Атом - Википедија

Атом — Википедија https://sr.wikipedia.
org/wiki/Атом
Атом
Атом је најмања јединица материје која
дефинише хемијске елементе. Материја у чврстом, Атом хелијума
течном, гасовитом стању, или у облику плазме се
састоји од неутралних или јонизованих атома.
Атоми су веома мали: величина атома се мери у
пикометрима — билионитим деловима (10−12)
метра.[1] Сваки атом се састоји од језгра и једног
или више електрона који круже око нуклеуса.
Нуклеус се састоји од једног или више протона и
типично сличног броја неутрона (водоник-1 нема
неутрона). Протони и неутрони се називају
нуклеонима. Преко 99,94% атомске масе је у
језгру.[2] Протони имају позитивно електрично
наелектрисање, електрони имају негативно
електрично наелектрисање, а неутрони нису
наелектрисани. Ако је број протона и електрона
једнак, тај атом је електрично неутралан. Ако атом
има вишак или мањак електрона у односу на
протоне, онда он има свеукупно позитивно или
Илустрација атома хелијума. Приказан је нуклеус
негативно наелектрисање, и назива се јон. (љубичасто) и дистрибуција електронског облака (црно).
Нуклеус (горе десно) у хелијуму-4 је у реалности сферно
Електроне атома привлаче протони атомског симетричан и блиско је сличан електронском облаку, мада
код компликованијих нуклеуса то није случај. Црна лиња
нуклеуса посредством електромагнетне силе. представља један ангстрем (10−10 m или 100 pm).
Протони и неутрони у нуклеусу се међусобно
привлаче дејством различитих сила, нуклеарних Класификација
сила, које су обично јаче од електромагнетне силе Најмања подела хемијског елемента
међусобног одбијања позитивно наелектрисаних
протона. Под одређеним околностима одбијајућа Својства
електромагнетна сила постаје јача од нуклеарне
1,67 × 10−27 do
силе, и нуклеони могу да буду избачени из језгра, Масени опсег:
4,52 × 10−25 kg
остављајући иза себе различити елемент: Електрично нула (неутрално), или
нуклеарно распадање доводи до нуклеарне наелектрисање: јонско наелектрисање
трансмутације. Опсег дијаметра: 62 pm (He) до 520 pm (Cs)
Електрони и компактни
Број протона у језгру дефинише којем хемијском Компоненте: нуклеус протона и
елементу атом припада: на пример, сви атоми неутрона
бакра садрже 29 протона. Број неутрона
дефинише изотоп елемента.[3] Број електрона
утиче на магнетна својства атома. Атоми се могу везати за један или више других атома путем
хемијских веза чиме се формирају хемијска једињења као што су молекули. Способност атома
да се асоцира и дисоцира је одговорна за већину физичких промена приметних у природи, и
тема је науке хемије.
Нису све масе у свемиру састављене од атома. Тамна материја се састоји од не само материје,
1 од 12 7.4.2021. 18:56
Атом — Википедија https://sr.wikipedia.org/wiki/Атом
већ и од честица које су тренутно непознатог типа. Такође, класична Њутнова физика не
објашњава многе од особина и понашања атома и субатомских честица: поље квантне механике
је развијено ради тога.
Садржај
Структура
Субатомске честице
Нуклеус
Електронски облак
Историја
Модели атома
Етимологија
Референце
Литература
Спољашње везе
Структура
Атом је стабилна електро-неутрална композиција језгра и електронског омотача.
Састоји се од језгра и електронског омотача. Језгро садржи позитивно наелектрисане

протоне и ненаелектрисане неутроне, а електронски облак је изграђен од негативно
наелектрисаних електрона. Електрони су распоређени у љускама односно орбиталама. Нису
све орбитале једнако велике. У орбиталама ближим језгру стане мањи број електрона, а у оним
даљим од језгра стане већи број електрона. Својство атома да попуни посљедњу (најудаљенију)
орбиталу назива се афинитет према електрону.
Протони и неутрони имају подједнаку масу, те су око 2000 пута тежи од електрона чију масу
занемарујемо, па због тога језгро чини 99,95 %[4] масе атома. Маса електрона ме, маса протона
мп и маса неутрона мн су фундаменталне константе, и могу се пронаћи у периодном систему
елемената. Теже честице (протони и неутрони) лоцирани су у атомском језгру (нуклеусу),
електрони заузимају много већу запремину око језгра (електронски облак).
Језгро је дефинисано:
Атомским, протонским или редним бројем Z = број протона = број електрона, или Z = N(p)
= N(e)
Масеним или нуклеонским бројем A = број протона + број неутрона, или A = N(p) + N(n)
Субатомске честице
Мада је реч атом оригинално означавала честице које се не могу поделити у мање честице, у
2 од 12 7.4.2021. 18:56
модерној научној употреби атом се састоји од разних субатомских честица. Конституентне

честице атома су електрон, протон и неутрон; сва три су фермиони. Атом водоника нема
неутрона, док хидронски јон нема електрона.
Електрон је далеко најмање масивна честица међу овим честицама, 9,11 × 10−31 kg са
негативним електричним наелектрисањем и величином која је сувише мала да би се могла
измерити доступним техникама.[5] Он је најлакша честица. Под нормалним околностима,
електрони су везани за позитивно наелектрисане једра путем привлачења супротно
наелектрисаних набоја. Ако атом има више или мање електрона од свог атомског броја, онда он
постаје респективно негативно или позитивно наелектрисан; наелектрисани атом се зове јон.
Електрони су познати од касног 19-тог века, углавном захваљујући раду Томсона; погледајте
историју субатомске физике за детаље.
Протони имају позитивно наелектрисање и масу која је 1.836 пута већа од електрона,
1,6726 × 10−27 kg. Број протона у атому се назива атомским бројем. Ернест Рутхерфорд (1919) је
уочио да кад се азот бомбардује алфа-честицама долази до избацивања језгра водоника. До
1920. он је усвојио да је језгро водоника засебна честица унутар атома и дао му је име протон.
Неутрони немају електрично наелектрисање и имају слободну масу која је 1.839 пута већа од
масе електрона,[6] ili 1,6929 × 10−27 kg, те су најтежа од три конституентне честице, мада њихова
маса може да буде редукована дејством нуклеарне енергије везивања. Неутрони и протони
(колективно познати као нуклеони) имају сличне димензије реда величине 2,5 × 10−15 m, мада
'површина' тих честица није јасно дефинисана.[7] Неутрон је открио енглески физичар Џејмс
Чедвик 1932. године.
У физичком стандардном моделу, електрони су истинске елементарне честице без унутрашње

структуре. Протони и неутрони су композитне честице које се састоје од елементарних честица
званих кваркови. Постоји два типа кваркова у атомима, сваки од којих има фракционо
електрично наелектрисање. Протони се састоје од два горња кварка (сваки са наелектрисањем
од +²⁄₃) и једног доњег кварка (са наелектрисањем од −¹⁄₃). Неутрони се састоје од једног
горњег кварка и два доња кварка. Та разлика узрокује разлику у маси и наелектрисању између
две честице.[8][9]
Кваркови се одржавају заједно дејством јаке интеракције (или јаке силе), која је посредована
глуонима. Протони и неутрони се одржавају заједно у језгру дејством нуклеарне силе, која је
остатак јаке силе који има донекле различите опсеге - својства (видите чланак о нуклеарној
сили за додатне информације). Глуон је члан фамилије баждарних бозона, који су елементарне
честице које посредују физичке силе.[8][9]
Нуклеус
Сви везани протони и неутрони у атому сачињавају сићушно атомско језгро, и колективно се
3
називају нуклеонима. Радијус нуклеуса је апроксимативно једнак 1,07 √ A fm, где је A тотални
број нуклеона.[10] То је знатно мање од пречника атома, који је реда величине 105 fm. Нуклеони
су везани заједно атрактивним потенцијалом кратког распона званим резидуална јака сила. На
растојањима мањим од 2,5 fm та сила је далеко јача од електростатичке силе која узрокује
међусобно одбијање позитивно наелектрисаних протона.[11]
Атоми истог елемента имају исти број протона, који се назива атомским бројем. Унутар једног
3 од 12 7.4.2021. 18:56
елемента, број неутрона може да варира,

одређујући изотопе тог елемента. Тотални
број протона и неутрона одређује нуклид.
Број неутрона релативно на број протона
одређује стабилност језгра. Поједини
изотопи подлежу радиоактивном
распаду. [12]
Протон, електрон, и неутрон се класификују

