Хабзбуршки Срби

1) Подвуци и исправи нетачне информације у изврнутој причи:

За разлику од Осмаснких Срба, којима је примаран циљ била слобода, Хабзбуршким

Србима је фокус на уједињењењу са Мађарима (yспостављање јединства). Још од
краја 16. Века (17) Срби на простору тадашње Хабзбуршке монархије имају права у
виду црквено –школске аутономије. И њихов главни ослонац у остваривању права је
био угарски (бечки) двор. Револуција 1848. захвата и Аустрију, до немира примарно
долази у Берлину (Бечу) и Пешти. Поред мађарске компоненте револуције, међу
Србима такође долази до формирања народног покрета, у циљу склапања сарадње са
Хрватима (Мађарима). Срби на Угарском саобору у марту и априлу износе своје
захтеве за обнову црквено-школске аутономије и за право на службену употребу
српског језика, што Мађари, предвођени Лајошем Кошутом, прихватају (oдбијају).
Пошто Срби сазивају Мартовску скупштину 1850. (Мајску скупштину 1849) у
Сремским Карловцима, проглашавају Српску Војводину, састављену од Срема,
Баната, Бачке и Барања. За војводу бива изабран Стеван Книнић (Шупљикац),а за
патријарха Јосиф Рајачић. После револуције 1849. Франц Јозеф, који је до тада као
контратежу Мађарима признавао српски народни покрет, проглашава Краљевствo
(Bојводство) Србија и Тамишки банат. Она је имала средиште у Темишвару и укинута
је 1870 (1860). После Аустро-Угарске нагодбе 1867, Срби остају под управом Беча
(Пеште), центра угарског дела државе. Мађари себе сматрају државотворним народом
и форсирају идеју угарске политичке нације кроз процес германизације
(мађаризације) . Срби пружају отпор томе кроз Српску народну слободоумну странку
Светозара Марковића (Милетића), која се касније цепа на Српску либералну и Српску
радикалну странку. Најзначајнија институција Срба бива Патријаршија, која заседа у
Сремским Карловцима. Права и национлану посебност Срба очувавају институцијуе
попут Народно-световних (црквениx) сабора, Архијерејског синуса (cинода),
Краљевских (Црквениx) фондова и Теословија (Богословија). До укидања српске
аутономије долази 1913 (1912). Аустро-угарском нагодбом из 1867 Хрватска и Срем
(Славонија) остају у угарском делу Аустрије, а Далмација у румунском (xрватском).
Тиме Трипартитна (Троједна) краљевина бива и даље разједињена. Хрватско –
угарском нагодбом Хрватска и Славонија добијају одређену аутономију и у њихов
састав 1880 (1881). улази Војна крајина, која је тада била развојачена. Војна крајина је
организована још крајем 16. века с циљем одбране Турака од Аустрије (Аустрија од
Tурака). Срби у њој су били (нису) феудално зависни и имали су обавезу одласка у
рат. Били су под директном управом Пеште (Беча) и имали су бројне повластице.
Распуштањем Војне крајине и њеног припајања Срби су чинили 1/5 (1/3) популације.
1881. бива основана Самостална српска странка ради борбе Хрвата (Срба) за
изједначење права, који су били окривљени да желе да створе државу у држави. Тако
1895, 1900. и 1902. долази до масовних антихрватских (антисрпских) демонстрација.
Школски систем Срба је био слабо развијен због бројних препрека хрватском
(српском) језику. Значајну улогу у очувању националне свести играла је Крагујевачка
(Карловачка) митрополија. Почетком 20. века долази до сплашњавања односа Срба и
Хрвата, те бива основана Хрватско-српска коалиција 1908 (1905). Срби у Далмацији су
посебно били изложени покатоличавању и унијаћењу. 1884 (1874). по одлуци бечког
двора Карловачка митрополија бива потчињена Буковинско-далматинској
митрополији. У очувању националне свести велику улогу су играли манастири
Карловци (Крупа), Крушедол (Крка) и Драча (Драговић).