5.3.

1 Јадници

Иго је свој роман Јадници (Les misérables), првобитно назван Беде, (Les
misèrs), почео да пише 1845. године у Паризу, али га је завршио тек за време
свог боравка у егзилу на Гернзију, и објавио 1862. године. Иако је према
Игоовој првој замисли роман требао да се бави само преображајем главног
јунака Жана Валжана, бившег робијаша, од зла ка добру кроз патњу, Иго је
на Гернзију обогатио и употпунио овај роман другим ликовима и догађајима
стварајући тако једно комплексно дело које је најрепрезентативније за
целокупно његово књижевно стваралаштво. Промене које је унео у свој
роман показују Игоово политичко еволуирање од либералног монархисте до
ватреног републиканца. Игоово присуство у роману као приповедача и
творца ликова: Жана Валжана, Фантине, Козете, Маријуса и Бискупа
Мирјела је константно, тако да се он, који прича њихове приче може и сâм
сматрати ликом који на известан начин проговара кроз све остале ликове
износећи своје идеје, тумачења и објашњења. Иго је у Јадницима приказао
бројне проблеме друштва и неправде које оно може да учини појединцу, и да
га на тај начин уништи. Да би доказао свој став да сваки човек може да се
поправи и промени Иго је узео пример окорелог робијаша Жана Валжана,
који након деветнаест година излази из затвора и улази у свет где му се сва
врата затварају због жутог пасоша. Ово је идеја коју у свом зачетку налазимо
у Последњем дану осуђеника на смрт а која ће овде представњати 27 Isabel
Roche, Character and Meaning in the novels of Victor Hugo. Страна 120. 33
главну нит романа. Наиме, Иго ће кроз свој роман показати да чак и такав
човек који презире друштво, ако наиђе на доброту и поштовање макар и
једног појединца, може постати честит човек. Иго је такође желео да докаже
да људска злоба не мора нужно да буде кривица друштва већ да су неки људи
зли без икаквог разлога, јер је то просто у њиховој природи и као пример тога
осликао нам је брачни пар Тенардије. Иако је читава прича плод Игоове
маште, авантуре и ситуације које проживљавају његови јунаци, на тренутке
се чине стварним захваљујући приповедачком генију сâмог Игоа. Он је тај
који нас води кроз читав роман, и који својим описима и објашњењима, у
којима понекад и претерује, упознаје читаоца са свим оним што он сматра
битним. Судбина и случајности су невидљиве силе које управљају Игоовим
јунацима и које у многим случајевима чине радњу динамичнијом и
занимљивијом. Игоу су замерили његову огромну љубав према народу и
бригу за његове беде и патње. Чак је и Ламартин устао да брани друштво од
Игоове опасне '' епопеје олошу'' чији би прави наслов требао да буде Човек
против друштва. У свом одговору Ламартину Иго је рекао: ''Друштво које
допушта беду, ниже је друштво, вера која прихвата пакао, нижа је вера,
човечанство које дозвољава рат, ниже је човечанство, а ја тежим вишем
друштву, вишем човечанству, вишој вери, друштву без краља, човечанству
без граница... Ја осуђујем ропство, прогоним беду, поучавам незнање, лечим
болест, осветљавам ноћ, мрзим мржњу... Ето зашто сам написао Јаднике. Ја
сам замислио Јаднике као књигу чији је темељ братство а слеме напредак.''28

5.3.1.1 Неправда и предрасуде у роману Јадници

Друштвена неправда и угњетавање слабих и беспомоћних је једна од

централних тема романа Јадници. Иго је свој роман упрерио у срж
правосудног система који је сматрао застарелим и неправедним према
појединцу. Оно што се може запазити у Игоовом романсијерском стилу а што
је и он сам признао је чињеница да своје романе пише на основу сличне
тематике и идеолошких принципа, методом понављања, настављања и
продубљивања дате теме. Тако је на пример тема обрађена у Последњеем
дану осуђеника на смрт поновљена и проширена у Јадницима. Закон, заједно
са својим судовима и 28 Виктор Иго, Јадници, Просвета Београд, Предговор
Душана Милачића. Страна 11. 34 затворима представља главни узрок
неправде и несреће. Иго је желео да покаже колико казне, које изричу судови,
превазилазе тежину злочина. Жан Валжан, главни јунак романа, осуђен је на
пет година тешке робије на галијама због крађе хлеба. Касније се та робија
увећеава на деветнаест година због неуспелих покушаја бекства из затвора.
Третман затвореника у затворима је био изузетно суров. Чувари се према
њима понашају крајње нехумано као да се не ради о људским бићима него о
дивљим зверима којих се треба чувати. Човек у затвору више није човек већ
број. Жан Валжан је био број 24601. Затвори,, чија би улога као институције
требала да буде враћање преступника на прави пут, својим методама су у
затвореницима само продубљивали зло. На суђењу Шанматјеу, господин
Мадлен односно Жан Валжан даје сликовито објашњење како га је то затвор
преобразио: ''Робија ствара робијаше. Схватите то како хоћете. Пре робије, ја
сам био сиромах сељак, врло мало разуман, готово рећи идиот; робија ме је
начинила другим. Био сам глуп, постао сам зао; био сам звекан, постао сам
зликовац''.29 Иго је на примеру Жана Валжана такође желео да покаже однос
друштва према бившим затвореницима. На свом путу ка Понтарлијеу, месту
које му је било додељено, Жан Валжан је прошао крај једне фабрике и
затражио је посао. И мада је газда био задовољан његовим радом, Жан
Валжан је добио дневницу од петнаест суа уместо тридесет ,колика је била
вредност дневнице, зато што је један жандар затражио документа од Жана
Валжана и газда је схватио да је реч о бившем затворенику. На овај начин
Иго указује на то како друштво претвара једном обележеног појединца у
жртву која се може немилосрдно искоришћавати, јер он нема права на
побуну. У противном остао би и без тих мрвица егзистенције, јер су с друге
стране обични људи који ће му због страха и неповерења ускратити и посао и
смештај. Због тога ће спас за Жана Валжана доћи захваљујући божијој
милости која ће деловати преко бискупа Мирјела као појединца, а не читавог
друштва. Други значајни лик овог романа – Фантина такође је трагична
жртва друштвених предрасуда и неправди. Она је принуђена да остави ћерку
Козету на чување брачном пару Тенардије из страха од осуде људи из њеног
родног града Монтереја, пошто је неудата. Али то је узалудна жртва, пошто
њена тајна буде откривена и Фантина ипак губи свој посао у фабрици и то
доводи до њеног тоталног моралног краха, пошто јој не преостује ништа сем
проституције да би подмирила трошкове издржавања свог детета. Брачни пар
Тенардије, који су оличење злобе, покварености и користољубља, из месеца у
месец захтевају све више новца од Фантине, а за узврат њену ћерку третирају
као слушкињу. Иго нам градацијски и са мало претеривања дочарава
Фантинин морални пад и њено потпуно физичко пропадање. Она ће на крају
бити принуђена да буквално продаје делове свога тела- косу, а затим и зубе,
али њен дух остаје несаломив. И оно што јој даје снаге да настави борбу за
опстанак је лик њене драге Козете, који јој је стално пред очима и помисао да
је својом жртвом њој учинила живот лепшим, бољим и удобнијим. Причом о
Фантини Иго осуђује неправичност закона, који се односи са огромним
предрасудама према женама које имају ванбрачну децу, а толерише много
већа недела. И када Фантина не може више да поднесе патње, увреде и
понижења, па у изливу беса удари Баматабоа који јој је претходно бацио снег
на леђа, инспектор Жавер хапси њу, а не Баматабоа, и од тог тренутка она је
препуштена њему на милост и немилост. Инспектор Жавер, неподмитљив и
неумољив, одредио јој је шест месеци затвора због овог напада на ''угледног
грађанина''. Тек после интервенције господина Мадлена, Фантина ће се
избавити из затвора и биће одведена у болницу.

