Сандра Гилић I – 17/2019-МС

Факултет педагошких наука

Универзитета у Крагујевцу
Јагодина

УТИЦАЈ РЕНЕСАНСЕ НА ИТАЛИЈАНСКЕ ГРАЂЕВИНЕ 21 ВЕКА

Сажетак: У раду аутор указује на утицај ренесане на Италијнске грађевине. Циљ овог
рада је да се укаже на који начин је и да ли је ренесанса утицала на грађевине у Италији у 21,
веку, тј. на њихово очување рестаурацију и чување као знаменитости једног времена. Ренесанса
је једна од оних уметничких епоха које су имале јасано омеђен почетак, успон и крај. То
међутим није био циклус који се карактерише континуитетом у смислу примене изражајних
средстава, већ континуитетом окружења у којем су били смештени уметници који стварају.
Током XV века свет се из темеља променио. Штампарска машина је омогућила ширење нових
знања хуманиста и омогућавал филозофима и научницима да се снажно и на нове начине
надограђују на мудрости својих претходника. Турско освајање западног Средоземља подстакло
је државе на Атлантику, Португал и Шпанију, на истраживање нових путева за промет са
Азијом, што је довело до пловидбе око Африке и открића две Америке. Раскол папства и
световни карактер папа XV века наставили су процес отуђења од верских установа и повећали
световност културе. Надметање и трговина проширили су привредне гране које су почеле да се
темеље на капиталу и новцу, што је утицало и на промену самог друштва ширењем средњег
сталжа
Уметници Италије 15. века учествовали су у тим променама развијајући у ликовним
делим нове начине приказивања света. Почевши од проучавања прошлости отеловљене у Риму
и његовој уметности, скулптури, сликари и градитељи Италије створили су уметничка дела која
су у себи спајала античке облике и савремене садржаје. Под утицајем античких писаца и својих
савременика- хуманиста, ти уметници писали су и теоријске огледе као да су и сами научници,
уздижући на тај начин статус уметности у својој култури. Стварање система за приказивање
света преко перспективе, реализма и људског лика постаје норма не само за њих него и за
већину Европљана у наредним столећима. Рана ренесанса унела је револуционарне промене у
начин на који су људи у Европи гледали на уметничка дела и на рад уметника.
Промене у схватању живота и животног делања у слици света изграђеној према готском
духу, ослобођен је од тираније црквених догми и средњовекбне сколастичке филозофије
одразиле су се на стварању новог покрета у уметности познатог под именом ренесансе. То,
међутим, није био циклус који се карактерише континуитетом у смислу примене изражајних
средстава, већ континуитетом окружења у којем су били смештени уметници који стварају.
Језиком критичара уметности то би се могло исказати на следећи начин: “Нису константне ни
форма ни садржина, већ је константна идеја о томе.”

Кључћне речи: Ренесанса, Италијанске грађевине, 21. век.

1
 УВОД

У ренесансном периоду не постоји јединствено дефинисање естетичког

феномена и саме естетике као гране филозофије уметности. Карактеристика је
успостављање тзв. нове уметности и са тиме у вези, појава нове естетике. У овом
периоду се, још увек, посебно не раздвајају естетика и уметност, односно филозофија,
формирају се само значајне теорије архитектуре које су настале у позној Готици.
Ренесансу делимо на рану, развијену или зрелу и позну Ренесансу, као три битна
раздобља. Свака за себе, нема посебне естетичке теорије, већ се уопштено може
говорити о њеном развоју кроз векове трајања Ренесансе. Али, зависно од дела Европе,
и утицаја поднебља имамо тако Ренесансу у Северној Италији и осталим деловима
Италије, у Шпанији, у Немачкој и итд. Концепт развоја ренесасних теорија архитектуре
је био променљив и без универзалности и није могуће утврдити јединствену теорију у
овом историјском раздобљу (Ружић, 1970).
У историји уметности и теоријама архитектуре овог периода се види
разновсрсност у размишљању и подједнако је вазан елемент субјективизма, тј.
индивидуално мишљење, као и објективизам, који је у средњовековној естетици био
кључ теорије, тј. теологија која је дефинисала и прописивала естетичко просуђивање,
како уметности, тако и архитектуре, као њене гране. Тежи се, да се на рационалнији
начин описше све што се у природи може спознати, као што су мноштво форми и
процеса, које су настале помоћу универзалног Божанског духа, али је развијен и процес
индивидуалног тумачења, који се такође корисити и у култури и уметности овог
периода. Слободни грађански дух који је формиран још у позноготичком периоду и
тражење другачије политичке и економске афирмације утиче и на естетику и
формирање слободних удружења и за уметност, па и архиткектуру као ствараластво
ренесансних мајстора. Формира се нова филозофија названа хуманизам, која посматра
уметника и као индивидуалца, мада се не занемарује религиозност, ни у овом периоду.
У естетичком смислу, обнавља се антички период и угледање на природу и њено
проучавање, без постојања егзегезе и анагогије, већ сваки однос у природи је управо
оно што показује. Ово се нарочито види у делима италијанских мајстора из Северне
Италије, а касније преноси на целу Италију, као утицај у зрелој фази развоја Ренесансе.

2
 1. РАЗВОЈ РЕНЕСАНЕ У ИТАЛИЈИ

Већина истраживача слаже се да се ренесанса као стилски облик формирала у

Фиренци, средишњем граду Тоскане на Апенинском полуострву. У том граду био се,
крајем 14. и почетком 15. века, стекао низ повољних околности које су омогућиле
разумевање за нове архитектонске идеје као и за нов архитектонски речник. Фиренца,
град- држава, имала је управу коју су чинили представници моћних трговачких
породица као што су Медичи, Пити, Ручелај, Строци и други, који су пре свих других у
Италији схватили значај новина у разним областима живота. Није, међутим, богатство
и друштвени оквир било једино што је омогућавало рађање ренесансе, у Европи је тада
постојао још читав низ богатијих градова, са доминантним грађанским сталежом, као
што су били градови у Фландрији или Лондону-Енглеској. Али у њима је почетком 15.
века још увек владала цветна готика (Гостушки,1968).
Тоскана ја са својом традицијом, националним карактеристикама, етрурским
наслеђем и трговачким духом становника, које је било окренуто световним идеалима
(новцу), била погодан терен за уклањање свега што је било трансцедетално и мистично
у средњем веку. Николас Певснер, велики познавалац архитектуре тог доба, то
једноставно објашњава и пише. “... Пошто је клима била чиста, оштра и здрава и
пошто је људска мисао била јасна, оштроумна и поносита, овде је могао поново да се
открије јасан, поносан и световни дух антике, при чему хришћанство није ометало
овај правац у којем се исказује физичка љубав у лепим уметностима и лепота
пропорција у архитектури и у којем римска величанственост и химаност може бити
разумљива...”
Римска прошлост, елементи уметности и фрагменти литерарних дела нису никад
били заборављени на овом тлу, али њихов култ је почео изразито да се негује тек током
14. века. У Тоскани се била уобличила нова концепција уметника и поштовања према
њима. Тиме је обележен нови период у историји архитектуре што се тиче друштвеног
статуса аутора. Једна од битних карактеристика ренесансе постала је универзалност
личниости које стварају архитектуру. Козимо Медичи је био први који је писмено, у
тексту, назвао једног сликара божанским, мислећи при том на његов ум. То је био
атрибут који се данас приписује Микеланђелу, али је тада и он сам био помало убеђен у
оно што му се приписује. Микеланђело је, као што је познато, био скулптор, сликар,
архитекта, писац, музичар, уопште uomo univerzale, како су се називале личности

3
широког образовања и раскошног талента. Већина уметника тога доба тежила је да
заслужи такво признање.
Опште одушевљење антиком имало је естетски и друштвени аспекат. Естетски
зато што се римска архитектура, а нарочито њени украси силно допадала уметницима и
наручиоцима (Ружић, 1970).
Друштвени аспект односи се на чињеницу да је истраживање римске прошлости
било омогућено само високообразованом делу становништва. Више се није учио занат
код породица зидара. већ су се истраживала, сликала, описивала античка здања или
њихови остаци. „Овај снажан порив за антиком тако је импресионирао научнике у
каснијим епохама тако да су они цео овај период назвали обнова, rinascita, rinascimento,
ranaissance. Овај назив је, нарочито током 19. века, означавао архитектуру која се
заснивала на имитацији римских форми и мотива“ (Гостушки,1968, стр. 55).
Данашња сазнања о ренесанси више нису тако убеђена да је нови однос према
антици био главна и једина новина архитектонске обнове.
Ренесанса архитектуре може се проучавати према два система, од којих је један
критички, а други историјски. Најбоље резултате даје повезивање ова два система.
Критички систем, занемарујући у извесној мери хронологију, појединачне ауторе и
монографске описе, архитектонске споменике анализира на основу четири категорије:
(Смолчић- Макуљевић, 2017)
 просторна композиција;
 примена, односно употреба површина и зидова;
 примена светлости, боје и других оптичких ефеката;
 однос објекта према друштвеним функцијама.

Ова подела је превасходно заснована ан три категорије које су биле неговане у

римској архитектури, а којима је писао још Витрувије. То су: (Смолчић- Макуљевић,
2017)
 commoditas- прикладност, права мера; подразумева се прилагођавање објекта
функцији;
 firmitas, atis или firmitudo(inis)- тврдоћа, чврстоћа, јакост и трајност;
подразумева одговарајућу употребу материјала и конструкције;
 venustas, atis- дражест, лепота; подразумева естетику и симболичко значење
пројекта.

4
 Организација елемената, односно концепт простора и однос споља-унутра
заснивао се на неколико елеменатарних принципа који су следили три главне одлике
старе римске архитектуре. То су били: (Смолчић- Макуљевић, 2017)
 ordinatio, onis- у значењу уређеност, сређеност;
 euritmia- у значењу повезаност и хармонија ритма;
 symetria - у значењу равноправност делова с обе стране неке осовине.

Вероватно најзначајнији принцип била је симетричност објекта. Отуд извесна

композициона строгост у постављању урбаних амбијената и самих грађевина.
Одмах након симетричности објекта уочава се тежња ка централизацији
простора око једног стожера, око којег се обликује било урбани било грађевински
корпус (Ружић, 1970).
У филозофском смислу, космос је третиран у сфери математичких бројева и
архитектура је посматрана као математичка уметност која представља видљив
козмички поредак. То значи да је средњовековни концепт civitas deiзамењен сликом
организованог универзума и владара. У том смислу владало је велико интересовање за
грађевине централног плана, нарочито кружна фигура. Леонардо да Винчи је даље
„развијао идеје о субцентрализованом простору и уместо уздизања и величања бога у
базиликалном, лонгитудиналном облику, он је тежио социјализацији божанства у
централним плановима“ (Гостушки,1968, стр. 89).
Проблем пропорција и склопова поново је, након средњовековне паузе, био
решаван на бази мерења која су произилазила из антропоморфне тематике. Тежња ка
златном пресеку је била очигледна. Још је Витрувије писао, а ренесансни градитељи су
свесрдно прихватили: Симетрија настаје из пропогијације која се на грчком зове
аналогија, а означава подударање, делова грађевине са целином. Својим пропорцијама
грађевине сугеришу антропоморфност, односно имитирају људске пропорције. Главни
елемент ренесансне архитектуре били су стилски редови. Они су били пресудни
учесници у структурисању фасадног система, а преносно су означавали присуство
човека. Стубови, још у Витрувијевом тексту имају одређену симболику и аналогни су
људским фигурама (дорски- мушки ред, коринтски- женски ред, јонски између ова два
реда) (Смолчић- Макуљевић, 2017).

5
 Геометризација елемената у ренесанси исказала се кроз концепцију свођења
објекта на основне геометријске фигуре.
Постојала је веома изражена хијерархија елемената и односа делова на
грађевинама. Архитектура грађевине и њен простор били су схваћени врло затворено у
организационом и функционалном смислу, што се манифестовало строгом
организацијом делова (Ergang, 1967).
Пластичност грађевине и архитектонских делова и елемената ренесансе је била
повећана у односу на претходне епохе. С обзиром да су се стубови интензивно
користили, скулптура објекта је била значајно наглашена, али се никад није прелазило
преко мере доброг укуса.
По Кристијану Норбергу-Шулцу: (Ergang, 1967)
 ренесанса тежи хармонији;
 маниризам и барок теже тензији;
 рококо тежи конфликту;
 историјски стилови представљају распад и дезинтеграцију.
Проблем перспективе представља посебно поље истраживања скоро свих
стваралаца у ренесанси. То је било гледање света из новог положаја, односно нове
позиције. Већ у 13. веку мајстор Витело са Севера дошао је до радова једног
енциклопедисте, Арапина Ал- Хасена, који је живео око 1000. године и који је превео
грчка дела о перспективи. Витело их је затим објавио уз богат коментар и након тога је
настала права експлозија проучавања везаних за оптику.
Перспектива и њена примена попримају такве размере да се нарочито у
сликарству, фигуре постављају у ненормалне положаје како би аутор показао своје
суверено владање перспективом. Тек од изградње Паладијевог позоришта у Вићенци,
централна перспектива означава смиривање ове егзалтације и повратак класичним
принципима.

2. РЕНЕСАНСА И ГРАЂЕВИНЕ

У новије доба, нарочито од 19. века, све чешће је потребно да архитекта,

односно градитељ, своју идеју образложи и кроз писани програм, manifest или слично,
како би објаснио шта је својом реализацијом желео да искаже.

6
 Први у низу стилских праваца којим почиње епоха Новог доба носи назив
ренесанса, што значи обнова или поновно рађање. Под тим појмом подразумева се
период у архитектури, односно у свим гранама уметности, који почиње у 15. веку и
који користи репертоар форми насталих у класично доба антике (Смолчић- Макуљевић,
2017).
Италија је одиграла водећу улогу у развоју ренесансе, и то пре свега
град Фиренца, затим и Падова, Рим, Венеција итд; све до почетка 16. века, кад се
наставља у целој Европи (Гостушки, 1968).
Ренесанса је прво раздобље у историји уметности које је било свесно свога
постојања и које је само себи исковало име (франц. Renaissance = препород). У овом
раздобљу антика је сматрана врхунцем човекових стваралачких снага, па све уметности
и науке које су цветале у антици поновно оживљавају.
Уметничко дело је и едукативног карактера, оно је производ друге свести тј.
стваралачког процеса, као посебан свет исказивања човека; у овом периоду се и
испитује људска генијалност, као и креације разних идеја, погледа на природу и свет.
Област филозофије хуманизма се пребацује из области теолоског поимања света, сада,
као висе индивидуални начин сагледавања објективне реалности, али и уз постовање
теологије као науке о Божанском уређењу, сагледава исто тако, и субјективни процес
ствараластва, делујући на просторима Европе (Ferguson, Wallace Klippert, 1981). Свако
ко је уметник сада, може дати своје тумачење и у архитектури се тако јављају нови
теоретичари, по узору на античку традицију. Постоје одређене законитости у естетском
смислу, које се поштују, и ниједан индивидуализам као ни онај у естетици није
ослободђен одговорности (Ружић, 1970).
Алберти преузима многе идеје од Витрувија, као јасноћу пропорције и
геометрије, функционалности и љупкост архитектуре.Тако се појављује термин добре
архитектуре, као нове ренесансне са аспектима и елементима, и нарочито се ови
аспекти развијају у периоду зреле ренесансе (Ferguson, Wallace Klippert, 1981). Владао
је отворен однос према томе шта је добро а шта лоше, али нема стилских дефиниција
прописане архитектуре, објекат тако одговара функцији, има дефинисану форму и
пропорције али је дозвољена комуникација и са архитектуром прошлости тј. античким
периодом архитектуре (Ergang, 1967).
Слично, као и у периоду готике, користе се елементи опсте архитектуре у
категоризацији и то елементи позно римске, романичке и готичке архитектуре. У

7
раноренесасној архитектури се највише осећа утицај позноримске архитектуре, док код
Албертија архитектура има елементе готичких и романичких катедрала, линеарно се
поматрају ствари и тако линија приказа дају дух објектима, а све друго се узима из
природе, по угледу на готичко размишљање (Ferguson, Wallace Klippert, 1981). Још
увек, потпуно, се не дефинишу тродимензионални објекти и осећање простора
посматрача је тек секундарно и по неким теоријама наше око не сагледава перспективу,
већ је то дводимензионално. Цртез је веома битна компонента приказа архитектуре, у
две димензије се доживљава и трећа помоћу склопова; архитектура се дефинише
помоћу оквира и чистих површина, које су тако, одраз и треће димензије, код
Брунелескија и Албертија. Преко ових планова се одвија и естетичка перцепција
простора и свега што он сачињава (Гостушки,1968).
У Ренесанси се прихвата римска архитектура, као континуитет градитељства, и
преко тога ствара нова идеја о трансформацијама и грађењима новог као ренесансног,
са елементима античког утицаја. Постоји разноврсност уметничких творевина, као и
разноврсност и отвореност у просуђивању свих тих принципа (Ружић, 1970).
Архитектура се поистовећује са људском фигуром и пропорцијама, и као Витрувијева
идеја се преноси, и на ренесансну делатност и стваралачко, прерађује се и чини
материјал за стварање нове архитектуре. Рана ренесанса није дефинисала пропорције,
као сто су их дали Вињола, а касније и Андреа Паладио.
Строго и стрикно дефинисани пропорцијски системи су били одраз квалитета и
вредности грађевина и неког вида универзалности и у естетичком смислу. Касније у
архитектури це се непрестано понављати примена Паладијевих пропорција и њихових
односа на деловима грађевине као универзални метод у неким деловима Европе.
Такође, идеје о кући као организму и поређењу са људским телом постају у 17. и 18.
веку утицајне на естетичка тумачења. Што се тиче Паладијевих пропорција додаје им
се трећа димензија у односу на Албертија и тако представљају универзалан систем за
примену, долази до органског приступа у пропорционисању уметничких грађевина, као
важној компоненти архитектуре (Trivellato, Francesca, 2010).
Важне су и естетичке теорије о садржају форме, везане за архитектуру и
грађевинарство, које се разликују у односу на античка и средњовековна схватања.
Најважније да се садржај не одбацује од форме, већ се форми даје нови садржај. У
ренесанси се меша индивидуално са колективним, природа потиче од духа, али се не
тумачи симболички, већ путем природе. Тумачења архитектуре се одвијају преко

8
аутора и преко поетике, занимљивих садржаја. Такође, сваки аутор даје свој трактат о
архитектонским делима или сликарству (Ferguson, Wallace Klippert, 1981). Такође
проучава се и даље црквена архитектура, али и грађанска подједнако заступљена у
тумачењима. Код тумачења црквене архитектуре се користе средњовековни утицаји у
тумачењима и симболика утицаја као и веза са човековим организмом и телом
грађевина.
Тако, у ренесанси, постоје расправе везане за структуру тела, аналогно
структури грађевина. Антропоморфне мере користе се и примењују и у градитељству.
Посматрају се аритметички и пропорцијски односи бројева и комбинује основна и
антропоморфна геометрија (Trivellato, Francesca, 2010). Ренесанса, такође, даје
могућности субјективног тумачења симбола и стилских елемената тј. фигура код
грађевина. Уметничке творевине су везане за припадност одређеним философским
школама и градовима нпр. позната је Фиренца са чувеним академијама, Леонардо да
Винчи је тако подржавао аристотеловске теорије, а Микеланђело Буонароти
платонистичке идеје, што се и види у његовим ликовним и градитељским
композицијама (Ergang, 1967).
Архитектура је служила и као поетика, али и као основ романа. Такође,
ренесансни архитекти су често били и књижевници. Тумачење архитектуре се одвија
преко метафора, алегорија и стилских фигура, али и импресија тј. утисака, тако да
симболи више немају примарну функцију у тумачењу текстова, као што су имали у
средњовековном контексту ствараластва (Ferguson, Wallace Klippert, 1981). Описују се
не само грађевине, већ и карактери, и врше се поређења са ентеријерима, где светло
нпр. има примарну функцију, али не као духовност, већ као природа и њена
манифестација. Етика и естетика се овде сусрећу, у елементима стваралаштва и све
посматрано кроз функционалност објеката и необичан контекст у коме настају објекти
(Trivellato, Francesca, 2010).Често све подсећа на сцену, па се простору даје додатно
елемент поетичности, театралности, метафоричности, али и психолошки се посматра
контекст, нарочито, у касној ренесанси, што води ка барокном виђењу естетике.
Архитектура, тако, ако је црквена, буди осећаје страха, а као грађанска буди осећања
пријатности. Утицаји ренесансе на архитекте Ледуа и Булеа су више него очити.
Експериментише се и са перцептивним својствима архитектуре, естетика се не
формира само у оквиру трактата о архитектури и трактата о сликарству, већ и кроз
озбиљна дела аутора, где већ постоји језик употребе архитектуре (Trivellato, Francesca,

9
2010).Аутори попут Албертија и Паладија, преузимањем елемената од античког
Витрувија, ослобађају нову архитектуру и усмеравају ка индивидуалном изразу, што се
види из њихових теорија о архитектури.
Период ране ренесансе је везан за 15. век и Италију, и име Леона Батиста
Албертија као аутора, и карактеристике да је процесно везан, још увек, за
средњовековна тумачења, и у вези са тим, начине размишљања. Важан аспект у
естетичком контексту је идеја о континуитету и развоју уметности, док у архитектури
нема још идеја о стиловима, али зато постоји идеја о старима и модернима. Модерно
доба је, тако, ренесансни период у развоју културе и људског друштва.
Пратња античких елемената је била лака у Италији јер је она имала довољно
класичних споменика којима се могла надахнути. У архитектури се одмах кренуло од
три задата грчка стила (дорски стил, јонски стил и коринтски стил), па се облик и
величина ступова нису морали поновно одређивати, него се из антике преузео
одговарајући стил (Ergang, 1967).

2.1.Филипино Брунелски

Филипо Брунелески (1377.-1446. године) је Фирентинац који се у почетку бавио

скулптуром и неко време је боравио у Риму где се одушевљавао уметношћу старог
Рима.
Већ за време боравка у Риму, Брунелски је размишљао као градитељ и
определио се да му то буде главни позив. Своје градитељске способности исказао је
прво на куполи катедрале Santa Maria del Fiore (ту ће бити и сахрањен).
Брунелески је као базу затекао раније конструисани осмоугаони тамбур куполе.
Надсводњавање тог распона био је изузетан проблем који је Брунелески решио тако
што је истрајао на осмоугаоном облику и у куполном делу, за разлику од Гибертијевог
предлога који је требало да осмоугаоник претвори у круг, што тада мајстори нису знали
да изведу.
Костур куполе чини конструкција од 8 крупних и чврстих спољних ребара, која
се спајају у темену једним прстеном. Ова концепција проистекла је из грађевинског
искуства готике и захтевала је куполу благо шиљатог облика, како би се притисци
пренели што вертикалније. Између ових 8 ребара било је положено 8 тространих

