UNIVERZITET U NIŠU

FILOZOFSKI FAKULTET
DEPARTMAN ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD
PREDMET: ISTORIJA ETIKE II

Sartrovo shvatanje slobode i izbora

Mentor: Student:
Bojan Blagojević Merien Destani 435

Niš, februar 2018.

 Ovaj rad predstavlja pokušaj analize Sartrove etike, tačnije pojmova sloboda i izbor. Na samom
početku ukratko ćemo objasniti pojedine pojmove koje Sartr koristi kada govori o etici, a zatim preći na
ono glavno.
Kako bi uopšte shvatili Sartrovu filozofiju, bitno je objasniti razliku između bića po sebi i bića za
sebe. Iako su ovi termini preuzeti od Hegela (biće za sebe I biće po sebi označavaju subjekt I objekt u
ontološkom I gnoseološkom smislu), oni su za Sartra fenomenološki vezani za pojave, doživljaje, našu
svest. Biće po sebi je nešto što je sadržano u svojoj punoći, celini, ono je masivno, sebi identično. Ono
nije rezultat božijeg stvaranja ni iz čega, ono nije ni mogućnost ni nemogućnost 1, ono uvek jeste ono
što jeste. Sa druge strane, biće za sebe doživljava sebe kao prazninu u toj punoći, ono se suprotstavlja
biću po sebi, negira ga. Ono je, za razliku od bića po sebi, nedovršeno, ono tek treba da se ostvari u
budućnosti, zato je biće za sebe I sloboda. Ukratko, biće za sebe predstavlja svest, dok je biće po sebi
objekat.
Čovek je, tako, nedefisan, on je na samom početku ništa. Njega ne određuje bog ili nekakva
kosmička sila, njega određuje njegov projekat, ono što on načini od sebe. “Čovek je ponajpre projekat
koji sebe subjektivno živi umjesto da bude mahovina, gnjiloća ili cvjetača; ništa ne egzistira prije tog
projekta; ništa nije na inteligibilnom nebu, i čovjek će ponajpre biti ono što je projektovao da bude.” 2
Upravo zato što čovek sam odlučuje šta će postati, on je osuđen na odgovornost. Međutim, čovek nije
odgovoran samo za sebe već i za druge ljude. Šta bi to značilo? Recimo, kada biram da studiram i da
završim fakultet, ja ne obavezujem na to samo sebe već sve druge studente - kada biram sebe, ja biram
sve ljude. Na taj način postajem odgovorna za sebe i za sve druge. U tom momentu kada donesem
odluku i postanem odgovorna, ja stupam u stanje teskobe (mučnine), napuštenosti i očaja. 3 Prvo,
teskoba zato što moram da donesem odluku koja se ne odnosi samo na mene, napuštenost zato što
biram sama, ne postoji neko/ nešto (opšti moral) koji će mi govoriti da li biram dobro, i očaj zato što ne
mogu da kontrolišem stvari oko sebe, zato što je sve nepredvidivo, budućnost je nepredvidiva. Ipak,
ovo stanje pozitivno utiče na čoveka jer ga nagoni da dela, ono je uslov ili deo akcije. Po Sartru, akcija
je intencionalna4 – neko ko slučajno baci času na pod, nije intencionalno delao ali neko ko ima zadatak
da napiše knjigu i to i uradi, jeste intencionalno delao i ostvario svoj plan. Takođe, da bi započeli akciju,
nužno je da uvidimo nedostatak trenutne situacije (ili poricanje kako to Sartr naziva). Recimo, ja mogu

