LJETOPIS Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ – Zagreb

2015, svezak ХХ, р. 240-244.

Irina Subotić

Pregled zaostavštine Ljubomira Micića1

U sedamdesetšestoj godini ugasio se život Ljubomira Micića od zapaljenja pluća, ali i

od iscrpljenosti, neishranjenosti, pa i nataloženog osećanja gubitništva zbog trajnih,
neuspelih bitaka: „Čovek koji je dao toliki doprinos našoj kulturi, koji je s toliko vere gledao
vizionarski u drugi, bolji svet, umro je 14.juna 1971. godine, ostavši do kraja života
neshvaćen, potcenjen i zaboravljen od svih, završivši svoj nesrećni život na jednom
gvozdenom krevetu u hodniku doma staraca u Kačarevu“.2 Njegov beogradski jednosobni
stan na poslednjem spratu u ulici Prote Mateje broj 18 ostao je prepun nagomilanih stvari.
U njemu je bilo malo nameštaja: police, stolice, ormani, dva kreveta ... Postelju svoje
supruge Anuške Micić nije raspremao verovatno od njene smrti 1962: prekrivao ju je suvim
cvećem i čuvao kao relikviju. Na podu su bile naslagane gomile novina i časopisa: moglo se
razaznati da se radi o Politici, NINu i drugim dnevnim i nedeljnim glasilima, ali Micić je
tokom mojih redovnih poseta četvrtkom od leta 1967. do zime 1969. godine iz takvih
gomila izvlačio i svoje „bibliografske sveske“ , kako ih je nazivao, kao i pojedine brojeve
Zenita. Poklanjao mi ih je s posvetom ili zapisima.3 Bile su tu nagomilane i brojne knjige,
fascikle, kutije, velike zatvorene koverte – sve prikriveno decenijskim naslagama prašine.
Micić je povremeno neke zapise ili publikacije vadio i ispod kreveta. Iznad jednog stočića
stajala je velelepna skulpto-slika Aleksandra Arhipenka (Alexandre Archipenko) koja ja
zauzimala gotovo pola zida. Na zidovima je bilo nekoliko većih slika: danas kultna Borba

1 Radi se o jednoj od kopija spiska koju sam sačuvala kao svoj, autorski primerak. Ostali primerci se nalaze u
Opštini Vračar, Narodnom muzeju, Narodnoj biblioteci Srbije i svakako u sudskim arhivama. Priloženi
spiskovi su prekucani na računaru s minimalnim ispravkama očevidnih slovnih grešaka i u potpunosti
odgovaraju originalnom dokumentu.
2 Milomir Nježić, „Zenitizam Ljubomira Micića“, Umetnost, Beograd, br. 34, april-juni 1973, 58.
3 Nekoliko pisama koje mi je Micić upućivao i više brojeva Zenita koje mi je poklonio čuvaju se u Muzeju

savremene umetnosti u Beogradu: kao kustos u Odeljenju za dokumentaciju tog Muzeja prikupljala sam
podatke i dokumente za predstojeću izložbu o umetnosti treće decenije XX veka. O tome sam objavila tekst:
„Сећања на сусрете са Љубомиром Мицићем“, Књижевност, Београд, св. 7/8, јули/август 1981, 1483-
1487.

1|Page
dana i noći Jovana Bijelića, tada poznata samo iz jedne davnašnje crno-bele, nejasne
reprodukcije u časopisu Zenit iz 1921; zatamnjeni dendistički ženski portret (za koji tada
nisam znala da je Anuškin, rad Vilka Gecana); nekoliko tamnih, gotovo mističnih veduta
nekog grada (kasnije će se ustanoviti da su to pariske slike Micićevog brata Branka Ve
Poljanskog iz perioda njegovog panrealizma). Bilo je po zidovima i mnogo manjih
umetničkih radova i starih fotografija u skromnim ramovima iz kojih sam samo mogla da
naslutim da je Micić nekada bio okružen avangardnim delima raznih autora.
Micić je rado pričao tihim, spuštenim glasom o onome što ga je tada zanimalo i o
čemu je pisao u protestnim pismima i na mašini kucanim brošurama, upućenim
odgovornima na brojne adrese: o lošim radio emisijama (televiziju, razume se, nije gledao),
o prljavštini po gradu, o sukobima sa stanarima njegove zgrade i njihovim provokacijama,
o iskorenjavanju ćirilice, o raznim sudskim procesima kroz koje je prolazio gotovo celog
života ... Ali nije voleo da mu postavljam pitanja: ili ih je izbegavao ili je odgovarao na svoj,
enigmatičan način, kao kad je izjavio da nema brata. Još manje sam se usuđivala da ga
pitam o delima kojima je bio okružen, jer je ispoljavao iskonsku preplašenost da će neko
“nešto“ doznati i da će on snositi teške posledice. Da je mukotrpan život ostavio na njega
duboke posledice, moglo se odmah uočiti po njegovom držanju, ponašanju, nepoverenju, pa
i strahovima.
Pred sam kraj njegovog života istoričar umetnosti Milomir Nježić ga je sa svojim
drugom Brankom Skrobonjom obilazio: oni su brinuli o njegovoj ishrani, na razne načine
mu bili na usluzi, odvezli ga u bolnicu a potom i sahranili o svom trošku. Bijelićevu sliku
Borba dana i noći odneli su u Muzej savremene umetnosti.4 Neposredno po Micićevoj smrti
Opština Vračar – koja je raspolagala stanom – ispraznila je sve što je u njemu zatečeno.
Zahvaljujući ličnom angažovanju tadašnjeg predsednika Opštine Branislava Uroševića,5

4 Slika je ubrzo otkupljena i od dobijenih para njih dvojica su kasnije Miciću podigli spomenik na Novom
groblju.
5 Predsednika Uroševića sam upozorila da je važno sve sačuvati, jer su se i među starim papirima mogli naći

dragoceni dokumenti. Opština je Narodnom muzeju odmah dala na čuvanje – do okončanja sudskog postupka
- skulpto-sliku Dve žene A. Arhipenka, Anuškin portret V. Gecana i nekoliko slika Branka Ve Poljanskog.
Zoran Markuš je priredio izložbu slika Branka Ve Poljanskog u Galeriji „Jovan Popović“ u Opovu oktobra
1974. godine i objavio u katalogu izložbe studiju o njegovoj umetnosti.

2|Page
sačuvana je svaka sitnica, sem malobrojnog, starog i skromnog nameštaja, kuhinjskih
potrepština, iznošene odeće i osušenog cveća sa Anuškinog kreveta.
Tokom desetogodišnjeg iščekivanja da se okončaju zvanična traganja za mogućim
naslednicima i donesu sva odgovarajuća administrativno-sudska rešenja, u ime Narodnog
muzeja, gde sam tada radila, uporno sam se interesovala za sudbinu Micićeve ostavštine.
Najzad, u proleće 1980. dobila sam odgovor da su svi postupci okončani, da naslednici nisu
nađeni uprkos pokušajima na raznim mestima, uključujući i Baniju odakle su Micići bili
poreklom.
Bilo je potrebno sačiniti spiskove sačuvanih predmeta.
Gotovo pet meseci - od aprila do avgusta 1980 – sa Vericom Šeremet, referentom za
biblioteku i dokumentaciju Opštine Vračar, pregledala sam i prebrojavala stvar po stvar,
knjigu po knjigu, dokument po dokument ... U nekomfornim podrumima opštinske upravne
zgrade na Kalenićevoj pijaci vadile smo iz dvanaest metalnih sanduka dragocene rukopise,
časopise i umetnička dela na papiru zajedno sa talozima prašine i paučine, uginulim
bubama, miševima, noćnim leptirima i raznim nečistoćama, pokušavajući da što bolje
razvrstamo i što brže okončamo veliki posao. Međutim, razvrstavanje nije moglo detaljno i
najpreciznije da se obavi jer smo sanduke morali da otvaramo jedan po jedan a njihov
sadržaj se često ponavljao. Prvi deo spiskova zaostavštine je zaključen rednim brojem
1232, a onda smo naknadno tragale za još jednim (trinaestim !) sandukom. Njegov sadržaj
uz Micićeve i druge knjige, razne svetske i jugoslovenske časopise, među kojima je bilo niz
primeraka Zenita, Dada-Jok, fascikle sa raznom dokumentacijom, rukopisima, beležnicama i
sl. , našle smo odvojeno u čeličnoj kasi jedne od kancelarija. Spisak je definitivno zaključen
brojem 1772, pri čemu broj nije značio i 1772 predmeta, jer su mnoge fascikle (na primer,
jedanaest fascikli sa sudskom dokumentacijom), kutije i koverti sadržale brojne
dokumente, račune, štampane materijale, beleške, agende, kalendare, isečke iz novina,
fotografije ili pisma koje nismo mogle detaljno da pregledamo i pojedinačno popišemo,
najviše zbog toga što niko nije očekivao da će rad biti tako dugotrajan i složen. Iz
administracije Opštine su nas pospešivali da što pre okončamo posao, ali to nije bilo
moguće brzo izvesti, jer sam spisak sama kucala na staroj, rasklimatanoj, običnoj - čak ne ni
električnoj - pisaćoj mašini, na tankim papirima B formata. To je na izvestan način i
opravdanje što sve nije moglo da bude detaljno opisano, što pojedina umetnička dela nisu
3|Page
bila tada identifikovana (na primer, crteži Branka Ve Poljanskog) i što su se pojavljivale
izvesne slovne greške koje se nisu mogle ispraviti.
Zadatak je bio da se na spiskovima odmah predloži podela predmeta između
Narodnog muzeja i Narodne biblioteke Srbije. Imajući u vidu da je Micić pre svega bio
književnik i pesnik i da je u njegovoj zaostavštini bio veliki broj rukopisa, knjiga, časopisa i
drugih publikacija koje Narodni muzej nije mogao da primi, bilo je logično da književna
ostavština bude pohranjena u Narodnoj biblioteci Srbije. Ali pošto je i ona imala teškoća sa
smeštajem, a posedovala brojne duplikate i triplikate, sugerisano je da se dela opšte
literature predlože za Biblioteku „Petar Kočić“. Tako su na osnovu odluke Izvršnog saveta i
Skupštine opštine Vračar umetnički predmeti, literatura iz istorije umetnosti u najširem
smislu, pisma, fotografije i dokumentacija o Miciću i drugim umetnicima bili predati
Narodnom muzeju, a Narodnoj biblioteci knjige i razne publikacije na srpskom i drugim
jezicima, vezane za literaturu, istoriju, filozofiju, nauku, religiju, politiku, kako
jugoslovensku tako i svetsku, zatim enciklopedije, rečnici, leksikoni, mape i sl. Zenitistička
izdanja i sačuvani brojevi časopisa Zenit podeljeni su između ove dve ustanove, s tim što je
veći broj predložen za Narodnu biblioteku, imajući u vidu potencijalne brojnije korisnike.
Od trenutka kada je zaostavština ušla u Narodnu biblioteku i Narodni muzej,6
započeta je uobičajena obrada koja je podrazumevala inventarisanje i smeštaj. Svaka
ustanova je imala svoj princip rada: u Narodnom muzeju su se dela klasifikovala prema
vrsti materijala zbog različitih načina i uslova adekvatnog čuvanja, kao i prema podeli na
nacionalno i inostrano poreklo umetnika. Tako je celokupna Micićeva – uostalom kao i
svaka druga zaostavština – podeljena po posebnim zbirkama: Inostrana umetnost,
Jugoslovensko slikarstvo XX veka, Crtež i grafika jugoslovenskih autora XX veka, Crtež i
grafika stranih autora, Arhiva, Dokumentacija, Biblioteka. Drugim rečima nije postojala
mogućnost uvida u celinu zaostavštine.7