10
сферних површина, које су затварале овај огромни простор (Trivellato, Francesca, 2010).
Унутрашњи омотач куполе састојао се, такође, од ребара и испуне. Простор између ова
два куполна омотача испуњен је степеништем, каналима за одвод атмосферилија и
ланцима који су додатно утезали целу конструкцију. Чак су у унутрашњем омотачу
били остављени клинови како би се олакшао рад на осликавању куполе. Купола је
освећена 1436. године, а десет година касније почела је изградња лантерне као круне на
темену куполе. Брунелески је тада већ био мртав, али су се послужили његовим
моделом и довршили све радове 1467. Године (Mako, 2009).
Купола цркве Sanata Maria del Fiore је прво важно дело где архитекта није био
само консултант највишег степена једног колективног тела извођача, већ је он био
једини одговоран за конструкцију грађевине и организацију градилишта. Овај облик
рада обележава прелаз у једно ново архитектонско искуство којем је Брунелески
поставио методолошке темеље.
Паралелно са радом на куполи катедрале, Брунелески је био аутор читавог низа
других архитектонских дела. Сматра се да је прво дело са истинским ренесансним
облицима Брунелескијева болница за нахочад (Ospedale degli Inocenti),коју је почео да
пројектује око 1419. године по наруџбини еснафа свиле. Болница је била смештена тако
да дефинише правилан правоугаони трг испред цркве Santa Anuncijata (Смолчић-
Макуљевић, 2017).
Ово је била новина и у супротности с готском архитектуром код које је постојао
шиљати лук, који је био неопходан да се обезбеди светлосни зрак, али је он омогућавао
и неограничен број комбинација лучних елемената. Употребом полукружног лука, као
и у антици, од почетка је био ограничен број могућих комбинација и наметнут је
пројектни метод у којем сваки елемент остаје затворен у самог себе. Елементи који се
склапају морају бити исти и у субординацији према њиховој пројектом утврђеној
хијерархији. Ипак, елементи пластике и композиције још увек нису били међусобно
утврђени. Оно што је била новина, поред употребе наведених мерних односа, био је
коринтски капител стубова, који је представљао несумњиво античко наслеђе. Даље се
на само теме лукова ослањао архитравни венац изнад којег су прозорски отвори на
спрату били распоређени у осовинама лукова приземља (Смолчић- Макуљевић,
2017).Прозори су имали плитке тимпаноне. Између лукова били су распоредјени
медаљони од теракоте са чувеним дечијим ликовима које је урадио Лука дела Робиа.
Витки стубови портика били су у традиција проторенесансе, то јест оног припремног

11
периода који је у Тоскани постојао и који се још може уочити на фасадама цркава Сан
Миниато, Санти Апостоли и на крстионициу Фиренци (Mako, 2009).
Обнова и адаптација старијих цркава био је веома чест задатак током ренесансе.
Брунелески је добио поруџбину да реконструише цркву Сан Лоренцо, стару базилику из
4 века и да је претвори у гробну цркву породице Медичи. Овај посао је радио између
1425. и 1446. године (Смолчић- Макуљевић, 2017).Основа цркве понавља познати
средњовековни облик, тробродни наос с трансептом и пет олтарских апсида завршених
равним зидом. На укрсници трансепта и подужног централног брода постављена је
купола, која је наглашена с обзиром да је около равна таваница. Подужно се, уз бочне
бродове, налазе мање капеле које су, као и бочни бродови, пресведене сводовима.
Организам цркве тако има три низа амбијената који стреме ка куполи. Уз цркву, с њене
северне олтарске стране, Брунелески је изградио и тзв. стару сакристију у којој се
налазе саркофази с телима Ђованија и Пијера де Медичи. Медаљоне у угловима
просторије клесао је Донатело. Западна фасада главне цркве остале је незавршена. У
основи ове цркве Брунелески је успео да задржи дух старе хришћанске базилике, који је
још наглашен унутрашњим распоредом стубова с коринтским капителима, који су
носили правилне полукружне лукове између њих (Смолчић- Макуљевић, 2017).
Брунелескију се дуго времена приписивала и изградња капеле Паци, на којој је
Брунелески започео рад 1429. године.
Капела је смештена у дворишту самостана Санта Кроче и састоји се од две
спојене просторије, наоса и светилишта, оба засведена куполом. Димензије основе су
такве да се ширина олтарског простора понавља три пута, између разапетих лукова,
који придржавају куполу већег простора. Тако је цео простор зависан од само три мере,
две за основу и једне за висину. Главна новина у унутрашњости капеле је понављање
истих архитектонских украса у већем и мањем простору, чиме се њихов декоративни
систем унифицира. Спољни портик може се сматрати варијантом оригиналног пројекта.
Размаци стубова на портику су идентични са унутрашњим, а завршетак атике, верује се
да је израдио Ђулијано да Мајано. Чистоћа стилског израза, савршена
пропорционалност и богатство у концепцији целине и њених делова учинили су од ове
грађевине скромних димензија ремек дело (Смолчић- Макуљевић, 2017).Уколико би се
направила пажљивија анализа грађевине може се у њеној основи препознти
хеленистички облик храма-простилос, док су у елевацији коришћени елементи римске
античке архитектуре -трем са стубовима коринтских капитела, архитравни венац и

12
атика која је пробијена широком архиволтом. Ту су, затим, примењени пиластри,
касетирана таваница и купола, све међусобно компоновано тако да представља резултат
индивидуалног стваралаштва (Mako, 2009).
Његови савременици су изражавали дивљење за његов рад, које се можда
најбоље може илустровати цитатом antiquae architecturae instaurator (обновитељ старе
архитектуре ).
Слободан град важан је у привредном и цивилизацијском смислу за појаву
ренесансе у Европи. Ренесанса је и позната по тежњи да обликовањем простора створи
тзв. „идеални град“. Уопштено напредак тзв. световног духа ренесансе, богато
племство и слободни градови огледа се у истицању профане архитектуре пред
сакралном (Смолчић- Макуљевић, 2017). Ово је време изградње првих
великих палата, вила и објеката друштвеног карактера при чему се преузима
конструкција римског домуса, хоризонтална подела у два- три спрата, са једноставним
улазом у средини и прозорима скоро без икаквих украса који се нижу један изнад
другог- обично по девет прозора.

2.2.Леон Батиста Албетри

Алберти поставља три основна принципа архитектуре по античком

архитекту Витрувију која су сврстана по важности: чврстоћа, сврсисходност и лепота.
У књизи De re aedificatoria libri X објављеној 1452. године, Алберти синтетизује
теорију архитектуре Римљана засновану на излагању Витрувија, али обогаћену са
доста савремених техничких упутстава. У том раду он грађевину и уметноси грађења
темељи на 6 основних елемената. То су окружје, место, распоред, зидови, кров и
отвори. Алберти заступа мишљење да приликом пројектовања неке грађевине треба
водити рачуна о чврстоћи, сврсисходности и лепоти грађевине, па се на основу тога
сматра и зачетником нових ставова у архитектури (Смолчић- Макуљевић, 2017).
Алберти се бавио само пројектовањем, док је извођење препуштао другим
градитељима и сарадницима према начелу да је функција архитекте сређивање и
инвенција. Реализацију, по њему, треба да обавља личност која се бави математиком.
Његова најпознатија дела су: (Смолчић- Макуљевић, 2017) Палата Ручелај
(Фиренца), фасада цркве Сан Франческо и црква Сан Андреа у Мантови. Фасада цркве

13
Сан Андреа је успешна комбинација римских славолука и античког храма. Он је уједно
први архитекта који је приметио важност околине за грађевину, заправо правило по
којем се архитектура мора уклопити у средину у којој се налази (Palladio, 2010).
Леон Батиста Алберти је најбољи пример универзалног човека ренесансе који се
покушавао изразити на разним пољима. Архитектуром се почео бавити релативно
касно (у својим 40-им), а најпре се бавио расправама о сликарству и скулптури. За њега
је идеална грађевина централног типа с античком декорацијом. Палата Ручелај у
Фиренци (1446.-1451. године) је симетрична троспратница која има упечатљиво
рустикалну фасаду. Рустика је облагање грубим необрађеним каменом површина
архитектонских грађевина; честа је у ренесанси (Palladio, 2010).
Може се рећи да је 16. век је раздобље највећег трагања за савршенством форме
и украса у рененсансној архитектури. Најбројнији су ствараоци, који су сваки на свој
начин доприносили развоју архитектонских идеја. Међу њима се по снази своје
индивидуалности издвајају три изузетне личности: Браманте, Рафаело и Микеланђело.

3. РЕНЕСАНСНА АРХИТЕКТУРА СЕВЕРНЕ ИТАЛИЈЕ

Североисточни део Италије увек се донекле разликовао од осталог дела

Апенинског полуострва у свом уметничком изразу. Разлог за то су биле веома снажне
трговачке и политичке везе са истоком, Византијом и исламским државама (Mako,
2009).
Међу првим ренесансним градитељима у Венецији био је Пиетро Ломбардо
(1435.- 1515.). „Он је подарио Дуждевој палати ренесансну композицију појединих
делова, иако је она имала унутрашње двориште (кортиле) и неке делове из средњег
века. Његов пројекат је степениште гиганата“ (Куртовић- Фолић, 1998, стр. 189).
Раној ренесанси у Венецији припадају и палата Корнер- Спинели (Comer-
Spinelli) rađena око 1480. године, са симетричним изгледима, доста светлих отвора и са
наглашеним угловима.
Друга карактеристична палата је Вендрамин (1481.) с троспратном схемом,
коринтским редом, јако наглашеним кровним венцем и истуреним балконима.
Од црквених грађевина изразито ренесансне елементе има црква ста. Мариа деи
Мираколи, једнобродна грађевина, обложена мермером и са малом куполом. Са
елементима источњачког утицаја биле су изграђене Scuola di San Roco (школа светог

14
Рока. 1520.- 1550.) и црква Св. Закарија (San Zaccaria 1485.- 1515.). Специфично
прочеље са три тимпанона иза кога се сагледава доста развијена купола, има црква Св.
Ђорђа Грчког (San Giorgio dei Greci 1538.) архитекте Санте Ломбарда (Palladio, 2010).
Сваки од ових градитеља је унео по неку новину у архитектуру северне Италије,
при чему се полако формирао регионализам који ће ово подручје карактерисати у
каснијим епохама. Тако је на специфичан начин схватао нова струјања у архитектури и
Ђовани Амадео (Giovalmi Amadeo, 1447.- 1522.) који је, као и други пре њега,
обрађивао само прочеље једне цркве која је била готска по својим масама и другим
фасадама. То је чувена црква картузијанског манастира у Павији (Čertoza). Како је
грађевина била грађена у дугом временском периоду, оквир је готски, са контрафорама
и пинаклима али су фасади дате ренесансне карактеристике, украшени прозори,
аркадне галерије и статуе у масама, разни орнаменти и медаљом, што све заједно твори
једну од најразвијенијих, али и најнеобичнијих комбинација архитектуре и скулптуре
два стила, готског и ренесансног. Друга грађевина коју је Амадео пројектовао је капела
Колеони (Colleoni) у Бергаму, која има веома концентрисану и груписану декорацију на
прочељу. На овој фасади се можда налази прва употреба балустера који су
употребљени као алтернативни носач једне континуалне аркаде испод самог главног
венца. Овај мотив се очигледно веома брзо проширио до Рима, где је први пут
примењен у хору Сикстинске капеле, око 1480. године. До тада су парапети били
минијатурни, стубови у низу или камене плоче (канчели) обрађене у плитком рељефу,
што је опет била византијска традиција (Куртовић- Фолић, 1998).
У Ђенови су се својим стваралаштвом у ренесансном периоду издвојила два
градитеља, Галеацо Алеси (Galeazzo Alessi) и Роко Лураго (Rocco Lurago) који је
пројектовао палату градске управе (Palazzo Municipale) с великим аксијалним
правцима, великим вестибилом и кортилеом са достојанственом, мирном фасадом чија
је велика дужина била неупадљива захваљући вештој организацији стилских редова.
Међу најлепше ренесансне грађевине у северној Италији убраја се Лођа дел
Консиљо (Loggia del Consiglio) у Верони, коју је извео фра Ђовани Ђокондо (Giovanni
Giocondo, 1433.- 1515.). На фасади Лође налазе се веома суптилно обрађене аркаде
настале под утицајем Брунелескије, а на спрату су удвојени прозори сегментно
завршени на венецијански начин, док је цео зид фасаде обојен и осликан арабескама.
Фра Ђокондо је био један од оних италијанских аутора који је ренесансне идеје ширио
и у Француској у којој је боравио 1507.- 1512. године (Palladio, 2010).