1 Vuko, Pavičević, Osnovi etike, Kultura, Beograd, 1967, str. 379.

2 Sartr, Ž.P., Filozofski spisi, Nolit, Beograd, 1965, str. 23.
3 Isto, str. 265.
4 Kasim, Prohić, Hrestomatija etičkih tekstova, Oour izdavačka djelatnost, Sarajevo, 1978, str. 153.
intencionalno delovati da na terasi postavim stolice za sedenje jedino ako uvidim da ih trenutno nema
i da je to potrebno. Uz to, akciji prethodi koncepcija – koncepcija stolica za sedenje. Dalje, tu je i motiv
akcije. Sartr smatra da stvari i stanja po sebi mogu da utiču na nas ali tek kada ih dovodimo u vezu sa
nekim našim projektom, onda se ono faktički dato pretvara u motiv akcije. Recimo, čekić obično služi
za ukucavanje eksera ali, ukoliko želimo da jedemo orahe(naš projekat), nam može poslužiti i za
razbijanje oraha. Fizički, dati objekti, dakle, ne utiču na naše delanje već naši projekti određuju kako
ćemo ono faktički dato da koristimo.

Pitanje izbora
Po Sartru, opšti moral ne postoji ali to ne znači da ne možemo da biramo. Zapravo mi uvek
biramo, čak i kada ne biramo, samo što smo napušteni dok to činimo, sami odlučujemo i sami snosimo
odgovornost. Tako imamo poznati primer sa mladićem 5 koji mora da bira između toga da ili ide u
vojsku ili da ostane da živi sa majkom. Tu imamo dve različite akcije i dva različita morala. Jedna akcija
se odnosi prema samo jednom individuumu (majka), dok se druga odnosi na širu celinu (vojska). Jedan
moral je moral simpatije dok je drugi širi moral. Ukoliko se mladić odredi za moral simpatije (što znači
ostati sa majkom), on će zanemariti patriotsku dužnost, a ukoliko se odredi za širi moral (što znači da
ide u vojsku), iskoristiće majku kao sredstvo, i možda čak poginuti u ratu pa time otežati majčino
stanje. Ako mladić pokuša da nađe neko rešenje u, recimo, Kantovskom moralu, on će naići na
problem. Naime, Kantovski moral zapoveda da nikada ne postupamo sa ljudima kao sa sredstvom
nego kao sa svrhom. To znači sledeće – ako mladić ostane sa majkom, on će sa njom postupati kao sa
svrhom ali šta je sa njegovim drugovima koji se bore? Zar to ne znači da će mladić postupiti sa njima
kao sa sredstvom? A šta je sa hrišćanskim moralom? Da li mladić treba da ljubi svoje drugove ili svoju
majku? Šta pre činiti? Očigledno nam ovo govori da nema nikakve garancije u opštim moralnim
zakonima. Zato “čovek mora sam da izabere, zapravo da pronađe rešenje, da pronađe čoveka u
moralnom smislu.”6 Da li je izbor valjan ili ne, možemo znati samo na osnovu toga da li biramo u ime
slobode.
Po Sartru, pored reflektovanog izbora, postoji i prvobitan, spontan izbor, kao i prvobitan
projekt. Kako bi razjasnili, pozvaćemo se na Sartrov primer – pretpostavimo da smo pošli u šetnju sa
drugovima, i da posle izvesnog vremena osećamo umor i stajemo. Iako su naši drugovi takođe umorni,

5 Sartr, Ž. P., Filozofski spisi, Nolit, Beograd, 1965, str. 268.

6 Vuko, Pavičević, Osnovi etike, Kultura, Beograd, 1967, str. 390.
oni ipak ne staju i prekidaju izlet kao ja. Neki bi mogli reći da sam ja nežnija od njih, zbog svoje
konstitucije. Međutim, Sartr se sa ovim ne slaže. On smatra da ta ,,nežnost” nije nešto faktički dato već
nešto što se nalazi u mom prvobitno projektu, kao što otpornost mojih drugova prema umoru ima
koren u nekom njihovom projektu. “Naime, neko od njih izjavljuje voli umor, jer tek kroz njega on
doživljava i otkriva prirodu sveta koji ga okružuje, tek ga brujanje u ušima i sunčanje potiljka dovode
u istinski kontakt sa suncem.”7 Sa druge strane, to što ne podnosim umor ukazuje na jedan drugi
provbitni projekat i provbitni izbor, na to da ne verujem sopstvenom telu, da ne želim da se mučim –
da ga upotrebljavam. Na pitanje da li donosimo ove prvobitne projekte i prvobitne izbore svesno, Sartr
odgovara potvrdno.

