BIOHEMIJA ISPIT I DEO TERMIN 2

21. Faktori koji utiču na aktivnost enzima.

Od faktora koji utiču na aktivnost enzima i na tokove biohemijskih reakcija značajni su:
1) Koncentracija supstrata – sa povećanjem koncentracije supstrata povećava se i brzina
reakcije. Pri određenoj (optimalnoj) koncentraciji supstrata brzina reakcije dostiže svoj
maksimum nakon čega se daljim povećanjem koncentracije supstrata brzina reakcije ne
menja ili čak počinje da opada.
2) Koncentracija enzima – brzina reakcije se povećava linearno sa povećanjem koncentracije
enzima pri konstantnim drugim uslovima.
3) Temperatura – povećanjem temperature povećava se i brzina katalizovane reakcije do
jednog maksimuma posle čega brzina opada jer se enzim denaturiše. Za svaku enzimsku
reakciju postoji temperaturni optimum pri kojem je relativna aktivnost enzima najveća.
4) pH-vrednost – ona pH-vrednost na kojoj je aktivnost enzima najveća naziva se pH optimum.
Većina enzima imaju pH optimume u slabo kiseloj ili neutralnoj sredini.
5) Koenzimi i prostetične grupe.
6) Aktivatori i inhibitori.
7) Alosterični efektori i interkonverzija – Alosterični enzimi (ne podležu promeni ali se vežu za
enzim i aktiviraju ga ili inhibiraju) su oni kod kojih jedno aktivno mesto u enzimu može
delovati na drugo aktivno mesto tog istog enzima i na taj način utiče na brzinu reakcije.
Alosterični efektori su aktivatori i inhibitori.
Kovalentna modulacija (vezivanje fosfatne grupe) je fiziološki mehanizam za ,,uključivanje’’
i ,,isključivanje’’ enzima.

22. Koenzimi i prostetične grupe. Aktivatori i inhibitori.

Koenzimi i prostetične grupe (neproteinski delovi enzima) su ,,pomagači’’ složenih enzima u
obavljanju njihove katalitičke funkcije. Kofaktori su po hemijskoj prirodi neproteinske supstance,
najčešće organski molekuli relativno male molekulske mase, termostabilne su i enzim bez njih neće
raditi (kofaktori se izjednačavaju sa prostetičnim grupama, tj.prostetične grupe su podvrsta
kofaktora). Mogu se odvojiti dijalizom iz enzimskog sistema. Otkriven je i veliki broj enzima koji
najčešće kao neproteinsku komponentu sadrže neko organsko jedinjenje male molekulske mase,
neophodne za ispoljavanje katalitičke aktivnosti enzima, ali koja se ne može običnom dijalizom
odvojiti od proteinskog molekula već se to postiže energičnim hemijskim dejstvom. Ova komponenta
naziva se prostetičnom grupom enzima. I koenzimi i prostetične grupe učestvuju u hemijski
katalizovanom procesu u toku kojeg podležu hemijskim promenama. Razlika između njih: Koenzim
predstavlja sponu između dva enzima, dok enzim sa prostetičnom grupom može reagovati sa dva
različita supstrata.
Aktivatori su najčešće neorganske komponente bez kojih se aktivnost pojedinih enzima ne može
zamisliti (oni su aktivatori enzimskih sistema). To su joni teških metala npr.gvožđe (citohrom,
peroksidaza, katalaza), cink (karboanhidraza), bakar(polifenoloksidaza). Ovi joni metala ulaze u sastav
nekih enzima, takođe tu su i neki laki metali kao npr. Mg i Mn. Pored jona metala tu su i joni
nemetala npr. Cl. U prisustvu aktivatora početna brzina enzimske reakcije raste.
Pored toga što se metalni joni ponašaju kao aktivatori enzima mnogi od njih imaju i suprotan efekat
tj. efekat inhibicije. Inhibitori su jedinjenja ili metalni joni u većoj koncentraciji, koji smanjuju brzine
enzimskih reakcija. Inhibicija može biti:
  Ireverzibilna inhibicija – kod nje se inhibitor kovalentno veže za enzim tako čvrsto da je
disocijacija vrlo spora ili se uopšte ne dešava.
 Reverzibilna inhibicija – veza između inhibitora i enzima je labava tako da ih je moguće lako
odvojiti.

