Professional Documents
Culture Documents
Садржај
1Историјат
2Стандардни пољопривредни трактори
o 2.1Највећи пољопривредни трактор
3Специјални расаднички трактори
o 3.1Трактори са високим клиренсом
o 3.2Трактори носачи оруђа
o 3.3Трактори носачи оруђа са високим клиренсом
4Компакт трактори
5Референце
6Литература
7Спољашње везе
Историјат[уреди | уреди извор]
Прва примена механичког погона у пољопривреди везују се за почетак XIX века, када су
употребљене парне машине на точковима за покретање механичких пољопривредних оруђа
помоћу флексибилног каиша. Око 1850. конструисан је први вучни мотор развојем парне
машине на точковима, и адаптиран за потребе пољопривреде. Први трактори су били парне
машине за орање, које су радиле у пару. Постављане су са обе стране земљишта које је
требало обрадити, а плуг се кретао између њих помоћу жичаног кабла. Ако
је земљиште дозвољавало трактор са парним мотором вукао је плуг директно. Парни
трактори остали су у употреби и у XX веку док нису конструисани поуздани мотори са
унутрашњим сагоревањем.[2]
Године 1892. Џон Фролич (John Froelich) из Ајове осмислио је и конструисао први трактор са
бензинским/дизел-мотором. Добивши патент за њега отпочео је са комерцијализацијом свог
изума, али се 1895. године показало да је то неуспешни бизнис.[3][4][5] Харт (Charles W. Hart) и
Пар (Charles H. Parr) 1903. у истој Савезној држави производе 15 „трактора“ када се први пут
тај назив и употребљава. Модел број 3 је први до данас очувани амерички трактор са мотором
на унутрашње сагоревање. Снага овог двоцилиндричног мотора била је преко каиша 22 kW, и
13 kW на потезници.[6]
У Великој Британији прва продаја трактора са мотором са унутрашњим сагоревањем
забележена је 1897. године (Hornsby-Ackroyd Patent Safety Oil Traction engine). Први
комерцијално успешни дизајн, међутим, појавио се 1902. То је био „Ivel tractor“ са три точка.
Године 1908. у Бедфорду почиње монтажа четвороточкаша у највећој фабрици, ван САД, тога
времена „Saunderson Tractor and Implement Co.“
Иако у почетку нису биле популарне ове машине на бензински погон почињу да се свиђају у
другој декади 20. века када постају мање и приступачније.[7] Хенри Форд (Henry Ford) 1917.
представља свој „Fordson“, први масовно произведени трактор. Произвођен је у САД, Ирској,
Енглеској и Русији, а 1923. Фордсон је држао 77% америчког тржишта. Двадесетих година
прошлог века трактори са бензинским мотором постају стандард.
Прикључно вратило, важан део трактора који га чини погонском машином, први пут се
појавило 1878. на појединим ручно израђеним тракторима, али прво прикључно вратило на
фабрички израђеном моделу било је оно уграђено у модел 8-16 компаније IHC (International
Harvester Company) 1918. године.[8] Џонстон (Edward A. Johnston) инжењер ове компаније био
је импресиониран вратилом које је видео деценију раније, а које је за сопствене потребе
направио француски фармер и механичар Gougis.[8] После тога осмишљен је низ употреба
како би се доказала предност вратила. Да би дефинитивно са моделом 15-30, 1920. године
прикључно вратило постало стандардни део трактора. Од 1927. године усвојен је стандард
којим је прописана брзина и смер ротирања вратила 536 ± 10 обртаја у минути у смеру
казаљке на сату. Касније је брзина измењена на 540.[9]
Фирма Cockshutt Farm Equipment Ltd из Онтарија (Канада) 1945. године почиње да производи
трактор „Cockshutt Model 30“ који има прикључно вратило чија ротација је независна од
кретања трактора, што је велика предност при обављању стационарних операција. На
данашњим моделима контрола прикључног вратила обавља се помоћу прекидача, што
повећава безбедност возача.[10]
Спајање прикључног оруђа са трактором у три тачке уместо у две, основу савременог
безбедног хидрауличног подизача оруђа, изумео је Британац Хари Фергусон (Harry Ferguson)
1928. и применио на свом моделу Црни трактор (Black Tractor) 1933. године. Тиме је усмерио
развој оруђа од вучених ка ношеним. Прототип подизача имао је две тачке споја горе а једну
доле, да би сам Фергусон дошао до закључка да га траба обрнути тако да две тачке буду
доле.[11]
резервоар за уље,
пумпа за уље,
дистрибутер уља,
хидраулични цилиндар са клипом и
механизам за преношење команди.
Уласком уља у цилиндар клип се помера напред чиме се постиже подизање оруђа, док се
спуштање оруђа обезбеђује утицајем сопствене масе, када дистрибутер омогући враћање
уља назад у резервоар. Тада је спуштено оруђе слободно, па се то назива још и пливајући
положај.
Точкови могу бити исте величине, или су задњи већи. Трактори са задњим погонским
точковима (4х2 или 2WD) обично имају предње мање точкове, док код трактора са 4 погонска
точка (4х4 или 4WD) постоје два типа. Са мањим предњим точковима (када они служе за
управљање) и са точковима истих димензија (управљање зглобном везом). Због потребе
подешавања размака точкова према ширини леје или растојањима редова, постоје различити
системи везивања точкова:
вибрациони плуг,
уређај за сетву,
култиватор са опругама,
ротациона ситнилица,
уређај за прскање,
растурач ђубрива,
уређај за одувавање честица земље са стабала,
уређај за пресађивање,
уређај за загртање садница земљом између редова,
уређај за вађење садница,
„Танго“ култиватор за обраду између садница у реду,
култиватор за окопавање сабијеног земљишта иза трага точкова,
звездасте мотичице за загртање и плевљење,
ротирајуће четке за уништавање корова око саднице...[14][1]
Трактори носачи оруђа[уреди | уреди извор]
Трактори носачи оруђа користе се као основно погонско, вучно и транспортно возило у
расаднику. У односу на пољопривредни трактор главна предност им је велики дневни учинак и
мања маса, па не сабијају земљиште.
Носач оруђа фирме "Rath" (Аустрија), који се производи са одређеним бројем додатних
уређаја и чини систем који обавља све радне операције, има следеће техничке
карактеристике: