Роман о Александру

Ово је средњовековна прерада позноантичког Псеудо-Калистеновог

Животописа Александровог1.
Калистен из Олинта (360–328. пре Христа) био је млађи рођак Аристотелов,
који, као званични историчар, прати Александра у походу на Азију. У тим
извештајима, с почетка позитивним, почиње да критикује А. прихватање неких
азијских обичаја (нпр. проскинезу). Чак је и утамничен због планирања завере.
Роман о А. ипак је познија творевина – скуп легендарног материјала из
времена Птолемеја (305–30. пре Х). У садашњој форми потиче из 3. века после
Христа.
Постоје 4 грчке верзије: 2 прозне и две у стиховима. Латински превод је из
4. века, а постоје сиријска, јерменска и словенске верзије. У западној Европи бројне
су обраде од 11. века, а Александар се у тим делима појављује као савршен витез и
удварач.
У руској традицији позната је тзв. Хронографска Александрида. Њоме се
исцрпно бавио руски научник Василиј Михаилович Истрин (Александрида руских
хронографа, 1893). По њему, ова је верзија преведена у Русији, у 11. или 12. веку, а
убрзо уметнута у византијску хронику Јована Малале, која оригинално, у 8. глави,
садржи причу о Александру Македонском. Временом је Псеудокалистенова прича
у руским хронографима истиснула Малалину биографију АМ. Међутим, и ова
верзија Александриде од 15. века потпуно је потиснута, а примат и у Русији
преузима нама значајнији текст, словенска верзија у науци позната као Српска
Александрида.
Она се више-мање подудара са Псеудо-Калистеновом верзијом, али, с друге
стране, има такве додатке који је не само одвајају од других обрада, већ су
истовремено и места потпуне христијанизације.

1
АВ, македонски цар, рођен је 356, син Филипа и Олимпијаде, васпитач му је био Аристотел,
ступио на престо 336. Пошто је освојио Грчку, прешао је Хелеспонт, победио персијског цара
Дарија, заузео Тир, Сидон и Египат, где је основао Александрију. Прешавши Еуфрат и Тигар, однео
је коначну победу над Даријем 331, заузео Вавилон, продро до Индије и победио индијског вцара
Пора. Вративши се у Вавилон, умро је изненада од грознице у 33. години (323. пре Х).
 Руски назчник Алекандар Николајевич Веселовски у студији Из историје
романа и повести још 1886. установио је да је СА потекла од једне несачуване
редакције грчког оригинала. Пронашао је неколико сродних средњегрчких
текстова, али они су знатно сиромашнији у сваком погледу: структурно и по
изразу. Они журе да што пре наброје што више догађаја, дух дела није витешки
него народски, стил оскудан и упрошћен.
Сам почетак романа (тобожњи египатски владар Нехтенав, син бога Амона)
може навести на претпоставку да су локалне египатске легенде имале утицаја на
општи склоп и схватање ове Александриде. Могући закључак је да је извор СА
настао у раним хришћанским круговима у Египту.
Међутим, много су видљивије интервенције које сведоче о склоности писца
да лик античког освајача уподоби хришћанском моделу. На плану догађаја, у СА
измењена је чак и Александрова маршрута – прво иде у Јерусалим и Египат, па тек
онда у бој против Дарија. Ова измена условљена је хришћанским погледома на свет
СА. Оваквим изменама на општем плану одговарају и чести библијски цитати, као
и Александрове бројне изреке.
Ипак, већ код класичних писаца Александру се приписује низ мудрих
изрека, а онда оне улазе у зборнике изрека, омиљене у срв. Око његове личности
множе се филозофске мисли, питања и одговори, таквим га приказују и црквени
оци, па се представа о А. као мудром владару преноси даље у хришћанску
литературу, а све се више уплиће судбоносна нота о неизбежности страдања и
смрти, коју ни овај моћни владар није могао да избегне. Од Ал. лика испреда се
мит, појачан пророчанствима о њему код пророка Данила2 (има га и на ликовним
хришћанским представама).
Једна велика хришћанска тема у оквиру овог романа јесте Александрова
посета земљи блажених људи – он наилази на „нагомудре“, Ситове синове.3 Овде је