5.3.1.2 Ликови

Игоови ликови су различито виђени и доживљавани од стране књижевних

критичара. Неки их виде искључиво као црно-беле, без психолошке
изнијансираности, док други у њима траже скривену комплексност и
значења. Постоје бројне теорије о начину грађења ликова у роману. По
Филипу Хофману постоје три типа ликова: они који одговарају људима из
спољашњег света, историјске личности или друштвени типови; ликови кроз
које говори аутор и ликови који имају функцију организације текста. Изабел
Рош сматра да ликове у роману треба посматрати у склопу самог текста, кроз
функцију коју они ту имају, али и као ентитете одвојене од текста, а коначна
конструкција лика настаје у интеракцији са читаоцем, кроз његово поимање
лика, али читалац нема апсолутну слободу тумачења лика јер је оно
условљено текстом.30 Тако бисмо код Игоа могли да ликове поделимо на оне
који служе као симболи неке идеје или принципа, на комплексне ликове чија
је природа растрзана супротностима и који доживљавају преображаје, и
коначно помирење тих супротности се често разрешава смрћу као у случају
Жана Валжана и Жавера. Било да су психолошки изнијансирани или не, код
Игоа се појављују следећи типови : тип револуционара (Анжорла), тип детета
које је у једном нестабилном историјском тренутку препуштено улици и
преко ноћи сазрева у одговорну и борбену личност (Гаврош), тип друштвеног
паразита (Брачни пар Тенардије), тип неумољивог заступника закона
(Жавер), тип пожртвованог браниоца и заштитника слабих и потлачених
(Жан Валжан). '' Док је Игоу заједничко са реалистичким романописцима
његовог века оштро критичко око за ограничења и пропусте савременог
друштва, његови ликови нису ни на који начин социолошки нити
психолошки одређени; напротив, градећи их на начин који скреће пажњу на
оно што је ''нереално'' у вези са њима, чинећи од њих средство- а не циљ- за
преношење свеобухватније поруке, Иго ослобађа своје ликове и од
ограничености самим текстом''.31 Тиме се може објаснити популарност тих
ликова још два века након њиховог настанка. Без обзира на то да ли су
ликови продубљени или само грубо скицирани, кроз њих се жели пренети
једна главна идеја или порука. Оно што је такође карактеристично за Игоове
ликове је принцип дуалности- истовремено постојање супротних принципа:
добра и зла, лепог и ружног, узвишеног и гротескног што показује његову
доследност својој теорији коју је изнео још у предговору Кромвелу. Типови
ликова који се такође јављају у Игоовим делима су историјски и колективни
ликови. Историјски ликови попут Луја XI или Наполеона немају улогу да
својим положајем и утицајем мењају ток радње, већ се својом интеракцијом
са фиктивним ликовима романа, уклапају у историјски тренутак и потврђују
његову неминовност. Та симболичка функција да нас подсете на историјски
оквир, у Јадницима се остварује навођењем чињенице да је Наполеон, седам
месеци раније, прешао исти пут кроз Дињ, који ће проћи и Жан Валжан
након ослобађања из затвора. Друга битна појава и опис Наполеона као
војсковође, сигурног у себе и у победу, дат је у приказу битке код Ватерлоа.
''Наполеон је био навикнут да гледа нетремице рат; он није никад цифру по
цифру сабирао да би добио збир ужасних појединости; на цифре се није
обазирао, под условом да оне дају целину: победу; што се у почетку замагли
и залута, то га није ни мало бунило, њега који је веровао да је господар и
поседник краја; он је умео чекати, претпостављајући да је сам ван спора, и
поступао је са судбином као једнак с једнаким. Чинило се као да говори
судбини: ти се не смеш усудити! (...) Наполеон је био један од оних генија из
којих бије гром.''32 Луј XI у Богородичиној цркви одговара историјској слици
о њему као суровом тиранину, и он је ту више да би дао локалну боју роману,
а значајнију улогу имају фиктивни ликови Есмералда, Квазимодо и Фроло.
Али ће он ипак имати утицаја на коначни расплет романа, јер он издаје
наређење да се Есмералда обеси због вештичарења, а тиме и индиректно
условљава смрт Фрола и Квазимода. Као историјске личности колективни
ликови односно друштвене групе доприносе локалној боји и преносе идеју о
друштвеном прогресу у ширем историјском контексту (побуна рудара у Хану
Исланђанину, побуна робова у Буг Жаргалу, народ на барикадама у
Јадницима). Они обично немају свог јасно одређеног заступника који ће
говорити у њихово име тако да ће њих боље представити сам наратор.
