ЛИЧНОСТ

Дефиниција
Личност представља јединствену организацију психичких процеса и особина, која се
формира узајамним деловањем наслеђа и средине и одређује карактеристичан начин
понашања.
Основни циљ психологије личности је да открије делове личности, њихову динамичку
повезаност да би се предвидело нечије понашање.
Проблеми психологије личности
1. Структура личности
Структура личности или састав личности представља основне делове који чине
нечију личност. Структура личности се објашњава особинама и типовима личности.
Особина или црта личности је основни део личности који се дефинише као тенденција
или спремност особе да се понаша исто или на сличан начин у истим или сличним
ситуацијама.
Пример:
 Паметан, интелигентан човек ће у свакој ситуацији која тражи апстрактно
мишљење, увиђање битних односа, решити задатак или проблем.
 Племенита особа ће увек помоћи особи којој је помоћ потребна.
Типови личности представљају скуп или систем особина.
Пример:
 Морална, одговорна савесна особа, која се увек понаша у складу са својим
принципима је тип чврстог карактера.
 Особа која има осећање беспомоћности, кривице, ниже вредности, апатију,
меланхоличност је депресивни тип.
Синдромни тип су наглашене особине једног типа.
Пример
 Из депресивног типа, који има велики број особина, издвајају се наглашене:
туга, пасивност.
2. Динамика личности
Динамику личности чине основни покретачи активности. То је област мотивације.
Динамичке, покретачке снаге личности су: мотиви, потребе, намере, нагони, жеље,
тежње, интересовања, вредности, ставови, морална свест, али и знања, особине, навике,
емоције.
3. Развој личности
Развој личности се бави односом наслеђа и учења у настанку појединих особина или
облика понашања.
Пример:
 Основу за развој личности даје наслеђе. Да ли ће се развити зрела, нормална
особа или наркоман, преступник, одређују средински фактори и активност саме
особе.

Структура личности
Особине-црте личности
Најбољи, најтачнији начин описивања личности је помоћу особина личности.
Навођењем врсте и степена изражености особине и њене повезаности са другим
особама одређује се профил личности.
Пример
 Особа је паметна, вредна, има наглашену потребу за доминацијом, лидерством,
непоштовање других људи, недоследност...
 У психологији личности се особине представљају као димензије; континуум од
минимално, преко просечне до максимално изражене особине. Човек може да буде
недруштвен, просечно друштвен или изразито друштвен.
1. Темперамент (осетљивост особе)-особине које зависе од наслеђа, АНС и ЕС
Особине темперамента показују карктеристичан начин реаговања на дражи или
захтеве средине. Иако Олпорт мисли да је темперамент начин емоционалног реаговања
или „емоционална природа особе“, данас се под темпераментом подразумева цело-
купни начин реаговања особе: њена брзина, јачина, учесталост и трајање реакција.
Издвајају се начини реаговања:
1. Реактивност (брзина и јачина реакција)
2. Активитет (обим активности које особа има: спорт, глума, такмичења...)
3. Социјабилност (склоност ка друштвеним активностима и дружењу).
Најстарија и најприхваћенија подела темперамента је Хипократова (5. век п.н.е.), која
начин реаговања особе повезује са доминацијом течности која превладава у телу (данас
су то хормони). Подела темперамента се одређује на основу брзог/спорог и
јаког/слабог реаговања. Хипократ сматра да код сваког типа темперамента постоје
карактеристичне емоције које стварају фацијалну експресију, израз лица, на основу
којих се препознају типови темперамента (физиогномика - наука о повезаности израза
лица и особина личности).
На слици бр. 1. је меланхолик, особа која у себи има
највише црне течности. Меланхолик због сталне
забринутости и туге има опуштене, нежне, меке
црте лица. То су стидљиве, плашљиве, недруштвене
особе. Више се баве собом и својом личношћу, него
другим особама. Веома су осетљи-ве на оговарања,
задирање у личну интиму, због чега могу да се
жестоко наљуте и никада не опросте. С обзиром да
се оне не баве проблемима и животом других људи,
не разумеју и не праштају када су људи радознали
или знатижељни да сазнају нешто лично о њима.
Иако ретко и споро реагују, када се наљуте, дуго се
љуте и тешко праштају.
На слици бр.2. је колерик или колерични
темперамент. Према Хипократу је то особа која у свом телу има највише жуте течности
или жучи. Имају строге затегнуте црте лица. Реагују веома брзо и јако. Веома су
друштвене, предузимљиве, предусретљиве особе, али се лако наљуте, импулсивно
реагују и дуго се љуте. У бесу су склоне да увреде, због чега их људи не прихватају.
Злопамтила су и не праштају лако.
На слици бр.3 је флегматик, особе са слузавом течношћу и опуштеним, поспаним
изразом лица. То су мирне, незаинтересоване, пажљиве, одмерене особе које ретко и
слабо реагују. Не воле било какве промене: пријатеља, места становања, послова. Када
су паметни, веома су мудре особе, рационално доносе закључке, јер немају изражене
емоције.
На слици бр.4. је сангвиник, особа са највише црвене течности или крви у телу. Имају
уобичајен израз лица. Реагују брзо, али одмерено. Оптимистичне су, реалне, ведре
особе, које лако праштају и умеју да улију наду и самопоуздање другима. Људи их воле
због оптимизма и животне енергије.
 2. Карактер
Карактерне особине представљају скуп моралних и вољних особина или моралну и
вољну страну личности. С обзиром да одређује квалитет понашања: да ли је понашање
особе добро/лоше, корисно/штетно, прихватљиво/неприхватљиво, морално/неморално
и учествује у сваком облику понашања, према себи и другима, многи психолози су
изједначавали појам личности и карактера (Е. Фром: индивидуални и социјални
карактер).
Дефиниције карактера
1. Карактер је чврстина, доследност особе у понашању.
2. Морална и вољна страна личности.
3. Особине које усклађују понашање са моралним принципима.

