See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

net/publication/233597590

FIKTIVNI EKSPERIMENT U FIZICI

Article · January 1998

CITATIONS READS
0 775

1 author:

Dragoljub A. Cucic
Regional centre for talents "Mihajlo Pupin"
63 PUBLICATIONS   26 CITATIONS   

SEE PROFILE

Some of the authors of this publication are also working on these related projects:

Thought Experiment in Physics View project

Принципи у физици View project

All content following this page was uploaded by Dragoljub A. Cucic on 02 June 2014.

The user has requested enhancement of the downloaded file.

 1

FIKTIVNI EKSPERIMENT U FIZICI

DRAGOLJUB A. CUCIĆ
Regionalni centar za talante “Mihajlo Pupin”, Pančevo, Srbija,
dragoljub.cucic@gmail.com

SAŽETAK
Fiktivni eksperiment je pojava u savremenoj nauci koja је u poslednjih
sto godina uzela velikog maha. Fiktivni eksperiment je odavno prisutan
kao metod kojim se ljudi služe, kako bi sebi pojasnili nepoznanice u
prirodnim ili društvenim naukama. Ovaj rad je zasnovan na stanovištu
fizike, na kojem se autor, s obzirom da je fizičar, najbolje snalazi. Načini
izučavanja fiktivnog eksperimenta su mnogostruki, i ovaj rad predstavlja
samo jedan od aspekata u tom kompleksu mogućnosti. O pravom
karakteru fiktivnog eksperimenta će moći pravilno da se sudi tek nakon
što se slične analize, poput ovog pokušaja, izvedu u svim naukama gde se
on javlja.

UVOD

Početak XX veka može da se navede kao vreme "stvarnog" nastanka fiktivnog

eksperimenta u fizici. Kao što će se videti kroz primere, fiktivnih eksperimenata je
bilo i ranije, ali pojavom teorije relativiteta i kvantne mehanike dolazi vreme njihove
ekspanzije. Prvenstveno Albert Ajnštajn, a zatim i velika plejada vrhunskih fizičara
pridaje veliki značaj fiktivnom eksperimentu. Fiktivni eksperiment se po prvi put
upotrebljava smisleno, sa namerom da se istakne bitno u vezi sa istraživačkim
projektom, u okviru kojeg je upotrebljen. Prva polovina XX veka je vreme ogromnih
promena u fizici, vreme kada se revitalizuju osnovni standardi na kojima se fizika
zasnivala do tada, vreme kada se traže novi "recepti" i kada se jasno osećala teskoba
klasične fizike u otvorenoj mogućnosti da se kaže nešto novo i na drugačiji način.
Tako, na primer, nemački teorijski fizičar i jedan od rodonačelnika kvantne mehanike,
Verner Hajzenberg, piše o problemima jezika u savremenoj teorijskoj fizici tog doba:
"Kada su eksperimentalna otkrića najnovije fizike i njihova uspešna teorijska
analiza u teoriji relativiteta i kvantnoj mehanici doveli poslednjih decenija do provere
samih osnova fizike, odnos prema problemu jezika principijelno se izmenio. Povodom
nekih principijelnih pitanja navedenih teorija razvile su se strašne diskusije i već po
toku ovih diskusija se ispoljilo, da je sam jezik na kojem govorimo o novim sferama
istraživanja, postao problematičan. To i nije toliko neobično, ako primimo na znanje,
da je naš prirodni jezik oformljen u svetu svakodnevnog čulnog iskustva, dok se
savremena nauka koristi jedinstvenom tehnikom, aparaturama najviše osetljivosti i
složenosti i pomoću nje promiče u sfere, nedostupne čulima. Ne može se očekivati, da
svakodnevni jezik ostane na snazi i u tim novim oblastima, eto zbog čega je savremeni
fizičar prinuđen da razmišlja ne samo o zakonomernostima prirode koje je dostigao,
no i o jeziku, uz pomoć kojeg on može o njima da govori."1
 2

Premda Hajzenberg, u svojim razmišljanjima, se zanima za istinske probleme

jezika, njegovi zaključci se mogu interpretirati generalno, kao problemi sa
mogućnostima izražavanja u fizici njegovog doba. Krajem XIX veka očekivalo se da
je pitanje dana kada će sistem klasične fizike i Maksvelove elektrodinamike biti
potpuno zatvoren,2 a onda, za prvih trideset godina ovog veka, "slika sveta" je
potpuno izmenjena. 1900-te godine nemački fizičar Maks Plank uvodi u fiziku pojam
kvanta, a par godina kasnije pojavljuju se prvi radovi Alberta Ajnštajna vezani za
specijalnu teoriju relativiteta i fotoefekat. Stvara se osnova za razvoj kvantne
mehanike i teorije relativiteta. Ograničenja u izražavanju, pri stvaranju novih teorija,
predstavljala su veliki problem za fizičare. Pri izgradnji teorije relativiteta i kvantne
teorije, fizičari su bili zatečeni jer nisu imali "izraze" pomoću kojih su mogli na jasan
način da ih izlože. Istraživanjem teorije relativnosti i kvantne mehanike uvode se, u to
vreme, viši nivoi apstrakcije koji dovode do kolizija u načinu razmišljanja, kako
samih fizičara tako i ostalih koji se tim oblastima bave. Izučavaju se problemi koji su
"nedodirljivi", potpuno novi, za čije rešavanje je savremena fizika bila prinuđena da
tek pronađe metode proučavanja i obrazlaganja. Izražavanje klasične fizike nije bilo
konzistentno pri obradi problema u kvantnoj mehanici i teoriji relativiteta. Postojala je
potreba da se "nova fizika" nekako približi, kako onima koji su je stvarali tako i
onima koji su se interesovali za nju. U tim odisejskim putešestvijama, da se pronađe
način kako da se prevaziđe situacija koju je stvorila ta "terminološka zbrka i
pojmovna nejasnost", u predočavajućem naučnom prodoru, "ponovo je otkriven"
fiktivni eksperiment kao jedan oblik apstraktnog razmišljanja koji omogućava
poseban pristup rešavanja, prikazivanja i povezivanja pojedinih problema.
Čovek, kao i sva živa bića na ovoj planeti, reaguje uz pomoć čula na svet oko sebe.
Broj čula kod čoveka je ograničen (vid, sluh, ukus, miris, dodir), kao što je i svako
čulo za sebe ograničeno u domenu u kojem vrši opservaciju (npr. vid 400nm-700nm
ili sluh 20Hz-20000Hz). Kada se izvode laboratorijski eksperimenti u intervalu
granica čula, kaže se da se to čini neposredno. Kada je u direktnom kontaktu sa
objektom subjekt lakše (ne znači i preciznije) gradi stav o njemu. Kada se izvode
laboratorijski eksperimenti izvan intervala granica čula onda to čovek čini posredno.
Taj posredno opažljiv svet je ono čime se fizičari XX veka najviše bave (atomska
fizika, nuklearna fizika, STR, OTR, kvantna mehanika, elementarne čestice, kvantna
hromodinamika, ...). U prilog toga ide i nastanak fiktivnog eksperimenta, kao jedne od
mogućnosti saznavanja, u vreme kada nastaju teorija relativiteta i kvantna mehanika,
koje se bave oblastima fizike indirektno dostupne čulima. Kvantna mehanika je oblast
fizike koja nastaje u prelazu sa makro (dostupan čulima) na mikro (nedostupan
čulima) svet u kome, ispostaviće se, važe zakoni koji se suprotstavljaju
zdravorazumskom načinu "razmišljanja" o makro svetu. Specijalna teorija relativiteta
je oblast fizike koja nastaje u prelazu sa sporog (dostupno čulima) na brzo
(nedostupno čulima). U slučaju, makro i sporo, služimo se klasičnim oblikom
izražavanja fizike u kojem nema "bitnijih" problema sa stvaranjem predstava o onome
što se izučava. "Mikro" i "brzo" je "nepristupačno" i jedan od načina, pored
matematičkog, da se izgrade predstave o događajima koji se vrše u tim domenima
jeste da se zamisli kako bi sve to izgledalo. Kada se u tom zamišljenom svetu izvode
zamišljeni eksperimenti, koji nisu izvedeni izvan misli, onda se ti eksperimenti
nazivaju fiktivnim eksperimentima. Pri zamišljanju eksperimenta grade se veze sa
skupom predstava i poznatih pojmova tako da budu zadovoljene intuicija i znanje.
Različita su shvatanja među ljudima koji se bave fiktivnim eksperimentom šta se
uopšte podrazumeva pod tim nazivom. U ovom radu biće podržan stav austrijskog
fizičara i filozofa nauke, E. Maha, koji fiktivnim eksperimentom smatra svaki još ne
 3

realizovan a zamišljen eksperiment. Pronalazeći zajedničke karakteristike

proučavanih fiktivnih eksperimenata biće generalizovan obrazac pomoću kojeg će
moći da se da tvrdnja da li je nešto fiktivni eksperiment ili nije. Pored toga utvrđujuju
se zajedničke karakteristike laboratorijskog i fiktivnog eksperimenta – koje ih
zajednički čine eksperimentom – kao i karakteristike koje ih diferenciraju.
U radu se pod eksperimentom podrazumevaju sledeće vrste eksperimenata:
laboratorijski eksperiment, fiktivni eksperiment i numerički eksperiment.
Laboratorijski eksperiment je onaj koji se podrazumeva kada se kaže samo
eksperiment, znači osmišljen i realizovan u cilju da se potvrdi ili opovrgne neka
teorija, hipoteza ili zakon. Fiktivni eksperiment je svaki još ne realizovan
eksperiment, znači svaki eksperiment koji još nije napustio domen fikcije, u smislu da
je izveden izvan misli. Numerički eksperiment svakog dana postaje sve značajniji
činilac u savremenoj nauci. On omogućava da se barata sa velikim brojem podataka,
koji se obrađuju posebnim numeričkim metodama

1. O EKSPERIMENTU I TEORIJI

1.1 EKSPERIMENT
O eksperimentu su napisane mnoge knjige i eksperiment je često eksploatisana
tema u mnogim raspravama fizičara, epistemologa kao i svih koji se bave filozofijom
nauke, ali je malo toga rečeno i znanje je prilično oskudno kada se priča o fiktivnom
eksperimentu. Koliko je fiktivni eksperiment zaista eksperiment i ako on to jeste šta je
u njemu eksperiment, ili ako nije po čemu se razlikuje od njega? U literaturi se često
spominje pojam eksperimenta, i to uglavnom u konotaciji da se pod eksperimentom
podrazumeva laboratorijski eksperiment. Sva obrazloženja i podele, koje se mogu
pronaći u literaturi, načinjene su, uglavnom, za fizički realizovan eksperiment.
U eksperimentu se podrazumeva da postoji uticaj eksperimentatora na stvaranje
uslova za odvijanje eksperimenta (uticaj na pojavu koja se eksperimentom proučava).
Eksperimentator je subjekt koji formuliše eksperiment (daje ideju i određuje metod), a
zatim ga realizuje. Eksperiment se može ponoviti (u istim ili različitim uslovima),
čime se postiže efekat proverljivosti (postoji mogućnost da se provere rezultati bilo
gde i bilo kad svakog izvedenog eksperimenta ukoliko se obezbede jednaki uslovi).
Takođe, kada se postavlja eksperiment vrši se i određeno predviđanje (očekuju se
tačno određeni rezultati). Na osnovu rezultata koji se dobijaju može da se izgradi stav
o uspešnosti eksperimenta ili teorije koja je tretirana pomoću eksperimenta.
Eksperiment je naučna metoda u istraživačkom aktu, pomoću koje se stiču
informacije na osnovu kojih se daje sud o istraživanoj pojavi. Eksperiment
karakterišu:
1. instrumentalnost (ako postoji namera da se nešto učini onda mora da postoji
"oruđe" kojim će se to učiniti. Pod instrumentalnošću se podrazumevaju svi
objekti koji učestvuju u ostvarivanju uslova eksperimenta; zamišljeni – ako se radi
o fiktivnom eksperimentu, ponderabilni – ako se radi o laboratorijskom
eksperimentu)
 4

2. proverljivost (karakteristika koja čini distinkciju eksperimenta od pasivnog

posmatranja tako da se može, kao eksperimentator, uticati na uslove. Svaki
eksperiment može da se izvede u "istim" ili izmenjenim uslovima, jer čim postoji
ta mogućnost znači da postoji uticaj koji potiče od onog koji izvodi eksperiment –
eksperimentator nije pasivan posmatrač, on sudeluje u eksperimentu)
3. singularnost iskaza (iskaz koji se daje na osnovu izvedenog eksperimenta i koji
ima posebno – konkretno – značenje, koje je vezano za izvedeni eksperiment i
koje nema težnju da generalizuje objašnjenje)
Karakteristike kojima se odlikuje eksperiment, koje čine distinkciju na
laboratorijski i fiktivan eksperiment, su:
- ostvarenost; kada se govori o ostvarenom eksperimentu izvan fikcije, dovodi se u
vezu njegova proverljivost sa rezultatima eksperimenta, koji imaju svoju
empirijsku podlogu, i onda može da se kaže da pred sobom imamo laboratorijski
eksperiment koji je po prirodi verificitabilan.3
- neostvarenost; kada se neostvarenost u vidu "fizičke realizovanosti" dovede u
spregu sa karakteristikama eksperimenta dobija se fiktivan eksperiment, koji usled
nedostatka empirijske osnove nije proglašen za verificitabilan.

