УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Патрологија 2
Тема: Јован Дамаскин – Три слова против клеветника светих икона

МЕНТОР КАНДИДАТ
др Максим Васиљевић Јован Стевановић14/445

Београд 2015.

Садржај

1
1. УВОД....................................................................................................................3
2. ОВАПЛОЋЕНИ ЛОГОС И ИКОНОПОШТОВАЊЕ.................................5
3. СВЕТО ПИСМО И ИКОНОПОШТОВАЊЕ..............................................10
4. ЗАКЉУЧАК......................................................................................................12
БИБЛИОГРАФИЈА.............................................................................................13

2
 УВОД

Икона је саставни део хришћанске традиције. Без ње се не може замислити

унутрашњост православног храма као ни дом верујућег човека у коме она заузима посебно
место. Иконе су окна отворена ка вечности. На њима православни хришћанин гледа своје
вечне узоре: Бога који је постао човек - Господа нашег Исуса Христа, Пресвету
Богородицу и светитеље. Оне приказују историјске догађаје из живота Цркве али у
есхатолошкој перспективи. Но, историја Цркве познаје оне који нису делили ово уверење.
У шитању је јерес иконоборства која је оспорава иконописање и иконопоштовања. Период
у коме је овај спор био актуелан назива се иконоборачка криза. 1

Један од најзаслужнијих православних Отаца у одбрани иконопоштовања био је

свети Јован Дамаскин (676-749). Његова реакција на дешавања која су обележила почетак
иконоборачке кризе била су Апологетска слова против опадача светих икона из три дела,
писана по пристизању информација које су долазиле из престонице. Прво слово је
упућено православном народу, саветујући га да се не боји царских наредби него да се држи
православног поштовања икона и осуђује се едикт Лава III из 726. године. Друго слово је
опширније, и у њему Дамаскин дубоко теолошки образлаже смисао иконопоштовања.
Помиње се Германово изгнанство али не анатема на Лава III – значи да је написано
почетком 730. године. Треће слово је сажетак прва два уз додатак доказа из отачког

1
У раздобљу између 726. и 843. године византијско хришћанство пролази кроз велики кризу која је у
многоме допринела његовом каснијем облику, то је период ткз. иконоборачке кризе и коначне победе
православног иконопоштовања. Узроци иконоборачке кризе су бројни а један од њих је политичка
мотивација царева из династије Исавријанаца. Ова династија је потицала из крајева који су се граничили са
исламским и јеврејским светом. Она је била суочена са претњама страних народа који су узимали део по део
Византије. Иконоборство постаје део верске политике царева из ове династије не би ли се придобили Јевреји,
монофизити, монотелити и муслимани. Јевреји и муслимани су хришћане оптуживали за идолопоклонство,
и иконопоштовање се сматрало највећом препреком њиховог христијанизовања. У борби као и у могућем
дијалогу са исламом проблем је био у неуклопљивости исламског учења о апсолутној трансцеденцији и
невидљивости Божијој са иконопоштовањем. Монофизитство је у време појаве иконоборства било недавно
побеђена јерес, и међу иконоборцима ће се показати да има и монофизита, нарочито кроз каснији
иконоборачки аргумент да је Христово божанство неизобразиво, док је његово човештво немогуће насликати
јер је апсорбовано од стране божанства. Јован Мајендорф, Византијско наслеђе у Православној Цркви, 20-21.

3
предања и написано крајем 730. или почетком 731. године. О поштовању икона говори и у
низ других списа али ми ћемо се усредсредити на овај који је по том питању најважнији.2

Дамаскин се у свом богословљу иконе служи бројним аргументима из ранијих

3
богословских дела и расправа, на тај начин утемељујући своју мисао у Предању Цркве.
Тако, користи се аргументом светог Василија Великог из његовог дела О Духу Светом о
иконопоштовању као части која се приносећи икони заправо приноси прволику. Затим,
служи се Дионисијем Аеропагитом као и делом Против Јевреја о поштовању Часног
Крста и светих моштију и икона Леонтија епископа Неаполиса. Заправо, он највише
својих аргумената црпи из полемике у VII веку између хришћана и јЈвреја о
иконопоштовању.4

