao je brižno. „Ako te previše boli, mogu samo da te
držim u naručju.”
„Ne radi se o tome.” Sklonila mu je pramen kose sa čela. „Kao što sam ti već
rekla, ja ne mogu da imam aferu s tobom.”
Devonov pogled je bio zbunjen. „Mislim da bi najbolje bilo da odredimo neka
pravila”, rekao je polako. „Sad kad smo spavali zajedno, kakve veze ima da li
ćemo to opet učiniti sutra uveče?”
Pitajući se kako da mu objasni, zagrizla je donju usnu. „Devone, koja je šema
tvojih dosadašnjih viđanja sa devojkama?” upitala ga je nakon pauze.
Očigledno mu se to pitanje nije dopalo. „Nema tu nikakve šeme.” Skeptično
ga je pogledala. „Sigurna sam da su sve tvoje veze isto počinjale”, nastavila je
neutralnim tonom glasa. „Neka devojka bi te zainteresovala, i nakon flertovanja i
truda, na kraju bi uspeo da je zavedeš ” Blago se namrštio. „Nikad se nisu bunile.”
Netremice gledajući tog veličanstvenog muškarca kraj sebe, Ketlin se blago
nasmešila. „Sigurna sam da je tako”, odgovorila mu je. „Definitivno nije nikakvo
mučenje leći u krevet s tobom”
„Onda zašto...”
„Sačekaj”, kazala je nežno. „Koliko bi obično trajale te tvoje veze? Nekoliko
godina? Nekoliko dana?”
„Najčešće, nekoliko meseci”, odgovorio je iskreno.

~ 189 ~
 Knjige.Club Books
„I tokom tog vremena, ti bi posećivao tu damu u krevetu kad god bi ti bilo
zgodno. Sve dok ti na kraju ne bi dosadila.” Zastala je, „Pretpostavljam da si uvek
ti bio taj koji bi vezu prekinuo?”
Otvoreno se namrštio. „Osećam se kao da sam na sudu!”
„To znači da sam verovatno u pravu.”
Devon je sklonio ruke s nje i seo. „Da. Uvek sam ja bio taj koji bi prekinuo
vezu. Doneo bih joj neki poklon za rastanak i rekao joj da ću uvek s radošću da je
se sećam, i otišao bih odatle što je brže moguće. Kakve to ima veze sa nama?”
Navukla je čaršav preko svojih grudi i rekla mu otvoreno: „Na to sam mislila
kad sam rekla da ne želim aferu. Ne želim da pretpostaviš da sam ti na
raspolaganju kad god poželiš da zadovoljiš svoje potrebe. Ne želim da nijedno od
nas ima tapiju na ono drugo. Ne želim komplikacije, niti mogućnost skandala, a
posebno ne želim poklon za rastanak.”
„Šta do đavola onda želiš?”
Od nervoze je počela da slaže ivicu materijala u malene falte. „Pretpostavljam
da bih volela tu i tamo da provedem noć s tobom, kad oboje to budemo želeli. Bez
ikakvih očekivanja ili obaveza.”
„Definiši mi to ’tu i tamo’. Jednom nedeljno?”
Slegnula je ramenima i zbunjeno se nasmejala. „Ne bih baš da pravim
raspored. Zar ne možemo da pustimo da se to dogodi prirodno?”
„Ne možemo”, rekao je hladno Devon. „Muškarci vole raspored. Ne volimo
enigme i pitanja bez odgovora. Radije bismo da znamo šta će se dogoditi i kad.”
„Čak i kad je u pitanju intimnost?”
„Posebno kad je intimnost u pitanju. Dođavola, zašto ne možeš da budeš kao
sve ostale žene?”
Na Ketlininim usnama se pojavio suvoparan osmeh, prepun žaljenja: „I da ti
prepustim svu kontrolu? Da skočim u krevet kad god pucneš prstima, koliko god
često da želiš, sve dok ne izgubiš svako interesovanje za mene? A pretpostavljam
da bi onda trebalo da stanem kraj vrata i čekam svoj poklon za rastanak?”
Videla je kako su mu se stegli mišići vilice. „Ne bi se tako poneo prema tebi.”
Naravno da bi. Tako se uvek ponašao prema ženama.
„Žao mi je, Devone, ali ja ne mogu ovo da radim onako kako ti hoćeš.
Radićemo to na moj način ili nikako.”
„Neka sam proklet ako znam kakav je to tvoj način!” povikao je.
„Naljutila sam te”, rekla je sa žaljenjem pokušavajući da sedne. „Hoćeš da
odem?”
Devon ju je gurnuo na jastuke i propeo se nad njom. „Nemoj da ti je palo na
pamet.” Svukao je čaršav s nje jednim pokretom. „Pošto nemam nikakvu ideju
kad ćeš se opet naći u mom krevetu, moram dobro da iskoristim priliku.”

~ 190 ~
 Knjige.Club Books
„Ali boli me” protestovala je refleksno rukama pokrivajući grudi i međunožje.
Spustio je glavu niže. „Neću te povrediti”, zarežao je tik uz njen pupak. Počeo
je lagano da ga gricka, zalazeći unutra jezikom. Ponavljao je to uporno, sve dok
nije osetio kako drhti.
Usnama se spuštao sve niže, dok joj je srce divljački lupalo, a vid zamaglio.
Spustila je ruke pored sebe i opustila butine, koje je on sa lakoćom raširio. Lako i
sa nežnošću, uzbuđivao ju je svojim usnama, zubima, jezikom, dovodeći je do
ivice vrhunca, ali je ne puštajući da ga potpuno oseti. U nekom trenu je začula
sebe kako ga moli. Jezikom ju je, u jednoličnom ritmu, doveo do eksplozije.
Spustila je drhtave ruke ka njemu, želeći da ga približi sebi. On ju je i dalje ljubio,
kao da nije mogao da je se zasiti, a ona je prela, drhtala i izvijala se od strasti.
Postepeno joj se puls umirio i protegla se pod njim očigledno iscrpljena.
A on je onda počeo ispočetka.
„Ne”, rekla je, smejući se drhtavo. „Devone, molim te...”
Ali on je ponovo dodirivao najosetljivije delove njenog tela, tako odlučno i
neumorno da je samo mogla da mu se prepusti. Sveća je izgorela i senke
su zauzele celu sobu, sve dok više ničega nije bilo oko njih, osim tame i uživanja.

~ 191 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset sedmo poglavlje

Dok se januar sporo vukao, Ketlin je bila uporna u svojim stavovima da odbije
Devona svaki put. Jednim pokretom uspela je da preuzme kontrolu nad njihovom
vezom. Kao rezultat toga, Devon je često bio prepun mešavine besa, požude i
zbunjenosti, u različitoj meri.
Bilo bi mu mnogo lakše da mu se potpuno predala ili ga odbila, ali ovako mu
je njihov odnos bio potpuno nejasan.
Baš kao svako pravo žensko.
„Kad oboje to budemo želeli”, rekla mu je, kao da ne zna da on to uvek želi.
To je bila njena strategija, da ga izludi od želje i neznanja da li će je ikada
ponovo imati, i morao je da prizna da je odlično uspevalo. Ali ipak ju je dovoljno
poznavao da zna da to nije bila namerna, smišljena manipulacija. Nekako mu je
još teže padalo to što je znao da je sve to radila ne bi li se zaštitila od njega.
Razumeo je njene razloge - možda se čak u principu i slagao s tim - ali svejedno
ga je potpuno izluđivala.
Nije mogao da promeni svoju prirodu, a nije to ni hteo. Nikada ne bi mogao
da izgubi svoje srce ili slobodu. Ipak, nikad do sad nije shvatao da je skoro
nemoguće imati aferu sa ženom koja je takođe bila rešena da nikad ne preda
drugom svoje srce ili slobodu.
S druge strane, Ketlin je bila ista kao i pre, društvena, iskrena, zabavna,
spremna da se raspravlja s njim kada se ne bi složili po pitanju nečega.
On je bio taj koji se promenio. Postao je toliko opsednut njome, fasciniran
svim što je mislila i radila, jedva je mogao da skrene pogled s nje. Pola dana je
želeo da učini sve da je razveseli, a drugu polovinu ju je mrzeo iz dna duše. Nikada
u životu nije bio toliko frustriran. Želeo ju je, želeo je od nje mnogo više nego što
je bila spremna da mu pruži.
Sve se svelo na to da je on proganja, pokušavajući da je ulovi samu u nekom
uglu, poput nekog lorda koji se igra lascivne žmurke sa sobaricom. Ljubio ju je u
biblioteci, uvlačio ruku pod suknju na stepeništu. Jednog jutra, nakon što je otišao
s njom na jahanje, uspeo je da je ugura u mračni deo štale gde su držali uzde,
ubeđivao je i mazio dok napokon nije uspeo da je pribije uza zid. A čak i tad,
nekoliko sekundi nakon vrhunca, poželeo ju je odmah opet.

~ 192 ~
 Knjige.Club Books
Ostatak domaćinstva je do sad sigurno primetio koliko je postao opsednut
njome, ali mu niko nije rekao ni reč. Sve dok ga Vest nije na kraju pitao zašto se
predomislio oko povratka u London sredinom meseca.
„Trebalo je sutra da odeš sa Vinterbornom”, rekao je Vest. „Zašto ne ideš?
Trebalo bi da si u Londonu, da pripremaš pregovore oko izdavanja zemljišta.
Poslednje što sam čuo je da počinju oko prvog februara.”
„Advokati i računovođe to mogu da spreme i bez mene”, odgovorio mu je
Devon. „Ja mogu da ostanem ovde, gde sam potreban, još nedelju dana.”
„Potreban kome, za šta?” odbrusio mu je šaljivo Vest.
Devonove oči su se suzile. „Između renoviranja kuće, nove kanalizacije,
sađenja žive ograde i setve kukuruza, verujem da ću naći nešto da budem od
koristi.”
Koračali su ka kući prolazeći pored jedne od pomoćnih zgrada u kojoj je bila
smeštena mehanička vršilica koja je nedavno stigla. Mada je kupljena kao
polovna, činilo se da je u odličnom stanju. Vest je osmislio plan po kom će mašina
da se koristi na smenu između nekoliko porodica.
„Mogu ja da se bavim imanjem”, rekao je Vest. „Ti bi bio korisniji u Londonu,
rešavajući naše finansijske probleme. Potreban nam je novac, posebno sad kad
smo pristali da umanjimo kirije stanarima u selu.”
Devon je napeto uzdahnuo. „Rekao sam ti da je trebalo da sačekamo pre nego
što pristanemo na to.”
„Te porodice ne mogu da čekaju. A za razliku od tebe, ja ne mogu da čupam
mrvice hleba iz usta gladne dece.”
„Zvučiš kao Ketlin”, promrmljao je Devon. „Dogovoriću se sa Severinom što
je pre moguće. Bilo bi lakše ako bi prepustio pregovore svom direktoru, ali iz
nepoznatih razloga, rešio je da sâm pregovara.”
„Kao što obojica znamo, Severin ništa ne voli više od rasprave sa svojim
prijateljima.”
„Što objašnjava zašto ih i nema baš mnogo.” Devon je zastao pre ulaska u
kuću i podigao pogled ka salonu na drugom spratu. Helen je svirala klavir, neku
predivnu melodiju koja je odzvanjala kućom do te mere da je čovek skoro mogao
da prenebregne činjenicu da klavir nije naštimovan.
Prokletstvo, bilo mu je više muka od stvari koje je trebalo popraviti!
Vest je pratio njegov pogled. „Da li si razgovarao s Vinterbornom o Helen?”,
upitao ga je.
„Jesam. Želi da joj se udvara.”
„Odlično!”
Devon je podigao obrve. „Sad ti se dopada to što sam ih spojio?”
„Delimično,”
„Kako to misliš, delimično?”
~ 193 ~
 Knjige.Club Books
„Onim delom sebe koji voli novac i ne želi da završi u zatvoru. Taj deo misli
da je to sjajna ideja.”
„Nama ne preti zatvor. Samo bankrotstvo.”
„Sudbina gora od dugovanja”, Vest se na tu pomisao stresao. „Došao sam do
zaključka da on ne bi bio tako loš spoj sa Helen, posebno ako se uzme u obzir
činjenica da ako ga odbije, moći će da bira samo otpad visokog društva.”
Devon je bacio pogled ka spratu, razmišljajući. „Pomislio sam da bih mogao
da povedeni porodicu sa sobom u London”, promrmljao je.
„Celu porodicu? Pobogu, zašto?”
„Tako će Helen biti bliža Vinterbornu.”
„A Ketlin će biti bliža tebi”, dodao je Vest. Susreo je Devonov pogled i
nastavio ironično. „Kada sam ti rekao da ne bi trebalo da je zavedeš, bio sam
zabrinut za nju. Sad mi se čini da je trebalo više da se zabrinem za tebe.” Namerno
je zastao. „Ovih dana ne ličiš na sebe, Devone.”
„Neka ti bude”, rekao je napeto.
„Dobro onda. Ali evo još jednog saveta: da sam na tvom mestu, Ketlin ne bih
pominjao svoje planove sa Helen. Ona je odlučna u nameri da pomogne
devojkama da pronađu svoju sreću”, nasmešio se Vest umorno. „Izgleda da još
nije shvatila da je sreća stvar izbora.”

***

Kada je Ketlin ušla u trpezariju, otkrila je da Helen i bliznakinje nisu na

doručku. Vest i Devon su sedeli za stolom i čitali novine i poštu, a sluge su
sklanjale iskorišćene tanjire i escajg.
„Dobro jutro”, rekla je Ketlin. Obojica su automatski ustali kada je ušla u
sobu. „Jesu li devojke već doručkovale?”
Vest je klimnuo glavom. „Helen je otpratila bliznakinje na farmu
Luftonovih.”
„Je li?” upitala je dok joj je Devon pomagao da sedne.
„Ja sam to predložio”, rekao je Vest. „Luftonovi su se ponudili da uzmu
Hamleta, ako se mi postaramo da platimo izgradnju zatvorenog boksa za njega.
Bliznakinje su spremne da mu daju svinju, sve dok gospodin Lufton garantuje
lično za njegovu bezbednost.”
Ketlin se nasmešila. „Kako je došlo do toga?” Sluga je uneo poslužavnik sa
čajem, čekajući da ga Ketlin sipa u maleni čajnik.
Vest je nastavio da maže svoj tost. „Rekao sam bliznakinjama, najtaktičnije
moguće, da Hamlet, nažalost, nije uštrojen kad je rođen, a trebalo bi. Nisam znao
da je neophodno izvršiti tu proceduru, inače bih naredio da se to obavi.”

~ 194 ~
 Knjige.Club Books
„Uštrojen?” upitala je zbunjeno Ketlin.
Vest je napravio gest makazama sa dva prsta.
„Oh.”
„Pošto to nije urađeno, Hamletovo meso nije za jelo, pa ne moraju da se plaše
da će završiti na nečijem stolu za večeru. Ali će postati mnogo agresivniji kad
bude ušao u pubertet. Izgleda da će početi i poprilično loše da miriše. Tad je dobar
samo zajedno.”
„Misliš na...” započela je Ketlin.
„Može li ta priča da sačeka da doručkujemo?” upitao ih je Devon, krijući se
iza novina.
Vest se nasmešio Ketlin s izvinjenjem u očima. „Objasniću ti kasnije.”
„Ako ćeš da mi pričaš o opasnostima nekastriranog mužjaka u kući, već sam
u to upućena”, odgovorila mu je.
Vest se zagrcnuo. Devon nije ispustio ni zvuk.
Sluga se vratio sa čajem i Ketlin je sebi sipala šolju. Nakon što je dodala šećer,
prišao joj je batler.
„Gospođo”, rekao je, pruživši joj srebrni poslužavnik sa pismom i nožem za
otvaranje pisama sa drškom od slonovače.
Bila je srećna kad je videla da je pismo od lorda Bervika. Otvorila je kovertu
i počela u tišini da čita. Pismo je počinjalo uobičajenim rečima, uveravajući je da
su svi dobro u porodici. Negde na pola pisma, ton se promenio i lord Bervik je
pisao.... Nedavno sam saznao uznemirujuće reči od upravnika farme tvog oca u
Glengarifu. Mada nije smatrao da je neophodno da te o tome obavesti, nije se ni
bunio kada sam mu rekao da želim da ti kažem da je tvoj otac pretrpeo povredu...
Dok se Ketlin trudila da spusti šoljicu na tacnicu, porcelan je zazvečao.
Devona je to uzbunilo. Bacio je pogled na njeno pobledelo lice i spustio novine.
„Šta se dogodilo?”, upitao ju je ne skidajući pogled s njenog lica.
„Ništa ozbiljno”, odgovorila mu je. Obrazi su joj goreli. Srce je počelo
neprijatno da lupa, a korset kao da joj je smetao da diše. Ponovo je
pogledala pismo, pokušavajući da shvati šta je pročitala. „Pismo je od lorda
Bervika. Kaže da je moj otac doživeo nezgodu, ali da se sada oporavio.” Nije
bila svesna da joj se Devon približio, sve dok nije videla da sedi u stolici
pored nje, držeći je za ruku.
„Reci mi šta se desilo.” Glas mu je bio nežan.
Ketlin je zurila u pismo u rukama, pokušavajući da diše. „Ja... ne znam ni kad
je to bilo. izgleda da je moj otac vežbao jahanje u zatvorenom, i da je konj
iznenada zabacio glavu. Taj pokret ga je odbacio i glavom je udario u drvenu
gredu na plafonu.” Zaustavila se i bespomoćno odmahnula glavom. „Sudeći po
upravniku farme, bolelo ga je i bio je dezorijentisan, ali mu je doktor previo glavu
i savetovao da se odmara. Ležao je tri dana u krevetu, i sad se izgleda povratio.”

