IBM personalni računar

Na kraju 1980. IBM je odlučio da krene u ozbiljnu utakmicu na tržištu personalnih računaraniske
cene, koje se brzo razvijalo. Kompanija je osnovala Odeljenje ulaznih sistema (EntrySystems
Division), smešteno u Boca Ratonu, na Floridi, da razvije novi sistem. Odeljenje je smešteno
namerno daleko od IBM-ovog glavnog štaba u New Yorku ili bilo kojeg drugog objekta, sa
željom da novo odeljenje bude sposobno da radi nezavisno kao odvojena jedinica. Ovu malu
grupu činilo je 12 inženjera i konstruktora, pod vođstvom Dona Estridga.Šef konstruktora u timu
bio je Lewis Eggebrecht.Odeljenje ulaznih sistema je bilo zaduženo za razvoj IBM-ovog prvog
pravog PC-ja (IBM je razmišljao o sistemu 5100, razvijenom 1975. godine, kao o inteligentnom
programabilnom terminalu pre nego kao o pravom računaru, iako je on to uistinu bio).
Skoro svi ovi inženjeri bili su premešteni u novo odeljenje saprojekta System/23 DataMaster,
koji je 1980. predstavio mali računarski sistem za kancelarije, neposrednog prethodnika IBM
PC-ja. Konstrukcija DataMastera uticala je mnogo na konstrukciju PC-ja. Kod DataMastera sve
je napravljeno u jednom komadu, sa integrisanim ekranom i tastaturom. Ovo je imalo svoja
ograničenja, pa su ekran i tastatura postali zasebni elementi na PC-ju, ali su ipak izgled PC
tastature i električna konstrukcija prekopirani sa DataMastera. Nekoliko drugih delova IBM PC
sistema takođe potiču od DataMastera, uključujući sabirnicu za proširenje (ili ulazno/izlazne
slotove), što podrazumeva ne samo fizički isti 62-pinski priključak, već takođe skoro istovetnu
namenu pinova. Ovo kopiranje bilo je moguće jer je PC koristio isti kontroler prekida kao i
DataMaster i sličan kontroler direktnog pristupa memoriji (DMA).
Slika prvog IBM PC-ja izgleda ovako:
Takođe, kartice za proširenje već napravljene za DataMaster mogle su se lako prepraviti za rad u
PC-ju.DataMaster je za CPU koristio Intelov procesor 8085, koji je imao ograničenje adresiranja
na 64 Kb i osmobitnu unutrašnju i spoljnu sabirnicu podataka. Ovakvo uređenje navelo je tim
konstruktora PC-ja da za CPU upotrebi Intelov procesor 8088, koji je nudio mnogo veću granicu
adresiranja memorije (1 M), i unutrašnju šesnaestobitnu, ali samo osmobitnu spoljnu sabirnicu
podataka. Osmobitna spoljna sabirnica podataka i sličan skup instrukcija dozvolili su da se 8088
lako uklopi u raniju konstrukciju DataMastera.Estrigde i tim konstruktora brzo su razvili
konstrukciju i specifikacije za novi sistem. Pored pozajmljivanja od System/23 DataMastera, tim
je proučavao tržište, što je takođe IBM personalni računar imalo ogromnog uticaja na
konstrukciju IBM PC-ja. Projektanti su sagledali preovlađujuće standarde i postojeće uspešne
sisteme toga doba, učili iz uspeha tih sistema, i u novi PC ugradili su sve njihove mogućnosti –
pa i više. Sa parametrima za konstrukcije očigledno izvedenim na osnovu zahteva tržišta, IBM je
napravio sistem koji je bio potpuno sposoban da popuni prazninu na tržištu.
IBM je razvio svoj sistem (od ideje do isporuke sistema koji mogu da funkcionišu), za jednu
godinu, koristeći postojeće konstrukcije i kupujući što je moguće više komponenti od drugih
isporučilaca. Odeljenje ulaznih sistema bilo je nezavisno od drugih odeljenja IBM-a i moglo je
da koristi pomoć izvan kompanije, ne prolazeći kroz birokratske procedure koje su zahtevale
isključivu upotrebu IBM-ovih resursa. IBM je razvoj jezika za PC i operativnog sistema
ugovorio sa malom kompanijom po imenu Microsoft. Ova odluka predstavlja glavni činilac koji
je Microsoftu omogućio da se danas učvrsti kao dominantna sila u oblasti PC softvera.
Prvi mehanički računar
Charles Babbage, profesor matematike u Kembridžu u Engleskoj, smatra se ocem računarazbog
njegova dva pronalaska – dve različite vrste mašina za mehaničko računanje.
Diferencijalnu mašinu je smislio 1812.godine; ona je rešavala jednačine sa polinomima, pomoću
diferencijala. Godine 1822.napravio je mali radni model diferencijalne mašine za demonstracije.
Zahvaljujući pomoći britanske vlade, Babbage je 1823.započeo sa konstrukcijom modela u punoj
veličini. Prvobitno je bila namera da bude na parni pogon, potpuno automatizovana i čak da
štampa rezultirajuće tabele.
Babbage je nastavio rad na njoj narednih 10 godina, ali je 1833. izgubio interesovanje jer je
dobio ideju za još bolju mašinu, koju je opisao kao automatski mehanički digitalni računar opšte
namene, potpuno upravljan pomoću programa. Babbage je nazvao svoj novipronalazak
analitičkom mašinom. Projekti za analitičku mašinu predviđali su paralelne decimalne radnje
računara na brojevima (rečima) od 50 decimalnih cifara i sa kapacitetom čuvanja podataka
(memorije) od 1.000 takvih brojeva. Ugrađene operacije imale su uključeno sve što je potrebno
savremenom računaru opšte namene, čak i sve važne uslovne funkcije, što bi dozvolilo
instrukcijama da se izvršavaju po redu zavisnom od nekih uslova, a ne samo po brojčanom nizu.
Kod savremenih računara ovo svojstvo uslovljenosti se pojavljuje u izrazu IF koji srećemo kod
savremenih računarskih jezika. Analitička mašina je trebala da koristi bušene kartice, čime bi se
kontrolisala ili programirala mašina. Mašina je radila automatski, pomoću pare i opsluživao bi je
samo jedan čovek.
Analitička mašina je bila prvi pravi uređaj za računanje opšte namene. Ona se smatra prvim
pravim prethodnikom savremenih računara, jer je imala sve elemente uređaja koji se danas
smatra personalnim računarom. Ovo obuhvata:
 Ulazni uređaj. Korišćenjem ideje slične razbojima koji su se upotrebljavali u
tekstilnimfabrikama toga vremena, oblik bušenih kartica snabdevao je ulaz.
 Upravljačka jedinica. Deo u obliku bureta sa mnogo letvica i klinova se koristio
zakontrolu ili programiranje procesora.
 Procesor (ili kalkulator). Mašina za računanje koja sadrži stotine osovina i
hiljadezupčanika, a čija je visina oko 10 stopa.
 Memorija. Jedinica sadrži više osovina i zupčanika koji mogu da sadrže 1.000 brojevaod
50 cifara.
 Izlazni uređaj. Ploče napravljene da odgovaraju presama za štampanje, korišćene suza
štampanje krajnjeg rezultata.

Memorija računara: