УДК: 821.163.41.09:398 ; 821.163.41.09"4/14" ; 94(497.

11)"1389"
ИД: 195666188
Оригинални научни рад

ПРОФ. ДР ВАЛЕНТИНА Д. ПИТУЛИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици
Филозофски факултет, Катедра са српску књижевност и језик

КОСОВСКА БИТКА ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА

И ЕПСКЕ ЛЕГЕНДЕ

Сажетак. Како је Косовска битка била преломни тренутак у историји српског

народа она је брзо транспонована у усмену књижевност. Српски, византијски и турски
извори дају углавном оскудне податке о току и исходу Косовске битке. Напоредо са ис-
торијским изворима живела је и епска легенда коју је, у зависности од етнопсихолошке
заједнице, обликовао талентован појединац, а народ је прихватао, често као своју једину
историју. Епска легенда о Косовској бици садржи све моменте важне за овај догађај, од
биографије епских јунака, Муратове књиге, кнежеве вечере, опањканог јунака, боја, Ми-
лошевог подвига, слике после боја и светитељског култа кнеза Лазара. У раду дајемо пре-
глед најважнијих извора за Косовску битку, као и паралелну епску историју догађаја који
је у свести српског народа имао значење „последњих времена”.
Кључне речи: Косовска битка, историја, епска биографија, Срби, Турци, Ми-
лош Обилић, кнез Лазар, цар Мурат.

Косовска битка, која се одиграла на Косову пољу на Видовдан, 15 јуна

1389. године остала је у српској историји централни догађај. По неким сведоче-
њима битка је почела и завршена у истом дану. Исход битке се из историјских из-
вора не може утврдити. Савремени споменици о Косовској бици (неколико писа-
1
valentinapit@beotel.rs
100 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012

ма, записа и дипломатских аката) доста су оскудни у чињеницама. У њима су дати

први утисак о бици и подаци о погибији оба владара.
Велику тешкоћу у сагледавању чињеница везаних за Косовску битку чини
и рани постанак легенде. Наши научници улагали су велике напоре да осветле Ко-
совску битку. У каснијим изворима (летописи, хронике, родослови, приче, пе-
сме) садржани су извесни подаци о овом догађају које не можемо узети као веро-
достојне јер нису ослобођени субјективног схватања аутора, као ни утицаја на-
родне традиције.
Песме о Косовском боју, које су живеле у народу, углавном се везују за сам
догађај у коме доминира јединство момента. Оне представљају заокружене цели-
не које певају или о одређеним јунацима или о појединим моментима Косовске
битке. Како записа песама из времена битке нема то их не можемо посматрати
као транспоновани историјски тренутак датог времена већ као песничко језгро
које је, пролазећи кроз време, доживљавало извесну трансформацију у зависно-
сти од средине и историјског тренутка. Како су песме о Косовском боју биле од
општег значаја за цео народни корпус то се певање проширило и у срединама које
су биле удаљене од самог места где се битка одиграла.
Први записи епских песама датирају с краја XV века и Вук Караџић конста-
тује:
„Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали јуначки пјесама од старине,
но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све за-
боравили, што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и
пјевати.”2
Народна традиција је по својим законитостима стварала представу о Косов-
ском боју. Догађај је толико одјекнуо у свести српског народа да је врло брзо
транспонован у епску песму. Од многих наших и страних научника који су се ба-
вили проблемом косовских песама навешћемо само неке. Испитивање развоја
косовске легенде започело је у XIX веку. Проучавањем косовске легенде, између
осталих, бавили су се Армин Павић (18773), Стојан Новаковић (18784), Иларион
Руварац (18875), Љубомир Ковачевић (18886), Фрањо Рачки (18897), Андра Га-
вриловић (18988), Милош Ђурић (19199), Павле Поповић (191910), Алексеј Оле-
2
Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, II, Просвета, Београд, стр. 569. (Вуков
предговор из 1826).
3
Армин Павић, Народне пјесме о боју на Косову, године 1389, Загреб, 1877.
4
Српске народне песме о боју на Косову, Годишњица Николе Чупића, II, 1878, Народна
предања о боју косовском, Старине Џ, 1878.
5
Иларион Руварац О кнезу Лазару, Нови Сад, 1887.
6
Љубомир Ковачевић, Вук Бранковић, Годишњица Николе Чупића, X, 1888.
7
Фрањо Рачки, Бој на Косову, Узроци и посљедице, Рад, ЈАЗУ, 97, 1889.
8 Андра Гавриловић, Белешке о варијантама српских народних песама. Годишњица Нико-

ле Чупића, 1898, књ. 18.

9 Милош Ђурић, Видовданска мисао, Савременик, 1919, књ. 14, бр. 6.
10
Павле Поповић, Преглед српске књижевности, Београд, 1919.
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 101

сницки (193511), Матија Мурко (193812), Михајло Динић (194013), Ватрослав Ја-
гић (194814), Светозар Матић (195315), Гавро Шкриванић (195616), Бранислав
Крстић (195817), Светозар Матић (196218), Алојз Шмаус (196419), Светозар Коље-
вић (197420), Иван Божић (197521), Мирослав Пантић (197522), Иван Божић
(197523), Јелка Ређеп (197624), Радован Самарџић (197825), Раде Михаљчић
(198426), Сима Ћирковић (198927), Нада Милошевић Ђорђевић (199028), Миодраг
Павловић (198929), Ненад Љубинковић (198930) и Војислав Ђурић (199031).
Континуитет певања сачуван је на свим просторима на којем су живели Ср-
би. У колективном памћењу народа он je остао важан догађај који је у различи-
тим временима добијао различиту конотацију. Оно што запажамо је то да је епско
певање о овом догађају живело у зависности од историјских прилика, некад ин-
тензивније, некад слабије.
11 Алексеј Олесницки, Турски извори о косовском боју, Гласник скопског научног друштва,
XIV, 1935.
12 Матија Мурко, За народном епиком на Косову, Прилози за књижевност, језик, историју

и фолклор, XVIII, 1938.

13 Михаило Динић, Два савременика о боју на Косову, Глас СКА, CLXXXII, 1940.
14
Југословенска народна епика у прошлости, Изабрани краћи списи, Матица хрватска, За-
греб, 1948.
15
Светозар Матић, Порекло косовских песама краткога стиха, Прилози за књижевност,
св. 3–4, 1954.
16
Гавро Шкриванић, Косовска битка 15. јун 1389, Цетиње, 1956.
17
Бранислав Крстић, Постанак и развој песама о Косовском боју, Зборник радова Трећег
конгреса фолклориста Југославије, Цетиње, 1958.
18
Светозар Матић, Откад почиње наше епско певање, Летопис Матице српске, година 138,
јул 1962, књ. 390. св. 1.
19
Др Алојз Шмаус, Милош Обилић у народном песништву и код Његоша, рад X Конгреса
Савеза фолклориста Југославије, 1964.
20
Светозар Кољевић, Наш јуначки еп, Београд, 1974.
21
Иван Божић, О улози Вука Бранковића, Летопис Матице српске, година 151. мај, 1975,
књ 415, св. 5, Нови Сад.
22
Мирослав Пантић, Кнез Лазар и косовска битка у старој књижевности Дубровника и
Боке которске (О кнезу Лазару), Београд, 1975.
23 Иван Божић, О улози Вука Бранковића, Летопис Матице српске, година 151, мај 1975,

књ. 415, св. 5.

24 Јелка Ређеп, О причи о боју косовском, Зрењанин, 1976.
25
Радован Самарџић, Око историјског и легендарног у косовском предању, Усмена народ-
на хроника, Нови Сад, 1978.
26
Раде Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Београд, 1989.
27 Сима Ћирковић, Беседа о Косовском боју, књижевност, св. 1–2, 1989.
28
Нада Милошевић Ђорђевић, Косовска епика, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 1990.
29
Миодраг Павловић, Бој на Косову, народне песме, Просвета, Ниш, 1989.
30
Ненад Љубинковић, Косовска битка у своме времену и у виђењу потомака или логика
развоја епских легенди о косовскоме боју, Косово у памћењу и стваралаштву, Београд, 1989.
31
Војислав Ђурић, Косовски бој у српској књижевности, СКЗ Београд, Матица српска –
Нови Сад, Јединство – Приштина, Београд, 1990.
102 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012

О току самог Косовског боја нема много података, и оно што је дошло до
нас потиче из различитих и често непоузданих извора. Ако бисмо пошли трагом
историјских извора, оно што се поуздано зна, то је одлука Турака да нападну Ср-
бе, поуздан је пут Турака од Пловдива до Газиместана, време и место одржавања
битке, почетни успех српске војске и каснији преокрет, као и погибија српског и
турског цара.
Сам ток Косовског боја био је енигма за многе историчаре, а с обзиром на
то да је један историјски догађај транспонован у народно стваралаштво, предмет
је проучавања многих теоретичара књижевности. Михајло Динић, говорећи о
проблему историјских извора везаних за Косовски бој, са жалошћу констатује
оскудицу извора, нарочито оних из прве руке, по којима би се могао приближно
реконструисати ток боја и наводи да „можда нема догађаја у целокупној нашој
прошлости за који би такви извори били потребнији да би се са успехом разлучи-
ли легендарни од стварних елемената”.32
Најстарији историјски споменици су по мишљењу историчара и најаутен-
тичнији јер они, како тврди Павле Поповић, „немају од те легенде ништа; што је
споменик млађи, то има све више делова њених”.33
Говорећи о проблему везаном за старе текстове, који се узимају као исто-
ријски извори, са често противуречним подацима, Сима Ћирковић се пита „сме-
мо ли склапати мозаик од каменчића из разних времена, разнородног порекла, не
питајући се о степену обавештености, жанру текста, времену настанка, зависно-
сти од других текстова итд.”34 Он наводи да су се сва досадашња историјска
истраживања кретала управо овим путем, али наглашава да је најкрупнији корак
учинио историчар Михајло Динић „сагледавајући косовску битку само на основу
извора који су настали до краја 1389. оних, дакле, који нису могли познавати ка-
сније догађаје и у њиховој светлости изобличити оно што се знало о бици”.35
На овај начин, истиче Сима Ћирковић, долази се до оскудних али поузда-
них података о току догађаја. Ови извори36 потврђују да се битка одиграла 15. ју-
на 1389, на Косову пољу на дан Светог Вида, да су у бици учествовали кнез Лазар
и Вук Бранковић, да је српској војсци приступио одред Твртка првог који се 1377.
као потомак Немањића крунисао за српског краља и загосподарио знатним делом
српских земаља. Турску војску предводио је цар Мурат са синовима. Зна се поуз-
дано и то да су животе изгубили и српски и турски цар. Извори из те године су до-
32
Михаило Динић, Два савременика о боју на Косову, Глас СКА, CLXXXII, 1940, књ. 82.
стр. 3.
33
Први сувремени споменици (а то су упутство млетачког већа цариградском посланику од
23. јула 1389, писмо флорентинске општине Твртку од 20 октобра 1389, и путопис ђакона Игњатија
у Цариград 1389) знају само да су у том боју од уторника 15 јуна 1389 два цара погинула, а о томе
ко је Мурата убио, прва два од поменутих споменика не спомињу ништа, трећи прича о завереној
чети дванаесторици велможда који себи мачем отворише пут и продреше у Шатор Муратов”, те га
један од њих уби а тек четврти приписује убиство „верном слузи Лазаревом, именом Милошу”.
Павле Поповић, Преглед српске књижевности, 1919, стр. 70.
34 Сима Ћирковић, Беседа о косовском боју, Књижевност, св. 1–2, 1989. стр. 75.
35
Исто, стр. 76.
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 103

ста противуречни тако да једни говоре о хришћанској победи, други су неодређе-

ни, а турску победу не помиње ниједан извор.37
Поред извора савременика Косовског боја издвајамо и оне који су везани
за сам ток боја, а настали су у XV веку и касније. У Даниловом Слову о кнезу Ла-
зару, насталом између 1492. и 1493, после Лазаревог обраћања војсци пред бој
Данило се враћа на саму битку:
„Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, безбројно мноштво обојих
побијено беше, то јест Срба и непријатеља, и по пољу Косову лежаху. А више-
речени Аморат прими рану у срце мачем и тешко душу своју испусти. А до-
бропобедни и љубави божанствене такмац, нови мученик, кнез Лазар, по
образу мачем посечен, блажени крај прими. Његово часно тело узеше хри-
шћани од оближњега града, званог Приштина, принесоше у божанствену цр-
кву Вазнесења Христова и часно положише.”38
У Пећком летопису (између 1402. и 1405) важан моменат је издаја, као и
небеске прилике које указују на предстојеће догађаје:
„… И на крају боја тога, не знам шта право да кажем о кнезу, да ли га изда-
де неко од његове страже, или се зби суд божји – у руке његове паде и после
многих мука сам му часну и богобојажљиву главу отсече. И потом узе све по-
дручнике његове.
А пре смрти његове, у лето треће, сунце се у таму претвори тако да се и
звезде у подне појавише и крвав месец, показујући несрећу која ће доћи од си-
нова Исмаиљевих…”39
У композиционој схеми песама о Косовском боју значајно место заузима
„књига” кнеза Лазара и цара Мурата. Када је реч о „књизи” кнеза Лазара уочљива
је тенденција стварања каталога јунака у циљу обједињавања свих српских јуна-
36
„Само 12 дана после битке, руски ходочасници, који су се задесили на турској територији,
журно су отишли „застрашени немирима”, пошто је кружио глас „да су обојица, Мурат и Лазар, би-
ли убијени у једној бици”. Када се шест недеља после битке венецијански посланик обраћао Баја-
зиту и уместо честитке он му је говорио о томе „како су дочули, али не јасно, о рату који је између
велеможног господара Мурата, оца његовог, и кнеза Лазара, о коме су се разне ствари говориле ко-
јима се ипак веровати не може”. Приближно из истог времена је и писмо византијског књижевника
Димитрија Кидона у коме се спомиње како Мурат „нестаде и погибе од оних о којима је мислио да
ни вест о сили, која се против њих припремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поска-
кати”. У другој посланици жали што одсуство византијског савладара „помрачује радост због побе-
де над непријатељима”. О хришћанској победи најодлучније говори фирентинска влада у писму од
20. октобра 1389, које представља одговор на писмо Твртка I, који их је обавестио о победи. У од-
говору се каже како су о тријумфу иначе чули „како из приспелих гласова, тако из писама многих
људи”. Фирентинци у своме одговору хвале и славе краља, његову државу, али и оних 12 власте-
лина, који су продрли до Муратовог шатора, и нарочито славе и хвале онога који је мачем убио тур-
ског владара.” Сима Ћирковић, Беседа о косовском боју, Књижевност, св. 1–2, 1989, стр. 76.
37
Види исто.
38
Из наше књижевности феудалног доба, Данило, „Слово о кнезу Лазару”, Избор, редак-
ција, превод и коментари Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954. стр. 141.
39
Из наше књижевности феудалног доба, „Пећки летопис”, Избор, редакција, превод и
коментари Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954. стр. 327.
104 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012

