ВИСОКА ШКОЛА – АКАДЕМИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ЗА УМЕТНОСТИ И КОНСЕРВАЦИЈУ

Студијски програм: Црквене уметности

Модул: Иконопис

ЗАВРШНИ РАД

(Основне академске студије, 240 ЕСПБ)

ТЕМА:

ОСЛИКАВАЊЕ ИКОНЕ „ХРИСТОС И АВА МИНА“ ЗА БОЛНИЧКУ

КАПЕЛУ У АМБЕРГ-У

Ментор Студент

ТОДОР МИТРОВИЋ ЈУЛИА ДУБИКАЈТИС

У БЕОГРАДУ, ДЕЦЕМБРА 2019.

1
 Садржај

Увод

1. O уметности иконе, у контексту .............................................

2. О коптској уметности и о икони Христос и Ава Мина .........

3. Заједница Тезе ............................................................................

4. Осликавање иконе Христос и Ава Мина ................................

Закључак .......................................................................................

Литература ....................................................................................

2
 Увод

Овај завршни рад се састоји из две повезане целине – практичног,

уметничког и одговарајућег теоријског истраживања. Практични,
сликарски део рада је подразумевао осликавање иконе Христос и Ава
Мина формата 60 цм х 80 цм, у техници јајчане темпере. На икони су
представљени Христос и игуман манастира Бавит Ава Мина.
Писани део рада, који је пред читаоцем, представља пратеће теоријско
истраживање, чиме су обезбеђена теоријска сазнања везана за поменуто
уметничко истраживање, те успостављена критичка дистанца за
вредновање постигнутих резултата. Овај део истраживања се састоји од
седам целина – четири поглавља, као и од одговарајућих увода, закључка и
литературе. Поглавље „Осликавање иконе Христос и Ава Мина“, са својим
ликовним прилозима, доноси приказ самог поступка израде практичног
дела овог завршног рада, представљајући својеврсну спону између
његових ликовних и теоријских аспеката.

3
 1. O уметности иконе, у контексту

Јеванђеље као реч Божја и православни иконопис су као лице и

наличје једне те исте стварности. Оно што је реч Божја за човеков ум, то је
икона за очи. Као што реч Божја просвећује и освећује ум, тако икона,
урађена освећеном руком свештенослужитеља божанске лепоте,
оплемењује и просветљује људске очи. Благотворна дејства јеванђелске
речи и освећене лепоте силазе преко ума и вида у срце, ту се обједињују,
одуховљују и охристовљују личност хришћанина, дајући му нови квалитет
живота.

Нажалост, најраније иконе нису одолеле зубу времена. Црквено

предање нам казује да су иконе стваране још у првим вековима
хришћанства, када је оно било прогоњено, а они који су га исповедали
тајно су осликавали зидове катакомби 1. Ипак, најстарије сачуване иконе
припадају VI веку. У то време хришћанска уметност је под великим
утицајем антике, али се у њој изнова и изнова трага за новим и
оригиналним уметничким изразима који би одговарали духовности
хришћанског погледа на свет. У свим делима раних векова примећујемо
тај спој новог и старог.23

Све ране иконе својом спољашношћу одишу скромношћу и

једноставношћу у поређењу са каснијим сјајем и раскоши византијских
мозаика из периода IV-VI века. Њихов је циљ превасходно унутарња
дубина, наглашавање духовног, приближавање божанском прототипу.

1
Прибислав Симић, Црквена Уметност: Преглед развоја градитељства и живописа, Задужбине
Хиландара, Београд 2000, 9-10.
2
Исто, 11-15.
3
Жељко Р. Ђурић, Есхатолошка структура живописа у мозаицима Константинове и
Јустинијанове Епохе, у: Сликовност теологије, ПБФ, Академија СПЦ, Београд 2013, 32-33.

4
 Већи део најстаријих сачуваних икона налази се у манастиру Свете
Катарине на Синају. Тамо проналазимо два типа икона: оне створене у
Константинопољу, и оне које су дошле са хришћанског Истока. 4 У
источним регионима византијског света, у земљама Палестине, Сирије,
Египта настају иконе јединствене изражајности, посебно оштрог,
експресивног израза. Међу њима су две коптске иконе настале у Египту у
VI веку “Патријарх Аврам “ и “Христос и Ава Мина”. Стил ових дела у
поређењу са било којим класичним узорима у потпуности се разликује,
веома је поједностављен, своди се на елементарни али веома чврст и
прецизан цртеж и јарке једносложне боје5.