2. ОВАПЛОЋЕНИ ЛОГОС И ИКОНОПОШТОВАЊЕ

2
Иконопоштовање као средишња тема јавља се код Дамаскина и у следећим списима: О изобразивости Бога,
Слово о светим иконама, Разобличујући дијалог против иконобораца и Писмо Теофилу. Дотиче се питања
икона и у свом најзначајнијем богословском делу, трилологији под називом Источник знања (прецизније у
делу О Јересима и Тачном изложењу вере) које је написано око 730, али и у мање познатим списима:
Панајотис Христу, ,,Свети Јован Дамаскин: живот, списи, учење“ у: Свети Јован Дамаскин, Источник
знања, Београд-Никшић 2006, 12 - 15.
3
За Дамаскина темељ Предања је Свето Писмо те у више наврата набраја све његове канонске књиге. Истиче
да упорно изучавање Светога Писма пружа стабилан ослонац у усавршавању хришћана. Истина се, међутим,
не објављује само писмом, о чему сведочи чињеница да нам је много тога предато неписаним начином:
,,Очевидци речи нису само списима предали црквено учење, већ и неким неписаним предањима“ (О
иконама, 2,16). Критеријум вредновања Предања је Свето Писмо. Оно што је противно њему не може бити
Предање. Предање је нешто што тече а истовремено се развија и унутар самог Писма, јер дејство Светога
Духа не престаје. Односно, Духом нису говорили само аутори Светог Писма него и Свети Оци Цркве:
,,Духом Светим су говорили и закон и пророци и јеванђелисти и апостоли и пастири и учитељи“ (Тачно
изложење православне вере, 90).
4
Ендрју Лаут, Свети Јован Дамаскин – традиција и оригиналност у византијској теологији, Београд –
Карловац 2010, 272-275.

4
 Оваплоћење Христово у Дамаскиновом богословљу је један од два принципа (први је
архитектонски значај иконе у створеном поретку) на којима се заснива могућност
иконописања и иконопоштовања. Христос који је извор и икона свега и изнад сваке иконе
5
узима људско обличје те га због тога можемо иконописати. То је био главни аргумент
православних током иконоборачке кризе, нарочито у њеном првом периоду у којем
фигурира личност Дамаскинова. 6
Иконоборци су проблем испрва видели у сликању икона као таквом и износили су
аргумент да је сликање икона забрањено још у Старом Завету, у другој Божијој заповести,
те је сматрано за идолопоклонство. Када православни буду употребили аргумент да је
Оваплоћењем оправдано сликање икона – а највише заслуга за то има Дамаскин управо ће
иконоборци сматрати сликање Христа немогућим јер тиме одвајамо његове две природе. 7
За оповргавање овог аргумента биће заслужан Свети Теодор Студит, кључна фигура
иконофилског богословља друге фазе иконоборачке кризе, након Седмог Васељенског
Сабора (787. године) када је иконоборство осуђено. Но, вратимо се на Дамаскина и његов
аргумент Оваплоћења.

5
Ендрју Лаут, наведено дело, 298.
6
Према мишљењу православних, иконоборство је плод порицања Оваплоћења. Према речима Владике
Атанасија Јевтића, христолошки догмат се нашао у самом центру теолошке проблематике око икона већ од
самог почетка постављања питања о светим иконама. Православна теологија и пре Јована Дамаскина, а
нарочито од њега па надаље, наглашавала је значај догме Оваплоћења за православну иконографију и
иконологију. Јер проблем иконе, а реч је била пре свега о икони Христовој, постављен је као питање о
могућности уопште, описивања Бога Који је по природи неописив. Врло је карактеристично запазити да је
управо свети Јован Дамаскин почео своје велико теолошко дело, Тачно изложење православне вере, речима
св. јеванђелиста Јована (1, 18): "Бога нико никада није видео: Јединородни Син који je у наручју Оца, Он Га
објави". Ова јеванђеоска истина, садржана у наведеним речима о тајни Бога и тајни оваплоћења, нам показује
решење - кроз могућност и реалност оваплоћења Бога Невидљивог и Неограниченог, а самим тим и
могућност хришћанске иконографије, иконологије и иконопоштовања. У временима која су претходила
периоду појаве иконоборства и Седмом Васељенском сабору, велики богослови Цркве на Истоку бавили су
се опширније библијском, и пре свега павловском, темом о икони. Библијском темом иконе бавили су се
нарочито велики Кападокијски Оци, а пре њих свети Атанасије Велики, а пре њега свети Иринеј Лионски,
чије се богословље директно надовезује на богословље о икони светих Апостола Павла и Јована.
http://www.svetosavlje.org/riznice/doc/Atanasije.htm, електронској адреси смо приступили на дан 15. 02. 2015.
7
Ендрју Лаут, наведено дело, 280.