23. Nomenklatura i klasifikacija enzima.

Većina enzima poseduje jedno ili više trivijalnih imena koja se izvode na četiri načina i to prema
nazivu:
 Supstrata;
 Reakcije;
 Supstrata i reakcije;
 Nečega drugog (neinformativni nazivi).
Klasifikacija enzima prema INTERNACIONALNOJ UNIJI ZA BIOHEMIJU (IUB):
1) Oksidoreduktaze – Katalizuju prenošenje elektrona sa jednog molekula na drugi. Deluju na
=CH-OH grupu, aldehidnu i keto grupu donora. Vrste enzima: alkohol-dehidrogenaza,
glukozooksidaza.
2) Transferaze – Enzimi koji prenose funkcionalne grupe. Oni odstranjuju grupe sa jednog
molekula i vezuju ih za drugi molekul. Vrše prenos C-1 grupe i prenos grupa koje sadrže azot
(meti i amino grupe). Vrste enzima: guanidinacetat-metiltransferaza, aspartat-
aminotrensferaza.
3) Hidrolaze – Enzimi koji razlažu biomolekul pomoću vode. Hidrolizuju estarske i peptidne
veze. Vrste enzima: glukoza-6-fosfataza, fosfo-diesteraza.
4) Liaze (sintaze) – Katalizuju reakcije odstranjivanja grupe sa supstrata, ali ne hidrolizuju
supstrat (≡C‒C≡ liaze). Vrste enzima: piruvat-dekarboksilaza, aldolaza.
5) Izomeraze – Katalizuju reakcije izomerizacije. Vrste enzima: ribuloza-5-fosfat epimeraza.
6) Ligaze (sintetaze) – Katalizuju povezivanje dva molekula uz učešće ATP (adenozin-trifosfata).
Vrste enzima: tirozil-tRNA-sintaza.

24. Enzimi biljaka – podela i primeri.

Biljna ćelija sadrži oko hiljadu enzima. Posebno su značajni:
 Enzimi metabolizma azota (nitrogenaza, nitrat-reduktaza, nitrit-reduktaza, glutamat-
dehidrogenaza, glutamat-sintetaza, glutamat-sintaza, transaminaze);
 Enzimi metabolizma ugljen-dioksida (ribuloza-1,5-difosfat-karboksilaza, fosfoenolpiruvat-
karboksilaza);
¿−
 Enzimi ,,gasioci’’ kiseoničnih radikala (superoksid-radikal O2 , vodonik-peroksid H2O2,
hidroksil-radikal •OH, superoksid-dizmutaza, katalaza, peroksidaza);
 Amilaze (α-amilaza);
 Enzimi indikatori temperaturnog stresa (galakto-lipaza, malat-dehidrogenaza).

25. Enzimi metabolizma N2.

Čine grupu enzima koji katalizuju reakcije fiksacije i asimilacije azota do njegovog ugrađivanja u
aminokiseline.
Nitrogenaza – je grupno-specifični enzim koji katalizuje ATP-zavisne redukcije više supstrata sličnih
molekulskih masa kao npr. N2, azide, oksidacije azota itd. Nitrogenaza katalizuje raskidanje trostruke
veze u molekulu N2 (N≡N).
Nitrat-reduktaza – je oksido-reduktaza koja katalizuje prvu fazu redukcije nitrata(NO 3‾) do
nitrita(NO2‾). Izvori elektrona za ovu reakciju mogu biti feredoksin i redukovani NAD(P). Kod biljaka
prvi davalac elektrona je NAD(P)H.
Nitrit reduktaza – je oksido-reduktaza koja katalizuje redukciju nitrita(NO 2‾) do amonijaka(NH3).
Nitrit-reduktaza se kod većine biljaka nalazi u hloroplastima.
Glutamat-dehidrogenaza – katalizuje sintezu glutamata reduktivnom aminacijom α-ketoglutarata sa
amonijakom i redukovanim nikotinamidskim dinukleotidom (NADH ili NADPH).
Glutamin-sintetaza (zahteva energiju-ATP) – katalizuje endergonu reakciju primarne asimilacije azota
odnosno amonijaka u glutamin uz učešće ATP.
Glutamat-sintaza (ne zahteva energiju) – katalizuje prenošenje amino-grupe sa glutamina na α-
ketoglutarat pri čemu nastaju dva molekula glutamata.
Transaminaze – su enzimi koji katalizuju prenošenje amino-grupe sa jednog amino-donora na mesto
karbonilne grupe amino-akceptora. Proizvodi ovih reakcija su nove amino i ketokiseline.

26. Enzimi metabolizma O2 (gasioci kiseoničnih radikala).

U biljkama kao proizvod normalnog ćelijskog metabolizma, delovanja jonizujućeg zračenja, pesticida,
herbicida, teških metala i sl. nastaju reaktivne vrste kiseonika – kiseonični radikali. Kod nekih biljaka
koncentracija ovih reaktanata je minimalna, dok je kod drugih uvećana i može izazvati različite
metaboličke poremećaje.
Kiseonični radikali i njihovi interedijeri nastaju postepenom redukcijom O 2. Kiseonični radikali su:
¿−
Superoksid-radikal ( O 2 ) – On vrši depolimerizaciju ugljenih hidrata. Enzim je:superoksid-
dizmutaza.
¿−
Vodonik-peroksid (H2O2) – nastaje u svim biološkim sistemima koji proizvode O2 reakcijom
dizmutacije, dok ga enzim glikolat-oksidaza i urat-oksidaza u reakciji sa O 2 proizvode direktno.
Hidroksil-radikal (•OH) – nastaje raskidanjem O‒O veze u molekulu H2O2 najčešće pod uticajem
toplote, ultraljubičaste svetlosti itd.
Superoksid-dizmutaza (SOD) – je zajednički naziv za više metaloenzima koji katalizuju reakciju
¿−
dizmutacije O2 do H2O2. Svi SOD enzimi su metaloproteini koji u svom sastavu sadrže jedan
metalni jon, i dele se na: Cu/Zn-SOD, Mn-SOD, Fe-SOD.
Katalaza – vrši razlaganje vodonik-peroksida(H2O2) do vode(H2O) i kiseonika(O2).
Peroksidaza – je pratilac katalaze u peroksizomima biljaka. Katalizuje dehidrogenaciju različitih
supstrata.

27. Enzimi metabolizma CO2.

Ribuloza-1,5-difosfat-karboksilaza (Ribisko) – je enzim koji katalizuje prvu reakciju u Kalvinovom
ciklusu. Lokalizovan je na strani stroma tilakoidne membrane i verovatno je najzastupljeniji protein i
čini oko 15% ukupnih proteina hloroplasta. Ribisko pored karboksilaze može imati i funkciju
oksigenaze koje je ključna u procesu fotodisanja.
Fosfoenolpiruvat-karboksilaza (PEP-karboksilaza) – je enzim koji katalizuje prvu reakciju
fotoasimilacije odnosno fiksacije CO2 kod C4 biljaka koje imaju karakterističnu anatomiju biljaka.
 28. Definicija i klasifikacija bioregulatora.
Mnogi biohemijski procesi u biljkama zavise od strukture i funkcije specifičnih molekula koji se nalaze
u ćeliji. Neki od njih su nazvani bioregulatorima. To su najčešće organski biomolekuli koji na različite
načine ,,regulišu’’ ili ,,stimulišu’’ brojne biohemijske reakcije u metabolizmu. U grupu bioregulatora
spadaju: koenzimi, vitamini i fitohormoni. Koenzimi ulaze u sastav enzima, najčešće kao deo
aktivnog centra, i na taj način direktno stimulišu katalitičku aktivnost enzima. Vitamini uglavnom
ulaze u sastav koenzima, a fitohormoni regulišu rast i razviće i utiču na metaboličke procese biljaka.

29. Koenzimi oksidoreduktaza.

Koenzimi se prema vrsti enzima u čiji sastav ulaze mogu podeliti u tri grupe:
 Koenzimi oksidoreduktaza;
 Koenzimi transferaza;
 Koenzimi liaza, izomeraza i ligaza.
Koenzimi oksidoreduktaza su sastojci preko stotinu specifičnih enzima, koji katalizuju
oksidoredukcione procese u ćeliji biljaka. Najznačajniji su:
 NADH – nikotinamid-adenin-dinukleotid;
 NADPH – nikotinamid-adenin-dinukleotid-fosfat;
 FMNH2 – flavin-mononukleotid;
 FADH2 – flavin-adenin-dinukleotid;
 Q – ubihinoni i plastohinoni;
 Lip (S2) – liponska kiselina;
 Cyt – Hem proteini;
 Fd – Ne-hem proteini.

30. Koenzimi transferaza.

U koenzime transferaza spadaju:
 ATP – adenozin-trifosfat;
 UDP – uridin-difosfat;
 CTP – citidin-trifosfat.
 CoA – koenzim A.

31. Koenzimi liaza, izomeraza i ligaza.

U koenzime liaza, izomeraza i ligaza spadaju:
 PALP – piridoksal-fosfat;
 TPP – tiamin-difosfat;
 PAPS – fosfoadenozin-fosfosulfat.
Liaze su enzimi koji katalizuju razlaganje nekog jedinjenja ili spajanje dva jedinjenja u neko treće.
Važna podgrupa liaza su dekarboksilaze.
Piridoksal-fosfat (PALP) – je najznačajniji koenzim enzima aminotransferaza (katalizuju prenos amino
grupe sa aminokiseline na α-ketokiseline), aminodekarboksilaza i različitih liaza. On ulazi u sastav
vitamina B6. Po hemijskom sastavu on je fosforilovan piridoksal. Piridoksal-fosfat ima slobodnu
aldehindu grupu koja se sa amino grupom neke aminokiseline povezuje u Shiff-ovu bazu.
Tiamin-difosfat (TPP ili tiamin-pirofosfat) – je koenzim u više enzimskih reakcija u kojima se aldehidna
grupa prenosi od donora ka akceptoru. Po hemijskom sastavu je pirofosfatni estar tiamina. Najvažniji
tip rekacije u kojima učestvuje jeste dekarboksilovanje α-ketokiselina, piruvata i α-ketoglutarata.
Fosfoadenozin-fosfosulfat (PAPS) – je ključni intermedijer u reakciji sulfata i građenja estara sa
silfokinazama. Njegova sinteza je poznata kao aktivacija sulfata.
Izomeraze (katalizuju izomerizaciju) – su proteinski enzimi za čiju katalitičku funkciju nije potreban
koenzim (pomagač). Izuzetak je enzim mutaza koji u metabolizmu ugljenih hidrata omogućava
prebacivanje fosfatne grupe sa jednog C-atoma u skeletu na drugi.
Ligaze (katalizuju povezivanje)– u reakcijama koje katalizuju koriste nukleozid-fosfate (najčešće ATP,
UDP, CTP i GTP) kao koenzime, biotin kod karboksilovanja, a u aktiviranju aminokiselina koriste t-
RNA.

32. Nikotinamidski nukleotidi.

Nikotinamidski nukleotidi su koenzimi nikotinamid-adenin-dinukleotid (NAD⁺/NADH) i nikotinamid-
adenin-dinukleotid-fosfat (NADP⁺/NADPH), koji prenose vodonik (H2), odnosno elektrone i protone,
pri oksidacijama supstrata sa dehidrogenazama. Dokazani su u svim ćelijama. Njihovi redukovani
oblici su sastojci mnogih dehidrogenaza u mitohondrijama, citosolu i endoplazmatičnom retikulumu
ćelija. Rastvorni su u vodi i obično slobodno difunduju od enzima.
Nikotinamid-adenin-dinukleotid (NAD⁺) – ima funkciju koenzima u mnogim reakcijama
metobolizma. On je akceptor elektrona pri eliminaciji vodonika od specifičnih supstrata.
Nikotinamid-adenin-dinukleotid-fosfat (NADP⁺) – je fosforilovan adenozin i od nikotinamid-adenin-
dinukleotida (NAD⁺) razlikuje se po prisustvu ostatka fosforne kiseline u položaju 2’ adenozina.
Reaktivno mesto u NAD⁺ i NADP⁺ je nikotinamidski prsten. (R-ostatak; S-supstrat). Koenzimi NAD⁺ i
NADP⁺ su sastojci oko 50 dehidrogenaza i oksidoreduktaza. Tipične reakcije katalizovane
dehidrogenazama sa NAD⁺ su:
a) Dehidrogenovanje etanola u acetaldehid;
b) Dehidrogenovanje malata u oksaloacetat.

33. Flavinski nukleotidi.

Flavinski nukleotidi su koenzimi flavin-mononukleotid (FMN) i flavin-adenin-dinukleotid (FAD),
derivati riboflavina (vitamina B2). Oni su koenzimi ili prostetične grupe dehidrogenaza i zovu se još i
flavoproteini.
Flavin-mononukleotid (FMN) – je izgrađen iz flavina i ribitolskog ostatka vezanog za N u položaju 9.
Ribitol je u položaju 5’ esterifikovan fosfornom kiselinom. FMN nije pravi nukleotid jer umesto riboze
sadrži ribitol.
Flavin-adenin-dinukleotid (FAD) – je izgrađen iz dva nukleotida (riboflavin-fosfata i adenozin-
monofosfata) povezanih difosfatnom vezom. FAD je aktivna grupa mnogih enzima.
Flavinski nukleotidi kao koenzimi oksidoreduktaza mogu vezivati vodonikove atome. Proizvodi
reakcije su FMNH2 ili FADH2 koji nastaju vezivanjem 2 vodonika u položajima 1 i 10. Enzimi zavisni od
flavinskih koenzima se nazivaju flavin-zavisnim enzimima jer sadrže čvrsto vezane FMN ili FAD, zbog
čega ove koenzime često ubrajamo i u prostetične grupe.

