Arhimandrit 

Rafail Karelin  
 Sa obala dalekoga Ganga... 
  
  
•    Sa obala dalekog Ganga...  
•    O Hinduizmu  

•    Bramin san  

•    O Zen Budizmu  

•    Ikonografija u istočnim religijama  

•    Krišnaizam  

•    Kada su Hrista pitali...  

•    O bhakti‐jogi  

•    O Vivekanandi  

•    O metempsihozi  

 
Sa obala dalekog Ganga... 
Sa  obala  dalekoga  Ganga  u  Atinu  je  došao,  nikome  poznati,  lutalica.   To  je  bio 
braman, koji je, čuvši o poznatom atinskom mudracu, doputovao iz Indije u Grčku, samo 
da  bi  ga  video.   Nakon  ulaska  u  Sokratov  dom,  braman  je  tiho  seo  i  pogruzio  se  u 
razmišljanje. Nakon određenog vremena, pitao je: „Šta ti smatraš najvećom mudrošću?“ 
Sokrat je odgovorio: „Poznaj samoga sebe.“ 
Gost je primetio: „Zar je moguće poznati sebe, ne poznavši Boga?“ 
Ako  bi  se ove  reči  odnosile  prema  Bogu Otkrovenja,  prema  Živom  Bogu,  hindus  bi 
onda  bio  u  pravu.  Ali  za  bramana  je  postojao  drugi  bog,  bezlični  Apsolut,  koji  živi  u 
čoveku  pod  imenom  Atman.  Poznati  sebe  kroz  boga,  za  bramana  je  značilo  poistovetiti 
sebe sa bogom.  
Paganin  Sokrat  se  približavao  Bogu  kroz  filosofiju  Logosa.  Hinduistički  braman  je 
želeo da u samome sebi vidi Boga i vaseljenu kroz filosofiju antilogosa.  
U  jelinskom  (neznabožačkom)  svetu  religija  se  nikada  nije  slivala  sa  filosofijom.  U 
drevnom Hindustanu, filosofija je prožimala sve religije. Filosofija Upanišada i budizma se 
slila  u  taj  opšti  nerazdeljivi  potok,  koji  se  treba  nazivati  hinduizmom.  Hinduizam  liči  na 
pokrivač,  izvezen  zlatnim  i  srebrnim  nitima  filosofskih  učenja,  ukrašen  jarkim  bojama 
poetskih  izreka,  koje  pod  sobom  skriva  mrtvo  telo.  Religija  hinduizma  –  to  je  ubistvo 
Boga. 
Boga  su  „ubijali“  kroz  svu  ljudsku  istoriju,  „ubijali“  ga  na  razne  načine:  jedni  kroz 
krsnu kaznu, drugi – su se starali da lažno i nasiljem izbace Njegov obraz i Ime iz ljudskih 
srca,  treći,  ne  odbacujući  Boga,  pokušavali  su  da  svetu  predstave  žalosnu  karikaturu, 
četvrti su se poklonili demonu kao bogu.  
Hinduizam  –  to  je  bogoubistvo  kroz  laž.  Po  učenju  hinduista,  postoji  samo  jedan 
Braman,  koji  živi  u  ljudskoj  duši  kao  Atman.  Čovek  –  to  je  bog,  koji  nije  poznao  sebe. 
Nama  predlažu  da  verujemo  u  boga,  lišenog  samospoznaje,  koji  je  zaboravio  na  svoje 
dostojanstvo,  boga,  koji  je  izgubio  sebe  samoga,  boga,  slepog,  koji  traži  sebe  u  vođama 
čoveka, boga, opoijenog iluzornim svetom, a kako su iluzija i laž – aspekti demonske sile, 
to znači, božanstvo porobljeno satanom.  
Nije bez razloga je postojala izreka, da je braman viši od boga, a sa razrušenjem kasti, 
sada je svaki hindus viši od boga, jer hindus pomaže božanstvu da se oslobodi mare, laži i 
iluzije, i da pozna samog sebe kroz čoveka.  
Kada je hindus rekao Sokratu da bez poznanja boga nije moguće poznati čoveka, on 
je, mora biti, imao u vidu učenje da je sam čovek – bog. Braman se igra svetovima, sazdaje 
ih i ruši, kao što dete odbacuje igračke koje su mu dosadile. Ali u to isto vreme Braman i 
Atman su ponizili sebe do stanja opijenog boga, koji je zaboravio, ko je on i koji se vuče u 
blatu. 
Hinduizam – je religija antilogosa, i zato joj je bio neophodan takav, alogičan sistem, 
koji bi utvrdio istovetnost protivrečnosti, dobra i zla, života i smrti, bića i nebića, apsoluta i 
demona. Takvim sistemom se javila dijalektika – najdivlji od svih oblika mišljenja.  
Dijalektika  razrušava  svako  shvatanje  kroz  antitezu,  čak  poznanje  istine,  koja  za 
dijalektiku ne može postojati kao celovito znanje. Za dijalektiku postoji samo jedan večni 
bog,  kao  večna  protivrečnost  –  to  je  bog  rata  i  borbe.  Sva  filosofija  Hegela  –  to  je  samo 
ilustrovani  prikaz  o  Atmanu,  koji  se  vraća  Bramanu;  logizirovana  interpretacija  Atmana, 
koji  je  u  čoveku  poznao  svoju  istovetnost  sa  Bramanom.  Hegel  ga  naziva  „apsolutnim 
duhom, koji poznaje samoga sebe“.  
Kada  apsolut  obmanjuje  sebe  i  gubi  samopoznanje,  pojavljuje  se  čovek.  Kada  se 
apsolut budi i saznaje sebe kroz čoveka, onda čovek iščezava, ostaje samo jedno čisto biće. 
Množina  se  pretvara  u  jedinstvo  kroz  uništenje  oblika,  kroz  poznanje  toga,  da  ništa  ne 
postoji, sem Bramana.  
Postaje neshvatljivim, čija misao koga stvara: misao apsoluta stvara čoveka, ili misao 
čoveka  stvara  apsolut?  Ničega  nema  u  svetu,  osim  Brame  (Bramana)  ili  ničega  nema  u 
svetu, osim velike ljudske misli, koja luta u zvezdanom lavirintu?  
„Saznanje stvara i ruši svetove“. Čije je saznanje, božansko ili ljudsko? Hinduizam sa 
njegovom  izoštrenom  dijalektikom  pripremio  je  tle  za  hegelijanstvo.  Hegela  je  opustošio 
Marks.  
Ateistički  materijalizam,  nazvavši  sebe  „naučnim  materijalizmom“  uzeo  je  za 
naoružanje dijalektiku. Inače ne bi mogao izbeći promene u protivrečnostima i apsurdima. 
Dijalektičko‐slovesni fokus je preokrenuo u svoje oružje, u sposobnost logičke osnove bilo 
kakvog apsurda. Lideri tog pokreta su opisali dijalektiku kao „dušu marksizma“, a učenje 
o istovetnosti protivrečnosti – kao krajeugaoni kamen dijalektike.  
 Filosofski,  antropološki  panteizam  je  porodio  ateizam.  Učenje  o  hinduizma  o  bogu 
kao o suštini, koji je izgubio identičnost sa samim sobom i koji je zaboravio, da je on bog, 
moralo se logički privesti do intelektualnog apsurda, do antilogosa.  
Pod  raskošnim  pokrivačem  paganskih  religija  i  dijalektičkom  filosofijom  leže  leševi 
onih, koji su hteli da postanu bogovi. Bog Vivekanande i Hegela – bog, obučen u maru, u 
iluzornu materijalnost, koji je obmanut sam sobom, koji je stvorio čoveka, da bi kroz njega 
poznao  sebe,  a  zatim  ubija  čoveka  –  takav  „antibog“‐   demon,  može  da  izazove  samo 
osećanje užasa, žalosti i odvratnost. 
O Hinduizmu 
  
Militantni  ateizam  se  smenio  militantnim  hinduizmom.  U  religiozno‐istorijskom 
životu čovečanstva postoji jedan faktor, koji se ne predaje određenju, već se u isto vreme 
javlja kao pouzdaniji od svih dokaza i prognoza, na kakvim kod oni tačnim podacima bili 
osnovani. Taj faktor – narodna intuicija, koja nepogrešivo ukazuje, odakle treba očekivati 
buduće nesreće i katastrofe, u kojim tajnim društvima se rađaju zlokobni planovi, sa koje 
će se strane na hrišćanske zemlje obrušiti, poput snežne lavine, horde novih Huna. Za naše 
pretke, oblast koja je bila istočnik eshatoloških tragedija bio je Jugoistok. 
Istok  –  to  je  stepa,  ogromna  i  uvek  nemirna,  poput  mora.  U  toj  stepi,  kao  čopori 
divljih vukova, lutala su nomadska plemena, presecajući ogromna prostranstva u potrazi 
za  hranom  i  dobitkom.  Kod  njih  nije  bilo  otadžbine,  još  bolje,  otadžbina  je  bila  sama 
neobuhvatna  stepa.  Ovde  su  se  rađali  u  kočijama,  u  detinjstvu  su  učili  da  upravljaju 
konjima  i  da  gađaju  iz  luka.  Konjanika,  govorilo  se,  bi  srastao  u  jednu  celinu  sa  svojim 
konjem i shvatao je njegov glas, kao reči čoveka. Oni nisu imali gradove, štaviše, njihove 
kočije i teretna kola, pokrivene filcom i ćilimima, predstavljali su lutajući grad u stepi. Čak 
tiha stepa, kao more u vreme mira, čuvala je u njedrima svojim oluju; ona je bila jazbina 
predatora, kji nisu znali za milost.  
Granice stepe bila su polja, gde su se ljudi zanimali zemljoradnjom, sprovodili vodu, 
sadili  biljke,  gradili  gradove.  Nomadi  bi  se  iznenadno,  poput  zraka,  pojavljivali  u 
predgrađima i nakon uzimanja plena, isto tako iznenadno iščezavali u pustinji, ostavljajući 
za sobom gomile nepogrebenih leševa i plamenove požara.  
Jugoistok  –  tu  su  najviše  planine  na  svetu:  Pamir  i  Himalaji,  nalik  na  deset 
vavilonskih  kula,  postavljenih  jedni  na  druge,  kao  ognjena  lava,  koja  je  izbila  iz  nedara 
zemlje, vinula se uvis i zaustavila u letu, pretvorivši se u kao pokrivač, beli i kao jutarnje 
nebo,  plavi,  led.  Pamir  i  Himalaji  su  tihi,  poput  tajne,  i  nepronicljivi  poput  noći.  Vrhovi 
Himalaja se čine kao snežnim divom, koji hoće da dosegne nebesa, da bi skinuo zvezde sa 
njega.  
Sveti Andrej, Hrista radi jurodivi, prozorljivac i prorok, govorio je, da je Aleksandar 
Makedonski zaključao gvozdena vrata u klisurama Istoka, a da će na kraju sveta ta vrata 
da  se  otvore  i  da  će  bezbrojne  horde  krenuti  na  zapad.  Tada  će  nastati  bede,  koje 
čovečanstvo nije videlo i nije doživelo. Gvozdena vrata – to je jelinski (neznabožački) svet, 
koji  je  zatim  bio  prosvećen  Hrišćanstvom,  a  iza  gvozdenih  vrata  se  skriva  drevno, 
magijsko neznaboštvo Turana, Indije, Tibeta, koje u toku mnogih vekova sabira svoje sile 
za poslednje borbe sa Hrišćanstvom.  
Istok – to su pustinje Kobe i Kara‐Kuma, gde se već jednom, poput termita u svojim 
podzemnim  gnezdima,  sabrala  ogromna  vojska  Mongola  pod  znamenjem  Tamerlana. 
Mongolska  horda  je  na  putu  ka  zapadu  mešala  ljude  i  plemena,  kao  u  jednom  kipećem 
kotlu  i  promenila  kartu  zemlje,  kao  špil  karata.  Džingis  kan  se  sravnio  sa  Aleksandrom 
Makedonskim, sa tom jednom razlikom, što je svoj mač okrenuo na zapad. 
Buduće  bede  i  kataklizme,  predskazane  prorocima,  prolaze,  kao  užasni  zraci,  u 
Otkrovenjeu Svetog Jovana Bogoslova, ali postoji sila koja zadržava – to je Hrišćanstvo, i 
zato je za ostvarenje  demonskih planova neophodno u  početku završiti sa hrišćanstvom, 
uništiti ga ili izopačiti ga, ostaviti od hrišćanstva samo jedno ime.  
Sada  je  nastupio  globalni  proces  dehristijanizacije  sveta.  Gospod  je  satanu  nazvao 
lažovom i čovekoubicom. Borba demona sa Crkvom ostvaruje se kroz gonjenje hrišćana, i 
u  to  isto  vreme  širenje  duhovne  laži:  jeresi  i  lažnih  učenja.  Ovo  se  može  porediti  sa 
opsadom tvrđave: neprijatelji ruše njena vrata i zidine, a u isto to vreme, tajni neprijatelji 
pokušavaju da naprave požar unutar tvrđave. Već u vremenima Apostola, rimska državna 
mašina je obrušila svoju težinu na hrišćanske opštine. Krv Mučenika je u potocima lila na 
zemlju,  kao  vinogradski  sok  iz  tocila,  a  zajedno  sa  tim,  neznaboštvo  je  spremalo  drugi 
udar:  u  sredini  samarijskih  vračeva‐okultista  i  frigijskih  veštica  iznikla  je  ideološka 
provokacija hrišćanstva – učenje, koje je trebalo da svede Hrista na nivo kosmičkog duha – 
arhonta i da Mu da mesto u nekakvom panteonu.  
Hristos se po tom učenju pretvorio iz Sina Božjeg u pagansko božanstvo. Jevanđelje 
su vezali za ložu mitske kosmologije, a Tajne Crkve objavili za okultna posvećenja, slično 
htosnkim tajnama u čast Demetre i Ozirisa. Gnosticizam je privukao sebi intelektualne sile 
paganskog,  ali  se  nije  mogao  priviti  telu  Crkve.  Već  su  Apostoli  Pavle  i  Jovan  Bogoslov 
upozorili hrišćane na vučje jame i zamke, koje je neznaboštvo postavljalo na njihov put.  
Tako  i  gnosticizam  nije  iščezao,  već  je  nastavio  da  živi  u  montanizmu,  u  sektama 
boumila,  pavlikijana,  albigojaca,  i  katara,  u  tajnim  ložama  viteških  odreda,  „Sionskim 
prioratima“ i templarima.  
Drugi  pokušaj  neznaboštva  koji  se  iznjedrio  u  hrišćanski  svet,  postao  je  pokret, 
poznat  pod  nazivom  Renesansa  ili  Obnovljenje,  to  jest,  obnova  antike.  Ako  je  drevni 
gnosticizam  birao  na  svom  putu  preimućstvo  filosofije  i  mistike,  onda  je  Renesansa  – 
doživljaj.  
Paganski  svet  morao  je  ući  u  hrišćanski  hram  pod  vidom  freski,  ikona  svetih, 
skulptura.  Ako  je  kod  antičkih  naroda  postojalo  nezadovoljno  stremljenje  prema 
duhovnosti,  „ka  nevidljivom  Bogu“,  onda  je  Renesansa  upravo  htela  da  razruši  ostatke 
duhovnosti, materijalnom opipljivošću i i telesnom strastvenošću svojih slika, kao nekom 
teškom čizmom.  
Hrista su slikali kao Apolona, pa kao Herkulesa, lik Djeve Marije slikao se sa mladim 
modelima,  veselim  i  površnim  rimskim  devojkama,  a  ponekad  sa  predmetom  strasnog 
obožavanja samih umetnika. Na zidovima Sikstinske kapele pojavile su se mitske ličnosti: 
Haron, koji prevozi na čamcu, preko voda Stiksa duše umrlih, itd. Doživljaj je intimniji za 
dušu od filosofije. U pseudohrišćanskom hramu duša se susretala sa panteonom. Tamo su 
bili paganski bogovi pod likom Hrista i Svetih, i oni su se primali od ljudske podsvesti kao 
kosmička božanstva, kao pobeda tela i krvi.  
Jedan od rimskih prvosveštenika, ulazeći u Vatikan posle svog izbora, uskliknuo je: 
„Bože  moj,  ovde  su  paganski  bogovi!“  Reči  uzbuđenog  Pape  su  prenosili  kao  zabavnu 
anegdotu,  ali  više  od  svega  su  sami  rimski  prvosveštenici  podržavali  takva  dela,  da  bi 
prolazili kao prosvećeni humanisti.  
Doživljaj  Renesanse  prešlo  je  u  katolička  bogosluženja  i  zbližilo  ga  je  sa  napevima 
opere i karnevala. U paganskom svetu hram je bio sjedinjen sa pozorištem. Najveći teatar 
drevnog Rima se nalazio na stubovima hrama posvećenog Veneri.  
U  tom  karnevalu  obnovljenog  paganstva  pevali  su  pred  gomilom  i  rugali  se  nad 
hrišćanstvom,  Bokačo,  Erazmo  Roterdamski,  Margarita  Navarska  i  drugi  velikosvetski 
komedijaši, dok je muslimanski svet već stezao Evropu železnim kleštima.  
Reakcija  na  postrenesansni  katolicizam  u  formi  protestantizma  i  luteranstva  nije 
ispravila  stvar,  već  naprotiv,  unela  je  u  svest  ljudi,  još  više  racionalizma  i  ozemljenosti. 
Zapadni hrišćani bili su lišeni liturgijske dubine drevne Crkve. Renesansa i protestantizam 
su pripremili tlo za materijalizam i pozitivizam. 
U  zapadnoj  Evropi,  pogled  na  svet  inteligencije  je  postepeno  zadobio  oblik 
skeptičkog  hedonizma.  U  istočnoj  Evropi,  koja  je  sačuvala  drevna  predanja  i  liturgiku, 
odvajanje od hrišćanstva bilo je teško, i zato je borba sa njim zadobila oblik nasilja, a u 20. 
veku  –  ateističke  inkvizicije.  Ponovilo  se  vreme  paganskih  gonjenja,  ali  u  mnogo  goroj 
varijanti.  
Savremene države u poređenju sa imperijom Rima odlikovale su se većim grananjem 
kontrolnog  i  represivnog  aparata,  koncentracijom  sredstava  masovnog  informisanja, 
mogućnošću  kontrole  društvenog  i  privatnog  života  čoveka.  Zato  je  Crkva  podvrgnuta 
sistematskom,  planskom  uništenju.  Ne  samo  u  svakom  gradu,  već  i  u  svakom  selu  je 
postojao Koloseum, napunjen krvlju Mučenika. 
Ateistička propaganda je stavila svoju ruku ne samo na umetničku literaturu, nego i 
na naučna izdanja, nemajući odnos prema pogledu na svet. I na tim knjigama, kao pečat, 
stoji znak ateizma. Poseta Crkvi, činila je čoveka parijom u društvu, u svakom slučaju za 
njega je sa desetinama barijera, bio pregrađen put ka društvenoj i naučnoj delatnosti.  
Postojano stavljanje religije u tabu, sprovodilo se glasinama, klevetama i ruganjima. 
U  tom  veštačkom  probiranju  morao  je  da  se  izgradi,  kao  društvo  alhemičara,  ustrojitelj 
novog  društva.  U  toku  desetina  godina  obrazovao  se  ogromno  iscrpeno  polje  –  pustinja 
duhovnog neznanja.  
Ali u čoveku je nemoguće do kraja istrebiti urođeno osećanje religioznosti, mističkog 
poštovanja  pred  tajnom.  Ateizam  na  Istoku  i  pozitivizam  na  zapadu  napravili  su 
atmosferu  dubokog  duhovnog  neznanja  i  u  to  isto  vreme  nesvesna  potreba  za  religijom, 
koju nisu mogli zadovoljiti ni kult naslada – hedonizam, ni kult vođe – natčoveka.  
 Direktni  udar  ateizma  je  iscrpeo  svoje  sile,  ali  je  završio  svoj  posao.  Sada  bivši 
hrišćanski  svet,  bio  je  pripremljen  za  novi  upad  neznaboštva,  još  neviđeni  po  svom 
zamahu i po temeljnoj promišljenosti plana. 
Vrata  Himalaja  i  Tibeta  su  se  malo  otvorila  i  na  hrišćanski  –  sada  već,  avaj, 
nehrišćanski  svet,  obrušili  su  se  potoci  istočnjačke,  panteističke  mistike,  okultni  sistemi, 
budističke, hinduističke, kineske religije, pomešane sa kabalistikom i različitim magijskim 
rukovođenjem. Ovaj upad po svom obimu prevazilazi invaziju Huna i Mongola.  
Da se potok Huna nije zaustavio na Katalonskim poljima, [1] to taj potok pred sobom 
ne  bi  imao  nikakve  prepreke.  U  prestonicama  Evrope,  pored  hrišćanskih  hramova  i 
drevnih  evropskih  univerziteta  grade  se  hramovi  Šive  i  Bude,  umesto  krsta,  hrišćani‐
odstupnici  stavljaju  sebi  na  grudi  amulete  u  vidu  belih  slonova,  znake  Šive,  kabalističke 
znake, talismane, pa čak i izobraženja demona. U drugim hrišćanskim zemljama gradi se 
više istočnjačkih ašrama, krišnaitskih opština, budističkih, šivaističkih, nego manastira.  
Drevne istočne religije, prilagođavaju se ukusu Evropljana. Skoro sve istočne religije i 
sekte  u  svom  učenju  su  amorfne  i  adogmatične,  maglovite  i  difuzne,  njih  vode  guru  – 
proroci,  „živi  bogovi“.  Svaki  guru  ima  svoje  učenje,  svoj  sistem.  Ako  on  čak  javno 
protivreči sam sebi, to i ne izaziva primedbe i proteste.  
Učenici  objašnjavaju  to  dubokim učenjem, u koje svetovnjaci ne  mogu proniknuti. I 
ovde  je  promišljeni  sistem:  učenje  neohinduizma  („otkrovenja“  mahatmi)  je  unutarnje 
protivrečno i fluidno, i zato ga je teško opovrgnuti. Uvek vam mogu reći da vi niste tako 
shvatili  njihovo  učenje,  daju  vam  citat  iz  knjige  ili  iz  reči  tog  gurua,  koja  je  dijametralno 
protivrečna tom suđenju, mišljenju koje ste vi izrazili.  
Svoje  učenje  gurui  predstavljaju  kao  „drevnu  mudrost“,  otkrivenu  kroz  njih  svetu. 
Fragmentarni  tekstovi,  izvučeni  iz  Veda,  Upanišada  i  Gite,  sa  komentarima,  prizivi  ka 
ljubavi,  bratstvu  i  samoodricanju  stvaraju  iluziju  bliskosti  sa  hrišćanstvom,  ali  je  to 
smišljena maska.  
Po obliku ovde je pre svega ponavljanje jednih i istih fraza u raznim varijantama, u 
kojima se oseća ne duhovna ljubav, već nervna uzbuđenost veštački egzaltiranog čoveka. 
U  njima  nema  jasne  misli  i  strukture;  u  tome  nema  samo  slabosti,  već  i  sile.  Misao  je 
moguće protivstaviti samo misli, a slična učenja je toliko teško razabrati, kao kada štapom 
pokušavate  da  podelite  vodu.  Ta  učenja  su  poput  zavesa  od  kineskog  platna:  dotakneš 
jednu – ruka ne nailazi na otpor, opustiš ruku – zavesa se vraća u prvobitnu formu.  
Na kraju vam kažu: „Mi verujemo u to, u što verujete i vi, shvatajući i razumevajući 
to, a vi, odbacujući to, verujete u to, u šta i mi verujemo, samo to ne shvatate. Naše učenje 
je  ezoterično,  prihvatite  ga,  i  bolje  ćete  shvatiti  vašu  religiju.“  Uz  poštovanje  prema 
hrišćanstvu, to će zvučati ovako: „Postaćete elitni hrišćani, samo bez Hrista.“ 
Dati  analizu  savremenih  hinduističkih  sekti  je  nemoguće  zbog  fluidnosti  i 
neodređenosti; moguće je samo otkriti najopštija razmatranja za njih: većina njih se oslanja 
na  učenje  Vedanti  i  budizma.  Vedanta  i  budizam  –  to  su  podzemne  vode,  koje  hrane 
filosofske  škole,  mistička  učenja  Indije,  čak  i  one,  koje  odriču  Vede.  Avangarda 
hinduističkog  okultizma  u  Evropi  –  „teosofsko  društvo“,  proglasivši  jednakost  religija, 
orijentiše se u stvarnosti na budizam i bramanizam. 
Prvo  –  učenje  o  Bogu.  Sva  drevna  hinduistička  učenja  kategorički  odriču  Ličnog 
Boga. Za njih je Bog – neki bezimeni, bezlični duh, Braman, koji ima mnoštvo vremenskih 
personifikacija,  maski,  koje  on  stavlja  i  skida  sa  sebe.  Braman  –  princip  postojanja,  ali  to 
postojanje proishodi u dva modaliteta: kvalitativnom i nekvalitativnom. Kvalitativno – to 
je  kosmičko  postojanje,  koje  ima  opseg  i  atribute.  Nekvalitativno  –  to  postojanje  van 
svojstava  i  mnoštva.  Božanstvo  je  apsolutno.  Postojanje  sveta  –  iluzija  i  sam,  mehurići 
sapunice koje pušta mališan, igra senki.  
Svet  prolazi  bez  ostavljanja  tragova,  kao  senke  u  snu.  Završava  se  krug  vremena  – 
„dan Brame“, počinje „noć Brame“. Svet sa njegovom vidljivošću i brojem nestaje, Brama 
prelazi  u  Parabramu,  gde  se  postojanje  sliva  sa  nebićem:  nemoguće  je  reći,  da  Brama 
postoji ili ne postoji. Zatim unutar samog brame se nazire želja da stvara svetove. Ta želja 
se  nazire  i  postaje  kosmičkim  jajetom,  iz  koga  izniče  vidljivo  nebo  i  zemlja.  Počinje  dan 
Brame. Stvaranje sveta – to je nesavršenstvo apsoluta, „greh bezgrešnoga“.  
Jedan  tibetanski  pesnik  je  rekao:  „Svetovi  stvaraju  saznanje,  svetovi  uništavaju 
saznanje“.  Mitologija  hinduizma,  takođe  kao  i  jelinistička  mitologija,  obraćena  je 
kosmičkim  silama;  tamo  nema  budućnosti;  samo  vreme  je  obraćeno  unazad,  kao  da  se 
okrenuo točak istorije, a prošlost je zauzela mesto budućnosti. U zatvorenom krugu kao u 
zatvorenoj sredini, nema i ne može biti novoga, tamo je samo jedno ponavljanje. Večnost 
Brame – to je večnost ponavljanja.  
Drugo je – kosmos. To grandiozno sazdanje Brame, koje je bilo moguće prihvatiti za 
njegovo ovaploćenje, u stavrnosti je samo dekoracija spektakla. Materija – to je pustota. U 
poslednjem  činu  istorije  sveta,  kosmos  iščezava  u  ognju,  ne  ostavljajući  ni  šaku  pepela. 
Individualnost, lično i kosmičko postojanje iščezavaju, kao optička obmana, i nastaje noć.  
Treće – čovek. To je sve i ništa. Njegov duh – atman je istovetan božanskom duhu – 
bramanu, ali kao individua i ličnost čovek ne postoji. Empirijski čovek – jeste iluzija; svaka 
množina  je  –  laž,  zato  su  emocija  i  misao  –  opštenje  sa  svetom  laži.  Subjekat,  objekat  i 
ljubav  kao  uzajamnosti  među  njima  ne  postoji.  „Ja  sam  on,  ti  si  on,  to  jest  Braman“. 
Jedinstveno dostojno stanje – meditacija samoga sebe kao apsoluta. 
Duša  svih  hinduističkih  učenja  –  je  metempsihoza,  vera  u  preseljenje  duša.  Ako 
učenje o „jednom postojanju“ uništava etiku, kao formu društvenih odnosa, onda učenje o 
metempsihozi  i  reinkarnaciji  (preseljenje  duše  u  druga  tela)  uništava  shvatanje  i 
unutrašnje  osećanje  greha,  kao  odvajanje  od  apsolutnog  duha.  Zato  u  indijskoj  teosofiji 
nema pokajanja kao emocionalnog odbacivanja greha, i samo razmišljanje nad grehom kao 
greškom uma, neznanjem. Praktični greh – to je samo vraćanje u putu reinkarnacija. Raj i 
pakao ne postoje; pakao – to je zemni život, a raj – izlazak iz njega. Čovek se posmatra u 
nekoliko tela: materijalno, astralno, eterično, mentalno, ali su sva ona beznačajna, stvaran 
je samo duh čoveka – Atman. 
Učenje  o  preseljenju  duša  sadrži  u  sebi  princip  duhovne  evoucije,  što  se  nalazi  u 
velikom  protivrečju  sa  istorijskim  periodom  istorije  čovečanstva,  o  kome  znamo  iz 
spomenika  literature,  filosofije,  veština,  preciznije:  čovečanstvo  nije  zadobilo  duhovnost, 
već je gubilo, nije se približilo Božanstvu, već je odstupalo od Njega.  
Zato  učenje  o  metempsihozi  i  reinkarnaciji  označava  duhovni  ćorsokak  za 
čovečanstvo, ne uspinjući se prema stepenicama hrama, već se pogružavajući u more zla i 
greha, u bezdan satanizma, čiji talasi postepeno potapaju i poslednja ostrva duhovnosti.  
Hinduizam  novih  gurua  uključuje  u  sebe  i  veštačke  metode  uzbuđenja,  egzaltacije, 
plesanja,  glasnih  kričanja  imena  Šive,  Krišne  i  drugih  božanstava  ili  meditativne  vežbe. 
Neki  izjednačavaju  meditaciju  sa  molitvom,  ali  molitva  –  to  je  dijalog  između  duše  i 
Božanstva, a meditacija – monolog, obraćanje samome sebi.  
U vreme molitve, kao u vreme razgovora, čovek mora biti sabran duševno i telesno; 
on mora biti „zategnut, kao struna“, radi toga, da bi srce shvatilo i osetilo reči molitve. U 
vreme  meditacije, obratno, preporučuje se potpuna  raslabljenost  tela,  kao imitacija  stanja 
sna.  Reči  moraju  da  se  proiznose  od  čoveka  monotono,  kao  otkucaji  sata.  To  je  –  stanje 
samohipnoze. Čovek se obraća samome sebi. Ako je to molitva, onda kom bogu? Svome 
„Ja“, poistovećenom sa svojom podsvesti. 
Filosofija budizma uči o unutrašnjim psihološkim stanjima. Asketizam budizma – to 
je  uništenje  emocionalnog,  intelektualnog  sadržaja  čoveka,  ali  ne  kroz  pogruženje  u 
svetski duh – Braman, već kroz pogruženje u vakuum postojanja – nirvanu.  
Međutim,  u  budizmu,  koji  odbacuje  Boga,  pojavilo  se  učenje  o  samom  Budi  kao  o 
najvišem  božanstvu.  Kod  nekih  je  on  –  istorijski  Sakja  Muni,  Gautama,  kod  drugih  – 
kosmički  Buda,  nešto  poput  kabalističkog  Adama  Kadmona,  samo  ako  je  Kadmon  – 
arhetip i materijal sveta, onda je kosmički Buda – princip postojanja sveta, to jest, odricanje 
te nirvane, kao potpunog vakuuma, koji je propovedao Sakja Muni.  
  
Šta privlači savremenog Evropljanina u šareni konglomerat hinduističkih učenja? 
  
Utilitarizam i pragmatizam. Joga u drečećim reklamama predlaže čoveku razvitak okultnih 
sila,  umeće  vladanja  sobom  (što  je  neophodno  za  savremenog  biznismena),  uticanja  na 
druge,  isceljenja  bolesti,  nerešivih  zvaničnom  medicinom,  a  ponekad  jogini  čak  idu  i  do 
obećanja  večnog  života  na  zemlji  i  do  večne  mladosti.  Treba  reći,  da  joga  koristi 
tradicionalnu  hinduističku  gimnastiku  (hata  jogu),  koja  ima  analogiju  kod  Kineza  i 
drevnih Persijanaca.  
Hedonizam  Krišnaizma,  sa  njegovim  senzualnim  obredima  i  meditacijama,  sa 
prizivama ka slobodi od svih društvenih normi, imponuje ljudima, koji vide smisao života 
u nasladama, koji uzvode to stanje do stepena religioznog kulta. Mistika bez ljubavi prema 
Živom Bogu vodi ka magiji i okultizmu, koji predlažu neke sekte. 
Osećanju  duhovne  gordosti  čoveka  u  najvišem  stepenu  odgovara  učenje  Vedanti  o 
tome, da je  čovek – apsolut, koji nije poznao sebe. Setimo se, da je prvim grehom satane i 
Adama bilo stremljenje da sebe utvrde kao Boga u vaseljeni, da će budući antihrist terati 
narode da mu se poklone kao Bogu. Meditacija Vedanti ponavlja sobom, do nekoliko reči 
sažetu priču o grehu i padu Lucifera: „Ja sam bog, i nema boga, osim mene.“ 
 Umor od života u savremenom društvu, bezvoljnost, pasivnost duše neretko dovode 
do samoubistva i traže izlaz u duhovnom samoubistvu, u ulazu bez bola u nebiće. Učenje 
o  bogu  kao  o  kosmičkoj  i  natkosmičkoj  bezličnoj  sili,  najvišem  razumu,  stvaralačkom 
načelu  lakše  se  prima  od  strane  čoveka  tehnološkog  veka,  koji  živi  među  mašinama  i 
mehanizmima, od ideje Ličnog, Živog Boga.  
Ali  najglavnije  –  to  je  neznanje,  nepoznavanje  hrišćanstva,  ogromne  reke,  oko  koje 
umiru od žeđi; jedni – zato što ne veruju da u njoj ima vode, drugi – zato što neće da se 
sagnu, to jest, da smire svoj gordi duh i kroz pokajanje da zadobiju Život. 
 
  
 
[1] Bitka na Katalonskim poljima (451. g.) , u kojoj su Huni bili razbijeni, stavila je kraj na njihove 
pobede. 
Bramin san 
  
Hinduizam  –  to  je  dete,  nastalo  iz  braka  dve  carske  dinastije  u  indijskoj  filosofiji  – 
vedizma i budizma. Dete se rodilo od mudraca. Prvim plačem deteta, postavilo se pitanje: 
„Ko sam ja?“ 
Njegova  mati  Šakta  je  odgovorila:  „Ti  si  nešto.“  Njegov  otac  Buda  je  rekao:  „Ti  si 
ništa.“ Tada je dete uskliknulo: „Ja sam istovetnost bića sa nebićem. Bio sam kada još nisu 
postojali moji roditelji, kada zvezde nisu svetlele nad Bengalom i talasi južnih mora nisu 
umivali obale Hindustana.“ 
Postoji jedan apsolut, svaka množina je iluzorna i prizračna, zato je broj – laž. Postoji 
samo  Brama,  pogružen  u  Parabramu, u  biće  bez  kvaliteta,  predikata,  svojstava  i  atributa 
bića.  To  je  noć  Brame,  kosmos  ne  postoji.  Vreme  su  zaustavilo,  pošto  nema  orijentira  za 
vreme.  Brama  je  pogružen  u  sebe.  Brama  nije  samo  jedan,  on  je  i  jedini.  U  svom 
letargijskom  snu  (u  čistoj  potenciji  nebića)  gde  postoji  samo  jedno  apsolutno  „ja“,  on 
počinje da žudi za svojim „ne‐ja“, po svojoj nevesti Prakriti. To tamno stremljenje rađa san 
Brame.  
Nastaje  dan  Brame.  Njegovi  snovi  su  postali  kosmosom,  životom  Vaseljene.  Brama 
posmatra svet kao pozorište, u kme je on autor scenarija, glumac i gledalac istovremeno. 
Ali  sve  je  to  iluzija  i  varka;  prizraci,  izazvani  strašću  Brame  iz  nebića,  senke  na  zidu  od 
prstiju glumca, sakrivenog iza scene, iza zavesa materijalnosti.  
Dan Brame – to je žrtva Brame u ime strasti, njegov izlaz iz prabića, ali žrtva je svet, 
koji je osuđen na uništenje. Brama igra šah sam sa sobom. Po licu zemlje teku krv i suze. 
Ljudi  ljube  i  mrze,  čine  podvige  i  zločine,  zidaju  gradove  i  razaraju  ih  do  temelja, 
izgovaraju  molitve  i   kletve,  rađaju  se  i  umiru,  ali  sve  to  su  samo  prizraci,  kao  brodovi  i 
kule u oblacima, koji plivaju po nebeskom svodu.  
Prilazi Šiva (modalitete tog istog Brame) oslobađa Bramu od njegovog greha i iluzije, 
i  apsolut  se  opet  pogružava  u  sebe,  ali  unosi  u  dubinu  svoje  nepronicljive  noći, 
neostvarenu ljubav prema nepostojećoj Prakriti (materijalnosti). 
 Brama – nije „ko“, već „ništa“ i „nešto“. On je određen ritmovima svog života. Dan i 
noć Brame ‐ to su dve pauze između pokretima klatna. On stvara svetove, da bi ih zatim 
uništio  bez  ostatka,  bez  ikakve  koristi  za  svoju  iluzornu  tvorevinu,  zatim ulazi  u  sebe,  u 
svoju  nadkosmičku  noć,  ničega  ne  ponevši  sa  sobom  iz  kosmosa,  osim  melanholije  zbog 
svoje usamljenosti, koje se zatim pretvara u san, ali se ne ovaploćuje u stvarnost nikada.  
Opet se otvara teatar lutaka na sceni kosmosa. Iznenada se na sceni pojavljuje nova 
maska  –  to  je  Buda.  On  kriči,  obraćujući  se  gledalištu:  „Nas  su  obmanuli,  nas  nema,  mi 
nismo  ljudi,  već  samo  lutke,  nas  je  obmanuo  Brama,  ali  ću  vam  ja  pokazati  izlaz  iz  tog 
teatra  apsurda.“  Poput  Buratina,  on  cepa  paučinu  sa  zida  pozorišta,  a  ispod  nje  se  vide 
vrata, koja vode u prazninu. 
„Evo  izlaza,  sada  smo  spaseni“  –  kriči  Buda.  Ali  on  sam  je  samo  san  Brame,  pajac, 
koji igra u pozorištu svog vlasnika. Dolazi Šiva, baca lutke sa scene u kutiju, gasi svetlost 
lampi,  i  nastupa  tama.  Nema  ni  ljudi,  ni  demona,  ni  Bude,  ni  bodisatve.  Brama  se 
pogružava u noć, i san i ulazi u Parabramu. Početak je jednak kraju, a kraj početku. 
U toj bajci meditira hindus, da je on apsolut, da je samo on u svetu. Budista meditira, 
da njega nema, da je jedino što postoji nirvana, da je svaka množina – laž. Od disanja Šive 
rasejavaju  se  san  i  varke.  Individualno  postojanje  se  rastvara  u  kosmičkom,  kosmičko  u 
apsolutnom, a apsolutno prelazi u svoju apoteozu – noć Brame. 
 Gde je mesto za ljubav u carstvu senki? Ako volimo – volimo senke, ako mrzimo – 
mrzimo  iluziju  i  prizrake,  koji  se  kroz  tren  raspadaju  u  tami  noći.  Čini  li  čovek  podvige 
samoodricanja  –  to  je  prizračni  let  u  snoviđenje,  ubija  li  svog  neprijatelja  –  to  je  sok  od 
borovnice, koji ističe iz lutke.  
Ako je mnoštvo – laž, to je ljubav kao jedinstvo dvoje – takođe laž. Ako je svet iluzija, 
onda  je  i  moralnost  iluzorna.  Dobro  je  jednako  zlu,  a  oboje  su  –  ništa.  Jedinstveno  blago 
stanje jeste – bestrašće. Ali mudrac ne dobija ništa od svoje mudrosti u tom svetu iluzija, 
osim toga, što se nula može nazvati nulom.  
Pusti pogled njegove puste duše je ustremljen ka bezdanoj praznini.  
O Zen Budizmu 
  
Budizam – to je religija bez Boga, izoštrena filosofija smrti i duhovnog samoubistva. 
Buda  –  veliki umetnik, koji je napisao  poraznu, po  svom psihologizmu, sliku kosmičkog 
postojanja kao svetske tragedije i ljudskog života, gde se pod žbunjem cveća nalaze zmije, 
a pod svilenim pokrivačima, sakriveni noževi i klešta dželata. 
Cilj  budizma  je  utilitaran:  oslobođenje  čoveka  od  stradanja,  koje  indijski  mudrac 
izjednačuje  sa  postojanjem.  U  svom  u  svom  neuzdržanom  pan‐kriticizmu  postojanja, 
budizam  je  došao  do  predela,  za  čoveka  mogućeg  i  stao  kao  začaran,  nad  propašću 
nepostojanja. Most između dve obale – vremena i večnosti – za budizam ne postoji. Učenje 
budizma  odriče  bogoopštenje  kao  prevazilaženje  ljudske  ograničenosti  kroz  izlazak  u 
apsolutno biće i zaustavlja se na nivou filosofskog skepticizma.  Za budizam, život – jeste 
smrt,  a  smrt  –  to  je  život.  Propoved  Sakja  Munija  zvuči  kao  rekvijem  nad  grobom 
osuđenog sveta. 
 Zen Budizam sobom predstavlja jednu od grana dalekoistočnog budizma. On je nalik 
na  buket  hrizantema,  koji  pleni  poglede  svojim  bojama,  ali  nema  mirisa.  Zen  je  moguće 
razmatrati  kao  svojevrsnu  reakciju  istočnog  pijetizma  na  elitizam  i  utančani 
intelektualizam  budističke  filosofije.  Ovaj  indo‐kineski  hibrid  je  iznikao  pod  uticajem 
Taoizma, od koga je preuzeo nemar ka formalnoj logici, filosofskim sistemima i saznajnim 
kategorijama,  koje  se  gaje  u  budizmu  i  vedizmu.  On  se  sa  prezirom  odnosi  prema  svim 
vidovima naučnih i društvenih delatnosti, smatrajući je „sizifovim“, uzaludnim trudom i 
narušavanjem svetske harmonije. 
Cilj Zena – vraćanje čoveka samome sebi kroz sazercanje, posmatranje. Istina za Zen 
–  slična  je  kriku  deteta,  pokretu  duha,  toga  što  leži  dublje,  od  misli  i  emocija.  Misao  u 
njenom običnom smislu, kao određeno čvrsto shvatanje, za Zen‐budistu javlja se lažnom.  
Istina  ‐  to  je  prskanje  podsvesti  na  vrh  refleksa.  Meditacija  –  četkica  umetnika‐
impresioniste,  pomoću  koje  podsvest  čini  iznenadne  nepromišljene  figure  na  površini 
refleksa.  U  odnosu  zena  prema  klasičnom  budizmu  postoji  nešto  nalik  odnosu  drevnih 
kinika prema platonizmu.  
Zen‐budizam  dolazi  u  dodir  sa  egzistencijalizmom,  ali  ako  egzistencijalizam  čini 
čoveka  takvim,  onda  zen‐budizam  traži  čoveka,  u  njegovoj  tamnoj,  poput  prvobitnog 
haosa,  dubini.  Zen  budizam  ima  spoljašnje  analogije  sa  ekstazom  intelektualnog 
samoodricanja Platona.  
Ali ako je za Platona put ka uprošćavanju – put intelektualnog aristokratizma, koji do 
samoodricanja dolazi kroz punoću intelektualnog poznanja, za kojom se otkriva potresan 
bezdan  neznanja,  onda  je  zen‐budizam  –  skoro  aristokratski  estetizam,  koji  odbacuje 
nesavršenstvo i uslovnost logičke misli kako u dijalektičkom, tako i u metafizičkom planu. 
Zen‐budizam  ne  razmršava  čvorove  filosofske  misli,  već  ih  kida,  kao  paučinu  na 
prozoru,  koja  ometa  svetlost  koja  je  prodrla  u  sobu.  Misao  kao  bljesak  i  prosvetljenje  za 
zen  budistu  ima  heuristički  karakter  iznenadnog  pronalaska.  On  uklanja  pokrove  svoje 
podsvesti, da bi obnažio svoje „ja“, kao električnu žicu. Otuda ljubav prema paradoksima, 
ka nepotpunosti, ka budalastim kratkim aforizmima, ruganjima i ka ludilu. 
Zen  je  iznikao  u  Kinu  početkom  šestog  veka.  Njegovim  osnivačem  smatra  se 
Bodhidarma,  taj  indijski  Diogen.  U  sedmom  i  osmom  veku,  zen  budizam  je  pronikao  u 
Japan i ovde dobio svoju završnu formu među samurajima.  
Zen  sobom  predstavlja  ne  toliko  religioznu  pojavu;  on  je  stvorio  celu  školu  u 
literaturi, filosofiji i veštinama. Njegov cilj je – prelaz postojanja spoljašnjeg i iluzornog, u 
postojanje,  zaključeno  u  samome  sebi,  koje  ishodi  iz  polja  nepostojanja,  gde  uništenje 
shvatanja i osobina postojanja, jeste prelaz ka suštini kroz uništene oblike, ka čistoj energiji 
postojanja van kategorija koje je određuju. 
„Šta  je  zen‐budizam?“  –  pitao  je  učenik  svog  učitelja  i  kao  odgovor  dobio  snažni 
šamar. Ovim, nikako filosofskim gestom, učitelj je odlučio da pokaže, šta je učenik učinio 
svojim  pitanjem:  zamahnuo  je  na  suštinu  zena,  koji  uči,  da  neporedno  ne  može  biti 
izraženo  posredno  (kroz  reč).  Pod  neposrednim  se  podrazumeva  odnošenje  subjekta 
prema objektu, „ja“ prema „ne‐ja“, a takođe i „ja“ prema samome sebi.  
 Pri tome, filosofska analiza subjekta i objekta, kao gnoseoloških shvatanja i kategorija 
savršeno  odsustvuje.  Zen  označava  „usredsređenost,  asketski  položaj“.  Asketa  sedi  nad 
bezdanom  svoje  sopstvene  podsvesti  kao  soko  nad  mišjom  rupom  i  lovi,  kao  zbunjenog 
miša,  najdublji  impuls  svog  „ja“,  koji  isplivava  na  površinu,  očišćujući  ga  od  mahuna 
spoljašnjeg, onoga, što nije „ja“. 
Učitelj zena, stari vuk, vaspitan u šumi filosofskih škola i logičkih sistema, pokazao je 
svom  učeniku  repu  i  pitao:  „Šta  je  ovo?“  Učenici  su  ćutali,  samo  jedan  od  njih  je  ustao  i 
rekao: „Učitelju, daj mi je i ja ću je pojesti.“  
Razlegao  se  smeh,  ali  učitelj  je  bio  u  entuzijazmu  zbog  odgovora.  Učenik  je  preneo 
objekat  iz  spoljašnjeg  vizuelnog  plana  u  ciljni  i  primio  ga  u  direktnom  iskustvu. 
Opisivanje repe kao njenog kvaliteta bi bilo potapanje uma u mnoštvu atributike, a učenik 
je nju učinio činjenicom svog unutrašnjeg života. To što je čovek, nasitivši se repom, dao 
drugi odgovor na isto pitanje, malo je uznemirilo nastavnika. 
Glavno  je  –  metod.  Ovde  zen  nema  posla  sa  ličnošću,  već  sa  efemernom 
individualnošću, koju sravnjuje sa potokom koji neprestano teče.  
U  20.  veku,  u  epohi  krajnjeg  individualizma,  dekadensa  kulture  i  filosofije,  zen‐
budizam  se  rasprostranio  u svim zemljama ne samo  Azije, već i drugim delovima  sveta. 
Budista  ulazi  u  nirvanu  kao  stanje  transa.  U  zen‐budizmu  život  se  prima  kroz  nirvanu, 
kroz krajnje uprošćavanje.  
Kod  zen  budiste  postojanje  počinje  odatle,  gde  se  „ja“  svoje  podsvesti  već  ne  deli, 
iako bi to „ja“ bilo tačkom, ravnom nulom, ili energetskim vakuumom. Ali „ja“ se prima 
nedeljivim tamo, gde se završava analitička misao, to jest, bez maski misli; to je oblast gde 
vladaju grubi instinkti i prefinjene kosmičke intuicije. 
Zato u oblasti filosofije, doživljaji zena kombinuju u sebi vulgarnost divljeg deteta i 
estetizam utančanog dekadenta. U oblasti  veštine, njegova intuicija prelazi u meditativni 
impresionizam ili asocijativnu simboliku.  
Zen‐budizam  –  to  je  budistički  super‐egzistencijalizam,  budizam  bez  Bude,  to  je 
adogmatsko  učenje,  koje  ne  priznaje  ni  predanja,  ni  simvole  vere,  to  –  je  poezija  (tačnije 
„glas“)  čoveka,  štaviše  neposrednog  čoveka,  slobodnog  od  svih  uslovnosti  i  pravila, 
autoriteta i učitelja, a glavno – od sopstvenih suđenja, kao  spoljašnji oblik gnozisa.  
To  je  čudna  zaljubljenost  u  svoju  mračnu  podsvest,  želja  da  se  živi  neposrednim 
životom,  impulsima  iz  dubina  podsvesti,  pogružavanje  u  samoga  sebe,  meditiranje  sebe 
na tim dubinama, gde je postojanje poistovećeno sa nepostojanjem.  
Ako je budizam Sakja Munija elitaran, onda je zen budizam Bodhidarme – anarhičan; 
Bodhidarma  –  to  je  pijani  Buda.  Ako  govorimo  o  kultu,  to  je  njegov  kult  –  ruganje  kao 
razrušujuća sila protiv svakog autoriteta, u tom delu i Bude, protiv svih uslovnosti, u tom 
delu  i  protiv  sebe  samoga.  U  njemu  postoji  nešto  slično  frojdizmu.  Ali  ako  je  frojdizam 
pokušavao  da  otkrije  i  dešifruje  znake  podsvesti,  to  se  zen  sliva  sa  njima.  Ovde  postoji 
stremljenje ka uprošćenosti, koje dovodi do posebne infantilnosti.  
U  veštinama  to  je  taj  simvolički  primitivizam,  gde  jedna  linija,  jedan  pokret  četkice 
može  sobom  da  zameni  sliku.  To  je  anarhično  učenje,  ali  bez  sociologije  i  filosofskih 
ekskursa. To je pusto polje za neobuzdano samostvaralaštvo, gde se odlično privijaju, kao 
presađene  biljke,  pozajmice  iz  filosofsko‐etičkih  sistema,  samo  ne  u  vidu  umnih 
zaključaka, već u vidu izreka.  
To  je  prezir  prema  životu,  i  stremljenje  da  se  razruši  forma,  da  se  ostavivši  ciljni 
sadržaj,  preciznije,  dobije  taj  sadržaj,  kao  da  razbiju  ljusku  oraha,  da  bi  izvadili  njegovo 
srce;  to  je  mržnja  prema  filosofiji  i  u  isto  vreme  ljubav  prema  filosofskim  paradoksima, 
prezir prema postojanju i poštovanje pred nepostojanjem, budistička ravnodušnost prema 
samome Budi, sloboda od svega u ime ničega, učenici bez učitelja, učenje bez određivanja 
samog učenja, odbacivanje bez osnove i odricanje bez potvrđivanja, alogična logika toga, 
da  je  svet  samo  iluzija.  Ironija  i  ruganje  zena  nad  postojanjem  –  smeh  gledaoca  u  tetru 
lutki. Meditacija – to je pogružavanje u dubinu svoje podsvesti i priča o njoj, znak tanak 
kao linija, nacrtana tušom, na japanskoj minijaturi.  
Ko  sam  „Ja“?  Zen‐budizam  ne  daje  odgovor.  Od  društvenog  čoveka  on  ide  prema 
empirijskom,  od  empirijskog  ka  podempirijskom,  ka  iracionalnom,  gde  se  ose  postojanja 
slivaju  sa  nepostojanjem.  Zen  –  to  je  usredsređivanje,  poza  i  metod  posmatranja  nad 
tamnim  provalijama  duše,  gde  izniču  nejasni  impulsi,  koji  prelaze  u  nejasne,  kao  senke, 
linije  koje  se  primaju  kao  izreke  Pitija;  zatim  ih  bacaju  u  oganj  ruganja,  da  se  oni  ne  bi 
pretvorili u gušeću formu i da ih ne bi davili svojim autoritetom. To nije intuitivizam kao 
stvarna  sila  i  svojstvo  duše,  to  je  život  duše,  kao  brže,  filosofski  impresionizam,  kao 
prskanje duše.  
Zen‐budizam je istočnjački cinizam; kritikujući sistem vrednosti kao iluziju, on vodi 
ka iluzornoj slobodi posredstvom odricanja – ka slobodi u nuli. Kao i budizam, on ne daje 
odgovora  na  ontološka  pitanja  života.  Božanstvo  za  njega  ne  postoji,  ličnosti  –  takođe, 
postojanje  je  poistovećeno  sa  zlom.  Ako  budizam  vidi  panaceju  od  svetskog  zla  u 
aristokratskom  bestrašću  i  preziru  prema  svetu,  u  emocionalnom  odbacivanju  sveta,  to 
zen‐budizam hoće da zaštiti sebe, pretvarajući svetsku tragediju u svetsku komediju.  
„Ko je Sakja Muni?“ – pitao je učitelj.  
„Brisač u javnom toaletu.“ – odgovorio je učenik. 
Ali  zašto  se  zen  naziva  budizmom?  Zato  što  on  ne  izlazi  iz  kursa  budističkog 
odbacivanja sveta, zato što iz svih sistema, on je najviše kategoričan i čvrst u odbacivanju 
sveta i poistovećivanju postojanja sa zlom. 
Zen‐budizam  –  to  je  religija  smrti;  zen‐budizam  prolazi  pored  duha  i  duše  čoveka, 
dok meditiraju njegovi instinkti, kao što mališan lomi lutku i vidi unutar nje slamu i vatu. 
Smeh  zen‐budizma  –  to  je  isti  taj  smeh  i  urlik  prekinutog  metala  na  apokaliptičnim 
slikama Dalija. Zen‐budizam – religija samuraja – esteta, koji neustrašivo beže od života na 
sastanak sa smrću. To je ‐ religija osuđenih. 
  
Pitnje: Da li je moguće sravnjivati zen sa hrišćanstvom bez Hrista? 
  
Odgovor:  Hrišćanstvo  bez  Hrista  uopšte  ne  postoji.  Isus  iz  Nazareta  –  živo  srce 
Novog  Zaveta.  Zen  odriče  Ličnog  Boga,  dušu  kao  besmrtnu  supstancu,  prvorodni  greh, 
iskupljenje i Iskupitelja, buduće preobraženje čveka i sveta, to jest svo hrišćansko učenje. 
Zen  je  adogmatičan  i  amorfan.  Zato  se  on  može  slobodno  koristiti  nekim  hrišćanskim 
terminima, uobičajenim za Evropljanina, polažući u njih budistički sadržaj. 
  
Pitanje: Kakva je metodologija zena? 
  
Odgovor:  Zen  se  obraća  neposrednom  poznanju,  ali  upotrebljava  meditativne 
formule, koje po istim principima, treba da se razmatraju kao tuđe telo u duši askete. Gde 
je garancija, da će takva meditacija sublimirati sadržaj duše, a da ne stvori nove psihičke 
komplekse,  obmotane  tankom  paučinom  gordosti  i  strasti?  Odbacujući  obrednost,  zen 
budisti u isto to vreme okružuju svoje škole i manastire egzotičnim dekoracijama.  
  
Pitanje: Ko je „jedini sveprodirući Buda“ po učenju zena? 
  
Odgovor:  „To  nije  arhetip  svemira  poput  Adama  Kadmona  u  kabali  i  tim  više  nije 
istorijski Buda Gautama. „Jedini Buda“ – princip antipostojanja, koji leži ispod svih oblika 
postojanja. To je skoro „budistički Šiva“, samo bez personifikacija i metodologije. On nije 
„ko“, već uvek prisustvuje „ništa“. 
  
Pitanje: Kako se ostvaruje zen u asketici? 
  
Odgovor:  Zen,  ili  na  kineskom  „čan“,  označava,  kako  smo  rekli  gore,  položaj, 
asketski metod, usredsređenost. Asketa sedi u „pozi lotosa“, obraćen licem ka zidu, obojen 
u  crno.  Crna  boja  –  odsustvuje  u  duginim  bojama,  to  je  boja  koja  apsorbuje,  ali  ne 
reflektuje,  simbol  praznine  –  mentalne  i  kosmičke;  pri  tom  asketa  proiznosi  nekad  ime 
Bude,  podrazumevajući  kosmičkog  Budu.  Ponekad  on  meditira,  ponavljajući  kratke 
aforizme,  najviše  prebiva  u  tišini,  posmatrajući  crnu  boju  kao  odsustvo  slučajnog 
postojanja.  
Duša, pusta od misli i želja, mora da se slije sa prazninom od svojstava i kvalitetom 
bezdana,  sa  nebićem.  Ali  u  stanju  samofiksacije  duša  prima  kao  otkrovenje,  svoju 
sopstvenu tamnu stranu i impulse kosmičkih duhova, koji je susreću na putu za „nigde“.  
Te  duhove  praznine,  hrišćanska  mistika  naziva  demonima,  a  ikonopisna  tradicija 
oslikava crnom bojom... 
Ikonografija u istočnjačkim religijama 
  
Hinduistička  i  budistička  ikonografija  imaju  mnogo  zajedničkog.  Ovde  nije  samo 
genetska prejemstvenost i jedna kulturna sredina, u kojoj su se formirali i stvarali ti vidovi 
slikanja, ovde je nešto više: to je veština, koja izražava uništenu, iluzornu pseudo‐ličnost.  
Među  božanstvima  himalajsko‐tibetanskog  panteona,  isto  kao  i  kod  mnogobrojnih 
buda  i  bodisatvi,  nema  lica.  Tamo  su  mrtve  maske.  Hinduistička  božanstva  –  to  nisu 
ličnosti,  to  su  personifikacije  i  prolazne  forme  jednog  i  bezličnog,  onoga,  o  čemu  je 
nemoguće govoriti, imalo ono postojanje ili ne.  
Teorija  reinkarnacije  čini  sve  oblike  života  prolaznim  i  iluzornim.  Svet  sobom 
predstavlja scenu ogromnog pozorišta; ljudska istorija – je tragikomedija, a još preciznije – 
predstava  iluzioniste.  Apsolut  na  sebe  odeva  maske  ličnosti  koji  igraju  u  njegovom 
komadu.  On  nema  lica,  on  skida  jednu  masku  i  stavlja  drugu.  Maska  sa  njim  nema 
nikakav odnos.  
U hinduističkoj ikonografiji, individualnost se može odraziti kao osobeno svojstvo u 
odnosu na druge osobe, ali ličnosti kao ontologije u njoj nema. Završio se pozorišni komad 
istorije sveta – maske se odlažu u kutiju, gasi se svetlost reflektora i Brama se pogružava u 
san.  
Buda  –  to  je  ista  ta  pozorišna  ličnost,  ista  ta  lutka,  koja  je  za  razliku  od  drugih, 
shvatila da je svet – pozorište. Ona je skočila na scenu i rekla: „Više ne želim da igram“, ali 
u stvarnosti i ona je samo lik, stvoren za  pozorište autora istorije sveta. Završava se dan 
Brame  –  i  nju  zajedno  sa  drugim  maskama  i  lutkama  odbacuje  Šiva,  božanstvo  smrti  i 
uništenja.  
U budizmu nema večnosti i nema ličnosti, tamo je samo jedna alternativa vremena – 
nepostojanje. Budizam – to je maska smrti, to je nekromantija, to je radost samouništenja.  
U  zoroastrizmu  postoje  dva  početka,  dva  tvorca  sveta:  tama  i  svetlost,  dobro  i  zlo. 
Sve  je  u  protivdejstvu  i  borbi.  Ikonografija  zoroastrizma  je  stvorila  tip  surovog  i 
bespoštednog  vojnika.  Car  se  pojavljuje  kao  oličenje  Ormuzda.  Njegove  osobine  –  moć  i 
vlast.  Njegov  život  –  to  je  borba  i  bitka.  On  nosi  uništenje  i  smrt.  Svet  mora  da  bude 
uništen,  da  bi  se  svetlo  načelo  oslobodilo  od  tamnog.  Bogovi  i  carevi  ove  religije  su 
okruženi  zverima  i  čudovištima.  Negde  su  to  bikovi  sa  lavljim  glavama,  negde  – 
fantastične životinje sa ljudskim licima. Svi su oni saveznici bogova ili njihovi protivnici.  
U islamu ikonografija ne postoji. Božanstvo islama je transcendentno, između njega i 
sveta  nalazi  se  neprelazna  propast,  bezdan.  Pravednici  islama  –  nisu  pričasnici  Duha 
Svetoga,  već  samo  sluge  i  robovi  božanstva.  Učenje  o  proslavljenju  ljudske  prirode,  o 
bogoupodobljenju  čovekove  ličnosti  i  o  vaskrsenju  iz  mrtvih  kao  preobraženju  prirode  i 
materijalnosti  ne  postoji  u  islamu;  ne  postoji  ovde,  kao  i  u  Starom  Zavetu,  osnova  za 
ikonografiju, vaploćenje Božanstva i oduhovljenje materije.  
Kineska filosofija – to je kosmofilija. Mesto božanstva zauzima kosmos. Čovek – to je 
detalj i fragment kosmosa. Kosmička harmonija – princip kitajske veštine. Kineske figure 
su bezlične i muzikalne, to je napev bez reči i sadržaja.  
Ikonografija  Japanaca  je  takođe  kosmocentrična.  Ali  ovde  na  prvi  pogled  istupa  ne 
harmonija. Već dinamika kosmosa, koja je oličena u čoveku. Princip japanske ikonografije 
–  hiperbolizacije  ljudske  sile  i  volje.  Ovde  ima  više  individualizacije,  nego  u  kineskoj 
ikonografiji.  I  u  sravnjenju  sa  njom,  više  disonantnih  akorda.  U  kineskoj  i  japanskoj 
ikonografiji  nema  duhovnog  plana,  oni  su  na  jednom  planu,  ali  je  kosmos  kod  njih 
oduševljen.  
 Afrička  ili  indijska  ikonografija  su  odraz  šamansko‐eksttičnog  karaktera  religija  tih 
naroda.  Tamni  vidovi  podsvesti  i  htonski  podzemni  duhovi  jesu  sadržaj  njihove 
demonografije.  Ritualne  maske  i  figure  šamanskog  neznaboštva  nalik  su  na  slike  pakla 
kod hrišćana.  
Nečim drugačijim se javlja u hinduizmu, ikonografija krišnaita. To je kult seksualne 
revolucije kao oslobođenja od spoljašnjih okova, prema kojima se odnose etika i estetika. 
Kult strasti kao integrišuća sila, koja se propoveda i ostvaruje u služenju Astarti i Veneri, u 
dionisijstvu  i  nekim  šivaističkim  sektama,  stvorio  je  kultnu  obrednost  krišnaita.  Krađa 
Krišnine odeće u kupatilima, sastajanje Krišne sa pastiricama, njegova svadba i tako dalje, 
oličeno  u  mimetskoj  veštini  i  obrednosti,  javljaju  se  kao  neiscrpni  izvor  za  religiozna 
nadahnuća krišnaita. Živopis krišnaita nosi pečat afektivne čulnosti. 
Interesantna  je  i  karakteristična  činjenica:  samo  se  u  Pravoslavnoj  Crkvi  ne 
upotrebljavaju statue i skulpture, u kojima se oseća težina i masa nepreobražene materije, 
gde je nemoguće izbeći iluzornu perspektivu, gde se prostranstvo ne otkriva, već sažima, 
gde je nemoguće odraziti uzajamno presecajuće i pronicajuće planove, već postoji, kao na 
slici,  samo  jedan  materijalni  plan.  Ikona  je  neraskidivo  povezana  sa  mistikom  isihasta  i 
palamita, sa učenjem o nestvorenoj Tavorskoj svetlosti. 
Pravoslavni  ikonopis  je  organski  deo  Predanja.  Narušavanje  kanona  ikonopisa  ili 
zamena  duhovnih  doživljaja  duševnim,  estetskim,  emocionalno‐osećajnim  i  tako  dalje, 
pretvara  ikonu  u  sredstvo  informacije,  to  jest,  u  ilustraciju  biblijskog  teksta  (naprimer, 
ilustracije  Tore),  ili  nešto  još  opasnije  –  doprinosi  lažnom  misticizmu,  deformaciji  u 
posmatranju  duhovnog  sveta,  u  nekim  slučajevima  –  kontaktiranju  naše  podsvesti  sa 
demonskom oblašću (slike Vrubelja i Dalija na religiozne teme). 
Pravoslavlje se odnosi ne samo na dogmatiku i liturgiku, ono obuhvata sobom život 
Crkve  kao  Jednog  Organizma.  U  svest  Pravoslavlja  ulazi  kao  organski  deo,  učenje  o 
kanoničnosti  ikone  i  o  ikonopoštovanju.  Zamena  ikone  naturalističkom  ili  apstraktnom 
slikom  predstavlja  sobom  istu  takvu  koroziju  Predanja,  kao  zamena  crkvenih  napeva 
operskom  ili  džez  muzikom,  ili  drevnih  liturgijskih  tekstova  –  stihovima  savremenih 
pesnika na religiozne teme. 
  
O Krišnaizmu 
  
Jednim  od  osnovnih  utemeljivača  bengalskog  krišnaizma  je  bio  pesnik  i  mistik 
Čondidaš – tragična figura, okružena oreolom tajanstvenosti, koja po nečemu podseća na 
jeresijarha i osnivača gnostičke sekte Simona vračara.  
Čuveni  Simon  vračar,  kome  su  u  Rimu  postavili  statuu  sa  natpisom  „Simonu  – 
velikom bogu“, istupivši protiv Apostola Petra, kao egipatski žreci Janije i Jamvrije protiv 
Mojseja,  učio  je  o  nečem  sličnom.  On  je  sebi  za  saputnicu  uzeo  bludnicu  iz  grada  Tira  i 
vodio  je  sa  sobom.  Simon  je  govorio,  da  je  on  –  božanstvo,  a  njegova  saputnica  – 
ovaploćenje one prekrasne Jelene, zbog koje je započet Trojanski rat. Odnos prema svojoj 
saputnici  on  je  smatrao  simbolom  ljubavi  božanstva  prema  paloj  ljudskoj  duši.  Njegovi 
sledbenik  Karpokrat  je  razradio  čitav  ritual  erotike  kao  mističkih  obreda  i  okultnih 
posvećenja.  Odbacivanje  tela  dovodilo  je  gnostike  ili  do  surove  asketike  ili,  naprotiv,  do 
ritualnog razvrata. 
Čondidaš je živeo na granici XIV i XV veka u Bengalu. Mongolski pohodi i Tamerlan 
učinili  su  da  u  severne  provincije  Indije  pronikne  islam.  Ovde  je  iznikao  centar  velikog 
religiozno‐filosofskog pokreta – sufizma. Islam je doneo ideju ličnog Boga. Bramanizam je 
u  svest  sufista  unjedrio  božanstvenost  samog  čoveka,  što  je  dovelo  do  identfikacije, 
njegove istovetnosti sa Bogom. U muslimanstvu su bila razgraničena dva plana: duhovni i 
fizički,  nebeski  i  zemaljski.  U  hinduizmu  je  postojao  jedan  plan.  Sufizam  je  pomešao  i 
zamenio ta dva plana: Bog se stavlja na mesto čoveka, a čovek – na mesto Boga. 
Bengal je – zemlja pesnika. Svaki bengalac je u duši pesnik. Ako je Arabijska pustinja 
raspolagala  pustinjacima  za  razmišljanje  o  večnosti,  to  su  džungle  i  vrtovi  Bengala, 
njegova polja sa jarkim bojama i jezerima sa plivajućim lotosima, gde je čak vazduh odisao 
osećajnošću  i  negom,  porodili  prototipove  priča  „Hiljadu  i  jedne  noći“.  Poezija  Bengala, 
čak  bogoslužbene  himne  bile  su  prožete  tankim  slojem  strasti,  poput  snažnog  mirisa 
goreće sandalovine. 
Čondidaš je proizišao iz drevnog roda bramana. On je sa svojih devet godina primio 
inicijaciju od žreca boginje Duri (same one, koju je posle drugi žrec, Ramakrišna, nazivao 
„majkom sveta“). Bramani su se smatrali zemnim bogovima. Više od svega za bramana je 
bilo čuvanje čistote kaste – to je dug pred božanstvom.  
Ali se dogodilo nešto nepredviđeno: žrec je poljubio ženu iz najniže kaste po imenu 
Rami,  prostu  pralju,  i  bacio  izazov  toj  sredini,  u  koja  ga  je  rodila,  vaspitala  ga  i  učinila 
žrecom,  što  je  u  svesti  hindusa  više  od  stepena  radže.  Ljubav  je  sve  viša  osvajala  srce 
žreca.  Njegove  molitve  boginji  Duri  su  prelazile  u  posmatranje  svoje  ljubljene  Rami.  U 
vreme  tih  meditacija,  postao  je  uveren,  da  je  on  –  projavljenje  duha  Krišne,  a  Rami  – 
vaploćenje vozljubljene Krišni – pastirice Radhi. 
Čondidaš je bio uveren, da je to tajna, koju mu je otkrila boginja Durga. Čondidaš je 
napisao  pesmu  „Hvala  Krišna“,  gde  se  prepliću  mistička  i  čulna  ljubav.  Čulna  ljubav  u 
njenom realnom projavljivanju, postaje simbol ljubavi božanstva i duše čoveka, a mistička 
ljubav, oličena u Krišni i Radhi, ovaploćena u kultu zemaljske ljubavi. 
Čondidaš  je  bio  prognan  iz  društva,  ali  je  to  primio  kao  oslobođenje  od  robovanja 
zakonima i običajima i objavio, da je najviša forma ljubavi – poročna ljubav, koja lomi sve 
zabrane. On je počeo život lutalice, najnižeg pevača. U svojoj pesmi „Hvala Krišna“, on se 
trudi da preda sva stanja ljubavi, uključujući i njen tragizam. Njegova poezija se razlikuje 
ne toliko od poezije evropskih mistika, već čak i od lepe lire persijskih sufista, time što su 
se  oni  za  zemnu  ljubav  služili  samo  simbolima,  a  za  Čondidaša  je  to  bila  višestruka 
realnost.  
Život  Čondidaša,  kao  i  život  Simona  maga  završio  se  tragično:  u  njega  se  zljubila 
žena  emira,  očarana  njegovim  ljubavnim  pesmama,  a  suprug  je,  saznavši  za  tu  novelu, 
naredio da se pevač živ spali. 
 Poema  „Hvala  Krišna“  je  imala  veliki  uticaj  na  krišnaistku  poeziju  i  ne  samo  na 
poeziju, već i na religiozne obrede, koji su imitirali scene viđanja krišne i pastirice Radhi. 
Suština  bengalskog  krišnaizma  je  u  sledećem:  više  svih  filosofskih  i  religioznih  učenja, 
uključujući čak i knjige Veda, stoji ljubav. To je njihova religija. Ljubav seksualna i ljubav 
transcendentna se po prirodi ne razlikuju ne razlikuju jedna od druge, samo u stepenima i 
sublimaciji (očišćenje, prosvetljenje).  
Krišna, koji je u hinduističkoj mitologiji predstavljen kao vaploćenje (avatara) Višnua, 
jeste  glavno  božanstvo.  Cilj  čoveka  –  transcendentna  ljubav  prema  križni,  ali  nju  treba 
obučavati  kroz  niže  stepene  ljubavi.  Prvi  stepen  ljubavi  –  to  je  stepen  roba  prema  svom 
gospodaru  (dasja  bhav  ‐  ropska  predanost).  Prolazeći  taj  stepen  služenja,  krišnait  prelaz 
na drugi stepen – druga (sakja bhav ‐ drugarska privezanost); zatim – stepen roditeljske 
ljubavi: na Krišnu gleda  kao na dete,  koga nosi u  vidu lutke na rukama, njega  povijaju  i 
hrane  (vatsalja  bhav  –  roditeljsko  osećanje);  dalje  –  ljubav  supruga,  pri  čemu  Krišnu 
predstavljaju kao svog  supruga ili suprugu (madhura bhav – erotska ljubav između muža 
i žene); a najviši stepen je poročna ljubav (porokija bhav – poročna ljubav); njen primer – 
žena, koja menja svog muža. Po mišljenju bengalskih krišnaita, takva ljubav, povezana sa 
beščašćem  i  osudom,  postavlja  čoveka  van  etičkih  pravila,  običaja  i  tradicija  društva,  što 
mu  pruža  osećanje  nezavisnosti  i  slobode.  Za  krišnaite,  društveni  moral  –  to  je  forma 
ropstva i ugnjetavanja, koja mora biti uništena unutrašnjom eksplozijom duše – ali po koju 
cenu? 
Kroz  vekove,  najpopularnijim  pokretom  u  bengalskom  krišnaizmu  bio  je  bhakti  – 
„nadhura  bhav“,  kult  erotske  ljubavi  u  obrazima  Krišne  i  pastirice  Radhi,  uključene  u 
misterije  i  hramovne  rituale.  Pesnici  „madhura  bhav“  su  na  jeziku  bradži  opirnu 
himnografiju,  koja  se  postepeno  istrgla  iz  višnuitskih  hramova  Bengala,  himni  Rigvede  i 
Upanišada,  sastavljenih  na  sanskritu.  Krišnaitske  pesme  su  se  sprovodile  kultnim 
plesovima  i  muzikom.  Neretko  su  sami  pesnici  –  rasiki,  pevači  Krišninih  pohoda, 
ispunjavali svoje tvorevine pod pratnjom njihovih dela ili improvizovane muzike.  
Srodnost  između  krišnaita  i  sirijskim  gnosticizmom  posebno  se  jasno  projavljuju  u 
šaktijskoj  sekti,  pod  nazivom  Radha‐Vallabhal.  Ovde  se  Radha  predstavlja  kao  ženski 
aspekt božanstva, kao sirijska „majka sveta“. Ta ženstvena ljubav kao dinamika stvaranja 
sveta  se  podvlači  u  kultu  Astarte,  u  sistemima  drevnih  gnostika  Valentina  i  Vasilida,  i 
sadrži se u ekstatičnim propovedima Montana, prisustvuje u mističkoj filosofiji kabalista i 
njihovim evropskim naslednicima: Bemeu i San‐Martenu.  
Šaktizam[1] se prosvećuje u poeziji simbolista, zvuči kao lajtmotiv u savremenoj nam 
sofiologiji  („trojanskom  konju“  Pravoslavlja),  njegovim  zadahom  su  prožete  stranice 
knjiga Vladimira Solovjeva, Florenskog i Bulgakova. Posebno jarko se šaktijska tendencija 
izrazila u delu Solovjeva „O smislu ljubavi“. Razume se, u tim delima Sofija pojavljuje se 
pred  očima  hrišćanskog  sveta,  ne  u  vidu  plesajuće  bajadere,  ukrašene  nabedrenim 
pojasom, već u obrazu „prekrasne dame“ Bloka, obučene u „zvezdane detalje“. Međutim, 
to je isto. 
 Vratimo  se  krišnaizmu.  Jednoj  od  najobojenijih  figura  meću  pesnicima  „ljubavi 
Krišne“, javlja se bengalska pesnica Radžathana Mirabai, koja je živela u XVI veku. Nju je 
moguće  nazvati  „indijskom  Sapfom“.  Najvoljenijom  temom  njenih  stihova  je  bila  bračna 
noć sa Krišnom. Ona je pisala stihove u ime Radhi; ona kao da se vaplotila u „gopiju“, tu 
prekrasnu pastiricu, koja je promenila svog zakonitog supruga iz ljubavi prema Krišni. 
Ona je zvala Krišnu na sastanak, bez kraja mu je govorila o svojoj nesebičnoj ljubavi, 
spremne  da  pođe  na  beščašće  i  prezir,  da  bude  odbačena  i  ugažena  svetom  radi  svog 
ljubljenog. U vreme plesova pred statuom Krišne, koji su primali ekstatički, da ne kažemo 
skandalni karakter, ona je vikala, da ne dopusti, da u njenom prisustvu neko priđe blizu 
njegovoj  slici.  Kao  supruga  Indre  u  himnama  Rig‐Vede,  ona  je  sebe  smatrala  „ubicom 
rivala“.  U  svojoj  ekstazi  ona  je  videla  samo  jedinog  Krišnu.  Svet  sa  njegovim  običajima  i 
zakonima je prestao da postoji za nju. Pravila sveta, shvatanja, tradicija, svetskih predstava 
o  pristojnosti  i  časti  ukazali  su  se  senkama sna.  Njenom  postojanom  meditacijom  bile  su 
reči: „Ja imam Krišnu i više ništa,“ koja je postala izreka u Bengalu.  
Shvatanje  krišnaita  o  ljubavi  dijametralno  je  protivrečno  shvatanju  hrišćana. 
Duhovna ljubav hrišćana treba očišćenje od čulnosti i strasti; ona je čista i žrtvena. Ljubav 
za krišnaite – izvor naslada, instrument naslada. Ikonografske slike krišnaita predstavljaju 
predmete  iz  „igri  Krišne“,  naprimer,  krađa  Krišnine  odeće  u  kupatilu.  U  oltarima 
krišnaitskih hramova se nalaze slike Krišne sa Radhi, koja se predaje ljubavnim laskama. 
Obredi  krišnaita  se sprovode uz  plesove, muziku,  teatralne imitacije „Krišnine svadbe“  i 
tome sličnih epizoda. 
Savremeni  pokret  „Svest  Krišne“  jeste  evropeizirana  i  zato  reformisana  varijanta 
krišnaizma.  Slično  nekim  oblicima  tantričkog  budizma,  „Svest  Krišne“  stremi  da  spoji 
erotsku meditaciju sa spoljašnjim asketizmom i zato se krišnait nalazi u stanju postojanog 
nervnog  ushićenja, što primaju kao opštenje  sa božanstvom. To  je takođe  karakteristično 
za dualistički sirijski gnosticizam. 
Krišnaizam sobom predstavlja jedan od recidiva paganstva u savremenom društvu. 
U  njemu  su  se  odrazili  drevni  kultovi  vedskih  božanstava,  prelomljenih  kroz  mistiku 
kasnijeg hinduizma, sjedinjenog sa paganskom atributikom (idolopoklonstvom), ritualnim 
pesmama  i  plesovima,  koje  koriste  žreci  i  vračare  (ono,  što  Evropljani  nazivaju 
dionisijstvom), zoolatrijom (poštovanje krava, vegetarijanstvo), a takođe i stremljenjem da 
savremenom guruu, kao rezultat složene intelektualne kozmetike, pristojni vid, prihvatljiv 
za Evropljane. 
Najdraža  molitva  krišnaita  –  to  je  često  ponavljani  vozglas:  „Hare  Krišna“,  „Hari 
Rama“,  slično  „evoe  eros“  u  grčkim  misterijama.  Hari  –  bog,  božanstvo.  Krišna  –  u 
bukvalnom prevodu znači: „crni“; Rama – „tamni“.  
Za hrišćanina ova izjava izaziva jasnu asocijaciju. Ali, da li je to izjava? 
   
  
 
[1] Šaktizam – učenje o vrhovnoj boginji Šakti kao stvaralačkoj sili, koja je stvorila svet. Analogija: 
kultovi Kibele, Astarte, Durgi, Išhare, itd. 
Kada su Hrista pitali... 
  