1.2 TEORIJA
O teoriji, kao naučnoj metodi, je napisano mnogo knjiga koje se bave filozofijom
prirodnih nauka i epistemologijom. Ne ulazeći dublje u analizu zadržaće se pažnja na
stavovima koji o njoj iznose jedan strani i dva naša fizičara. Takođe, biće istaknute
komponente teorije koje Ernest Nejgel iznosi u svom delu Struktura Nauke, s ciljem
da među komponentama teorije bude preciziran "položaj" fiktivnog eksperimenta.
Jedan od vodećih teorijskih fizičara našeg vremena, Stiven Hoking, kaže da teorija:
"mora tačno da opiše veliku klasu osmatračkih nalaza na osnovu modela koji sadrži
samo nekoliko proizvoljnih elemenata i da mora da pruži pouzdana predviđanja
vezana za ishode budućih osmatranja…"4, čime Stiven Hoking, pre svega, ukazuje na
generalnost i sveobuhvatnost teorije. Teorija ostvaruje predviđanje koje se zasnova na
principu ekonomičnosti i principu jednostavnosti, ali mora da zadovoljva i nivo
harmonije koju, kao osnovnu karakteristiku, svaka teorija treba da ima. Svaka vredna
pažnje teorija omogućava predviđanja koja se mogu proveriti izvođenjem
laboratorijskog eksperimenta. Ukoliko neki od eksperimenata opovrgava predviđanja,
po Stivenu Hokingu, teorija biva napuštena.5
Bivši profesor PMF-a, Đorđe Živanović, ističe da su za istinitost jedne teorije
potrebna dva uslova:6
- logička konzistentnost
- slaganje sa poznatim uslovima
ali da se često kao faktor za prihvatanje teorije pojavljuju i nenaučni argumenti, kao
što su usklađivanje sa vladajućom tendencijom filozofskog stanovišta ili autoritet
autora teorije. Dva su uslova koje ističe prof. Živanović za istinitost teorije. Prvi,
teorija ne sme da bude protivrečna sama sebi. Teorija predstavlja harmoničnu celinu
koja ima sveobuhvatan pristup u rešavanju problema. Drugo, prof. Đ. Živanović
polazi sa pretpostavkom da rezultati, na koje navodi teorija, moraju da budu u
saglasnosti sa uslovima u čiju aktuelnost se ne sumnja.
 5

Bivši profesor PMF-a, Milorad Mlađenović, za teoriju u fizici kaže da je ona

proizvod ljudske misli čiji su putokaz i polazna tačka empirijski zakoni koji joj
omogućavaju da prodre u unutrašnje mehanizme prirode. Da ona sakuplja i povezuje
empirijske zakone generišući ih pri tom na višem nivou. Prof. M. Mlađenović pravi
razliku između statičkog i dinamičkog cilja teorije. Kao statički cilj navodi što šire
pokrivanje empirijske baze, na kojoj se teorija zasniva; dinamički cilj je proširivanje
postojeće baze i predviđanje novih empirijskih zakona u fizici. Prof. M. Mlađenović,
takođe, ukazuje i na hijerarhiju među teorijama po opštosti, gde ističe kako u opštije
teorije se uključuju manje opšte teorije koja je direktno povezana sa njenom
matematiziranošću koja mora da dovede do eksperimentalno proverljivog rezultata.7
Teorija je metod pomoću kojeg se vrši generalizacija eksperimentalnih zakona.
Ona omogućava preciznost pri objašnjavanju i predviđanju pojava koje su njome
obuhvaćene. Svaka teorija da bi ispunila minimalni uslov, da se uopšte može nazvati
teorijom, mora da sadrži u sebi tri osnovne komponente:8
• Apstraktni račun (imlicitno definiše osnovne pojmove teorije)
• Pravila korespodencije (skup pravila koja računu pridaju empirijski sadržaj)
• Interpretacija ili model apstraktnog računa (deo teorije koji povezuje apstraktni
račun sa poznatim pojavama)

2. LABORATORIJSKI FIZIČKI EKSPERIMENT

O laboratorijskom fizičkom eksperimentu je mnogo napisano i rečeno. Ovde će biti

iznesena jedna kategorizacija, zatim objašnjenje značenja pojma laboratorijski fizički
eksperiment, i sve to u cilju stvaranja analogije pri poređenju sa odlikama koje će biti
navedene da karakterišu fiktivni fizički eksperiment.
Posmatrajući druge nauke, bilo prirodne ili društvene (eksperimenti su zastupljeni i
u jednim i u drugim), zna se da pored laboratorijskog fizičkog eksperimenta postoje:
laboratorijski hemijski eksperiment, laboratorijski fiziološki eksperiment,
laboratorijski biološki eksperiment, laboratorijski eksperiment u psihologiji, …
Takođe, pored laboratorijskih eksperimenata postoje fiktivni eksperimenti i to:
fiktivni hemijski eksperiment, fiktivni fiziološki eksperiment, fiktivni psihološki
eksperiment, fiktivni fizički eksperiment (kojim se bavi ovaj rad), fiktivni
eksperiment u filozofiji, ... U radu će biti upotrebljivani pojmovi: fiktivni eksperiment
i laboratorijski eksperiment, tako što će sve vreme biti podrazumevano da se radi o
fiktivnom fizičkom eksperimentu i laboratorijskom fizičkom eksperimentu.
Laboratorijskim eksperimentom naziva se svaki eksperiment koji je fizički
realizovan. Pomoću laboratorijskog eksperimenta se ostvaruju čulno opservabilni
rezultati koji mogu biti:
-očekivani
-neočekivani
Na osnovu rezultata donosi se sud o:
-prihvatanju
 6

-korekciji
-odbacivanju
teorije čije je predviđanje laboratorijskim eksperimentom proveravano.
Laboratorijski eksperiment karakterišu sledeće odlike:
1. instrumentalnost
2. proverljivost
3. singularnost iskaza
4. ostvarenost
Obrazloženje odlika laboratorijskog eksperimenta:
1. Laboratorijski eksperiment se izvodi u veštačkim uslovima (postoji ućešće
čoveka), pri čemu se koriste ponderabilni instrumenti pomoću kojih se
laboratorijski eksperiment obavlja.
2. Pri realizaciji laboratorijskog eksperimenta postoji uticaj eksperimentatora (on je
taj koji "vlada" eksperimentom) i tim je omogućeno da se izvrši verifikacija ili da
se opovrgne tvrdnja nastala pri njegovom izvođenju. Svaka tvrdnja koja se iznosi
nakon izvedenog laboratorijskog eksperimenta može biti proverena izvođenjem
istog laboratorijskog eksperimenta ili drugog koji se bavi istom temom na drugačiji
način.
3. Karl Poper ih naziva još i "posebni" ili "osnovni" iskazi9 i u ovom slučaju
predstavljaju iskaze dobijene rezultatima laboratorijskog eksperimenta. Singularni
iskazi su jednoznačni izveštaji iskustva o rezultatu dobijenog, u ovom slučaju,
izvođenjem laboratorijskog eksperimenta. To su partikularni iskazi ograničenog
svojstva.
4. Laboratorijski eksperiment je ostvaren eksperiment. Sa ovom konstatacijom se
mnogi, koji se bave eksperimentom, ne bi lako složili. Ostvarenost u smislu akta
čulnog opažaja rezultata eksperimenta od strane eksperimentatora navodi da se radi
o laboratorijskom eksperimentu. Na taj način stiče se relevantan empirijski sadržaj
koji je od osnovnog zanačaja za donošenje suda u fizici.

2.1 VEZA TEORIJE I LABORATORIJSKOG EKSPERIMENTA

Izučavajući istoriju fizike uočava se da je do podele na teorijske i eksperimentalne
fizičare došlo tek u fizici novijeg doba, kada više jedan čovek nije bio u stanju da
istovremeno vrši i teorijsku i eksperimentalnu obradu problema. Mislioci (ne mogu se
nazvati fizičarima, u smislu kojim se danas nazivaju fizičari) srednjeg veka poput
Kuzanskog, Benedetija, Galileja, ... istovremeno su uspevali da se bave i segmentima
onoga što se danas naziva fizikom tog doba, kako na teorijskom tako i na
eksperimentalnom planu. Posmatrajući doprinose Dekarta, Njutna, Hajgensa, zatim
Ampera, Faradeja, Maksvela (vremena kada počinje jasna podela na teorijske i
eksperimentalne fizičare), i na kraju Fermija (poslednji fizičar za koga se tvrdi da se
jednako dobro snalazio kako u teoriji tako i u eksperimentu), može da se primeti
umnožavanje metoda izučavanja koje nastaje usložnjavanjem fenomena fizike. Lep
navod o nedeljivosti celine koju čine teorija i eksperiment rekao je, jedan od vodećih
ruskih fizičara ovog veka i nobelovac, Pjotr Leonidovič Kapica citirajući pri tome,
takođe velikog engleskog fizičara, lorda Kelvina:
 7

"O samom mehanizmu veze teorije i prakse hteo bih da podsetim divnim
poređenjem koje je dao još Kelvin. On je poredio teoriju sa vodeničnim žrvnjevima, a
eksperimentalne podatke sa žitom koje se sipa u te žrvnjeve. Potpuno je jasno da sami
žrvnjevi ma koliko se obrtali, ništa korisno neće moći da daju (teorija radi sama za
sebe). Ali, kvalitet brašna zavisi od kvaliteta žita, jer trulo žito ne može da daje
hranjivo brašno. Zato je visoki kvalitet eksperimenata neophodan uslov kako za
izgradnju napredne teorije, tako i za dobijanje praktičkih rezultata."10
Komplementarnost teorije i eksperimenta u procesu saznanja fizičkih nauka je
nesumnjiva, jer kako teorija sama po sebi nema značaja ukoliko nije laboratorijskim
eksperimentom verifikovana, tako i laboratorijski eksperiment sam po sebi ništa ne
kazuje ukoliko nije izveden u okviru jednog generalnog stava zasnovanog na
teorijskim pretpostavkama. Teorija i laboratorijski eksperiment čine simbiozu u
procesu saznanja koje ide od opšteg ka posebnom i obrnuto.
Dijem kaže da teorija u fizici ima cilj da izlaže i klasifikuje eksperimentalne
zakone i da je jedina provera za donošenje suda o fizičkoj teoriji poređenje između
posledica te teorije i eksperimentalnih zakona koje ona prikazuje i grupiše.11 Uočljivo
je da i Dijem polazi sa stanovišta povezanosti teorije i laboratorijskog eksperimenta u
procesu saznanja pri čemu jasno razlikuje njihovu ulogu.
Eksperiment i teorija se neprestano uzajamno stimulišu12 i to je momenat u kome
teorija gradi komplementarnu simbiozu zajedno sa laboratorijskim eksperimentom.
Nemoguće je u savremenoj fizici zamisliti teoriju koja funcioniše a da nije potvrđena
putem laboratorijskog eksperimenta, kao što ne postoji ni laboratorijski eksperiment
koji je izveden samo sebe radi, bez svrhe da bilo šta potvrdi ili opovrgne. Vajnberg
kaže kako "nema eksperimentalnih podataka koji protivreče teoriji"13, što znači da
svaki eksperimentalni podatak može da se podrži nekom teorijom. Ukoliko teorija ne
postoji, ne odgovara rezultatima laboratorijskog eksperimenta, pred fizičarima je
zadatak da je izgrade (npr: nastanak Raderfordovog modela atoma; E. Raderford je
smislio eksperiment pomoću kojeg je imao nameru da potvrdi ispravnost
Tompsonovog modela atoma ali su rezultati laboratorijskog eksperimenta bili takvi da
je morao da smisli novi model atoma). Iz gore izloženog jasno je da se može tumačiti
uzajamna povezanost eksperimenta i teorije, pri čemu u svom nadopunjavanju
uspevaju da obrišu oštre granice koje se u prvi mah nameću pri iznošenju
karakteristika eksperimenta i komponenti teorije.

3. FIKTIVNI FIZIČKI EKSPERIMENT

U našoj literaturi zatiču se različiti nazivi za pojam koji izučava ovaj rad. Nazivi
koji se upotrebljavaju u našem jeziku su:
-misaoni eksperiment
-misleni eksperiment
-zamišljen eksperiment
-mentalni eksperiment
-fiktivni eksperiment
 8

Najčešće se može naći: misaoni eksperiment i fiktivni eksperiment. U ovom radu

se upotrebljava naziv fiktivni eksperiment, koji je po mišljenju autora prikladniji od
naziva misaoni eksperiment. Na engleskom govornom području ova vrsta
eksperimenta se zove thought experiment, dok ga Nemci nazivaju gedanken
experiment. Prevedeno na srpski jezik i jedno i drugo znači misaoni eksperiment.
Razlog zašto se u radu ne služi tim nazivom jeste sledeći: kada se kaže za nešto da je
misaono pod tim se podrazumeva sve što dolazi kao posledica misaonih procesa. Od
širokog pojma shvatanja "misaoni procesi" nas ovde zanima samo zamišljanje
(eksperimenta). Izraz "fiktivni" ima latinske korene i prevedeno na srpski jezik znači
"izmišljen"14 – što fiktivni eksperiment i jeste. Fiktivni eksperiment je planirano
zamišljen eksperiment.
Različita su shvatanja šta se podrazumeva pod fiktivnim eksperimentom. Po nekim
autorima, fiktivnim eksperimentom se zovu svi eksperimenti koji su principijelno
neizvodivi (J.R.Braun)15; po drugim, fiktivnim eksperimentom se smatraju svi
eksperimenti do momenta dok ne budu izvedeni (E.Mah)16. Fiktivni eksperimenti, u
ovom radu, su svi neostvareni eksperimenti – kako je podrazumevao E. Mah.
Postoje dva razloga zbog čega fiktivni eksperimenti nisu realizovani, i to su:
a. Eksperiment nije ostvaren zato što traje proces njegovog ostvarenja.
b. Eksperiment nije ostvaren zato što je neostvariv.
Kao razlog neostvarivosti fiktivnih eksperimenata razlikuju se:
a. Tehnička neostvarivost (postoji tehnološka nezrelost za laboratorijsku realizaciju
eksperimenta u trenutku njegovog postavljanja).
b. Principijelna neostvarivost (to je fiktivni eksperiment formiran u uslovima koji su
nesaglasni realnom – fizičkom sistemu).17
Svaki eksperiment koji je izveden bez ponderabilnih laboratorijskih sredstava,
znači "iz glave", na tabli i slično naziva se fiktivni eksperiment.
Na različite načine je u naučnoj literaturi predstavljan fiktivni eksperiment: kao
logička operacija (P.E. Sivokonj), kao etapa u planiranju laboratorijskog eksperimenta
(H. Korh), kao teoretsko rasuđivanje sa formom eksperimenta (P.V. Kopnin), kao
heuristički element u procesu naučnog saznanja (B.S. Dinin), kao fikcija primenljiva
nezavisno od stvarnosti (apstraktni fiktivni eksperiment), kao ilustartivno značajna
funkcija u procesu objašnjavanja (A.M. Melešina) – takođe i J. R. Braun insistira na
slikovitosti kao esencijalnoj karakteristici fiktivnog eksperimenta.18
Fiktivni eksperiment kao i laboratorijski eksperiment ima formu eksperimenta.
Zajedničke su im karakteristike koje grade tu formu. Tako, na primer, Soren Hagkvist
kaže da je razlog zašto fiktivni eksperimenti "zaslužuju epitet "eksperiment", zato što
oni teže da presude izboru teorije"19, što jeste karakteristika eksperimenta ako se
posmatra upotrebna vrednost eksperimenta. Kada se kaže za fiktivni i laboratorijski
eksperiment da im je forma zajednička podrazumeva se da su oni izvedeni, kao
metodološko sredstvo, po jednakom "scenariju". Ono što fiktivni eksperiment čini
različitim od laboratorijskog eksperimenta navodi se kao četvrta odlika.
Odlike koje karakterišu fiktivni eksperiment su:
1. zamišljena instrumentalnost
2. proverljivost
 9

3. singularnost iskaza
4. neostvarenost
Obrazloženje odlika fiktivnog eksperimenta:
1. Fiktivni eksperiment je formiran u veštačkim uslovima. Da bi zamišljeni
eksperiment bio "izveden" zamišljeni su instrumenti pomoću kojih se fiktivni
eksperiment "izvodi".
2. Proverljivost fiktivnog eksperimenta se ogleda u nameri da budu provereni
njegovi krajnji rezultati. Postoji mogućnost da se ponovo deduktivno generiše
njegovo izvođenje tako što uvek može da bude zamišljen.
3. Kod fiktivnog eksperimenta se, kao i kod laboratorijskog eksperimenta,
pretpostavlja "posebnost" iskaza kojeg donosi eksperimentator na osnovu
teoriskog anticipiranja rezultata.
4. Ako ne postoji mogućnost da se stvore uslovi kako bi eksperiment bio izveden, ili
ako eksperiment još nije izveden, takav eksperiment se zove fiktivnim
eksperimentom. Jedini bitan faktor ove karakteristike jeste da ideja eksperimenta
nije fizički realizovana, odnosno da su rezultati te ideje još uvek deo fikcije.

3.1 O ZAJEDNIČKOM I RAZLIČITOM IZMEĐU LABORATORIJSKOG I

FIKTIVNOG EKSPERIMENTA
I laboratorijski i fiktivni eksperiment imaju formu eksperimenta, određenu
karakteristikama eksperimenta:
-instrumentalnost
-proverljivost
-singularnost iskaza
Laboratorijski i fiktivni eksperiment se razlikuju ukoliko se eksperimentu pridoda
po još jedna karakteristika:
 fizička ostvarenost – laboratorijskom eksperimentu
 fizička neostvarenost – fiktivnom eksperimentu.
Postoji i vrsta eksperimenta koja se naziva numerički eksperiment. On sa fiktivnim
i laboratorijskom eksperimentom ima podudarne tri osnovne karakteristike, koje su i
karakteristike eksperimenta. Numerički eksperiment, izvan računarskog sistema,
može da bude i fizički ostvariv i fizički neostvariv.
Instrumentalnost u laboratorijskom i fiktivnom eksperimentu se razlikuju zato što
su instrumenti u fiktivnom eksperimentu zamišljeni, dok su u laboratorijskom
eksperimentu oni ponderabilni. Ponašanje instrumenata u fikciji zasnova se na
ponašanju instrumenata u realnom svetu izvan nje.
Proverljivost je karakteristika i u laboratorijskom i u fiktivnom eksperimentu, ali se
u svakom od njih ispoljava na različit način. Kod laboratorijskog eksperimenta se
uzmu instrumenti i izvede se ponovo. Kod fiktivnog eksperimenta se ponovo zamisli
eksperimentalna situacija.
 1

Singularnost iskaza i kod laboratorijskog i kod fiktivnog eksperimenta se ogleda u

posebnosti iskaza, odnosi se samo na dati eksperiment, koji se nameće nakon
izvođenja laboratorijskog ili zamišljanja fiktivnog eksperimenta.
Laboratorijski eksperiment je fizički izveden, što implicira njegovu stvarnost u
smislu čulne mogućnosti identifikacije. Fiktivni eksperiment je zamišljen, i on nije
realizovan drugačije osim u mislima. Kada se kaže da je laboratorijski eksperiment
proverljiv podrazumeva se da postoji mogućnost provere merenjem. Pomoću
laboratorijskog eksperimenta se proverava teorija. Ustanovljava se da li će
pretpostavljeni rezultati koje predviđa teorija zaista biti i dobijeni. Na taj način se
verifikuje ili opovrgava teorija. U laboratorijskom eksperimentu merenjem se
kvantifikuje pojava koja se izučava.
Fiktivnim eksperimentom se ne verifikuje teorija. U fiktivnom eksperimentu se
upotrebljavaju atributi koji su analogni onom što je poznato iz domena čulnog. U
njemu kopiramo elemente i relacije identične u analognim slučajevima onog što je
poznato u fizički–realnom svetu. Provera zasnovane analogije u fiktivnom
eksperimentu može biti naknadna ukoliko se vremenom on realizuje. U fiktivnom
eksperimentu se do rezultata dolazi dedukcijom i analizom, oslanjanjem na fizičke
zakone i teorijske pretpostavke. U zavisnosti od parametara, koji su usvojeni,
determinisana je i "realizacija" fiktivnog eksperimenta.

3.2 STAVOVI RAZLIČITIH AUTORA O FIKTIVNOM EKSPERIMENTU

Različiti autori su pisali o fiktivnom eksperimentu. Ovde će biti predstavljeni trojca
čiji su citati izvađeni iz konteksta priče o fiktivnom eksperimentu: prvi je bivši
profesor nuklerne fizike na PMF-u, drugi je dugogodišnji saradnik Alberta Ajnštajna
– fizičar i njegov biograf i treći je francuski filozof prirodnih nauka.
-Profesor Milorad Mlađenović za fiktivne eksperimente kaže: "Kad fizičke
hipoteze izađu iz okvira neposrednih, ovozemaljskih uslova, i eksperimenti postanu
takoreći neostvarivi, u pomoć mogu da dođu misleni eksperimenti, ali samo
delimično. Misleni eksperiment nema snagu realnog eksperimenta. On ne može da
služi za konačnu potvrdu neke fizičke teorije, jer ostaje u okvirima njene logičke
razrade. Najviše što se može postići jeste ilustracija unutrašnje konzistentnosti neke
hipoteze. Ako se pokaže da nije konzistentna, onda je to za nju nepovoljno, ali nije
dovoljno za njeno odbacivanje, isto kao što konzistentnost nije dovoljna za konačno
prihvatanje. Misleni eksperimenti, u širem smislu reči, deo su intelektualnog života i
oni se odvajkada mogu naći u knjigama. Pri stvaranju klasične mehanike dolazi do
njihove oseke, sa Galilejom negde na pola puta i na kraju sa Njutnom, strogim
empiristom, za koga je takva vrsta razmišljanja spadala u ono "hypotheses non
fingo". Ajnštajn ih vraća u modu, delom što ga na to upućuje sama materija, a delom
što uživa u njima. Najpoznatije mislene eksperimente u relativitetu predstavljaju razni
paradoksi u kojima se pokušavaju naći unutrašnje nedoslednosti… Sa razvojem
eksperimentalne tehnike neki misleni eksperimenti počinju da se približavaju
mogućnostima realizacije… Veštini otkrivanja dobro dođe svako novo oruđe
otkrivanja, kao što su Ajnštajnovi misleni eksperimenti, pod uslovom da se ne
serviraju kao dokaz, već samo kao njegova ilustracija, jedna vrsta fine logičke igre, u
kojoj intelekt uživa"20
Pozicija sa koje polazi prof. M. Mlađenović kada diskutuje o fiktivnom
eksperimentu jeste da mu on, pre svega, pripisuje ilustrativnu funkciju prilikom
održljivosti neke hipoteze u čijim okvirima fiktivni eksperiment ima svoju logičku
 1

razradu. Po prof. M Mlađenoviću fiktivni eksperimenti su neostvarivi eksperimenti,

ali ukazuje i na mogućnost njihove realizacije vremenom kako se tehnologija razvija.
Prof. M. Mlađenović naglašava nekopetentnost fiktivnog eksperimenta za
verifikovanje i opovrgavanje fizičke teorije. Fiktivni eksperiment, po prof. M.
Mlađenoviću, je pomoćno "sredstvo" ili intelektualna igra pomoću kojeg se pokušava
pronicanje u "unutrašnje nedoslednosti" teorija stvaranjem paradoksalnih situacija.
-Leopold Infeld o fiktivnim eksperimentima kaže da su oni: "…idealizovani
eksperimenti, eksperimenti koji se nikada ne mogu izvesti, ali koji, ako se propisno
analiziraju, rasvetljavaju i menjaju naše shvatanje sveta koji nas okružuje."21
Poput prof. M. Mlađenovića i Leopold Infeld polazi od stanovišta da je fiktivni
eksperiment (ili kao ih on zove idealizovan eksperiment) principijelno neizvodiv, ali
on prednost daje heurističkom načinu tretiranja fiktivnog eksperimenta.
-Pjer Dijem je vrlo skeptičan prema upotrebnoj vrednosti fiktivnog eksperimenta u
nastavi fizike i povodom toga piše sledeće: " ...Među nedostacima koji obilježuju
takav izveštaj onaj najčešći i istovremeno najozbiljniji zbog krivih ideja što ih
ostavlja u svijesti učenika jest fiktivni eksperiment. Obavezan da se pozove na neki
princip koji u stvarnosti nije uopće stvoren indukcijom, odbijajući uostalom da taj
princip navede kakav on jest, to jest kao postulat, fizičar zamišlja jedan eksperiment
koji bi, da je bio izveden i da je uspio, mogao voditi k principu koji se želi opravdati.
Pozvati se na neki takav fiktivan eksperiment znači navesti eksperiment koji treba
izvesti umesto eksperimenta koji je izveden; to znači opravdati jedan princip ne
pomoću opaženih činjenica nego pomoću činjenica čije se ostvarenje predviđa; a to
predviđanje nema druge podloge osim vjerovanja u princip u čiju se potporu ono
navodi. Takav postupak dokazivanja odvlači onoga koji se u nj pouzdaje u jedan
poročni krug, a onaj koji predaje a da ne precizira da citirani eksperiment nije bio
izveden pokazuje intelektualno nepoštenje…"22
Pjer Dijem polazi od činjenice da je fizika nauka u službi induktivnih metoda i
stoga mu nije jasna potreba za fiktivnim eksperimentom pored već postojećih
laboratorijskih eksperimenata. Sa jedne strane je u pravu kada tvrdi da je fizičar, u
svom zamišljenom eksperimentu vođen, ka principu koji želi opravdati, a koji u
stvarnosti nije opravdan indukcijom; ali zanemaruje njegovu upotrebnu vrednost koja
omogućava da se jasnije spoznaju određene situacije koje bi postojanjem samo
laboratorijskog eksperimenta bile nedostupne. Zanemaruje takođe da su fiktivni
eksperimenti zasnovani na već postojećim fizičkim zakonima koji opravdavaju
mogućnost predviđanja rezultata u fiktivnom eksperimentu. U nastavku članka
"Fizikalna teorija i eksperiment" Pjer Dijem kaže kako: "...veoma često fiktivni
eksperiment koji se navodi nije samo neostvaren nego i neostvariv...", čime ukazuje
na stav E. Maha da je fiktivni eksperiment svaki koji nije izveden.
U dodatku *XI "O upotrebi i zloupotrebi misaonih eksperimenata, posebno u
kvantnoj teoriji", Karl Poper u svojoj knjizi Logika naučnog otkrića pravi razliku
između fiktivnih eksperimenata po upotrebi: na one sa kritičkom upotrebom, one kod
kojih je heuristička upotreba i druge manje značajne (koje ne navodi). Kao primer
kritičke upotrebe fiktivnog eksperimenta navodi Galilejevo pobijanje ispravnosti
Aristotelove pretpostavke da je "prirodna brzina" kretanja težeg tela veća od "prirodne
brzine" lakšeg tela (navedeno kao treći primer u okviru poglavlja koji se bavi
istorijom fiktivnog eksperimenta), EPR-paradoks i drugi; kao primere fiktivnog
 1