Pitanje slobode
Sartr zastupa apsolutni indeterminizam, shvatanje da je čovek apsolutno i neograničeno
slobodan. Mi smo bačeni u svet i u njemu je sve slučajno. Ne postoji bog, svet ideja ili ljudska priroda
koja bi determinisala čoveka, te je on apsolutno slobodan, čak on je osuđen na slobodu. Čovek ne
može biti jednim delom slobodan a drugim neslobodan, on je uvek i sav slobodan ili nije uopšte. Uz to,
naša sloboda zavisi od slobode drugih, kao što njihova sloboda zavisi od naše. Naravno, kada kažemo
da naša sloboda zavisi od drugih ne mislimo da smo zatvorenici ili neslobodni u opštem smislu. Ovde
se misli na naše angažovanje koje podrazumeva da želeći svoju slobodu, ja želim i slobodu drugih.
Međutim, Sartr smatra da je poštovanje slobode drugog čoveka nemoguće. Ukoliko uzmemo u obzir
Sartrovo shvatanje ljudskih odnosa, ovakva teza nije nimalo iznenađujuća. Drugi (druga svest)
predstavlja za mene nešto što nikada neću u potpunosti shvatiti, saznati i kad god zakoračim u sferu
drugog, nastaju konflikti. Čak, drugi krade moju ličnost, moju egzistenciju, on je granica moje slobode. 8
I bilo kakav čin tolerancije ne može poslužiti kao rešenje za poštovanje slobode drugog jer bi to značilo,
ničeanski rečeno, oduzeti drugome hrabrost, otpor, samopoštovanje koje on može razviti u svetu
netolerancije. Za Sartra, definisati slobodu nije moguće s obzirom na to da sloboda nema suštinu.
Kažemo da nema suštinu jer mi ne možemo definisati slobodu koju svi delimo, imamo već samo našu,
kao što ne možemo govoriti o svesti drugoga već samo o našoj svesti. “Ja sam, u stvari, postojeće, koje
uči svoju slobodu kroz svoje čine; ali ja sam i postojeće čija se jedinstvena i individualna egzistencija
temporalizira kao sloboda. Kao takav, ja sam nužno svesto (o) slobodi, pošto ništa u svesti ne postoji
7 Isto, str. 386.
8 Isto, str. 391.
sem ne-tetske svesti o postojanju.” 9 Dakle, sloboda je nešto što se nalazi u našem biću, ona je vezana
za nas kao materija, ona nije data od strane prirode. I njena jedina granica može biti ona sama, zbog
čega Sartr kaže da smo osuđeni na slobodu, da ne možemo prestati da budemo slobodni. Bilo kakav
pokušaj shvatanja bića po sebi jeste odbacivanje slobode. Čovek nije dovršen, gotov kao biće po sebi,
on je konstantno u promeni, stvaranju i zato je slobodan. Na neki način, čovek je i ništavilo jer je uvek
odvojen od onoga što je bilo i od onoga što će biti, on je u stalnom procesu stvaranja. I baš zato što
sloboda tera čoveka na konstantno dešavanje(da nikad ne bude), ona jeste ništavilo.
Vratimo se sada na početak, tačnije na deo da čovek nije samo jednim delom slobodan, već je
to u potpunosti. Sartr ne smatra, poput Kanta, da su slobodne radnje one koje su vršene na osnovu
nekog prethodnog razmišljanja. Za Sartra sloboda je aktivnost, činjenje, delanje. Tako su i radnje koje
su počinjene iz strasti, slobodne jer podrazumevaju neku intenciju i odnose se na nešto što tek treba
da bude. Zato čovek nije slobodan samo racionalnom stranom, ona koja podrazumeva samorefleksiju,
razmišljanje itd. Naša sloboda se odnosi i na naše strasti, našu volju, te smo u potpunosti slobodni.