Преображај и моралне дилеме које доживљавају неки од ликова романа
Јадници указују на амбивалентност људске природе. Иго је желео да покаже
како одређене ситуације могу из корена да промене човекову перцепцију
неких ствари. Тај преображај је најбоље приказан на примеру Жана Валжана.
Наиме, након његовог пуштања на слободу и доласка у град Дињ, сви
гостионичари су му ускратили гостопримство, деца су га гађала камењем, чак
га је и пас истерао из штенаре. Једино га је бискуп Мирјел позвао у своју
кућу и понудио му вечеру и смештај. Међутим, то што га је бискуп Мирјел
назвао пријатељем и братом и учинио да се Жан Валжан после много година
поново осети као људско биће, није било довољно за његов потпуни
преображај јер је он скоро сасвим изгубио веру у људску доброту. У току
ноћи, он краде сребрни прибор за јело, једну од ретких ствари од вредности у
кући бискупа Мирјела, чак му се јавља помисао да убије бискупа уколико се
пробуди, и са својим пленом бежи из града. Убрзо је ухваћен и доведен пред
бискупа који треба да потврди крађу, али на његово запрепашћење као и на
запрепашћење жандара који су га довели уместо оптужбе он добија још два
сребрна свећњака од бискупа Мирјела који жели да му помогне да преобрати
своју природу. ''А гле, Ви сте! повика гледајући Жана Валжана. Е баш ми је
мило што Вас видим. Та ја сам Вам дао и свећњаке који су сребрни као и
остало посуђе и за које зацело можете добити двеста франака. Зашто и њих
нисте понели заједно са осталим сребром. (...) – Немојте заборавити, немојте
никада заборавити да сте ми обећали да ћете ово сребро употребити на то да
постанете добар и поштен човек''.33 Међутим чак ни овај чин милосрђа и
великодушности није довео до коначног преображаја. Сцена са Малим
Жервеом у којој Жан Валжан узима од детета четрдесет суа, довешће до
његовог згражавања над самим собом и до схватања да је учинио неправду
некоме ко је још беспомоћнији од њега самог. Његов крик ''Ја сам бедник''
значио је да је презрео све оно лоше у себи и да више нема другог избора
него да се промени. Од тог тренутка његов преображај је потпун и он ће се од
робијаша, лопова и човекомрзца уздићи готово до свеца. Као господин
Мадлен, Жан Валжан, уноси живот у Монтреј, град који умире. Иго је кроз
лик господина Мадлена можда желео да покаже како би један послодавац
требао да поступа са својим радницима. Морална величина Жана Валжана
приказана је и на барикадама у Паризу, где он има прилику да се освети
инспектору Жаверу, који га буквално прогони кроз цео роман а кога су
побуњеници осудили на смрт. Но уместо да га убије, Жан Валжан га
ослобађа знајући и у том моменту да га Жавер никада неће оставити на миру.