2
Данилове визије будућности – тумачење сна Навуходоносору о четири велика царства,
представљеним као статуе од различитих метала (четврто ће бити најстрашније од свих, јер ће сва
ранија царства сатрти и поломити (2,40), али ће то уједно бити раздељено царство, и јако и трошно.
У другом делу књиге царства перснификују 4 животиње (лав, медвед, леопард/рис и коза). Коза има
бројне рогове који су међусобно завађени. Симболички језик којим је представљена 4. животиња
јасно алудира на догађаје после Александрове смрти.
3
Пролог Држићеве комедије Дундо Мароје (Негромант говори о људима назбиљ и људима нахвао).
изнесено хришћанско схватање блажених, а не хеленско поимање Макаронских
острва.
Друга се односи на улогу коју у роману има пророк Јеремија. Он
Александра прати од почетка до краја, чак симболично обојица умиру у исто време
(он пророкује, даје јунаку упутства, и у сну и на јави, води га у рат).
Осим христијанизације Веселовски примећује и сентименталност, која је
при крају романа наглашенија. Међутим, у СА љубавна тематика није доминантна,
улога жена у роману је епизодна. Нема ни оне типично западњачке куртоазије.
Овде је јунак херој, освајач, племенит владар, нежан син и супруг, али је далеко од
куртоазног Александра француског романа. Иначе, СА обилује општим местима и
реториком. Овај текст је довршена, композиционо заокругљена целина, са
изванредним пропорцијама између појединих делова. Приповедање је сликовито,
широко, епско, мисли развијене, личности изграђене кроз видљив развој. радња је
мотивисана и драматична. Има много дијалога и монолога, украса, епитета,
понављања и неких израза који као да су преузети из усмене епике (пословични
изрази).
По свему судећи, грчки извор СА није израђен непосредно на грчко-
византијском тлу, у њему је морало бити доста романизама (имена често имају
латински облик на –уш: Селевкуш, Вријенијуш).
Драгољуб Павловић износи два различита става о времену и месту настанка
СА: да је преведена са средњегрчког текста између 14. и 15. века, или, новије
тумачење, да је превод са латинског у Далмацији сачињен глагољицом можда већ у
13. веку, а потом преписиван ћирилицом. У сваком случају, овај текст увелико је
познат почетком 14. века (Велбужд, 1330, Стефан Дечански). Најстарији препис из
друге половине 14. века, а веома бројни из 15. века и доцније.

Структура Романа о Александру

Издвојене су три велике целине: 1. од рођења до првих освајања; 2. лик

пророка Јеремије, поход на Египат, Вавилон, крај света; 3. битка са индијским
царем Пором, обилазак ада, предсмрни плач, завршни плачеви.
 Већ наслов сугерише жанровско колебање: повест, роман или житије
корисно за читање или слушање онима који се за војевање спремају.
Сам почетак врменски лоцира радњу, али са веома много анахронизама (ни
Тарквиније, ни Јуда, ни Јеремија 650–590). Јунак се означава као божји изабраник,
а инсистира се и на необичном пореклу (египатски врач Нехтенав). Необични
пророчки снови обележавају овај роман од самог почетка (снови Филипа
Македонског).
Низ занимљивости везан за образовање, надмашивање вршњака, али и јасно
издвајање владарских и витешких својстава будућег освајача (необичан коњ,
жестоко заступање мајчине части).
У СА још један анахронизам: помињање борбе са Куманима (13. век), а у
другим редакцијама ти народи именовани су као Метони или Скити.
Интензивна преписка са царем Даријем, симболични дарови које размењују,
доприносе оцртавању још једне важне карактеристике Александрове – мудрости.
Разноврсне чувене изреке (Волео бих се у Омировим списима назвати царев
коњушар, него у вашим цар целог света). Живо описане битке, ратна лукавства
приликом освајања Атине, непостојећи поход на запад, однос према непријатељу
(поклисари) представљају изразито витешки слој овог романа. Ту је негде и крај
прве целине.
Други део отвара сусрет са пророком Јеремијом, тобожњим владаром Јудеје,
у Јерусалиму, Александров сан и исповедање једног Бога у Соломоновом храму.
У походу на Египат доживљава испуњење пророштва да је стар отишао, а да
се млад враћа.
ВРАЋАЊЕ ВИТЕШКОМ. Важне поуке пословичног карактера: боље нам је
у боју умрети, него пред непријатељем бежати; паметном човеку лепша је поштена
смрт него сраман живот. Речите беседе војницима пред полазак на Вавилон,
изузетни описи војски, однос према мртвом непријатељу и издајницима.
Љубав према Роксанди.
Завршни део друге целине приповеда о чудесном походу на исток.
Фантастични предели и њихови становници (џиновски мрави, патуљци Питици,
џинови, псоглави, ракови, острво мудраца и макаронска острва, исполини – силени,
сатири, кентаури, крај света, сунчев град, једноноги људи са овчијим реповима,
тамни вилајет).
У трећем делу се заиста осећају извесни сентиментални тонови у писму
мајци, Аристотелу, Александар дирљиво и топло говори о сновима.
Мисли о пролазности земаљске славе изнесене у пећини у којој су сви
јелински богови, али и цар Дарије.
Пророк Јеремија му у сну предсказује смрт и говори о другом доласку
Христовом.
Сусрет са Аристотелом и опет низ мудрих изрека.
Предсмртни плач, завршни Роксандин плач.
Мешавина витешког и хришћанског (обраћање Олимпијади као Богородици,
двоструки однос према женама.