eksperimenta sa heurističkom upotrebem K. Poper navodi: Karnoov ciklus i

zakrivljenje svetlosnog zraka u liftu koji se kreće ubrzano.
Članak se posebno osvrće na "upozorenje protiv onog što se može zvati
apologetska upotreba", pri čemu ukazuje da fiktivni eksperimenti koji su u prvi mah
bili upotrebljivani radi ilustracije i slikovitijeg izlaganja sadržaja ili kao kritički prilaz
nekom teorijskom objašnjenju su vremenom počeli da budu upotrebljivani i kao
argumenti "kako u kritičkom, tako i u odbrambenom ili apologetskom raspoloženju".
K. Poper se zalaže u ovom članku na prihvatanje da fiktivni eksperiment ne može da
bude prihvaćen kao "...metoda argumentisanja...".

3.3 VRSTE FIKTIVNIH EKSPERIMENATA

Različiti su stavovi o svrsi fiktivnih eksperimenata i njihovoj upotrebnoj vrednosti.
Po razlogu nastanka, formi, načinu upotrebe, diferencijacija se može napraviti na
sledeće fiktivne eksperimente:
a) pomoćni
b) granični
v) izvodivi kvalitativni
g) neizvodivi kvalitativni
a) Pomoćni fiktivni eksperimenti su deo teorije. Nije neophodno da teorija bude
verifikovana laboratorijskim eksperimentom. Bitno je da je zamišljen fizički
neizvodiv eksperiment čiji je cilj da se stvori pomoćna predstava koja upotpunjuje
saznanje o fizičkoj teoriji ili zakonu. Primeri:
1. Paradoks blizanaca
2. Arhimedova poluga
3. Skretanje zraka u relativističkom liftu
4. Neustrašivi kosmonaut na horizontu događaja kolabirajuće zvezde, s bljeskalicom
u ruci
b) Granični fiktivni eksperimenti se zamišljaju u graničnim fizičkim uslovima,
čime su predstavljene granične vrednosti određenog fizičkog zakona. Primer:
1. Karnoova toplotna mašina
c) Izvodivi kvalitativni fiktivni eksperimenti mogu da budu realizovani, ali
intencija njihovog nastanka nije u realizaciji nego u heurističkoj dilemi. Oni upućuju
na kvalitativan faktor promene. Primeri:
1. Šredingerova mačka
2. Hajzenbergov snop atoma na dva magneta sa dva posmatrača
d) Neizvodivi kvalitativni fiktivni eksperimenti su bili neizvodivi u momentu
smišljanja. Intencija im je drugačiji način sagledavanja stvarnosti. Takođe poseduju
heurističku dilemu koja upućuje na kvalitetno drugačiji način razmišljanja. Primeri:
1. Maksvelov prijateljski demon
2. dr. Erenfestov buvlji cirkus
3. Hajzenbergov mikroskop
 1

4. Ajnštajn-Borova kutija sa rupom i satom

5. Supermen i ogledalo
6. EPR-paradoks
Ako se fiktivni eksperimenti posmatraju po njihovim izražajnim karakteristikama
jasno se ističu dve potpuno različite kategorije fiktivnog eksperimenta:
-prezentativni
-modelna dilema
Pod prezentativnim se smatraju fiktivni eksperimenti koji treba da budu sredstvo u
stvaranju ispravne predstave izučavane teorije. Prezentativni fiktivni eksperiment se
pridržava teorije i nju oslikava, pomoću njega se prezentuju posledice konceptualno
zatvorene teorije. (npr. Arhimedova poluga, paradoks blizanaca, Karnoova toplotna
mašina, ...). Ne znači da teorija, u okviru koje je formiran prezetativni fiktivni
eksperiment, nije imala dileme bilo kakvog sadržaja – prezentativni fiktivni
eksperiment se ne bavi njima.
Pod modelnom dilemom se smatraju fiktivni eksperimenti pomoću kojih se bolje
sagledava generisanje pojmova u fizici. Omogućava opredeljenje se za epistemološki
model (do čega je došlo usled problematizovanja postojeće predstave formiranjem
fiktivnog eksperimenta) u izučavanju posmatranog problema (npr. EPR eksperiment,
identičnost gravitacione i inercijalne mase, Šredingerova mačka, ...). Fiktivni
eksperimenti ove kategorije ukazuju na situaciju gde se formira dilema.
Razvojem fizike i tehnologije mnogi fiktivni eksperimenti su realizovani, i samim
tim spadaju danas u laboratorijske eksperimente. Po J. R. Braunu, L. Infeldu i
mnogim drugim autorima fiktivni eksperimenti su principijelno neizvodivi. Osnovna
pretpostavka u radu je: da je "ostvarenost" prvenstveni činilac koji razdvaja fiktivni
od fizički realizovanog laboratorijskog eksperimenta. Karakteristika većine
realizovanih fiktivnih eksperimenata jeste da su oni realizovani sa određenog
aproksimativnog stanovišta koje zadovoljava granicu greške koja je usvojena. Na
primer, paradoks blizanaca: nije izvedeno da se na čoveku uoče relativistički efekti,
ali su oni jako dobro uočeni na elementarnim česticama.

3.4 FIKTIVNI EKSPERIMENT I TEORIJA

Po pitanju povezanosti fiktivnog eksperimenta i teorije zahtev je, pre svega, da se
ustanovi jasan odnos prema pojmovima između kojih se uspostavlja korespodencija.
To znači da se, koliko je to moguće, preciznije izražava po pitanju značenja fiktivnog
eksperimenta i teorije, kako bi moglo da se utvrdi šta je među njima zajedničko, a šta
ih razlikuje. Tek u jednom generalnom zahvatu, koji omogućava da se uključi
posebnost iskaza fiktivnog eksperimenta i da se obuhvati što je moguće kompleksnija
terminološka struktura, kojom se bavi teorija, može da se uvidi koliko je fiktivni
eksperiment deo teorije, a koliko je blizak laboratorijskom eksperimentu.
Fiktivni eksperiment nije "stvaran", u smislu da nije realizovan drugačije osim u
okviru misli. U načelu se bitno razlikuje od laboratorijskog eksperimenta, koji se
izvodi radi verifikacije ili opovrgavanja teorije i izgradnji iskustvenog odnosa prema
teorijskim pretpostavkama (ako se radi o laboratorijskom eksperimentu provere), ili
da pomoću njega budu predstavljene teorije na koje se oslanja (ako se radi o
eksperimentu primene). Fiktivni eksperiment nema metodološku snagu da verifikuje
ili opovrgne teoriju iz koje potiče. On nema empirijsku podlogu, koja je neophodan
 1

faktor. I u jednom i u drugom slučaju, kod laboratorijskog eksperimenta, čula su

aktivna i služe da budu prikazani njegovi rezultati. Fiktivni eksperiment je direktno
vezan za teoriju i njene pretpostavke iz kojih se razvijaju uslovi i tok eksperimenta.
Svaka teorija je plod fikcije koja traži svoju potvrdu u laboratorijskom eksperimentu.
Fiktivni eksperiment je jedan od metoda u teoriji kojim se služi da bi se:
• teorija jasnije prezentirala (paradoks blizanaca, astronaut sa bljeskalicom u ruci na
horizontu događaja, ...)
• ukazalo na osnovne teorijske premise (Hajzenbergov mikroskop, Maksvelov
đavolak, ...)
• osporili formalni rezultati neke teorije (Ajnštajn-Borova kutija, EPR-paradoks, ...)
Iskaz, kao rezultat fiktivnog eksperimenta, je singularne prirode, što znači da
fiktivni eksperiment ne odlikuje generalnost koja je jedna od osnovnih karakteristika
teorije. To je razlog zbog čega fiktivni eksperiment se može smatrati samo jednim od
elemenata koji oplemenjuju teoriju. Fiktivni eksperiment je samo po imenu
eksperiment, njegova prava pripadnost odnosi se na teoriju. Ne može da se izvede
fiktivni eksperiment ukoliko nema teorijskih zakona prema kojima bi se pokoravale
relacije između objekata fiktivnog eksperimenta. Fiktivni eksperiment upotpunjuje
teoriju, on omogućava da se na "poseban" način sagledaju posledice teorije. Za
razliku od laboratorijskog eksperimenta koji sa teorijom stoji u komplementarnom
odnosu (jedno bez drugog ne mogu da bi se bilo šta u fizici proizvelo u zakon),
fiktivni eksperiment je samo deo teorije, koja pomoću njega izražava pojedine svoje
sadržaje.
Fiktivni eksperiment je zastupljen u trećoj komponente teorije – interpretacija
apstraktnog računa. On je jedan od elemenata koji implicitno definisane osnovne
pojmove teorije povezuje sa poznatim pojavama. Rezultati do kojih se dolazi putem
fiktivnih eksperimenta su izvedeni iz osnovnih postulata teorije pomoću dedukcije.

3.5 O VALIDNOSTI FIKTIVNOG EKSPERIMENTA

Svaki fiktivni eksperiment je sastavljen od:
• elemenata; apstraktni objekti opservirani iz čulnog sveta, i njih čine svi zamišljeni
objekti u fiktivnom eksperimentu.
• relacija; fizički i teorijski (koje precizira teorija na koju se oslanja fiktivni
eksperiment) zakoni u fiktivnom eksperimentu.
Unutrašnja konzistentnost fiktivnog eksperimenta je određena:
- početnim i graničnim uslovima; koji su zasnovani na osnovi fizički–realnog
sistema, što znači da ne sme da postoji protivrečnost između fiktivnog
eksperimenta i prihvaćenih fizičkih zakona.
- epistemološkim modelom; koji određuje strukturu teorije u okviru koje se formira
fiktivni eksperiment.