~ 195 ~
 Knjige.Club Books
„Zašto ti nisu odmah javili?” namršteno je upitao Devon.
Ketlin je slegnula ramenima, nemoćna da mu odgovori.
„Možda tvoj otac nije želeo da te uznemirava”, Vest je ponudio svoj neutralni
komentar.
Ketlin mu je odgovorila klimnuvši glavom bez reči.
Ali istina je bila da njenog oca nije zanimalo da li će se ona brinuti ili ne.
Nikada nije gajio nikakva osećanja prema njoj. Nikada nije pamtio njene
rođendane, niti je ikad poželeo da otputuje negde s njom tokom praznika. Nakon
Što joj je majka umrla, nije poslao po Ketlin da se vrati da živi s njim, A kada se
vratila dr potraži utehu nakon što je Teo poginuo, upozorio ju je da ne očekuje da
za nju ima mesta pod njegovim krovom. Treba da se vrati u Bervik, predložio joj
je, ili da sama nađe negde smeštaj.
Nakon toliko odbijanja s njegove strane, Ketlin bi očekivala da će to do sad
prestati da je pogađa, ali je bol bila jednako duboka. Uvek je tajno maštala o tome
da će jednog dana biti potrebna svom ocu, da će poslati po nju kad bude bio
povređen ili bolestan. Odmah bi se stvorila kraj njegove postelje, i brinula bi
nežno o njemu. Napokon bi imali odnos kakav je oduvek priželjkivala. Ali
realnost, po običaju, nije imala nikakve sličnosti sa maštarijama. Njen otac je bio
povređen, i ne samo da nije poslao po nju, nije čak želeo da ona za to zna.
Zureći u pismo lorda Bervika, Ketlin nije bila svesna pogleda koji je Devon
uputio svom bratu. Jedino je videla kada je podigla pogled da Vest više nije bio
tu. Zbunjeno je pogledala po trpezariji. Vest je iznenada nestao, kao i batler i
sluge, zatvorivši vrata za sobom.
„Nisi morao da ih oteraš”, uzviknula je Ketlin, a nešto boje joj se vratilo u
obraze. „Neću da pravim scenu.”
„Uznemirena si”, mirno je rekao Devon.
„Nisam uznemirena. Samo sam...” Zastala je i spustila drhtavu ruku na čelo.
„Uznemirena sam”, priznala je.
Devon je pružio ruke i podigao je sa stolice sa neverovatnom lakoćom. „Sedi
kod mene”, rekao je, smeštajući je sebi u krilo.
„Već sam sedela s tobom. Ne moram da sedim na tebi.” Videla je kako joj se
noge klate. „Devone...”
„Tiho.” Zagrlio ju je zaštitnički, a slobodnom rukom je podigao šoljicu i
prineo je njenim usnama. Otpila je gutljaj toplog, slatkog čaja. Usnama ju je
poljubio u slepoočnicu. „Popij još malo”, promrmljao je i podigao šolju. Osećala
se smešno, dozvoljavajući mu da je teši kao da je dete... a opet, osetila je izvesno
olakšanje kad se naslonila na njegove široke grudi.
„Moj otac i ja nikad nismo bili bliski”, napokon je rekla. „Nikad nisam
razumela zašto. Nešto... nešto u vezi sa mnom, pretpostavljam. Voleo je samo
jednu osobu u životu, a to je bila moja majka. I ona je njega volela. Što je
romantično, ali... teško je detetu da to razume.”
~ 196 ~
 Knjige.Club Books
„Gde si ti pokupila to čudno shvatanje romanse?” upitao ju je Devon, šaljivim
tonom.
Zbunjeno ga je pogledala.
„Voleti samo jednu osobu nije romantično”, rekao je. „Niti je to ljubav. Ma
šta tvoji roditelji osećali jedno prema drugom, to ih ne oslobađa krivice Što su
zapostavili svoje jedino dete. Mada sâm bog zna da ti je bilo bolje što si živela s
Bervikovima.” Čvrsto joj je stegnuo ruku. „Ako želiš, poslaću telegram upravniku
farme da se raspitam o zdravlju tvog oca.”
„Volela bih to”, priznala mu je Ketlin. „Ali bi mog oca to sigurno iznerviralo.”
„Još bolje.” Devon je podigao ruku ka njenom brošu na kragni i ispravio ga.
Smireno ga je posmatrala, „Nekada sam maštala da postanem dečak. Mislila
sam da bih ga tad više zanimala. Ili možda da sam bila lepša, ili pametnija”
Devon joj je uhvatio lice svojim rukama, terajući je da ga pogleda u oči.
„Draga, ti si već lepša i pametnija od svih. A ne bi imalo nikakve veze ni da si
bila dečak. To nikada nije bio problem. Tvoji roditelji su bili obični sebičnjaci.”
Palcem ju je pomazio po obrazu. „I kakve god mane da imaš, definitivno te je lako
zavoleti.”
Poslednju rečenicu je izgovorio skoro šapatom.
Zurila je u njega, očarana.
Nije hteo to da izgovori, pomislila je. Sigurno mu je sad žao.
Ali on je i dalje netremice gledao u nju. Dok je zurila u njegove tamnoplave
oči, osećala se kao da se davi, kao da tone u dubine iz kojih se nikada više neće
vratiti na površinu. Stresla se i uspela nekako da skrene pogled.
„Pođi sa mnom u London”, čula je Devona kako tiho kaže.
„Molim?”, upitala ga je šokirano.
„Pođi sa mnom u London”, ponovio je. „Moram da idem tamo u naredne dve
nedelje. Povedi devojke i služavku. To će svima prijati, uključujući i tebe. U ovo
doba godine i onako nema šta da se radi u Hempširu, a u Londonu nema kraja
zabavi.”
Retlin se namrštila. „Znaš da je to nemoguće”
„Misliš, zbog toga što si u žalosti.”
„Naravno da je zbog toga.”
Nisu joj se dopale iskrice smeha u njegovim očima.
„Već sam razmišljao o tome”, rekao joj je. „Pošto nisam ni izbliza upućen u
pravila ponašanja u visokom društvu poput tebe, konsultovao sam se sa stubom
društva o tome koje aktivnosti bi bile dozvoljene mladim ženama u situaciji kao
što je tvoja.”
„Kakvim stubom? O čemu pričaš?”

~ 197 ~
 Knjige.Club Books
Devon je pružio ruku ka sredini stola da bi pokupio pismo sa svog
poslužavnika. „Nisi jedina koja je danas dobila pismo.” Izvukao je pismo iz
koverte sa zadovoljnim osmehom na licu. „Sudeći po renomiranom ekspertu za
udovice u žalosti, mada je zabranjeno otići u pozorište ili na ples, dozvoljeno je
ići na koncerte, u muzeje ili u privatne umetničke galerije.” Devon je nastavio da
čita naglas iz pisma. „Ova učena dama još piše: Danas se ljudi plaše da bi
produženo samovanje mladih udovica moglo da utiče na dugotrajnu melankoliju
ili još gora oboljenja. Mada devojke moraju da poštuju uspomenu na pokojnog
grofa, bilo bi mudro i pametno dozvoliti im malo nevine zabave. Isto bih
preporučila i lejdi Trenir jer, po mom mišljenju, njena vesela narav ne bi dobro
podnela monotoniju i samoću. Stoga imate moje odobrenje i ohrabrenje da...”
„Ko je to napisao?”, zahtevala je odgovor Ketlin, grabeći pismo iz njegove
ruke. „Koga si pobogu mogao da...” Širom je otvorila usta kada je videla potpis
na kraju pisma. „Blagi bože! Konsultovao si se sa lejdi Bervik!”

***

Devon se nacerio šeretski. „Znao sam da nećeš priznati ničije savete osim
njenih.” Cupkao je Ketlin na krilu. Sa svakim njenim pokretom, oko njih bi lebdeo
miris sapuna i ruža. Podsećala ga je na one minijaturne mirišljave zavežljaje koje
su žene stavljale po fiokama i ormanima.
„Hajde, razmisli, London nije tako užasavajuća ideja, zar ne?”, rekao joj je.
„Nikada do sad nisi odsela u kući Rejvenelovih, u mnogo je boljem stanju nego
ove ruševine. Imaćeš nov pogled i novu okolinu.” Nije odoleo da šeretski ne doda:
„A najvažnije, biću ti na raspolaganju da te opslužim kad god poželiš.”
Snuždila se. „Nemoj to tako da zoveš.”
„Izvini, bilo je neprimereno. Ali, ipak, ja sam samo jedan nekastrirani
mužjak.” Nasmešio se kad je video da se oraspoložila. „Učini to barem zbog
devojaka”, nagovarao ju je. „One su u žalosti mnogo duže nego ti. Zar ne
zaslužuju malo odmora? Osim toga, značiće im da se upoznaju sa Londonom pre
sledeće sezone predstavljanja društvu.”
„Koliko dugo predlažeš da ostanemo? Dve nedelje?”
„Možda mesec dana.”
Igrala se njegovom svilenom kravatom dok je razmišljala. „Popričaću o tome
s Helen.”
Osetio je da joj nije mrska ideja, pa je rešio da je još malo pogura. „Ideš u
London”, rekao je hladnokrvno. „Prešla si mi u naviku. Ako ne budeš sa mnom,
plašim se šta ću morati da radim da te zamenim. Da počnem da pušim. Da se
bijem.”

~ 198 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin se okrenula u njegovom krilu tako da je sedela licem ka njemu. Stavila
mu je ruke na ramena. Smeškala se. „Mogao bi da počneš da učiš da sviraš neki
instrument”, predložila mu je.
Polako, Devon se nagnuo ka njoj i prošaputao, tik uz njene pune usne: „Ali ti
si jedino na čemu želim da sviram.”
Obgrlila ga je rukama oko vrata.
Bili su u čudnom položaju, njeno telo je bilo nakrivo, a tvrdi korset joj se
urezivao u torzo. Bili su prekriveni slojevima odeće koja im nije dozvoljavala
puno pokreta. Tvrdi okovratnik košulje mu je sekao vrat, tregeri se napregli preko
ramena, ali njen jezik se nežno poigravao s njegovim, i to je bilo sve što je bilo
potrebno da se potpuno uzbudi.
Ljubeći ga i dalje, Ketlin se mučila da pomeri svoju haljinu. Rukom je
povlačila podsuknje, delujući frustrirano kao i on. Nasmejao se kad je video da je
umalo pala sa stolice. Podigao ju je uvis, da može da raširi noge bez obzira na sav
materijal među njima. Bilo je smešno, njih dvoje na toj jednoj stolici, ali je bilo
nenormalno dobro držati je u naručju.
Spustila je ruku i zgrabila njegovu muškost preko tkanine pantalona. Poskočio
je od uzbuđenja. Pre nego što je shvatio šta radi, rukama je kopao po njenoj suknji.
Napipao je veš i pokidao ga jednim potezom, osetivši mekoću za kojom je žudeo.
Ketlin je jecala kad je stavio dva prsta u nju, nabijala se kukovima na njega
dok je njena unutrašnjost vatreno pulsirala. Izgubili su pojam o okolini. Više ništa
nije bilo bitno osim da se što pre nađe u njoj. Izvukao je prste i krenuo mahnito
da otkopčava svoje pantalone. Trudila se da mu pomogne oko dugmića. Da nije
podivljao za njom, čitava situacija bi mu bila smešna. Nekako su se obreli na
podu, Ketlin je i dalje bila na njemu, a njena haljina je lebdela oko njih poput
nekakvog gigantskog neobičnog cveta.
Ispod sve te tkanine, nekako ju je pronašao. Smestio se duboko u nju i pre
nego što ju je spustio, Ketlin je sela na njega, primajući ga dublje nego ikada pre.
Oboje su drhtali i jecali od strasti.
Držala se za njegova ramena i htela je da se okrene, pokušavajući da promeni
njihovu pozu, da ga prevrne na sebe. Uhvatio ju je čvrsto za kukove, zadržavajući
je na sebi. Dok ga je Ketlin zbunjeno gledala širom otvorenih očiju, zgrabio ju je
za zadnjicu raširenim rukama, uživajući. Pokazivao joj je pokrete, dižući je sa
lakoćom. Spuštao ju je nežno nazad na sebe. Ispustila je jauk. Ponovo ju je lagano
odgurnuo uvis kukovima, da bi je ponovo sporo spustio.
Ketlin je shvatila šta želi, i oklevajući, počela je sama da se pomera dok joj je
lice poprimilo vatrenu boju. Slušajući sopstveni instinkt, namestila se i pomerala
na njemu sa sve većim samopouzdanjem.
Bože, jahala ga je, i to baš dobro. Uživala je na njemu, agresivno, sve brže i
brže, potpaljujući u njemu strast od koje je bio mokar od znoja ispod odeće. Kapi

~ 199 ~
 Knjige.Club Books
su mu orosile čelo. Zatvorio je oči, pokušavajući da povrati kontrolu, ali to je bilo
pakleno teško uz tempo koji je zadavala. Ne, bilo je nemoguće.
„Polako, dušo”, rekao je promuklo, hvatajući je za kukove ispod haljine.
„Previše te želim.”
Odupirala mu se, jašući ga sve brže.
Približavao se vrhuncu... osećao je da je na pragu, ma koliko se trudio da ga
odloži. „Ketlin”, promucao je kroz stisnute zube. „Ja ne mogu... ne mogu da se
uzdržavam više...”
Ona je odavno prestala da ga čuje, poskakivala je na njemu bez stajanja.
Osetio je kako se ona bliži vrhuncu po suptilnim drhtajima njene unutrašnjosti. U
agoniji samodiscipline, umirio se potpuno. Primoravao je sebe da sačeka, da je
pusti da se ona prva zadovolji, mada je srce pretilo da mu eksplodira od strasti.
Uspeo je da sačeka deset sekundi... najtežih deset sekundi njegovog života... samo
je toliko izdržao pre nego što je i sâm osetio da se vrhunac bliži. Ispuštajući krike,
pokušavao je da je skine sa sebe.
Ono na šta nije računao je snaga njenih butina, mišići iskusne jahačice koji su
ga stegnuli takvom snagom da bi ukrotili i čistokrvnog arapskog konja teškog
petsto kilograma. Dok je pokušavao da je prevrne, osetio je kako se instinktivno i
dalje nabija na njega. Eksplodirao je, a vrhunac je krenuo da teče iz njega
neslućenom snagom, sigurnom kao sama smrt. Još par puta se povukao, a njeno
telo je izvuklo svaku kap iz njega bez trunke milosti.
Devon je zarežao i pao nazad na pod.
Dok je omamljujuća ekstaza bledela, šokirala ga je činjenica da je svršio u
nju. Nikada mu se to ranije nije desilo. Zapravo, uvek je koristio zaštitu da bi bio
siguran. Alije arogantno pretpostavio da neće imati ikakav problem da se izvuče
iz Ketlin na vreme - a istina je bila i da je želeo da bude u njoj bez ičega između
njih dvoje.
Cena koju će možda morati za to da plati je bila nepojmljiva.
Ketlin je legla na njega, a njeno vitko telo se dizalo i spuštalo od snage
njegovog udaha.
„Zaista mi je žao”, zavapila je, zvučeći šokirano. „Nisam mogla da se
zaustavim. Ja prosto... nisam mogla.”
Devon je ćutao, pokušavajući da misli dok ga je panika sputavala.
„Šta sad da radimo?” upitala ga je prigušenim glasom.
Mada je znao više načina kako da se trudnica spreči, detalji o tome šta činiti
posle su obično spadali u ženski domen,
„Čuo sam da neki koriste šampanjac”, uspeo je da prozbori. Ali nije zaista
znao kako se to zapravo radi, i nije bilo šanse da bi rizikovao da povredi Ketlin
nekom glupom greškom.

~ 200 ~
 Knjige.Club Books
„Pomoglo bi da pijem šampanjac?” upitala ga je s nadom u glasu. Nasmešio
se. „Ne da ga piješ, nevino moje luče. Ali i onako nema veze. To bi moralo odmah
da se uradi, a sad nemamo vremena.”
Rebra su ga zabolela od njene težine. Uspeo je da se izvuče ispod nje i da
ustane, popravljajući odeću neverovatno spretno. Uzeo ju je za ruku i pomogao
joj da se podigne sa poda.
Dok je ustajala, videla je njegov izraz lica i prebledela je. „Žao mi je”, još
jednom je rekla, drhtavim glasom. „Molim te, veruj da šta god da se desi, neću te
smatrati odgovornim.”
Njegov strah se odjednom pretvorio u bes, a njegove reči su je udarale poput
metka. „Misliš li da će to načiniti bilo kakvu prokletu razliku?”, upitao ju je ljuto.
„Već sam odgovoran za milion stvari, a to nisam tražio.” Odgovorila mu je sa
onoliko dostojanstva koliko može žena dok popravlja svoju odeću. „Ja ne želim
da se nađem na tom spisku.”
„Ovaj put, nije važno šta ti želiš. Ako se rodi dete, nijedno od nas ne može da
poželi da ono nestane. I jednakim delom, biće i moje.” Nije mogao, a da je
zgroženo ne pogleda u stomak, kao da je već trudna. Zakoračila je unazad, a taj
maleni korak ga je dodatno razbesneo.
„Kad očekuješ mesečnicu?” upitao ju je, boreći se da zvuči normalno. „Za
dve, možda tri nedelja. Poslaću ti telegram u London kad se to desi.”
„Ako se desi”, rekao je ogorčeno. „I nećeš morati da mi šalješ
prokleti telegram - i dalje ideš sa mnom. Nemoj da me pitaš što, muka mi je više
da moram da objašnjavam svaku svoju odluku svakome na ovom i od
boga zaboravljenom imanju.”
Otišao je iz trpezarije pre nego što je išta više rekao, skoro trčećim korakom,
kao da ga neko juri.

~ 201 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset osmo poglavlje

Voz je stigao do Londona za čudesnih dva sata, skoro četiri puta brže nego da
su išli kočijom. Ispostavilo se da je to srećna okolnost jer put porodice Rejvenel
nije bio baš lep i lak.
Pandora i Kasandra su bile preplavljene uzbuđenjem jer nikada ranije nisu
kročile u voz. Nisu prestajale da ciče i da viču, trčeći po peronu poput zečeva,
preklinjući Vesta da im kupi nova izdanja popularnih romana - samo šiling po
komadu - i sendviče spakovane u papirne kutije, i maramice sa odštampanim
slikama prirode. Ruku punih suvenira, popele su se u porodični kupe prve klase i
insistirale da isprobaju svako sedište, dok napokon nisu izabrale ono koje im
odgovara.
Helen je insistirala da ponese jednu od svojih orhideja u saksiji, a dugačku
lomljivu granu je zavezala trakom o drveni štap. To je bila retka i osetljiva
podvrsta orhideje, po imenu vanda. Mada cveću obično ne prija pomeranje, ona
je verovala da će biljki biti bolje u Londonu s njom. Čitavim putem je nosila
orhideju u krilu, ne skidajući pogled sa predela pored kojih je prolazio voz.
Ubrzo nakon što je voz krenuo sa železničke stanice, Kasandri je pozlilo
nakon što je pokušala da čita u vozu. Zatvorila je oči, povremeno jaučući kad bi
se voz zatruckao. Pandora, s druge strane, nije mogla da miruje na mestu duže od
par minuta, samo je skakala da proveri može li da stoji, a da ne padne dok se voz
kreće, kao i pokušavajući da viri kroz različite prozore. Ali ipak je najgori putnik
bila Klara, Ketlinina sobarica, čiji je strah od voza bio otporan na sve moguće
načine tešenja. I najmanji drhtaj bi kod nje izazvao prestrašeni jauk, dok joj na
kraju Devon nije dao čašu brendija da umiri živce.
„Rekao sam ti da je trebalo da je smestimo u drugu klasu sa Satonom”, Devon
je kazao Ketlin.
U nedeljama nakon situacije u trpezariji, oboje su se trudili da izbegavaju
jedno drugo što je više moguće. Kada su morali da budu zajedno, kao sad, bili su
hladni i učtivo ljubazni.
„Mislila sam da će se osećati bezbednije ovde s nama”, odgovorila mu je
Ketlin. Bacivši pogled preko ramena, videla je da je Klara zaspala sa zabačenom
glavom i poluotvorenim ustima. „Izgleda da joj je mnogo bolje nakon malo
brendija.”