4
Корина Роси, Блага манастира Свете Катарине, Православна реч, Нови Сад 2007.
5
Лилија Јевсјејева и др., Историја Иконописа од VI до XX века, ИШМ Октоих,
Академија СПЦ, Подгорица 2007, 44-46.
5
 2. О коптској уметности и о икони Христос и Ава Мина

Тек нам је од скора позната коптска уметност давне прошлости. Њени

творци се сматрају непосредним потомцима Египћана из доба фараона.
Копти су египатски хришћани.6

Најстарија позната Коптска икона “Христос и Ава Мина” пронађена је

у Бавиту у Египту 1900. године од стране француског археолога Жана
Кледата (1871-1943), који је открио велики коптски манастир св. Апола
који се некада тамо налазио. Поклоњена је Француској од стране
Египатске владе и чува се у музеју Лувр у Паризу.

Ова је икона зацело ремек дело коптске уметности и изузетно дело

светске уметности. Икона је осликана на смоквином дрвету. Рађена је у
техници темпере. Квадратног је облика, димензија 57 са 57 цм и 2цм

6
О коптској уметности, прегледно, види у: Peter Grossman, Coptic Art and Architecture, у:
Oxford Dictionary of Byzantium (ed. A. Kazhdan), New York 1991, 528-530.
6
дебљине. Иако је Лувр датира на VIII век, након арапског освајања Египта,
аутори Клаус Весел и Пјер Ди Бурже је смештају у другу половину VI века
или у сам VI односно VII век.

Две личности, Христос и Ава Мина или игуман Мина, стоје једна
поред друге, лицем окренуте гледаоцу, са ореолом око глава. У Христовом
ореолу је уписан крст. Са десне стране је инскрипција Сотер тј. Спаситељ.
Христос држи свето писмо , обухвативши или грлећи својом десном
руком светог Мину, проеистоса, односно игумана манастира. У позадини
се виде пустињски брежуљци, а две фигуре се издвајају надвисујући
линију хоризонта. Извесне појединости на икони су византијског порекла.
То су Ореол и књига коју држи Христос, са украсима који опонашају
драго камење. Други детаљи иконе могу нам само изгледати византијски:
светачко и достојанствено држање личности које стоје једна поред друге и
приказане с лица (из профила су приказивани само демони и грешници),
згуснут изглед црта на лицима, врста одеће, пад њених набора. Ипак је
овде у питању коптски уметник.7

“Ма колико да став личности дугује нешто Византији, он је дат на

коптски начин и потпуно је оригиналан због Христових покрета, који
својом присношћу, прекида са уобичајеном хијерархијом царске дворске
уметности, и уноси од вајкада тако хумано египатско наслеђе.” 8 Међутим,
Христ овиме не губи ништа на своме значају, узвишености и светости. Он
је назначен нешто вишим стасом и већом главом у односу на игумана
Мину. Христос грлећи Мину, повлачи га изван линије земаљског
хоризонта, на коме, као на хоризонту египатске земље, евоцирајући али и
превазилазећи велику фараонску традицију, влада и блиста божанско
сунце.

7
Пјер Ди Бурже, Коптска уметност, Братство јединство, Нови Сад 1970, 43.
8
Исто, 43.

7
 За разлику од византијских приказа и стила икона, где видимо
аскетске, издужене фигуре, готово бестежинске и крхке, на коптској икони
откривамо скраћена, здепаста тела, подељена на зоне скоро подједнаких
димензија. Фигуре делују наивно, готово дечије. Набори огртача се
распоређују у концентричне криве линије које стреме ка главама. Снажно
је присуство неусиљености и спонтаности коју смо обично налазили на
египатско-римским портретима.

Ова коптска икона је по нечему веома посебна и јединствена у

историји иконописа. Ово је једина икона на којој видимо Христа толико
блиског са обичним човеком. Посебна присност готово једнакост између
Христа и игумана Мине, присутна је на икони, указујући на један
пријатељски однос између две представљене личности, па не чуди што је
Французи називају “Иконом пријатељства”.

Ова икона ће много касније, у двадесетом веку, постати симбол

пријатељства и љубави између Бога и човека, и не само то, већ израз
љубави и пријатељства међу свим људима.