34. Ubihinoni, liponska kiselina, citohromi, feredoksini.

Ubihinoni i plastohinoni su niskomolekularna redoks jedinjenja respiratornog lanca. Po hemijskom
sastavu su benzohinonski derivati koji u bočnom lancu sadrže 6-10 izoprenskih jedinica. Nalaze se
najviše u hloroplastima. Razlažu se sporo sa kiseonikom, UV zracima i sunčevom svetlosti.
Ubihinon (koenzimi Q, CoQ) – u raznim živim organizmima nalaze se različiti oblici koenzima Q.
Smatra se da je samo oblik CoQ10 sposoban da inicira i modulira ćelisjke energetske procese. Ovaj
koenzim služi kao prenosilac H koji dobija od redukovanog nikotinamid-adenin-dinukleotida (NADH).
Redukcija ubihinona u hidrohinon je reversna i višefazna reakcija. Redukcijom sa jednim elektronom
se gradi prvo hidrohinonski radikal (semihinon), sa još jednim elektronom hidrohinonski anjon
(fenolat) koji sa dva protona gradi hidrohinon. U mitohondrijama koenzim Q10 pokreće i održava
procese sagorevanja glukoze i ostalih hranljivih materija. U tom procesu nastaju velike količine ATP
koje ćelije neposredno koriste kao ,,energetsko gorivo’’.
Liponska kiselina (Lip(S2)) – ili tioksična kiselina je ciklični disulfid koji u bočnom lancu sadrži
karboksilnu grupu. Ona je koenzim u reakcijama u kojima se prenose vodonik i acil-grupe. Vezuje se
karboksilnom grupom za dehidrogenaze ili neke transferaze. Redukcijom gradi dihidroliponsku
kiselinu.
Citohromi (Hem-proteini) – su porfirinski hromoproteini (hem-proteini) koji služe kao redoks
katalizatori u respiraciji (prenose elektrone od dehidrogenaza na molekulski kiseonik), konverziji
energije i dr. Sastojci su svih ćelija i vezai su za mitohondrije ili druge ćelijske organele. Hem je po
hemijskom sastavu tetrapirolski helat sa gvožđem. Prema strukturi hema dele se u tri grupe:
 Citohrom a (pretpostavlja se da je izgrađen iz šest subjedinica);
 Citohrom b (veoma je sličan hemoglobinu);
 Citohrom c (najvažniji, konjugovani hemoprotein s porfirinskim helatnim kompleksom
gvožđa, porfirinski prsten je kovalentno vezan za proteinski lanac preko sulfhidrilne grupe
cisteina).
Uloga citohroma u biohemijskim procesima je veoma značajna. Sastavni su deo respiratornog lanca,
učestvuju pri enzimskim reakcijama hidroksilovanja, posreduju kod fiksacije N 2 u bakterijama.
Citohromi su nazvani i redoks katalizatorima jer u oksidovanom obliku oduzimaju elektrone od
vodonika i prenose ga u lancu disanja (proces u kom se oslobađa energija i skladišti u obliku ATP-a).
Ne-hem proteini (Fe-S-proteini) – su posebna grupa redoks jedinjenja koja sadrže Fe-S-centre i
učestvuju u prenosu elektrona.
Prosti Fe-S-proteini su feredoksini (Fd) – to su niskomolekularni specifični proteini. Prenose elektrone
od jednog enzimskog sistema na drugi, a sami ne poseduju aktivnost enzima. Izolovani su iz biljaka.
Prema kvantitativnom udelu atoma Fe i S klasifikuju se u četiri grupe:
 1Fe‒1S (bakterijski);
 2Fe‒2S (biljni, bakterijski i životinjski)-najvažniji;
 4Fe‒4S (nefotosintetički bakterisjki);
 8Fe‒8S (bakterijski).

35. Adenozin‒, uridin‒, i citidin‒fosfati.

ADENOZIN-FOSFATI – su koenzimi koji u obliku adenozin-trfosfata (ATP), adenozin-difosfata (ADP) i
adenozin-monofosfata (AMP) u metabolizmu učestvuju kao prenosioci orto- i difosfata (Pi i PPi).
Adenozin-trifosfat (ATP) – strukturu ATP karakteriše prisusutvo estarske veze i veza bogatih
energijom (anhidridnih veza). Kao koenzim ATP ima katalitičku i regulatornu funkciju u brojnim
reakcijama sa različitim enzimima koji u zavisnosti od substrata mogu biti kinaze, ATP-aze,
nukleotidil-transferaze itd. Kinaze su enzimi koji uz pomoć ATP prenose fosfatne grupe na različite
akceptore. Fosforilacija glukoze je katalizovana enzimom glukokinazom. Delovanjem enzima
ribozofosfat pirofosfokinaze i ATP prenosi se difosfatna grupa ATP na C1 atom ribozo-5-fosfata.
Najtipičniji akceptori fosfatnih grupa su alkoholi (primer: reakcija između holina i ATP).
URIDIN-FOSFATI (uridin-trifosfat, uridin-difosfat, citidin-trifosfat) – su koenzimi u biosintetičkim
reakcijama šećera.
Uridin-trifosfat (UTP) – je koenzim enzima glukozo-1-fosfat-uridintransferaze koji prenosi ostatke
glukoze (Glc) u biosintezi saharoze. (Glc-1-fosfat=glukoza-1-fosfat; UTP=uridin-trifosfat; UDP-
Glc=uridin-difosfat-glukoza; Ppi-difosfat; UDP=uridin-difosfat).
Citidin-trifosfat (CTP) – je koenzim koji je veoma značajan u biosintezi fosfatida.
36. Koenzimi C1 metabolizma – SAM, FH4, biotin
U nekim reakcijama metabolizma se pojavljuju različiti fragmenti sa jednim ugljenikovim atomom.
Prenos ovih grupa sa jednim C atomom omogućavaju sledeći koenzimi i prostetične grupe:
S-adenozilmetionin (SAM) – je reaktivno sulfonijum jedinjenje koje ima funkciju koenzima
prenosioca metil-grupe u C1-metabolizmu i kao takav spada u grupu najznačajnijih metilirajućih
agenasa u ćelijskom metabolizmu.
Tetrahidrofolna kiselina (FH4) – je koenzim prenosilac C1-grupe; hidroksi-metil (aktivirani
formaldehid) i formilnih grupa (aktivirana mravlja kiselina) u velikom broju enzimskih reakcija u
kojima se ove grupe prenose sa jednog metabolita na drugi i obrnuto.
Biotin – je mobilni nosač karboksilne grupe odnosno aktiviranog CO 2. On je prostetična grupa
karboksilaza, karboksil-transferaze i tako katalizuje reakcije karboksilovanja. U reakciji
karboksilovanja učestvuje reaktivna grupa biotina u imidazolskom prstenu pri čemu se gradi N-
karboksi-derivat biotina kao međuproizvod. Veoma značajna reakcija u biosintezi glukoze je
karboksilovanje piruvata do oksaloacetata koja se odvija uz učešće enzima piruvat karboksilaze.
(ATP=adenozin-trifosfat; HCO3‾=hidrogen-karbonat; ADP=adenozin-difosfat; Pi=fosfat).

37. Koenzimi C2 metabolizma – koenzim A. OBAVEZNO ZNATI STRUKTURU KOENZIMA A!!!

Koenzim A (HS-CoA) – je kompleksan molekul koji sadrži reaktivnu sulfhidrilu grupu (tiolna grupa)
koja može reagovati sa karboksilnom grupom i graditi tioestre. U biološkim sistemima on funkcioniše
kao acetil-CoA i učestvuje u reakcijama sinteze masnih kiselina (primer: nastajanje acetil CoA). Acetil-
CoA je značajan kao izvor acetata u ciklusu limunske kiseline. On je donator acetil-grupe. U reakciji
sinteze citrata acetil-CoA svoju acetil-grupu prenosi na oksaloacetat i gradi citrat.

38. Vitamini – definicija, hemijski sastav, podele.

Vitamini su grupa neproteinskih niskomolekularnih organskih jedinjenja različitog hemijskog sastava i
fizičko-hemijskih osobina. Esencijalni su za normalan život svih organizama, ali su zastupljeni u
daleko manjim količinama u odnosu na proteine, lipide i ugljene hidrate. U organizmu imaju
katalitičku i regulatornu funkciju. Vitamine najviše sintetizuju biljke i mikroorganizmi. Do nedavno je
smatrano da su oni potrebni samo za normalan rast i razvoj heterotrofnih organizama (uzimaju hranu
od drugih organizama). U današnje vreme dokazano je da isti značaj imaju i za biljne organizme.
Danas je poznato oko 40 jedinjenja koja imaju vitaminsku aktivnost. Oni se proučavaju opširnije u
novijoj biohemijskoj disciplini vitaminologiji. Nedostatak vitamina izaziva poremećaje u biohemijskim
reakcijama koji se manifestuju određenim fiziološkim simptomima nazvanim avitaminozama.
Prema rastvorljivosti vitamini su podeljeni u dve grupe:
 Vitamini rastvorljivi u vodi (B1, B2, B3, B6, B9, B15, PP, H, C i liponska kiselina); i
 Vitamini rastvorljivi u mastima (A, D, E i K).
Vitamini se dele prema biohemijskoj funkciji u tri grupe:
 Vitamini koji imaju funkciju koenzima (B 1, B2, B3, B6, B9, C, PP, H i liponska kiselina);
 Vitamini koji nemaju funkciju koenzima (A, D, E, K, U I B 15); i
 Supstance slične vitaminima (F, P i inozit).