6 Na osnovu Rešenja Veća udruženog rada i Veća mesnih zajednica Skupštine opštine Vračar br. 06-485/80-
VII od 30. X 1980, potom na osnovu Rešenja Sekretarijata za privredu i finansije opštine Vračar u Beogradu,
broj 63-1/80-II od 24. XI 1980. Rešenje o zaostavštini je u Narodnom muzeju zavedeno pod brojem 363/6 od
28.XI 1980. Sledile su procedure prijema: celokupan materijal sam pripremila za Komisiju za otkup i
ekspertize Narodnog muzeja, održanu 3.VI 1982.
7 Narodni muzej i Institut za knjževnost i umetnost priredili su tokom februara i marta 1983. godine u

Beogradu, a aprila iste godine u Zagrebu izložbu pod nazivom Zenit i avangarda dvadesetih godina (autori
Irina Subotić i Vida Golubović) sa katalogom u kojem su obrađena sva dela iz Micićeve zaostavštine; bila je
izložena i brojna dokumentarna građa iz Narodne biblioteke. Izložba je kasnije u različitim koncepcijama i

4|Page
 Iako su do sada mnogi istoričari i teoretičari umetnosti i književnosti vršili - kako u
Narodnoj biblioteci tako i u Narodnom muzeju - istraživanja vezana za stvaralaštvo i
zaostavštinu Ljubomira Micića, za Zenit i zenitizam uopšte, čini se da je ostalo još mnogo
neispitanih izvora i veza i da je zato vrlo korisno objaviti originalne spiskove kao
dokumente od izuzetnog značaja. Smatram da oni daju sveobuhvatnu i istovremeno vrlo
razuđenu sliku o Micićevom skromnom načinu života, ali i o njegovim nepresahlim
interesovanjima za različite oblasti civilizacije, posebno za istoriju, filozofiju i nauku u
najširem smislu, za svetsku, staru i modernu, isto koliko i za jugoslovensku književnost, za
fenomene savremenosti i probleme sa kojima se suočavala jugoslovenska država ... Naslovi
brojnih knjiga pokazuju da je posebno zanimanje pokazivao, razume se, za modernu
umetnost, i istovremeno za prošlost i sudbinu Srba, za srednjovekovne spomenike,
Konkordat, jevrejsko pitanje i masoneriju.
Svaka od ovih tema bi, po svoj prilici, mogla da bude protumačena u okviru
socioistorijskog i kulturološkog konteksta, kao i iz njegovog ličnog ugla i iz njegovih
životnih iskustava. Iz sačuvanih dokumenata se može pratiti široki krug njegovih
poznanika iz gotovo svih evropskih zemalja, zatim saradnika i malobrojnih poklonika koji
su mu pisali ili poklanjali knjige i druge publikacije. Mogu se uočiti interesovanja za svet
umetnosti koja nisu prestajala ni poslednjih godina njegovog života: obilazio je izložbe i
čuvao kataloge ne samo iz vremema svoje aktivne avangardističke delatnosti već i iz poznih
godina kada je bio isključen iz javnosti i kada se gotovo nije znalo da li je uopšte živ. Isto
tako, postoje nagoveštaji da je u poznim godinama učio engleski i italijanski (rečnik je iz
1961. godine), a i obnavljao svoje znanje francuskog jezika. Brojni dokumenti, pisma i