Kada  su  Hrista  pitali,  kakva  je  najviša  zapovest  u  Svetom  Pismu,  On  je  odgovorio: 
„Ljubi  Gospoda  Boga  svog  svim  srcem  svojim,  i  svom  dušom  svojim,  i  svom  snagom 
svojom, i svom misli svojom, i bližnjeg svog kao samog sebe.“ (Luka 10:27) 
Prva  zapovest  je  slična  suncu,  druga  njegova  odražena  svetlost.  Ove  zapovesti 
uključuju u sebe celu Bibliju, Stari i Novi Zavet, sažetu do čvrstine dijamanta.  
Ljubiti je moguće ne hladni kosmički razum, koji se raširio po kosmosu, kao vazduh 
po površini zemlje, ne stvaralačko načelo kao dinamički princip ogromne mašine stvaranja 
sveta, već samo Ličnog Boga, Koji ljubi Svoje stvorenje i sastradava mu, Koji miluje, zato 
što prašta, a gnevi se, zato što ljubi. Ličnost podrazumeva lice, lik, oblik – to je duhovna 
monada, koja se projavljuje u svojim svojstvima, ali nije suma svojstava i atributa. Ličnost 
– to je nešto čvrsto, postojano, istovetno samoj sebi. 
Ljudska  ličnost  –  to  je  ovaploćenje  ideje  u  ličnosti,  to  je  jedinstveni,  neponovljivi  i 
jedinstveni fenomen.  
U  Božanskoj  Ličnosti  uklapaju  se  savršenstvo  i  ljubav,  samopoznanje  i  poznanje, 
stvaralačka  sila  i  ljubav.  To  je  Svetlost,  ka  kojoj  ide  čovek;  ona  uvek  stoji  pred  čovekom, 
kao ognjeni stub pred skloništem Izrailjaca. Božanski razum se otkriva u zakonima sveta 
kao  sila  i  moć;  stvaralački  princip  –  kao  ljubav,  a  Sama  Božanska  Ličnost  –  kao  najviša 
Lepota.  
Čovek,  budući  podobije  Božije,  ljubi  Boga  kao  svoj  prvolik,  kao  večni  Lik  u  svetu 
izmenjivih  senki.  Ljubi  Boga,  pre  svega,  kao  neizrecivu  Lepotu,  kao  Tajnu.  Nemoguće  je 
voleti  bezličnu  i  bezimenu  silu  zato  što  ona,  po  programu  položenom  u  nju,  stvara 
svetove, kao što je nemoguće voleti struju, jer osvećuje naše stanove.  
Srce Hrišćanstva – to je ljubav prema Ličnom Bogu. Mogu nam reći, da hinduizam ne 
uči  samo  o  božanskom  apsolutu,  već  govori  i  o  avatarima  (ovaploćene  najviše  duhovne 
sile koje su sišle na zemlju). Ali to nisu ličnosti. Himalajski panteon – to su samo prolazne 
personifikacije  svojstava  nedeljivog;  to  je  pre  askarada  bogova,  po  čijem  se  okončanju 
maske  odlažu  u  kutije  i  sve  se  vraća  u  svoje  prethodno  stanje,  ka  apsolutu  van  oblika  i 
forme.  
Druga  zapovest  –  ljubav  prema  čoveku.  Nju  je  moguće  predstaviti  u  vidu  trougla: 
jedna strana – onaj koji ljubi, drugi – koji je ljubljen, i linija među njima – sama ljubav. Ali 
u  hinduizmu  ljudska  ličnost  se  ukazuje  sasvim  prolaznom  stanju  darme,  psihofizičkih 
elemenata, njihovom kombinacijom, kao šari, zašivenoj na ćilimu. Na „najvišim nivoima“ 
hinduizma, otkriva se tajna Advaite, odnosno: dharma – to je praznina.  
Postoji samo Braman, koji se nalazi u čoveku pod imenom Atmana. Ceo svet se nalazi 
u  ljudskoj  misli,  i  niko  ne  zna,  da  li  je  ona  stvarna  ili  iluzorna.  Najverovatnije  iluzorna. 
„Svest stvara svetove, svest ruši svetove“ – rečeno je u sveštenim knjigama Tibeta.  
 Bogovi i ljudi – to su senke naše svesti. Postoji samo jedan i jedini. Ja sam Ti, Ti je on. 
Najviše jedinstvo – to nije poznanje Boga u sebi, Tvorca i Vladara svetova, već i jedinstvo 
dva načela – života i smrti, bića i nebića. Koga ljubiti, ako je objekat ljubavi – iluzija? Snove 
mog sopstvenog sna? 
Ovde se trougao smanjuje do jedne linije, a linija – do jedne tačke, koja nije zavisna 
od prostora i vremena. Ta tačka je: bog jeste ja, i ja sam bog. Bog, po Vivekanandi, može da 
se projavljuje kao dobro i zlo, ali i jedno i drugo je iluzija, i zato se ljubav prema Bogu ili 
čoveku  smenjuje  ili  bestrasnim  posmatranjem  sveta  kao  pozorišta  lutki,  ili  se  pretvara  u 
gordu  samozaljubljenost.  Kod  jogina,  najvišim  avatarom  božanstva  smatra  se  boginja 
smrti  Kali,  ukrašena  lobanjama,  obavijena  zmijama,  sa  isplaženim  jezikom,  kao  da  pije 
ljudsku krv. To je boginja smrti, ubica iluzornih oblika. 
Ljubav – to je osećanje jedinstva. Ali sa kim se može sjediniti duša jogina, ako je svet 
za njega – samo obmana osećanja? Zato jogin na najvišem stepenu smatra ljubav isto tako 
pogubnom  strašću,  kao  i  mržnju,  smatrajući,  da  ona  privezuje  čoveka  za  svet  materije  i 
vidljivosti, za školjku nad bezdanom praznine.   
O bhakti jogi 
  
Kroz  sve  knjige  Upanišada  provlači  se  misao  o  tome,  da  najviša  suština,  Atman,  i 
apsolutni  božanstveni  duh  Braman,  nisu  samo  jednosušni  jedan  drugom,  već  su  i 
istovetni.  U  „Brahmabindu  Upanišade“  napisano  je:  „Znam,  da  sam  ja  –  Braman,  čovek 
dostiže Bramana.“  
U  sadašnje  vreme  postoje  teozofski  pokreti  koji  žele  da  sjedine  dva  dijametralno 
protivrečna:  hinduizam  i  hrišćanstvo.  Oni  pišu,  da  u  hinduizmu,  kao  i  u  hrišćanstvu, 
postoji put ljubavi ka božanstvu o ka ljudima, koji se naziva „bhakti“ (put srca).  
Oni  prekoravaju  hrišćane,  da  oni,  odbacujući  jogu,  razmatraju  najčešće  filosofsko‐
mediativni  put  joge,  koji  se  ne  javlja  kao  zajednički,  već  jednim  od  mogućih  puteva,  i 
ignorišu  pri  tome  put  ljubavi  –  „bhakti  jogu“,  veoma  sličnu  sa  Hrišćanstvom.  Pri  tome 
neki  jogini  pokušavaju  da  posmatraju  hrišćanstvo  kao  „bhakti  marge“,  a  savremeni 
katolički  monasi  streme  da  unjedre  u  monaške  podvige  i  jogi  vežbe.  Zato  trebamo  da 
stanemo  na  uslovnoj  tački  tog  problema:  istovetno  ili  različito  shvatanje  ljubavi  kod 
hrišćana i hindusa? 
Glavna zapovest Hrišćanstva je – „ljubi Gospoda svim srcem svojim“. Na prvi pogled 
se može učiniti da i bakti joga ima tu osnovu, ali to je samo čisto spoljašnja izjava. 
Neophodno je odgovoriti na tri pitanja: 1. ko ljubi; 2. koga ljubi?; 3. kako ljubi? 
U Hrišćanstvu ljubav prema Bogu ima ličnosni karakter – slično ljubi Onoga, Kome je 
slično,  obraz  –  svoj  Prvoobraz;  ličnost  čoveka  kao  dinamična  pojava  –  Božansku  Ličnost 
kao svoj ideal. U hinduizmu ličnosni bog odsustvuje. Ako je u Hrišćanstvu ličnost – obra 
Božiji, koja uključuje shvatanje ljubavi, mudrosti, samopoznanja, stvaralačke sile i slobode, 
a Ličnost  Boga  – to  je najviše  apsolutno samoizražavanje postojanja u  ljubavi,  onda  je za 
hinduizam  apsolut  –  to  je  sam  oapsolutna  energija,  bezlična  sila,  koja  stvara  svetove  is 
sebe same po sopstvenim zakonim i ritmovima svog postojanja, to jest po neophodnosti. 
Ličnost – to je nešto neizmenjiva, uvek prisutna, karakteristična, delajuća suština jedinke 
(monade), a kako je istinsko postojanje ljubav, onda visina postojanja ličnosti ima saglasje 
u  takvim  moralnim  pojmovima,  kao  istina  i  ljubav.  Bog  je  stvorio  čoveka  kao  Svoje 
podobije.  Individualnost  čoveka  zadobija  ličnosni  karakter  ili  ga  gubi  u  zavisnosti  od 
ostvarenja  svog  istinskog  prenaznačenja.  Pri  tome,u  bogoopštenju,  čovek  ne  postaje  Bog 
po prirodi, a Bog ne uništava individualnost čoveka.  
U hinduizmu, apsolut se posmatra kao jedinstveno postojanje. Za hinduizam ličnost 
je samoograničenje, a ne samoizražaj. Indijska Trimurti – to nisu lica i prirode, već samo tri 
strane  postojanja  apsoluta  (stvaranja,  čuvanje,  uništenje).  Ta  svojstva  su  predstavljena  u 
vidu Brame, Višnu i Šive, sa njihovim mnogobrojnim avatarima. To su modusi, vremenske 
forme. Ljubav prema takvom božanstvu – to je ljubav prema bezličnoj sili ili ljubav prema 
masci.  
Šta  po  sebi  predstavlja  čovek  po  učenju  joge?  Istinska  suština  čoveka  je  –  Atman,  a 
ostalo  je  iluzija.  Atman  je  bezličan  i  beskonačna,  on  je  nekvalitativan:  „jedini  Atman 
postoji  i  prebiva  u  svakoj  suštini“  (Brahmabindu  Upanišade).  Znači,  čovek  –  je  apsolut, 
koji  postepeno  poznaje  svoju  istovetnost  svoje  najviše  ja  (Atmana)  sa  Bamanom.  Atman 
predstavlja „jednim ili u mnoštvu, poput odraza meseca u vodi“.  
Znači individualnost i ličnost su iluzorni. 
Ko onda ljubi, ko je subjekat ljubavi? Ako čovek ljubi – individuu, obučenu u dušu i 
telo,  to  znači  da  je  ljubav  iluzija.  Ako  ljubi  Atman,  istovetan  sa  Bramanom,  to  ljubeći 
Bramana,  on  ljubi  sebe  samoga,  t.j.  to  nije  ljubav,  već  egocentrizam  i  samooboženje;  ako 
čovek ljubi drugog čoveka kao individuu, onda on ljubi ogledalo i iluziju; ako on u njemu 
ljubi  Atmana  –  najvišu  suštinu,  onda  je  Atman  jedini,  zato  on  opet  ljubi  sebe  samoga. 
Osnovni dogmat hinduizma: „Ja sam ti, ti si on.“ Kakva ljubav može postojati ovde?  
Ovde je jedinstvo – samoponištenje. Ljubav pretpostavlja ljubećeg, ljubljenog, i samu 
ljubav  kao  večno  približavanje  i  upodobljenje,  kao  samoodricanje  i  raširenje  svog 
postojanja  posredstvom  osećajnog  uključenja  u  postojanje  drugog  čoveka.  Pri  tome  se 
ličnost ljubljenog ne uništava, nije progutana, već postaje sve neponovljivija, jedinstvenija, 
posebno dragocena. Strasti unitavaju, ljubav stvara.  
Za hrišćanstvo je večni život – večno upodobljenje Bogu, večno ozarenje Božanskom 
Svetlošću, ali pri tome suština čoveka ne biva uništena, već naprotiv, dobija nova svojstva 
i dubine postojanja.  
Ličnost  se  rađa  u  Bogu.  Bog  ljubi  čovekovu  ličnost.  U  hinduizmu  nema  ljubavi  kao 
jedinstva  množine:  množina  je  za  hinduizam  iluzija.  Ljubav  svodi  ka  jednome.  Atman 
ljubi sebe samoga pod imenom Atmana. Ljubav hinduista – to je jedinstvo kroz uništenje.  
Uništava se sve: individualnost, ličnost, kosmos. Hrišćanska ljubav – to je oganja, koji 
životvori.  Ljubav hindusa – to  je oga, koji pali  i sagoreva bez osttka. Svi,  osim bezličnog 
Atmana, ginu. Ostaje samo jedini Braman – Atman, koji se razdelio u svojim tvorevinama, 
kao  što  dete  posle  igre  lomi  lutke  koje  su  mu  dosadile.  Bhakti  se  pokazuje  kao  ljubav 
apsouta prema sebi samome, za čiju žrtvu prinosi sav svet.  
I to se sravnjuje sa hrišćanskom ljubavlju, sa ljubavlju Raspetoga Hrista? 
 Samo nekoliko reči o metodama bhakti joge. U hinduizmu nema pokajanja i saznanja 
svoje grehovnosti, i zato ljubav kao emocija ima duševni, strasni karakter. Hinduizam ne 
pravi  razlike  između  duhovne  i  seksualne  ljubavi,  već  to  smatra  jednom  silom,  samo  na 
različitim  nivoima.  U  sistemima  bhakti  takva  strasna  ljubav  se  pojačava  veštačkim 
metodama,  naprimer,  plesovi  kod  krišnaita,  meditacije  seksualnih  scena  u  tantrizmu;  u 
nekim  sistemima  joge  se  praktikuje  veštačko  buđenje  kundalini  –  polnog  centra  u 
kičmenoj moždini, itd.  
Sve  to  čini  bhakti  čulnom,  egzaltiranom,  afektivnom  ljubavlju,  to  jest,  strašću  sa 
religioznim  sadržajem.  Zato  se  u  nekim  sektama  bhakti  praktikovao  praktični  orgazam 
pod  vidom  ljubavi  božanstva  i  čoveka.  Bhakti  –  to  je  klatno  široke  amplitude  od 
mediattivnog  samooboženja  i  samoobožavanja  do  grubog  idolopoklonstva,  a  u  nekim 
slučjajevima,  nažalost,  neretkim  –  do  stanja  erotskog  bezumlja.  Apologija  gordosti  kod 
Vivekanande završava se apologijom bluda kod Radžniša. 
Hrišćanin,  koji  počinje  da  izučava  vedantu  kao  filosofski  sistem,  dolazi  u  položaj 
čoveka,  koji  je  upao  u  svet  basni,  gde  se  naseljavaju  njegovi  prizraci,  koji  čine  sve  kao 
nasuprot tome, što je privikao da vidi na zemlji. Na svakom koraku ga susreću paradoksi 
tog neobičnog sveta. Bog tvorac – Brama, se pokazuje demonom, iluzionistom kosmičkog 
apstrakciona.  On  stvara  suštine  samo  da  bi  ih  obmanuo.  Sila  njegove  fantazije  je  toliko 
neodoljiva i privlačna da on zaboravlja sebe, uvlačeći se u tu bajku, koju je sam stvorio.  
Njegova  fantazija  je  stvorila  svetove,  ali  svaka  fantazija  je  zlo,  i  zato  nevolje  i  haos 
koji  su  postali  atributi  svakog  bića.  Igra,  zamišljena  Bramom,  izašla  je  iz  kontrole  samog 
tvorca, oplenila ga i zatim se pretvorila u svetsku tragediju. Bramu malo poštuju u Indiji, 
on je jedno od najnepopularnijih božanstava. Njemu je sagrađeno samo nekoliko hramova, 
i  to  je  samo  danak  poštovanja.  Za  šta  blagodariti  generalu,  koji  je  odveo  svoju  vojsku  u 
neprohodne močvare? 
Drugo  božanstvo  je  –  Višnu.  To  je  princip  postojanja  u  vremenu.  Njegova  funkcija 
ima dva aspekta. On čuva svet iluzije i u isto vreme ga priprema za razrušenje i iščeznuće. 
On  je  čuvar  tog  procesa,  kada  Atman,  zaboravivši  sebe  i  nerazdeljivo  se  podelivši  u 
mnoštvo,  saznaje  svoje  jedinstvo  i  ostovetnost  sa  apsolutnim  duhom.  Višnu  – 
obogotvoreni kosmos.  
Glavnim  božanstvom  Indijske  Trimutri  jeste  Šiva.  To  je  –  bog  uništitelj.  Kada  svet 
dovoljno sazre za poznanje, da je Atman Braman, a Braman – Atman, i osim toga ništa ne 
postoji,  dolazi  Šiva  kao  uništitelj  i  osloboditelj  od  svih  iluzija.  On  počinje  svoj  kosmički 
ples, za vreme koga kosmos buči i klokoće, kao okean u vreme oluje. Sve iščezava u haosu; 
kosmičko pozorište gori do temelja. Vetar raznosi hrpe pepela, slične crnom snegu. Atman 
je poznao, da je on Braman. Po sličnom izrazu jogina Abenande, božanstvo, uvidevši sebe 
u  snu,  trgnulo  se  i  sa  smehom  setilo  o  svom  snoviđenju.  („Nadsaznanje“  Suomi 
Abenanda). 
Indijski  bog  spasitelj  je  –  Šiva.  On  je  najpoštovaniji  od  božanstava.  Obično  se  Šiva 
slika  u  vidu  meditirajućeg  jogina  u  položaju  lotosa,  ili,   plesajućeg  u  ekstatičnom  plesu, 
ukrašenim  ogrlicom  od  ljudskih  lobanja.  Ništa  manje  popularna  u  Indiji  nije  ni  supruga 
Šive  ‐  Kali,  ili  Durga,  boginja  magije  i  smrti,  koja  sobom  ostvaruje  silu  Šive.  Žrecom 
boginje  Kali  je  bio  poznati  Ramakrišna,  koji  je  predao  punoću  strasne  ljubavi  prema  toj 
groznoj boginji, svom učeniku Vivekanandi. 
Boginja  smrti za jogine‐  jeste majka  svetova,  majka bogova,  koja daruje  oslobođenje 
duše,  zarobljene  marom  (materijom)  i  majom  (iluzijom).  Vivekananda  je  propovedao 
pluralizam religija, ali je to učenje bilo samo maska.  
Istočne  religije  su  za  njega  bile  kult  boginje  smrti.  On  ju  je  nazivao  najlaskavijim 
rečima,  kao  majku,  pa  kao  svoju  ljubljenu.  Ovde  se  krije  paradoks  indijske  bhakti,  tog 
učenja, koje su neki indijski pa čak i evropski filkosofi skloni da zbliže sa Hrišćanstvom.  
Bhakti  ‐  nije  ljubav  u  hrišćanskom  smislu,  kao  duhovno  jedinstvo  dve  ličnosti,  kao 
žrtvovanje  i  samoodricanje  –  ljubav  koja  po  reči  Apostola  Pavla  „ne  traži  svoje“  (1.Kor. 
13:5).  Ovde  imamo  nešto  protivrečno,  antiljubav,  koja  strasno  ljubi  boga,  božanstvo  i 
čoveka, jer ih smatra istovetnim samoj sebi.  
Za bhakti ne postoji ljudska ličnost. Postoji jedan, koji ljubi sebe, poput naricsa, koji u 
vodi  vidi  svoj  odraz.  Za  bhakti  nema  voljenog,  postoji  samo  „ja“  u  iluzornom  obliku 
drugoga.  Bhakti  –  to  je  samooboženje,  koje  poterbuje  uništenje  tih  iluzionih  obraza  i 
svođenja svega na jedno. Višnu pokazuje čoveku, da je on Braman. Amtan – ontološki duh 
čoveka  –  odnosi  se  njemu  ne  kao  božanska  ideja  Platona  prema  božanstvenom  razumu: 
Atman – čak nije sadržaj ili saznanje bramana, već istovetnost sa samim Bramanom. Višnu 
ukazuje na to, Šiva ostvaruje, i zato je bhakti – ljubav prema smrti.  
Boginja  Kali  sa  mračnim  licem,  okićena,  kao  i  Šiva,  lobanjama  i  drugim  atributima 
smrti, pijući ljudsku krv, boginja užasa, predstavlja se duši jogina kao nežna majka i svetli 
anđeo. 
  
O Vivekanandi 
  
***** 
  
Nepoznato  je,  da  li  je  Vivekananda  bio  upoznat  sa  marksizmom,  ali  u  njegovom 
učenju se ponovila formula Engelsa o relativnosti istine. Ova formulacija daje mogućnost 
da  se  potpuno  proizvoljno  manipuliše  shvatanjem  istine,  i  da  se  izražavaju,  u  zavisnosti 
od istuacije, dijametralno protivrečni pogledi. Za hrišćanstvo shvatanje relativnosti istine 
uopšte ne postoji; relativna istina pretpostavlja prisustvo laži i zabluda.  
Da  bi  izbegao  taj  neprijatni  moment,  Vivekananda  pribegava  dijalektičkom  „salto 
mortale“. On  objavljuje,  da je sve  istoremeno i istina i iluzija, to  jest, istina –  jeste  aspekt 
iluzije, a iluzija – to je aspekt istine. Zamutivši vodu, on objavljuje, da se dno ne vidi, ne 
zbog  mulja,  već  zbog  dubine.  Ali,  ostavivši  to  „otkriće“  kao  rezervni  naslon  u  slučaju 
odstupanja, on pravi drugi model: sve religije su istinite, i sve vode jednom centru.  
Predviđajući  primedbu:  ako  sve  religije  vode  Bogu,  zašto  onda  istupa  sa  novom 
religijom – on objavljuje osnovu svog učenja, otkrivajući samo srce njegovo, odnosno: sve 
religije su istinite, međutim u različitom stepenu, jedne u većem, druge u manjem. Ali ako 
sve religije sadrže relativnu istinu, a apsolutna kao takva, ne postoji, onda, kako saznati, 
gde  istine  ima  više,  a  gde  manje?  Gde  je  objektivni  orijentir?  Ako  je  moguće  postaviti 
jednakost,  gde  su  svi  članovi  nepoznati?  Kako  je  moguć  postaviti  hijerarhijsku  lestvicu, 
ako se ni jedan od stepeni ne saglašava sa nižim? Stpen relativnosti se može odrediti samo 
po apsolutnom obrascu. 
Ovde  Vivekananda  opet  protivreči  sebi.  On  čas  priziva  svakog  da  ostane  pri  svojoj 
tradicionalnoj  religiji,  čas  objavljuje  o  različitim  nivoima  istine  u  svakoj  religiji  i  samim 
tim,  poziva  na  odbacivanje  goreg  i  prihvatanje  boljeg,  to  jest,  odbaciti  manje  savršenu 
religiju,  radi  više  savršene  i  preći  u  nju.  Pri  tom,  je  potpuno  nepoznato,  kakvim 
kvalitetima i osobinama je dužna da vlada savršenija religija.  
I  da  li  može  kult  Moloha,  sa  spaljivanjem  dece  i  ljudskim  žrtvoprinošenjem  u 
metalnoj  utrobi  idola,  da  se  razmatra  kao  manje  savršena  religija,  a  ne  kao  moralna  i 
religiozna  patologija?  Da  li  može  poklonjenje  satani  da  bude  relativna  istina?poredeći 
učenje  o  relativnosti  istine  sa  drugim  propovedima  i  pismima  Vivekanande,  moguće  je 
doći do zaključka, da su to zamke za ptice, postavljene iskusnom rukom lovca.  
Vivekananda  smatra  Hrišćanstvo  učenjem  kukavica.  U  svojim  propovedima  on  nije 
jednom  pusti  otrovnu  strelu  satire  prema  učenju  Jevanđelja,   preciznije,  protiv  svoje 
karikaturne predstave o hrišćanstvu.  
Obraćajući  se  članovima  kongresa  religija,  Vivekananda  govori:  „Vi  ste  božanski 
sveti i savršeni. Veliki je greh nazivati ljude grešnicima.“ To je prozračna aluzija na učenje 
o  prvorodnom  grehu,  posebno  neprijateljski  samobogovima  –  joginima.  Ali,  budući 
demagogog  i  populista, Vivekananda čas odriče istorijsko postojanje Hrista, čas govori  o 
svom  poštovanju  prema  Njemu  kao  jednom  od  učitelja,  čas  stavlja  u  usta  Njegova 
teosofsko‐jogičku  propoved,  čas  u  maglovitim  frazama  objavljuje,  da  je  bolje  biti 
materijalista i ateista, nego imati „dogmatsko mišljenje“.  
U  zavisnosti  od  slušalaca,  Vivekananda  govori  o  religiji  čas  kao  o  filosofskoj 
apstrakciji, gde je „bog“ – samo uslovni znak, za odsustvo bolje reči, čas kao o socijalnom 
učenju. On izjavljuje da je bog – bedni, narod u potrebama (Fojerbah, zar ne?). On patetički 
kliče, da ako u svetu postoji i jedan hladan pas, onda je njegova religija – da nahrani tog 
psa.  Sveto  Pismo  isto  govori,  da  se  „pravednik  brine  za  život  svog  živinčeta“  (Priče 
12:10), brinući za njih. Nahraniti psa – to je ljudsko delo, ali smatrati to religijom, to jest, 
bogoopštenjem – to je delo psa. Vivekananda nastupajući u radničkim oblastima Čikaga, 
slično  Karl  Marksu,  prizivao  je  na  borbu  za  obilje  materijalističkih  blaga  na  zemlji,  za 
carstvo  slobode,  jednakosti  i  napretka.  Ali  u  stvarnosti,  to  su  samo  spoljašnje  obloge 
antihrišćanstva; to je jelo, pripremljeno za različite ukuse.  
Najvišom,  jedinstvenom,  istinskom  i  univerzalnom  religijom,  Vivekananda  smatra 
vedantističku advaitu, koja uči, da je vidljivo i mnoštvo – iluzija, istorija sveta – jeste igra 
Večnoga  u  vremenu,  a  da  je  čovek  po  svojoj  prirodi  –  božanstvo.  Postoji  samo  jedan 
Braman, istovetan čovekovoj duši – Atmanu. Onaj ko to pozna, postaje slobodan od svih 
zapovesti i zakona. Van Bramana ne postoji niko i ništa. 
  
 ***** 
  
U  svojim  propovedima,  Vievakananda  govori  o  najstrašnijem  i  demonskom  vidu 
isolopoklonstva – samooboženju. „Čovek – to je bog“ – evo njegovog religioznog simbola; 
bog po svojoj istinskoj prirodi. Pri tome je potpuno nepoznato – da li je najviša priroda – 
Atman, sjedinjen sa duhom čoveka, ili je ona izvan granica i iracionalna, kao ideja Platona 
empirijskom čoveku.  
Početak svakog greha – gordost, zato je gordeljivac istovremeno bezumnik i demon. 
posetite psihijatrijsku  bolnicu: kod poludelih imate nešto zajedničko, jednu ideju, koja se 
skriva pod njihovim delirijumom – to je ideja njihove lične veličine, nepoznate svetu. Svaki 
umobolnik  (čovek  sišao  sa  uma),  predstavlja  sebe  kako  stoji  visoko  nad  svetom,  kao 
vlasnik  ili  dobrotovor  čovečanstva.  Delirijum  smirenja  ne  postoji,  postoji  samo  delirijum 
gordosti. 
Jedan  sebe  naziva  Cezarom,  drugi  Napoleonom,  treći  –  isceliteljem  svih  bolesti, 
četvrti  –  Anđelom  koji  je  sišao  sa  nebesa.  Čak  i  kada  oni  sebe  poistovećuju  sa  tamnom 
silom, oni žele, da ta sila bude čudovišno velika, naprimer, zmaj, demon i tako dalje.  
Depresivna  stanja  nervno  obolelih,  takođe  izazvana  ubeđenjem,  da  je  sav  svet 
nedostojan njih i da se zato okomio na njih. Oni beže od svakog dodira sa svetom u svoju 
bolest, jer ga duboko preziru.  
Histerija – je takođe rezultat gordosti, samo u otvorenijoj formi: histerik želi da vlada 
nad  drugima,  i  zato  se  nalazi  u  stanju  zategnutih  sukoba  sa  ljudima  koji  ga  okružuju. 
Postoje  i  druge  opsesivne  ideje  i  manijakalna  stanja,  naprimer,  na  osnovi  straha,  ili 
seksualne sadržine, ali strah – to je negativ, senka gordosti.  
U  delirijumu  umobolnih  moguće  je  otkriti  jedno  zajedničko:  težnja  za  isključivim 
položajem  među  ljudima.  To  često  porađa  poistovećivanje  sebe  sa  licima,  koje  istorija 
naziva  velikanima.  Ako  čovek,  opsednut  gordošću,  zadobije  vlast,  to  postaje  najgori 
tiranin, kao što se vidi kod Tiberija, Nerona, Džingis Kana, Hitlera. Sveto Pismo govori, da 
je  gordi,  ponosit  srcem,  mrzak  pred  Gospodom  (up.  Priče  16:5),  da  je  prvi  gordeljivac  i 
bogoborac bio pali arhistratig – satana.  
Čak i u svetovnom životu, gordost izaziva odvratnost. Gordi je uvek sam, on nema 
drugove. U porodici on je nesnosan, jer samo želi da gospodari, ali ne može da ljubi. On 
nasilno nameće drugima svoju volju. U opštenju on izaziva neprijateljstvo prema sebi, ili 
ruganje, i to prima kao nezahvalnost ljudi.  
Ako gordi  čak ovlada nekim talentima,  on ih  uskoro gubi, jer prestaje  da  vidi svoje 
nedostatke i kritički se odnosi prema njima. Po jednodušnom tvrđenju hrišćanskih Otaca – 
podvižnika,  gordost  je  početak  svakog  greha.  Gordeljivac  gubi  samopoznanje  i  živi  u 
svetu fantastičnih predstava, u carstvu svojih snova. 
Najviša gordost – satanska gordost – da čovek sebe sravnjuje sa Bogom. Hindus sebe 
poistovećuje sa apsolutom. Vivekananda govori: „Hristos i Buda – samo talasi okeana, a ja 
–  sam  okean.“  Vrlinom  i  dostojanstvom  su  proglašavali  rimski  cezari  i  nemački  nacisti 
gordost.  Nas su od detinjstva  učili:  „Čovek – kako  to zvuči gordo,“  mi do sada  žanjemo 
plodove  te  prefinjene  moralne  obmane.  Neke  naše  savremenike  hinduizmu  kao  i  uvek 
privlači  misao  o  tome,  da  su  u  čoveku  položena  sva  savršenstva,  da  njemu  Bog  nije 
potreban, jer je on sam božanstvo.  
Nikako  bez  razloga  Vievakananda  savetuje  svojim  učenicima:  „Nemojte  prestajati 
ponavljati ljudima da su oni božanstveni, ubeđujte ih u to i ljudi će vam prići.“ 
Hrišćanstvo  uči  o  krstu  i  žrtvi,  o  teškoj  borbi  sa  svojim  strastima,  posebno  sa 
samoćom  i  gordošću.  Joga  umesto  toga  predlaže  meditaciju:  „Ja  sam  centar  kosmosa“,  a 
kao dopunjujuće sredstvo – hladne kupke, očišćujuće čistke, isceliteljske položaje – asane 
(u tom broju sa nogama uvis), disanje i usisavanje vode kroz nozdrve.  
Gordeljivac  u  drugom  čoveku  ne  vidi  ličnost  i  zato  hinduisti  predstavljaju  svet  kao 
teatar.  To  je  veoma  udobna  teorija:  teatar  daje  oštre  osećaje,  a  u  isto  vreme  oslobađa  od 
odgovornosti za svoje postupke – zaista, to je samo igra.  
  