15
 Сваки од ових градитеља је унео по неку новину у архитектуру северне Италије,
при чему се полако формирао регионализам који ће ово подручје карактерисати у
каснијим епохама. Тако је на специфичан начин схватао нова струјања у архитектури и
Ђовани Амадео (Giovalmi Amadeo, 1447.- 1522.) који је, као и други пре њега,
обрађивао само прочеље једне цркве која је била готска по својим масама и другим
фасадама. То је чувена црква картузијанског манастира у Павији (Čertoza). Како је
грађевина била грађена у дугом временском периоду, оквир је готски, са контрафорама
и пинаклима али су фасади дате ренесансне карактеристике, украшени прозори,
аркадне галерије и статуе у масама, разни орнаменти и медаљом, што све заједно твори
једну од најразвијенијих, али и најнеобичнијих комбинација архитектуре и скулптуре
два стила, готског и ренесансног (Смолчић- Макуљевић, 2017).Друга грађевина коју је
Амадео пројектовао је капела Колеони (Colleoni) у Бергаму, која има веома
концентрисану и груписану декорацију на прочељу. На овој фасади се можда налази
прва употреба балустера који су употребљени као алтернативни носач једне
континуалне аркаде испод самог главног венца. Овај мотив се очигледно веома брзо
проширио до Рима, где је први пут примењен у хору Сикстинске капеле, око 1480.
године. До тада су парапети били минијатурни, стубови у низу или камене плоче
(канчели) обрађене у плитком рељефу, што је опет била византијска традиција. (Majer,
2005).
У Ђенови су се својим стваралаштвом у ренесансном периоду издвојила два
градитеља, Галеацо Алеси (Galeazzo Alessi) и Роко Лураго (Rocco Lurago) који је
пројектовао палату градске управе (Palazzo Municipale) с великим аксијалним
правцима, великим вестибилом и кортилеом са достојанственом, мирном фасадом чија
је велика дужина била неупадљива захваљући вештој организацији стилских редова.
Међу најлепше ренесансне грађевине у северној Италији убраја се Лођа дел
Консиљо (Loggia del Consiglio) у Верони, коју је извео фра Ђовани Ђокондо (Giovanni
Giocondo, 1433.- 1515.). На фасади Лође налазе се веома суптилно обрађене аркаде
настале под утицајем Брунелескије, а на спрату су удвојени прозори сегментно
завршени на венецијански начин, док је цео зид фасаде обојен и осликан арабескама.
Фра Ђокондо је био један од оних италијанских аутора који је ренесансне идеје ширио
и у Француској у којој је боравио 1507.- 1512. године. (Majer, 2005, стр. 110).
У Болоњи је неко време стварао један други аутор заслужан за пренос
италијанских идеја у Француску. То је био Себастиан Серлио (1475.- 1554.), ђак

16
Перуција. Серлио је био један од великих теоретичара архитектуре чија писана дела су
знатно више утицала на друге градитеље него релативно мали број његових остварења.
Практичан допринос који је Серлио дао, била је специфична композициона целина
отвора, коју је усвојио и касније разрадио Паладио. Овај тип отвора у архитектури носи
назив "серлиана" и састоји се од централног отвора полукружно завршеног, а са стране
су два ужа отвора архитравно завршена (Majer, 2005).
Аутор који је први уочио посебан ликовни израз у уметности хетерогене
ренесансе тридесетих година 15. века, био је Ђорђо Вазари (Гиоргио Васари, 1511.-
1574.), који је написао збирку биографија Le vite de' piu eccellenti architteti, pittori e
scultori italiani da Cimabueiinsino a' tempi nostri, издату у Фиренци 1550. године. Ово
дело је најзначајнији извор за проучавање италијанске уметности у доба ренесансе.
Порекло израза маниризам налази се управо у Вазаријевој опредељености да укаже на
посебан начин рада Микеланђела (маниера ди Мицхелангело). Полазећи од тог назива,
термин се прво користио у негативном смислу као појам имитирања, а уједно и
стагнације ренесансне уметности (Смолчић- Макуљевић, 2017). Тек у новијој науци
развио се савремени појам маниеризам о којем је претходно било речи. Сам Вазари је у
свом практичном раду био изразити маниериста. Његово главно дело били су објекти
познати као зграде фирентинске администрације (Palazzo Ufici) у којој је данас
смештена једна од најбогатијих и највреднијих галерија слика (Majer, 2005, стр. 112).
Спомињући Микеланђела, стваралачки круг ренесансних уметника се на извесан
начин затвара. Микеланђело је свој градитељски опус расуо по Италији, различито се
стилски опредељујући. Када је стварао у Фиренци у његовом раду претезао је
ренесансни дух, а када је радио у Риму више се изражавао као маниериста.
Данас у 21. Веку велелепне грађевине ренесансе у Италији одржавају се и
предсзтављају атракцију за велики број посетиоца који само са том намером обилазе
Италију. Из изложеног може се увидеди да Италија обилује грађевинама из ренесансног
доба која су и данас имопозантна издања за велики број туриста.

ЗАКЉУЧАК

Ренесанса је један од оних стилских праваца код којих је уобичајен двојни

архитектонски језик. Један начин изражавања је конструктивно-структурални, а други
је пластичан. То значи да техничка структура зграде не мора да одговара

17
архитектонској артикулацији. То је била револуционарна идеја у архитектури јер је
декорација, односно украшавање зграда, била одвојена од конструкције и није јој
морала у потпуности одговарати. У Византији је, на пример, спољашњост у највећој
могућој мери одражавала унутрашњу структуру. Током ренесансе постојали су аутори
који уопште нису залазили у решавање просторне функције, већ је инвеститор давао
скицу како жели да му унутрашњост зграде буде организована. Један од врхунских
стваралаца и теоретичара у доба ренесансе, Алберти, убраја се у оне ауторе који су
више дали у пластичној обради, зато што је најчешће радио обраду спољашњих облика
већ постојећих грађевина.
Ренесансни језик- код, био је знатно проширен. Постао је комплексан, знатно је
био повећан број елемената помоћу којих архитекта комуницира с људима. Систем
комуникације иначе је сложен и састоји се из унутрашњег односа и елемената који чине
одређени систем, а тај систем представља систем архитектонских асоцијација.
Култни или апсолутни знак којим се и у архитектури комуницира је стуб, који
има вишеструку слику у архитектури. Његов положај много утиче на архитектонско
обликовање не само унутрашњости већ и фасаде. Фасада може бити потпуно пластична
уколико је стуб постављен уз њу, као независтан и самосталан. Пластичност отпада
када се стуб приближава равни зида, а кад се већим делом увуче у зид постаје успомена
на стуб, његова метафора и назива пиластар.
Сама обрада зида може, такође, бити различито пластична.
Груба обрада камене фасаде представља метафору природе која нас окружује и
тај груби рад у архитектури назива се на италијанском- opera di naturi.
Фина обрада зида указује на то да је људска свест прерадила и профинила грубу
обраду и таква обрада у архитектури назива се на италијанском- opera di mano.
Фантастичан је потенцијал декоративних елемената који су се у ренесансној
архитектури примењивали. То су на пример: венци сокле, тимпанони, терасе, балкони,
гирланде, акротерије, фестони, воловска ока, грбови, попрсја, целе фигуре и све то
заједно доводило се у везу са тектоником објекта.
Употреба боје била је специфична и проистекла је из средњовековне традиције у
Италији, нарочито у њеним северним крајевима. То је било потенцирање односа
светло- тамно (chiario- scurro) и примена кондензоване светлости која је давала
драматику и акцентовала поједине елементе или делове објекта. Пластичност грађевине