“Православни поглед на феномен иконе сведочи да је Бог истински

постао човек, али и да је човек, као психофизичко биће, способан да
смести у себе и пројави Бога, да се сједини са њим у међусобној љубави у
бесмртном животу , без губљења свог људског лика и личности. Основно
иконоборачко питање јесте питање могућности описивости Бога, који је по
природи неописив. Но, за православље факат оваплоћења је у ствари
могућност описивости божије, али сада благодарећи Христу који је на себе
примио човечије тело.”9

Дакле, немогуће је изобразити оно што је невидљиво, бестелесно и без

облика, тј. не можемо изобразити невидљивог Бога, али можемо сликати
икону оваплоћеног, отелотвореног Бога. Ми чезнемо да видимо божији
лик, а икона је управо израз наше чежње. Наиме, богочовечанска природа
9
Жељко Р. Ђурић, Богословље иконе, у: Сликовност теологије, ПБФ, Академија СПЦ,
Београд 2013, 64.
8
и схватање Бога као Богочовека нам пружа могућност изображења божијег
лика. Ту је та спона Бога и човека. Бог “се одео” у људску природу, а сваки
човек носи у себи могућност Обожења кроз љубав према Христу и
угледању на њега. Можда бисмо могли у светлу тога сагледати и читати
икону Христоса и Ава Мине. На овој икони видимо једну блискост Бога и
човека, видимо присност, љубав, међусобну повезаност и пријатељство.
Христос грли светог Мину. Човек се може приближити Богу, али и Бог се
приближава човеку. Сваки човек је створен као икона Божија.

Икона Христоса и Ава Мине симболизује спону између Бога и човека.

Бог није тако далеко од срца човека, нити је човек удаљен од Бога. Овај
пријатељски загрљај то потврђује. Двојака природа богочовека, његов
људски аспект, чини га блиским свим људима. Ова икона поред значења
везе и односа између Бога и човека, може бити и символ пријатељства и
спона међу свим људима. Она ће управо бити тако спозната и читана у
савременом добу, као „Икона пријатељства“. Можда бисмо могли рећи да
она представља и символ универзалне хришћанске љубави и онога што је
у хришћанству познато као агапе. Исус је рекао: „По томе ће сви
познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“10
Агапе је, дакле, потпуна љубав, безусловна љубав, она која воли и
само даје бескрајно, не тражећи ништа заузврат. То је несебична,
духовна љубав, на најдубљем нивоу. Давање је главна карактеристика ове
љубави. Као што Бог нама непрестано даје и опрашта нам наше грехе,
тако и ми треба да дајемо и опраштамо једни другима. Можемо рећи да је
Бог Агапе. Агапе је важнија од дара пророштва или речи знања, чак и од
дара вере, јер „ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако
имам сву веру, тако да премештам горе, а агапе немам, ништа сам“. Свети
Павле каже: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се
не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не
раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини,

10
Јн, 13, 34-35
9
све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“ 11 Агапе је божанска љубав
која произилази из самог Бога.

11
1Кор 13, 4-7
10
 3. Заједница Тезе

На овим принципима љубави и толеранције основана је и заједница

Тезе. Град Тезе се налази у Француској покрајини Бургундији и постоји од
1940. год. Двадесетпетогодишњи брат Роже напустио је родну Швајцарску
и купио напуштену кућу на месту данашњег кампа. Идеја брата Рожеа
била је да у једном од најтежих цивилизацијских раздобља Европе окупи
што већи број људи којима је потребна помоћ. Тезе је данас надалеко
позната хришћанска заједница кроз коју годишње прође више десетина
хиљада људи најразличитијих опредељења из целог света. Сви људи су
овде добродошли, без обзира на веру, нацију или боју коже. Монаси који
чине братство овог кампа, долазе из различитих хришћанских
деноминација које познају институцију монаштва или целибата. Ова
заједница представља аутентичан покушај помирења верника из целог
света. Овај камп чак посећују и атеисти, будисти, као и припадници
других религија. У овом кампу су присутне иконе. Њихово присуство је
између осталог и позив протестантизму на толерантан став према
православним и римокатолицима.12

Једна од тих икона је управо икона Христа и Ава Мине, или Икона
пријатељства, тако драга оснивачу Тезе-а, брату Рожеу. Ова икона ће
постати символ универзалне љубави, братства и пријатељства међу свим
људима.

12
Brother Roger of Taize, God is Love Alone, Continuum, London & New York 2003, 7.
11
 Циљ Тезе-а је пружити пример како је могуће живети и молити се у
присуству онога који је другачији.