као фермиони. Фермиони подлежу
Паулијевом принципу искључења који
налаже да идентични фермиони, као што су
вишеструки протони, не могу да имају исто
квантно стање у исто време. Стога сваки Енергија везивања који нуклеон треба да превлада да
протон у нуклеусу мора да има квантно би изашао из језгра, за различите изотопе
стање које је различито од свих других
протона, а исто правило важи и за све
неутроне у нуклеусу и све електроне у електронском облаку. Међутим, протон и неутрон могу
да имају исто квантно стање.[13]
Код атома са ниским атомским бројевима, нуклеус који има више неутрона него протона има
тенденцију заузимања нижег енергетског стања путем радиоактивног распада тако да се однос
неутрона и протона приближава јединици. Са повећањем атомског броја већи удео неутрона је
неопходан да би се умањило међусобно одбијање протона. Стога се не јављају стабилна језгра
са једнаким бројем протона и неутрона изнад атомског броја Z = 20 (калцијум) и са повећањем
атомског броја однос неутрона и протона стабилних изотопа се повећава. [13] Стабилни изотоп
са највишим односом протона и неутрона је олово-208 (око 1,5).
Број протона и неутрона у атомском језгру се може променити, мада су за то потребне велике
енергије због дејстава јаке силе. Нуклеарна фузија се одвија кад се вишеструке атомске честице
споје и формирају теже језгро, на пример путем енергетске колизије два нуклеуса. У језгру
Сунца протонима су потребне енергије од 3–10 KeV да би се превазишло њихово природно
одбијање — Кулонова баријера — и да би се спојили у заједничко језгро.[14] Нуклеарна фисија је
супротни процес, који узрокује цепање језгра у два мања језгра — обично путем радиоактивног
распада. Језгра се исто тако могу модификовати путем бомбардовања субатомским честицама
високе енергије или фотонима. Ако се тиме промени број протона у језгру, атом прелази у
различити хемијски елемент.[15][16]
Ако је маса језгра након реакције фузије мања од суме маса засебних честица, онда разлика
између тих вредности може да буде емитована као вид употребљиве енергије (као што су гама
зраци, или кинетичка енергија бета честица), у складу са Ајнштајновом формулом
еквиваленције масе и енергије, E = mc2, где је м губитак масе, а ц је брзина светлости. Тај
дефицит је део енергије везивања новог језгра, и представља неповратни губитак енергије који
узрокује да спојена језгра остану заједно у стању коме је неопходна та енергију да би дошло до
раздвајања.[17]
Фузија два језгра којом се формира веће језгро са мањим атомским бројевима од гвожђа и
никла — тотал број нуклеона од око 60 — је обично егзотермни процес у коме се отпушта више
енергије него што је потребно за спајање.[18] Тај процес отпуштања енергије чини нуклеарну
фузију у звездама само одрживом реакцијом. За тежа језгра, енергија везивања по нуклеону у
4 од 12 7.4.2021. 18:56
језгру почиње да опада. Консеквентно, фузиони процеси

којима се формирају језгра са атомским бројем већим од око
26, и атомским масама већим од око 60, су ендотермни
процеси. Та масивнија језгра не подлежу фузији при којој се
отпушта енергија тако да се може одржати хидростатичка
равнотежа звезде.[13]
Електронски облак
Електроне у атому привлаче протони у језгру дејством

електромагнетске силе. Та сила везује електроне унутар
електростатичке јаме потенцијала која окружује мало језгро,
што значи да је спољашњи извор енергије неопходан да би се
одвојили електрони. Што је електрон ближе језгру, то је већа Илустрација процеса нуклеарне
сила привлачења. Отуда је електронима везаним у близини фузије којим се формира
центра јаме потенцијала потребно више енергије да се одвоје деутеријумско језгро, које се
од оних на већим растојањима. састоји од протона и неутрона, из
два протона. Позитрон (e+) —
Електрони, попут других честица, имају двојна својства електрон антиматерије — се
честица и таласа. Електронски облак је регион унутар јаме емитује заједно са електронским
потенцијала, при чему сваки електрон формира тип неутрином.
тродимензионог стајаћег таласа — форме таласа који се не
покреће релативно на
језгро. Такво понашање се
дефинише као атомска
орбитала, математичка
функција која описује
Таласне функције првих пет вероватноћу да ће електрон
атомских орбитала. Свака од три боравити на датој локацији
2п орбитале приказује један кад се његова позиција
угаони чвор који има оријентацију мери.[19] Једино дискретни
и минимум у центру. (или квантизовани) сет тих Дистрибуција потенцијала у
орбитала постоји око складу са класичном механиком,
језгра, пошто други могући минимална енергија V(x) потребна
таласни патерни брзо прелазе у стабилнију форму.[20] да се достигне свака позиција x.
Орбитале могу да имају један или више прстенова или Класично, честица са енергијом E
чворних структура, и оне се међусобно разликују по је формирана са опсегом позиција
величини, облику и оријентацији.[21] између x1 и x2.
Свака атомска орбитала одговара специфичном енергетском

нивоу електрона. Електрон може да промени своје стање до вишег енергетског нивоа путем
апсорбовања фотона са довољном енергијом да омогући прелаз у ново квантно стање. Слично
томе, путем спонтане емисије, електрон у вишем енергетском стању може да се спусти на ниже
енергетско стање уз емитовање сувишне енергије у облику фотона. Те карактеристичне
енергетске вредности, дефинисане разликама енергија квантних стања, су одговорне за
атомске спектралне линије.[20]
Количина енергија која је неопходна за уклањање или додавање електрона — електронска

енергија везивања — је далеко мања од енергије везивања нуклеона. На пример, неопходно је
5 од 12 7.4.2021. 18:56
само 13,6 eV да би се одвојио електрон у стационарном стању

