Већ протекле четири године се у Београду одржава Роси фест који је од самог почетка

окренут пре свега уметницима млађе генерације. Након регуларног фестивала, ове године
су организатори осмислили и летњу оперску академију, у циљу давања простора
неафирмисаним вокалним солистима да направе значајније сценске кораке на путу
грађења каријере. Академија се одвија у два колосека-један је везан за такмичење, које је
прошле недеље завршено, а други за постављање опере Кармен у режији Ане
Григоровић, на којој ће радити учесници програма.

Након конкурса који се одвијао он лајн, жири у саставу Олга Макарина, Анета Илић,
Катарина Јовановић, Србољуб Динић и Ади Бар, који је и дириговао у једном делу вечери,
изабрали су седморо вокалних солиста који су се представили на финалној вечери
такмичења. Репертоар је био посвећен аријама из Моцартових опера, док само
такмичење није било организовано по категоријама, већ смо у оквиру исте вечери могли
да чујемо различите гласовне регистре и фахове. Тако смо чули Тамару Митровић,
Милицу Дамњанац, Милутина Јоцића, Шаи Тари, Хелену Анат Сушу, Милоша Милојевића
и Оливеру Кривокућу.

Тамара Митровић се представила двема арија из Чаробне фруле и опере Кози фан туте.
На моменте несигурна, али махом чистог вокала, она је солидно представила две улоге.
Иако је недостајала већа сугестивност, што се може рећи за готово све учеснике
такмичења, могли смо да чујемо извесне нијансе у третману деонице, посебно у арији Ин
уомини, ин солдати. Повремени проблеми са адекватним дисањем и грађењем фраза су
брзо били превазилажени, иако свакако постоји још простора за интерпретативно
напредовање. Иначе, Стефан Зекић, уметнички директор и главни диригент фестивала је
водио камерни оркестар, углавном остајући у веома сведеним динамичким оквирима,
без пренаглашеног израза, попут једноставне пратње, доследно подржаваjући солисте.

Милица Дамњанац се представила аријама Краљице ноћи и Нон пиу андраи из Фигарове
женидбе, при чему је прва арија била свакако упечатљивија. Оно што је недостајало јесте
боља контрола дисања и веће уживљавање у сам лик, иако треба рећи да ова солисткиња
поседује потенцијал кретања у највишим регистрима, те да је очигледно реч о
перспективном колоратурном сопрану. Тај пренаглашени изостанак драмског елемента,
присутан је био и у тумачењу Шаи Тери и Хелена Анат Суше, који су извеле арије Нон со
пиу из Фигарове женидбе и Смание имплакабили из Кози фан туте тј. Де виени, нон
тардар из Фигарове женидбе и Патре, ђермани, адио из Идомeнеа.

Шаи Тери-израелски мецо сопран, показала је веома добру технику и продорност, иако
није била конзистентна у погледу тонске сигурности. То се исто може рећи за Хелену Анат
Суше чији је наступ садржао тонске непрецизности. Њена гестикулација, често није
пратила драматику израза, мада је спајање музике и драме било успешније при извођењу
арије из опере Идоменео. Ипак, Оливера Кривокућа, која се такође определила за
тумачење исте арије, успела је убедљивије и сигурније да је изнесе. Она је заправо
изабрала програм који одговара њеним капацитетима, и у тим, умереним оквирима, је
показала сав свој таленат. Арија из Луција Силе је такође веома добро звучала, уз
продоран, снажан вокал и промишљеније глумачке елементе, које је имплементирала у
свој наступ. У том смислу, њена победа на овом такмичењу није била изненађујућа и
заправо је била очекивана.

Другу награду на овом такмичењу добила је Шаи Тери, док су трећу поделиле Тамара
Митровић и Милица Дамњанац. Без награда су, поред македонске солисткиње, остали и
Милутин Јоцић, који је пружио блед, недовољно драмски проживљен наступ, без снаге и
вокалне енергије, остајући често затомљен у маси оркестарског звука, мада тонски
прецизан, као и свакако бољи Милош Милојевић. Он је извео арију Мадамина, ил
каталого е куесто из Дон Ђованија и Диги, даги, шури, мури из Бастијена и Бастијене.
Дакле, определио се за буфо драмски садржај, који му очигледно одговара по
сензибилитету, те се може рећи да је његово извођење било најдинамичније и
изнијансираније у динамичком, изражајном и драматском смислу. Он је заиста
комуницирао са публиком, преносећи врцави садржај текста, чиме се издвојио у односу
на своје колеге, мада је у његовом тумачењу недостајала техничка бравурозност и
атрактивност.
Укупно узевши, на такмичењу смо могли да чујемо неједнак квалитет извођења, иако је
свкако похвално настојање организатора да омогући младим уметницима искуство
наступа на великој сцени театра, уз подршку оркестра, а што је несумњиво ретка прилика
која им се пружа на сличним домаћим такмичењима.