ка, посебно у срединама у којима је требало отпочети борбу против Турака. У ка-
талогу се функција закаснелог јунака мења, укључују се црквени поглавари који
постају борци у првим редовима. У песмама после Вука, нарочито код Богољуба
Петрановићa, јављају се накнадне импровизације настале са циљем окупљања
свих снага у предстојећој борби за ослобођење од Турака у Првом српском устан-
ку. Уочава се и честа употреба риме, ширење фабуле, као и често помињање Ису-
совог имена, што су накнадне интервенције које нису заживеле у народу. Када је
реч о песмама из Црне Горе, Лазар упућује књигу Васојевић Стеви, нема ширења
каталога јунака и у средини која је неговала јуначки култ акценат је бачен на за-
каснелог јунака који ће се доказати у боју. На тај начин ће се уклопити у витешки
кодекс понашања карактеристичан за Црну Гору. На који је начин средина утица-
ла на обликовање „књиге” коју Лазар шаље јунацима показују и песме са Косова
и Метохије где је каталог сажет и везује се само за јунаке који су у непосредној
близини Косова и које налазимо и код Вука Караџића (Топлица Милан, Милош
Обилић, Вук Бранковић, Југовићи и Југ Богдан).
У Муратову књигу се уводи нови моменат слања „књиге” појединим лич-
ностима. Настао је са тенденцијом указивања на архетип издајника. Појачана је и
слика емотивног стања кнеза Лазара, посебно у Петрановићевим песмама, где је
пренаглашена његова брига и дилема шта да учини. У песмама са Косова и Мето-
хије књига цара Мурата је сажета, издваја се Милошева одлучност да крене у бој
насупрот осталима који би да се предају. Дакле, у мотиву Муратове књиге јавља
се тенденција појачавања карактеризације ликова пред којима стоје важне одлу-
ке.
У Вуковим песмама нема подробног описа Косовске битке, док ће народни
певач у песмама после Вука развити овај мотив. Осећа се тенденција надомешта-
ња управо оних делова у епској композицији који недостају песмама из Вукове
збирке. Поступак увођења једног по једног заповедника војске у бој као и ретро-
спективни извештај преко гласника, поступак је којим се отвара простор за по-
дробније сагледавање битке.
Турски историчар Ашик-паша Заде у првој половини XV века дошао је до
података који су везани за сам ток боја, а разликују се од података у хришћанским
изворима:
„Неверни, чим видеше правоверну војску, одмах уперише своја копља и
ударише (на правоверне). С десне стране стајао је Бајазит хан, а с леве Јакуб
Челебија. Газије повикаше величање Божје: „Аллаху екбер” (Бог је највећи)
и такођер јуришаше неверницима у сусрет. Бој је ишао до пола времена изме-
ђу два намаза. С десне руке Бајазит хан, а с леве Јакуб Челебија учинише до-
бар џенк (бој). Лаз беше на страни Јакуба Челебије и на тој страни војска
(наша) буде разбијена.”40
40
Ашик-паша Заде, Превео с турског Алексеј Олесницки, „Гласник Скопског научног дру-
штва”, књ. 14, стр. 77.
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 105

У житију деспота Стефана Лазаревића насталом између 1433. и 1439. годи-

не доминантан је култ јунака, а посебно мученичка смрт кнеза Лазара где се по-
лако формира његов светачки ореол, настао под утицајем цркве. Важан моменат
у овом житију је опис његове мученичке смрти:
„У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше
време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и побе-
ди, јер је Бог тако допустио, да се и овај велики (тј. Лазар) и они који су с њим
увежу венцем мучеништва. Шта је било после овога? Постиже блажену смрт
тако да му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да по-
гину пре њега, да не виде његову смрт.”41

Код турског историчара Уруџ-бин Адила, око 1450. године налазимо да је

цар Мурат довео на Косово турску војску, а цар Лазар српску. Онда говори о рас-
пореду турске војске. Било је веома важно и за српску и за турску страну да у еп-
ским биографијама своје цареве покажу у што бољем светлу, посебно када је реч
о времену погибије:
„Шта се има дакле по Вишњој одлуци догодити, то се свагда и догађало.
Смрт, кажу, брзо је дошла у напред већ одређено место. Према исправности
(арапске пословице): „Кад долази рок, слепо је око (мудрости), нико га не мо-
же уклонити”. Тако и тај безверник, дошавши с врло оштрим и као вода бли-
ставим ханџаром удари падишаха, који је седео на коњу.”42

Из 1457. године имамо податке турског историчара Шукруллаха који гово-

ри о томе да се на Косову пољу догодио бој „каквога небески свод, откако се не-
престано окреће, није видео” у којем ће страдати обе војске и на крају и сам цар
Мурат:
„Тада тај проклети неверник пође напред и удари ханџаром. (Та сигурно је)
кад дође суђени рок, да постаје тесан сав земаљски простор! Истога сата, а мо-
же бити и истог часа, он (Мурат) удостоја се (високог) одликовања мучени-
штва за веру.”43