из атома водоника,[22] у поређењу са 2,23 милиона eV за
цепање језгра деутеријума.[23] Атоми су електрично
неутрални, ако имају једнак број протона и електрона. Атоми
који имају било дефицит или суфицит електрона се називају
јонима. Електрони који су најудаљенији од језгра се могу
пренети на оближње атоме или их атоми могу делити. Путем
тог механизма, атоми се могу везати у молекуле и друге Како су атоми конструисани од
типове хемијских једињења, као што су јонске и ковалентне електронских орбитала и веза са
мреже кристала.[24] периодном табелом
Историја
Прве идеје о атому су дали грчки филозоф Леукип и његов ученик Демокрит у 5. и 4. веку пре
нове ере, који су говорили да је свет грађен од бесконачног броја невидљивих и недељивих
честица- атома (άτομος- недјељив).[25] Говорили су да су атоми вјечни и да се разликују по
облику, тежини, тврдоћи и величини. Такође, тврдили су да се атоми крећу у празном
простору, праволинијски - одозго према доле. Тежи се брже крећу, сустижу лакше, групишу и
тако граде све ствари. Демокрит је тврдио да су права својства атома: облик, величина, тежина,
покрет и тврдоћа. Секундарна својства су: боје, мириси и укуси.
Откриће електрона 1897. (Ј. Ј. Томпсон) показало је да се у атомима налазе још

фундаменталније честице. 14 година касније, Рутхерфорд је открио да се већина масе атома
налази у сићушном језгру (нуклеус) чији је радијус само 1/100000 у односу на цели атом. У
међувремену, Макс Планк (1858—1947.]]) поставио је теорију да се светлост састоји од фотона
који су еквивалент честицама валног гибања.
Модели атома
1. Први модел атома приписује се Демокриту. Пошто у то доба није било никаквих сазнања
о структури атома (нису постојали електронски микроскопи), атоми су замишљани као јако
мале недељиве куглице.
2. „Пудинг“-модел - кад је откривен електрон, формирана је теорија да су у средишту атома
електрони, а свуда около је позитиван набој. То је метафора на суво грожђе у пудингу
(грожђе је мало док је посуда пудинга велика).
3. Боров модел је установљен после Рутерфордових експеримената којима је утврђено да
је у центру атома мало позитивно наелектрисано језгро (нуклеус), а електрони круже у
орбиталама око језгра попут планета које круже око Сунца. Да би тај модел био прихваћен,
било је неопходно да се реши следећи проблем: пошто је језгро позитивно наелектрисано, а
електрон негативно, зашто електрон уопште кружи око језгра, и зашто се не споји с језгром.
Решење је предложио 1913. године Нилс Бор са следеће 4 претпоставке:
1. Електрони постоје у орбиталама које поседују дискретне (квантизоване) енергије. То

значи да не постоји континуирани могући размак између језгра и орбитале, него су могући
само неки размаци. Ти размаци и њима одговарајуће енергије зависе од конкретног атома
који разматрамо.
2. Закони класичне механике не вреде при преласку електрона из једне орбитале у другу.
3. Кад електрон пређе из једне орбитале у другу енергетска разлика се ослобађа (или
6 од 12 7.4.2021. 18:56
добија) у виду кванта светлости (који називамо фотон) чија фреквенција директно зависи
од енергетске разлике између две орбите.
где је f фреквенција фотона, E енергетска разлика, а h је константа позната као

Планкова константа. Ако дефинирамо да је можемо писати
где је ω угаона фреквенција фотона.
4. Дозвољене орбитале зависе од квантизованих (дискретних) вредности угаоног момента

L према једначини:
Где је n = 1,2,3,… и зовемо га квантни број угаоног момента.
4. Данашњи модел атома називамо квантно-механички модел, јер је с временом утврђено

да Бохров модел не одговара баш најбоље експериментима, да електрони не круже баш по
кружницама, него слике доступне помоћу електронских микроскопа приказују електронске
облаке.
Етимологија
Реч атом долази од старогрчке речи atomos - недељив. Име атом од старогрчких филозофа
Леукипа и Демокрита преузели су научници почетком 19. века (Џон Далтон и други) верујући
да постоје атоми хемијских елемената као најмањи дељиви елементи материје. [26]
Референце
1. D. C. Ghosh & R. Biswas (2002). „Theoretical calculation of Absolute Radii of Atoms and Ions.
Part 1. The Atomic Radii”. Int. J. Mol. Sci. 3: 87—113. doi:10.3390/i3020087 (https://doi.org/10.33
90%2Fi3020087).
2. „Fatal Error[[Категорија:Ботовски наслови]]” (https://web.archive.org/web/20170326140348/htt
p://sw.daffodilvarsity.edu.bd/file/download/328569). Архивирано из оригинала (http://sw.daffodilv
arsity.edu.bd/file/download/328569) на датум 26. 3. 2017. Приступљено 25. 3. 2017. Сукоб
URL—викивеза (помоћ)
3. Leigh, G. J., ур. (1990). International Union of Pure and Applied Chemistry, Commission on the
Nomenclature of Inorganic Chemistry, Nomenclature of Organic Chemistry – Recommendations
1990. Oxford: Blackwell Scientific Publications. стр. 35. ISBN 978-0-08-022369-8. »An atom is
the smallest unit quantity of an element that is capable of existence whether alone or in chemical
combination with other atoms of the same or other elements.«
4. Dr. Ljubiša Grlić, Mali kemijski leksikon, 2. izdanje, Naprijed. Zagreb: 1992. ISBN
978-86-349-0292-1. стр. 25.
7 од 12 7.4.2021. 18:56
5. Demtröder, Wolfgang (2002). Atoms, Molecules and Photons: An Introduction to Atomic-