Loša vera
Kako bi objasnio izraz ,,loša vera”, Sartr koristi primer konobara koji ubeđuje sebe da je njegov
posao njegova sudbina, zvanje. On govori sebi da nema drugog izbora, da mora to da radi kako bi
zaradio novac. Međutim, to nije istina, kaže Sartr. Mi smo slobodni, slobodni da napustimo posao koji
radimo, da živimo na pustom ostrvu ukoliko to hoćemo itd. Slobodni smo, dakle, da biramo. Svakako,
to može biti zastrašujuće jer moramo priznati sebi da smo do sada gubili vreme i da je to naša krivica. I
upravo zato što je to teško, mi potiskujemo taj uvid i nastavljamo da ubeđujemo sebe da je ispravno to
što činimo. Time zatvaramo druge opcije koje su bolje za naš život. Lošom verom, po Sartru,
zanemarujemo činjenicu da nas posao, profesori, roditelji ne određuju, da ono što smo trenutno nije
ono što jedino možemo biti. Ista situacija je i sa čovekom koji nije zadovoljan svojom okolinom, ali
nastavlja da ubeđuje sebe u to da bolje ne može da bude i da je odlazak u inostranstvo čista glupost.
Sartr lošu veru koristi kako bi pokazao da time samo odbacujemo slobodu, činjenicu da smo zapravo
slobodni.

9 Kasim, Prohić, Hrestomatija etičkih tekstova, Oour izdavačka djelatnost, Sarajevo, 1978, str. 160.
Da li Sartrova etika zagovara pesimizam?
Ako, po Sartru, ljudski odnosi nužno povlače za sobom konflikte i ako je nemoguće poštovati
slobodu drugog, možemo doći do zaključka da je, u etičkom smislu, najbolje prosto ne raditi ništa.
Međutim, Sartr se sa ovim ne slaže. On, zapravo, smatra da je njegova etika jako optimistična jer
poziva na akciju. Pre svega, njegova etika vrednuje čoveka samog jer on rukovodi svojom sudbinom, on
odlučuje i on je uvek slobodan. Ona ( Sartrova etika) traži od čoveka da se angažuje, da dela, jer ga
akcija i čini čovekom, kroz nju on se usavršava, dopunjuje, menja. Takođe akcija mora imati neki
smisao koji je vredan jer bi u suprotnom pozivanje na akciju bilo besmisleno. Tako Sartr zagovara etiku
akcije i angažovanja.10 Zatim, iako Sartr kaže da ne postoji neki opšti moral ili ljudska priroda na koju
bismo se oslonili, on se poziva na univerzalnost – na to da svako naše delanje ima univerzalno
značenje, da kada biramo biramo za sve. “Opstoji univerzalnost svakog projekta u tom smislu što je
svaki projekat shvatljiv za svakog čoveka. “11 Sartrova etika uvažava i drugog jer mi, kao individua, ne
možemo biti ni loši ni dobri ukoliko nema drugog koji bi nas priznao kao takve. Na taj način naša
egzistencija zavisi od drugog kao i,setimo se, naša sloboda. Pored toga, Sartr smatra da moral i
umetnost imaju nešto zajedničko – stvaranje. Kao što umetnik stvara umetničko delo, i radi to bez
pravila o tome kakvo ono treba da bude, tako isto i čovek stvara moral kroz svoje izbore. Iako ne
postoji pravilo, znak za to da li je izabrao dobro, on mora da izabere neki moral. I jedino kroz takvo
delanje, angažovanje, čovek afirmiše sebe.
Mada Sartr ne piše o tome, Vuko Pavičević smatra da se može napraviti vrednosna razlika
između slobodnih radnji koje su počinjene iz strasti, emocija i slobodnih radnji koje su počinjene
svesno, na osnovu prethodnog razmišljanja, samorefleksije. Prednost bi, po njemu, trebalo dati
slobodnim svesnim, racionalnim radnjama. To bi značilo sledeće: recimo, trebalo bi da primim vakcinu
protiv retke, opasne bolesti. Imam dva izbora – ili da ostanem kući pošto se jako plašim vakcina, i da se
nadam da neću dobiti tu retku bolest, ili da odem do bolnice, suočim se sa svojim strahom, primim
vakcinu i osiguram sebe od bolesti. Ukoliko odaberem prvu opciju, ja bežim od opasnosti (primanje
vakcine), delam iz straha, ne vladam situacijom već samo reagujem na nju. A ukoliko odaberem drugu
opciju, ja vladam situacijom, rešavam opasnost, ne dopuštam da me strah kontorliše već delam kao
samostalni, aktivni agent. Upravo zato Pavičević smatra da su slobodne svesne radnje vrednije od
slobodnih emotivnih radnji. Moguće je da bi Sartr ovo potvrdio, mada, njegov cilj nije bio da pokaže