fotografije takođe mogu da upotpune sliku o njegovom privatnom životu mada je
zaostavština mnogo više svedočanstvo o njegovom javnom (ne)prisustvu. Mali broj
sačuvanih ličnih predmeta svedoči o njegovoj krajnjoj skromnosti. I više od toga: o
siromaštvu u kojem je živeo8 – čuvajući pri tom ispod kreveta ogromno bogatsvo u vidu
umetničkih dela najreprezentativnijih stvaralaca dvadesetih godina XX veka, kao što su

pod različitim nazivima bila prikazana u nekoliko evropskih zemalja. Institut za književnost i umetnost je
zajedno sa Narodnom bibliotekom Srbije iz Beograda i Srpskim kulturnim društvom „Prosvjeta“ iz Zagreba
objavio 2008. godine reprint svih brojeva Zenita praćen opsežnom monografijom o časopisu pod naslovom
Zenit 1921-1926 (autorke Vidosava Golubović i Irina Subotić).
8 Sačuvani su isečci iz novina u kojima Micić oglašava prodaju nekih ličnih predmeta, rukavica, na primer.

5|Page
Mark Šagal (Marc Chagall), Vasilije Kandinski (Vassili Kandinsky), Lazar El Lisicki (Lazar El
Lissitzky), Rober Delone (Robert Delaunay), Laslo Moholj-Nađ (László Moholy-Nagy),
Alber Glez (Albert Gleizes), Serž Šaršun (Serge Charchoune) ... Ili dela Josipa Sajsla
(Seissel) alias Josifa Jo Kleka, Augusta i Teje (Thea) Černigoj, Vilka Gecana, Vinka Foretića,
Jovana Bijelića, Mihaila S. Petrova, Vjere Biler (Biller), kojima se obogaćuje slika istorijske
avangarde na tlu Jugoslavije.

Objavljivanjem ovih spiskova želeli bismo da podstaknemo dalje i celovitije

istraživanje o Miciću kao intelektualcu koji je, čini se, još uvek viđen ili samo kroz
nacionalnu odnosno nacionalistički obojenu prizmu, ili jednodimenzionalno kao zaneseni
avangardista – anarhista oduševljen boljševizmom. Kao i svaka slojevita ličnost – i
Ljubomir Micić je u sebi sažeo mnogo različitih, naizgled inkompatibilnih osobenosti koje
su bile rezultat njegove izuzetne inteligencije, filozofskog obrazovanja, umetničke
senzibilnosti, vizionarnosti i velike moći prepoznavanja suštinskih odlika svoga vremena.
Ali, istovremeno možemo govoriti o Miciću kao odrazu jednog posebnog, prelomnog
trenutka evropske i jugoslovenske kulture kada je odista počinjao dvadeseti vek. Nakon
pošasti koju je za sobom ostavio Prvi svetski rat, slamajući vrednosti kojima se Evropa
dičila i koje je gajila od vremena prosvetiteljstva, rađao se Novi čovek u kojeg je Micić
verovao: čovek s balkanskih visova koji će oplemeniti, ojačati i preporoditi staru, umornu
Evropu. Kao metafora tog čoveka može da posluži ova bogata i nikada celovito prikazana i
izučena zaostavština: ona svakako daje mnogo materijala za podsticaj mladim
generacijama stručnjaka da, zahvaljujući aktuelnim interdisplinaranim metodama studija
kulture, pristupe dodatnim istraživanjima koja naše generacije nisu ostvarile.

Beograd, leto 2015.

Spisak zaostavštine, р. 245-283

6|Page
7|Page