Molecular- and Quantum Physics (1st изд.). Springer. стр. 39—42. ISBN 978-3-540-20631-6.
OCLC 181435713 (https://www.worldcat.org/oclc/181435713).
6. Woan, Graham (2000). The Cambridge Handbook of Physics. Cambridge University Press.
стр. 8. ISBN 978-0-521-57507-2. OCLC 224032426 (https://www.worldcat.org/oclc/224032426).
7. MacGregor, Malcolm H. (1992). The Enigmatic Electron. Oxford University Press. стр. 33—37.
ISBN 978-0-19-521833-6. OCLC 223372888 (https://www.worldcat.org/oclc/223372888).
8. Group, Particle Data (2002). „The Particle Adventure” (http://www.particleadventure.org/).
Lawrence Berkeley Laboratory. Архивирано (https://web.archive.org/web/20070104075936/http://
www.particleadventure.org/) из оригинала на датум 4. 1. 2007. Приступљено 3. 1. 2007.
9. Schombert, James (18. 4. 2006). „Elementary Particles” (http://abyss.uoregon.edu/~js/ast123/lect
ures/lec07.html). University of Oregon. Приступљено 3. 1. 2007.
10. Jevremovic 2005, стр. 63.
11. Pfeffer, Jeremy I.; Nir, Shlomo (2000). Modern Physics: An Introductory Text. Imperial College
Press. стр. 330—336. ISBN 978-1-86094-250-1. OCLC 45900880 (https://www.worldcat.org/oclc/
45900880).
12. Wenner, Jennifer M. (10. 10. 2007). „How Does Radioactive Decay Work?” (http://serc.carleton.ed
u/quantskills/methods/quantlit/RadDecay.html). Carleton College. Приступљено 9. 1. 2008.
13. Raymond, David (7. 4. 2006). „Nuclear Binding Energies” (https://web.archive.org/web/200612110
94439/http://www.physics.nmt.edu/~raymond/classes/ph13xbook/node216.html). New Mexico
Tech. Архивирано из оригинала (http://physics.nmt.edu/~raymond/classes/ph13xbook/node216.
html) на датум 11. 12. 2006. Приступљено 3. 1. 2007.
14. Mihos, Chris (23. 7. 2002). „Overcoming the Coulomb Barrier” (http://burro.cwru.edu/Academics/A
str221/StarPhys/coulomb.html). Case Western Reserve University. Приступљено 13. 2. 2008.
15. Staff (30. 3. 2007). „ABC's of Nuclear Science” (http://www.lbl.gov/abc/Basic.html). Lawrence
Berkeley National Laboratory. Архивирано (https://web.archive.org/web/20061205215708/http://w
ww.lbl.gov/abc/Basic.html) из оригинала на датум 5. 12. 2006. Приступљено 3. 1. 2007.
16. Makhijani, Arjun; Saleska, Scott (2. 3. 2001). „Basics of Nuclear Physics and Fission” (http://www.i
eer.org/reports/n-basics.html). Institute for Energy and Environmental Research. Архивирано (htt
ps://web.archive.org/web/20070116045217/http://www.ieer.org/reports/n-basics.html) из
оригинала на датум 16. 1. 2007. Приступљено 3. 1. 2007.
17. Shultis & Faw 2002, стр. 10-17.
18. Fewell, M. P. (1995). „The atomic nuclide with the highest mean binding energy”. American
Journal of Physics. 63 (7): 653—658. Bibcode:1995AmJPh..63..653F (http://adsabs.harvard.edu/a
bs/1995AmJPh..63..653F). doi:10.1119/1.17828 (https://doi.org/10.1119%2F1.17828).
19. Mulliken, Robert S. (1967). „Spectroscopy, Molecular Orbitals, and Chemical Bonding”. Science.
157 (3784): 13—24. Bibcode:1967Sci...157...13M (http://adsabs.harvard.edu/abs/1967Sci...157...
13M). PMID 5338306 (https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/5338306).
doi:10.1126/science.157.3784.13 (https://doi.org/10.1126%2Fscience.157.3784.13).
20. Brucat, Philip J. (2008). „The Quantum Atom” (http://www.chem.ufl.edu/~itl/2045/lectures/lec_10.h
tml). University of Florida. Архивирано (https://web.archive.org/web/20061207032136/http://www.
chem.ufl.edu/~itl/2045/lectures/lec_10.html) из оригинала на датум 7. 12. 2006. Приступљено
4. 1. 2007.
21. Manthey, David (2001). „Atomic Orbitals” (http://www.orbitals.com/orb/). Orbital Central.
Архивирано (https://web.archive.org/web/20080110102801/http://www.orbitals.com/orb/) из
оригинала на датум 10. 1. 2008. Приступљено 21. 1. 2008.
8 од 12 7.4.2021. 18:56
22. Herter, Terry (2006). „Lecture 8: The Hydrogen Atom” (http://astrosun2.astro.cornell.edu/academic