5
 Дамаскин пише да ако бисмо правили икону невидљивог Бога, то би било погрешно,
јер није могуће изобразити оно што је бестелесно, безоблично, невидљиво и неописиво.
Међутим, ми сликамо икону Бога који се оваплотио, примио на себе природу,
тежину,облик и боју тела, јавио се телесно на земљи и поживео са људима. Икона је
тако„огледало и загонетка“ прикладна тежини нашега тела, јер ма колико се трудио, наш
ум није у стању да изађе из телесности (Григорије Богослов). Сликање Христове иконе је
израз наше чежње да видимо његов лик. Наводећи апостола Павла када он каже „Сада
видимо у огледалу и у загонетци" (1 Кор. 13,12) тако и Дамаскин говори да је икона је
огледало и загонетка тако је икона огледало изагонетка прикладна тежи нашег тела.
Штавише, преко његове иконе ми се освећујемо.

Сад ћемо навести Дамаскинов цитат из Апологетских слова против опадача светих икона
где на најјаснији начин доводи у везу оваплоћење Христова са оправдањем
иконописања: ,,Јер природа тела (Христовог) није постала Божанство, него као што је
Логос постао тело и непроменљиво остао оно што је био, тако и тело постаде Логос не
изгубивши оно што јесте, поистовећено уз то са Логосом по ипостаси. Отуда мени и
смелост да изображавам Бога невидљивог, но не као невидљивог него као онога који је за
нас постао видљив, заједницом тела и крви. Не изображавам, дакле, невидљиво Божанство
него изображавам виђено Божје тело. Јер ако је немогуће насликати душу, то тим пре важи
за самога Бога који је дао нематеријалну душу“ (I, 4).8 Што се тиче идолопоклонства, нама
је дато да познамо истину и да у чистоти будемо са Богом. На икони Христовој изображава
се само његово тело, а не и душа и божанска природа, јер су неизобразиви. Христово тело
је поистовећено са Логосом по ипостаси,захваљујући чему, клањајући се његовом телу
изображеном на икони, клањамо се, уствари, њему самоме. Икона христова је икона онога
што је виђено – Христовог људског лика (I, 8)

Дамаскин иконоборство квалификује као ђаволову подметачину. Ђаво као што је некада
људе наводио на идолопоклонство сада их наводи на иконоборство.

8
http://www.verujem.org/sveti_oci/damaskin_oikonama.html, електронској адреси смо приступили на дан 15.
02. 2015.

6
 Бог се јавио у телу и поживео са људима. На основу тога може се сликати оно што је
код Бога видљиво. Бог је изволео да се настани у материји и да нас преко материје спасе.
Наравно, материја је настала из небића и њој се не указује поштовањекакво се указује
Богу. Па ипак, указује јој се извесно поштовање, као средству нашег спасења.На тај начин
поштујемо сваку материју преко које долази спасење, јер је онаиспуњена божанском
енергијом и благодаћу. Такво поштовање указује се следећем: Часни крст, Голгота,
Христов гроб, затим књига Јеванђеља, па олтарска трпеза исвештени сасуди, и коначно
тело и крв Христова. Судећи по Дамаскиновом тексту, неки од иконобораца су тврдили да
је материја „нечасна“, и да зато не може изобразити Бога. Доследност би, по Дамаскину, од
иконобораца захтевала да одбаце поштовање и свега наведеног Иконоборци су дуалисти,
јер материју сматрају недостојном да изобрази Бога,дакле злом. За Дамаскина одбацивати
материју то је зло и има манихејски призвук. И по том питању односа према икони
Дамаскин наглашава наглашава разлику између старозаветне и новозаветне
перспективе: ,,не клањам се материји него се клањам Творцу материје, ономе који је ради
мене постао материја, и изволео да се настани у материји, и који ми је преко материје
остварио спасење. Но, не поштујем њу као Бога, не дао Бог! Јер како може бити Бог оно
што је из ничега настало? Ако и јесте Божје тело постало Бог непроменљиво због
ипостасног јединства, као помазано али и као остало оно што је по природи било: тело
одушено душом разумном и умном, започело, не нестворено. А и осталу материју, преко
које ми је дошло спасење, поштујем и одајемјој почаст, као испуњеној божанском силом и
благодати“ (I, 16).9 Из овог можемо ишчитати да Дамаскин основу материјалног
изображавања Бога, тј поштовање материје уопште види у Оваплоћењу.

Темељ одбране улоге материјалног изпбражавања духовних ствари, као и уопште и

односа према материји Дамаскин проналази код Дионисија Ареопагита који говори да
материјалном стварношћу долазимо до невидљиве и духовне користи, душа до познања
трансцедентне стварности долази кроз чула а не мимо њих. Строго чување интегритета
људске материјалности и уобразиље насупрот аскетизму и неоплатонизму.10
9
http://www.verujem.org/sveti_oci/damaskin_oikonama.html, електронској адреси смо приступили на дан 15. 02.
2015.
10
Ендрју Лаут, наведено дело, 303 – 304.

7
 Да бисмо још ваљаније разумели смисао материје у икони чујмо шта је за њега
икона: ,,Икона је подобије (слика) и приказање и изображење некога, које собом показује
оно што је насликано. Свакако, икона није у потпуности слична прволику, то јест ономе
што је насликано, јер друго је икона а друго оно што је насликано, тако да се види међу
њима разлика, пошто то двоје није једно и исто“ (1,9) и ,,Свака икона (слика) открива и
показује оно што је скривено. Као на пример: будући да човек нема чисто знање о ономе
што је невидљиво, зато што му је душа покривена телом, нити о ономе што ће после њега
доћи, нити о стварима које су просторно одвојене и удаљене, као биће које је временом и
местом ограничено  то је ради усмеравања знања и откривања и објављивања скривених
ствари пронађена икона (слика)“ (3,17).11 Стога је његова одбрана била много више од
простог оправдавања иконопоштовања, била је то одбрана значаја слике у хришћанској
теологији.12

Међу иконоборцима је било оних који су у дијалогу са иконопоштоваоцима

допуштали коне само Христа и Богородице. По Дамаскину, ако бисмо сликали Христаи
Богородицу, али не и свете, онда би то било непоштовање светих. Онда то више није
коноборство него „светоборство“. Свети постају богови, наравно не природом него
заједничарењем. Ако је у Старом авету храм био украшен изображењима херувима,
палми,речица и лавова, зар није много доличније да хришћански храм буде украшен
иконамасветих? И као што ти старозаветни украси нису били изображења самога Бога,
тако нииконе светих нису иконе Бога.У Старом Завету нису подизани храмови посвећени
људима, нити је празнован спомен на људе, јер се људска природа још увек налазила под
проклетством и смрт је била осуда. Зато се туговало и тело умрлог се сматрало нечистим,
као и онај који би гадотакао. Сада, пак, од како је сам Бог узео на себе нашу природу, она
13
је прослављена и учињена непропадљивом (1, 19). Овде видимо васкрсење мртвих као
аргумент Дамаскинове одбране икона што стоји у вези са поштовањем материје, као
11
http://www.verujem.org/sveti_oci/damaskin_oikonama.html, електронској адреси смо приступили на дан 15.
02. 2015.
12
Ендрју Лаут, наведено дело, 311 стр.
13
http://www.verujem.org/sveti_oci/damaskin_oikonama.html, електронској адреси смо приступили на дан 15.
02. 2015.

8
аргумент. Хришћанство је нова религија која посредује између духовног и
материјалног..телесним видом доласимо до дух гледања хришћанство је нова вера која
посредује изнмеђу духовног и материјалног. 14 У складу са реченим, материја у икони има
улогу да оприсутни изображени прототип. Тиме што оприсутњује Христа, икона вернима
посредује благодат, а поклоњење које се указује икони прелази на прволик.

СВЕТО ПИСМО И ИКОНОПОШТОВАЊЕ

Из Јованових аргумената може се исчитати да се едикт цара Лава (726. године)

односи према иконама као идолима и да се позива на Старозаветне забране. Дамаскин
14
Ендрју Лаут, наведено дело, 290.