3.5.1 Karakteristike fiktivnog eksperimenta

U fiktivnom eksperimentu "eksperimentator" precizno određuje sve uslove, stvara
analogije sa realnim–fizičkim sistemom (ne postoje nepoznati parametri sistema) i
 1

utvrđuje teorijske pretpostavke, prema kojima se eksperiment izvodi i deduktivno

dovodi do rezultata koji treba biti prokomentarisan.
U laboratorijskom eksperimentu izmenom "uslova" se ne menjaju zaključci,
menjaju se rezultati, koji su predvidivi usled konzistentnosti teorije. U fiktivnom
eksperimentu ne postoji izmena uslova u obliku u kojem se to čini u laboratorijskom
eksperimentu. Izmenom uslova može da se postigne smanjenje ili povećanje
idealizacije stanja, što omogućava da fiktivni eksperiment preraste u laboratorijski
eksperiment ili postane principijelno neostvariv ukoliko to nije bio.
Cilj formiranja fiktivnog eksperimenta nije da se pomoću njega dođe do merljivih
veličina. To se postiže formulama na kojima je teorija izgrađena (apstraktni račun).
Cilj fiktivnog eksperimenta je da ukaže na bitna svojstva teorije, ili postoje slučajevi
kada je fiktivni eksperiment samo ilustrovan teorijski prikaz (npr. fiktivni eksperiment
sa paradoksom blizanaca). Broj parametara koji definišu sistem u fiktivnom
eksperimentu je manji od broja parametara koji definišu sistem u laboratorijskom
eksperimentu. U laboratorijskom eksperimentu instrumenti su ponderabilni – nisu
plod fikcije, u fiktivnom eksperimentu instrumenti su zamišljeni. Fiktivni eksperiment
ne može da se izvede usled ili principijelnog ili tehničkog problema prirode
eksperimenta. Pod principijelnim se smatra da su uslovi koje zahteva eksperiment
fizički neostvarivi (pr: Maksvelov demon, izdvajanje uvek jedne čestice gasa, u sudu,
koja treba da prođe kroz ventil u drugi sud, preko kojeg su ventilom sudovi spojeni).
Pod tehničkom neostvarivošću podrazumeva se da instrumenti, zamišljeni u fiktivnom
eksperimentu, ne mogu da se naprave jer tehnologija nije dovoljno razvijena (pr:
paradoks blizanaca, tehnološki još nema mogućnosti da se izgradi raketa u koju kada
bi se smestio jedan od blizanaca, nakon njegovog povratka, mogu da se uoče
relativistički efekti).
Fiktivnim eksperimentom se naziva neopredmećena zamisao, zasnovana na
stečenom znanju, koja omogućava lakše sagledavanje problema (primer:
Hajzenbergovog mikroskopom čija je svrha da jasnije predstavi Hajzenbergovu ideju
o neodređenosti). Fikcija fiktivnog eksperimenta je precizno osmišljena i dinamična.
Na jednak način razvijenu dinamiku ima i laboratorijski eksperiment. U pojedinim
fiktivnim eksperimentima postoji samo teorijska opravdanost (postoje primese u
teoriji koje nisu empirijski verifikovane) razvoja događaja. U fiktivnom eksperimentu
je bitno postojanje uslova "koje je stvorio čovek" i u kojima "on kontroliše razvoj
eksperimenta", na način kakav odnos postoji između eksperimentatora i
eksperimentalnih činjenica u laboratorijskom eksperimentu.
Na osnovu navedenog, o fiktivnom eksperimentu može da se kaže sledeće:
-Fiktivni eksperiment nije eksperiment provere, on je eksperiment primene.
-Pomoću fiktivnog eksperimenta ne može da se verifikuje ili opovrgne teorija, ali
fiktivnim eksperimentom može da se posluži pri objašnjavanju određenog problema
ukoliko se to ne čini apologetski.
-U fiktivnom eksperimentu ne može da se vrši merenje.
-U fiktivnom eksperimentu se ne predviđa rezultat, do njega se dolazi dedukcijom.
-Fiktivni eksperiment nema dokaznu moć, on ima prikaznu moć.
-Fiktivni eksperiment je sintetički produkt ljudskog uma, koji se bazira na uprošćenoj
stvarnosti (smanjen je broj parametara koji definišu sistem).
 1

-Fiktivni eksperiment je apstrakcija, koja počiva na teorijsko–filozofskim premisama

i fizičkim zakonima, pomoću koje se opisuje ponašanje fizičkog sistema.
-Fiktivni eksperiment je jedna od projekcija laboratorijskog eksperimenta.
-Fiktivni eksperiment je misaona spekulacija čiji koreni crpe sokove empirijskih
potvrda.

3.6 ZNAČAJ I ULOGA FIKTIVNOG EKSPERIMENTA U FIZICI

O značaju i ulozi fiktivnog eksperimenta u fizici, kroz istoriju i u savremenoj fizici
postoje različita mišljenja. Kao što će da se vidi kroz navedene primere, u istorijskom
pregledu, fiktivni eksperiment čini ne retku pojavu u fizici, kako dvadesetog veka
tako i ranije. Ta frekventnost je, pre svega, zasluga ljudske potrebe da se vizuelno
predstave pojave, koje pokušava da objasni (za vid je, između ostala četiri čula, čovek
najviše vezan). Čovek smišljeno stvara fikcije, vizuelne predstave pretpostavljenih
događaja. Težnja da utvrdi istinitost stavova, i nemogućnost da sebe na drugačiji
način proveri, dovela ga je do osmišljavanja događaja koji upućuju da razmišlja "šta
bi bilo kad bi bilo". Početne i granične uslove u "svom" sistemu događaja je sam
postavljao, a oni su bili zasnovani na iskustvu (važeći zakoni prirode) – kada se nije
pridržavao iskustva čovek je stvarao apsurdne eksperimente.
Često se negira značaj fiktivnog eksperimenta, u literaturi i među fizičarima, iz
razloga njegove neverificitabilnosti. Fizika je nauka u kojoj zakone potvrđuju rezultati
merenja. Kanon fizike je da svi teorijski sadržaji, bez obzira na konzistentnost,
ukoliko nisu potvrđeni empirijski ostaju sadržaji koji "ne pripadaju" fizici – od njih ne
mogu da se stvaraju fizički zakoni. Fiktivni eksperiment, kao deo teorijskog sadržaja,
bio on u okviru teorije modelni faktor na kojem se ona bazira ili inteligentno
ilustrovana prezentacija, ne ispunjava uslov dokaznosti u fizici, i on jeste samo jedan
od metoda kod teorijskog saznanja.
Intrigantnost fiktivnog eksperimenta leži i u činjenici da je većina naučnih izazova
i problema kod fizičkog razumevanja prirode bilo razmatrano putem fiktivnog
eksperimenta u dvadesetom veku, kao i u intelektualnoj dovitljivosti koja na
"neozbiljan" način pokušava da približi "ozbiljne" dileme i predstave. "Popularnost"
fiktivnog eksperimenta među fizičarima dvadesetog veka je bila velika i on je bio
često korišćen metod pri objašnjavanju, ali i pri kritikama novih teorija. Fiktivni
eksperiment se odomaćio i u nastavi fizike, gde danas zauzima vrlo značajno mesto.
Podsticajni karakter fiktivnog eksperimenta je da, na relativno sličan način kako bi
to bilo učinjeno i pomoću laboratorijskog eksperimenta, omogućava jasniji pregled
nad problemom nego što bi to bilo samo da postoje formule i filozofski principi na
kojima se zasnova teorija. Fiktivni eksperiment pojednostavljuje shvatanje teorije i
problema koje ona nose sa sobom. Fiktivni eksperiment pojašnjava krucijalne dileme
u koje se upada pri generalizacijama teorije. Čest heuristički sadržaj u fiktivnom
eksperimentu "vuče" da problem bude bolje i brže apsolviran.
 1

4. PRIMERI

Navedeni primeri fiktivnog eksperimenta u fizici spadaju među poznatije (znatno

veći broj je obuhvaćen u magistarskom radu iz kojeg je ovaj rad izveden). Ne zalazi
se u objašnjavanje smisaonog sadržaja fiktivnog eksperimenta, jer o svakom može da
se napiše zaseban rad. Trud je bio da se pomoću priložene šeme karakteristika
verifikuje ili opovrgne fiktivni eksperiment.
Kod svakog primera pridržava se iste šeme pomoću koje je on analiziran.
Stanovišta o fiktivnom eksperimentu su vrlo različita, i ovaj rad je pokušaj da se
predstavi jedno od njih. Pažljivom čitaocu neće promaći da u radu nije data
eksplicitna definicija fiktivnog eksperimenta, ali su navedene mnoge njegove
karakteristike na osnovu kojih je pokušano da se izvede klasifikacija fiktivnih
eksperimenta prema svrsi za koju su korišćeni u fizici i, prema tome, da se na taj
način približi pravom značenju fiktivnog eksperimenta u fizici.
Navedeno je pet primera. Po autoru nisu svi fiktivni eksperimenti. Među primerima
je i Laplasov demon za koji nakon analize, po odlikama koje su navedene da
karakterišu fiktivni eksperiment, dolazi se do zaključka da on to nije. Svi navedeni
primeri su iz domena fizike.

4.1 EKVIVALENTNOST GRAVITACIONE I INERCIJALNE MASE23

M
 1

Primer:
"Zamislimo kontejner bez prozora koji se nalazi u svemiru na dovoljnoj udaljenosti
od svih masa tako da je gravitacioni efekat drugih tela na njega zanemaljiv. Nakon
ovog, zamislimo i sebe kako se nalazimo u mraku unutrašnjosti kontejnera.
Priljubljeni smo uz jedan od zidova kontejnera. Poznajući zakone fizike postoje tri
mogućnosti kako možemo da razmišljamo:
1. Kontejner se kreće ubrzano pravolinijski ubrzanjem a, i smer kretanja je od nas
ka suprotnom zidu kontejnera. Sila kojom delujemo na zid kontejnera je
inercijalna sila (F= -ma, m je naša masa), suprotnog smera dejstva od smera
ubrzavanja kontejnera.
2. Kontejner se kreće kružno, pri čemu se centar kružnice (trajektorije kontejnera)
nalazi duž zamišljenog pravca, normalnog na naš oslonac, od nas ka suprotnom
zidu kontejnera. Sila kojom delujemo na zid kontejnera je inercijalna sila,
suprotnog smera dejstva od smera radijalnog ubrzanja.
3. Sa druge strane zida kontejnera, uz koji smo priljubljeni, nalazi se velika masa M
(M»m) koja nas je gravitaciono privukla zidu. Sila kojom delujemo na zid
kontejnera je gravitacione prirode."
Prema Njutnovom zakonu gravitacije, masa je svojstvo materije i predstavlja meru
uzajamnog gravitacionog privlačenja tela. Inertna masa predstavlja meru inertnosti
tela – težnje tela da zadrži stanje u kojem se ono nalazi (ukoliko je masa veća, veća je
i težnja tela da zadrži stanje u kojem se nalazi). Unutar kontejnera ne postoji
mogućnost da se odredi da li na osobu koja se nalazi u njemu deluje gravitaciona ili
inercijalna sila i iz tog razloga se tvrdi da je gravitaciona masa ekvivalentna inertnoj
masi.
Analiza:
1. Zamišljena instrumentalnost se zasniva na zamišljanju kontejnera bez prozora i
osobi u kontejneru koja poznaje zakone fizike te na osnovu toga donosi zaključke.
2. Proverljivost je ostvariva, jer moguće je zamisliti uslove u kojima se realizuje
zaključak o ekvivalenciji inertne i gravitacione mase i na taj način proveriti
osnovanost zaključka.
3. Singularan je iskaz o "iskustvu" osobe koja se nalazi u kontejneru. Iskaz se odnosi
na pretpostavljeni stečeni utisak koji ima osoba unutar kontejnera.
4. Eksperiment je principijelno neostvariv. Nemoguće je dovesti sistem u situaciju
gde će ukupno dejstvo sila biti jednako nuli, ali je danas tehnički moguće dovesti
sistem u situaciju gde će ukupno dejstvo sila biti dovoljno zanemarivo da se efekti
eksperimenta sa kontejnerom uoče.

Prema gore navedenoj analizi ovo je fiktivni eksperiment.

Fiktivni eksperiment o ekvivalenciji gravitacione i inercijalne mase može da se
svrsta, u današnje vreme, pod izvodiv kvalitativan fiktivni eksperiment, mada je u
vreme nastanka bio neizvodiv kvalitativan24. Ukazuje na princip ekvivalencije koji se
ogleda u ekvivalentnosti gravitacione i inertne mase što se svojevremeno razliklovalo
kao svojstva materije.
 1

Ovo je modelna dilema jer se prikazuje kvalitativno drugačije shvatanje mase.

Izgrađena je situacija koja dovodi do dileme o ekvivalentnosti (na šta upućuje
eksperiment) ili različitosti (dotadašnje shvatanje) gravitacione i inertne mase. Ovaj
fiktivni eksperiment spada u realizovane fiktivne eksperimente. Onog dana kada je
čovek uspeo da odleti u kosmos sa visokom tačnošću je mogao da proveri koliko je
mislenost odgovarala realnosti.
 2

4.2 EKVIVALENTNOST STANJA MIROVANJA I RAVNOMERNOG

PRAVOLINIJSKOG KRETANJA

Primer:
"Zamislimo da se nalazimo se u kontejneru, bez prozora, koji je u svemiru na
dovoljnoj udaljenosti od masa tako da su dejstva gravitacionih sila zanemarljiva. Mi
lebdimo u njegovoj unutrašnjosti.
Poznajući zakone fizike možemo da razmišljamo na sledeće načine:
• Kontejner miruje na dovoljnoj udaljenosti od masa, jer su dejstva gravitacionih
sila zanemarljiva.
• Kontejner se nalazi u stanju ravnomernog pravolinijskog kretanja na dovoljnoj
udaljenosti od masa, tako da su dejstva gravitacionih sila zanemarljiva."