~ 202 ~
 Knjige.Club Books
„Malo?” Devon ju je mrko pogledao. „Do sada je sigurno slistila pola flaše.
Pandora joj neprestano dosipa poslednjih pola sata.”
„Šta? Zašto im ništa nisi rekao?”
„Zato što je barem zaćutala.”
Ketlin je skočila sa mesta i potrčala da uzme piće od Pandore. „Draga, šta
radiš s tim?”
Devojčica ju je bledo pogledala. „Pa pomažem Klari.”
„To je jako ljubazno od tebe, ali je popila dovoljno. Molim te, nemoj više da
joj daješ.”
„Ne znam zašto joj se toliko prispavalo. I ja sam popila isto toliko leka kao i
ona, ali nisam nimalo umorna.”
„Pila si brendi?” Vest je upitao, podižući zapanjeno obrve.
Pandora je ustala i krenula ka suprotnom prozoru da bi videla keltsku tvrđavu
i livadu prepunu stoke. „Da, kad smo prelazili most preko reke, unervozila sam se
malo. Ali kad sam popila lek, bila sam potpuno opuštena.”
„Siguran sam u to”, rekao je Vest, gledajući u polupraznu bocu u Ketlininoj
ruci, pre nego što je ponovo vratio pogled na Pandoru. „Dođi, dušice, sedi pored
mene. Bićeš treštena kao Klara dok stignemo do Londona.”
„Ne budi smešan.” Pandora je nastavila da mu objašnjava i da se raspravlja
kada je sela pored njega, sve dok odjednom nije spustila glavu na njegovo rame i
počela da hrče.
Napokon su stigli na železničku stanicu Vaterlo, krcatu putnicima koji su
tražili svoj peron. Devon je ustao, protegao se i rekao: „Vozač i kočija nas čekaju
ispred. Pozvaću nosača da pomogne Klari. Svi ostali, ne razdvajajte se. Kasandra,
nemoj da ti je palo na pamet da ideš da gledaš knjige i tričarije. Helen, drži čvrsto
svoju orhideju u slučaju da te neko gurne dok prolazimo kroz gužvu. Što se tiče
Pandore...”
„Ja je imam”, uverio ga je Vest, povlačeći devojku na noge. „Budi se, dete.
Vreme je da krenemo.”
„Moje noge su na pogrešnim stopalima”, promumlala je Pandora i zabila lice
u njegove grudi.
„Obgrli me oko vrata.”
Pogledala ga je kroz poluzatvorene oči. „Zašto?”
Vest je prevrnuo očima iznervirano, ali se smeškao i dalje. „Da mogu da te
iznesem iz voza ”
„Ja volim vozove.” Pandora je štucala kad ju je s lakoćom podigao. „O, koliko
je lepše kad te neko nosi nego kad hodaš! Osećam se tako blesavo, ša-šašavo...”
Nekako je grupica uspela da dođe do izlaza bez nevolja. Devon je naredio
nosačima i pomoćnim slugama da utovare njihov prtljag u prikolicu koja će pratiti

~ 203 ~
 Knjige.Club Books
kočiju. Saton je nevoljno preuzeo obavezu da brine o Klari, koja se srušila poput
vreće pasulja čim je sela pored njega na klupu u kočiji.
Porodica se smestila u veliku kočiju, dok je Vest odabrao da sedne napred sa
vozačem. Dok je vozilo napuštalo stanicu i nastavljalo put Vaterlo mosta, blaga
kišica ih je pratila, a i spuštala se magla.
„Hoće li rođaku Vestu biti neprijatno napolju na kiši?” upitala je zabrinuto
Kasandra.
Devon je odmahnuo glavom. „Vest obožava grad. Želeće odmah sve da vidi.”
Pandora se promeškoljila i uspravila da bi videla predele. „Mislila sam da su
ulice popločane kamenjem”, rekla je.
„Samo nekolicina”, odgovorio joj je Devon. „Većina je i dalje popločana
drvenim blokovima, koji su i bolji za konje.”
„Kako su visoke ove zgrade", primetila je Helen, štiteći i dalje orhideju
rukom. „Neke sigurno imaju sedam spratova, najmanje.”
Bliznakinje su pritisle noseve na prozore, da slučajno nešto ne propuste.
„Devojčice, vaši šeširi...”, zavapila je Ketlin.
„Pusti ih neka gledaju”, tiho ju je prekinuo Devon. „Prvi put u životu vide
veliki grad.”
Popustila mu je i naslonila se na sedište.
London je bio grad čudesa, potpuno živ, prepun hiljadama različitih mirisa i
boja. Vazduh je bio pun glasnog psećeg laveža, klaparanja konja, blejanja ovaca,
čegrtanja metalnih točkova kočija, tužnih violina, melanholičnih uličnih orgulja,
delova pesama uličnih pevača, i na hiljade glasova koji su se svađali, molili,
smejali i dozivali jedni druge.
Vozila i konji kao da su leteli ulicama. Trotoari su bili preplavljeni pešacima
koji su naokolo razvlačili slamu posuto ispred radnji da upije vlagu s ulice. Bilo
je tu prodavača, poslovnih ljudi, kicoša, aristokrata, žena obučenih kako god ti
volja, dimničara sa svojim metlama, čistača cipela sa savitljivim klupama, i
devojčica koje su raznosile naslagane kutije na svojim glavama.
„Ne mogu da odlučim kako mi miriše vazduh”, primetila je Kasandra, dok su
razni mirisi ulazili kroz maleni prozor iza vozačevog sedišta. Londonski vazduh
bio je ispunjen dimom, mirisom konja, đubriva, vlažnih cigala, usoljene ribe i
svežeg mesa, hleba iz pekare i peciva sa kobasicama, uljanih kesa duvana,
ljudskog znoja, slatkoćom voska i cveća, i metalnim ukusom mašina na paru.
„Kako bi ga ti nazvala, Pandora?”
„Mirisoplavljujuće”, kazala je Pandora.
Kasandra je odmahnula glavom smešeći se i obgrlila rukom ramena svoje
sestre.
Iako su ulice i zgrade posivele od dima, eksplozija boja je bila vidljiva na
svakom koraku. Ulični prodavci su gurali kolica prepuna cveća, voća i povrća

~ 204 ~
 Knjige.Club Books
pored radnji sa naslikanim natpisima i šarenim izlozima. Između kamenih kuća sa
stubovima i balustradama od kovanog gvožđa nalazile su se male, savršeno
uređene bašte i pločnjaci od kaldrme. Kočija je skrenula u Regent ulicu, kojom su
šetali moderno i elegantno obučeni muškarci i žene, prolazeći pored radnji i
klubova sa veličanstvenim terasama. Devon je otvorio krovni prozor kočije i
pozvao vozača: „Kreni ka Barlington vrtovima i Kork ulici.”
„Da, milorde.”
Vrativši se na mesto, Devon je rekao: „Skrenućemo na tren. Mislio sam da
biste volele da prođete pored Vinterborna.”
Pandora i Kasandra su vrisnule od uzbuđenja.
Kad su skretali u Kork ulicu, zagušenje u saobraćaju je primoralo kočiju da
se kreće brzinom puža pored neprekidnog niza kuća od belog mermera duž
čitavog bloka. Rotonda2 čija je kupola bila od zamućenog stakla, isticala se po
visini od skoro pet metara u središnjem delu ulice.
Zgrade su imale velike izloge, koje Ketlin nikada nije videla, a ljudi su se
gurali da vide šta je u njima izloženo. Stubovi i prozori sa lukovima su krasili više
spratove, dok se na krovu nalazio niz staklenih kupola. Za tako masivne
građevine, izgledale su neverovatno prozračno i svetlo.
„Gde je radnja gospodina Vinterborna?” upitala je Ketlin.
Devon je trepnuo kao da ga je pitanje iznenadilo. „Ovo je sve Vinterbornova
robna kuća. Izgleda kao da se sastoji od više zgrada, ali je sve zapravo jedna
zgrada.”
Zurila je kroz prozor zadivljeno. Zgrada je zauzimala čitavu ulicu. Bila je
previše velika da bi mogla da zamisli da je unutra ono što je ona smatrala radnjom.
To je bilo kraljevstvo samo po sebi.
„Želim da je obiđem”, kazala je Kasandra osećajno.
„Ne bez mene”, dodala je Pandora.
Devon nije ništa rekao, zurio je u Helen pokušavajući da otkrije šta ona misli.
Na kraju su stigli do kraja Kork ulice i skrenuli u Audi i ulicu. Prilazili su
velikoj, lepo smeštenoj kući, okruženoj masivnom kamenom ogradom i kapijom
od kovanog gvožđa. Bila je veoma slična jakobinskom stilu Everzbi imanja, pa je
Ketlin znala da pripada Rejvenelovima.
Kočija se zaustavila i bliznakinje su iskočile pre nego što je sluga uspeo da
im pomogne,
„Nikada nisi bila ovde?”, upitao ju je Devon dok su izlazili iz kočije.

2
Rotonda (lat. kružan) tip građevine izvedene na centralnoj kružnoj osnovi i često pokrivene
kupolom - prim. prev.

~ 205 ~
 Knjige.Club Books
Odmahnula je glavom. „Jedanput sam videla spolja kako izgleda. Nije bilo
pristojno obilaziti neoženjenog gospodina u njegovoj kući. Teo i ja smo planirali
da se smestimo ovde krajem leta.”
Organizovani haos je zavladao odmah, u holu, dok su sluge vadile prtljag iz
prikolice i pratile članove porodice u svoje sobe. Ketlin se dopao udoban ambijent
kuće, sa velikim, tradicionalnim nameštajem, podovima od trešnjinog i orahovog
drveta i zidovima prepunim slika čuvenih slikara. Na drugom spratu su se nalazile
spavaće sobe, mali salon i predsoblje. Planirala je kasnije da ode i do trećeg sprata.
Devon joj je rekao da se tamo čitavom dužinom palate nalazila veličanstvena
balska dvorana, sa francuskim vratima koja su se otvarala ka velikom balkonu.
Za sada je želela samo da ode u svoju sobu i da se osveži nakon puta.
Dok ju je Devon pratio na drugi sprat, Ketlin je začula eteričnu muziku koja
se pronosila vazduhom kao m ehu riči od sapunice. Ti delikatni tonovi nisu
dolazili od klavira. „Kakav je to zvuk?” upitala je.
Devon je odmahnuo glavom zbunjeno. Ušli su u salon, gde su Helen,
Kasandra i Pandora stajale oko malog pravougaonog stola. Lica bliznakinja su
sijala od oduševljenja, dok je Helen izgledala zapanjeno.
„Ketlin”, uskliknula je Pandora. „Ovo je nešto najpametnije što si ikada
videla!”
Ketlin je ugledala muzičku kutiju, veću od ijedne koju je ikada videla, skoro
metar dugačku i visoku tridesetak centimetara. Sjajna kutija od ružinog drveta,
bogato ukrašena zlatom, i lakirana, stajala je na svom odgovarajućem stočiću.
„Hajde da probamo neku drugu”, molila je Kasandra, otvarajući policu s
prednje strane stola.
Pažljivo, Helen je iz kutije izvukla mesingani cilindar, čija je cela površina
delovala hrapavo. Videlo se da u fioci ima još nekoliko takvih cilindara.
„Vidiš?”, uzviknula je Pandora. „Svaki cilindar svira drugo muzičko delo.
Možeš sâm da biraš šta želiš da čuješ.”
Ketlin je odmahnula glavom u čudu.
Helen je stavila nov cilindar u kutiju i spustila mesinganu ručku. Začula se
brza, vesela melodija uvertire iz opere Vilijam Tel, i bliznakinje su se glasno
nasmejale od sreće.
„Švajcarske proizvodnje”, primetio je Devon, zureći u plaketu na
unutrašnjosti poklopca. „Svi cilindri sviraju operske uvertire.”
„Ali odakle ti to?”, upitala je Ketlin.
„Izgleda da je danas dostavljena”, kazala je Helen, veoma tihim i
kontrolisanim glasom. „Za mene. Od... gospodina Vinterborna.”
Iznenada je grupom zavladala potpuna tišina.

~ 206 ~
 Knjige.Club Books
Helen je pružila Devonu poruku koju je držala u ruci. Mada se njen izraz lica
nije promenio, u očima joj se videlo čuđenje. „On...” stidljivo je započela. „To
jest, gospodin Vinterborn izgleda misli...”
Devon ju je pogledao pravo u oči. „Dozvolio sam mu da ti se udvara”, rekao
je otvoreno. „Naravno, samo ako se ti slažeš. Ako ne...”
„Šta?”, Ketlin je uzviknula, divlja od besa. Zašto joj Devon nije rekao ništa
o tome? Sigurno je znao da će se buniti.
Zapravo, bila je apsolutno i potpuno protiv toga. Vinterborn nije bio dobar za
Helen, na bilo koji način. Svakom je to bilo jasno. Udajom za njega bi morala da
se uklopi u život koji joj je bio potpuno stran, da ne pričamo o tome koliko bi je
to učinilo nesrećnom.
Uvertira iz Vilijema Tela je i dalje veselo odzvanjala prostorijom.
„Apsolutno ne dolazi u obzir”, brecnula se Ketlin na Devona. „Smesta ga
odbij.”
„Helen je ta koja se pita”, odgovorio joj je smireno. „Ne ti.”
„Šta je Vinterborn obećao?”, zahtevala je odgovor. „Šta će imanje dobiti ako
se on oženi Helen?”
Njegov pogled se smračio. „Razgovaraćemo o tome nasamo. Na donjem
spratu imam radnu sobu.”
Kada je Helen krenula dole s njima, Ketlin ju je zaustavila nežno je dodirnuvši
po ruci. „Draga”, rekla je dramatično. „Molim te, pusti me prvo da pričam nasamo
sa lordom Trenirom. Postoje neke privatne stvari koje moram da ga pitam. Ti i ja
ćemo razgovarati kasnije. Molim te”.
Helen je prihvatila ne trepnuvši. Kad je progovorila, glas joj je bio smiren i
hladan. „Pre nego što bilo ko bude bilo šta diskutovao, želim da nešto bude jasno.
Verujem ti i volim te kao rođenu sestru, najdraža Ketlin. Ali verujem da ja svoju
situaciju posmatram pragmatičnije nego ti.” Podigla je oči ka Devonu i nastavila.
„Ako gospodin Vinterborn namerava da ponudi mnogo za mene... to nije nešto
čega sam spremna lako da se odreknem.”
Osećajući da neće moći da se suzdrži ako progovori, Kedin je progutala
sopstveni bes. Nakratko je pokušala da se nasmeši, ali joj je lice bilo previše kruto.
Okrenula se na peti i napustila salon, a Devon ju je pratio.

~ 207 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset deveto poglavlje

Vestova je nesreća bila što je krenuo u radnu sobu da nađe mapu Londona u
isto vreme kad su Devon i Ketlin ušli unutra da se svađaju. „Šta se dešava?” upitao
je Vest, gledajući u jedno pa u drugo.
„Helen i Vinterborn”, rekao je sažeto Devon.
Bacivši pogled na Ketlinin optužujući izraz lica, Vest je namignuo i rekao:
„Nema potrebe da i ja učestvujem u toj diskusiji, zar ne?”
„Da li si znao za udvaranje?” upitala ga je Ketlin ledenim glasom.
„Možda i jesam”, promrmljao je Vest.
„Onda da, ostaćeš i objasnićeš mi zašto ga nisi odgovorio od tog užasnog
plana.”
Vest je izgledao gnevno. „Kad sam ja tačno uspeo bilo koga od vas dvoje da
odgovorim od bilo čega?”
Ketlin se okrenula ka Devonu. „Ako si zaista nameravao to da učiniš Helen,
onda si hladnokrvni skot kao što sam i mislila da jesi.”
Pogledao ju je besno. „A šta to da joj učinim? Da joj pomognem da nađe muža
uz kog će imati bogatstvo, društveni status i sopstvenu porodicu?”
„Status u njegovom društvu, ne u našem. Znaš vrlo dobro da će
ostatak plemstva reći da se unizila.”
„Većina onih koji bi to rekli su isti ti koji bi odbili da je dotaknu motkom ako
bi resila da bude predstavljena iduće sezone.” Devon je prišao kaminu i spustio
ruke na mermernu policu. Vatra je obasjavala njegovo lice i tamnu kosu. „Svestan
sam da on nije idealan partner za Helen”, rekao je britko. „Ali Vinterborn nije
toliko problematičan koliko ti tvrdiš. Helen bi ga možda i zavolela tokom
vremena.”
„Ako bi vek bio dovoljan”, rekla je ironično. „Helen bi mogla sebe da ubedi
da voli pacova zaraženog kugom ili bezubog leproznog lutalicu, ali to ne znači da
bi trebalo da se uda za njega.”
„Sasvim sam siguran da se Helen nikad ne bi udala za pacova”, dodao je Vest.
Devon je podigao žarač i razgrnuo vatru, praveći oluju varnica koje su plesale
unaokolo. „Sve do sada, Helen nikada nije imala priliku da se spoji sa nekim.”
Pogledao je zlokobno Ketlin preko ramena. „Ono što ti ne želiš da prihvatiš je

~ 208 ~
 Knjige.Club Books
činjenica da nijedan gospodin iz plemstva ne bi izabrao život u siromaštvu sa
devojkom koju voli, umesto bogatstva sa devojkom koju može da toleriše.”
„Možda neki i bi.”
Na njegov podrugljivi pogled, odgovorila mu je braneći se: „Možda postoji
jedan. Zašto ne pružimo Helen šansu da ga nađe?”
Vest se umešao. „To bi značilo da mora da digne ruke od udaje za
Vinterborna. A onda, ako Helen ne uspe da ugrabi nekog do kraja ove sezone,
neće imati nikog.”
„U tom slučaju, može da živi sa mnom”, kazala je Ketlin. „Naći ću neku
kolibicu na selu, gde ćemo ona i ja da živimo zajedno od mog nasledstva.”
Devon se okrenuo od kamina i pogledao je popreko. „A kako se ja uklapam u
te tvoje buduće planove?”
Nastala je mučna tišina.
„Ja zaista mislim da ne treba da budem ovde”, rekao je Vest obraćajući se
plafonu.
„Ti možeš da se brineš sam o sebi”, rekla mu je Ketlin. „Helen ne može. Ako
je Vinterborn bude loše tretirao, neće imati nikakvu zaštitu.”
„Naravno da hoće. Vest i ja ćemo je zauvek štititi.”
„Trebalo bi onda sad da je štitite.”
Vest je otišao do vrata. „Zar ovako izgleda imati porodicu?” iziritirano je
upitao. „Beskrajne svađe i priče o osećanjima, od sumraka do svitanja? A kad ću
pobogu smeti da radim šta ja želim, da ne moram da objašnjavam sve o tome?”
„Kad budeš živeo sâm na ostrvu, sa jednom palmom i kokosom”, brecnula se
Ketlin na njega. „A čak i tad, sigurna sam da bi smatrao da je kokos previše
zahtevan.”
Vest ih je oboje pogledao prekorno. „Dosta mi je ovoga. Ako me izvinite,
odoh ja u krčmu gde mogu da platim jedva obučenoj ženi da mi sedne u krilo i
gleda me zaljubljeno dok pijem k’o smuk.”
Odlazeći, zalupio je vratima najjače što je mogao.
Ketlin je prekrstila ruke na grudima i besno gledala Devona.
„Helen nikad ne bi priznala šta želi. Provela je čitav svoj život trudeći se da
nikome ne smeta. Udala bi se i za samog đavola ako bi mislila da će to pomoći
porodici - pritom vrlo dobro zna da je Everzbi rupa bez dna i da nam je potreban
novac.”
„Ona nije dete. Ona je dvadesetjednogodišnja žena. Možda nisi primetila da
se malopre ponela mnogo zrelije nego i ti i ja.” Dodao je nežno: „I mada će te to
možda iznenaditi, život pod tvojom suknjom joj možda ne izgleda baš privlačno.”
Zurila je u njega otvorenih usta, trudeći se da nađe prave reči. Kada je
napokon uspela da progovori, glas joj je bio prepun mržnje.

~ 209 ~
 Knjige.Club Books
„Ne mogu da verujem da sam ti ikada dozvolila da me takneš” Nemoćna da
provede i sekund više s njim u istoj prostoriji, istrčala je iz radne sobe i otišla na
sprat.

***

Više od sat vremena kasnije, Ketlin i Helen su razgovarale tiho u malom

predsoblju pored salona. Na Ketlinin užas, Helen ne samo da je bila voljna da joj
se udvara Ris Vinterborn, zapravo je bila rešena da to želi.
„On te ne želi zbog pravih razloga”, rekla joj je Ketlin zabrinuto. „Želi ženu
koja će mu pomoći da razvije svoje ambicije. Bez sumnje, želi aristokratsku
rasplodnu kobilu.”
Helen se blago nasmešila. „Zar muškarci našeg društvenog staleža ne
procenjuju žene na isti način?”
Nestrpljivo je uzdahnula. „Helen, moraš da priznaš da ste vas dvoje svetovima
udaljeni jedno od drugog!”
„Da, nas dvoje smo prilično različiti”, priznala je Helen. „Zato nameravam da
nastavim oprezno. Ali imam svoje razloge zašto sam pristala na udvaranje. I
premda ne želim sve da ih objašnjavam, reći ću ti da sam osetila izvesnu
povezanost s njim dok je bio kod nas u Everzbiju.”
„Dok si ga negovala kada je imao groznicu? Jer ako je tako, to je bilo
sažaljenje, a ne dopadanje.”
„Ne, to je bilo nakon toga” Nastavila je pre nego što je Ketlin opet mogla da
se pobuni. „Znam veoma malo o njemu. Ali bih volela više da saznam.” Uhvatila
je Ketlin za ruke i stegnula ih. „Molim te, za sada, nemoj da se protiviš udvaranju.
Zbog mene.”
Ketlin je nevoljno klimnula glavom. „U redu.”
„I zbog lorda Trenira”, drznula se Helen da kaže, „Ne smeš da ga kriviš što
pokušava...”
„Helen”, tiho ju je prekinula. „Izvini, ali ja njega zaista krivim... iz razloga o
kojima ti ne znaš ništa.”