9
развија две идеје из Старозаветних забрана забрана; а) Стари завет брани клањање
творевини уместо Творцу и б) Стари Завет је строг јер су Кевреји били склони ка
идолоклонству.15 Један од основних аргумената иконобораца био је да старозаветни закон
забрањује изображавање божанских стварности помоћу материје. У Старом Завету
прављење икона било је забрањено из два разлога. Први је тај што Бог још увек није био
виђен, јер се није оваплотио, а други разлог је тај што је народ Божији био пријемчив
идолопоклонству. Дамаскин, међутим, ову заповест релативизује, тврдећи да Бог поступа
као вешти лекар, који не даје увек и свима исту врсту лека, негоу зависности од узраста,
врсте болести и других прилика Дамаскин тврди да је ова одредба дата само због тога што
су Јевреји били склони идолопоклонству, и да стога није апсолутног карактера. У прилог
томе наводи да је и у Старом завету било и зузетака од те забране. Дух Свети је испунио
Веселеила да обликује материју упредмете потребне за богослужење у храму. И у Старом
Завету су постојале иконе. Најпре, то су оне ствари које тајанствено осликавају
будућедогађаје: ковчег завета, Аронов штап и посуда за ману осликавају Богородицу;
Мојсијева змија осликава крст на ком је Христос уништио змију тј. ђавола; море, вода
иоблак у изласку из Египта осликавају Дух крштења, плоче закона, Аронов штап, сасуд са
маном. Штавише, постојало је изображење анђела – два херувима на ковчегу завета и
извезени херувими на храмовној завеси.. Затим су то ствари које служе засећање на
одређене догађаје из историје спасења: дванаест каменова из Јордана, Бога виде Адам,
Јаков, Мојсије, Исаија, Данило, и многи други. Нико одњих није видео природу Божију,
него икону онога што ће се догодити у будућности. Темељ тих старозаветних виђења Бога
је оваплоћење Сина Божијег, које, према томе,може бити и темељ сликања његовог лика на
иконама данас.16
Везано за иконопоштовање треба нештпо да кажемо о појмовима ,,поклоњење“ и
,,поштовање“Реч поклоњење која стоји у нашем преводу у изворнику је двојака, грчка реч
,,проскинесис“ има следеће етимолошко значење додиривање устима или уснама а
λατρεια је обожавање према Богу. У првом случају реч је о потпуној повећености која
једнака обожавању које приличи само Богу, а у другом одраз поштовања управо ово

15
Ендрју Лаут, наведено дело, 281.
16
http://www.verujem.org/sveti_oci/damaskin_oikonama.html, електронској адреси смо приступили на дан 15.
02. 2015.

10
 17
друго упућујемо људима као подстркек да се угледамо на њих. Поклањање иконама
било је за иконоборце други спорни моменат у иконопоштовању. Дамаскин, пак, разликује
ово поклоњење од поклоњења идолима.У прилог одбране поклоњења иконама Дамаскин
наводи старозаветне примере поклоњења. Поклоњење је приношено Божијим
пријатељима, нпр. Исус Навин и Данило, као и многи други, поклањали су се Божијим
анђелима. Поклоњење су људи приносили једни другима у знак почасти. Поклоњење је
приношено земаљским поглаварима. Поклоњење је приношено божанским местима,како
Давид наводи у псалмима. Поклоњење је приношено стварима посвећеним Богу:сав народ
се поклањао скинији и храму, поклањајући се кроз њих самоме Богу.Исто тако, ми се не
поклањамо иконама као таквим, па ни светима због њих самих, него преко икона и кроз
поклоњење светима приносимо поклоњење самоме Богу. Поклоњење је знак покорности,
потчињености и смирења. Постоје многи начинипоклоњења, који се могу поделити у две
групе: поклоњења Богу и поклоњења створењима. Богопоклоњења, којих има пет, у себи
садрже различите манифестације нашег исправног односа према. Поклоњења створењима
има седам, међу којима су иконе и друге материјалне стцвасри којима се приноси слава
Богу и ствара заједница са њим. По природи се клањамо Богу само, а другима по оном што
им је дато од Бога тј према Богу се односи а на остало у служби Бога ,,проскинесис“-

Иконоборство је осуђено на Седмом васељенском сабору, и дефинисано је

православно поштовање икона: „Част која се указује лику преноси се на прволик, и онајко
се клања икони, клања се ипостаси на њој насликаној“.18

17
Ендрју Лаут, наведено дело, 282.
18
Седми васељенски сабор сазвали су цар Константин IV и мајка царица Ирина, даби се решило
питање иконоборства, које су цареви заступали већ 50 година. Планирано је да се одржи у
Цариграду 786. године, међутим одложен је и премештен у Никеју за 787. годину. Председавао је
цариградски патријарх Тарасије (који је, под условом да се обновипоштовање икона, дошао на
место Павла IV, који је сам дао оставку). Према епископима иконоборцима сабор се понео веома
благо – пошто су се покајали, примљени су назад у општење, што присутним монасима није било
право, а други талас иконоборства ће показати да су и били у праву, који ће се окончати коначном
победом православља 843 године. http://www.svetosavlje.org/riznice/doc/Atanasije.htm, електронској адреси
смо приступили на дан 15. 02. 2015.