s/courses/astro101/herter/lectures/lec08.htm). Cornell University. Приступљено 14. 2. 2008.
23. Bell, R. E.; Elliott, L. G. (1950). „Gamma-Rays from the Reaction H1(n,γ)D2 and the Binding
Energy of the Deuteron”. Physical Review. 79 (2): 282—285. Bibcode:1950PhRv...79..282B (htt
p://adsabs.harvard.edu/abs/1950PhRv...79..282B). doi:10.1103/PhysRev.79.282 (https://doi.org/1
0.1103%2FPhysRev.79.282).
24. Smirnov, Boris M. (2003). Physics of Atoms and Ions (https://archive.org/details/physicsatomsions
00smir). Springer. стр. 249 (https://archive.org/details/physicsatomsions00smir/page/n262)-272.
ISBN 978-0-387-95550-6.
25. Логос 2017, стр. 219-220.
26. Логос 2017, стр. 226-227.
Литература
Leigh, G. J., ур. (1990). International Union of Pure and Applied Chemistry, Commission on the
Nomenclature of Inorganic Chemistry, Nomenclature of Organic Chemistry – Recommendations
1990. Oxford: Blackwell Scientific Publications. стр. 35. ISBN 978-0-08-022369-8. »An atom is
the smallest unit quantity of an element that is capable of existence whether alone or in chemical
combination with other atoms of the same or other elements.«
Smirnov, Boris M. (2003). Physics of Atoms and Ions (https://archive.org/details/physicsatomsions
00smir). Springer. стр. 249 (https://archive.org/details/physicsatomsions00smir/page/n262)-272.
ISBN 978-0-387-95550-6.
Shultis, J. Kenneth; Faw, Richard E. (2002). Fundamentals of Nuclear Science and Engineering.
CRC Press. стр. 10—17. ISBN 978-0-8247-0834-4. OCLC 123346507 (https://www.worldcat.org/
oclc/123346507).
Pfeffer, Jeremy I.; Nir, Shlomo (2000). Modern Physics: An Introductory Text. Imperial College
Press. стр. 330—336. ISBN 978-1-86094-250-1. OCLC 45900880 (https://www.worldcat.org/oclc/
45900880).
Jevremovic, Tatjana (2005). Nuclear Principles in Engineering (https://archive.org/details/nuclearp
rinciple00jevr_745). Springer. стр. 63 (https://archive.org/details/nuclearprinciple00jevr_745/page/
n75). ISBN 978-0-387-23284-3. OCLC 228384008 (https://www.worldcat.org/oclc/228384008).
MacGregor, Malcolm H. (1992). The Enigmatic Electron. Oxford University Press. стр. 33—37.
Woan, Graham (2000). The Cambridge Handbook of Physics. Cambridge University Press.
стр. 8. ISBN 978-0-521-57507-2. OCLC 224032426 (https://www.worldcat.org/oclc/224032426).
Demtröder, Wolfgang (2002). Atoms, Molecules and Photons: An Introduction to Atomic-
Molecular- and Quantum Physics (1st изд.). Springer. стр. 39—42. ISBN 978-3-540-20631-6.
С. Мацура, Ј. Радић-Перић, Атомистика, Факултет за физичку хемију Универзитета у
Београду/Службени лист, Београд, 2004.
L'Annunziata Michael F. (2003). Handbook of Radioactivity Analysis. Academic Press.
Beyer, H. F.; Shevelko, V. P. (2003). Introduction to the Physics of Highly Charged Ions. CRC
Press. ISBN 978-0-7503-0481-8. OCLC 47150433 (https://www.worldcat.org/oclc/47150433).
9 од 12 7.4.2021. 18:56
Choppin Gregory R.; Liljenzin Jan-Olov; Jan, Rydberg (2001). Radiochemistry and Nuclear
Chemistry. Elsevier. ISBN 978-0-7506-7463-8. OCLC 162592180 (https://www.worldcat.org/oclc/1
62592180).
A. London and Manchester: S. Russell. 1808. |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
Wolfgang, Demtröder (2002). Atoms, Molecules and Photons: An Introduction to Atomic-
Molecular- and Quantum Physics (1st изд.). Springer. ISBN 978-3-540-20631-6.
Richard, Feynman (1995). Six Easy Pieces. The Penguin Group. ISBN 978-0-14-027666-4.
Fowles Grant R. (1989). Introduction to Modern Optics. Courier Dover Publications.
Mrinalkanti, Gangopadhyaya (1981). Indian Atomism: History and Sources. Atlantic Highlands,
New Jersey: Humanities Press. ISBN 978-0-391-02177-8. OCLC 10916778 (https://www.worldca
t.org/oclc/10916778).
Goodstein David L. (2002). States of Matter. Courier Dover Publications.
ISBN 978-0-13-843557-8.
Robert, Harrison Edward (2003). Masks of the Universe: Changing Ideas on the Nature of the
Cosmos. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77351-5. OCLC 50441595 (https://www.w
orldcat.org/oclc/50441595).
Pablo, Iannone A. (2001). Dictionary of World Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-17995-9.
Tatjana, Jevremovic (2005). Nuclear Principles in Engineering. Springer.
Richard, King (1999). Indian philosophy: an introduction to Hindu and Buddhist thought.
Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-0954-3.
James, Lequeux (2005). The Interstellar Medium. Springer. ISBN 978-3-540-21326-0.
Levere Trevor, H. (2001). Transforming Matter – A History of Chemistry for Alchemy to the
Buckyball. The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-6610-4.
LiangZ.-P.; Haacke, E. M. (1999). Webster, J. G., ур. Encyclopedia of Electrical and Electronics
Engineering: Magnetic Resonance Imaging (http://ieeexplore.ieee.org/iel5/8734/27658/01233976.
pdf?arnumber=1233976) (PDF). vol. 2. John Wiley & Sons. стр. 412—26.
ISBN 978-0-471-13946-1. Приступљено 9. 1. 2008.
Thomas, McEvilley (2002). The shape of ancient thought: comparative studies in Greek and
Indian philosophies. Allworth Press. ISBN 978-1-58115-203-6.
MacGregor Malcolm H. (1992). The Enigmatic Electron. Oxford University Press.
Oliver, Manuel (2001). Origin of Elements in the Solar System: Implications of Post-1957
Observations. Springer. ISBN 978-0-306-46562-8. OCLC 228374906 (https://www.worldcat.org/oc
lc/228374906).
Mazo Robert M. (2002). Brownian Motion: Fluctuations, Dynamics, and Applications. Oxford
University Press. ISBN 978-0-19-851567-8. OCLC 48753074 (https://www.worldcat.org/oclc/4875
3074).
10 од 12 7.4.2021. 18:56
Mills, Ian; Cvitaš, Tomislav; Homann, Klaus; Kallay, Nikola; Kuchitsu, Kozo (1993). Quantities,
Units and Symbols in Physical Chemistry (2nd изд.). Oxford: International Union of Pure and
Applied Chemistry, Commission on Physiochemical Symbols Terminology and Units, Blackwell
Scientific Publications. ISBN 978-0-632-03583-0. OCLC 27011505 (https://www.worldcat.org/oclc/
27011505).
Moran Bruce T. (2005). Distilling Knowledge: Alchemy, Chemistry, and the Scientific Revolution.
Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01495-4.
Richard, Myers (2003). The Basics of Chemistry. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-31664-7.
Padilla Michael J.; Miaoulis, Ioannis & Cyr, Martha (2002). Prentice Hall Science Explorer:
Chemical Building Blocks. Upper Saddle River, New Jersey USA: Prentice-Hall, Inc.
Abraham, Pais (1986). Inward Bound: Of Matter and Forces in the Physical World. New York:
Oxford University Press. ISBN 978-0198519713.
Linus, Pauling (1960). The Nature of the Chemical Bond. Cornell University Press.
Pfeffer Jeremy I.; Shlomo, Nir (2000). Modern Physics: An Introductory Text. Imperial College
Press. ISBN 978-1-86094-250-1. OCLC 45900880 (https://www.worldcat.org/oclc/45900880).
Ponomarev, Leonid Ivanovich (1993). The Quantum Dice. CRC Press. ISBN 978-0-7503-0251-7.
Enfield, Roscoe Henry (1895). John Dalton and the Rise of Modern Chemistry (https://books.goog
le.com/books?id=FJMEAAAAYAAJ). Century science series. New York: Macmillan. Приступљено
3. 4. 2011.
Scerri, Eric R. (2007). The periodic table: its story and its significance. Oxford University Press
US. ISBN 978-0-19-530573-9.
Kenneth, Shultis J., Faw Richard E. (2002). Fundamentals of Nuclear Science and Engineering.
CRC Press. ISBN 978-0-8247-0834-4. OCLC 123346507 (https://www.worldcat.org/oclc/1233465
07).
Robert, Siegfried (2002). From Elements to Atoms: A History of Chemical Composition. DIANE.
Sills Alan D. (2003). Earth Science the Easy Way (https://archive.org/details/earthscienceeasy00a
lan). Barron's Educational Series. ISBN 978-0-7641-2146-3. OCLC 51543743 (https://www.worldc
at.org/oclc/51543743).
Smirnov Boris M. (2003). Physics of Atoms and Ions. Springer. ISBN 978-0-387-95550-6.
Dick, Teresi (2003). Lost Discoveries: The Ancient Roots of Modern Science (https://books.googl
e.com/?id=pheL_ubbXD0C&dq). Simon & Schuster. стр. 213—214. ISBN 978-0-7432-4379-7.
Various (2002). Lide, David R., ур. Handbook of Chemistry & Physics (http://www.hbcpnetbase.co
m/) (88th изд.). CRC. ISBN 978-0-8493-0486-6. OCLC 179976746 (https://www.worldcat.org/oclc/
179976746). Приступљено 23. 5. 2008.
Graham, Woan (2000). The Cambridge Handbook of Physics. Cambridge University Press.
Adolphe, Wurtz Charles (1881). The Atomic Theory. New York: D. Appleton and company.
ISBN 978-0-559-43636-9.
Marco, Zaider; Rossi Harald H. (2001). Radiation Science for Physicians and Public Health
Workers (https://archive.org/details/radiationscience0000zaid). Springer.
11 од 12 7.4.2021. 18:56
Zumdahl, Steven S. (2002). Introductory Chemistry: A Foundation (http://college.hmco.com/chemi