„Од малена сматрам да никада нисам изгубио осећај да живот у

заједници може да буде доказ да је Бог љубав и само љубав. Постепено је
моје убеђење постало све јасније да је било неопходно створити заједницу
са онима спремним да предају свој живот и који би увек тежили да
разумеју један другога и тако били помирени, заједницу у којој би доброта
срца и једноставност били у средишту свега“. 13

Ново, савремено читање иконе „Христос и Ава Мина“ нас упућује на

то да игуман Мина може да представља символ сваког човека или читавог
људског рода, као и на то да сваки тај човек може да заузме место поред
Христа. Човек је уз Христа, и Христос је уз човека, али је исто тако и
човек уз човека, као што нам речи Библије говоре „љуби ближњег свог као
самога себе“. Овај контекст у коме се нашла икона Христоса и Ава Мине

13
Исто, 2.
12
сугерише љубав и пријатељство међу свим људима, али и љубав Бога
према човеку и човека према Богу14.

Ми нисмо само слуге божије, него и његови пријатељи. Два лика на

икони стоје у загрљају обавијени достојанственом тишином. Смирени су и
тихи. Питали су мајку Терезу која је њена тајна, а она је одговорила: „Моја
тајна је једноставна, ја се молим. Шта кажете када се молите, питали су је.
„Ништа. Слушам“. А шта Бог каже? А мајка Тереза је одговорила:
„Ништа, он слуша“. Дакле, молитва је узајамно слушање између Бога и
човека.

Гледајући икону Христоса и Ава Мине, као да поново чујемо глас

Христа који позива своје пријатеље и браћу да му се придруже. Једно око
Христово као да гледа или пази на светог Мину, а друго гледа право у нас
и као да нам говори да пратимо Христов пример, да будемо окренути
Христу и онима о којима бринемо као што он грлећи Мину брине о њему.
Књига Јеванђеља коју држи у рукама симболизује да је он Реч и Истина, а
ми смо као Ава Мина, који држи свитак у значењу малог дела истине који
нам је дат, симболишући наше несавршено, тј. непотпуно знање.

Икона као таква изображава личност односно ипостас, а не суштину

односно природу Бога. У личности Христовој обе природе налазе своје
испуњење. Можда бисмо могли рећи да и ова икона поред љубави и
пријатељства између Бога и човека, симболизује и човечанску природу
Христа. Игуман Ава постаје човек као такав, близак Богу, а Бог близак и
пријатељ човеку. Тако ова икона поприма једно веома комплексно и
вишеслојно значење за данашњег посматрача. Христос се оваплотио као
човек. То је његова људска природа. То је оно што свака икона приказује и
може да прикаже, лик Божији али не и његову несазнатљиву Божију
природу, тј суштину. Као и икона Рођења Христовог, икона Распећа и

14
Жељко Р. Ђурић, Литургијска и доктринарна страна иконе, у: Сликобност теологије, ПБФ,
Академија СПЦ, Београд 2013, 150-154.

13
икона Васкрсења, ова икона је спој људског и Божанског, сусрет Бога и
човека, спона између овоземаљског и небеског али и спона између свих
људи, што је поготово наглашено на њој15. Христос штити и грли игумана
Мину, као што грли и штити читав људски род. Ова икона има тројако
значење. Она је сведочанство љубави Божије према човеку, љубави човека
према Богу и љубави човека према човеку. Као што професор Жељко
Ђурић пише у својој књизи Сликовност Теологије: „Човек значи
дијалог“16.

15
Жељко Р. Ђурић, Литургијска и доктринарна страна иконе у: Сликобност теологије, ПБФ,
Академија СПЦ, Београд 2013, 139-140.
16
Исто, 151.
14
 Осликавање иконе Христос и Ава Мина

Наручилац иконе је римокатолички ђакон по имену Петер Бублиц који

ради као ђакон при болници Ст Мариен Амберг у Немачкој. Икона ће се
налазити у олтарском простору.

Ђакон је већ сам насликао једну мању икону са истом темом, а затим
је направио њен принт, димензија 60 цм са 80 цм који се тренутно налази
на месту на којем треба да буде моја икона. Из тог разлога је наручио од
мене рад истих димензија, за захтевом да личи не само на оригиналну
коптску икону него и на његов рад, те на лого болнице који је на основу
овога рада направљен.