18
истицана је тамним каменом пиетре серена која је елементе фасаде наглашавала као
цртеж.
Све напред наведено представља објашњење истраживања ренесансног доба
критичким методом при чему је овде изнет један низ проблема којима се треба
посветити да би се створила синтетичка представа о развоју ренесансне архитектуре.
Други метод који је напред наведен, историјски, хронолошки следи и обрађује
поједине значајне појаве у ренесансној архитектури.
У литератури се срећу две временске поделе. Прва подела дели ренесансу на
период када се она развијала само у Италији, односно од почетка 15. века до 1550.
године и на други период када се ренесансни дух у архитектонском стваралаштву
проширио по целој Европи, од 1550. до 1700. године.
Друга подела не прави територијалну поделу, већ градитељско стваралаштво
дели на рану ренесансу, од 1420.-1500. године, високу или зрелу ренесансу, од 1500.-
1550. године и прелазни период ка бароку, у склопу којег се издваја маниризам, до
1600. године.
С обзиром на велики број аутора и богатство изведених грађевина, појава и
развој ренесансног градитељства може се сагледати само кроз деловање најснажнијих и
најутицајнијих личности који су унели и највише новина у решавање архитектонских
проблема.

ЛИТЕРАТУРА

1. Гостушки, Д. (1968). Време уметности, прилог заснивању једне опште науке о

облицима. Београд: Просвета. Стр. 55, стр. 59, стр. 90, стр. 94.
2. Ergang, R. (1967). The Renaissance, ISBN 0-442-02319-7
3. Mako, В. (2009). Estetika- Arhitektura- Knjiga 1, Београд: Orion Art.
4. Куртовић- Фолић, Н. (1998 ).Паладио - архитекта за сва времена III, Изградња
4. Београд.
5. Majer, Р. (2005). Архитектура италијанске ренесансе. Београд: Грађевинска
књига.

19
 6. Palladio, A. (2010). Четири књиге о архитектури- Robert Tavernor и Ričard
Schofield. Београд: Грађевинска књига.
7. Ружић, М. (1970.). Кратак преглед историје уметности. Сарајево.
8. Trivellato, Francesca (2010). Renaissance Italy and the Muslim Mediterranean in
Recent Historical Work, Journal of Modern History, March, 82#1 pp: 127–155.
9. Смолчић- Макуљевић, С. (2017). Историја уметности новог века. Београд:
Универзитет Метрополит.
10. Ferguson, Wallace Klippert. (1981). The Renaissance in historical thought. AMS
Press.

Sandra Gilic

THE IMPACT OF THE RENAISSANCE ON 21st CENTURY ITALIAN

BUILDINGS

Summary: Artists in northern Italy were exploring new ideas for centuries before the
period we call the Renaissance. However, the 1400s and 1500s brought an explosion of talent
and innovation. Florence, Italy is often considered the center of the Early Italian Renaissance.
During the early 1400s, the painter and architect Filippo Brunelleschi (1377-1446) designed
the great Duomo (cathedral) dome in Florence (c. 1436), so innovative in design and
construction that even today it's called Brunelleschi's Dome. The Ospedale degli Innocenti (c.
1445), a children's hospital also in Florence, Italy, was one of Brunelleschi's first designs.
Brunelleschi also rediscovered the principles of linear perspective, which the more
refined Leon Battista Alberti (1404 to 1472) examined further and documented. Alberti, as a
writer, architect, philosopher, and poet, became known as the true Renaissance Man of many
skills and interests. His design of the Palazzo Rucellai (c. 1450) is said to be truly divorced
from the medieval style, and could finally be considered quintessentially Renaissance:
Alberti's books on painting and architecture are considered classics to this day.
What is called the High Renaissance was dominated by the works of Leonardo da
Vinci (1452 to 1519) and the young upstart Michelangelo Buonarroti (1475 to 1564). These
artists built on the works of those who came before them, extending a classical brilliance that
is admired to this day.
A Classical approach to architecture spread through Europe, thanks to books by two
important Renaissance architects.
Originally printed in 1562, the Canon of the Five Orders of Architecture by Giacomo
da Vignola (1507 to 1573) was a practical textbook for the 16th-century builder. It was a how-
to pictorial description for building with different types of Greek and Roman columns. As an
architect Vignola had a hand in St. Peter's Basilica and the Palazzo Farnese in Rome, Villa
Farnese, and other large country estates for the Catholic elite of Rome. Like other
Renaissance architects of his time, Vignola designed with balusters, which became known as
banisters in the 20th and 21st centuries.
Andrea Palladio (1508 to 1580) may have been even more influential than Vignola.
Originally published in 1570, The Four Books of Architecture by Palladio not only described
the five Classical Orders, but also showed with floor plans and elevation drawings how to

20
apply the Classical elements to houses, bridges, and basilicas. In the fourth book, Palladio
examines real Roman temples; local architecture like the Pantheon in Rome was
deconstructed and illustrated in what continues to be a textbook of Classical design. Andrea
Palladio's architecture from the 1500s still stands as some of the finest examples of
Renaissance design and construction. Palladio's Redentore and San Giorigo Maggiore in
Venice, Italy are not the Gothic sacred places of the past, but with columns, domes, and
pediments they are reminiscent of Classical architecture. With the Basilica in Vicenza,
Palladio transformed the Gothic remains of one building into what became a template for the
Palladian window we know today.

Keywords: Renaissance, Italian Buildings, 21st Century.

21