Ako sebe zamislimo u kontejneru shvatamo da nismo u stanju da odredimo da li se

nalazimo u stanju mirovanja ili stanju ravnomernog pravolinijskog kretanja. Ta dva
stanja su jedno stanje koje se zove neubrzano stanje, odnosno, sistem koji se nalazi u
njemu, zovemo inercijalnim sistemom. Pojmovi mirovanja i ravnomernog
pravolinijskog kretanja imaju smisla samo ako se definiše referentno telo u odnosu na
koje se mirovanje ili ravnomerno pravolinijsko kretanje posmatra.
Tako ruski teorijski fizičar L.B.Okunj piše da: "Termin "relativnost" potiče od
Galilejevog principa relativnosti. U jednoj svojoj knjizi Galilej slikovito objašnjava
da nikakvim mehaničkim eksperimentima unutar broda ne možemo ustanoviti da li on
 2

miruje ili se kreće u odnosu na obalu. Naravno, to nije teško odrediti ako pogledamo
obalu. Ali ako smo u kabini i ako ne gledamo kroz prozor, nemoguće je utvrditi
ravnomerno i pravolinijsko kretanje broda."25
Analiza:
1. Pod zamišljenom instrumentalnošću podrazumeva se zamišljeni kontejner i osoba
u kontejneru koja donosi sud o stanju u kojem se nalazi.
2. Proverljivost je ostvariva ponovnim zamišljanjem uslova odvijanja događaja.
3. Pretpostavljeni sud o iskustvu unutar kontejnera je singularni iskaz zamišljene
osobe unutar kontejnera.
4. Principijelno je nemoguće da rezultantna sila dejstva na neki sistem bude jednaka
nuli, ali u mogućnosti smo da stvorimo uslove koji mogu da budu dovoljno
aproksimativni da bi efekat bio uočen.

Na osnovu gore navedenog ovaj primer je fiktivni eksperiment.

O identitetu mirovanja i ravnomernog prevolinijskog kretanja bilo je moguće
govoriti tek kada je jasno razgraničen relativitet referentnih inercijalnih sistema. Ono
što, posmatrano iz jednog referentnog inercijalnog sistema miruje, kada se posmatra iz
drugog, kreće se ravnomerno pravolinijski. Ovo je izvodiv kvalitativan fiktivni
eksperiment.26 Osobenost se ogleda u identitetu koji nije dokučen dok pojedini fizički
termini i stavovi nisu dovoljno razjašnjeni.
Ovo je modelna dilema, jer pomoću njega ilustrujemo ekvivalentnost dva naizgled
različita stanja. Izgrađena je situacija koja dovodi u dilemu osobu unutar kontejnera,
da li se sistem kreće ili ne. Na osnovu dileme dolazi se do zaključka o svojstvenosti
kretanja.
Ovaj primer spada u realizovane fiktivne eksperimente. On je ostvaren onog
momenta kada smo postali sposobni da čoveka pošaljemo u orbitu.
 2

4.3 NEUSTRAŠIVI ASTRONAUT NA HORIZONTU DOGAĐAJA

KOLAPSIRAJUĆE ZVEZDE, S BLJESKALICOM U RUCI

Ovde se posmatra uticaj gravitacije na svetlosni zrak. Zavisno od perspektive

posmatranja događaja formiraju se dva različita viđenja tog događaja.
Primer:
"Zamislimo astronauta koji se nalazi na horizontu događaja kolapsirajuće zvezde.
U ruci drži bljeskalicu kojom odašilje svake sekunde signale prema astronautu koji se
nalazi na bezbednom odstojanju od kolapsirajuće zvezde. U jednom momentu, zvezda
koja kolapsira, će se smanjiti ispod kritičnog prečnika. Tada će gravitaciono
privlačenje postati dovoljno snažno da više ništa neće moći da napusti njen horizont
događaja.
Kako se približava momenat kolapsa zvezde tako signali i pauze između signala,
koje odašilje astronaut sa horizonta događaja, traju sve duže, posmatrano sa pozicije
astronauta koji registruje te signale sa bezbednog rastojanja, usled gravitacionog
delovanja kolapsirajuće zvezde na svetlosni zrak. Astronaut, koji registruje signale sa
bezbednog odstojanja, će da posmatra svetlosni signal koji u momentu prelaza
horizonta događaja »astronauta samoubice« traje beskonačno dugo.
"Hrabri kosmonaut" koji se odvažio da ode na horizont događaja kolapsirajuće
zvezde sam momenat prelaza horizonta događaja i upada u singularitet meri
vremenskim intervalima koji su reda desetohiljaditog dela sekunda.
 2

Zavisno od reference sistema posmatranja događaja imamo:

• posmatrano s položaja "hrabrog atsronauta", pri samom momentu prelaza on je
već poginuo.
• posmatrano s položaja astronauta na bezbednom odstojanju, »hrabri astronaut«
nikada neće preći granicu horizonta događaja."27
Analiza:
1. Zamišljena instrumentalnost ovog zamišljenog događaja se ogleda u
kosmonautima, crnoj rupi, bljeskalici, raketi, ...
2. Proverljivost je ostvarljiva zamišljanjem uslova odigravanja događaja i
poznavanjem opšte teorije relativiteta.
3. Iskaz astronauta, koji se nalazi na bezbednom odstojanju, je singularne prirode.
Takođe i samoubilačko iskustvo astronauta sa horizonta događaja je singularan
iskaz.
4. Neostvarivost je i principijelna i tehnička. Principijelna iz razloga što, ma koliko se
tvrdilo (sa visokom verovatnoćom pretpostavke) da su u svemiru evidentirani
objekti koji se ponašaju kao što to predviđa teorija o crnim rupama, jasan dokaz o
postojanju crne rupe nemamo. Kao tehnički razlog za neostvarivost može da se
smatra što ako se i prihvati da crne rupe postoje one su još uvek ne dostupne.

Iz gore navedene analize sledi da je ovo fiktivni eksperiment.

Ovo je pomoćni fiktivni eksperiment, iz razloga lucidnog i lako zapamtljivog
predstavljanja posledica opšte teorije relativiteta i crne rupe kao produkta te teorije.
Ovo je prezentativni fiktivni eksperiment pomoću kojeg se efektno ukazuje na
mogućnosti posledica OTR-a.
 2

4.4 SCHRÖDINGER-ova MAČKA

Primer:
"Zamislimo kutiju u kojoj se nalaze: radioaktivni izvor, Gajger-Milerov brojač,
staklena ampula koja sadrži otrov i živu mačku. Uređaj u kutiji je podešen da
detektor bude uključen dovoljno vremena kako bi i šansa da će se jedan od atoma u
radioaktivnom materijalu raspasti bila 50% i da će detektor registrovati radioaktivnu
česticu. Ukoliko detektor registruje takav događaj, stakleni ampula sa otrovom se
razbija i mačka umire; ukoliko Gajger-Milerov brojač; ne registruje radioaktivnu
česticu mačka će i dalje živeti."
Za posmatrača koji je mačku smestio u kutiju, posle dovoljnog vremena, je
nepoznanica da li je mačka živa ili ne. Pitanje je statističke sigurnosti da li je usled
radioaktivnog raspada došlo do loma ampule i oslobađanja otrova. Životni vek
mačaka je približno 20 godina, a koliko će da živi mačka u kutiji eksperimentator ne
zna. Činjenica je da je posmatrač u kutiju smestio mačku, ampulu otrova sa
radioaktivnim okidačem, kao što je činjenica da je on od tog trenutka nesposoban da
definiše objektivnu stvarnost u kutiji.
Mogu da se doneseu sledeći sudovi:
-Mačka je živa,
-Mačka je mrtva,
-Mačka je i živa i mrtva.
Analiza:
 2

1. Zamišljena instrumentalnost je predstavljena zamišljanjem: kutije, mačke, bočice s

otrovom, radioaktivnim materijalom, ...
2. Proverljivost je ostvariva zamišljanjem događaja i njegovih posledica.
3. Iskaz je singularan jer svaka tvrdnja o mački povlači određene teorijske
pretpostavke.
4. Već je ranije rečeno da je ovaj eksperiment ostvariv i da nije cilj da se ubije mačka
nego da se razmišlja na drugačiji način. Izveli eksperiment ili ga samo umislili,
ukoliko se ne otvora kutija, nalazimo se pred istom dilemom zbog koje je ovaj
eksperiment i postavljen.

Eksperiment ne verifikuje ništa, niti meri, i to je razlog zašto treba da bude svrstan
pod fiktivni eksperiment jer je jasno da nosi u sebi kvalitativnu karakteristiku koja
navodi na opredeljenje između dva načina mišljenja. Jednog, koje zastupa
kopenhagenska škola kvantne mehanike, i drugog, koju zastupa Ajnštajn, a u ovom
slučaju je prezentator Šredinger.
Prema gore navedenom ovo je fiktivni eksperiment.
Šredingerovu mačku je izvodiv kvalitativan fiktivni eksperiment. To znači da u
principu može da bude izveden, ali to nije od važnosti koliko je bitna osobenost koju
on u sebi nosi. Osobenost se odnosi na kvalitativno drugačiji način sagledavanja
stvarnosti koji se suprotstavlja onom zbog kojeg je eksperiment formiran.
Ovo je primer fiktivnog eksperimenta koji je modelna dilema. On dovodi u sumnju
stav o jednoznačnosti iskaza. Ukazuje na ograničenu mogućnost saznanja.
 2

4.5 LAPLACE-ov DEMON

U predgovoru svoje knjige Analitička teorija verovatnoće (1820) Laplas piše o

svom zamišljenom "Umu" pomoću koga predočava svoj klasično-mehanički
(laplasovski) determinizam koji zastupa.
Primer:
"Sadašnje stanje svemira treba da posmatramo kao efekat njegovog prethodnog
stanja i kao uzrok stanja koje dolazi kasnije. Jedan um koji zna sve sile u prirodi u
datom trenutku, kao i trenutne položaje svih stvari u njoj, ukoliko bi bio u stanju da ih
analizira, mogao bi da obuhvati istom formulom kretanja najvećih tela svemira, isto
kao i najlakših atoma. Za njega ništa ne bi bilo neizvesno, budućnost kao i prošlost
bile bi mu pred očima. Savršenstvo koje je ljudski duh dao astronomiji sasvim
slabašno ocrtava takvu inteligenciju. Otkrića u mehanici i geometriji, zajedno sa
otkrićima univerzalne gravitacije obogatili su duh razumevanjem prošlog i budućeg
stanja sveta pomoću iste analitičke formule. Svi napori duha u traganju za istinom
usmereni su ka približavanju inteligenciji koju smo upravo zamislili, iako ćemo
zauvek ostati beskonačno udaljeni od takvog uma."
Analiza:
1. Ne postoji instrumentalnost. Postoji fikcija, zamišljeni um (demon), koja opservira
početne i granične uslove i na osnovu kojih precizno predviđa naredne događaje.
Može da se zamisli um, ali ne stvaraju se uslovi eksperimenta jer ih ne znamo, čak
ni kao pretpostavku. Osim uma koji funkcioniše na samo sebi znan način, i koji se
izražava deterministički, nije poznato ništa drugo. Ništa nije planirano,
organizovano, ni metodsko osim zamišljenog uma. Jedino ako je sveznajući um
prihvaćen kao instrument sam po sebi (čovek je u svemu tome negde vani, kreator
tog uma – preuzima ulogu Boga) možda može da se prihvati instrumentalnost.
2. Proverljivost je ostvarena, jer uvek se može zamisliti um (ne i njegovi mehanizmi)
koji će da opsrevira ukupnu stvarnost.
3. Iskaz ne postoji jer se ništa ne "dešava" na osnovu čega bi iskaz bio dat.
4. Principijelna neostvarivost od strane čoveka graniči se tehničkom neostvarivošću
da će on biti sposoban da izgradi takav um. Da li on već postoji, pitanje je
religioznog karaktera.

