10.

Branko Miljković

''Uzalud je budim'' i ''Vatra i ništa''

Miljković je za sobom ostavio tri zbirke pesama: ''Uzalud je budim'' (1957), ''Poreklo
nade'' (1960), ''Vatra i ništa'' (1960) i zbirku ''Smrtću protiv smrti'' (1959) koju je objavio
zajedno sa pesnikom Branimirom Šćepanovićem. Pored poezije Miljković je pisao eseje,
članke i kritike. Prevodio je Malarme, Verlena, Valerija, Pasternaka, Bloka i Samena.
Uz Ivana V. Lalića i Borisava Radovića, Miljković je naš najznačajniji neosimbolista.
Krajnje uopšteno poetika neosimbolizma bi se mogla odrediti kao spoj modernog pesničkog
senzibiliteta i klasične pesničke forme. Zato Miljković obnavlja najsavršeniju pesničku formu
– sonet i neke od svojih najboljih pesama piše u vezanom stihu. Ovaj pomalo neočekivan i
neobičan spoj modernog i tradicionalnog prepoznajemo u većini Miljkovićevih pesama. Tako
pesma ''Uzalud je budim '' opeva omiljeni romantičarski motiv mrtve drage ali u slobodnom
stihu sa krajnje zatamnjenim značenjem. Pesma ''Ariljski anđeo''svojim naslovom asocira na
našu srednjovekovnu kulturu i tradiciju, ispevana je u formi poeme ali opet u slobodnim
stihom, hermetična i neodgonetljiva. Na ovaj način Miljković je u svojoj poeziji objedinio
Valerijev zahtev da se poeziji neophodne ''obaveze'' da bi sputale preterano ''rasipanje misli''
sa Malarmeovom tvrdnjom da je pravoj poeziji neophodna ''čestica nerazumljivosti''.
Nerazumljivost je fenomen koji je okupirao Miljkovićevu paznju kako u esejima tako i u
poeziji. Naime, Miljković smatra da nerazumljivost u poeziji ima svoje korene i razloge i da
za nejasno uvek postoji jedan ključ, jedna precizna i jasna odgonetka. Tako se nerazumljivost
pojavljuje kao opšte mesto Miljkovićeve poezije, kao svesna namera.
Druga ključna odrednica Miljkovićeve poetike jeste dematerijalizacija, odnosno težnja
da se prevaziđe očigledno.U ovom stavu prepoznajemo element simbolističke poetike koja se
udaljava od izvanjezičke stvarnosti.
Dematerijalizacija uslovljava i specifičan odnos prema jeziku. Miljković je smatrao da
muzikom i harmonijom moramo ''uspavati'' semantičku stranu jezika. Kao avangardni pesnici
pre njega i Miljković potiskuje značenje reči u drugi plan, ističući njeno zvučanje, mogućnost
reči da sugeriše.
Zato u Miljkovićevoj poeziji uočavamo povećanu tropičnost izraza. Moderni pesnici
se ne služe rečima već tropima, a Miljković posebno metaforom kao sigurnim načinom da
izbegne mimetičnost. U pesmi ''Kritika metafore'' opisaće metaforu kao spoj dve reči, dodir.
Kada on bude ostvaren reči nestaju u nepoznatom značenju. Pesma se i piše zato da reči ne bi
morale da se kažu.
Naši posleratni pesnici često su nazivani i ''unucima nadrealista''. Uticaj nadrealizma
prepoznajemo u Miljkovićevom povremenom rasejanom pisanju po diktatu podsvesti,
međutim, to nikada neće biti nadrealistički eksperiment radi eksperimenta.
Jedna od opštih odlika naše moderne, posleratne poezije jeste prodor vanpesničkih
iskaza koji su, do tada, bili strani poeziji. Tako u poeziji Ivana V. Lalića najčešće srećemo
pominjanje kamere, projektora, čak i kino- operatera, Radović unosi arhaične izraze koji
asociraju na realistički prozni izraz kao lap ili lazina ali se čini da je ovaj poetski postupak
kod Miljkovića najradikalnije primenjen. Miljković potpuno zanemaruje razliku koja postoji
između poetskog i teorijskog izraza. Zato u njegovim pesmama često srećemo aforistički

