Архимандрит Василије Гондикакис

игуман манастира Ивирона на Светој Гори

Од старогрчке човечности
до Богочовечности Свете Литургије*

Отац Георгије Флоровски, који је дао печат читавој нашој епохи својим
теолошким присуством, тврдио је са жаром, до краја свог живота, да је
јелинизам постао вечита категорија хришћанства. Не етнофилетистички
јелинизам, него јелинизам догме, богослужења и иконе.[1]

Живећи на Светој Гори у свештенослужењу, у мелосу Свете

Литургије и богослужења, упознавши тамо Јеванђеље и Оце
Цркве, постајеш свестан шта значе речи великог руског теолога о
јелинству и пореклу догме и богослужења.

 Проучавајући књигу госпође Евфросини Диксиади[2] схваташ из

поглавља где говори о иконама, колико и како иконе имају
порекло у јелинској ликовној традицији и уметности.

Иако се не чују по први пут мишљења да су фајумски портрети

претече икона, ипак, само прелиставајући чудесну књигу госпође
Доксиади осећаш да израња пред тобом једна изгубљена
Атлантида, да се налази карика у ланцу који спаја стару јелинску
уметност са иконама Цркве. Од људске осећајности и уметности
достижемо до Богочовечности и литургијске иконе Цркве.

Историјске околности и расплети доводе Грке у Египат. Упознају се и

живе заједно са Египћанима. Виде њихову усађену религиозност, велико
занимање проблемом смрти и њихову жељу и покушај да је избегну.
Нашавши нешто сродно између трагања јелинске душе и изучавања
смрти, почињу сарадњу.

Типичној форми свештене непокретности Грци дају животност личног

облика и покрета, и умртвљене маске, у њиховом символичком значењу,
замењују портретима који представљају одређеног човека са његовим
болом и карактером.

Тако се задовољава египатска тежња. Открива се, такође,

схватање о човеку као и уметнички ниво Грка.

Ови зрели и намучени сликари не говоре лажи нити се играју

са човеком.

Не претстављају привремено вечним, нити се задовољавају

површним тумачењима пролазних ствари.

1
Прихватају трагичност стварности и не одричу постојање смрти. Не желе ни
да је избегну претварним средствима, нити да истичу натурализам ужаса и
распадања.

Зато не можемо да кажемо да су ови портрети просто реалистички. Они

имају свој реализам и дух. Чињеници смрти противстављају вечност жеђи
човечије за животом без краја.

Не истичу пропадљиво и пролазно, већ отпечаћују вечно и неприступно.

Занети својом визијом вуку линије, наносе боју са једним

циљем: да постигну тражено, да дођу до циља, да представе и
да открију ону невидиву тајну која чину људску душу. Тако, из
ових портрета израња благородност лица које пати, уздржана
сета,  аристократија наде и лепота душе, која се не гаси.

Ствара се осећај присуства. Људска уметност достиже до

крајњих, врхунских достигнућа.

Поглед фајумских ликова ти открива умрле, жедне живота, живљим од

живих који га подозревају.

Праве ти друштво и причају ти у ћутању они који су отсутни. Буде те у

животу - од века уснули.

Фајумски људи, не презирући привремени живот, радије изабирају вечност у

коју су и загледани. Сређеног изгледа, украшени, лепо очешљани, имајући
често венац на глави, спремни су за свештени празник чији је крајњи циљ
задобијање вечног живота.

У овим ликовима сав се човек као дуги бол излива, као воде реке Нила. А у
амбису бола сија светлост наде и ишчекивања. Сија вечност која извире из
дубина пролазног, али лично непоновљивог живота.

 Рањавају ти срце и дају ти блажену утеху. Пробуђују те да би

видео трагику, али и лепоту живота.

Сва клима је испуњена свештеним и сетним спокојством и све

сачињава једну материцу љубави и лепоте, која ствара
културу и рађа људе узвишених тежњи. Свеживотност бола и
лепоте, која превазилази време, укида подељености.

Уметност усходи на ниво свештенослужења и открива

истинску човечност где се лепота сједињује са добротом. Саживљују се
народи, сарађују културе, живи станују са умрлима. Свако доноси

2
балсумираног умрлог својој кући, и у свом животу држи будно сећање на
смрт.

Међутим, не треба да заборавимо да у духовном животу постоји једна

природност и да функционишу непромењиви закони:

Када се један народ, један читав свет бори, као један човек,
стрпљиво, када не осуђује никог другог као повод његовим
страдањима, када не долази до бестидности и хуле, него
стрпљиво чека, тада, неизоставно прима једно унутрашње
спокојство као плату. Од великог бола и трагања рађа се
балзам утехе. Рађа се са истока радосна светлост, која, ако
није изобиље ишчекиваног светлоизливања, јесте једна утеха
јутарње светлости која најављује рађање сунца.

Тако, осећаш са овим портретима  да се лоцира и опипава сперматикос

логос  у уметности. Налазимо се у припреми нове твари.

Људи који су сами, својом осећајношћу и мајсторством, успели да насликају

ликове Фајума, спремни су, благодаћу Цркве, да живопишу литургијске
иконе.

Од утехе човечности достижемо до пуноће Богочовечности. Оваплоћује се

Логос, силази Дух, узлази земља[3], ствара се Црква.

Све што смо '' као у огледалу '' гледали из далека, сада
живимо свесно, као дар, читавим својим бићем. Улазимо у
литургијски рај Цркве. Достижемо у '' испуњење наде ''[4]. У
светлост која испуњава небо, земљу и преисподњу[5].

Богочовек Господ доноси у Ад уснулих Јеванђеље спасења и 

привлачи редове окованих ка невременој светлости.

Они који су се толико борили, страдали и плакали сигурно су

били спремни да приме Јеванђеље Васкрсења. Да уђу у славље радости,
да живимо сви заједно у Цркви Бога Логоса. Бога Логоса који постаје човек
да би спасао човека, који се жртвује за све, који све приноси и грли све, и
оне који га распињу, да би основао једно Стадо са једним Пастиром, који
стално напушта деведесет и девет оваца тражећи једну изгубљену[6].

Овај излазак из стада ради тражења једног открива светост,

икуменско посланство и пространство једног тора свих нас.
Даје утеху свачијој души и чини да проради у дубини човека
квасац Царства небеског, горење срца и милосрђе љубави за
сваког човека, за сваку твар, и за самог ђавола[7].

3
У ликовима Фајума, као у простору старе трагедије, препознајеш сву
агонију  људске душе и историје. Истовремено, видиш трептај и ганутост
разливене по њиховим лицима, као да виде Доброг Пастира како се
приближава.

Немогуће је да нису постали причасници вечног живота они који су толико

жудели за њим, и на чијим се лицима неизбрисиво отпечатио.

Није могуће да нису пронашли себе у рају љубави они који су и свог умрлог
сродника имали за свог сажитеља у кући.

Зато, осећаш да су једног нераскидивог рода људи који су сликали фајумске

портрете и они који су касније живописали иконе Цркве, где се спасење
човека схвата и доживљава  као ослобођење од ругобе страсти и мешање
(=сједињење) са божанском лепотом[8].

Зато, када се касније у Цркви подигла бура иконоборства, када

је дошла ова заблуда да би одрекла све претпоставке
спасења, богорађање од Дјеве, поштовање Светих,
поштовање икона, сав богочовечански живот и литургијску
стварност, материју изобилно потврђену божанском
благодаћу[9]. Тада се супротставља свецело тело Цркве, јер
му поричу смисао његовог постојања.

Потреса се стабло и супротставља се читаво дрво Предања,

од корена до грана. Можемо да кажемо да су сви, од сликара
Фајума до последњег иконописца и верника, учествовали,
свако на свој начин, у овој борби. Сви су казали, сходно осећају и искуству
свакога, да човек може да се спасе.

Сви, од корена ишчекивања и припреме (Фајумски сликари)  до грана које су

родиле и искусиле слатки плод пуноће спасења, рекли су ''не'' одрицању
икона.

Рекли су ''да'' истинитости жеђи и тражењу спасења. Рекли су ''да''

чињеници постизања траженог. Невидиво бива видиво, недодириво бива
опипано. Доживљава се спасење, изражено уверењем химнографа:
''Спасао си ме целог човека''[10].

          Сада је опште прихваћено да су портрети из Фајума дело грчке

уметности, и да су најбољи од њих радови грчких сликара.

          Такође је познато, и опште прихваћено, да је читав иконоборачки спор

био обрачун између грчког духа, који поштује и иконопише личност, и духа
Истока, који не зна људску личност и изражава се геометријским облицима
и арабескама.

4
          Међутим, ни Запад није потпуно разумео борбу источне Цркве и није
учествовао у њој. Нису били схватили о чему се радило. Зато је Карло
Велики, који се може сматрати оснивачем западне културе, седам година
после Седмог Васељенског Сабора (787) сазвао сабор у Франкфурту, који је
осудио Седми Васељенски и одбацио његово учење.

          Шта значи ово одбацивање и које је последице имало по Запад

можемо да видимо ако упоредимо један од класичних ликова из Фајума са
једном ''Мадоном'' из доба Ренесансе.

          Тако се показује да су грчки сликари из Фајума, пре Христа и изван

Цркве, ближи литургијској икони од уметника запада, после петнаест векова
Хришћанства.

          Постоји код Грка један осећај који се претвара у судбину и

посланство. Ово није нешто што поставља Грке изнад или испод. То је
просто дужност која им је дата. Родили су се са овом обавезом, осуђени да
буду слуге једног васељенског апостолства, које служи спасењу потребитог
човека.

          Постоје неке ствари које се не губе. Колико год их закопавао у

времену или земљи, показују се живима. Круже међу нама, теку нашим
венама. Дубок, поткожни бол распростире се читавим телом Јелинизма. Он
чини да су свевремени портрети из Фајума, за Грка савремена дела.

