Professional Documents
Culture Documents
Милешевска плаштаница (која је једина у свету на којој је Исус Христ приказан отворених
очију) данас се налази у ризници Митрополије у Загребу, где је у нужди депонована.
Како је манастир Пакра у више наврата током 20, века претрпео знатна оштећења, исту
судбина задесила је и плаштаницу. Предосетивши долазак тешких ратних времена, у
манастир Пакра у августу 1941. из Загреба је стигла комисија под вођством професора
Ткалчића, преузела и транспортовала сва вреднија уметничка дела и и библиотеку у
Загреб. Плаштаницу, која је чувана у музеју на локацији у Дежелићевом прилазу 4 у
Загребу, након експлозије подметнуте бомбе, преузели су стручњаци из загребачког
рестаураторског завода и сместили је у лимени сандук са осталим и највреднијим
предметима, које су дословно вадили из шута. Тако је у сандуку, који је преношен с једне
на другу локацију барем седам пута, са осталим експонатима, плаштаница била затворена
десетак година, када је послата на рестаурацију и конзервацију.
Пре њене рестаурације, плаштаница је била изложена директном дејству воде, на шта је
указивале флека у централном делу експоната. Вода је захватила већи део тканине, тако
да су на тим деловима веза плаштанице иреверзибилне деформације биле најјаче.
Плаштаница је такође била прекривена прашином и прљаваштином, поготово уз ивице
(плишана трака је била видно масна и прљава, а бордуре уз ивицу биле у нешто бољем
стању), док је центар плаштанице био нападнут колонијама гљива – на појединим
местима, тако да је због дејства ензима дошло до промене боје влакана. Биле су
пронађене и лутке мољаца. Плаштаница је обновљена у Србији под руковотством
професеора Франца Цурка из Ниша једног од најбољих конзерватора за црквени тестил.
Христ, чију главу придржава пресвета Богородица (која седи на престолу без наслона са
изразом бола на лицу), има отворене очи као да је жив. Иза Христове главе стоји Марија
Магдалена са уздигнутим рукама и распуштеном косом. Поред Спаситељевих ногу налазе
се Јосиф (који као да је кренуо да целује Христове ноге),[9] Никодим и жена мироносица.
Сем поменутих фигура на плаштаници су приказана и четири клечећа анђела са рипидама
и дуплим натписом агиос (два испод и два изнад гробне плоче) и три анђела без ногу са
гестом дивљења (један испод и два изнад гробне плоче).
На везу плаштаниице коришћена је узане палета начина веза, који се своди на шест
начина веза.
1. Вез по писму
За контуру коришћен је „вез по писму“ (бод за иглу, овијенац). Исти бод је коришћен за
попуњавање ликова и исцртавање праменова косе. Код тог веза игла се за сваки следећи
бод увлачи за половину дужине бода испред претходног.
2. Печки бод
Звезде, цвеће и листови на бордури извезени су „печким“ бодом.
3. Равни бод
За позадину је коришћен браон и виолет боје централног мотива, као и за поља зелене и
плаве боје испод натписа и цветног орнамента на бордури. У ту сврху коришћен је „равни
бод“ (плосни бод, насип, правибод). Код тог бода игла се једноставно подвлачи кроз
платно. Важно је да бодови нису сувише дуги, како се вез не би олабавио. Мењан је
правац веза, како би вез изгледао богатији.
5. Равни бод
За слова коришћен је равни бод од ланеног конца, који прати цртеж на подлози и служи
као јастуче, да би златовез текста био рељефнији. Преко испружених ланених нити
јастучета под правим углом положене су металне нити, у снопу по три или четири, једна уз
другу. Сваки сноп прошивен је врло јаким концем са кратким бодом, наизменично са
једне и друге стране.
6. Уздигнуто пришивање
На пољима већих димензија, као што су површина христовог гроба и одећа извезени су
уздигнутим пришивањем, које је погодно за рад металним нитима.
Плаштаница
Воздух је платно које је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У
њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену
док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини
храма где му се народ поклањао до краја јутрења Велике Суботе.
Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је тело Христово
било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и
балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се
стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као
Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у
гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија
Велике Суботе.