stry/intro/zumdahl/intro_chemistry/5e/students/protected/periodictables/pt/pt/pt_ar5.html) (5th
изд.). Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-34342-3. OCLC 173081482 (https://www.worldcat.org/ocl
c/173081482). Приступљено 5. 2. 2008.
Логос, Александар А. (2017). Путовање мисли : увод у потрагу за истином (https://www.aca
demia.edu/44763929/Putovanje_misli_Beograd_2017_pdf). Београд.
Спољашње везе
Web courseware Povijest fizike (https://web.archive.org/web/20120802174002/http://ahyco.ffri.hr/
povijestfizike/)
"Quantum Mechanics and the Structure of Atoms" (https://www.youtube.com/watch?v=s_HEUHyo
ZWI) на сајту YouTube
Freudenrich, Craig C. „How Atoms Work” (http://www.howstuffworks.com/atom.htm). How Stuff
Works. Архивирано (https://web.archive.org/web/20070108023359/http://www.howstuffworks.co
m/atom.htm) из оригинала на датум 8. 1. 2007. Приступљено 9. 1. 2007.
„The Atom” (https://en.wikibooks.org/wiki/FHSST_Physics/Atom). Free High School Science
Texts: Physics. Wikibooks. Приступљено 10. 7. 2010.
Anonymous (2007). „The atom” (https://web.archive.org/web/20100122123927/http://scienceaid.c
o.uk/chemistry/fundamental/atom.html). Science aid+. Архивирано из оригинала (http://www.scie
Датум и време последње измене странице: 2. март 2021. у 03:54
Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.
3). BBC. Архивирано (https://web.archive.org/web/20070102114833/http://www.bbc.co.uk/dna/h2
g2/A6672963) из оригинала на датум 2. 1. 2007. Приступљено 11. 1. 2007.
Various (3. 1. 2006). „Physics 2000, Table of Contents” (http://www.colorado.edu/physics/2000/ind
ex.pl?Type=TOC). University of Colorado. Архивирано (https://web.archive.org/web/2008011400
2007/http://www.colorado.edu/physics/2000/index.pl?Type=TOC) из оригинала на датум 14. 1.
2008. Приступљено 11. 1. 2008.
Various (3. 2. 2006). „What does an atom look like?” (http://www.hydrogenlab.de/elektronium/HTM
L/einleitung_hauptseite_uk.html). University of Karlsruhe. Приступљено 12. 5. 2008.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атом&oldid=23653673”
12 од 12 7.4.2021. 18:56