          Види  их како живе у трагањима Хераклитовим, у агонији трагедије, у

болу и патњи народних песама, у радостотворној жалости Велике Седмице
и Васкрсу.

          Иако су неки покушали и покушавају да накалеме на тело Јелинизма

хиљаду страних елемената пуританизма и рационализма, под видом
уметности, теорије, музике и игре..., његов организам или све то преради и
упије, или избаца као страна тела.

          Открива се да постоји нешто динамично и вечно живо, што одређује и

спасава континуитет простора. Нешто што има свој непропадиви етос,
крсно-васкрсни и плачевно-радосни.

          Ово видиш онда када Надгробни Плач доживљаваш, не као несрећу,
него као предпразновање Васкрса, и када изражаваш неизрециву радост
Пасхе не мелодрамском сценом, него са  великим ''Христос Воскресе'' у
мелосу који се чује као тешки плач и нарицање.

          Тако, даје се простор и могућност живота и радоснима и жалоснима,

живима и умрлим.

5
          Када пропадаш и губиш све, надаш се. Када си преплављен 
изобилном радошћу, остајеш скроман и уздржљив. Ствари твога живота се
освештавају у дубини значајног ћутања, где ни једна узнемиреност не
замагљује јасноћу Логоса, нити се дотиче преображајне силе оваплоћене
Истине која влада светом.

          Било какав мраз или пожар ако и спали површину земље, корени
остају и припремају ново клијање.

          Када чекаш, макар и мртав, са благодарношћу и надом, увек долази

изнутра и одозго – што је исто – избављење које је упућено свима.

          Ликови Фајума су ти блиски и осећаш их својима. Савремени су и

живи. То су ликови твоји, твоје породице, и целе васељене. Јер не
раздвајају, него сједињују.

          Не наглашавају различитост полова – ''нема више мушког ни

женског''[11] – него идентитет иконе Божије, коју сви скривамо у себи.

          Осећаш их својим сродницима, браћом и сестрама, не због тога што

личиш на њих спољашњим ликом или што припадаш истом племену –
''нема више Јелина ни Јудејца... варвара, Скита...''[12] - него зато што у
њима сија светлост исте наде и бол исте човечности, која одржава свет у
животу, а ставља у други план спољашње карактеристике и особености.

          Тако се они, непознати показују као твоји сродници. Праве ти друштво
умрли који испуњаваују простор присуством живота.

           Завршавајући, можемо да кажемо да се посебна вредност једне

цивилизације открива из њеног односа према проблему смрти.

          Наша намучена епоха, напредна и богата, показује се културно

сиромашном и помућеном. Има много шминке, као и забадања главе у
песак пред проблемима и опасношћу, попут ноја.

          Пошто немамо смелости да се погледамо очи у очи са истином смрти,

зато: са једне стране, или покривамо лице умрлог, да га не бисмо видели,
или га шминкамо, да бисмо га представили лажно живим. Са друге стране,
истичемо страх и ужас смрти као уметност, тргујемо са њом као са
призором за гледање и читање.

Међутим, људска озбиљност Фајумских ликова и божанско спокојство икона

Цркве дају нам утеху, јер откривају нашу дубљу природу, јединство и
издржљивост.

6
Потврђују оно што говори свети Григорије Нисијски, да не само сваки човек,
него свецела човечанска природа ''од првих до последњих распрострта,
једна је икона бића''. Једна је икона Тројичног Бога цела људска природа. ''
Зато је човек назван ''све'' ''[13]. Један човек је васцели људски род.

Ова једна икона Тројичног Божанства нас сједињује и ослобађа. Она

представља вечно живи пламен који нас оживотворава и усмерава.

Зато, надамо се да ће на крају победити истина наше природе. Благодаћу

Божјом и уделом наше истинске жеђи доспећемо до аутентичне човечности
за којом чезнемо, и удостојићемо се да постанемо причасници литургијске
Богочовечности и вечног живота, за који смо створени.

Са грчког превео теолог

Дејан Ристић
 --------------------------------------------------------------------------------

* Овај есеј је објављен у новинама  То Вима, 7. јануара 1998, стр.23, 28-29.

[1] В. /текст на грчком се не може приказати у ASC II/ 1962, стр. 32.

[2] /текст на грчком се не може приказати у ASC II/ 1996.

[3] В. Пентикостар, Синаксар Недеље Свих Светих.

[4] Свети Григорије Богослов, P.G 36, 436B.

[5] B. 3. песма Канона Васкрсења.

[6] Лк. 15, 4.

[7] Авва Исак Сирин, издање /текст на грчком се не може приказати у ASC
II/,1895, стр. 306

[8] Триод, Кондак Недеље Православља.

[9] Свети Јован Дамаскин, P.G. 94, 1245B.

[10] /текст на грчком се не може приказати у ASC II/, глас 2, Јутрење Среде,
4 песма.

[11] Гал. 3, 28.

[12] Кол. 3,11.

[13] P.G. 44, 185D.

7
8