Na osnovu gore navedene analize po kojoj instrumentalnost nije zadovoljena i da

nema singularnog iskaza kao zaključak, sledi da ovo nije fiktivni eksperiment.
Fiktivnost je neosporna, ali nije formirana eksperimentalna sutuacija, koja može
biti kontrolisana od strane eksperimentatora i biti dovedena do rezultata na koje
eksperiment ukazuje. Zamišljanje Boga nije stvaranje eksperimentalne situacije.
 2

5. ISTORIJA FIKTIVNOG EKSPERIMENTA

U FIZICI

Šta može da se kaže o fizici koja je postojala, pre nego što su se Frensis Bekon i
empirijski induktivizam pojavili na pozornici naučnog života? Ne može da se tvrdi
kako fizika nije postojala pre njega, ali zato može osnovano da se kaže kako je
shvatanje fizike doživelo značajne transformacije "uvođenjem" iskustva, ogleda i
indukcije kao metodoloških faktora verifikacije saznanja o fizičkom sistemu.
Eksperiment je postojao i pre Frensisa Bekona, ali tek od njegovog vremena,
laboratorijski eksperiment i metod empirijskog induktivizma dobijaju na značaju i
gradi se odnos prema naučnom saznanju na način približan kao što je i danas. Jasno je
da fizika nije okoštala tvorevina ljudskog uma, uvek jedna i ista (ono što je ona danas,
neće biti sutra i nije bila juče). Fizika je od oduvek bila jedna razvojna forma i treba
biti veoma oprezan kada se prihvatamo da se obrazlažu segmenti iz njene istorije.
Koliko je fiktivnog bilo "fizički" u shvatanju fizike kao nauke o prirodi i na čemu
je to fiktivno bilo zasnivano da bi moglo da se kaže nešto o postojanju fiktivnog
eksperimenta pre tri stotine godina i ranije? Ono što se danas naziva fiktivnim
eksperimentom u fizici, ranije u vremenu kada su opservacija i deskripcija bile od
prioritetnog značaja – kao istraživački metod (kada laboratorijski eksperiment nije bio
metoda provere), ispoljavalo se u nauci kao njegov arhetip – kao uobičajeno
posmatranje prirode u tom dobu. Od kolikog značaja je razlika koja je morala da
postoji, ma koliko bila slabo uočljiva, u fizici pre nego što je uveden eksperiment,
između onog što smatramo pretečom fiktivnog eksperimenta i opisnog objašnjenja
događaja? Nekada je opisno objašnjenje bio jedini naučni metod izučavanja problema.
Sa današnjeg stanovišta malo je, može se slobodno reći i nimalo, fizike bilo u svemu
tome. Ali, kao i sve ostalo, i značenje i forma onog što se naziva fizikom, vremenom
se razvijalo tako da je razlika u pristupu fizici, ovog i nekadašnjeg vremena, tolika da
je danas prilično teško da se uspostave paralele i pored pisanih dokumenata
"ondašnje" fizike.
Prikladno je da se nazove fizika iz vremena pre nego što je laboratorijski
eksperiment postao verifikacioni faktor fizičkog zakona arhefizikom, kako bi se
napravila distinkcija između fizike kakva je ona danas i fizike kakva je bila nekad, po
metodološkom principu usvajanog saznanja u njoj.
U vremenu arhefizike istraživanje se svodilo na koncept: posmatranje, opis,
klasifikacija. Sva dokaznost o ispravnosti stavova svodila se na mogućnost
predviđanja (ne kvalitativnog), kao i danas, ali to predviđeno je moralo da se desi
samo po sebi, prirodnim putem, a ne da ga "ljudska ruka" usmeri i ostvari
(laboratorijski eksperiment). Sve što se dešavalo, odigravalo se u ljudskim glavama.
"Ruke" nisu usmeravale da se napravi potvrda onog što je bilo osmišljeno i to je ono
što arhefiziku čini bliskom fiktivnom eksperimentu. U čemu je razlika. Fiktivni
eksperiment je zasnovan na fizičkim zakonima i zakonitostima teorije u okviru koje se
postavlja – fiktivni fizički eksperiment nije fizika. On u sebi sadrži notu deskriptivnog
objašnjenja, ali on to nije jer su mu "ambicije" drugačijeg karaktera. Pomoću njega se
ne objašnjava kako se nešto dešava, pomoću njega se postavlja eksperimentalna
situacija koja navodi da se razmišlja o onome za šta postoji namera da se objasni.
 2

Znači, postoji fizika pre i fizika posle utvrđivanja pravila da je laboratorijski

eksperiment osnovna potvrda o ispravnosti ili neispravnosti hipoteza i teorija koje
dobijaju status verifikovanih hipoteza i teorija što u većem ili manjem opsegu
generalizuju određeno istraživanje. Pojam arhefizika je uveden da se ukaže da iz njega
evoluira fizika kako se ona shvata u današnjem vremenu.
Fiktivni eksperiment ekspanziju doživljava s pojavom A. Ajnštajna, koji ga je kao
metod u objašnjavanju STR-a i OTR-a često koristio. S početka dvadesetog veka
pored teorija relativiteta nastaje i kvantna mehanika. Uloga fiktivnog eksperimenta u
predstavljanju kvantne mehanike je sličnog karaktera kao što je bila i u teorijama
relativiteta. U to vreme, s početka dvadesetog veka, svi oni koji se na bilo koji način
bave fizikom, naprosto se utrkuju ko će da smisli lucidniji fiktivni eksperiment.
Pomoću čulnih utisaka grade se predstave koje se odnose na makrofizički svet.
Prodor u mikrosvet direktno pomoću čula je principijelno neostvariv. Dva su načina
kako se to može ostvariti:
• putem apstrakcija - matematički
• indirektno fizički - putem instrumenata.
Način kojim se obimno služi i fizika dvadesetog veka, jeste razvoj novih oblika
apstrakcija pomoću kojih se, posebno fizičari, trude da što vernije izgrade istinsku
sliku sveta. Fiktivni eksperiment omogućava da se "vidi" nevidljivo, i iako postoji
svest da on ne asimiluje realan-nefiktivan sadržaj zahvalno se fizičari (i ne samo oni)
služe njime jer omogućava stvaranje predstava bez kojih nauka današnjice
jednostavno ne funkcioniše. Svaki korak koji se čini da bi se omogućilo jasnije
saznanje čini nezaobilaznu kariku u lancu saznanja, a fiktivni eksperiment je sastavni
deo tog lanca.
Početak dvadesetog veka, međutim, može se smatrati samo vremenom
revitalizacije fiktivnog eksperimenta, jer njegov stvarni nastanak datira od mnogo
ranije. Doduše u helenskom i rimskom vremenu, analogije u "svetu fikcija" su
pravljene prema uzoru u "svetu iskustva", dok današnji fiktivni eksperimenti zadiru
najmanje u empiriju, ali su zato matematički dobro fundirani. Vreme helenske kulture
i nauke, kao i vreme koje dolazi nakon njega i srednji vek bili su
"opterećeni" (posmatrano sa današnjeg stanovišta), a da toga nisu bili "svesni",
neupotrebom eksperimentalnog metoda. To je bio razlog da misaone spekulacije i
razne vrste logičkih metoda budu primenjivane u cilju da se dokažu razne teorije.
Među tim misaonim spekulacijama pojavljuju se, s vremena na vreme, i one vrste koje
naliče onome što se danas zove fiktivnim eksperimentom.

5.1 "DAJTE MI OSLONAC POMERIĆU ZEMLJU"

Kao jedan od prvih fiktivnih eksperimenata s pravom može da se navede
Arhimedova izjava: "Dajte mi oslonac pomeriću Zemlju."
Analiza:
1. Zamišljena instrumentalnost se zasnova na ogromnom mehanizmu poluge
(oslonac i greda) pomoću kojeg treba da se pomeri Zemlja.
2. Uvek se može zamisliti i proveriti da li je dobro razmišljanje o tome kako se
Zemlja može pomeriti obrazlažući pri tom mehanizam poluge.
 2

3. Singularan je iskaz o posledici pomeranja Zemlje pomoću poluge.

4. Mehanizam poluge se demonstrira svakodnevno, ali još niko nije pomerio Zemlju.
Arhimedov fiktivni eksperiment sveo se na jednu rečenicu, što je dovoljno da bude
jasno razumljiv. Mehanizam poluge je izvodiv bio još u vreme Arhimeda, ali on da li
u cilju da impresionira svoje sunarodnike predstavljajući moć tog mehanizma, ili u
cilju intelektualne igre "gradi" eksperimentalnu situaciju koja je neizvodiva.

5.2 FILIPONOV KOMENTAR O BACAČU KAMENA

Jovan Filipon – Aleksandrijski, Grk koji je živeo u 6. veku, poznat po svojim
komentarima Aristotelovih dela. U ovom slučaju on komentariše Aristotelovo
objašnjenje o kretanju kamena koje se zasniva na predaji motorne funkcije okolnom
vazduhu, na svoj, u to vreme, vrlo orginalan način:
"...Ako ne predaje kamenu nikakvu snagu, ako samo terajući vazduh pokreće i
kamen... kakva je korist od toga da rukom dotiče kamen uopšte... Ako stavite... kamen
na neku tačku bez dimenzija i pokrenete iza njega sav mogući vazduh svom mogućom
silom, kamen se neće pomaći ni za jedan lakat..."28
Analiza:
1. Zamišljena instrumentalnost je zasnovana u zamišljenom kamenu, osobi koja
postavlja kamen u "tačku bez dimenzija" i pri tom pokreće vazduh "iza njega" da
bi se uočilo kako se on ne kreće.
2. Proverljivost je ostvariva zamišljanjem eksperimentalne situacije.
3. Iskaz koji sledi kao posledica zamišljenog događaja je singularne prirode.
4. Neostvarivost je kao i u prethodnom primeru gde je sam prilaz problemu takav da
je pokušaj da se izvede ono o čemu pričamo nešto neshvatljivo i daleko (kakav su
odnos prema manuelizaciji imali mislioci onog vremena).
Teško je pretpostaviti da će stavivši kamen na "tačku bez dimenzija" uspeti bilo ko
da iza njega "pokrene sav mogući vazduh" (osim ako se ne radi o nekim vakumskim
pumpama). Znači da je odlika o neostvarivosti, u tom vremenu, zadovoljena i da ovaj
Filiponov komentar i objašnjenje predstavlja fikciju, čija je instrumentalnost istaknuta
time što je zamišljeno fizičko telo i čin koji se izvodi. U ovom primeru nije
interesantna tačnost Filiponovog zaključka, pažnja se obraća na kvalitativno drugačiji
pristup problemu nego što je to učinio Aristotel, kao i namera da vizualizuje
objašnjenje kako bi bio jasniji sa svojim zaključkom o kretanju. Postoji "čovek" koji
treba nešto da učini da bi se ostvarila spoznaja.

5.3 O PRIRODNOJ BRZINI KRETANJA TEŽEG I LAKŠEG TELA

Ovo je primer koji navodi K. Poper u jedanaestom dodatku svoje knjige
Logika naučnog otkrića.
"Jedan od najvažnijih misaonih eksperimenta u istoriji prirodne filozofije, i jedan
od najjednostavnijih i najdosetljivijih argumenata u istoriji racionalne misli o našoj
vasioni, sadržan je u Galilejevoj kritici Aristotelove teorije kretanja. On pobija
Aristotelovu pretpostavku da je prirodna brzina kretanja težeg tela veća od brzine
 3

lakšeg tela. "Ako uzmemo dva tela koja se kreću«, dokazuje Galilejev govornik,
»takva da su njihove prirodne brzine nejednake, očigledno je da, ako ih spojimo, ono
sporije i ono brže, onda će ono drugo biti zadržano od sporijeg, kao što će to sporije
biti delimično ubrzano od bržega." Tako, "ako se veliki kamen kreće, na primer,
brzinom od osam stopa, a manji kamen brzinom od četiri stope, onda, ako se spoje,
sastavljeni sistem će se kretati brzinom manjom od osam stopa. Ali, dva spojena
kamena čine jedan kamen koji je veći od prvog kamena koji se kretao brzinom od
osam stopa." Prema tome, sastavljeno telo (mada veće od samog prvog tela) kretaće
se ipak sporije od samog prvoga tela, što je protivno vašoj pretpostavci od koje je
argument pošao, ona je sad opovrgnuta: pokazano je da je apsurdna.
U Galilejevom misaonom eksperimentu ja vidim savršen model za najbolju
upotrebu misaonih eksperimenata."29
Analiza:
1. Zamišljena instrumentalnost je u telima koja se kreću i osobama koje menjaju
brzinu tih tela i na osnovu toga zaključuju šta se sa njima dešava.
2. Proverljivost je ostvariva zamišljanjem eksperimentalne situacije u istim uslovima.
3. Iskaz koji se nameće kao posledica nakon analize zamišljenog dešavanja je
singularne prirode.
4. Ukoliko se pretpostavi da eksperiment nije izveden ovo jeste fiktivan eksperiment,
ukoliko se pretpostavi da je izveden ovo je objašnjenje laboratorijskog
eksperimenta.
U gore navedenom eksperimentu u svom delu Dijalog u pogledu dve nove nauke,
Galileo Galilej navodi primer iz mehanike koji je principijelno ostvariv i mi ne znamo
da li ga je Galilej izveo.
Po analogiji može da se zaključi da je i misaona tvorevina Aristotela takođe
fiktivan eksperiment iako njegovi zaključci ne odgovaraju istini, a važili su kao istina
skoro dva milenijuma.