1
intoniran izraz, kao u pesmi ''Balada'', ''Samo nitkovi znaju šta je poezija'', za kojim odmah
potom sledi slikovno–pesnička ili, u ovom slučaju, mitsko–pesnička slika–pominje se
''kradljivac vatre'' i tako jasno asocira na Prometeja i onaj koji je vezan za jarbol, odnosno,
Odisej. Spojem nespojivog, diskurzivnog i poetskog, Miljković razbija jedinstvo lirske
strukture i stvara poeziju koja za predmet ima samu sebe. Zato on kaže da njegova poezija
nije mišljenje misli ili opevanje misli, njegova poezija misli samu sebe. Tako možemo
govoriti o inverziji poetike i poezije kod Branka Miljkovića.
Godine 1955. u avangardnom časopisu ''Delo'' pojavio se ciklus pesama Branka
Miljkovića pod nazivom ''Uzalud je budim''. Dve godine kasnije, 1957, u izdanju ''Mladog
pokolenja'' pojaviće se Miljkovićeva prva zbirka pesama, ''Uzalud je budim''.
Zbirka je podeljena na 5 ciklusa : 1. Za one koje volimo, 2. Sedam mrtvih pesnika, 3.
Noć s one strane meseca, 4. Tragični soneti i 5. Četiri pesme o snu.
Tema smrti vlada Miljkovićevom poezijom u celini. Za Miljkovića ''zemlja se okreće
oko svoje smrti '' a ne, kako je to Frojd verovao, oko Erosa ili oko volje za moći, kako je
mislio Niče. U Miljkovićevoj poeziji smrt nije data kao personofikovana slika, ona je
sugerisana kao prostor koji ničim ne podseća na sebe. U zbirci ''Uzalud je budim'' Miljković
još uvek ne prvazilazi subjektivni tragizam koji će biti zamenjen hladnom i objektivnom
lirikom u zbirci ''Vatra i ništa''. Zato će Miljković u ''Triptihonu za Euridiku''( Noć s one
strane meseca ) reći ''smrt svoju u glavi nosim''.
Tema smrt, kao opšte mesto Miljkovićeve poezije, biće varirana na različite načine,
zato je neophodno uočiti specifičnost Miljkovićevog odnosa prema ženi i ljubavi. Neki od
proučavalaca Miljkovićeve poezije, kao Dragan M. Jeremić, verovali su da kod Miljkovića
nema ljubavne poezije, da on ne poznaje ''večito žensko''. Ovu tezu Miljković nije nastojao da
opovrgne tvrdeći da na ''gozbama uma'' nema mesta čulnosti i da su poljubci ''bale ljubavi,
blaženstva niska''. Međutim, sasvim je jasno da je ona koju lirski subjekat ''uzalud budi'' (Za
one koju volimo) mrtva draga. On je budi imenujući sve životne razloge za to: zbog sunca i
neba, zbog dalekih stvari i ljudi, zbog sebe ali poziv ostaje neuslišen. Veoma je
karakteristično što Miljković svoju dragu vidi najpre kao ženu sa rukama deteta a potom i kao
dete zaspalo. Očigledno je na ovaj način sugerisao odsustvo čulnosti i erotskog. Njegova
ljubav je čista i neporočna. Iako zauvek nestala, njegovoj ljubavi preti voda. On strahuje od
vode koja ''preti a ne kaže ništa''. Ovakav opis asocira na mitsku reku podzemnog sveta, Letu,
vodu zaborava. Dakle, njegovoj ljubavi preti nešto gore od smrti a to je zaborav i praznina. Za
njegovom dragom ostalo je ''lice na pesku'', krhka tvorevina koju, kada voda opere, neće ostati
ništa.
U pesmi ''Usnih je od kamena'' (Noć s one strane meseca) motiv mrtve drage i dalje je
prisutan. Draga je u neispitanim predelima sna i snoviđenja. Ona je ''okrenuta zaboravljenim
danima u tami'', a on je opominje da se čuva mora koje vreba i mami. Ovde bi more, nemirno
i nepredvidljivo, moglo biti simbol svega nagonskog i čulnog, a čini se da Miljković svoju
dragu ne doživljava kao telesno već eterično biće.
Da je tako potvrđuje i pesma ''Sonet o neporočnoj ljubavi''. Lirski subjekat traži snagu
da neporočno ljubi, netelesna ljubav je neophodna da bi se sačuvala iskonska čistota.
Ovakav stav prema ljubavi dobija svoje razređenje onog trenutka kada mesto žene u
Miljkovićevoj poeziji zauvek zauzme poezija. Žena se više neće pojaviti u njegovim pesmama
ni kao povod ni kao dekor.
U ciklusu ''Sedam mrtvih pesnika'' Miljković se okreće svojim duhovnim
precima:Radičeviću, Kostiću, Njegošu, Ujeviću, Kovačiću, Disu i Nastasijeviću. Njega ne
zanima šta im je poezija dala za života već kako ih je pripremila za smrt. On ne pita Branka za