Атом - Википедија

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Атом - Википедија

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Атом — Википедија https://sr.wikipedia.

Састоји се од језгра и електронског омотача. Језгро садржи позитивно наелектрисане

модерној научној употреби атом се састоји од разних субатомских честица. Конституентне

У физичком стандардном моделу, електрони су истинске елементарне честице без унутрашње

елемента, број неутрона може да варира,

Протон, електрон, и неутрон се класификују

језгру почиње да опада. Консеквентно, фузиони процеси

Електроне у атому привлаче протони у језгру дејством

Свака атомска орбитала одговара специфичном енергетском

Количина енергија која је неопходна за уклањање или додавање електрона — електронска

само 13,6 eV да би се одвојио електрон у стационарном стању

Откриће електрона 1897. (Ј. Ј. Томпсон) показало је да се у атомима налазе још

Решење је предложио 1913. године Нилс Бор са следеће 4 претпоставке:

1. Електрони постоје у орбиталама које поседују дискретне (квантизоване) енергије. То

где је f фреквенција фотона, E енергетска разлика, а h је константа позната као

где је ω угаона фреквенција фотона.

4. Дозвољене орбитале зависе од квантизованих (дискретних) вредности угаоног момента

Где је n = 1,2,3,… и зовемо га квантни број угаоног момента.

4. Данашњи модел атома називамо квантно-механички модел, јер је с временом утврђено

5. Demtröder, Wolfgang (2002). Atoms, Molecules and Photons: An Introduction to Atomic-

22. Herter, Terry (2006). „Lecture 8: The Hydrogen Atom” (http://astrosun2.astro.cornell.edu/academic

Zumdahl, Steven S. (2002). Introductory Chemistry: A Foundation (http://college.hmco.com/chemi

You might also like