Да бих добила најквалитетније решење угледала сам се на његов рад

по композицији и неким основним цртама као што су боје Христове одеће
и конкретним детаљима које садржи лого. Што се тиче композиције боје и
цртежа, ослањала сам се на свој осећај и рукопис, инспирисана коптским
предлошком.

Линију хоризонта сам, у складу са ђаконовим радом, спустила с

обзиром на промену формата у односу на коптски оригинал и ђаконовом
жељом за сличношћу са његовим радом. Шта се тиче боје Христове одеће,
Христограма, и симбола „Хо Оон“, ђакон прати касније иконографске
конвенције које сам и ја, ради читљивости иконе и опет сличности са
радом наручиоца прихватила. Нисам сматрала практичним, нити у складу
са атмосфером иконе да позлаћујем целу позадину као што је то урадио
ђакон, већ да бојом позадине сачувам једноставност коптског оригинала.
Са ђаконом сам се договорила да ћу позлатити ореоле. У вези са одећом
Ава Мине одлучила сам се за земљане боје сличне коптском раду да не

15
бих коришћењем беле боје у великој количини симболички засенила
фигуру Христа.

На самом почетку израде иконе поставила сам цртеж оригиналне

величине, угљеном на папир, који сам после пигментом пренела на даску.
Даску сам посебно наручила у величини 60 цм x 80 цм, са рамом ширине
3 цм а након тога сама препарирала и шмирглала.

У почетку процеса сликања сам прво подсликала све светлим окером,

лаганим, укрштеним потезима, како бих створила једну топлу, титраву
подлогу. Одела фигура сам на исти начин нежно подсликала умбром.
Једино ивицу на унутрашњем делу рама сам оставила неосликану да бих
њу могла да позлатим касније. Сматрала сам да је позлаћена ивица добар
светлосни акценат уместо позлате целе позадине. За мене је важан укупан
склад боја и њихово међусобно деловање. На тај начин сам бирала боје
већих површина на икони као што су позадине и основни предмети. Ту
сам такође подсликавала лазурно, укрштеним потезима. За боје Христове
одеће сам изабрала венецијанску црвену земљу са мало капут мортума и
природни индиго помешан са пруском плавом. За горњу хаљину Ава Мине
сам користила обичан жути Бургундски окер са наранџастим окером
xаваном, за доњу хаљину разне врсте умбре. Исти тонови се виде на
јеванђељу које Христос држи у руци. На тај начин обе фигуре су повезане
колористички као на коптској икони. За боју доње позадине сам
промешала више светлих зелених земљаних пигмената, понекад са
додатком мало титандиоксида и жутог окера. Све делове тела сам
подсликала zelenim okerom aваном као проплазмом.

Ту сам направила паузу у сликању и посветила се позлати ореола и

ивице. Ово сам извела лаком за чамце уместо микстиона – један
алтернативан грчки метод, ефикасан а даје добре и трајне резултате. Са
овим кораком сам већ добила задовољавајући утисак колористичке целине
будуће иконе да бих могла да идем у детаље.

16
 У следећој фази сам поставила сенке на хаљинама, у њима
одговарајућим тамнијим тоновима, те обновила цртеже лица. Неко време
ми је било потребно за моделирање набора хаљина, пошто су морали да
буду изведени детаљније него на цртежу. Христову и Минину косу и
браду сам подсликала чупавом четком да бих тиме имитирала њихову
структуру. За Мину сам користила хладну умбру због седе косе, а и ради
разлике, а за Христа aвану (boju проплазмe) са црвеним окером и топлом
умбром.

Следећи корак у конкретизовању било је тражење првог осветљења

коже. Хаљине сам за сад оставила такве какве јесу с обзиром да њихов
подслик није био много таман а и зато што су на самој коптској икони
изведене доста линеарно. За само прво осветљење сам изабрала мало
ружичастији тон да би се утапао са следећим осветљењима, сијао кроз њих
и чинио ликове живљим. Али касније ће бити свакако потребно руменило.
Мешала сам aвану, жути окер, мало цинобера, цинкову белу (пошто је
колорит иконе врло топао) и титанову белу. Дорадила сам црте лица и очи
aваном, црвеним окером и умбрама. На тај начин сам уприсутнила и
оживела ликове и добила простор за још два осветљења. Током
осветљавања ми је било битно да пронађем баланс између интуитивног
експресивног приступа и детаљног изведеног финим потезима четке.