2
đačka ludovanja već samo vidi večitu agoniju žutog lišća ''list po list umire šuma''. Za njega je
Njegoš samotnik po divljim crnogorskim nebom, a Kostić koji je verovao da su svi mrtvi
zajedno izigran je. Sada je u pustinji prazne svetlosti neutazene želje za voljenom ženom.
Nastasijevića Miljković vidi kao zatočnika odbegle tajne i svoje krvi čime aludira na
Nastasijevićevu večnu potragu za maternjom melodijom.
Život je za Miljkovića očigledno večno, kontinuirano umiranje. Smrt je naša jedina
realnost. Postoji li način da se čovek izbori sa tako sumornom vizijom života? Možda odgovor
leži u pesmi ''Sunce'' (Četiri pesme o snu). Miljković ovde nudi dva moguća rešenja beznađa
njegovog poetskog viđenja života i sveta. Jedno je idealno, poezija je uteha, ona je trajanje
koje se ruga pretnji ''crnog i otrovnog nekog soka''. Drugo je filozofsko, ničeovsko: ''Neki će
svemir ponovo da nas stvori '', vera u večiti povraćaj stvari.

Vatra i ništa

Godine 1960. u izdanju Likos, Zagreb i Prosveta, Beograd pojaviće se druga

Miljkovićeva zbirka pesama, ''Vatra i ništa''. Iste godine Miljković će postati najmlađi laureat
Oktobarske nagrade za književnost.
Kao i zbirka ''Uzalud je budim'' i ova zbirka je podeljena na cikluse :
1.Svest o pesmi, 2. Ariljski anđeo, 3. Utva zlatokrila, 4. Pohvale, 5.Patetika vatre i 6.
Lauda.
Zbirkom u celini, kako je to sugerisano u naslovu zbirke, dominira heraklitovski motiv
vatre. Kao student filozofije, Miljković je verovao da se filozofski sistemi mogu prepevati.
Očigledno je Heraklit bio Miljkovićev glavni oslonac u nadvladavanju subjektivnog tragizma
i postizanju nadlične, objektivne lirike. Heraklitova vatra je dominantna leksema – simbol
koja u Milljkovićevoj poeziji ima mogućnost multiplikacije. U svom osnovnom značenju
vatra je živi oganj, večiti proces nastajanja i nestajanja. Ali vatra može biti i simbol životne
mudrosti, kreativnog potencijala pesnika, simbol bića. U naslovu zbirke Miljković je kroz
oksimoronski spoj vatre i ništa sugerisao svoje viđenje sveta i poezije u njemu. Vatra je
simbol bića, nastajanja, egzistencije, a ništa je simbol ne – bića, puko ništa, neegzistencija.
Ova dva oprešna simbola, sile nastajanja i nestajanja se moraju približiti, a to približavanje je
moguće jedino u poetskom činu. Pesnički čin poništava apsurd oprečnosti između vatre i
ništavila i to pomoću simbola–posrednika: ptice (žar – ptice, feniksa, utve zlatokrile), kamena
(u kome misao traje), cveta (simbola čiste svesti), pepela (simbol žive vatre), sunca (najjačeg