39. Vitamini grupe B – primeri, strukture, funkcije.

Vitamin B1 (tiamin, aneurin) – je jedan od najpoznatijih vitamina rastvorljivih u vodi. Sastoji se iz
pirimidinskog i tiazolskog prstena koji su međusobno povezani metilenskim mostom. Sintetizuje se u
biljkama i nekim mikroorganizmima. Najbolji izvor vitamina B 1 je pivski kvasac. Kod biljaka nije
poznata avitaminoza(nedostatak) vitamina B 1. Kod ljudi je nedostatak ovog vitamina veoma izražen i
dovodi do bolesti beri-beri (bol u udovima, promena u boji kože), neurotskih smetnji i poremećaja
funkcije srca. Vitamin B1 je značajan u metabolizmu ugljenih hidrata jer ulazi u sastav mnogih enzima.
Ako se egzogeno (spolja) daje biljkama stimuliše i povećava prinos lucerke, graška, rotkve i drugih
biljaka.
Vitamin B2 (riboflavin, laktoflavin) – ima ulogu koenzima u više od 60 enzima, poznatiji pod nazivom
flavoproteina, koji prenose vodonik (H⁺) i elektrone (e‾). Vitamin B2 se u biljkama nalazi u slobodnom
obliku. Može se sintetizovati na svetlosti i u mraku, a njegova količina se znatno smanjuje pri
nedostatku azota. Najbogatije biljke u vitaminu B 2 su žitarice i povrće. Egzogeno (spolja) dodat kod
biljaka indukuje klijanje.
Vitamin B3 (pantotenska kiselina) – je derivat pantoinske kiseline i β-alanina povezanih međusobno
amidnom vezom. Vitamin B3 je sastojak CoA (koenzima A) i učestvuje u aktiviranju i prenosu sirćetne
kiseline (acetil-CoA) i drugih organskih kiselina (acil-CoA), u sintezi limunske kiseline, masnih kiselina i
drugih jedinjenja. Pantotenska kiselina se nalazi u svim živim organizmima, a najviše je ima u višim
biljkama i mikroorganizmima u kojima se sintetizuje iz aminokiseline triptofana. Najviše je ima u
mladim listovima i krajevima korena.
Vitamin B6 (piridoksin) – je izgrađen iz tri vitamera i to: piridoksala, piridoksola i piridoksamina.
Aktivator biosinteze vitamina B6 u biljkama je svetlost. Najviše je rasprostranjen u mladim listovima
biljaka. Biohemijska funkcija mu je višestruka jer jer koenzim u metabolizmu aminokiselina. Egzogeno
dodavanje u biljkama ojačava koren paradajza, povećava prinos lucerke i graška, masu šećerne repe
ali ne povećava sadržaj šećera. U kombinaciji sa vitaminom B 1 deluje kao stimulator rasta biljaka u
ranoj fazi razvoja.
Folna kiselina (pteroilglutaminska kiselina, ranije nazivana vitaminom B 9) – je po hemijskom sastavu
derivat pteridin-p(para)-aminobenzoeve kiseline i glutaminske kiseline. Redukovan oblik folne
kiseline (tetrahidrofilna kiselina FH4) ima ulogu koenzima C1-metabolizma. Značajna je u biosintezi
purina, pirimidina, serina, histidina i metionina. Otkrivena je u listu spanaća a zatim i u drugim biljnim
vrstama. Najviše folne kiseline se nalazi u plodovima borovnice, jagoda, malina i šipaka.

40. Vitamin C – struktura i funkcije.

Vitamin C (L-askorbinska kiselina) – je vitamin koji je prvo izolovan iz limuna a zatim i iz paprike. Ima
ulogu u oksidoredukcionim procesima. Sadrži karboksilnu grupu (-COOH) ima kiseo ukus koji potiče
od enolnih OH-grupa koje su sposobne da disocijacijom otpuštaju H⁺ jone. Biohemijska funkcija
vitamina C se sastoji u obrazovanju redoks sistema sa dehidroaskorbinskom kiselinom koja učestvuje
samostalno ili spregnuto sa drugim redoks sistemima u prenošenju vodonika u oksido-redukcionim
procesima. Biljke sintetizuju vitamin C u dovoljnoj količini te kod njih nije dokazana avitaminoza (dok
kod čoveka jeste). Vitamina C nema u svim biljkama, npr.ne nalazi se u zrnu žitarica. Najviše ga ima u
voću i povrću. U biljkama se nalazi u slobodnom i vezanom obliku i naziva se askorbinogen.