***

Sledećeg jutra, Devon je otpratio Rejvenelove do Britanskog muzeja. Ketlin

bi više volela da ih je pratio Vest, ali on je odseo u svom privatnom stanu koji je
zadržao i nakon što se preselio u Everzbi.
I dalje zgrožena Devonovom prevarom i bolnim opaskama prethodne večeri,
Ketlin je izbegavala da priča sa njim. Ovog jutra su oboje bili ledeno ljubazni,
smeškajući se jedno drugom kroz stisnute zube.
~ 210 ~
 Knjige.Club Books
Suočeni sa neverovatnom kolekcijom muzeja, sestre Rejvenel su izabrale
prvo da posete Egipatsku galeriju. Stiskajući u rukama pamflete i vodiče, provele
su skoro celo jutro proučavajući svaki izloženi komad... statue, sarkofage,
obeliske, table, balzamovane životinje, ornamente, oružje, oruđe i nakit. Posebno
su se dugo zadržale kod Kamena iz Rozete, diveći se hijeroglifima urezanim u
ispoliranu površinu.
Dok se Devon šetkao kroz deo sa oružjem, Helen je prišla Ketlin, koja je
gledala u vitrinu antičkih novčića. „Ima toliko mnogo različitih galerija u ovom
muzeju”, primetila je. „Kada bismo ga posećivali svakog dana mesec dana, i dalje
ne bismo stigli sve da vidimo.”
„Svakako ne ovim tempom”, dodala je Ketlin gledajući kako Pandora i
Kasandra otvaraju svoj blok za skiciranje i muče se da iskopiraju neke hijeroglife.
Helen je dodala: „One zaista uživaju. Kao i ja. Izgleda da smo svi bili gladni
kulture i uživanja više nego što Everzbi može da ponudi.”
„London ima toga u izobilju”, kazala je Ketlin. Trudeći se da zvuči veselo,
nastavila je: „Pretpostavljam da gospodinu Vinterbornu toga ne manjka, nikad ti
ne bi bilo dosadno s njim.”
„Sigurno ne.” Helen je zastala pre nego što je oprezno upitala, „Što se tiče
gospodina Vinterborna, možemo li da ga pozovemo na večeru? Volela bih lično
da mu se zahvalim za muzičku kutiju.”
Ketlin se namrštila. „Da. Lord Trenir će ga pozvati ako želiš. Ipak... sigurno
si svesna koliko je neprimerena ta muzička kutija. To je divan i izdašan poklon,
ali bi trebalo da ga vratimo.”
„Ne mogu”, šaputala je Helen mršteći se. „To bi mu povredilo osećanja.”
„Tebi bi povredilo reputaciju.”
„Niko ne mora za to da zna, zar ne? Zar je ne možemo smatrati poklonom za
čitavu porodicu?”
Pre nego što je odgovorila, Ketlin je pomislila na sva pravila koja je ona
prekršila, i na sve grehe koje je počinila, neke male, a neke neuporedivo veće od
prihvatanja neprimerenog poklona. „A što da ne?”, kazala je i uhvatila Helen
ispod ruke. „Dođi, draga, pomozi mi. Izgleda da Pandora pokušava da otvori
sarkofag s mumijom.”

***

Na Helenino oduševljenje, Vinterborn je prihvatio poziv za večeru već

narednog dana. Zaista je mnogo želela da ga vidi, ali se skoro isto toliko i plašila.
Vinterborn je stigao tačno na vreme i odveden je u salon na glavnom spratu,
gde su se svi Rejvenelovi okupili. Bio je elegantno, a jednostavno odeven, u crni
sako, sive pantalone i sivi prsluk. Mada mu se noga i dalje oporavljala, gips je

~ 211 ~
 Knjige.Club Books
sklonjen i sad je hodao uz pomoć drvenog štapa. Svako bi ga lako spazio u gomili,
ne samo zbog njegove visine i građe, već zbog zift crne kose, crnih očiju i tamnog
tena. Te boje na njemu, smatrane baskijskim uticajem na Vels, nisu nikako bile
aristokratske... ali je on za Helen bio veoma zgodan i lep. Pogledao ju je, tim
vatrenim tamnim očima uokvirenim dugačkim trepavicama, i ona je osetila nalet
nervoze. Trudeći se da zadrži neutralan izgled lica, nasmešila mu se, želeći da ima
više samopouzdanja da kaže nešto šarmantno ili privlačno. Pandora i Kasandra,
koje su bile tri godine mlađe od nje, bile su mnogo slobodnije pred Vinterbornom.
Zabavljale su ga raznim budalaštinama, pitajući ga da li krije mač u svom štapu
(nažalost, ne) i opisujući mu mumificiranog psa iz egipatske galerije.
Kada su pošli na večeru, dogodio se jedan zbunjujući trenutak kada je
otkriveno da su bliznakinje imena na karticama napisale hijeroglifima.
„Mislile smo da bi svako mogao da pogađa koje je mesto njegovo”, obavestila
ih je Pandora.
„Hvala bogu, ja sam na čelu stola”, rekao je Devon,
„Ovo je moje”, rekao je Vinterborn, pokazujući na jednu karticu. „A verujem
da lejdi Helen sedi pored mene.”
„Kako ste znali?”, upitala ga je Kasandra. „Da li ste upoznati s hijeroglifima,
gospodine Vinterborne?”
Nasmešio se. „Brojao sam slova.” Podigao je karticu da je osmotri izbliza.
„Mudro je nacrtano, posebno ptica.”
„Možete li da pogodite o kojoj je ptici reč?”, upitala je Pandora puna nade,
„Pingvin?” nagađao je.
Kasandra je s trijumfom u glasu rekla sestri: „Rekla sam ti da liči na
pingvina.”
„To je prepelica”, kazala je Pandora Vinterbornu, uzdahnuvši duboko. „Moj
rukopis nije ništa bolji na drevnom egipatskom nego što je na engleskom.”
Nakon što su svi seli i serviranje otpočelo, Helen se okrenula ka Vinterbornu
s namerom da pobedi svoju stidljivost. „Vidim da su Vam skinuli gips, gospodine
Vinterborne. Verujem da noga dobro zarasta?”
Klimnuo joj je glavom. „Prilično dobro, hvala na pitanju.”
Poravnala je salvetu u svom krilu. „Nemam reči da Vam se zahvalim na
muzičkoj kutiji. To je najlepši poklon koji sam ikada dobila.”
„Nadao sam se da će Vam se dopasti.”
„I dopada mi se.” Gledajući u njegove oči, Helen je palo na pamet da će ovaj
muškarac možda jednog dana imati prava da je poljubi... da je zagrli... radiće sve
one misteriozne stvari koje muž i žena rade nasamo. Počela je strašno da crveni.
U očajanju da to spreči, spustila je pogled ka njegovom vratu, prateći savršeno
ravnu liniju rukom šivene kragne,
„Vidim Kvinsijev uticaj”, začula je sebe kako kaže.

~ 212 ~
 Knjige.Club Books
„Košulja?”, upitao je Vinterborn. „Da, sadržaj svakog garderobera, svake
fioke i sanduka je pod opsadom od kad je Kvinsi došao u moj dom. Obavestio me
je da mu je potrebna posebna soba samo da bi održavao moju odeću.”
„Kako je naš Kvinsi? Da li se već navikao na London?”
„Bio mu je potreban samo jedan dan.” Vinterborn je nastavio da joj objašnjava
slugino oduševljenje novim životom, i kako je već mnogo bolje upoznat sa
robnom kućom nego neki radnici koji su tamo godinama. Kvinsi je stekao mnogo
novih prijatelja, s izuzetkom Vinterbornove lične sekretarice sa kojom se stalno
koška. Ipak, Vinterborn je sumnjao da njih dvoje zapravo u tome uživaju.
Helen je s pažnjom slušala, srećna što nije ona morala da priča. Želela je da
pomene knjige, muziku, ali se plašila da to ne dovede do različitih mišljenja.
Najviše bi volela da pričaju o njegovoj prošlosti, ali je to možda osetljivo pitanje,
s obzirom na njegovo velško poreklo. Ne, najbezbednije joj je bilo da ćuti. Kada
njeni uzdržani odgovori više nisu bili dovoljni da razgovor ne zamre, Vinterborn
se okrenuo ka Vestu.
Plašeći se da će je smatrati dosadnom, Helen je u tišini nastavila da jede.
Napokon se Vinterborn ponovo okrenuo ka njoj kad su sklonili tanjire. „Hoćete li
nam opet svirati klavir nakon večere?” upitao ju je.
„Volela bih, ali se plašim da ga nemamo.”
„Nemate klavir u kući?” U očima mu je sevnulo nešto.
„Molim Vas, nemojte da mi ga kupite”, rekla je brzo Helen.
To je proizvelo iznenadan širok osmeh, i ugledala je njegove bele zube uz
kožu boje cimeta. Toliko joj se dopao da joj se toplina razlila po stomaku. „U
mojoj robnoj kući ima preko deset klavira. Na većini niko nikad nije svirao. Mogu
sutra da pošaljem jedan ovamo”, rekao je.
Oči su joj se raširile od pomisli na toliko klavira na jednom mestu. „Već ste
bili previše darežljivi”, rekla mu je. „Najveća ljubaznost i najveći dar je Vaše
prisustvo i društvo.”
Pogledao ju je pravo u oči. „Da li to znači da se slažete sa udvaranjem?”,
upitao ju je nežno. Stidljivo je klimnula glavom i on joj se malo približio, jedva
nekoliko centimetara, ali ju je preplavila njegova blizina. „Onda ćete imati prilike
češće da uživate u mom društvu”, promrmljao je. „Koje druge poklone biste
želeli?”
Crveneći, odgovorila je: „Gospodine Vinterborne, nema potrebe...”
„I dalje razmišljam o klaviru”
„Cveće”, brzo je rekla. „Kutiju bombona ili lepezu. Male gestove pažnje.”
Usne su mu se iskrivile. „Šteta! Poznat sam po velikim gestovima pažnje.”
Nakon večere, muškarci su ostali za stolom, a dame su se povukle na čaj.
„Bila si strašno tiha tokom večere, Helen”, viknula je Pandora čim su ušle u
salon.

~ 213 ~
 Knjige.Club Books
„Pandora”, prekorila ju je Ketlin.
Kasandra je branila sestru bliznakinju. „Ali to je istina. Helen je bila pričljiva
kao fikus ”
„Nisam bila sigurna šta da mu kažem", priznala je Helen. „Nisam htela da
pogrešim.”
„Bila si odlična", rekla joj je nežno Ketlin. „Nije lako pričati sa strancima.”
„Jeste ako te nije briga šta ćeš da kažeš”, posavetovala ju je Pandora.
„Ili šta će taj neko da misli o tebi”, dodala je Kasandra,
Ketlin i Helen su se pogledale i prevrnule šaljivo očima. „Njih dve nikad neće
biti spremne za društvenu sezonu”, prošaputala je Ketlin, a Helen se nasmešila.
Na kraju večeri, kad je Vinterborn uzimao šešir i rukavice u holu, Helen je
impulsivno podigla svoju orhideju u saksiji sa stola i odnela mu je.
„Gospodine Vinterborne”, rekla je iskreno, „zaista bih želela da primite ovo
od mene.”
Pogledao ju je zbunjujuće dok mu je gurala saksiju u ruke.
„To je plava vanda orhideja”, objasnila je.
„Šta da radim s njom?”
„Možete da je držite na nekom mestu gde ćete je često gledati. Zapamtite
samo da ne voli da joj bude hladno i vlažno, ali ni vruće i suvo. Kad god se
premesti na novo mesto, ona se obično sneveseli, pa se nemojte čuditi ako joj
otpadne neki cvet ili list. Najbolje je da je smestite negde gde nema promaje ili
previše sunca. Ili previše senke. I nikada je nemojte staviti pored činije sa voćem.”
Pogledala ga je ohrabrujuće. „Kasnije ću Vam spremiti poseban tonik kojim ćete
da je prskate.”
Dok je Vinterborn zurio u egzotični cvet u svojini rukama, Helen je počela da
žali zbog svoje spontane akcije. On kao da nije želeo poklon, ali sad je bilo kasno
da mu ga traži nazad.
„Orhideje predivno uspevaju u svom prirodnom okruženju”, nastavila je.
„Samo kad ih premestiš na novo mesto, imaju malo problema da se prilagode.”
Zaustavila se kad je videla njegov zamišljeni izraz lica. „Ne morate je uzeti ako
je ne želite. Razumeću...”
„Želim je.” Vinterborn ju je pogledao pravo u oči i nasmešio se. „Hvala
Vam.”
Helen je klimnula glavom i gledala za njim dok je odlazio s orhidejom u
svojim rukama.
„Dala si mu plavu vandu?” rekla je Pandora začuđeno i stala pored nje.
„Da.”
Kasandra joj je prišla s druge strane. „Orhideju s najđavolskijim
temperamentom iz cele tvoje kolekcije.”

~ 214 ~
 Knjige.Club Books
Helen je uzdahnula. „Da.”
„Ubiće je za nedelju dana”, rekla je Ketlin hladnokrvno. „Bilo ko od nas bi
isto učinio.”
„Da.”
„Zašto si mu je onda dala?”
Helen je slegnula ramenima. „Želela sam da ima nešto posebno.”
„On ima na stotine posebnih stvari sa svih strana sveta”, rekla je Pandora.
„Nešto posebno od mene”, pojasnila je Helen, i niko je više ništa nije pitao o
tome.

~ 215 ~
 Knjige.Club Books

Trideseto poglavlje

„Čekala sam dve nedelje da ovo vidim”, uzviknula je uzbuđeno Pandora.

Kasandra je praktično skakutala na sedištu pored nje. „Ja sam čekala ceo svoj
život!”
Kao što je i obećao, Vinterborn je dogovorio da Ketlin i sestre Rejvenel obiđu
robnu kuću nakon zatvaranja, i dozvolio im da kupuju koliko god požele. Rekao
je prodavačicama da proberu i ostave izložene komade koji bi se mogli dopasti
mladim devojkama, rukavice, šešire, igle za šešir i slične modne dodatke.
Rejvenelovi će moći da obiđu skoro svih osamdeset i pet odeljaka u robnoj kući,
uključujući deo sa knjigama, halu sa parfemima i deo sa hranom.
„Volela bih da je Vest ovde s nama”, kazala je Pandora veselo.

Vest se vratio u Everzbi nakon što je proveo manje od nedelju dana u

Londonu. Priznao je Ketlin da za njega više nema ničeg novog ni u jednom ćošku
tog grada. „Ranije sam sve što vredi radio po nekoliko puta”, rekao joj je. „Sad
ne mogu da prestanem da razmišljam o tome šta sve treba da se uradi na imanju.
To je jedino mesto gde sam zapravo od koristi.”
Nije krio želju da se što pre vrati u Everzbi.

„I meni nedostaje”, rekla je Kasandra.

„O, meni ne nedostaje”, kazala je Pandora šaljivo. „Samo sam pomislila da
bismo mogle više stvari da kupimo kada bi bio ovde da nam nosi pakete.”
„Sklonićemo sa strane sve što vam se dopadne, pa će ih sutra poslati pravo u
kuću”, rekao joj je Devon.
„Želim da obe zapamtite, zadovoljstvo kupovine traje samo do trenutka kad
valja platiti račun”, Ketlin je upozorila bliznakinje.
„Ali mi to nećemo morati da radimo”, Pandora je šaljivo dodala. „Svi računi
idu lordu Treniru ”
Devon se lenjo nasmešio. „Podsetiću vas na ovaj razgovor kad više ne
budemo imali novca da kupimo hranu.”
„Samo razmisli, Helen”, kazala je Kasandra veselo, „ako se udaš za gospodina
Vinterborna, imaćeš isto prezime kao najveća robna kuća.”

~ 216 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin je znala da to Helen nije zanimalo, jer ona nije želela slavu bilo kakve
vrste. „On još nije zaprosio Helen”, rekla je hladnim tonom.
„Ali hoće”, samouvereno je kazala Pandora. „Došao je tri puta na večeru, išao
je s nama na koncert i dopustio nam da sedimo u njegovoj privatnoj loži.
Očigledno to udvaranje lepo napreduje.” Zastala je, pa dodala šeretski. „Barem
kad je reč o ostatku porodice.”
„Njemu se sviđa Helen”, primetila je Kasandra. „Bulji u nju kao lija u
kokošku”
„Kasandra!”, opomenula ju je Ketlin. Bacila je pogled ka Helen, koja je
spustila oči i zurila u svoje rukavice.
Bilo je teško reći da li udvaranje napreduje ili ne. Helen je postala poput sfinge
- nema - kada bi se spomenuo Vinterborn. Nije otkrivala ništa, ni o čemu su
pričali, niti svoja osećanja. Do sad Ketlin nije videla ništa u njihovom ponašanju
što bi je navelo da uopšte pomisli da se jedno drugom dopadaju.
Ketlin je izbegavala o tome da priča sa Devonom, znajući da će to samo da
vodi do još jedne rasprave. Zapravo, nije ni o čemu razgovarala s njim u poslednje
dve nedelje. Nakon jutarnjih porodičnih izleta, Devon bi se obično nalazio sa
advokatima, računovođama ili ljudima sa železnice. Većinu dana bi se vraćao
kasno kući, umoran i nimalo raspoložen za priču nakon što je ceo dan proveo u
društvu raznog sveta.
Ona je samo sebi smela da prizna koliko joj nedostaju njihovi intimni susreti.
Žudela je za njihovim zabavnim razgovorima i utehom koju joj je pružao. Sad bi
jedva smogla snage da ga pogleda u oči. Osećala je njihovu razdvojenost skoro
kao fizičku utrnulost tela. Delovalo joj je kao da više nikada neće uživati jedno u
drugom. Možda je tako najbolje, pomislila je tužno. Nakon njegovog hladnog
stava povodom moguće trudnoće - usput, njena mesečnica još nije počela - i
prevare da je povede u London, samo da bi Helen bila bliže Vinterbornu, Ketlin
više nikada ne bi ni mogla da mu veruje. On je bio nitkov i manipulator.
Kočija je skoro stigla do ulaza sa zadnje strane Vinterbornove robne kuće,
gde su mogli diskretno da uđu unutra. Nakon što je sluga otvorio vrata i spustio
stepenice, Devon je pomogao mladim damama da izađu. Ketlin je ostala
poslednja, uhvatila je Devona za ruku dok je izlazila, pazeći da je što pre pusti.
Iza ograde, u dvorištu kraj pomoćnih zgrada, radnici su nosili drvene gajbice i
kutije do staništa za utovar.
„Ovuda”, rekao im je Devon, vodeći ih ka lučnim vratima, i svi su ga sledili
u stopu.
Vratar u plavoj uniformi im je otvorio ogromna bronzana vrata i kulturno ih
pozdravio dodirnuvši šešir. „Dobro došli u Vinterbornovu robnu kuću, milorde.
Na usluzi sam vam, dame.” Dok su prolazili kroz vrata, svakome je dao malenu
knjižicu. Plavo-bele korice su bile prekrivene sjajnim slovima kojima je pisalo:
Vinterbornova robna kuća, a ispod toga indeks odeljenja.

~ 217 ~
 Knjige.Club Books
„Gospodin Vinterborn vas očekuje u centralnoj rotondi”, kazao im je vratar.
Bilo je očigledno da su bliznakinje van sebe jer su po prvi put od kad ih Ketlin
zna, potpuno zanemele od uzbuđenja.
Vinterbornova robna kuća je bila palata uživanja, Aladinova pećina,
osmišljena da očara svoje mušterije i ohrabri ih da se bez stida prepuste čarima
materijalnih stvari. Unutrašnjost je bila bogato ukrašena rezbarenim panelima od
orahovine, gipsanim radovima na plafonima, kao i drvenim mozaikom
napravljenim od parketa.
Umesto uobičajenih i tradicionalnih malih radnji, unutrašnjost robne kuće je
bila prozračna i otvorena, sa širokim lukovima koji su dopuštali mušterijama da
lako prolaze sa jednog odeljenja na drugo. Ogromni lusteri su obasjavali
intrigantne objekte, smeštene unutar poliranih vitrina sa staklenim vratima, a još
više raznovrsnog blaga je bilo naslagano na pultove.
Za jedan dan kupovine kod Vinterborna, čovek je mogao da kupi sve što mu
je potrebno za pokućstvo, uključujući kristal i kineski porcelan, kuhinjsko posuđe,
glomazni nameštaj, šporete, tkanine za tapaciranje, satove, vaze, muzičke
instrumente, uramljene slike, sedla za konja, drveni frižider, i svu moguću hranu
da u njega staviš.
Prilazili su glavnoj rotondi, visokoj šest spratova, a svaki od spratova je bio
uokviren prelepim balkonima. Na vrhu se nalazila ogromna kupola od stakla, sa
rozetama i drugim ukrasima. Vinterborn, koji se šetkao između pultova i zagledao
vitrine, podigao je pogled kada ih je čuo da prilaze.
„Dobro došli!”, rekao im je sa osmehom u očima. „Da li ste očekivali da
ovako izgleda?” Pitanje je bilo upućeno grupi, ali je pogledao u Helen.
Bliznakinje su skoro pa zavrištale od sreće, pokušavajući da mu kažu koliko
su oduševljene, dok je Helen samo odmahnula glavom i nasmešila se. „Mnogo je
veličanstvenija nego što sam zamišljala”, kazala je.
„Jedva da ste išta i videli. Dozvolite mi da Vas povedem u obilazak.”
Vinterborn je upitno pogledao ostatak grupe. „Da li bi još neko da nam
se pridruži? Ili biste više voleli odmah da počnete s kupovinom?” Pokazao
je glavom ka korpama od ratana, uredno poslaganim blizu kase.
Bliznakinje su se pogledale i bez razmišljanja rekle: „Kupovina.”
Vinterborn se nacerio. „Odeća i knjige su u onom pravcu. Apoteka i
parfimerija su ovde. Pozadi ćete naći šešire, marame, trake i čipku.” Pre nego što
je završio rečenicu, bliznakinje su zgrabile po korpu i otrčale.
„Devojke...” započela je Ketlin, zabrinuta njihovom slobodom, ali su već bile
predaleko da bi je čule. Pogledala je šaljivo u Vinterborna: „Zbog sopstvene
bezbednosti, trudite se da im se sklonite s puta ili će vas pregaziti.”
„Trebalo je da vidite kako su se dame ponašale na prvim sniženjima koja sam
organizovao”, rekao joj je Vinterborn. „Nasilje. Vrištanje. Radije bih ponovo
doživeo železničku nesreću.”
~ 218 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin nije mogla da se ne nasmeši na to.
Vinterborn je poveo Helen dalje od rotonde. „Da li biste voleli da vidite
klavire?” nežno ju je upitao.
Njen stidljivi odgovor se jedva čuo kad su se odmakli.
Devon je u tišini stao kraj Ketlin.
Nakon dugog, neprijatnog trenutka, upitala ga je: „Kad ih pogledaš, da li vidiš
dvoje ljudi koji ga je ikakva osećanja jedno prema drugom? Nema nikakve
prirodne lakoće među njima, niti zajedničkog entuzijazma. Pričaju kao da su
stranci u vozu.”
„Ja vidim dvoje ljudi koji još uvek nisu spustili svoje zaštitne maske”,
odgovorio joj je.
Ketlin se odmakla od pulta i krenula da istražuje. Na lakiranom stolu su se
nalazile bočice parfema. Sudeći po uramljenom plakatu, taj parfem je bio
namenjen posebno damama koje su želele da namirišu svoja pisma, bez straha da
će ih miris umrljati.
Bez reči, Devon je prišao i stao iza nje, stavivši ruke na stalak, po jednu sa
svake strane. Ketlin je duboko uzdahnula. Zarobljena njegovim velikim, toplim
telom, nije mogla da mrdne kada je osetila njegove usne na svom vratu. Zatvorila
je oči, a navrla su joj sećanja zbog njegove vitalnosti, muževnosti i snage. Vrelina
njegovog daha joj je uzburkala krv, i taj osećaj je bio toliko jak da je zadrhtala.
„Okreni se”, prošaputao je.
Ketlin je nemo odmahnula glavom dok joj je srce tuklo kao ludo.
„Nedostaješ mi.” Podigao je jednu ruku i prstima erotski mazio zadnji deo
vrata. „Želim da mi dođeš večeras u krevet. Makar i samo da te zagrlim.”
„Sigurna sam da nemaš problem da nađeš ženu koja želi da deli krevet s
tobom”, rekla je prkosno.
Približio joj se i naslonio obraz uz njeno lice, a njegova oštra brada ju je
grebala poput mačjeg jezika. „Ja želim samo tebe.”
Ukočila se osetivši nalet strahovitog uzbuđenja. „Ne bi trebalo da govoriš
takve stvari dok ne saznamo da li sam trudna. Ne znam da li bi bilo šta ikada
moglo da ispravi stvari među nama.”
Od nežnog poljupca u bradu se naježila. „Izvini”, rekao je promuklo. „Nije
trebalo onako da reagujem. Voleo bih da mogu da vratim vreme, da promenim
svaku reč. Nisi ti bila kriva, imaš malo iskustva u vođenju ljubavi. Trebalo bi da
znam koliko je teško povući se u pravom trenutku kada želiš da budeš pored
nekog što je bliže moguće.”
Šokirana njegovim izvinjenjem, Ketlin je i dalje stajala leđima okrenuta ka
njemu. Mrzela je ranjivost koju je iznenada osetila, nalet usamljenosti i želje zbog
čega je htela da se okrene, da mu padne u naručje i počne glasno da plače.

~ 219 ~
 Knjige.Club Books
Pre nego što je uspela da smisli ubedljiv odgovor, začula je čavrljanje
bliznakinja i čangrljanje mnoštva predmeta koje su nosile. Devon se odmakao od
nje, psujući sebi u bradu.
„Potrebno nam je još korpi”, trijumfalno je uskliknula Pandora, utrčavši u hol.
Bliznakinje, koje su se očigledno sjajno provodile, promenile su kompletan
lični opis. Kasandra je bila odevena u zeleni ogrtač za operu, a na kosi je imala
pernati fascinator sa draguljima. Pandora je pod miškom nosila svetloplavi
čipkani suncobran, a u drugoj ruci par teniskih reketa. Na glavi je imala cvetnu
dijademu koja joj je skliznula preko jednog oka.
„Koliko ja vidim, dovoljno ste kupovale”, rekla im je Ketlin.
Kasandra ju je pogledala zabrinuto.
„O, ne, nismo obišle još… skoro osamdeset odeljenja.”
Ketlin nije mogla da ne pogleda u Devona, koji se bezuspešno trudio da
sakrije smešak. Prvi put ga je videla nasmejanog u poslednje vreme.
Prepune entuzijazma, devojke su dovukle korpe do nje i počele da vade stvari
na pult... parfimisane sapune, praškove, pomade, čarape, knjige, čipku za nove
korsete i hrpu ukosnica, veštačkog cveća, limenke keksa i bombona, metalnu
cediljku za čaj, donji veš uredno spakovan u male vrećice, olovke, malu staklenu
flašicu sa jarkocrvenom tečnošću i kutijicu sa zlatnim poklopcem.
„Šta je ovo?” upitala je Ketlin podižući kutijicu i gledajući je sumnjičavo.
„To je za ulepšavanje”, kazala je Pandora.
„Ružin pupoljak”, dodala je Kasandra.
Ketlin je širom otvorila usta kad je shvatila šta je to. „To je ruž.” Nikada ranije
nije držala u ruci ruž. Spustila ga je čvrsto na pult i rekla: „Ne.”
„Ali Ketlin...”
„Ne za ruž”, rekla je odlučno. „Sada i zauvek.”
„Moramo da ulepšamo svoj ten”, protestovala je Pandora.
„Neće nam škoditi”, ubacila se Kasandra. „Na pakovanju piše da je delikatan
i nenapadan, evo tu piše, vidiš?”
„Komentari koje biste slušale kada biste u javnosti nosile ruž svakako ne bi
bili delikatni niti nenapadni. Ljudi bi pretpostavili da ste posrnule žene. Ili još
gore, glumice.”
Pandora se okrenula ka Devonu. „Devone, šta ti misliš?”
„Ovo je jedan od onih trenutaka kad je muškarcu najbolje da ne misli” rekao
je hitro.
„Bez veze!” kazala je Kasandra. Dohvatila je staklenu kutijicu sa zlatnim
poklopcem i dala je Ketlin. „Ovo smo našle za tebe. To je pomada od ljiljana, za
tvoje bore.”
„Ja nemam bore”, kazala je Ketlin iznervirano.

~ 220 ~
 Knjige.Club Books
„Još uvek”, rekla je Pandora. „Ali ćeš ih jednog dana imati.”
Devon se nacerio kad su bliznakinje zgrabile svoje prazne korpe i odjurile
dalje.
„Kad mi se bore budu pojavile”, kazala je šaljivo Ketlin, „biće to zbog njih
dve.”
„Taj dan nije ni blizu.” Pogledao ju je i rukama obgrlio njeno lice. „Ali kada
dođe, bićeš još lepša.”
Njena koža je pod njegovim prstima crvenela mnogo više nego što bi ijedan
ruž mogao da je oboji. Očajnički se trudila da se odmakne, ali njegov dodir ju je
paralizovao.
Zavukao je ruku iza njene glave, i prekrio usnama njene. Udar vreline ju je
iznenadio, kolena su joj klecnula i zaljuljala se kao da je na palubi broda. Obgrlio
ju je čvrsto rukom, pribivši je uz sebe, i taj osećaj bespomoćnosti ju je pomeo.
Tvoja sam, jedanput ju je primorao da mu kaže u pomoćnoj zgradi sa kočijama,
dok ju je senzualno zadirkivao, I to je bila istina. Uvek će biti njegova, ma gde
otišla ili ma šta radila.
Tihi jecaj očajanja joj je pobegao sa usana, ali njegov poljubac je upio svaki
njen zvuk i dah. Naslađivao se njom, kontrolišući svoju glad. Dodirivao joj je
jezik nežno, tražeći odgovor od nje, i poljubac je postajao sve dublji i silovito
zahtevan. Nije mogla da razmišlja, zbunjena strašću, dok ju je telo bolelo od
žudnje. Ispod odeće, njeni intimni delovi su počeli da pulsiraju od želje, sićušni
mišići su se stiskali i opuštali u ritmu.
Bez upozorenja, odvojio se od nje nežno. Zavapila je i slepo pružila ruku ka
njemu.
„Neko dolazi”, tiho je rekao.
Naslonila se na pult da bi se pribrala. Rukama je pokušavala da zagladi svoju
odeću i da umiri svoje disanje.
Helen i Vinterborn su se vratili. Uglovi Heieninih usana su bili izvijeni
nagore, kao da ih je zakačila pribadačama. Ali je nešto u njenom držanju podsetilo
Ketlin na izgubljeno dete koje vode za ruku u potragu za majkom.
Ketlin je odmah spazila sjajni komad na Heleninoj ruci. Osetila je da joj se
stomak zgrčio, a sva senzualna osećanja su iščilela iz nje kada je shvatila šta je to.
Prsten.
Nakon jedva dve nedelje udvaranja, kopile ju je zaprosilo.

~ 221 ~
 Knjige.Club Books

Trideset prvo poglavlje

Draga Ketlin,

Upravo sam se vratio sa farme Luftonovih, nakon što sam otišao da

se raspitam o dobrobiti njihovog najnovijeg stanara. Molim te, prenesi
svim zainteresovanima da je Hamlet veoma zadovoljan u svom boksu koji
je, ako smem da dodam, sagrađen po najvišim svinjskim standardima.
Izgleda da je veoma srećan što vodi računa o svom ličnom haremu svinja.
Mogao bih da zaključim da jedna jednostavna svinja poput njega nije
mogla više da poželi.
Sve ostale vesti sa imanja se odnose na kanalizaciju i probleme sa
vodovodom, o tome radije ne bih.
Nestrpljiv sam da saznam kako podnosiš veridbu između Helen i
Vinterborna. U duhu bratske brige, molim te da mi pišeš što pre, barem
da mi kažeš da li se planira neko ubistvo.

Zauvek tvoj,
Vest

Ketlin je izvadila pero da mu napiše odgovor, i pomislila kako joj Vest mnogo
više nedostaje nego što je očekivala. Bilo je jako čudno da će taj mladi, pijani
zavodnik koji je došao pre nekoliko meseci u Everzbi postati toliko bitna osoba u
njenom životu.

Dragi Veste,

Nakon što je gospodin Vinterborn zaprosio prošle nedelje Helen,

moram priznati da sam prvo pomislila na hladnokrvno ubistvo. Međutim,
shvatila sam da ako se rešim Vinterborna, moraću isto to da učinim i sa
tvojim bratom, a to već ne ide. Jedno ubistvo bi moglo da se opravda pod
datim okolnostima, ali dva bi već bila previše.

~ 222 ~
 Knjige.Club Books
Helen je tiha i povučena, što nije nešto što bi čovek očekivao od
devojke koja se upravo verila. Očigledno je da joj se nimalo ne dopada
njen verenički prsten, ali odbija da pita Vinterborna da ga zameni. Juče
je Vinterborn odlučio da preuzme na sebe sve u vezi sa planiranjem i
plaćanjem venčanja, pa se ona ni tu neće ništa pitali.
Vinterborn njom dominira, a da toga nije ni svestan. On je poput
ogromnog hrasta koji baca senku na manje drveće, pa manje drveće zbog
toga ne može da napreduje.
Bez obzira na sve to, izgleda da je venčanje neizbežno.
Digla sam ruke od te situacije. Barem se trudim da tako bude.
Tvoja bratska briga mi mnogo znači, i uzvraćam ti je svom
sestrinskom ljubavlju.

Zauvek tvoja,
Ketlin

***

Devon se kasno vratio kući, ispunjen neočekivanim zadovoljstvom. Ugovor

o zakupu koji je sklopio SA LONDONSKOM ŽELEZNICOM potpisale su obe strane.
Tokom poslednje nedelje, Severin je pregovore pretvorio u igru mačke i miša.
Bila je potrebna nadljudska disciplina i sva moguća energija da Devon uspe da se
nosi sa Severinovim ubrzavanjima, kašnjenjima, iznenađenjima i amandmanima.
Nekoliko puta se desilo da advokati zaćute dok su se njih dvojica glasno
raspravljali. Napokon je Devon uspeo da dobije šta je želeo, ali tek nakon što je
umalo skočio preko stola da zadavi prijatelja golim rukama. Najviše ga je
izluđivalo što je znao da se Severin, za razliku od svih ostalih u prostoriji, sjajno
zabavlja.
Severin je obožavao uzbuđenje, konflikte, sve što je moglo da zabavi njegov
neumorni mozak. Mada su ga ljudi voleli, i svuda su ga pozivali, bilo je teško
predugo tolerisati njegovu grozničavu energiju. Vreme provedeno s njim je bilo
kao da posmatraš vatromet, neko vreme je zabavno, ali ako ga gledaš predugo
zavrteće ti se u glavi.
Nakon što je batler uzeo njegov kaput, šešir i rukavice, Devon je krenuo ka
radnoj sobi po piće, koje mu je bilo veoma potrebno. Dok je prolazio pored
stepeništa, začuo je smeh i razgovor iz salona na spratu, dok je muzička kutija
svirala divnu melodiju.
Radna soba je bila osvetljena jednom lampom i vatrom iz kamina. Ketlinino
vitko telo je bilo šćućureno u jednoj od fotelja, a prstima je držala praznu vinsku

~ 223 ~
 Knjige.Club Books
čašu. Osetio je nalet zadovoljstva kada je video da nosi šal koji joj je on poklonio.
Zurila je zamišljeno u vatru, a plamičci su joj osvetljavali delikatan profil.
Nije bio nasamo sa njom od kad su se Helen i Vinterborn verili. Bila je tiha,
povučena, očigledno se boreći sa sopstvenim nezadovoljstvom zbog novonastale
situacije. Štaviše, tokom poslednje nedelje, pregovori su Devonu okupirali sve
vreme i pažnju. To je bilo previše bitno za imanje, nije smeo da rizikuje da ne
bude po njegovom.
Sada kad je ugovor potpisan, nameravao je da dovede svoju kuću u red.
Kad je Devon ušao u sobu, Ketlin je podigla pogled praznog izraza lica.
„Zdravo. Kako je prošao sastanak?”
„Ugovor o zakupu je potpisan”, rekao je, i krenuo da i sebi sipa čašu vina.
„Da li je prihvatio tvoje uslove?”
„Jeste one najhitnije.”
„Čestitam”, rekla je iskreno. „Nisam ni sumnjala da ćeš uspeti.”
Devon se nasmešio. „Ja bogami jesam. Severin je daleko iskusniji biznismen.
Ipak, uspeo sam to da nadmašim čistom tvrdoglavošću,” Pokazujući glavom ka
flaši sa vinom, upitno je podigao obrve.
„Hvala ti, ali dovoljno sam popila. Nešto pre večere je stigao telegram za tebe.
Tamo je, na srebrnom poslužavniku ”
Otišao je da ga uzme i polomio pečat na njemu. Pročitao je poruku i zbunjeno
se namrštio. „Od Vesta je.”

DOĐI SMESTA NA IMANJE

V.R.

„Želi da odmah odem za Hempšir”, rekao je Devon začuđeno. „Nije mi

napisao zašto.”
Ketlin ga je pogledala s brigom u očima. „Nadam se da nisu loše vesti. Misliš
da je možda povređen? Ili da je neko bolestan?”
„Ne znam šta bi moglo da bude.” Namrštio se. „Moraću da krenem prvim
jutarnjim vozom.”
Ketlin je ustala, ispravila suknju i spustila praznu čašu na sto. Izgledala je
umorno, ali prelepo, mada joj se briga ogledala na licu. Progovorila je,
ne gledajući ka njemu. „Sigurna sam da će ti laknuti kad čuješ da sam
dobila mesečnicu. Nema nikakve bebe,”
Devon je ćutao.
Neobično, ali olakšanje koje je očekivao nije došlo. Samo je osetio prazninu,
koja je sama po sebi bila prilično neverovatna. Trebalo bi da padne na kolena od
zahvalnosti.

~ 224 ~
 Knjige.Club Books
„Da li je tebi laknulo?” upitao ju je.
„Naravno. Nisam želela bebu ništa više nego ti.”
Nešto mu se nije dopalo u njenom smirenom, razumnom tonu glasa.
Kad joj se Devon približio, čitavo njeno telo se napelo u nemom odbijanju.
„Ketlin”, rekao je s očajem u glasu, „svestan sam koliko smo se udaljili. Šta
god da je potrebno da učinim...”
„Molim te. Ne sad. Nemoj večeras.”
Jedino što ga je sprečilo da je zagrli i poljubi je bio odjek bola u njenom glasu.
Zatvorio je na tren oči moleći se za strpljenje. Kada to nije uspelo, podigao je čašu
i ispio vino u tri gutljaja.
„Kad se vratim, ti i ja ćemo dugo razgovarati. Nasamo”, rekao je, netremice
je gledajući.
Stisnula je usne kao odgovor na ozbiljnost njegovog glasa. „Da li se ja tu nešto
pitam?”
„Da. Pitaš se da li ćemo ići u krevet pre ili posle tog razgovora.”
Duboko je uzdahnula i napustila radnu sobu, dok je on ostao tu da steže praznu
vinsku čašu i gleda za njom.

~ 225 ~
 Knjige.Club Books

Trideset drugo poglavlje

Istog trena kada je Devon sišao sa voza na Alton stanici, ugledao je svog brata
u prljavom kaputu i pantalonama i čizmama umrljanim blatom. Imao je divlji
pogled u očima.
„Veste?” upitao ga je Devon zabrinuto. „Šta se dođavola...?”
„Da li si potpisao ugovor o zakupu?”, prekinuo ga je Vest odmah. Tresao se
od nestrpljenja, skakućući poput nemirnog školarca. „Ugovor sa Severinom? Da
li si ga potpisao?”
„Juče.”
Vest je glasno opsovao, što nije promaklo nekolicini ljudi na peronu. „Šta je
bilo s pravima na minerale?”
„Sa pravima na minerale nađene u zemljištu koje sam izdao železnici?”
pojasnio je Devon.
„Da, da li si i njih dao Severinu? Za bilo koje minerale?”
„Sve sam ih zadržao.”
Vest je zurio u njega ne trepnuvši. „Potpuno si siguran u to?”
„Naravno da jesam. Severin me je gnjavio oko tih prava na minerale tri dana.
Što smo duže diskutovali, ja sam se sve više nervirao. Na kraju sam mu rekao da
ću ga pre videti u paklu nego što ću mu dati prava makar i na gomilicu đubriva
Everzbi imanja, i otišao sam odatle. Čim sam sišao na ulicu, isturio je glavu kroz
prozor na petom spratu i povikao da se predaje i da se vratim gore.”
Vest je poskočio kao da će ga zagrliti, ali se onda primirio i silovito stisnuo
Devonovu ruku, pa nastavio da ga udara po leđima iz sve snage. „Blagi bože, ja
tebe obožavam, tvrdoglavi skote!”
„Koji li je đavo ušao u tebe?” Devon je zahtevao odgovor.
„Pokazaću ti. Idemo”
„Moram da sačekam Satona. On je u jednom od zadnjih kupea.”
„Ne treba nam Saton
„Ne misliš valjda da će da hoda od Altona do Everzbija?” rekao je Devon,
prasnuvši u smeh. „Dođavola, Veste, toliko poskakuješ, kao da ti je neko gurnuo
osinje gnezdo u...”
„Eno ga”, povikao je Vest, pokazujući na sobara, signalizirajući mu da požuri.
~ 226 ~
 Knjige.Club Books
Na Vestovo insistiranje, kočija je krenula ne ka kući, već ka istočnom delu
imanja, do kog se moglo prići samo blatnjavim putevima. Devon je shvatio da se
kreću ka delu zemljišta koje je upravo iznajmio Severinu.
Vozilo se zaustavilo na poljani koja se graničila sa potokom. Kroz prozor,
Devon je video veliku radnu akciju na okolnim poljima i brdima. Tu je bilo
najmanje desetak muškaraca, koji su vukli unaokolo raznu opremu za merenje,
lopate, asove, burad i neku mašinu na paru.
„Šta oni to rade?”, upitao ga je Devon zbunjeno. „Jesu li to sve Severinovi
ljudi? Ne mogu još uvek da parcelišu zemljište. Tek smo juče potpisali najam.”
„Ne, njih sam ja unajmio.” Vest je otvorio vrata kočije pre nego što je vozač
stigao do njih. Skočio je na zemlju. „Dođi.”
„Milorde”, Saton je protestovao. „Niste obučeni za ovakav teren. Sve to
kamenje i glina... vaše cipele, pantalone...” Posmatrao je sa strahom savršene
ivice Devonovih sivih pantalona od angore.
„Najbolje bi bilo da me sačekaš u kočiji”, rekao je Devon slugi.
„Da, milorde”
Vlažan vazduh je duvao Devonu u lice kad su Vest i on krenuli ka obližnjem
sveže iskopanom i obeleženom rovu. Osećao se miris zemlje, mokrog šaša i
treseta, svež i dobro poznat miris Hempšira.
Pored njih je zastao muškarac s kolicima, skinuo kapu i naklonio se
pozdravljajući ih. „Gospodine!”
Devon mu je uzvratio smeškom i klimanjem glave.
Kada su stigli do ivice rova. Vest je podigao maleni kamen i pružio mu ga.
Kamen - pre bi se moglo reći kamenčić - bio je neočekivano težak za svoju
veličinu. Devon ga je protrljao palčevima, otkrivši talasastu površinu, uokvirenu
vatrenom crvenom bojom. „Ruda?” nagađao je, ispitujući kamen izbliza.
„Hematit najvišeg kvaliteta.” Vest se borio da prikrije oduševljenje. „Od
njega se pravi najbolji čelik. I ima najvišu cenu na tržištu.”
Devon ga je pogledao pobuđenog interesovanja. „Nastavi.”
„Dok sam bio u Londonu, izgleda da su Severinovi ljudi nešto ovde testirali”,
nastavio je Vest. „Jedan od naših stanara, gospodin Vuten, začuo je neke mašine
i došao da vidi o čemu se radi. Naravno, ti ljudi mu nisu rekli ništa. Ali čim sam
za to čuo, unajmio sam geologa i rudara da i sâm izvršim testiranje. Već tri dana
su ovde, sa mašinerijom, i neprestano vade hematit.” Glavom je pokazao ka rudi
u Devonovoj ruci.
Devon je počeo da uviđa šta mu Vest priča. „Koliko ima toga ovde?”
„Još uvek procenjuju. Ali su se složili obojica da ima puno hematita pri
površini, odmah ispod sloja gline i krečnjaka. Koliko mogu za sada da vide,
izgleda da je sloj rude na nekim mestima debeo dva i po metra, a negde čak šest
metara. I da se širi duž najmanje šest hektara. Proteže se ispod sve tvoje zemlje.

~ 227 ~
 Knjige.Club Books
Geolog kaže da nikada nije video takvo nalazište južno od Kamberlanda.” Glas
mu se naglo utišao. „Vredi minimum pola miliona funti, Devone.”
Devon je poželeo da ima na šta da se nasloni. Nije mogao da veruje. Zurio je
u tu scenu, a zapravo gledajući u prazno jer se njegov mozak borio da shvati šta
to zapravo znači.
Teret dugova koji mu je pritiskao dušu od kad je nasledio imanje... nestao je.
Svi u Everzbiju će biti bezbedni. Teove sestre će imati toliko velike miraze da će
moći da se ud Ju za koga god požele. Biće posla za sve muškarce u Everzbiju, za
sve zakupce i meštane.
„Dakle?”, upitao ga je Vest pošto je Devonova ćutnja potrajala.
„Ne smem da poverujem u ovo, dok ne saznam malo više” jedva je prozborio.
„Možeš slobodno da veruješ. Stotine tona rude ne može tek tako da nestane
pod našim nogama.”
Devonove usne su se razvukle u osmeh. „Sad shvatam zašto se Severin toliko
trudio da dobije prava na minerale i rude.”
„Hvala bogu pa si ti toliko tvrdoglav!”
Devon se tiho zacerekao. „Ovo je prvi put da si mi to naglas rekao.”
„I poslednji”, uveravao ga je Vest.
Osvrnuo se oko sebe, posmatrajući pejzaž sve do šuma na jugu. „Nećemo
dozvoliti da se drveće seče za lomače i potpalu.”
„Ne, neće biti potrebe za tim. Ruda hematita je toliko čista da je samo treba
izvaditi, i odmah može da se transportuje.”
„Prvo grofovija, pa ugovor za najam zemljišta železnici. I sad ovo. Mislim da
si ti najveći srećković u Engleskoj.”
Devonovu pažnju je privukao muškarac sa dečakom. „Ko je to?” Vest je
pratio njegov pogled. „O, to je gospodin Vuten! Doveo je jednog od svojih sinova
da vide mašinu za vađenje rude.”
Vuten se nagnuo ka zemlji, a dečak mu se popeo na leđa. Mladi farmer je
nosio sina preko polja. Dečak se čvrsto držao za očeva ramena i glasno se smejao.
Devon ih je gledao kako nestaju u daljini.
Pogled na dete mu je prizvao sliku u sećanje... Ketlin sa svojim bledim licem
dok mu govori da nema bebe.
Zapamtio je samo zbunjujući nedostatak olakšanja i prazninu u sebi. Tek je
sad shvatio da je pretpostavio da će ostati trudna - i tada ne bi imao drugog izbora
osim da se oženi njome. Živeo je sa tom mišlju dve nedelje i izgleda da se navikao
na to.
Ne... to nije bilo sasvim tačno.
Potresen, Devon je napokon sebi priznao istinu.
On je to želeo!

~ 228 ~
 Knjige.Club Books
Želeo je neki izgovor zbog kog bi Ketlin postala samo njegova. Želeo je da
bude trudna, da nosi njegovo dete. Želeo je da joj stavi prsten, i želeo je sva bračna
prava koja se time podrazumevaju.
Želeo je svaki dan, do kraja svog života, da podeli s njom.
„Što si tako zabrinut?”, čuo je brata kako ga pita.
Devon nije žurio da mu odgovori, trudeći se da shvati kako se desila takva
pramena u njemu. „Pre nego što sam nasledio titulu”, započeo je ošamućeno, „ne
bih nijednom od nas dvojice poverio ni zlatnu ribicu na čuvanje, a kamoli ovoliko
imanje. Uvek sam bežao od svih odgovornosti jer sam znao da ne mogu da se
nosim s tim. Propalica sam, tvrdoglav i žustar, kao naš otac. Kad si mi rekao da
nemam pojma kako se vodi imanje, i da ću propasti...”
„To su bile budalaštine”, prekinuo ga je Vest.
Devon je odmahnuo glavom. „Bio si u pravu. Ali uprkos svemu, izgleda da
smo ti i ja doneli mnogo pravilnih izbora...”
„Ne”, prekinuo ga je Vest, „Ja ne želim da preuzmem slavu za ovo. Ti si sam
odlučio da na sebe preuzmeš sav teret koji imanje nosi. Doneo si odluke koje su
dovele do najma zemljišta i pronalaženja rude. Nije ti pala na pamet činjenica da
bi i prethodni grofovi da su pomislili da unaprede zemljište i imanje, otkrili isto
ovo nalazište hematita pre više decenija? Ti bi ga svakako pronašao, pošto si
naredio da se svi rovovi dubinski isuše. Vidiš, Everzbi odlično napreduje u
dobrim rukama: tvojim rukama. Promenio si stotine života nabolje, uključujući i
moj. Kako god da se takav čovek naziva, sigurno nije propalica.” Vest se
zaustavio. „Bože, osećam kako mi se iskrenost širi stomakom kao loše varenje.
Moram da prekinem s ovim. Hoćeš da odemo do kuće da obuješ čizme za šetnju?
Onda možemo da se vratimo i popričamo sa stručnjacima.”
Devon je spustio kamenčić u svoj džep i pogledao svog brata.
Jedna misao mu nije silazila s uma; sve ovo je nebitno ako on nema Ketlin.
Morao je da ode kod nje, što je pre moguće, i nekako joj objasni da se promenio
više nego što je to i znao u poslednjih nekoliko meseci.
Postao je čovek koji bi mogao da je voli.
Blagi bože, voleo ju je!
Ali je morao da nađe način da je ubedi u to, što neće biti lako.
S druge strane, on nikad nije bio čovek koji bi odustao od izazova.
Više ne.
Bacio je pogled na brata i rekao drhtavim glasom: „Ne mogu da ostanem.
Moram da se vratim u London.”

***

~ 229 ~
 Knjige.Club Books
Onog jutra kada je Devon otišao, Helen nije sišla na doručak Poslala je poruku
da ima migrenu i da će ostati u krevetu. Ketlin se duboko zabrinula jer nije mogla
da se seti kad je Helen poslednji put bila bolesna. Nakon što se popela kod nje u
sobu da joj da lek protiv bolova, stavila joj je hladne obloge na čelo i zamračila
sobu.
Helen je spavala sigurno sat vremena, a Ketlin i bliznakinje su je na prstima
obilazile. Nije se budila, ali se grčila u snu kao da sanja nešto neprijatno.
„Dobar znak je što nema temperaturu, zar ne?”, upitala je Pandora.
„Da”, odlučno je odgovorila Ketlin. „Verujem da joj je to od uzbuđenja tokom
prethodne nedelje, potreban joj je odmor.”
„Ja ne mislim da je to u pitanju”, rekla je Kasandra. Njih dve su sedele u
salonu, sa šnalama, četkom i modnim časopisom, sređujući Pandori frizuru.
Nažalost, Pandorina kosa je bila previše teška i klizava, pa je nije bilo lako
ukrotiti.
„Stegni jače”, nagovarala ju je Pandora. „Stavi još pomade. Moja kosa reaguje
samo na silu.”
„Trebalo je da kupimo još kod Vinterborna”, kazala je Kasandra sa uzdahom.
„Već smo potrošile pola.”
„Čekaj”, kazala je Ketlin, gledajući u Kasandru. „Šta si malopre rekla? Ne o
pomadi već o Helen?”
„Mislim da joj nije potreban odmor zbog uzbuđenja. Mislim...” zaustavila se.
„Ketlin, da li sam tužibaba ako kažem nešto o nekome, što je privatno i što znam
da ta osoba ne bi želela da se zna?”
„Da. Osim ako nije reč o Helen, tu moraš sve da mi kažeš. Nastavi.”
„Juče, kad je gospodin Vinterborn došao da je poseti, on i Helen su bili u
donjem salonu, sa zatvorenim vratima. Krenula sam po knjigu, ali sam ih čula. Ti
si bila sa kućepaziteljkom, pravile ste inventar, pa nisam htela da ti smetam.”
„Da, da... i?”
„Koliko sam ja uspela da čujem, svađali su se oko nečega. Možda ne baš
svađali, pošto Helen nije vikala, ali je zvučala pometeno.”
„Sigurno su raspravljali o venčanju, pošto joj je tada Vinterborn rekao da on
namerava sve da isplanira”, odgovorila je Ketlin.
„Ne, mislim da nije o tome bila reč. Volela bih da sam čula više.”
„Trebalo je da upotrebiš moj trik sa staklenom čašom”, kazala joj je Pandora
nestrpljivo. „Da sam ja bila tamo, mogla bih da ti prenesem svaku reč koju su
rekli.”
„Otišla sam gore, i kad sam stigla do vrha stepeništa, videla sam kako
gospodin Vinterborn odlazi”, nastavila je Kasndra. „Helen se popela
nakon nekoliko minuta, lice joj je bilo crveno i videlo se da je plakala.”
„Da li je rekla šta se dogodilo?”, upitala je Ketlin.
~ 230 ~
 Knjige.Club Books
„Ni reč.”
Pandora se namrštila, pipajući kosu. Rekla je: „Ovo mi ne liči na lokne. Pre
mi deluju kao džinovske gusenice.”
Ketlin se nasmešila bliznakinjama. Volela ih je. Iako nije bila ni mudra ni
dovoljno stara da im bude majka, na neki način ih je posmatrala kao da su joj deca.
Neka im je bog u pomoći.
„Idem da obiđem Helen”, rekla je.
„Šta ćeš joj reći ako ti kaže da se posvađala s Vinterbornom?” pitala je
Kasandra.
„Reći ću joj da se češće svađa”, odgovorila joj je. „Ne valja pustiti muškarca
da stalno bude po njegovom.” Razmišljala je šta sledeće da kaže, „Jednom mi je
lord Bervik rekao da kad konj povuče uzde napred, nikad ne smeš da ih zatežeš
nazad. Umesto toga, opusti ih u rukama. Ali nikad više od par centimetara.”

***

Kad je ušla u Heleninu sobu, začula je tiho plakanje. „Draga, šta ti je?” upitala
ju je nežno. „Da li te nešto boli? Šta mogu da učinim?”
Helen je odmahnula glavom i obrisala oči ivicom rukava,
Ketlin joj je sipala čašu vode. Pažljivo je podigla jastuk iza njene glave, dala
joj suvu maramicu i zategla posteljinu. „Da li te glava i dalje boli?”
„Užasno”, prošaputala je Helen. „Čak me i koža boli.”
Ketlin je privukla stolicu do kreveta i sela, strašno zabrinuta. „Otkud sad pa
to?” upitala ju je nakon duge tišine. „Da li se nešto dogodilo tokom Vinterbornove
posete? Nešto drugo osim planiranja venčanja?”
Helen joj je odgovorila jedva vidljivo klimnuvši glavom.
Ketlin je brzo razmišljala kako može da joj pomogne, jer je Helen izgledala
kao da se raspada. Nije je videla u takvom stanju od Teove smrti.
„Volela bih da mi kažeš”, na kraju je izustila. „Zbog čega te je Vinterborn
toliko unesrećio?”
„Ne mogu da ti kažem”, prošaputala je Helen.
Ketlin se trudila da ostane smirena. „Da li te je napao?”
Nastupila je dugačka tišina. „Ne znam. iznenada je rekla Helen. „Želeo je...
ne znam šta je želeo. Ja nikada nisam...” Zaustavila se da izduva nos. „Da li te je
povredio?” navaljivala je Ketlin, osećajući kako joj navire bes. „Nije. Ali me je
ljubio i nije hteo da stane i... nije mi se dopalo. Nije uopšte bilo onako kako sam
ja to zamišljala. I stavio je ruku... tamo gde ne bi smeo. Kada sam ga odgurnula,
delovao je ljuto i rekao nešto oštro što je zvučalo kao... Da ja mislim da sam
previše dobra za njega. Rekao je još neke stvari, ali je previše koristio velški.

~ 231 ~
 Knjige.Club Books
Nisam znala šta da radim. Počela sam da plačem, i on je otišao bez ijedne reči. Ne
shvatam gde sam pogrešila.”
„Nisi nigde pogrešila.”
„Ali jesam, sigurno jesam.” Helen je prstima masirala slepoočnice.
Vinterborne, seljačino prosta, pomislila je besno Ketlin. Zar ti je toliko teško da
budeš nežan kad prvi put ljubiš stidljivu mladu devojku? „Očito on nema pojma
kako se treba ponašati prema nevinoj devojci”, tiho je rekla. „Molim te, nemoj
nikom da kažeš. Umrla bih. Molim te, obećaj.”
„Obećavam.”
„Moram da objasnim Vinterbornu da nisam htela da ga naljutim...”
„Naravno da nisi. Trebalo bi to i sâm da zna.” Ketlin je oklevala. „Pre nego
što nastavite s planiranjem venčanja... možda bi trebalo da odvojimo neko vreme
da razmislimo o veridbi.”
„Ne znam.” Helen je zavapila. „Glava mi puca. Trenutno mislim da više nikad
ne želim da ga vidim. Molim te, daj mi još malo leka?”
„Da, ali prvo moraš nešto da pojedeš. Kuvarica ti je napravila supu. Uskoro
će biti gotova. Hoćeš da odem iz sobe? Možda ti se migrena pogoršala od mog
pričanja.”
„Ne, želim društvo”
„Onda ću ostati. Samo spusti glavu.”
Helen ju je poslušala. Na tren, bilo je mirno. „Mnogo sam se razočarala”,
prošaputala je. „U ljubljenje.”
„Draga, ne, nisi doživela pravi poljubac. Drugačije je kada te poljubi pravi
muškarac.”
„Ne shvatam kako bi moglo da bude drugačije. Mislila sam da će biti nalik,
slušanju predivne muzike ili gledanju izlaska sunca po predivnom danu. Umesto
toga...”
„Da?”
Helen je oklevala, „Želeo je da razdvojim usne. Tokom.”
„Oh.”
„Je li to zato što je Velšanin?”
Ketlin je preplavila mešavina sažaljenja i humora. Odgovorila joj je mirnim
glasom. „Mislim da taj način ljubljenja nije rezervisan samo za Velšane, draga.
Možda ti se ta ideja ne čini lepom u početku. Ali ako probaš više puta, možda ti
se i dopadne.”
„Kako? Kako ikome to može da se sviđa?”
„Ima mnogo načina ljubljenja”, nastavila je Ketlin. „Da te je Vinterborn
postepeno uputio u to, možda bi ti lakše palo.”
„Mislim da ja uopšte ne volim da se ljubim.”

~ 232 ~
 Knjige.Club Books
Ketlin je skvasila sveže obloge i stavila ih na Helenino čelo. „Zavolećeš. Sa
pravim muškarcem, ljubljenje je predivno. Kao da toneš u prelepi san. Videćeš.”
„Ne bih rekla”, prošaputala je Helen.
Ketlin je ostala kraj nje sve dok se nije opustila i zadremala.
Znala je da moraju da se pozabave uzrocima Heleninih problema, da bi joj
bilo zaista bolje. Pošto je patila od nervnih problema nedeljama nakon Teove
smrti, Ketlin je prepoznavala znake. Srce ju je zabolelo što neko tako mio i veseo
poput Helen mora da se bori sa teretom anksioznosti.
Ako bi ovo predugo potrajalo, Ketlin se plašila da bi Helen mogla da zapadne
u duboku melanholiju.
Morala je nešto da učini. Gonjena velikom brigom, izašla je iz Helenine sobe
i potražila Klaru.
Čim se sobarica pojavila, Ketlin joj je odsečno rekla: „Potreban mi je par
čizama za šetnju, veo i moj ogrtač sa kapuljačom. Moram nešto da obavim, a ti
moraš da ideš sa mnom.”
Klara je delovala zabrinuto. „Mogu ja da obavim šta god da treba, gospođo.
Samo mi recite.”
„Hvala ti, ali ovo jedino ja mogu da rešim.”
„Da li da kažem batleru da spremi kočiju?”
Ketlin je odmahnula glavom. „Bilo bi mnogo lakše i jednostavnije prošetati.
Idemo blizu, manje od jednog kilometra. Vratićemo se pre nego što on osedla sve
konje.”
„Kilometar?” Klara, koja nije volela hodanje je bila užasnuta. „Londonom,
noću?”
„Napolju se i dalje vidi. Proći ćemo kroz vrtove i duž promenade. A sad,
požuri.” Pre nego što izgubim živce, pomislila je.
Moraće to brzo da obave, pre nego što iko stigne da se pobuni ili da ih uspori.
Uz malo sreće, vratiće se kući do večere.
Kada se toplo obukla, spremna da krene, Ketlin se popela u salon na spratu
gde su bile bliznakinje.
„Gde si krenula?” upitala ju je Kasandra iznenađeno.
„Napolje, nešto da obavim. Klara i ja ćemo se brzo vratiti.”
„Da, ali...”
„U međuvremenu, volela bih da se jedna od vas postara da Helen dobije
večeru na poslužavniku. Sedite pored nje i pomozite joj da nešto pojede. Ali
nemojte ništa da je pitate. Bolje je ćutati dok čovek sâm nije spreman nešto da ti
kaže.”
„Ali šta će biti s tobom?”, upitala ju je Pandora mršteći se. „Šta to ideš da
obaviš i kada ćeš se vratiti?”

~ 233 ~
 Knjige.Club Books
„Ništa zbog čega bi vi trebalo da brinete.”
„Kad god neko to kaže, to uvek znači suprotno. Kao ’to je samo posekotina’
ili ’i gore se stvari dešavaju na otvorenom moru’”, kazala je Pandora.
„Ili ’idem samo na jedno piće’”, dodala je tmurno Klara.

***

Nakon žustre šetnje. Ketlin i Klara su se brzo obrele u Kork ulici.

„Vinterbornova robna kuća!”, uskliknula je radosno Klara. „Nisam znala da
idemo u kupovinu, lejdi.”
„Nažalost, ne idemo.” Ketlin je koračala do kraja izloga i zaustavila se kod
velike kuće koja se nekako savršeno stopila sa robnom kućom. „Klara, možeš li
da odeš do vrata i kažeš da lejdi Trenir želi da vidi gospodina Vinterborna?”
Devojka je nevoljno pošla, nezadovoljna što treba da obavi zadatak koji su
obično obavljali muškarci.
Dok je Ketlin čekala na najnižem stepeniku, Klara je pokucala sve dok se
vrata nisu otvorila. Batler ozbiljnog izraza je odmerio posetiteljke, razmenio
nekoliko reči sa Klarom i ponovo zatvorio vrata.
Ona se okrenula ka Ketlin, sa izmučenim izrazom lica i rekla: „Proveriće da
li je gospodin Vinterborn kod kuće.”
Ketlin joj je klimnula glavom i prekrstila ruke na grudima, osećajući kako joj
hladnoća ulazi ispod kaputa. Ignorišući radoznale poglede prolaznika, čekala je
strpljivo.
Niski sedokosi muškarac širokih ramena je prošao stepenicama pored njih, i
usput pogledao služavku. Zastao je, zureći u nju.
„Klara?”, upitao ju je zbunjeno.
Njene oči su se raširile od olakšanja i sreće. „Gospodine Kvinsi!”
Sluga se okrenuo ka Ketlin. Prepoznao ju je i sa velom preko lica. „Lejdi
Trenir”, rekao je ozbiljno, „Otkud Vi ovde?”
„Lepo je videti te, Kvinsi”, kazala je Ketlin smeškajući se. „Došla sam da
popričam sa gospodinom Vinterbornom o privatnom problemu. Batler je rekao da
će videti da li je kod kuće.”
„Ako gospodin nije kod kuće, najverovatnije je u radnji. Naći ću ga za Vas.”
Kvinsi ju je otpratio uz stepenište, a Klara je išla za njima. „Da ostavi lejdi Trenir
da čeka sama na ulici”, šokirano je mrmljao. „Svašta ću da kažem tom batleru,
zapamtiće on to dobro.”
Nakon što je velikim ključem otključao vrata, sluga ih je uveo unutra. Kuća
je bila elegantna i moderna, mirisala je na novu farbu i gips, a drvenarija je bila
prelakirana orahovim uljem.

~ 234 ~
 Knjige.Club Books
Kvinsi je poveo Ketlin do prostrane biblioteke s visokim plafonom, i zamolio
je da tu sačeka, dok je Klaru sproveo do prostorije za poslugu. „Želite li da Vam
pošaljem čaj dok ja tražim gospodina Vinterborna?”, upitao ju je.
Skinula je veo sa lica, „To je veoma ljubazno, ali nema potrebe.”
Kvinsi je oklevao, očigledno želeći da zna razlog njene neuobičajene posete.
Na kraju ju je samo upitao: „Nadam se da su svi u Rejvenel domaćinstvu dobrog
zdravlja?”
„Da, svi su dobro. Lejdi Helen pati od migrene, ali sam sigurna da će se brzo
oporaviti.”
Klimnuo je glavom, podižući sede obrve iznad rama naočara. „Idem da nađem
gospodina Vinterborna”, rekao je odsutno i pošao, a Klara ga je pratila.
Dok je čekala, Ketlin je lutala prostorijom.
Čitava kuća je delovala nedovršeno. Kao da u njoj niko ne živi. Razne slike i
sitnice, kao da su bile nabacane okolo. Nameštaj je delovao kao da ga niko ne
koristi. Police u biblioteci su većinom bile prazne, osim nekoliko čuvenih naslova
za koje je Ketlin bila ubeđena da su samo doneseni iz robne kuće i poslagani
radi opšteg utiska.
Sudeći samo po ovoj prostoriji, Ketlin je znala da ovo nije kuća u kojoj bi
Helen bila srećna, kao što ne bi bila srećna ni sa ovim čovekom.
Petnaest minuta je prošlo dok je ona smišljala šta da kaže Vinterbornu.
Nažalost, nije postojao diplomatski način da nekome kažeš da se njegova verenica
razbolela zbog njega.
Vinterborn je ušao u sobu, i momentalno, kao da je zauzeo čitavu prostoriju
svojim prisustvom. „Lejdi Trenir, kakvo neočekivano zadovoljstvo.” Naklonio se,
kao da izuzetno uživa u njenoj poseti.
Znala je da ih je oboje dovela u nezgodnu poziciju. Bilo je neopisivo
neprikladno što je došla kod neoženjenog muškarca, i zbog toga joj je bilo žao.
Međutim, nije imala nikakvog izbora,
„Molim Vas, oprostite što smetam, gospodine Vinterborne. Ne nameravam
dugo da se zadržim.”
„Da li iko zna da ste ovde?”, upitao ju je ljubazno.
„Ne.”
„Onda recite što pre šta želite,”
„Dobro. Ja...”
„Ali ako to ima bilo kakve veze sa lejdi Helen, bolje idite odmah”, prekinuo
ju je. „Ona može sama da mi se obrati ako želi sa mnom o nečemu da razgovara.”
„Plašim se da Helen trenutno ne može nigde da ide. Ceo dan je u krevetu, u
lošem nervnom stanju.”
Videla se promena u njegovim očima, neka nedokučiva emocija je zasijala
duboko u njima. „Lošeg nervnog stanja”, prekorno je ponovio, ledenim glasom.
~ 235 ~
 Knjige.Club Books
„Izgleda da je to česta situacija među damama u visokom društvu. Jednog dana
bih voleo da znam od čega ste sve toliko nervozne.”
Ketlin je očekivala neku dozu sažaljenja ili da će reći par brižnih reči o svojoj
verenici. „Plašim se da ste Vi razlog Heleninog stresa”, otvoreno mu je rekla.
„Nakon vaše jučerašnje posete, nije joj bilo dobro.”
Vimerborn je ćutao i mrko je gledao.
„Rekla mi je otprilike šta se dogodilo”, nastavila je Ketlin. „Ali mi je jasno
da Vi mnogo toga ne razumete u vezi sa Helen. Roditelji mog pokojnog muža su
sve tri ćerke držali pod staklenim zvonom. I više nego što je dobro za njih. Kao
rezultat toga, sve tri su izrazito nezrele za svoje godine. Helen ima dvadeset i
jednu, ali nije imala ista iskustva kao druge devojke njenih godina. Ona ne zna
ništa o svetu izvan Everzbi imanja. Sve joj je novo. Sve. Jedini muškarci koje je
u životu srela su bili retki rođaci, sluge i povremeni posetioci. Sve što o
muškarcima zna je iz knjiga i bajki.”
„Niko ne može da bude toliko zaštićen”, rekao je Vinterborn hladnim glasom.
„U Vašem svetu ne! Ali na imanju poput Everzbija, to je i te kako moguće.”
Ketlin je zastala. „Po mom mišljenju, previše je rano da se Helen uda za bilo koga,
ali kad to učini... biće joj potreban muž mirnog temperamenta. Neko ko će joj
dozvoliti da se razvija u sopstvenom ritmu.”
„A Vi pretpostavljate da joj ja to neću dopustiti”, kazao joj je, nije je pitao.
„Mislim da ćete Vi naređivati i upravljati svojom suprugom kao što to činite
sa ostalim stvarima u Vašem životu. Ne verujem da biste joj ikada fizički naudili,
ali biste je potčinili svom životnom stilu zbog čega bi bila izrazito nesrećna. Ova
okolina - London, gužve, robna kuća - to toliko nije u skladu sa njenom prirodom,
bila bi kao prisilno presađena orhideja. Plašim se da ne mogu da podržim ideju o
Vašem braku sa Helen.” Duboko je uzdahnula i nastavila: „Verujem da je u
njenom najboljem interesu da se veridba prekine.”
Nastupila je zloslutna tišina.
„Da li je to ono što ona želi?”
„Rekla mi je danas da više nikad ne želi da Vas vidi”
Tokom Ketlininog govora, Vinterborn je gledao u stranu kao da je nije pomno
slušao. Međutim, kada je čuo tu rečenicu, prostrelio ju je pogledom. Možda bi
bilo najbolje da ode odavde što pre, pomislila je. Vinterborn joj je prišao i stao
pored police sa knjigama. „Onda joj recite da je slobodna”, frknuo je. Naslonio je
svoj štap na policu i spustio ruku na stočić pored nje. „Ako je pala u krevet nakon
nekoliko poljubaca, sumnjam da će preživeti prvu bračnu noć sa mnom.”
Ketlin je izdržala njegov pogled ne trepnuvši, znajući da pokušava da je
uplaši. „Vratićemo Vam prsten što je pre moguće.”
„Može da ga zadrži, kao kompenzaciju za uludo utrošeno vreme.” Uplašila se
kad je drugu ruku stavio na policu, i tako je zarobio u ćošku a da je nije ni

~ 236 ~
 Knjige.Club Books
dodirnuo. Gospode, bio je baš visok i krupan. Gotovo Devonove visine, ako ne i
malo viši. Od njegovih širokih ramena nije mogla da vidi ostatak sobe.
Vinterborn je zurio u nju. „Možda mogu da oženim Vas, umesto nje”, a
njegove reči su je šokirale. „I Vi ste plemićke krvi. Rekao bi čovek da ste dama.
A iako ste majušni, delujete mnogo izdržljivije od Helen.”
Zurila je hladno u njega. „Ništa nećete postići ruganjem.”
Nakrivio je glavu fokusirajući se na nju kao soko koji kruži oko vrapca. „Ne
verujete da mislim ozbiljno?”
„Baš me briga da li ste ozbiljni ili ne”, uzvratila mu je. „Mene ne interesuje
ništa što Vi možete da ponudite.”
Vinterborn se nacerio, delujući kao da se istinski zabavlja, ali nije bio nimalo
prijateljski nastrojen. Bio je to čovek čije je prezime prizivalo hladnoću i led... i
sjajno mu je pristajalo.
Kad je počela da uzmiče, brzo ju je blokirao.
Ketlin se zaledila na mestu dok ju je strah obuzimao.
„Nikad ne pretpostavljajte da znate šta neko može da Vam ponudi. Trebalo bi
prvo barem da čujete moju ponudu pre nego što je odbijete.” Vinterborn se nadvio
nad njom sve dok mu lice nije došlo blizu njenog. Zadrhtala je od straha.
„Moja ponuda uključuje brak”, rekao joj je. „Što je mnogo više nego što ćete
ikad dobiti od Trenira.” Oči su mu zadovoljno sijale kad je video njeno
iznenađenje na licu. „Ne, nije mi on ništa rekao. Ali bilo je očigledno u Hempširu.
Uskoro će Vas se zasititi, ako se to već nije desilo. Trenir želi novitete, a s druge
strane, ja želim da idem na mesta gde nisam dobrodošao. Da bi to ostvario, moram
da oženim damu iz visokog društva. Meni nije bitno to što niste devica.”
„Kakva sreća!”, Ketlin nije izdržala da mu ne uzvrati kiselo. „Očigledno je da
sa devicama baš i ne umete.” Čim je to rekla, zažalila je.
Ponovo je ugledala uznemirujući osmeh na njegovom licu. „Pa da, jadna
devica Helen je žrtvovana za dobrobit Everzbi imanja i svih Rejvenelovih.”
Prstom je prelazio preko njenog ramena. „Zar Vi ne biste učinili isto to za njih?
Za nju?”
Pravila se da ne primećuje njegov dodir, mada joj je rame gorelo. „Neću
morati to da učinim. Lord Trenir će se pobrinuti za sve njih.”
„Ali ko će se pobrinuti za Trenira? Moraće neprestano da radi čitavog života
kako bi sprečio da se ta kuća raspadne. Ali s malenim delićem mog bogatstva”,
pucnuo je prstima ispred njenog lica, „svi njegovi dugovi bi nestali. Kuća bi bila
obnovljena, a sva zemlja plodna i zelena. Srećan kraj priče za sve uključene.”
„Osim za ženu koja se uda za Vas”, rekla je Ketlin mračno.
Vinterbornov osmeh je bio izrazito okrutan. „Ima žena koje vole kako se ja
ponašam. U prošlosti sam čak zadovoljio nekoliko finih, plemićkih dama, koje su
se umorile od plemića s mekim rukama.” Prišao joj je još jedan korak, pribijajući

~ 237 ~
 Knjige.Club Books
je uz policu. Glas mu je zvučao pomalo razvratno. „Mogao bih i Vama da
pokažem malo te grubosti.”
Ketlin nije znala šta namerava da joj učini, koliko je daleko spreman da ide
da bi je uplašio.
Nikada neće ni saznati. Pre nego što je mogla da mu odgovori, sa dovratka se
začuo besan glas.
„Skloni se od nje ili ću ti polomiti svaku koščicu u telu.”

~ 238 ~
 Knjige.Club Books

Trideset treće poglavlje

Vinterborn je sklonio ruke s police i šaljivo ih podigao uvis, kao da mu neko

preti pištoljem. Ketlin je odahnula s olakšanjem, zaobišla ga i potrčala ka Devonu.
Ali je zastala kad mu je videla izraz lica.
Pomislila je kako izgleda kao da je na ivici ludila. Oči su mu plamtele od besa,
dok je čvrsto stezao vilicu. Bes, ta ozloglašena kletva Rejvenelovih, počela je da
se probija ispod svih slojeva njegovog vaspitanja i obrazovanja, paleći usput sve
ostatke civilizovanog ponašanja,
„Lorde, mislila sam da si otišao u Hempšir”, kazala je Ketlin, trudeći se da
opusti tenziju.
„I jesam.” Besno ju je prostrelio pogledom. „Malopre sam se vratio.
Bliznakinje su mi rekle da si možda ovde.”
„Smatrala sam da je neophodno da razgovaram sa gospodinom Vinterbornom
o Helen...”
„Trebalo je to meni da prepustiš”, rekao joj je Devon kroz stisnute zube.
„Sama činjenica da si ovde nasamo sa Vinterbornom bi mogla da proizvede
skandal koji bi te progonio do kraja života.”
„To nije bitno.”
Lice mu se smračilo. „Od prvog trenutka kad sam te upoznao, mučila si me, i
sve ostale, puneći nam uši o tome koliko je značajno prikladno se ponašati. I sad
odjednom nije bitno?” Još jednom ju je zlokobno prostrelio pogledom pre nego
što se obratio Vinterbornu. „A ti, prevrtljivo kopile, trebalo je da je pošalješ nazad,
sa vrata! Jedini razlog što vas oboje ne prebijem je što ne znam od koga da
počnem.”
„Počni od mene”, tiho mu je rekao Vinterborn.
Vazduh je ključao od muškog neprijateljstva.
„Kasnije ćemo to rešiti” rekao je Devon osvetoljubivo. „Za sada, vodim nju
kući. Ali mi se kloni s puta jer kad te budem video idući put, smestiću te u prokleti
kovčeg!” Pogledao je Ketlin i glavom joj pokazao ka vratima.
Nije volela da joj neko naređuje šta da radi, kao da je neposlušna pudlica, ali
kad je bio u ovakvom stanju, znala je da je najbolje da ga ne provocira. Nevoljno
je pošla ka vratima.

~ 239 ~
 Knjige.Club Books
„Stanite!” doviknuo je Vinterborn za njima. Prišao je stolu pored prozora i
uzeo nešto. Nije je ranije primetila, to je bila saksija sa orhidejom koju mu je
Helen dala. „Nosite ovu prokletinju sa sobom”, rekao je pružajući saksiju Ketlin.
„Gospode, koliko će mi biti drago da je se otarasim.”

***

Nakon što su Devon i Ketlin otišli, Ris je stajao kraj prozora, dokono
posmatrajući ulicu. Konjima je izbijala para na nozdrve, a ulične svetiljke su
slabom žutom svetlošću obasjavale pešake koji su žurili da se naguraju ispred
izloga robne kuće.
Začuo je Kvinsijeve oštre korake.
Nakon par sekundi, sluga je tiho i prekorno rekao: „Nije bilo potrebe da
uplašite lejdi Trenir”.
Ris se okrenuo da ga mrko pogleda. Ovo je bio prvi put da se Kvinsi usudio
tako otvoreno da mu se obrati. U prošlosti, Ris je davao otkaze vrednijim
saradnicima, za mnogo blaže primedbe.
Međutim, sad je samo prekrstio ruke na grudima i nastavio da gleda na ulicu,
mrzeći ceo svet i sve ljude u njemu. „Da, bilo je potrebe”, rekao je pomalo zlobno.
„Zbog toga se sad osećam bolje.”

***

Iako Devon nije rekao ni reč tokom kratke i sumorne vožnje do kuće
Rejvenelovih, snaga njegove ljutnje kao da je okupirala svaki centimetar prostora
i nabila Ketlin duboko u sedište kočije, a Klara se šćućurila u ćošku trudeći se da
bude nevidljiva.
Dok se kolebala između krivice i bespomoćnog prkosa, Ketlin je pomislila
kako se Devon maločas ponašao kao da ima neka prava na nju, kao da je poseduje,
što nije bio slučaj. Držao se kao da je učinila nešto da njega lično povredi, a ni to
nije bila istina. Čitava ova situacija je njegova krivica - on je bio taj koji je
ohrabrio Vinterborna da se udvara Helen, a izmanipulisao je jadnu devojku da
prihvati veridbu.
Bilo joj je preterano drago kad su stigli i kad je mogla da pobegne iz te kočije.
Istog trena čim je kročila u kuću Rejvenelovih, dočekala ju je zagrobna tišina.
Kasnije će saznati od bliznakinja da je Devon bio toliko ljut kad je otkrio da je
nema, da su se svi članovi domaćinstva hitro sakrili od njega.
Ketlin je spustila saksiju orhideje na sto i čekala da joj Klara uzme kaput i
rukavice. „Molim te, odnesi orhideju u salon na spratu”, promrmljala je sobarici.
„Nakon toga dođi do moje sobe.”

~ 240 ~
 Knjige.Club Books
„Večeras ti ona neće biti potrebna”, dobacio je Devon grubo. Odmahnuo je
glavom devojci da ode.
Pre nego što je Ketlin shvatila šta je rekao, osetila je kako joj se čitavo telo
zateglo od revolta. „Šta si sad rekao?”
Devon je sačekao da se Klara popne uz stepenice, pa progovorio opasno tiho.
„Idi i sačekaj me u mojoj sobi. Pridružiću ti se nakon što popijem piće.”
Ketlinine oči su se širom raširile. „Jesi li potpuno poludeo?”, upitala ga je
glasno.
Da li je stvarno mislio da može da joj naređuje da ga čeka u njegovoj sobi,
kao da je plaćena da ga usluzi? Povući će se u svoje odaje i zaključaće vrata. Ovo
je poštena kuća. Čak se ni Devon ne bi usudio da napravi scenu kojoj će da
prisustvuju sluge, Helen, bliznakinje i...
„Nijedna brava me neće zadržati”, rekao joj je, kao da joj je pročitao misli.
„Ali možeš da pokušaš ako želiš.”
Način na koji je to rekao, nekako usputno ljubazno, naterao ju je da pocrveni.
„Želim da vidim kako je Helen”, rekla je.
„Bliznakinje brinu o njoj.”
Pokušala je još jednom da se izvuče. „Nisam večerala.”
„Nisam ni ja.” Pogledom joj je pokazao ka stepenicama, kao da joj naređuje.
Ketlin je poželela da ga desetkuje nekom otrovnom primedbom, ali joj je um
bio prazan. Kruto je pošla ka stepenicama, ne okrećući se.
Osećala je da je gleda sve dok se nije popela.
Misli su joj neodlučno letele kroz glavu. Možda će se Devon nakon pića
smiriti i ponovo postati onaj stari.
Ili će možda popiti više od jednog pića... više njih... i doći kod nje, isto kao
Teo nekad, rešen da uzme ono što želi.
Nevoljno je krenula ka Devonovoj sobi, zaključujući da će tako biti lakše za
sve, nego da pokušava da ga izbegne glumeći neku farsu. Vukla se sve do
dovratka, ali je ušla unutra i zatvorila vrata za sobom. Koža joj je gorela, a iznutra
joj je bilo ledeno hladno. Soba je bila velika i grandiozna, a pod prekriven
mekanim tepisima. Ogroman porodični krevet je bio još veći od onog u Everzbiju,
sa naslonom koji je išao sve do plafona i masivnim stubovima ukrašenim
rezbarijama koje su se međusobno preklapale. Bogato izvezeni prekrivač, sa
stilizovanim šumskim prizorima, prekrivao je ceo dušek. To je bio krevet stvoren
za produženje vrste Rejvenelovih.
Otišla je da stane kraj ognjišta gde je bila upaljena vatra, ne bi li zgrejala
hladne prste.
Za nekoliko minuta, vrata su se otvorila i ušao je Devon.
Ketlinino srce je počelo toliko snažno da tuče da je osećala kako joj grudni
koš vibrira.
~ 241 ~
 Knjige.Club Books
Ako je piće umirilo Devona, to se na njemu nije videlo. I on je bio crven u
licu. Kretao se previše oprezno, kao da je mislio da će eksplodirati od prikrivenog
besa ako se opusti makar i na tren. Intenzivno i nemo je zurio u Ketlin, i to ju je
nateralo da prva progovori.
„Šta se dogodilo u Hempširu...”, započela je.
„O tome ćemo kasnije.” Skinuo je sako i bacio ga u ćošak sobe sa takvom
nemarnošću od koje bi njegovom slugi potekle suze na oči. „Prvo ćemo
da popričamo o tome kakvo te je ludilo nateralo da se izlažeš večerašnjem riziku.”
„Nisam bila ni u kakvoj opasnosti. Vinterborn me ne bi povredio. On je tvoj
prijatelj.”
„Zar si stvarno toliko naivna?” Izgledao je poluludo od besa dok je skidao
prsluk. Bacio ga je takvom silinom da se čulo kada su dugmad popucala od udarca
o zid. „Otišla si nepozvana u kuću kod muškarca i pričala nasamo s njim. Znaš da
bi većina to smatrala pozivnicom da ti urade Šta god požele. Blagi bože, pa ti se
nisi usudila ni Tea da posetiš dok si mu bila verenica!”
„Uradila sam to zbog Helen.”
„Trebalo je prvo da dođeš kod mene.”
„Mislila sam da me ne bi saslušao, ili se ne bi složio s onim što imam da
kažem.”
„Ja uvek slušam. Ali se ne slažem uvek.” Devon je jednim potezom otkinuo
mašnu sa košulje. „Shvati ovo, Ketlin, nemoj više nikad da si se dovela u takvu
poziciju. Kad sam video Vinterborna kako se nadvija nad tobom, gospode, to
kopile i ne zna koliko sam bio blizu da ga ubijem.”
„Prekini to da radiš!” povikala je. „Izludećeš me! Ponašaš se kao da ti
pripadam, a ne pripadam ti, i nikada neću! Tvoja najgora noćna mora je da
postaneš muž i otac, i zato želiš nekakvu slabašnu vezu koju ja ne želim. Čak i da
sam trudna i da osećaš dužnost da me zaprosiš, i dalje bih te odbila, jer znam da
bi time postao nesrećan isto koliko i ja.”
Devonov intenzitet nije splasnuo, ali se promenio iz besa u nešto drugo. Držao
ju je u naručju i gledao, svojim beskrajno plavim očima.
„Šta ako bih ti rekao da te volim?” nežno ju je upitao.
To pitanje je bilo kao da joj je kolac zabio u srce. Oči su joj se ispunile
suzama. „Ti nisi čovek koji bi to ikad rekao, niti pomislio.”
„Nisam bio takav čovek.” Glas mu je bio smiren i odlučan. „Ali sada jesam.
Pokazala si mi kako to da postanem.”
Narednih pola minuta, jedini zvuk koji se čuo je bilo pucketanje vatre s
ognjišta.
Nije razumela šta govori, niti šta oseća. Ali šta god da je rekao, bila bi luda
da mu ne poveruje.

~ 242 ~
 Knjige.Club Books
„Devone”, napokon je rekla drhtavim glasom, „kad je reč o ljubavi... ni ti ni
ja ne možemo ništa da obećavamo.”
Jedva da je išta videla od izmaglice očaja pred očima, ali je bila svesna da se
on kreće, da je otišao da pokupi sako sa poda, da nešto traži.
Prišao joj je, lagano je uhvatio ispod ruke i poveo ka krevetu. Dušek je bio
toliko visok da je morao da joj stavi ruke oko struka da je podigne na njega.
Spustio joj je nešto u krilo.
„Šta je ovo?” zapitala ga je, zureći u malu drvenu kutiju u svom krilu.
Njegov izraz lica je bio nedokučiv. „Poklon za tebe.”
Njen oštar jezik je opet bio brži od pameti, „Poklon za rastanak?”
Devon se namrštio. „Otvori ga.”
Poslušala ga je i podigla poklopac. Kutija je bila postavljena crvenim plišom.
Sklonila je zaštitnu tkaninu, i otkrila tanani zlatni džepni sat, na dugačkom lancu,
sa delikatno izgraviranim cvećem i lišćem. Stakleni poklopac je otkrivao bele
brojeve i crne kazaljke.
„Pripadao je mojoj majci” začula je Devona kako govori. „To je jedina njena
stvar koju imam. Nikada ga nije nosila.” Ironija je obojila njegov glas. „Vreme
joj nikada nije ništa značilo.”
Ketlin ga je pogledala u očajanju. Otvorila je usta nešto da kaže, ali on joj je
nežno stavio prst na usne.
„Vreme je ono što želim da ti poklonim.” Devon joj je prstima podigao bradu,
primoravši je da ga gleda u oči. „Postoji samo jedan način da ti dokažem da ću te
voleti i biti ti veran do kraja svog života. A to je da te volim i da ti budem veran
dok sam živ. Čak i ako ti mene ne želiš, čak i ako odabereš da ne budeš sa mnom,
ja ti poklanjam sve svoje vreme koje mi je ostalo. Kunem ti se da od ovog trenutka
više nikada neću dodirnuti nijednu drugu ženu, ili dati srce ijednoj osim tebi. I da
moram da čekam sledećih šezdeset godina, ni minut od toga ne bi bio uludo
protraćen... jer bi sve to vreme proveo voleći te.”
Ketlin ga je gledala u čudu, a opasna vrelina je krenula da joj se širi telom,
sve dok nije ugasila suze u njenim očima.
Mazeći joj lice obema rukama, Devon se nagnuo da je poljubi vrelo, ali nežno.
„Sad kad sam ti sve to rekao, nadam se da ćeš razmisliti o tome da se u dogledno
vreme udaš za mene”, prošaputao je. Usledio je još jedan poljubac, spor i
očaravajući. „Jer za tobom žudim, Ketlin, ljubavi moja najdraža. Želim da spavam
s tobom svake noći, i da se pored tebe budim svakog jutra.” Usnama je mazio
njene, sve jače ih pritiskajući, dok ga napokon nije rukama zagrlila oko vrata. „I
želim decu s tobom. I to što pre.”
Bila je to istina, u njegovom glasu, u očima, na usnama - mogla je da je okusi.
Drhtaji čuđenja su prostrujali njenim telom kada je napokon shvatila da se
njegovo srce, u poslednjih nekoliko meseci, zaista promenilo. Postajao je onakav

~ 243 ~
 Knjige.Club Books
muškarac kakav je sudbinski i trebalo da bude... otkrio je svoju pravu ličnost...
muškarac koji je mogao da se obaveže i da bude odgovoran prema svojim
obavezama, a najvažnije od svega, muškarac koji je naučio da voli bez imalo
zadrške.
Šezdeset godina? Takav muškarac ne bi smeo da čeka ni šezdeset sekundi.
Premeštajući lančić po prstima, podigla ga je i prebacila preko svoje glave.
Sjajni zlatni sat joj je sad stajao preko srca. Pogledala ga je očima prepunim suza.
„Volim te, Devone. Da, udaću se za tebe, da, da...”
Privukao ju je ka sebi i poljubio bez uzdržavanja. Nastavio je gladno da je
ljubi dok ju je skidao. Usne su mu bile i vrele i nežne dok joj je ljubio svaki
razgolićeni centimetar kože. Skinuo je sa nje sve osim malog zlatnog sata, koji je
Ketlin insistirala da ne dira.
„Devone, moram nešto da ti priznam”, rekla je bez daha, kad su oboje bili
nagi, a on je ležao pored nje.
„Da?” upitao ju je s usnama na njenom vratu, dok je njegova butina ležala
između njenih nogu.
„Sve do nedavno nisam nikad zaista proveravala svoj kalendar da vidim da li
sam...” Zaustavila se kad joj je nežno zario zube u grlo. „...brojala dane kako bi
to trebalo da se radi. A već sam ti rekla da apsolutno preuzimam svu odgovornost
za...”, njegov jezik se spuštao sve niže, ispod vrata, „...ono što se desilo onog jutra.
Posle doručka. Sećaš se?”
„Sećam se” rekao je ljubeći je sve niže, ka grudima.
Ketlin je morala da ga uhvati za glavu, da bi ga primorala da je pogleda i
obrati pažnju na njene reči. „Devone! Pokušavam da ti kažem da sam te možda
sinoć obmanula...”, progutala je knedlu terajući se da završi rečenicu, „...kad sam
ti rekla da sam dobila mesečnicu.”
Potpuno se umirio. Lice mu je bilo bezizražajno dok je zurio u nju. „Znači,
nisi?”
Odmahnula je blago glavom, a njen uzbuđeni pogled je pokušavao da uhvati
njegov. „Zapravo, prilično mi kasni.”
Jednu ruku je prineo njenom licu, i odmah je osetila da mu se ruka trese.
„Možda si trudna?”, upitao ju je promuklim glasom.
Jedva je smogla snage da progovori. „Zapravo sam prilično sigurna u to.”
Devon je zurio u nju ošamućeno, a lice mu je pocrvenelo.
„Moja predivna, prelepa ljubavi, anđele moj...” Gledao ju je pažljivo,
ljubio najnežnijim poljupcima po telu, blago joj mazeći stomak. „Moj bože! Znači
da je zaista istina, ja sam najsrećniji skot u čitavoj Engleskoj.” Počeo je tiho da se
smeje, a ruke su mu nežno lutale po njoj. „Imam i ja dobre vesti za tebe, ali ne
mogu da se mere s tvojima.”
„Kakve vesti?”, upitala ga je, igrajući se prstima s njegovom kosom.

~ 244 ~
 Knjige.Club Books
Pošao je da joj objasni šta se desilo, kad mu je nešto palo na pamet. Osmeh
mu je izbledeo pred zbunjenim izrazom lica. Premestio se u krevetu da bi mogao
da je gleda u oči, i pitao: „Tvoje stanje će uskoro postati vrlo očigledno. Šta si
nameravala da učiniš? Kada si planirala da mi kažeš?”
Gledala je u njega dok su joj se oči smeškale. „Razmišljala sam o tome da
negde odem... pre nego što saznaš.”
„Da odeš negde?” Izgledao je kao da ga je udario grom. „Da me ostaviš?”
„Nisam još ništa odlučila...” počela je da se pravda.
Prekinulo ju je duboko režanje, koje nije ostavljalo ni mrvu sumnje u to šta
misli o njenoj ideji. Nagnuo se nad njom, vreo od strasti. „Ja bih te pronašao.
Nikad ne bi mogla da pobegneš od mene.”
„Ja i ne želim da...” započela je, i rekla bi i više, ali joj je on zatvorio usta
dubokim, strasnim poljupcem.
Hvatajući je za zglobove, Devon joj je podigao ruke iznad glave. Nakon što
se namestio, ušao je u nju jednim potezom. Njegova težina je probudila strast u
njoj. Dok je ulazio sve dublje, nezaustavljivo, jedva je mogla da diše od zvukova
koji su joj izlazili iz grla, jecaja i nekakvih polureči. Raširila je noge, trudeći se
da ga primi što je dublje moguće.
Bila je njegova, polako ju je posedovao, zaustavljajući se skoro pre svakog
udarca da bi joj dozvolio da mu odgovori. Prsti su im bili ispreplitani, a on ju je
zasipao poljupcima. Uživanje u neprekidnim, ponovljenim talasima strasti odvelo
ju je do neslućenih visina. Izvijala se pokušavajući da sledi njegov ritam.
Pustio joj je ruke i zgrabio je za kukove. Pribio ju je uz krevet, jedva da je
mogla da se pomera. Zajecala je, primajući svaki njegov udar bez mogućnosti da
mu odgovori, sve dok njena unutrašnjost nije počela da pulsira sve jače, kao da
želi da nadoknadi to što se ne pomera.
Ostao je bez daha kada je shvatio da se ona bliži vrhuncu. Podizala se iz sve
snage, toliko jako da je svojim tananim kukovima skoro i njega izdizala. Duboko
je zarežao, ušao u nju i zaustavio se, dok ju je njegova vrelina preplavljivala.
Držala se grčevito za njega, uživajući u svakom trenutku.
Dugo nakon toga, dok su ležali zagrljeni i pričali ošamućeno, Devon je
promrmljao: „Da li ćeš ti sutra da kažeš Helen da više ne mora da se uda za
Vinterborna?”
„Da, ako tako želiš.”
„Odlično! Postoji limit koliko priče o veridbi čovek može da podnese u
jednom danu.” Podigao je zlatni sat sa Ketlininih grudi, i lagano prstom dodirivao
njene grudi na mestu gde je stajao.
Isturila je donju usnu. „I dalje me nisi zaprosio.”
Nije mogao da odoli da joj ne gricne nežno tu donju usnu. „Ali jesam.”
„Mislila sam, po pravilima. Sa prstenom.”

~ 245 ~
 Knjige.Club Books
Sat joj je ponovo pao na grudi, a zlato je klizilo preko tvrdog pupoljka. „Onda
izgleda da sutra moram kod zlatara.” Devon ne nacerio kad je video iščekivanje u
njenim očima. „To te raduje?”
Klimnula je glavom, obgrlivši ga rukama oko vrata. „Volim tvoje poklone”,
priznala je. „Niko mi nikad nije poklanjao tako lepe stvari.”
„Ljubavi moja malena”, promrmljao je Devon, okrznuvši je usnama.
„Obasipaću te blagom svaki dan.” Pustio je sat da joj padne među grudi
i rukom pomazio po obrazu. Šaljivo je dodao: „Pretpostavljam da želiš kompletnu
prosidbu, da kleknem na jedno koleno i sve to?”
Klimnula je glavom, a usne su joj se razvukle u osmeh. „Zato što mnogo
volim kad me nešto moliš.”
Oboje su bili srećni i to im se videlo u očima. „Onda pretpostavljam da smo
stvarno dobar par.” Legao je preko nje i udobno se namestio pre nego što joj je
prošaputao: „Jer ja mnogo volim kad mi ti kažeš da.”

~ 246 ~
 Knjige.Club Books

Epilog

Ponovo bezbedna, pomislila je Helen, lutajući bez cilja po sobama na spratu

u kući Rejvenelovih.
Nakon razgovora koji je jutros vodila sa Ketlin, znala je da bi trebalo da oseća
olakšanje što više nije vezana veridbom sa Risom Vinterbornom. Umesto toga,
osećala se zatečeno i dezorijentisano.
Izgleda da ni Ketlin ni Devon nisu pomislili da je na njoj da odluči šta želi da
učini sa njim. Razumela je da su sve to odlučili zato što je vole i brinu za nju. Ali
ipak...
Osetila se kao da je guše, isto kao što je to činio i njen verenik.
„Kad sam rekla da više nikad ne želim da vidim gospodina Vinterborna, tako
sam se osećala u tom trenutku”, morala je tužno da kaže Ketlin da bi je razumela.
„Glava me je strašno bolela, i bila sam potpuno zbunjena. Ali nisam mislila da
zaista nikada više ne želim da ga vidim.”
Ketlin je bila toliko dobro raspoložena da nije primetila šta joj Helen
objašnjava. „Pa to je urađeno, i sve se vratilo u normalu, kao što je i trebalo da
bude. Možeš sad da skineš taj omraženi prsten i odmah ćemo mu ga vratiti nazad.”
Helen ipak još uvek nije skinula prsten. Bacila je pogled na svoju levu ruku,
gledajući ogroman dijamant kako hvata svetlost sa prozora u predvorju. Zaista joj
se nije dopadala ta velika, vulgarna stvar. Bio je previše težak i stalno je klizio sa
jedne strane na drugu. Zbog toga joj je bilo jako teško da radi bilo šta.
Njena veridba je okončana, a nju niko nije pitao šta ona želi.
Čak ni Vinterborn!
I sad bi sve trebalo da bude kao pre. Sad neće biti ničega da je plaši niti
izaziva. Nema tamnookog udvarača koji je od nje želeo stvari koje nije umela da
mu dâ. Ali ona nije osećala olakšanje kakvo je trebalo da oseća. Stezanje u njenim
grudima je bilo gore nego ikad pre.
Što je više razmišljala o poslednjem susretu s Vinterbornom.... O njegovim
nestrpljivim, zahtevnim poljupcima, gorkim rečima... to je više mislila da je
trebalo da popričaju o tome što se desilo.
Ona bi bar volela da pokuša.
Ali verovatno je ovako bilo najbolje.

~ 247 ~
 Knjige.Club Books
Ona i Vinterborn nisu uspevali da se usaglase. On je nju plašio, a ona je bila
sigurna da mu je dosadna. Zapravo, nije znala kako će uopšte da se snađe u ovom
svetu. Samo... volela je zvuk njegovog glasa, i način na koji ju je gledao. I taj
osećaj, da je na pragu nečega novog, zastrašujućeg, predivnog i opasnog... to će
joj nedostajati. Brinula se da mu je povredila ponos. Možda se i on oseća
izgubljeno i usamljeno, kao i ona.
Dok je koračala po sobi nervozno, Helen je bacila pogled na predmet na stolu
pored prozora. Oči su joj se širom raširile kad je shvatila da je to plava vanda koju
mu je ona dala. Orhideja koju nije želeo, ali ju je ipak uzeo. Sada ju je vratio
nazad.
Helen je pojurila ka orhideji pitajući se u kakvom je stanju.
Slabi sunčevi zraci su pali na sto igrajući se oko plavih latica. Uzbuđenje u
njoj je raslo kada je ugledala sjajne pupoljke. Široko lišće je bilo čisto i sjajno, a
korenje, vidljivo ispod glinenih parčića koji su ukrašavali unutrašnjost saksije,
bilo je pažljivo podsečeno i vlažno.
Plava vanda se nije osušila dok ju je Vinterborn pazio... ona je napredovala.
Helen se nadvila iznad orhideje dodirujući je nežno prstom. Odmahujući
glavom od čuđenja, osetila je kako ju je nešto zasvrbelo na bradi. Nije shvatila da
je to suza sve dok jedna nije pala na lišće orhideje.
„Oh, gospodine Vinterborne”, prošaputala je i podigla ruku da obriše vlažan
obraz. „Rise, ovo je bila greška.”

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

~ 248 ~