11
 ЗАКЉУЧАК

Бог се јавио у телу и поживео са људима. На основу тога може се сликати оно што је
код Бога видљиво. Бог је изволео да се настани у материји и да нас преко материје спасе.
Наравно, материја је настала из небића и њој се не указује поштовањекакво се указује
Богу. Па ипак, указује јој се извесно поштовање, као средству нашег спасења. Икона, као и
Свето причешће, сведочи Христово оваплоћење. Плод тог оваплоћења јесу обожени људи
или живе иконе Богочовека Христа. То су они свети мужеви и жене, које је који су кроз
Литургију и подвиг остварили стварањем нам дат образ Божији, и који ће кроз целу
вечност наставити то да остварују вечно славећи Бога у Царству његовом. Икона
представља есхатолошки портрет. Икона нам на видљив начин пројављује оно што човека
чини човеком - боголиком живом личношћу, способном за вечни живот у љубави са Богом
и другим људима, у Цркви.

Васпитни смисао иконе се огледа у њеном позивању на подражавање лику

насликаном на њој, односно Христу или његовим светима. Кроз то угледање показујемо се
истинитим члановима заједнице. Циљ иконе је да призове човека на спасење да би
остварио лик Божији у себи, кроз заједницу љубави са Богом и ближњима. Икона сведоче
истину о јединству људског тела и душе, односно о њиховом подједнаком вредновању.
Литургијски и врлински живот не могу се водити без тела, које подједанко са душом
учествује у нашем спасењу. Другим речима, икона нам сведочи једно хришћанско
вредновање тела у коме се тело непосматра као ниже од душе како је то бивало у грчкој
философији или међу неким јеретицима (манихејци нпр.). Хришћански однос према телу
најбоље илуструје Свети Апостол Павле називајући га храмом Духа Светога (1Кор 6, 19 –
20)
Библиографија

Извори:

 Свети Јован Дамаскин, ,,Тачно изложење православне вере“ у: Свети Јован Дамаскин,
Источник знања, Београд-Никшић 2006, 143-356.
 Свето Писмо – Нови Завјет, Београд Свети Архијерејски Синод, Београд 1984.

12
 Свето Писмо Старога и Новога Завјета, Британско и инострано библијско друштво Београд,
1984.

Литература:

 Ендрју Лаут, Свети Јован Дамаскин – традиција и оригиналност у византијској теологији,

Београд – Карловац 2010.
 Јован Мајендорф, Византијско наслеђе у Православној Цркви, Краљево 2006.
 Панајотис Христу, ,,Свети Јован Дамаскин: живот, списи, учење“ у: Свети Јован Дамаскин,
Источник знања, Београд-Никшић 2006, 7-25.

Електронске адресе:

 http://www.svetosavlje.org/riznice/doc/Atanasije.htm, електронској адреси смо приступили на

дан 15. 02. 2015.
 http://www.verujem.org/sveti_oci/damaskin_oikonama.html, електронској адреси смо
приступили на дан 15. 02. 2015.

13
- Е. Лаут, Свети Јован Дамаскин – традиција и оригиналност у византијској теологији, Епархија
горњокарловачка – издавачка установа Мартириа, Београд – Карловац, 2010.

- Ј. Мајендорф, Византијско наслеђе у Православној Цркви, Епархија Жичка, Краљево, 2006.

- П. К. Христу, Предговор књиге: Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, Луча,
Никшић, 1985.

- Р. Поповић, Седми васељенски сабор – његов одјек у црквеној уметности – одабрана документа,
Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметност и консервацију, Београд, 2011.
- Јован Дамаскин, Апологетска слова против опадача светих икона, Int. Res.:
http://verujem.org/, преузето 13.02 2012

- А. Јевтић Ј, Историја и теологија светих икона, Int. Res.:

www.scribd.com, преузето 13.02 2012

14