oblika postojanja vatre).
I u ovoj zbirci kao neosimbolističkoj tvorevini prisutan je spoj tradicionalnog i
modernog. Moderno otkrivamo pre svega na planu stiha i hermetičnih značenja, a
tradicionalno otkrivamo već u naslovu pojedinih pesama koje aludiraju na epske figure
(Bolani Dojčin, Gojkovica ili Sluga Milutin)ili u pesmama koje aludiraju na neko narodno
verovanje (Tamni vilajet, Dodole, Raskovnik, Utva zlatokrila).
Pesma ''Tamni vilajet'' (Utva zlatokrila) samim naslovom intrigira. Upućuje nas na
narodnu priču u kojoj junaci idoše do na kraj sveta gde im se iz mraka obrati glas – ako uzmu
kajaće se, ako ne uzmu kajaće se. Ova priča ima dublje mitološke naslage, vraća nas do
Aleksandra Makedonskog i njegovog puta do kraja sveta i zemlje Inđije. Tamni vilajet je,
otuda, mesto nečistih sila, mesto gde je smrt. Miljković svoju opsesivnu temu smrti ovde crpi
iz folklornih i mitskih naslaga. On kaže nema ko da oprosti hrabrim i jakim koji siđoše u
tamni vilajet jer šta god da učiniše, zlo je, blato iz tog podzemlja slavno je sve više.

3
 U pesmi ''Raskovnik'' Miljković nas podseća na narodno verovanje o travi koja otvara
svaku bravu, ali kod njega raskovnik otvara samo jednu bravu, bravu na jeziku, on kaže:
''otvori put u reči''.
Za razumevanje pesme ''Frula'' može pomoći istoimena Nastasijevićeva pesma. Ona
stoji kao uvodna pesma u zbirku ''Sadam lirskih krugova'' i prikrivena je programska pesma.
Frula je medijum kroz koji se ostvaruje spoj jezika i muzike, ovde je ona metafora poezije
koju Miljković piše. Ovom pesmom Miljković nudi odgovore koje postavlja njegova poezija.
Pesma mora biti mutna i nejasna i on kaže: ''Nek bude sve manje vidljivog da ostvarim
uspomenu''. Pesma nas mora vratiti našoj tradiciji, Miljković pominje Smederevo i sokolare i
tako aludira na poslednje dane srpskog carstva, a pominjanjem utve zlatokrile vraća nas
našem folkloru. Poezija mora da uspostavi harmoniju, ona usamljenom pesniku vraća pticu.
Još jedan izraz autopoetičnosti pronalazimo u pesmi ''Svest o pesmi''. Pesma je plod
noći koji pesnik peva u zazidanosti lepše nego na slobodi. Pesma je želja pesnika da živi van
sebe.
Poezija Branka Miljkovića dala je autentičan pečat srpskom neosimbolizmu. U kom
pravcu bi Miljković dalje nastavio da se razvija ostaje zagonetka. Da li bi se Miljković, kao
Lalić, okrenuo Vizantiji i hrišćanskoj tradiciji ili bi poput Radovića napustio hermetičnost i
stvarao poeziju jasnih mada višeznačnih simbola,o staje tajna.