искреност, поштење, праведност,

Моралне племенитост, храброст, савесност...и
особине (уче се) супротне

марљивост, упорност, истрајност,

Вољне особине доследност, самоиницијативност...и
(наслеђују се) супротне

Врсте карактерних особина

1. Опште - јављају се у великом броју понашања (упорност, истрајност,
поштење, добронамерност, храброст...)
2. Према себи (скромност, надменост, уображеност, самокритичност...)
3. Према другима (искреност, поштење, племенитост, толеранција...)
4. Према раду (марљивост, савесност, упорност, доследност, самоиниција-
тивност...)
Врсте карактера
(Објашњавају се комбинацијом моралних и вољних особина)

1. Чврст карактер – изражене и моралне и вољне особине

Особа има изграђене моралне принципе којих се увек придржава.То су људи
који ће увек помоћи, никада не раде нешто што може друге да повреди.
Доследни су у свом понашању.
2. Добар карактер – добре моралне, слабе вољне особине
Особа има изражене моралне особине; зна да не треба да лаже, оговара, али то
понекада ради.
3. Лош карактер – немају моралне особине, имају наглашене вољне особине
Лош карактер имају људи који могу да раде шта пожеле, без обзира да ли је то
морално или не. Присутан је код особа које:
„Не мешај мој карактер са лажу, краду, преписују, купују дипломе,
мојим ставом. Мој карактер је манипулишу људима, убијају, силују...
оно ко сам ја. Мој став зависи Најприсутнији је код људи који су у
од тога ко си ти.“ криминалним организацијама и код
психопата.
4. Слаб карактер – могу да имају неке
моралне особине, али слабе вољне особине
 Људи са слабим карактером знају да је добро да уче, иду у школу, раде;
постављају себи задатке, али када почну да раде брзо одустају. Слаб карактер
нема издржљивост, самоиницијативност, доследност. То су безвољне особе које
стално одлажу своје послове.

3. Способности
Особине способности показују колико ће неко бити успешан у обављању неког
после. Деле се на интелектуалне (способности мишљења, памћења, учења
увиђањем...), сензорне (способности чула вида, слуха, мириса...) и моторне
способности (обављање моторних вештина). Све способности су важне за правилан
развој, одрастање и однос других према особи. Веома су важне интелектуалне
способности за стварање реалне слике о себи, реално или психолошко ја, стварање
граница личности, постављање животних циљева, изградњу аутономне моралне свести,
ставова, вредности, интересовања, навика...