Централно место у епским песмама косовског циклуса јесте формирање и

подвиг јунака жртве. Ово је незаобилазан моменат у епским биографијама јунака
и у Вуковим и у песмама забележеним после њега. Историјски извори углавном
су сагласни у томе да је цара Мурата убио српски јунак као што се у Дукиној хро-
ници из осамдесетих година XV века говори о убијању цара Мурата од стране
„неког младића из редова Срба”:
41
Из наше књижевности феудалног доба, „Живот деспота Стефана Лазаревића”, Избор,
редакција, превод Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954. стр. 123.
42
Турски извори о косовској бици (Из дела турског хроничара Уруџ-бан Адила), превод
Алексеја Олесницког, „Гласник скопског научног друштва” 1935. књ. 14. стр. 65. и 66.
43
„Из хронике турског историчара Шухруллаха”, Превео с персијског Фехим Барјактаре-
вић, „Политика”, 15. април 1933.
106 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012

„Неки младић из редова Срба, племића, храбар и лукав као нико међу та-
мошњим – како се испоставило – напустио је редове хришћана и дојурио, као
да је пребегао, усред турских трупа. Турци су га ухватили, али он је назвао
именом њиховог владара и рекао: „Желим да га видим и кажем како из ове би-
тке да изађе као победник.” После тога су га одвели до владара, а Мурат даде
знак руком да му приступи; младић му приђе и нанесе (цару) кратким мачем
смртоносну рану, после чега су га Муратови стражари исекли у комаде.”44

Фрањо Рачки наводи да је Милошево презиме „Кобилић”, а не „Обилић”

које се наводи тек у споменицама из XVIII века. Он констатује да се на основу
споменица не може закључити какво је место заузимао Милош на Лазаревом дво-
ру, а оно што се може закључити јесте „да је Милош био ’вјерна слуга’ и ужи пра-
тилац кнеза Лазара”.45
Порекло Милоша Обилића у епској традицији имало је митолошки нанос,
који је доминантан у формирању епске биографије јунака који ће учинити важан
подвиг. Томо Маретић каже да се међу грбовима старих српских породица налази
и грб Кобилићев и да је на њему кобиља глава. „Пошто се успомена Милошева
прославила по читавом народу почело се осјећати, да је недостојно, да се тако сла-
вни јунак зове по „кобили”, зато му је име промијењено у „Обилић”.46 Он, као и
многи други научници наводе да сви извори пре почетка друге половине XVIII
века пишу Кобилић или Кобиловић.47
Понеки, имена Кобила и Кобилић налазе у актима историјског архива у
Дубровнику почетком XIV века о чему пише Бранислав Недељковић.48
Љубомор Ковачевић иде даље у објашњавању порекла снаге Милоша Оби-
лића и у тумачењу његове натприродне моћи позива у помоћ усмено предање из
Дренице и каже да је „М. Милојевић чуо у Дреници причу, како је цар Душан на-
шао Милоша као чобанче од осам година и узео га себи, и како је његова мати
имала тако велике сисе, да их је „морала, кад иде, преко рамена претурати”, а Ду-
шан је видећи то рекао: „Од кобиле и ждребе” (Путоп. II. 109–110). Готово иста
прича прича се у Поцерју, али је Душан рекао: „Међер обила мајка родила обила
јунака, те се с тога назвао Обилић”, што јасно показује како је старија прича при-
лагођена новијем презимену.49
44
Из Дукине хронике (Ducae Milhaelis ducae nepotis historia bizantina). Превео Карло Осто-
јић са Крумбахеровог немачког превода, Maximilian Braun, „Kosovo”, Die Schlacht auf amselfelde in
geschichtlicher und epischer Uberlieferung. Leipzig, 1937. стр. 49–50.
45
Исто, стр. 36.
46
Томо Маретић, Косовски јунаци и догађаји у народној епици, Рад ЈАЗУ, књ. XCVII, За-
греб, 1889, стр. 178.
47
Исто Качић у своме Разговору угодном и Павле Јулинац (1765) и Василије Петровић
(1756) забиљежили су Обилић (Обилевић). Вриједно је запамтити Качићеву биљешку на стр. 187.
издана год. 1759. гдје се вели: „велики витез Милош Кобилић, који уби цара Мурата на Косову по-
лу; старином зваше се Обилић, али заради ненавидости би од Вука Бранковића зазван Кобилић”.
Качић дакле држи, да је Обилић старије име од Кобилић, а баш је противно истина. Исто, стр. 178.
48
Бранислав Недељковић, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор,
CLVII–CLVII, 1981–1982, св. 1–4, стр. 101–113.
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 107

Поред српских и турских извора у сагледавању загонетке Косовске битке

врло су важни и грчки извори. Крајем XV века у Халкокондилесовој хроници го-
вори се о подвигу српског јунака који већ има име Милош (Милоин). У овом из-
вору он се слика као српски пребег који на превару долази до турског цара и „када
се (он) нашао у близини телохранитеља цара који је стајао спреман за бој, окре-
нуо је копље против њега и нападајући га учинио најдивније дело које нам је по-
знато, и убио цара Мурата; а он сам погинуо је величанственом смрћу. Тако при-
поведају о овом догађају Грци; међутим, Турци кажу да је Мурат погинуо од руке
једног Србина када је већ однео победу.50
Крајем XV века у италијанској преради Дукине хронике налазимо косов-
ску вечеру, Лазареву здравицу упућену Милошу у којој га сумњичи за издају и
његов одлазак у турски табор. Овде налазимо још један важан моменат. Наиме,
цар Мурат, чувши за храброст Милошеву покушава да га приволи да пређе на ње-
гову страну, али не успева. Милош одлази као пребег, убија Мурата још пре него
што је бој почео, сам гине, а тек после тог догађаја Лазар улази у битку:
„Храбри Хришћанин пошто свој завет испуни и над таквим непријатељем
однесе славну победу, између запрепаштене и смушене гомиле сатрапа и пра-
тилаца Муратових се проби, ударајући сад једног сад другог, док није стигао
до свог коња и увлачећи ногу у леву узенгију, пре него што је успео да се у се-
дло попне, опколи га војска јаничара и славни витез Христов од безбројних
рана задобијених од те пасје гомиле погибе.”51