Да бих се опет окренула широј слици, нијансирала сам зелену

позадину користећи зелене земље, титандијоксид и жути окер, након чега
сам потамнела Христову хаљину, браду и косу а Ава Минину седост сам
исказала цинковом белом са мрвицом окера аване. Христу сам досликала
сандале, које се због оштећења не виде на предлошку али које
иконографија захтева. Еванђеље сам истакнула додајући светле бисере и
црвене и плаве драгуље. Ореоле сам заоквирила белом и црвеном (овде
наранђастом) линијом, бојама које симболизују Свети Дух и крв Христову.

17
 Будући да се било које осветљење на Ава Мининој одежди није
уклапало у топлу хармонију целине, стајала сам пред изазовом. Да бих
променила битан детаљ, као што је изглед монашке одеће, у односу на
предложак, морала сам да тражим информације о коптској монашкој
одежди првих векова. Има јако мало података на ту тему али изгледа да
одежда није била толико стандардизована као данас. Из тог разлога сам се
угледала на данашње хаљине етиопских монаха и пустињака које имају
разне боје, најчешће беле и жуте а оне ме подсећају на одело игумана
Мине. Минина хаљина је остала у окер боји, без бељих осветљења која се
виде на предлошку. Да бих додала на други начин детаљ који икона тражи
од мене, украсила сам једноставну одежду врло танком белом и црвеном
линијом, поред дискретне тамне траке која се већ види на коптској икони.
Бела и црвена, као на ореолу, могу се читати у есхатолошком контексту
иконизоване личности Ава Мине, који се „одео у Христа“ и стоји поред
њега.

Углове иконе украсила сам једноставним а упечатљивим коптским

орнаментом налик оном са коптских тканина. Да бих зоакружила процес
сликања исписала сам слова бојом проплазме и играла се лазурима,
потамњењима и оживкама на хаљинама и ликовима да бих постигла што
већу монументалност, хармонију и живост.

Будући да је икона намењена за болничку капелу, циљ ми је био да

буде мирна и пружи топлину, утеху и осећај Божијег присуства људима
који се моле испред ње.

Као што је рекао Петер Бублиц кад сам га питала за његову

интерпретацију ове иконе и његов рад као ђакона при болници: „Циљ ми
је да будем уз људе, да им не приступам са висине, него да будем поред
њих, као Христос поред Ава Мине.“

18
 Закључак

Кроз сликарска и теоријска истраживања спроведена у оквиру овог

завршног рада настало је једно ново уметничко решење иконе Христос и
Ава Мина. Писани део рада је обезбедио теоријске основе и неопходна
теоријска сазнања везана за само уметничко истраживање. Њиме је такође
успостављена својеврсна критичка дистанца за вредновање постигнутих
сликарских резултата.
У оквирима практичног сликарског дела рада, дошла сам до нове
интерпретације једног древног ликовног предлошка. Стављање овога
предлошка у врло специфичан естетски, богослужбени и друштвени
контекст подразумевало је својеврсну синтезу великог броја захтева и
утицаја. У споју различитих културних и ликовних образаца и амбијената
препознала сам прави изазов за сопствено уметничко изражавање.
Уношење сопственог уметничког сензибилитета у овакав сложени и
динамични контекст резултовало је једним решењем које је засновано на
традицији али истовремено не укида ауторску аутентичност.

19
 Литература:

1. Жељко Р.Ђурић, Сликовност теологије, Православни богословски

факултет, Београд 2013.

2. Егон Сендлер, Икона-слика невидљивог, Јасен, Београд, 2009.

3. Зоран М. Јовановић, Азбучник православне иконографије и

градитељства, Музеј српске православне цркве, Београд, 2002.

4. Пјер ди Бурже, Коптска уметност, Братство јединство, Београд

1970.

5. Павле Евдокимов, Уметност иконе, Факултет за културу и медије

Мегатренд универзитета, Београд 2009.

6. Леонид Успенски , Владимир Лоски, Смисао икона, Јасен, Никшић

2008.

7. Корина Роси, Блага манастира Свете Катарине, Православна реч,

Нови Сад, 2013.

8. Peter Grossman, Coptic Art and Architecture, у: Oxford Dictionary of

Byzantium (ed. A. Kazhdan), Oxford University Press, New York 1991, 528-
530.

9. www.taize.com

10. Лилија Јевсјејева и др., Историја Иконописа од VI до XX века,

ИШМ Октоих Академија СПЦ за Уметност и Консервацију,
Подгорица, 2007.

20