4. Телесне особине
Телесне или физичке особине нису психичке особине, али су веома важне у стварању
личности. Свест и телесним особинама је први структурни део личности – телесно или
физичко ја. Уколико је особа задовољна својим изгледом она развија сигурност,
самопоуздање, уображеност, надменост. Људи који имају телесне недостатке или
физички изглед који не прихватају, развијају осећање ниже вредности, повученост,
стидљивост, агресивност.
У психологији постоје бројне научне дисциплине које повезују телесни изглед и
психичке особине:
- Физиогномика (израз лица и психичке особине)
- Френологија (облик главе и психичке особине)
- Хиромантија (црте на длану, облик шаке и стопала и психичке особине)...
Најчешће цитирана типологија, која повезује психичке и телесне особине је
Кречмерова типологија. Немачки психијатар Кречмер дели људе на цикличне и
схизотимне психичке типове којима одговарају пикнички и атлетски, астелични,
лептозомни физички тип.

телесни тип пикнички- мали астенични, атлетски

дебели лептозомни- витки

психички тип друштвен, повучен,

реалистичан недруштвен, склон
склон цикличној схизофренији
психози
 ТЕОРИЈЕ ЛИЧНОСТИ

Теорије личности представљају целикупан теоријски систем којим би требало да се

опишу и објасне све психичке појаве. Међутим, психологија нема општеприхваћени
теоријски систем којим објашњава психичке процесе, особине, понашања личности. За
објашњавање психичких појава користи се еклектички приступ, коришћење појединих
теоријских ссистема за поједине психичке појаве.
Све теорије личности морају да објасне:
1. структуру личности (из којих се делова састоји личност)
2. динамику личности (који су покретачи активности
3. развој личности (да ли понашање одређује наслеђе / сазревање или учење /
средина)
Структурална теорија црта
Теорија црта је структурална теорија, јер најбоље објашњава састав, структуру,
односно делове или елементе личности. Амерички психолог Гордон Олпорт је, на
основу факторске анализе, издвојио основне делове личности - црте или особине које
одређују понашање људи. Даљом применом факторске анализе настају бројни тестови
личности којима се испитују и одређују профили личности. Једани од представника
теорија црта су аутори петофакторског модела димензија личности Пол Коста и
Роберт Макреј.

Петофакторски модел- Пол Коста, Роберт Макреј

Димензије личности
1. Неуротицизам (емоционална лабилност/емоционална стабилност)

Неуротицизам одликују преосетљивост, физиолошка и психолошка. Неуротичне

особе имају претеране реакције у стресу, не спавају, лоше се хране, стално се враћају
на догађаје из прошлости, стално се преиспитују, напете су, плашљиве, стидљиве,
несигурне, повучене, анксиозне, насупрот ненеуротичним или психички стабилним
особама које имеју да се изборе са недаћама, фрустрацијама и стресовима.

2. Екстроверзија/интроверзија
Димензија интроверзија/екстроверзија је преузета из Јунгове теорије. Према Јунгу су
ово типови личности, с обзиром да садрже велики број особина.
Интровернта личност је окренута ка себи, својим доживљајима, размишљањима,
осећањима. Повучене су, стидљиве и недруштвене особе. Имају мали број пријатеља и
не воле да причају о себи и својим осећањима. Имају добре радне навике и у просеку
виши количник интелигенције. Своје обавезе испуњавају савесно. Не воле прово-
 кативне садржаје, не подносе критику. Есте-
тска осећања доживљавају код садржаја који
немају велики број стимулуса (романтичне,
неагресивне садржај).
Екстроверти су отворене, друштвене, слобо-
дне, комуникативне особе, које лако успо-
стављају контакте и имају велики број
пријатеља. Не стиде се да отворено говоре о својим осећањима, мислима и
проблемима. Често више планирају, него што раде, јер имају лоше радне навике. Воле
да скрећу пажњу на себе, због чега су склоне појављивањима у медијима и
занимањима из јавног живота (политика, естрада, глума, мода...). Воле да причају
провокативне садржаје, занимају их динамични садржаји пуни акција, насиља.

3. Отвореност/затвореност за нова искуства

Особе отворене за нова искуства су интелектуално радознале, склоне да пробају
нешто ново, отвореног духа и са потребом за доказивањем. Супротно су особе које се
плаше новина, немају склоности да се испробавају нешто ново. Особе са уметничким
склоностима имају израженију поребу за новим искуствима.
4. Сарадљивост/несарадљивост

Сарадљивост је особина за заједничким радом, толерацијом, љубазношћу, потребом

да се помаже другима и ствара групна кохезија. Несарадљиве особе имају наглашену
потребу да раде саме, самосталне су и веома креативне. Стваралачко мишљење је
израженије код особа које су несарадљиве, особене.