10 Sartr, Ž. P., Filozofski spisi, Nolit, Beograd, 1965, str. 275.

11 Isto, str. 277.
koja je radnja vrednija već više to da je svaka radnja (nebitno da li je voljna ili emotivna) slobodna
radnja. Bez obzira da li ću ostati kući ili primiti vakcinu, ja slobodno biram u oba slučaja. Ono što
Pavičević sledeće kritikuje jeste prvobitni izbor, koji bi predstavljao neke naše opšte stavove prema
svetu. Po Sartru, te stavove smo slobodno odabrali, međutim Pavičević smatra da je to pogrešno. On
ovde daje više psihološku kritiku, govoreći kako za te prvobitne stavove nismo sami odgovorni jer su
razni faktori, recimo doživljaji iz ranog detinjstva, mogli da utiču na naše stavove koje smo kasnije
formirali. Isto tako, ne možemo reći da smo u potpunosti nezavisni od objektivnih uslova, situacije u
kojoj se nalazimo(po Sartru u tome se naša sloboda ogleda). I zaista, stvar jeste takva, mi jesmo
slobodna bića ali na naše projekte i izbore itekako mogu uticati spoljašnji uslovi, objekti, stanja. Čak,
Pavičević daje jednu zanimljivu odbranu determinizma. Naravno, ovim se ne poništava značaj
Sartrovog indeterminizma. Naime, determinizam nije shvatanje koje u potpunosti poriče našu moć
ličnosti da utičemo na objektivne stvari. Determinizam ne obezvrednjuje čovekovu racionalnost već
više teži ka tome da utvrdi koliko objekti mogu uticati na nas. 12
Iako Sartrova etika ima nekih slabosti, ona ipak može da nam ponudi nešto konkretno, stvarno.
Ona nas poziva na angažovanje, odgovornost i slobodu. Sartrova etika nam daje dostojanstvo I
omogućava da se putem nje ostvarimo kao čovek. Da li ćemo biti loši ili dobri zavisi od nas samih, a
bilo kakvo pozivanje na božansku silu, okolinu ili situaciju je izgovor.

12 Vuko, Pavičević, Osnovi etike, Kultura, Beograd, 1967, str. 398.

Literatura
1. Vuko Pavičević, Osnovi etike, Kultura, Beograd, 1967.
2. Kasim Prohić, Hrestomatija etičkih tekstova, Oour izdavačka djelatnost, Sarajevo, 1978.
3. Sartr Žan Pol, Filozofski spisi, Nolit, Beograd, 1965.