ZAKLJUČAK

Ovaj rad je daleko od završenog. Smišljeno je ostao određeni broj tema, vezanih za
naslov rada, koje nisu dotaknute, jer bi se posao znatno proširio i poprimio neželjenu
opširnost. Ovaj rad treba da posluži najviše kao inicijacija; da podstakne na
razmišljanje. Jedan od problema sa radom jeste multidisciplinarnost njegovog
karaktera koja znatno otežava posao.
Takođe, kao problem u radu bilo je to što nisu postojali odgovarajući termini za
diferencijaciju razlika koja postoji između samih fiktivnih eksperimenata. U toku rada
bilo je neophodno da se smisle termini za navedene klasifikacije. Autor ne tvrdi da su
izvedena podela, i termini za koje se opredelio najsrećnije rešenje, ali to upravo i jeste
razlog zašto ovaj rad predstavlja samo osnovu na kojoj treba da se nastave zrelije i
jasnije definisane različitosti u fiktivnim eksperimentima.
 3

Značaj rada je, prvenstveno, u pokušaju da se razjasni i sistematizuje jedna oblast

koja je nepravedno zapostavljena usled marginalizovanja značaja fiktivnog
eksperimenta u fizici, na način da o njemu kao metodi bude saznato nešto više.
Fizičarski odgovor na ovu primedbu bi bio otprilike: "On se nalazi baš tamo gde mu
je i mesto", što je u principu uredu, ali ima tu nečeg provokativnijeg i jačeg od toga.
Ovaj rad ima težnju da ukaže na te "nevidljive" niti, koje povezuju i čine različitim
fiktivne eksperimente u fizici, i svrstavaju ih u određene skupine koje karakteriše neka
zajednička osobina.
I pored sve razvijenije tehnologije, čime se šire mogućnosti izvođenja
eksperimenata, fiktivni eksperiment ima svoju značajnu ulogu kao jedan od pomoćnih
metoda istraživanja i fizici. Nesumnjiva je njegova ekspresivna moć, koja omogućava
da se lakše shvate koncepti i ideje, da se vizuelizuju "brojke i slova". Pomoću
fiktivnog eksperimenta se ne verifikuju zaključci (u smislu snage naučne tvrdnje) na
koje on navodi, pomoću njega se ukazuje na zaključke ili dileme do kojeg on dovodi.
Fiktivni eksperiment je nerelevantna forma relevantnog sadržaja posmatrano sa
naučnog stanovišta. Nerelevantnost dolazi od njegove nedokaznosti, dok su pitanja
kojima se fizičari bave, posluživši se fiktivnim eksperimentima, kao i dileme koje se
otvaraju pomoću njih vrlo relevantni. Pored navedenog postoje i ostali faktori
fiktivnog eksperimenta: intuitivni, prezentativni, heuristički, ilustrativni, koji su
maksimalno opredeljujući, i koji ukazuju na veliku bitnost fiktivnog eksperimenta kao
elementa u procesu saznanja.
Svaki eksperiment koji iz bilo kojeg razloga nije izveden, je fiktivni eksperiment.
Onog momenta kada dođe do njegove realizacije, fiktivni eksperiment "postaje"
laboratorijski eksperiment. Kada se govori o fiktivnom eksperimentu jasno je da su
neki njegovi sadržaji zasnivani na već usvojenom znanju, ali pojedini sadržaji su
zasnovani na vaniskustvenom – oni su metafizički. Fiktivni eksperimenti su zasnivani
na fizičkim teorijama, koje su strogo matematički definisane i koje su izgrađene na
temeljima prethodnih saznanja, što njihovom metafizičkom karaktru daje jedan
određeniji značaj. Fiktivni eksperiment ne lebdi u vazduhu, on ima kontakt sa
zemljom.
Fiktivni eksperiment je vezivno tkivo između zamišljenog i iskustvenog. On
nastaje kada se u formi zamišljenog rezonuje iskustveno. Zamišljaju se eksperimenti
kao da će biti zaista izvedeni, vodeći se prema iskustvu i teoriji u okviru koje je
fiktivni eksperiment formiran, i razvijaju se rezultati do kojih se ne dolazi direktnim
očitavanjem sa laboratorijskih instrumenata nego "pretpostavljenim" očitavanjem sa
imaginarnih instrumenata. Fiktivni eksperiment predstavlja rezultat čina prevođenja
teorijske terminologije na jezik iskustva pri čemu je usvojena premisa o
neostvarenosti.
 3

LITERATURA

1. ΘΕΩΡΙΑ, br. 14, časopis filozofskog društva Srbije, Beograd, 1979.

2. ΘΕΩΡΙΑ, br. 34, časopis filozofskog društva Srbije, 1977.
3. Albert Einstein, Moj pogled na svijet, Izvori/Polaris, Zagreb/Beograd
4. Albert Einstein, Moja teorija, Izvori/Kronos, Zagreb/Beograd
5. Alfred Nort Vajthed, Pojam prirode, s.i.p., Beograd, 1989.
6. Aristotel, Fizika, SNL, Zagreb, 1987.
7. Aristotel, Metafizika, sv. Simeon Mirotočivi, Vrnjačka Banja, 1989.
8. Carl Friedrich von Weizsacker, Jedinstvo prirode, Veselin Masleša, Sarajevo,
1988.
9. David Bohm, Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici, Nolit, Beograd, 1972.
10. Dijalektika, br1-2, godina XXlV, Beograd, 1986.
11. Dragiša Ivanović, Istorijsko-filozofska pitanja fizike, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd, 1985.
12. Ernest Najgel, Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974.
13. Fundamentalni problemi, fond “ing. Petra i Sonje Subotić”, Beograd, 1992.
14. Gradina, XI 1989, br.11, Niš, 1989.
15. Heinz R. Pagels, The Cosmic Code, Pelican Books, 1984.
16. Henri Poincare, Znanost i hipoteza, Globus, Zagreb, 1989.
17. J. Bailey, K. Borer, ..., Nature,Vol. 268, (28.07.1977), str. 391-395.
18. Janez Strand, Mala kvantna fizika, Školska knjiga, Zagreb, 1985.
19. John F. Clauser & Abner Shimony, “Bell’s theorem: experimental tests and
implications”, Rep. Prog. Phys., Vol. 41, 1978.
20. Karl Popper, Logika naučnog otkrića, Nolit, Beograd, 1973.
21. Karl Popper, Traganje bez kraja, Nolit, Beograd, 1991.
22. L.B.Okunj, Fizika elementarnih čestica, fond “ing. Petra i Sonje Subotić”,
Beograd, 1992.
23. Leopold Infeld, Albert Ajnštajn, Nolit, Beograd, 1991.
24. Milan Vujićić and Fedor Herbut, “DISTANT CORRELATIONS IN QUANTUM
MECHANICS”, SYMPOSIUM ON THE FOUNDATIONS OF MODERN
PHYSICS, pp. 677-689. edited by P. Lachti & P. Mittelstaedt, 1985. by World
Scientific Publishing Co.
25. Milorad Mlađenović, Koraci otkrića prirode, Gradina, Niš, 1991.
26. Milorad Mlađenović, Razvoj fizike (elektromagnetizam), IRO”Građevinska
knjiga”, Beograd
 3

27. Milorad Mlađenović, Razvoj fizike (mehanika i gravitacija), IRO”Građevinska

knjiga”, Beograd
28. Milorad Mlađenović, Razvoj fizike (optika), IRO”Građevinska knjiga”,Beograd
29. Milorad Mlađenović, Razvoj fizike (termodinamika), Naučna knjiga, Beograd,
1989.
30. Moris Coen & Ernest Najgel, Uvod u logiku i naučni metod, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd, 1979.
31. Neven Sesardić, Fizikalizam, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, Beograd,
1984.
32. Niels Bohr, Atomska fizika i ljudsko znanje, Nolit, Beograd, 1985.
33. P.L. Kapica, Eksperiment teorija praksa, r.u.”Radivoj Ćirpanov”, Novi Sad, 1980.
34. Pohvala teorijskoj fizici, fond “ing. Petra i Sonje Subotić”, Beograd, 1992.
35. priredio Gerald E. Tauber, Einsteinova opća teorija relativnosti, Globus, Zagreb,
1984.
36. priredio Neven Sesardić, Filozofija nauke, Nolit, Beograd
37. Radoslav Konstatinović, Problem značenja naučnih apstrakcija kod Filipa
Franka, Institut društvenih nauka, Beograd, 1966.
38. Richard Feyman, Osobitosti fizikalnih zakona, Školska knjiga, Zagreb, 1989.
39. Robert Oppenheimer, Nauka i zdrav razum, Prosveta, Beograd, 1967.
40. SFIN, god.II br.2, Gravitacija i kosmologija (Zbornik radova posvećen sećanju na
Đorđa Živanovića), Institut za teorijsku fiziku, Beograd, 1989.
41. SFIN, god.III br.3, Milivoje Belić, Deterministički haos, Institut za teorijsku
fiziku, Beograd, 1990.
42. SFIN, god.V br.2, Jubilej Zvonka Marića (grupa autora), Institut za teorijsku
fiziku, Beograd, 1992.
43. Stephan Barker, Filozofija matematike, Nolit, Beograd, 1973.
44. Stephen Hawking, Crne rupe i bebe-vaseljene, Polaris, Beograd, 1995.
45. Stephen Hawking, Kratka povjest vremena, Otokar Keršovani, Opatija
46. Tit Lucretius Carus, O prirodi stvari, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad,
1989.
47. Tomislav Petković, Moderna eksperimentalna fizika i spoznajna teorija, Školska
knjiga, Zagreb, 1990.
48. Velimir Abramović, Lajbnicovo i Boškovićevo shvatanje kontinuiteta, Klub N.T.,
Beograd, 1995.
49. Werner Heisenberg, Fizika i metafizika, Nolit, Beograd, 1989.
50. Zvonko Marić, Ogled o fizičkoj realnosti, Nolit, Beograd, 1986.
51. Логика и методология науки, IV ВСЕСOЮЗНЫЙ СИМПОЗИУМ Киев.
Июнъ. 1965 г., ИЗДАТЕЛЬСTВО »НАУКА«, Москва, 1967.
 3

NAPOMENE:
 1
Werner Heisenberg, “Jezik i realnost u modernoj fizici”, [14], str. 29.
2
Lord Kelvin, jedan od vodećih fizičara kraja XIX veka, smatrao je da za izgradnju generalne fizičke teorije preostaju
samo “dva oblačka na horizontu”. Kao prvi, to je negativan rezultat Majkelson-Morlijevog eksperimenta za dokaz o
postojanju etra; kao drugi, neuspeh Rejli-Džinsovog zakona da negira “ultra-violetnu katastrofu”. Apsolviranjem ovih
problema došlo je do nastanka teorije relativiteta i kvantne teorije.
3
Laboratorijski eksperiment je verificitabilan jer on potvrđuje ili osprorava rezultate koje predviđa teorija. Čula daju
potvrdu o rezultatima laboratorijskog eksperimenta, i ti rezultati mogu da se provere ponavljanjem eksperimenta, čime
je zadovoljen uslov empirijske potvrde o njihovoj verodostojnosti na čemu se insistira u fizici.
4
[45], str. 30.
5
[44], str. 50.
6
Đorđe Živanović, "Bomov antimehanistički stav i interpretacija kvantne teorije", [9], str. 16.
7
[27], str. 25-26.
8
[12], str. 80-86.
9
[20], str. 61-68.
10
Pjotr L. Kapica, "Iz govora na plenarnoj sednici Akademije nauka SSSR 1962. godine", [33], str. 178.
11
Pierre Duhem,"Fizikalna teorija i eksperiment", [36], str. 61.
12
A. B. Migdal, "Praznina-Etar-Vakuum", [13], str. 1.
13
"Stiven Vajnberg prilikom uručenja Nobelove nagrade"; Ivan Supek, Povijest fizike, Školska knjiga, Zagreb, 1980,
str. 33.
14
Različita su značenja reči fictio, koja je latinskog karaktera, i ono za koje se autor opredeljuje kada kaže fiktivni
eksperiment jeste da smatra je to: zamišljen, uobražen, tobožnji, nestvaran u smislu da ne postoji drugačije nego samo u
glavi (eventualno prezentovan na papiru, tabli, kompjuteru, ...) i nerealizovan instrumentalno ponderabilno van nje.
15
Brown James Robert (1986), Thought Experiments Since the Scientific Revolution Interractual States in the
Philosophy of Science.
16
Mach Ernst (1976), Knowledge and Error (Nemački orginal Erkenntnis und Irrtum, 1905), preveo C.M.Williams.
17
Posebna podvrsta principijelno neostvarivih fiktivnih eksperimenata, kojom se u ovom radu ne ćemo baviti, jesu
apsurdni eksperimenti – odnose se na misaone spekulacije koje nemaju ništa dodirnog sa realnim – fizičkim sistemom.
18
Sren Hggqvist, THOUGHT EXPERIMENTS IN PHILOSOPHY, Doctoral dissertation, Department of Philosophy
Stockholm University, Akademitryck AB, Edsbruk, 1996, str. 15.
19
Sren Hggqvist, THOUGHT EXPERIMENTS IN PHILOSOPHY, Doctoral dissertation, Department of Philosophy
Stockholm University, Akademitryck AB, Edsbruk, 1996, str. 12.
20
[27], str. 401-407.
21
[23], str. 62.
22
Pierre Duhem, “Fizikalna teorija i eksperiment”, [36], str. 82.
23
1907. u “Godišnjaku radioaktivnosti” Albert Ajnštajn prvi put spominje ekvivalenciju gravitacione i inercijalne mase.
24
Danas je moguće izvođenje ovog fiktivnog eksperimenta, ali u momentu njegovog nastanka to nije bilo moguće.
25
[22], str. 7.
26
Slučaj u ovom primeru je identičan kao i u prethodnom, jer u momentu kada je nastao nije bilo mogućnosti da se
odleti u svemir i tamo da se sa dovoljnom preciznošću utvrdi ono što se u njemu iznosi kao zaključak.
27
[39], str. 115-117.
28
[13], str. 86.
29
[28], str. 475-476.

View publication stats