У Јаничаревим успоменама Константина Михаиловића из Островице, пи-

саним између 1497. и 1501. године, наводи се да је бој почео у среду и трајао све
до петка, да су се Лазареви јунаци борили јуначки, али је битка изгубљена због
„невере и неслоге”. Овде налазимо још један необичан моменат, а то је дијалог
између кнеза Лазара и цара Мурата и његовог сина Бајазита:
„У то време донесе један јаничар главу Милоша Кобилића и баци је пред
цара (поред оних двеју глава) говорећи: „Царе, ово су главе твојих нај-
страшнијих непријатеља.” Онда су Рашани или Срби који су били крај цара
Бајазита измолили тело кнеза Лазара и однели у један манастир који се зове
Раваница и тамо су га сахранили и прогласили за свеца. Победивши, цар Баја-
зит је остао на Косову пољу и на овоме бојишту начини знак онде где је његов
отац убијен: на четири стуба начињен је свод оловом покривен, који и данас
стоји. А ставивши у мртвачке сандуке свога оца и брата, посла их у Брусу, где
је била њихова сахрана.
49
Љубомир Ковачевић, Вук Бранковић, Годишњица Николе Чупића, X, Београд, 1888, стр.
294.
50
Бранислав Недељковић, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор,
CLVII–CLVII, 1981–1982, Из Халкокондилесове хронике („De rebus turcicis”), стр. 48.
51
Из италијанске прераде Дукине хронике, Превео са италијанског Светозар Бркић, Макси-
милиан Браун, „Косово”, стр. 21–28.
108 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012

И тако се овај несрећни бој завршио због невере злих људи. Цар Урош и
кнез Лазар, два господара који су се верно борили за веру хришћанску, (за
кратко време) од поганика (убијени, са овога света) одоше.”52

Почетком XVI века Туберони даје податке о Милошу, који је био славан и
код Срба и код Турака и који на превару долази до цара Мурата и „док је с погну-
том главом љубио цара у пружену му руку, крадом истргне нож, који је донео у
недрима склоњен, па у два маха расцепи трбух Турчину, и докле се усиљавао да
из чадора искочи, цареви га чувари под чадором прободу, те издахне”.53
У Курипечићевом Путопису кроз Босну, Србију, Бугарску и Румунију
1530. Милош Кобиловић распори турског цара Мурата заветујући се пре тога на
јуначки подвиг:
„Зато, господару, нека ти је Бог на помоћи, а ја сада идем да докажем своју
вјерну службу, да би ти увидео колико сам ја много достојнији почасти, него
они који сједе за твојим столом. Ја ћу учинити оно што они неће учинити, и ја
ћу твој рат завршити, иако ћу при томе морати и свој живот изгубити.”54

У песмама овог циклуса појавиће се мотив свађе између Лазаревих кћери

који ће наговестити мотив издаје и нарушавање хармоније у Лазаревом двору.
Упориште за овај мотив налазимо и у Краљевству Словена Мавра Орбина где
налазимо податак како долази до свађе између Лазаревих кћери Маре (жене Вука
Бранковића) и Вукосаве (жене Милоша Кобилића), после чега долази до двобоја
између Вука и Милоша. После тога следи Лазарев позив да се одлучно крене у
бој. Убијени су и Милош и Мурат и тек тада почиње сукоб између две војске.
Мавро Орбин наводи да је у почетку битке настало расуло у турској војсци која
бежи са бојишта, али им заповедници подижу морал и они одлучно крећу у бој.
Лазар је био ухваћен жив, те му је у непријатељском табору одрубљена глава. За-
тим је покопан у Раваници, у једној врло лепој цркви, која је сва сазидана од ме-
шаног мермера, и ту се још и данас види његово тело у једном златом извезеном
покрову који је, кажу, извезла његова жена Милица”.55
Код Мавра Орбина имамо комплетну косовску легенду. Витез који убија
Мурата добија своје име и презиме, долази у сукоб са Вуком тако да већ имамо и
јунака и издајника. Павле Поповић наводи да је у Орбиново доба „већ давно
нестала историјска успомена о правом стању ствари и уступила је цело место ле-
генди, народној традицији”.56
52 Константин Михаиловић из Островице, Јаничареве успомене или турска хроника, Пре-

вод и предговор Ђорђа Живановића, „Споменик САНУ”, Београд, 1959. CVII, стр. 19–20.
53 Ludovici Cervarii Tuberonis „Commentaria suorum temporum”. Превод Стојана Новакови-

