Увод

Динамизам фактора окружења условљава перманентно релативизирање постојеће

позиције предузећа, услед чега је оно приморано да стално усклађује своју величину и
унутрашњу конфигурацију са захтевима које намеће развој друштвених, техничко-
технолошких и тржишних фактора. На тај начин предузеће испуњава друштвену
оправданост свога постојања и функационисања. Тежњу ка побољшавању своје позиције
предузеће може да реализује било активним утицајем на факторе окружења биио
адекватним реаговањем на изазове и шансе из окружења Као последица оваквог
понашања предузећа долази до процеса његовог раста и развоја.

Раст предузећа представља процес повећавања величине предузећа и може се

манифестовати као повећавање: броја запослених, снаге и инсталисаних капацитета,
укупног прихода, учешћа на тржишту, профита и слично. Процес раста предузећа, као
неминовна последица његове тежње да побољшава своју позицију, доводи нужно до
разгранавања активности предузећа, промена у његовој организационој структури, као и
до других адаптивних промена. Свеукупност датих промена које предузеће доживљава
током века свога постојања представља развој предузећа.

Технологијом као најбитнијим развојним фактором предузеће може управљати и

трансформисати га из опасности у своју шансу за успех. Зато решавање проблема
технолошког развоја захтева за стратегијски приступ. Глобално гледано, технолошка
стратегија предузећа може се дефинисати као дугорочно опредељење предузећа према
месту и улози технологије у његовом пословању.

2
 1. Глобални развој предузећа у функцији технолошког
развоја, улога и задаци менаџмента
Будући да је на данашњем нивоу развијености технолошка развијеност услов и
показатељ нивоа развоја предузећа као економског субјекта, то је технолошки развој
један од битних развојних циљева предузећа. Место технолошког развоја у структури
развојних циљева предузећа одређено је, пре свега, врстом делатности којом се
предузеће бави, односно природом индустријске гране у којој послује. Предузећа која
послују у индустријским гранама које карактерише интензиван техничко-технолошки
прогрес, структури својих развојних циљева технолошком развоју морају дати примарно
место. Наиме, за ову групу предузећа технолошки развој представља не само услов
њиховог укупног развоја и просперитета, већ и услов њиховог опстанка на тржишту.

Предузећа која послују у гранама у којима је техничко-технолошки прогрес спор, у

технолошки развој не морају улагати у мери у којој улажу предузећа из грана високе
технологије. Ова група предузећа за побољшање своје конкурентске позиције користи
друге методе, као што су:

 побољшање дизајна постојећих производа,

 проширење области примене производа,
 снижавање продајне цене производа услед снижавања трошкова по
јединици и слично.

Међутим, техничко-технолошки прогрес одвија се и у овим гранама, само што је

брзина његовог одвијања мања. Услед тога ова предузећа нису приморана да брзо реагују
и улажу велика средства у истраживачко-развојне пројекте. То им омогућава одређену
лежерност у њиховом понашању која често доводи до спорог и неадекватног реаговања
на импулсе из окружења. То најчешће резултира у неостваривању могуће добити или у
погоршању тржишне позиције.

Позиција технолошког развоја у сету развојних циљева предузећа такође зависи и од

капацитета предузећа за остваривање технолошког развоја. Предузећа која располажу
адекватним материјалним, финансијским и кадровским ресурсима технолошком развоју
дају приоритетно место у структури својих развојних циљева. Разлог за ово лежи у
чињеници да ниво технолошке развијености предузећа у значајној мери детерминише
његову конкурентску позицију на тржишту па, самим тим, и економску успешност
његовог пословања. На тај начин остваривање циљева технолошког развоја представља
услов и основу остваривања дугорочних развојних циљева предузећа.

3
 Остваривање технолошког развоја као развојног циља умногоме је одређено и
захтевима окружења у којем предузеће послује. Утицаји окружења различите су природе
и тичу се правних, политичких, еколошких, економских, социјалних и других захтева које
предузеће мора да задовољи у свом пословању да би испунило друштвену оправданост
свог функционисања. При томе посебно је значајан утицај тржишта као фактора без чије
верификације учињени напори предузећа (и у сфери технолошког развоја) немају
никаквог смисла.

Будући да технолошки развој заузима веома значајно, а често и најзначајније, место

у структури развојних циљева предузећа од велике је важности да предузеће обезбеди
усаглашеност циљева технолошког развоја са другим развојним циљевима предузећа.
Дата усаглашеност требало би да омогући да остваривање циљева технолошког развоја
буде у функцији остваривања укупних развојних циљева предузећа.

Гобално гледано, основни циљ раста и развоја предузећа јесте побољшање његове
економске и укупне друштвене позиције. Дати циљ може се постићи применом
различитих метода, од којих су најчешће:

 увођење нових технолошких решења;

 модификација производног програма;
 повећање степена коришћења капацитета;
 побољшање организације пословања, и сл.

Стратегијски циљеви предузећа могу се дефинисати и кроз:

 постизање ефикасности у текућим операцијама;

 профитабилност капиталне запослености;
 управљање ризиком: оптимизирање ризика повраћаја уложених средстава;
 иновирање, учење, адаптирање: развијање адекватних ресурса и структуре
да би предузеће дугорочно остало конкурентно.

Које ће се мере и методе и у ком обиму користити зависиће од пословне односно

развојне стратегије предузећа.

У условима турбулентног окружења положај економског субјекта стално се

релативизира тако да је он приморан да се стално оспособљава да ефикасно остварује
раније постављене циљеве и да, у складу са променама услова, поставља нове.
Ефикасност привредног субјекта мери се управо степеном остварења тих постављених
циљева.

4
 Управљање истраживањем и развојем подразумева управљање свим пословима и
задацима једног предузећа који чине истраживачко-развојну функцију. Истраживачко-
развојна функција обухвата све истраживачко-развојне послове којима се обезбеђује
ефикасно пословање и развој целокупног предузећа, и којима предузеће прати тековине
и резултате научно-технолошког прогреса чијом применом настоји да себи обезбеди
стално повећање продуктивности рада и профита, а на тај начин и ефикасније
функционисање и развој у целини.

Истраживачко-развојна функција у предузећу обухвата следеће групе послова и

задатака:

 Предвиђање, планирање и реализацију развоја предузећа,

 Истраживање, развој и увођење производа и производних програма,
 Истраживање и развој технике,
 Истраживање и развој технологије,
 Истраживање и развој организације,
 Истраживање и развој кадрова.

Истраживање и развој производа и производних програма обухвата две основне

области:

 Истраживање и развој програма – обухвата побољшање постојећих програма

и развој и увођење нових програма,
 Истраживање и развој производа – обухавта побољшање и иновирање
постојећих производа и истраживање, развој и увођење нових производа.

Основна улога истраживачко-развојне јединице је да стално ради на истраживању,

планирању и реализацији целокупног развоја предузећа, да обавља све појединачне
послове којима се остварује развој. Значи, улога јој је да непрекидно планира,
програмира, припрема, реализује и контролише појединачне истраживачко-развојне
задатке, те да обједињује и усклађује развој предузећа у целини.

2. Глобални развој предузећа и технолшки развој као

фактор стратешке конкурентности

Конкурентска предност у суштини представља начин на који компанија жели да се

надмеће на одабраном тржишту производа како би остварила неке своје посебно
дефинисане циљеве. Промењена логика светског тржишта условила је да се најважнији

5
извори конкурентске предности (чак и на нивоу једне земље) морају активно и
перманентно тражити и користити за разлику од "играња на карту" ниских трошкова на
основу јефтине радне снаге или сировина. Стварање конкурентских предности је посебно
битно на нивоу предузећа мада су активности потребне за њихово стварање и одржавање
у међународним условима веома интензивне и комплексне. Ово је посебно изражено у
појединим гранама које су се увелико глобализовале или су на путу глобализације. Стога
су стратешки оквири конкурентске предности изузетно значајни како за ефективно тако и
ефикасно односно рентабилно пословање. У пракси предузећа постоје и други или
заобилазни начини постизања рентабилности као што је тражење државне заштите
(случај Југославије), остваривање профита и добити на тржишту кроз недовољна улагања
(ресурсни или тренутни монополски положај) или генерално избегавање глобалних
индустријских грана (случај најмање развијених земаља) али то су решења која ће имати
велику цену када дође време. На светском тржишту се под конкурентском предношћу
подразумева релативно већа моћ односно снага једне компаније или једног производа у
односу на друге.

Предузеће данас има могућност да своје укључивање у светску конкуренцију у

стратешком смислу постави у две алтернативне варијанте: стратегију усмерену на
конкретне дестинације (потрошаче или потрошачке сегменте на националној основи) и
глобалну стратегију (усмерену на производ на глобално сегментираним тржиштима). У
првом случају реч је о фокусирању на посебне сегменте тржишта или земље где се уз
одговарајући напор може остварити сопствена тржишна ниша покривањем локалних
различитости које се могу јавити у било којој земљи. У оваквом приступу опасност лежи у
чињеници да фирме које се определе за овај стратешки оквир морају рачунати на
излагање ризику од конкурената који своју предност граде на основама глобалне
стратегије. Конкурентска предност путем глобалне стратегије подразумевала би
концентрисање укупних активности на један тржисни сегмент и његово опслуживање на
тој основи уз снажно координирану и интегрално дефинисану понуду. Такав конкурент не
мора да буде велика фирма него може бити и мања међународно оријентисана фирма
која има овакав глобални приступ.

Савремени услови привређивања одликују се великом променљивошћу и

неизвесношћу. У складу с тим, глобална стратегија предузећа, па и стратегија технолошког
развоја као њен интегрални део, мора се стално прилагођавати тим променама. Уствари,
континуелно праћење и анализа текућих технолошких промена јесте предуслов
стварања одговарајуће основе за доношење стратегијских одлука. Реалност дате базе
утолико је значајнија уколико се има у виду да одлуке данас донете имају последице тек
у будућности.

6
 Према томе, одлуке се не смеју доносити ретроактивно већ проактивно, што значи
да морају антиципирати услове у којима ће се испољити њихови ефекти.

Променљиви услови привређивања такође захтевају да доношењу стратегијских

одлука мора претходити детаљна анализа прошлог пословања, оцена, садашњег стања и
прогноза будућих кретања у домаћем и међународном окружењу. Применом
формулисања своје технолошке стратегије, предузећа мора успоставити равнотежу
између својих могућности и захтева окружења. Јер, једна иста промена у окружењу може
бити у принципу повољна за пословање предузећа али само ако предузеће на адекватан
начин реагује на њу. Међутим, дату повољност предузећа може поништити својим
погрешним акцијама и промену из шансе претворити у претњу свом пословању.

3. Место технолошког развоја у моделу ланца вредности

Најупотребљиванија аналитичка метода тржишног позиционирања фирме је ланац
вредности. Ланац вредности истиче посебне активности у пословању и где се
компететивне стратегије на најбољи начин могу представити и где се може рећи да
технолохија има вредност од стратегијске важности. Модел ланца вредности
идентификује специфичне, критичне вредности где фирма може најефикасније користити
технологије да би побољшала своју позицију на тржишту. Овај модел приказује фирму као
ланац активности које утичу на додатну вредност производа и услуга које фирма пружа.
Ове активности могу бити дефинисане као примарне или секундарне активности.

Примарне активности си најдиректније повезане са производњом и дистрибуцијом

добара и услуга и активностима које утичу на крерање додатне вредности за потрошача.
Примарне активности укључују улазну логистику, опреације, излазну логистику, продају и
маркетинг, и услуге. Улазна логистика је примање и складиштење материјала за
производњу или даљу дистрибуцију. Операција представља трансформацију улазних
материјала у финални производ. Излазна логистика укључује складиштење и
дистрибуцију финалних производа. Продаја и маркетинг подразумевају промовисање и
продају производа. Услужне активности подразумевају одржавање и поправку средстава.

Активности подршке (секундарне активности) чине примарне активности

изводљивим и могућим и одржавају их, а то су инфраструктура фирме (администрација и
менаџмент), људски ресурси (регрутовање, увођење у посао и усавршавање кадрова),
технологија (побољшање производа и производног процеса) и улазни ресурси (куповина,
набавка ресурса).

7
 Фирме имају компаративне предности када обезбеђују више вредности својим
купцима или када пружају исту вредност по нижој цени. Технологије у предузећу, а
посебно информациони систем могу имати стратешки значај ако омогућавају фирми да
своје производе и услуге продаје по нижој цени или да по истој цени постиже бољи
квалитет и већу вредност потрошачима. Од саме организације фирме зависи које ће то
активности пружити највећи допринос у побољшању квалитета производа или у
смањивању цене коштања.

4. Утицај технолошког развоја на глобални развој

предузећа
Како је технолошки развој интегрални део укупног развоја предузећа, технологија је
један од најбитнијих фактора тог развоја што се одражава у следећем:

 ниво технолошке развијености има есенцијални значај за предузећа укључујући ту

и оне технологије које су у прошлости имале мали утицај,
 ниво технолошке развијености јесте кључни фактор у окружењу предузећа,
 технологија јесте примарни ресурс конкурентске предности предузећа,
 стратегијски утицај технологије може да буде такав да промени структуру тржишта
и индустрије, о чему треба да води рачуна топ менаџмент предузећа,
 висока технологија захтева и виши ниво инвестирања у развој производа и процес
производње него што је то био случај у прошлости,
 технолошки развој тиче се свих делова пословања, захтевајући виши степен
усаглашености функционалне интеграције,
 висока технологија захтева одговарајући ниво културе, примерени менаџерски
стил и нову организациону структуру. Све ово мора д а буде различито у односу на зрели
бизнис, тако да одређени технолошки развој подразумева и одговарајући развој
менаџмента.

Из свега реченог, произлази да одлуке у вези са технологијом и технолошким

развојем, услед последица и дугорочности њиховог деловања имају стратегијски
карактер. Самим тим, формирање стратегије технолошког р а з в о ј а јесте веома сложен
процес, са далекосежним последицама на целокупно будуће пословање предузећа.

Приликом формирања своје стратегије технолошког развоја, једно од основних

питања на које предузећа треба да одговори, и од чијег одговора треба прође у датом
процесу, јесте који су главни циљеви развоја предузећа.

8
 5. Глобални развој предузећа и нови модели организације
Поред традиционалних организационих структура као што су функционалне и
дивизионе, организација предузећа у будућности развија и нове, савремене
организационе моделе. Разлика између класичне и савремене организације предузећа
види се само у томе да ли је тежиште у организацији на:

 централизацији или децентрализацији;

 дубљој или плићој подели рада;
 уском или широком распону контроле;
 крутој или флексибилној структури;
 статичној или иновативној организацији;
 бирократским или органским структурама;
 ауторитету појединца или тимском раду;
 неуважавању или уважавању људи у организацији;
 управљању људима насупрот управљању стварима и процесима;
 непостојању или постојању корпоративне културе;
 спремности или неспремности за спровођење организационих промена;
 функционалној или федералној децентрализацији предузећа итд.

На то питање није могуће једноставно одговорити, јер се одговори разликују, не

само од једне до друге земље, већ и од једног до другог предузећа у истој земљи.
Савремени организациони модели усмјеравају предузећа у правцу децентрализоване,
флексибилне и иновативне организације која треба да се базира на аутономним
организационим јединицама (SBU - Strategic Business Unity) и профитним центрима,
тимском раду и управљању људи у организацији. Организације будућности треба да имају
развијену корпоративну културу и да буду спремне за спровођење организационих
промена. Организација се на тај начин од вертикалне претвара у хоризонталну, која ће
бити доминантан облик организације.

У основи свих савремених облика организације је информациона технологија која уз

помоћ телекомуникација олакшава умрежавање организација. Организације се
оријентишу на свој суштински (core) програм, а све остало путем екстернализације
активности (outsourcing) набављају од других чланова мреже. Идеја outsourcinga јесте да
сваки члан мреже производи оно у чему је бољи од конкуренције, тј. других чланова
мреже. Нови трендови у обликовању организације подразумевају стварање Т-облика
организације, мрежне или виртуалне организације, тимске, процесне, изврнуте,
модуларне или бескрајно ниске организације.

9
 6. Циљеви развоја
Глобално гледано, основни циљ раста и развоја предузећа јесте побољшање
његове економске и укупне друштвене позиције. Дати циљ може се постићи применом
различитих метода, од којих су најчешће:

 увођење нових технолошких решења;

 модификација производног програма;
 повећање степена коришћења капацитета;
 побољшање организације пословања, и сл.

Стратегијски циљеви предузећа могу се дефинисати и кроз:

 постизање ефикасности у текућим операцијама;

 профитабилност капиталне запослености;
 управљање ризиком: оптимизирање ризика повраћаја уложених средстава;
 иновирање, учење, адаптирање: развијање адекватних ресурса и структуре
да би предузеће дугорочно остало конкурентно.

Које ће се мере и методе и у ком обиму користити зависиће од пословне односно

развојне стратегије предузећа.

У условима турбулентног окружења положај економског субјекта стално се

релативизира тако да је он приморан да се стално оспособљава да ефикасно остварује
раније постављене циљеве и да, у складу са променама услова, поставља нове.
Ефикасност привредног субјекта мери се управо степеном остварења тих постављених
циљева.

Закључак

10
 Остваривање технолошког развоја као развојног циља умногоме је одређено и
захтевима окружења у којем предузеће послује. Утицаји окружења различите су природе
и тичу се правних, политичких, еколошких, економских, социјалних и других захтева које
предузеће мора да задовољи у свом пословању да би испунило друштвену оправданост
свог функционисања. При томе посебно је значајан утицај тржишта као фактора без чије
верификације учињени напори предузећа (и у сфери технолошког развоја) немају
никаквог смисла.

Будући да технолошки развој заузима веома значајно, а често и најзначајније, место

у структури развојних циљева предузећа од велике је важности да предузеће обезбеди
усаглашеност циљева технолошког развоја са другим развојним циљевима предузећа.
Дата усаглашеност требало би да омогући да остваривање циљева технолошког развоја
буде у функцији остваривања укупних развојних циљева предузећа.

Позиција технолошког развоја у сету развојних циљева предузећа такође зависи и од

капацитета предузећа за остваривање технолошког развоја. Предузећа која располажу
адекватним материјалним, финансијским и кадровским ресурсима технолошком развоју
дају приоритетно место у структури својих развојних циљева. Разлог за ово лежи у
чињеници да ниво технолошке развијености предузећа у значајној мери детерминише
његову конкурентску позицију на тржишту па, самим тим, и економску успешност
његовог пословања. На тај начин остваривање циљева технолошког развоја представља
услов и основу остваривања дугорочних развојних циљева предузећа.

Литература

11
 Стефановић Ж., Организација предузећа, Београд 2000.
 Бабић М., Ставрић Б., Бијелић Н., Организација предузећа, Београд
2003.
 Ћузовић С., Менаџмент иновација у трговини, Београд 2000.
 Радосављевић Ж., Теорија, пракса и вештина савременог
менаџмента, Београд 1998.
 Божидар С., Кокез Г., Милачић С., Митровић Љ., Менаџмент
пословних система

12