5. Савесност/несавесност
Савесност, одговорност, дисциплинованост, велика успешност у раду, склоност
доброј организацији, промишљеност, наглашене радне навике и тачност у раду
САМОСВЕСТ
Самосвест или свест о себи се састоји од неколико делова:
 идентитета,
 интегритета и
 особености
1. Идентитет (самоистоветност)
Идентитет је свест или доживљај да смо иста особа у различитим ситуацијама и
различитом времену.
Пример:
Ја имам свест да сам иста особа када се сећам свог детињства и сада, када сам сама, у
кући, са другим људима.
Код поремећаја идентитета личности особа није свесна ко је, колико има година...
Јавља се код тешких душевних поремећаја, схизофреније, али и као последица
коришћења дрога, нарочито код ЛСД-а.
Идентитет има своје делове:
А) Физичко-телесно ја
Свест о свом изгледу: како изгледам, шта волим, не волим на свом телу. Телесно ја је
први део личности који учествује у стварању свести о себи. Поремећај свести о
телесном ја је изражено код анорексије,
нарцистичких, хистеричних и психотичних
поремећаја.

Б) Психолошко-реално ја
Психолошко ја је реална слика о себи: које су моје
добре и лоше особине; прихватање себе као реалну
особу. Основу ове свести представља интелектуална
зрелост. Човек не идеализује себе, не поцењује се,
прихвата себе и тежи превазилажењу мана, јачању
врлина.
Поремећај психолошког ја је код нарцисоидних,
депресивних, хистеричних, психопатских,
параноидних поремећаја, нарочито код параноика.
В) Иделано-жељено ја
Идеално ја је структурни и развојни део личности. Представља свест о томе како би
особа желела да буде. Основу чине захтеви родитеља. Веома је важан део личности, јер
даје смисао човековом животу. Поремећај се јавља код особа које су родитељи
превише запостављали и захтевних родитеља који своје неостварене амбиције
остварују преко деце.

Г) Социјални идентитет
Социјални или друштвени идентитет је свест о томе којим групама човек припада, са
којим се идентификује, које су улоге или захтеви из тих група, шта други људи мисле о
особи. Формира се до 6. године и улази у језгро човекове личности.
Пример:
Ја сам гимназијалац, Србин, православац, младић, студент, лекар... Везан сам за
породицу, своје пријатеље; у кући радим... у школи..., цркви...
Поремећај настаје када човек занемари свој лични идентитет зарад друштвеног:
потпуна посвећеност послу, породици, занемаривање својих жеља.
2. Интегритет
Интегритет је целовитост, повезаност или интеграција личности. Особа има свест или
доживљај да су њене особине, мисли, осећања...повезани и да одређују понашање
особе. Ја контролишем и одређујем шта ћу да радим, какво ће бити моје понашање.
Поремећај интегритета настаје код дисоцијативних ппоремећаја (хистеричних,
схизофрених, вишеструких или мултиплих личности. Овај поремећај је повезан са
поремећајем идентитета личности.
Мултипла, вишеструка, личност настаје
као последица великих трама у раном
детињству: злостављања, насиља,
нарочито сексуалног злостављања деце.

У личности једне особе могу да постоје

две личности (Хичкоков филм „Психо“)
или 20 и више особа.

3. Особеност
Особеност је свест да смо различити, другачији од других људи. Ми правимо разлику у
свом понашању, изгледу између себе и других особа и доживљавамо себе као особену.
Пример:
Ми другачије изгледамо, облачимо се, мислимо, осећамо...од других људи.
Поремећај особености је изражен код параноидних стања, нарочото код параноје.
Психотични болесници имају делузије-сумануте идеје величине, моћи. Слично је код
параноика; они мисле да људи желе да их угрозе јер су много вреднији, бољи од
других.

Полни идентитет

Делови или компоненте полног идентитета:

1. Биолошки пол је одређен генетским, хормоналним и анатомским

карактеристикама
2. Идентитет рода настаје развојем интимног осећања припадности свом полу.
Дете прихвата ког је рода и то је неповратни развој.
3. Социјална улога пола представља прихватање очекивања друштва, у односу на
одређени пол. Улоге мушкарца и жене су дефинисане обичајима културе.
4. Сексуална оријентација је одређена анатомским, хормоналним и културним
факторима. Ако постоји неусаглашеност ових чинилаца, долази до слободног
опредељења и правом на различитост.