ћа из: „Schwandtneri Scriptores rerum Hungaricum”, II, 1746, стр. 223, „Годишњица Николе Чупића”,
II, стр. 138.
54
Бенедикт Курипечић, Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530, Превод
Ђорђа Пејановића, Сарајево, 1950, стр. 35.
55
Мавро Орбин, Il regno de gli Slavi, Превод Здравка Шундрице, „Краљевство Словена”,
Београд, 1968, стр. 102.
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 109

У Троношком родослову из 1791. Вук опањка Милоша Обилића, затим

следи кнежева вечера, ухођење турске војске. Занимљиво је да у Троношком ро-
дослову налазимо месну легенду о баби која је издала Милоша. На Косову и Ме-
тохији живела је у народном предању легенда о баби која издаје Милоша. Овај
архаичан слој у усменом предању говори о старини епске традиције на овом про-
стору, као и о смењивању древних хтонских симбола новим, историјским. Издаја
бабе транспонована је у историјски миље издаје Вука Бранковића.
„Милош сам оста, и већ хоћаше избећи од руку турских, али од многог уда-
рања која чињаше мачем, крв му силно лијаше на обе ноздрве. Затим по саве-
ту неке бабе, којој после Милош свезан зубима нос одгризе (и отада се то село
прозва Бабин Нос), Турци подмитнуше оштре мачеве под коња, те му тако ко-
ња убише. Тако Милош оста с копљем, на које опревши се, прескочи преко
Турака тридесет лаката дужине, по други пут и више; кад се по трећи пут опре,
копље се сломи, и тако се лиши оружја. Ухватише Милоша жива и доведоше
пред Амурата, који га даде чувати за живота свога. И заповеди начелницима
да даду знак за борбу, говорећи: „Учините битку док сам жив, да не буде на
празно овај скуп војске, да и ја видим на ком ће остати победа.”57

После тога следи Лазарев говор којим ће окрепити војску и повести у бој,
Вукова издаја, Лазарево јуначко држање и необичан сусрет кнеза Лазара, кога
хватају Турци и воде цару Мурату.
Преглед мотива песама са освртом на формулативност и накнадне импро-
визације омогућава нам поетску реконструкцију корпуса песама пре и после Ву-
ка. Пратећи генезу одређених мотива, од епске биографије до култа светитеља
уочава се тенденција стварања амбијента у којем ће се огледати снага јунака. У
овим песмама долази до проширивања фабуле и издвајање оних јунака који ће
бити главни актери Косовског боја (Милош Обилић, Вук Бранковић и кнез Ла-
зар). Песме о епској биографији јунака углавном потичу из Босне и Херцеговине,
односно налазимо их највише код Богољуба Петрановића, с посебном тенденци-
јом развоја култа јунака. У Петрановићевој збирци налазимо тенденцију појача-
вања мотивске грађе са стално присутним мистификацијама, са циљем стварања
јунака који ће се огледати у самом боју. Посебно место у овим песмама заузима
епска биографија Милоша Обилића у којој доминирају мистификације везане за
његово чудесно рођење (отац змај, вила која га је задојила), што говори о касни-
јим интервенцијама које су карактеристичне за песме после Вука Караџића. У
анализи песама са овим мотивом јасно се види утицај дневне политике на форми-
рање одређеног култа.
Косовски бој је у усменом казивању имао свој континуитет. У зависности
од историјских прилика колектив је модификовао епско певање, стварајући по-
ред фактичке и епску историју која је у свести српског народа добила обележје,
56 Павле
Поповић, Преглед српске књижевности, 1919, стр. 71.
57
Из наше књижевности феудалног доба „Троношки родослов”, стр. 322.
110 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012

како би рекао Веселин Чајкановић, „смака света“ или „последњих времена”. Овај
важан догађај у историји српског народа имао је своју историјску, фактичку, али
и епску „истину”. Оно што се показало у компаративној анализи фактичке и еп-
ске биографије јунака јесте функционисање архетипова који су доминантни у
древним цивилизацијама, пре свега архетип светитеља, јунака жртве и издајника.
То показује да у колективно-несвесним слојевима човекове психе, под утицајем
историјских прилика, долази до формирања управо оних манифестација које ути-
чу на одржање колектива, посебно етичке вертикале као његовог доминантног
обележја.