41. Vitamini koji nemaju funkciju koenzima.

U grupu vitamina hidrofobnog karaktera (nerastvorni u vodi) koji imaju različite funkcije, ali ne i
funkciju koenzima spadaju u mastima rastvorni A, D, E i K. U ovu grupu svrstavaju se i vitamini U i B 15.
Vitamin D (fitosterol) – predstavlja grupu vitamina sastavljenu od vitamera D 1 do D7 i svi imaju
veoma sličnu steroidnu strukturu. Biljke sadrže malo vitamina D grupe. On se u biljkama sintetizuje iz
provitamina ergosterola (koji se nalazi u listovima i plodovima biljaka). Avitaminoza (nedostatak
vitamina D) kod čoveka izaziva rahitis. Najbogatije ratarske kulture u vitaminu D su krmne biljke.
Vitamin E (tokoferol) – se sastoji iz 11 vitamere (benzopirana) rastvorljivih u vodi sa zasićenim
izoprenskim jedinicama u bočnom lancu. Najznačajnije hemijsko svojstvo vitamina E je da je on
antioksidant i da je veoma dobar redukcioni agens. Vitamin E odstranjuje veoma opasna jedinjenja
kao što su slobodni radikali. Najviše vitamina E se nalazi u klici pšenice. Izomerni oblici se označavaju
kao α, β, γ, δ i dr.
Vitamin K (filohinon) – je izgrađen iz nekoliko vitamera i to K1 do K6. Međusobno se razlikuju u
bočnom lancu. Najveću vitaminsku aktivnost ima vitamin K 1.
Vitamin K1 (filohinon) – sadrži fitil grupu u bočnom nizu. Značajan je faktor koagulacije.
Vitamin K2 (menahinon).
Vitamin K3 (menadin).
Vitamin U (antiulkusni princip) – je po svom hemijskom sastavu S-metil-metionin. Dobar izvor ovog
vitamina je list kupusa iz kog je i izolovan. U metabolizmu služi kao donor metilnih grupa.
Vitamin B15 (pangamska kiselina) – je po hemijskom sastavu acetilni estar D-gulonske kiseline i
dimetil-glicina. Izolovan je iz jetre bika a biohemijska funkcija mu još nije dovojno proučena.

42. Supstance slične vitaminima i antivitamini.

U ovu grupu spadaju jedinjenja koja imaju funkciju sličnu vitaminima kao npr. vitamin F, vitamin P,
inozit, orotna kiselina itd.
Vitamin F (kompleks nezasićenih masnih kiselina) – sastoji se iz tri esencijalne nazasićene masne
kiseline i to: linolne, linolenske i arahidonske koje su odgovorne za vitaminsku aktivnost. Prve dve
kiseline su rasprostranjene u biljkama a treća se može naći u životinjskim organizmima. Vitamin F
učestvuje u regulaciji metabolizma lipida. Najviše ga ima u žitaricama.
Vitamin P (bioflavonoidi) – nije individualno (zasebno) hemijsko jedinjenje već predstavlja smešu
sličnog hemijskog sastava (npr.rutina, kvercetina, hisperidina, eridiktiola itd.) koji u osnovi svoje
strukture sadrže flavin. Danas je poznato više od 10 vitamera vitamina P i svi se oni nazivaju
bioflavonoidima. Učestvuje u oksido-redukcionim procesima u ćelijama. Najviše ga ima u voću,
povrću, kupusu i cvekli.
Mioinozitol – je cikloheksanol i u biljkama je rasprostranjen kao sastojak fosfolipida. U biljkama je
prekursor za sintezu uronskih kiselina. Sintetizuje se u zelenim biljkama i nezrelim zranima.
Orotska kiselina – ubraja se u grupu jedinjenja sličnih vitaminima.
Antivitamini – U nekim biljkama pronađen je čitav niz jedinjenja koja inaktiviraju vitamine, konkurišu
vitaminima u biohemijskim procesima ili isključuju vitamine iz metabolizma promenom njihove
strukture. Ova jedinjenja se nazivaju antivitamini. Primer antivitamina PP je streprocid, njegov
sulfoderivat i piridin-3-sulfonska kiselina.