Али је можда још већа његова морлна дилема и растрзаност између оног што
је био и оног што је сада, као и процене шта је заиста добро а шта зло за
друге у случају доношења одлуке да ли да призна свој идентитет када је
ухапшен погрешан човек. ''Један човек, један старац који не зна ништа што
траже од њега,који можда није ништа учинио, један праведник кога
унесрећава твоје име, кога оно тишти као какав злочин, који је ухваћен место
тебе,који ће бити осуђен,који ће завршити своје дане у општем презрењу и
ужасу! Лепо, лепо! Ати, ти буди поштен. Остани господин председник,
остани поштен и поштован, богати варош, храни сиротињу, гаји сирочад,
живи срећан, у врлини и обожаван, а за то време, док ти будеш овде у
радости и светлости, биће неко ко ће уместо тебе имати црвен гуњ, ко ће
ности твоје име у презирању, и вући твоје окове на робији! Богами је то
згодно удешено! Ах! Бедниче... Зној му је текао с чела. Упро је у свећњаке
свој избезумљени поглед. Међутим, оно што говараше у њему, не беше
свршило. Глас беше наставио: -Жане Валжане! Око тебе ће бити пуно
гласова, који ће дизати буку, који ће викати на глас, и који ће те благосиљати,
а само један кога нико неће чути, и који ће те проклињати у помрчини. Па чуј
ме бестидниче! Сви ти благослови пашће пре но што стигну на небо, само ће
проклетство допрети до Бога!''34 Као што су многи критичари уочили Игоови
ликови се могу поделити на обичне људе и ''надљуде'' чије су особине, било
добре или лоше, претерано наглашене и преувеличане. Тако је невероватна
физичка снага Жана Валжана један од битних фактора у роману. Већ на
робији он запада за око Жаверу који примећује његову надљудску снагу. У
сцени када кола притисну старог Фошвалеа, и када се и поред награде од
двадесет златника нико не усуђује да помогне несрећном старцу, господин
Мадлен односно Жан Валжан подиже кола да би се овај извукао, ризикујући
тако да га Жавер препозна и врати у затвор. И не само да је Валжанова снага
преувеличана него се она ни са годинама не смањује. 1832. године Жан
Валжан има 65 година али је у стању да сатима носи онесвешћеног Маријуса
кроз париску канализацију. Поред изузетне физичке снаге истакнута је и
Валжанова гипкост и спретност, јер се он са Козетом на леђима пење на зид
манастира Мали Пикпус и на тај начин се спашава Жавера. У категорију
''надљуди'', због пренаглашених особина може се сврстати и инспектор
Жавер. Жавер, рођен у затвору као син гатаре и робијаша, подредио је живот
спровођењу закона и правде и немилосрдно је прогонио људе који су били
истог кова као и његови родитељи. Можда је то био несвесни покушај да
спере љагу са свог имена. Он кроз свој посао види опстанак цивилизованог
друштва, јер би без закона свет запао у хаос и безакоње. За многе критичаре
као и за самог наратора, Жавер је негативан лик због своје хладноће и
безосећајности. Међутим овом лику се не могу оспорити особине као што су:
неподмитљивост, правичност и морална чистота. Истина је за њега врховни
принцип, и он неће слагати чак ни да би себи спасио живот. Када га на
барикадама Гаврош препозна као шпијуна, он признаје да је представник
власти, не желећи да се извуче помоћу лажи. Жавер, који никада није имао
моралних дилема и никада није посумњао у исправност својих одлука, на
крају ће се суочити са дилемом која ће довести до тоталног расцепа његове
личности, коју ће моћи да разреши једино самоубиством. За њега се писани
закон никада није доводио у питање, али када је тербало да ухапси Жана
Валжана који му је поштедео живот на барикадама у њему се јавила дилема
да ли је можда исправније следити унутрашњи морални императив и
узвратити доброчинством човеку који га је задужио. И пошто није могао да
донесе коначну одлуку скочио је у Сену. Већ је речено да Игоове ликове
карактеришу или изузетне врлине као што је то случај са Жаном Валжаном,
Бискупом Мирјелом и Гаврошем, или предимензиониране мане као што је то
злоба отелотворена у брачном пару Тенардје или фанатизам отелотворен у
лику полицајца Жавера. Насупрот њима је лик који не иде до ових екстрема и
који је најближи ономе што бисмо назвали ''обичним човеком'' а то је
Маријус. Он је неодлучан и пасиван у критичним ситуацијама када се од
њега очекује да делује. У сцени када Тенардије са својом бандом разбојника
зароби Жана Валжана да би од њега изнудили новац, Маријус је растрзан
између два морална императива, верујући да и Тенардијеу дугује захвалност,
тако да се својом пасивношћу показује неправедним према ономе чији је
истински дужник. Оно што Маријуса упркос свим његовим слабостима, чини
симпатичним ликом је његова младост и искрена и дубока љубав према
Козети, љубав која се рађа без и једне изговорене речи и дуго остаје
платонски чиста. Иго је у овој лик унео доста аутобиографског тако да и
нараторов благонаклони став према Маријусу спашава овај лик од упадања у
осредњост што би се без те интервенције вероватно десило.