ЛИТЕРАТУРА

Aшик-паша Заде, Превео с турског Алексеј Олесницки, „Гласник Скопског научног

друштва”, књ. 14.
Божић, И. (1975). „О улози Вука Бранковића”. У: Летопис Матице српске (г. 151, мај,
књ. 415, св. 5). Нови Сад: Матица српска.
Гавриловић, А. (1898). „Белешке о варијантама српских народних песама”. У: Годишњи-
ца Николе Чупића (књ. 18). Београд.
Динић, М. (1940). „Два савременика о боју на Косову”. У: Глас СКА (CLXXXII). Београд.
Ђурић, В. (1990). Косовски бој у српској књижевности. Београд: СКЗ; Нови Сад: Мати-
ца српска; Приштина: Јединство.
Ђурић, М. (1919). „Видовданска мисао”. У: Савременик (књ. 14, бр. 6).
Из наше књижевности феудалног доба, Данило, „Слово о кнезу Лазару”, Избор, редак-
ција, превод и коментари. Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево,
1954.
Из наше књижевности феудалног доба, „Живот деспота Стефана Лазаревића“. Избор,
редакција, превод Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954.
Из наше књижевности феудалног доба, „Пећки летопис”, Избор, редакција, превод и
коментари Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954.
Из хронике турског историчара Шухруллаха, Превео с персијског Фехим Барјактаревић,
„Политика”, 15. април 1933.
Југословенска народна епика у прошлости, Изабрани краћи списи, Матица хрватска,
Загреб, 1948.
Ковачевић, Љ. (1888). „Вук Бранковић”. У: Годишњица Николе Чупића (X). Београд.
Кољевић, С. (1974). Наш јуначки еп. Београд.
Михаиловић, К. (1959). „Јаничареве успомене или турска хроника” [Превод и предговор
Ђорђа Живановића]. Споменик САНУ (CVII). Београд: САНУ.
Крстић, Б. (1958). „Постанак и развој песама о Косовском боју”. У: Зборник радова
Трећег конгреса фолклориста Југославије. Цетиње
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 111

Курипечић, Б. (1950). Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530 [Превод
Ђорђа Пејановића]. Сарајево.
Љубинковић, Н. (1989). „Косовска битка у своме времену и у виђењу потомака или логи-
ка развоја епских легенди о Косовскоме боју”. У: Косово у памћењу и стварала-
штву. Београд.
Маретић, Т. (1889). „Косовски јунаци и догађаји у народној епици”. У: Рад ЈАЗУ (књ.
XCVII). Загреб.
Матић, С. (1962). „Откад почиње наше епско певање”. У: Летопис Матице српске (г.
138, књ. 390. св. 1). Нови Сад: Матица српска.
Матић, С. (1954). „Порекло косовских песама краткога стиха”. У: Прилози за књижев-
ност (св. 3–4).
Милошевић Ђорђевић, Н. (1990). Косовска епика. Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
Михаљчић, Р. (1989). Јунаци косовске легенде. Београд.
Мурко, М. (1938). „За народном епиком на Косову”. У: Прилози за књижевност, језик,
историју и фолклор (XVII).
„Народна предања о боју косовском” (1878). Старине (X).
Недељковић, Б. (1981–1982). Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор
(XLVII–XLVIII, св. 1–4).
Олесницки, А. (1935). „Турски извори о косовском боју”. У: Гласник скопског научног
друштва (XIV). Скопље.
Орбин, М. (1968). Il regno de gli Slavi [Превод Здравка Шундрице, „Краљевство Слове-
на”]. Београд.
Павић, А. (1877). Народне пјесме о боју на Косову, године 1389. Загреб.
Павловић, М. (1989). Бој на Косову, народне песме. Ниш: Просвета.
Пантић, М. (1975). Кнез Лазар и косовска битка у старој књижевности Дубровника и
Боке которске (О кнезу Лазару). Београд.
Поповић, П. (1919). Преглед српске књижевности. Београд.
Рачки, Ф. (1889). Бој на Косову, Узроци и посљедице. Београд: Рад; Загреб: ЈАЗУ, 97.
Ређеп, Ј. (1976). О причи о боју косовском. Зрењанин.
Руварац, И. (1887). О кнезу Лазару. Нови Сад.
Самарџић Р. (1978). „Око историјског и легендарног у косовском предању”. У: Усмена
народна хроника. Нови Сад.
„Српске народне песме о боју на Косову” (1978). У: Годишњица Николе Чупића (II).
Сувајџић, Б. (2001). „Генеза косовске епске легенде”. У: Миодраг Стојановић (ур.), Жи-
војин Андрејић (прир.), Зборник Центра за митолошке студије Србије [Први
ванредни скуп Центра за митолошке студије Србије, одржан у Крушевцу 20. јуна
2000. године] (стр. 289–342). Рача, Београд: Центар за митолошке студије Србије.
112 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012

Ћирковић, С. (1989). „Беседа о косовском боју”: У: Књижевност (св. 1–2). Београд.

Шкриванић, Г. (1956). Косовска битка 15. јун 1389. Цетиње.
Шмаус, А. (1964). „Милош Обилић у народном песништву и код Његоша”. У: Зборник
радова X Конгреса Савеза фолклориста Југославије. Цетиње.
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 113

Valentina D. Pitulić

THE KOSOVO BATTLE BETWEEN

HISTORICAL SOURCES AND EPIC LEGEND58

Summary
This paper is concerned with the Byzantine, Turkish and Serbian sources of the Kosovo
Battle. As this battle was a turning point in the consciousness of the Serbian people, it is, as a
historical fact, transposed into the oral legend, where it was shaped according to the laws of
oral narrative.
Using an interdisciplinary method, we follow the course of the Kosovo Battle on the
corpus of Vuk’s writings, as well as the writings after him, trying to show that the themes are
recurring. Certain changes in the epic legend can be attributed to the ethno-psychological mo-
ment as well as to the historical circumstances which led to a greater or lesser use of particular
motifs.
Key words: the battle of Kosovo, history, epic biography, Serbs, Turks, Milos Obilic,
Lazar of Serbia, Sultan Murad.

58
Рад je примљен 13. јула 2012, a прихваћен за објављивање на састанку Редакције Зборни-
ка одржаном 19. децембра 2012.