***** 
  
Vivekananda,  obraćajući  se  svojom  propoveđu  advaita‐joge  Evropljanima  i 
Amerikancima,  često  je  ponavljao,  da  je  njegova  religija  –  sloboda.  Hristos  je  učenicima 
Svojim  obećao  slobodu  –  slobodu  od  greha,  najsurovijeg  tiranina.  Vivekananda  svojim 
sledbenicima  obećava  slobodu  advaite  –  slobodu  od  dobra  i  zla.  Za  hrišćanina  sloboda 
volje – jeste neotuđiva osobina bogopodobija, najviši dar Boga čoveku. 
Iz svih suština zemlje njemu jedinom pripada mogućnost da postane moralna ličnost 
i da u svom srcu ostvari izbor između dobra i zla. Čovek je stvoren ne samo kao pojedinac, 
osobom,  rodovskim  shvatanjem  u  biološkoj  karti  zemlje,  kao  element  u  tablici 
Mendeljejeva; on je podignut na nedostižnu visinu; on ne samo da je u svetu, on je i iznad 
njega.  Svaki  čovek  –  neponovljiva  i  jedinstvena  pojava.  Po  rečima  Svetih  Otaca,  jedna 
ljudska duša je dragocenija od celokupnog materijalnog kosmosa.  
Za  hrišćanina  sloboda  –  to  je  pravilno  ostvarenje  slobode  volje,  to  je  život  saglasan 
svom  najvišem  prednaznačenju;  sloboda  –  to  je  borba  sa  porobljivačem  –  grehom, 
mučiteljem čovečanstva, koji porobljuje dušu, zaključava je u tamnicu strasti, istinski život 
u  Bogu,  zamenjuje  lažnim  životom  –  nepostojanjem.  Hristos  je  darovao  slobodu  u 
metafizičkom  i  moralnom  planu.  Zapovesti  Jevanđelja  –  to  je  punoća  duhovnog  života, 
sloboda kao sklad između Božanstva i čoveka; to je uklanjanje unutrašnjih protivrečnosti i 
zato pokoj i radost duše; njoj trebaju žrtve, borba sa strastima i već ovde, na zemlji, daje 
čoveku radost najvišeg postojanja. 
Sloboda, koju je obećao Vivekananda – je nešto drugo. 
U  dohrišćanska  vremena,  kada  je  greh  dostigapo  takvu  silu,  da  se  čovečanstvo 
približilo  granici  samouništenja,  paganske  religije  i  filosofski  sistemi  su  na  svoj  način 
tragali  za  izlazom  iz  tragične  situacije.  Religija,  koju  je  propovedao  Vivekananda, 
predlagala  je  put  odbacivanja  dobra  i  zla.  Ta  ideja  u  njenim  različitim  interpretacijama, 
postojala  je  u  drevna  vremena  kod  budista,  u  advaita‐jogi,  kod  džainista,  i  na  kraju,  u 
antičkom svetu, kod stoika. Da li je ona mogla spasiti ljudski rod? Naravno, da je mogla, 
onda Bog ne bi za spasenje čovečanstva žrtvovao Svoga Sina.  
U  dohrišćanska  vremena  čoveku  je  bilo  teško  oceniti  istinitost  tog  ili  drugog  puta. 
Danas, kada je hrišćanski put otkriven svetu, kada podvižnici, penjući se stepenicama tog 
puta, dostižu najviše duhovno savršenstvo i dali nam opis puta, kao duhovnu kartu sveta, 
možemo uvideti, koliko se hrišćanstvo razlikuje od drugih učenja.  
U svetlosti hrišćanstva ta sloboda od dobra i zla nam se otkriva kao demonsko stanje 
odvojenosti  od  Boga  i  sveta.  Takva  lažna  sloboda  otkriva  put  proizvoljnosti  strasti  i  sa 
čoveka  skida  osećaj  odgovornosti.  To  je  sloboda  od  ljubavi  prema  ljudima  kao  najveća 
vrednost, sloboda od poštovanja Boga, jer u hinduizmu nema Ličnog Boga, to je sloboda 
od morala, kao ezoterična joga ili budizam smatraju, da se božanstvo jednako projavljuje i 
kroz dobro i kroz zlo.  
A  u  stvarnosti,  to  jest,  za  posvećene,  shvatanja  kao  sloboda  –  jesu  fikcija,  oni  su  za 
svetovne.  Sa  visine  Himalaja  i  Tibeta,  mahatma  vidi  zemnu  kartu  kao  ogromni  mehur 
sapuna, koji se preliva u bojama duge. Jedna jedinstvena stvarnost – jeste jedna misao, koji 
plovi u zvezdanom lavirintu Vaseljene.  
Sloboda Vivekanande – to je sloboda pada u bezdan, kada se čoveku čini da on leti u 
visinu. Put hrišćanina potrebuje neprestane napore, borbu sa grehom, pokajanje, žrtvujuću 
ljubav i što je posebno nesnosno gordom srcu – smirenje.  
Zato onaj, ko traga za drugim putevima, mora da da odgovor pred svojom savešću: 
da  ga  duhovna  gordost  i  slastoljublje  ne  pobuđuju  da  se  obrati  učenju  advaita  joge?  Zar 
nisu  te  strasti,  koje  hrišćanin  mora  da  savlađuje,  kao  da  ih  čupa  iz  svog  srca,  tako 
privlačne  za  druge  u  učenjima  drevnog  Hindustana  –  te  gorde,  veličanstvene,  ali  mrtve 
senke, pozvane iz ništavila gordim, izoštrenim, ali bolesnim i halunicirajućim umom? 
O metempsihozi 
  
***** 
  
Glavnim  nervom,  koji  prolazi  kroz  celo  učenje  hinduizma  možemo  smatrati 
metempsihozu, teoriju reinkarnacije i sa njom neraskidivo povezan zakon karme. Karma 
označava  „delovanje“.  To  je,  po  mišljenju  hindusa,  uzročno‐posledična  veza,  neka 
mehanička i bezdušna, poput fizičkih zakona, koji upravljaju svetom.  
Ljudski  postupci  su  slični  dodiru  kontrolnoj  tabli  složene  mašine  palcem,  koja 
upravlja njenim hodom – ti zakoni su isto tako neizbežni i bezrazlični u odnosima prema 
čoveku,  kao  kretanje  kosmičkih  tela.  Tamo  nema  ni  ljubavi,  ni  saosećanja,  već  samo 
uzvraćanje.  Nagrada  i  kazna  se  zaključuju  u,  samom  čoveku,  nepoznatom  sadržaju 
njegove podsvesti, u njegovoj fizičkoj lepoti ili neuglednosti, u telesnoj snazi i bolestima i 
u situacijama njegovog života. Tamo je sve razmereno i određeno.  
Okolnosti dve reinkarnacije, nastale jedna za drugom, mogu se sravniti sa pozitivom 
i negativom: ko je ubio – biće ubijen, ko je spasio druge od opasnosti – biće sam spasen od 
propasti,  ko  je  lagao  –  biće  obmanut  i  tako  dalje.  Tamo  zakoni  pravosuđa  deluju  sa 
neumoljivom  preciznošću.  Ali  tamo  nema  Boga  Oca.  Tamo  je  bestrasni  brojač  ljudskih 
dela.  
Tamo  je  sudija,  u  čijim  je  grudima,  umesto  srca  –  knjiga  zakona,  knjiga  hladna  i 
veličanstvena, poput zvezdanog neba. Tamo nema Boga, Koji ljubi i sastradava, Koji ima 
vlast  da  prašta  zbog  jednog  pokreta  duše.  Tamo  je  ogromni  kompjuter,  u  kome  je 
položena informacija o svim suštinama kosmosa; kompjuter neprestano prima informacije 
i daje odgovor. Taj odgovor kosmičkog kompjutera se vaploti u novi oblik života, u nove 
situacije.  
Metempsihoza,  po  mišljenju  hindusa,  mora  da  se  na  kraju  pretvori  iz  popravnog 
doma  za  prestupnike  u  hram,  gde  žive  sveti  i  mudraci,  a  još  tačnije  –  da  se  iscrpi  duša 
čoveka, kao fudbalska lopta, posle mnogih udaraca sudbine i bacanja – kotrljanja po polju 
i udaranja u vrata hrama.  
U  učenju  o  metempsihozi  nema  Boga  Oca,  za  Koga  smo  mi  mala  deca,  nema 
duhovne porodice, već umesto nje – ogromno sirotište, gde strogi, ali pravedni nadzornici, 
fiksiraju  svaki  postupak  deteta.  Ovde  je  sistem  kažnjavanja  i  nagrađivanja,  samo  sa  tom 
razlikom,  što  čovek  u  novoj  reinkarnaciji  ne  može  shvatiti,  za  šta  ga  kažnjavaju  ili 
nagrađuju: reinkarnacija odnosi sećanje o prošlom životu. Čovek je nalik na nekog, ko je u 
snu počinio zločin i zbog toga se budi u tamnici. 
Mogu  nam  reći,  da  se  čovek  ne  seća  svog  ranog  detinjstva,  samo  vidi  njegove 
odvojene  bljeske,  kao  zrake  svetlosti  u  mraku.  Ali  ako  Hristos  govori  o  deci:  „ne 
zabranjujte  im  dolaziti  k  Meni;  jer  je  takvih  Carstvo  Nebesko“.  (Matej  19:14),  onda 
hinduizam  gleda  na  dete  kao  na  nepotpunog  čoveka,  i  zato  je  nemoguće  sprovesti 
analogiju između detinjstva i prethodnog života.  
Za hindusa je greh – neznanje; za hrišćanina, greh je – suprotstavljanje volji Božijoj, to 
što stoji između njega i Božanstva. Ideja čoveka ima svoje ovaploćenje, to jest, ideal u licu 
Hrista  Spasitelja.  Kod  hindusa  nema  ideala,  jer  njihovi  bogovi  stavljaju  na  sebe  ljudske 
maske, a ljudi su prikovani za točkove života. Da li može jadni zarobljenik da bude ideal? 
Zato je mehanički zakon uzvraćanja skoncentrisan na samog čoveka. On se nalazi u 
amplitudi  pokreta  između  dva  pola:  nagrade  i  kažnjavanja,  koje  prima  kao  nasladu  i 
stradanje.  Karma,  poput  senke,  goni  bednog  čoveka.  Može  li  zakon  karme  da  ispravi 
čoveka?  
Ako čovek ne pamti svoj prethodni život, onda on ne može saznati, zašto i zbog čega 
on  dobija  udarce  ili,  obratno,  nagrade.  Ako  ih  on  osmišljava,  onda  ne  može  zadobiti 
moralnog  iskustva.  On  je  nalik  na  dete,  koje  ne  shvata,  zašto  ga  udaraju  ili  hvale.  Od 
takvog metoda u vaspitanju, dete može da se zadobije ne duhovnost, već neurozu.  
Zakon karme se predstavlja kao iskupljenje čoveka. Ali ko prima to iskupljenje? Ako 
Bog, ali bog – to sam ja. Pred ljudskim rodom? Ali, po mišljenju Vedante, množina, u tom 
smislu i čovečanstvo jeste – samo fikcija. Realan je samo Braman. Karma kažnjava, bez reči 
o  razlogu,  kao  čoveka  na  koga  su  bacili  prekrivač  i  udaraju  ga,  a  on   ne  vidi,  ni  ko  ga 
udara,  i  ne  shvata  zašto.  Čak  i  ljudski  sud,  kažnjavajući  čoveka,  čita  mu  krivicu  pred 
izricanje presude.   
 Ličnost – to je ono, što oseća i saznaje. Ako mi ne saznajemo i ne pamtimo pređašnje 
reinkarnacije,  onda  mi  već  nismo  ličnosti.  Ili  smo  identični  sa  svojom  prvom 
reinkarnacijom?  Hindusi  govore:  sa  Atmanom.  Ali  on  je  istovetan  sa  Bramanom, 
posledično identičan u svim ljudima. Budisti govore: sa darmom, (dharma), psiho‐fizičkim 
elementima.  Jednako  se  pokazuje  da  se  darma  svaki  put  stvara  u  novu,  kvalitativno 
različitu strukturu, i posledično, to već nisam ja.  
Iz jednih i istih cigli, moguće je sagraditi i dvorac i štalu. Gorenavedeno poređenje sa 
nejasnim  periodom  detinjstvom  je  lažno  i  iz  razloga,  što  dete  ne  može  svesno  da  oceni 
svoje  postupke,  zato  nije  odgovoran  za  njih,  iako  bi  rekao  bogohulstvo  ili  razbio  nešto 
dragoceno. A u karmi postoji odgovornost za ono, što se nalazi izvan svesti. Znači „ja“ – to 
je  moja  podsvest.  Ali  zaista  moralnost  –  to  je  slobodni  izbor,  a  podsvest  –  oblast 
impulsivnih naginjanja, instinkta, nesvesnih stremljenja.  
Situacija mora biti osmišljena, da bi služila kao lekcija za budućnost. Jedno stradanje 
ne  može  iskupiti  ili  ispraviti,  često  ono  ozlobljuje  čoveka  ili  ga  dovodi  do  samoubistva. 
Moralni faktor nije stradanje, već naš odnos prema njemu. 
U  slici  kosmičke  uzročno‐posledičnosti,  Bog  govori  ne  glasom  očinske  ljubavi,  već 
slovom  i  rečju  zakona,  kao  sudija,  koji  je  svojim  bestrasnim  pogledom  pronašao 
odgovarajući paragraf u kodeksu.  
Sam hinduizam se užasava bezdušne karme i grčevito traga za izbavljenjem od nje. 
Koliko  god  dobrih  dela  čovek  učinio,  on  svejedno  skače  iz  jednog  obnavljajućeg  tela  u 
drugo, a točkovi života ne ispuštaju svoj plen iz zatvorenih krugova.  
Budizam  predlaže  izlaz  iz  lavirinta  karme:  uništiti  u  sebi  želju,  ne  biti  privezan  za 
život, ni ljubavlju, ni mržnjom, ni dobrom, ni zlom, predlaže ubistvo postojanja u samom 
sebi.  Tada  se  elementi  darme  rasipaju,  i  zupčanici  točkova  ne  mogu  zahvatiti  prazninu  i 
nepostojanje, u kojima se skrio begunac.  
Hinduizam predlaže da poverujemo da je svet – iluzija; postoji samo jedini Brama. U 
čoveku on prebiva pod imenom Atman. „Ja“ jeste „bog“ – užasna formula oslobođenja.  
Ako  je  to  tako,  onda  su  sva  projavljenja  moje  ličnosti  božanstvena  i  ne  mogu  biti 
uslovljena zakonom, uzrokom i posledicom. To je sloboda od zakona. Ako budista pustoši 
sebe radi spasenja u nirvani, a bramanista pustoši svet, smatrajući ga iluzijom.  
I na kraju, postoji još jedan put, to je put ljubavi. Ali prema kome? Prema bezličnom 
Bogu?  Prema  energiji,  maskama  bogova?  Ljubiti  je  moguće  ličnost,  i  zato  hinduizam 
upotrebljava  tantričke  vežbe,  plesove,  erotske  meditacije  i  tome  slično,  za  pobuđivanje 
seksualne energije, koju prima kao transcendentnu ljubav.  
Zato u hinduizmu nema ljubavi prema Ličnom Bogu, već je umesto nje – ili hladno 
razmišljenje  o  svetu  van  granica  sa  pokušajima  njegove  sistematizacije,  ili  strasna 
zaljubljenost u meditirajuće i plesajuće bogove i boginje – maske bezličnog apsoluta. To je 
oslobođenje od karme kroz opijanje, ono, o čemu su drevni filosofi govorili in vino veritas 
– istina je u vinu. 
  
***** 
   
Teorija  reinkarnacije  izopačava  moralni  život  čoveka;  ona  mu  uspavljuje  duhovnu 
budnost u odnosu na tamni svet palih duhova, koji streme da ovladaju, poput razbojnika, 
dušom; ona useljava lažne i neostvarive nade, posipa cvećem put, koji vodi u pakao, peva 
svoju zmenu pesmu deci, koja se igraju na ivici propasti.  
Hrišćanstvo govori: „Greh – to je najveća nesreća“, među brzo prolazećim nevoljama 
i radostima, to je zlo, koje ostaje u duši čoveka, ako ga ne očisti pokajanjem, zauvek.  
Greh – to je odricanje duše od Boga i tajni savez sa demonom. Teorija reinkarnacije 
govori  obratno:  „greh  –  to  su  samo  usporavanje  puta,  kazna  će  biti  nova  reinkarnacija, 
novo rođenje“, ali kako joga retko dopušta prelaske u niže forme, to će biti pokret napred, 
samo  u  nešto  usporenijem  tempu.   A  kako  je  u  sledećoj  reinkarnaciji  moguće  lako 
nadoknaditi  propušteno,  onda  greh  (kako  god  čudno  na  prvi  pogled)  se  pokazuje  kao 
„karta“ u zanimljivo međuzvezdano putovanje. Kod čoveka postoji moćni instinkt života, 
od  koga  nisu  slobodni  ni  gurui,  koji  propovedaju  da  je  život  –  mara,  zlo,  a  svet  –  maja, 
iluzija.  
Psihološki  paradoks se sastoji u tome, što se ključem, koji vraća točak reinkarnacije, 
javlja  greh. I  zato  greh u podsvesti čoveka  postaje ne  sila koja razara,  ne pogibelj  i  haos, 
već  tajanstvena  stvaralačka  sila,  koja  produžuje  put  našeg  kosmičkog  postojanja,  imajući 
prvostepeno  značenje  u  formiranju  novih  „naših“  tela  u  budućim  rođenjima.  Odnosno, 
nije vrlina ta, već greh, koji sabira dharme, elemente za novi život. Greh – to je demiurg, 
tvorac, koji stvara i štiti ljudsku individualnost (posebnost i odvojenost).  
Teorija  reinkarnacije  govori:  „ti  si  svojom  božanstvenom  prirodom  već  osuđen  na 
spasenje; zato sve ispitaj, sve isprobaj; u toj zabavnoj igri nema gubitaka.“  
To učenje unosi zabunu u predstavu o čoveku. Ako je čovek – božanstveni duh, koji 
nije  poznao  sebe,  zašto  on  može  i  mora  spoznati  sebe  kao  materijalno  telo  i  dharme?  – 
Znači,  božanstveni  Atman  (ljudski  duh,  istovetan  apsolutu)  ne  nalazi  se  samo  u  planu 
materijalne  vidljivosti,  koja  je  u  stvarnosti  praznina  („Ona  jeste  i  ona  je  obmana“  – 
Vivekananda),  već  mu  je  potrebna  i  iluzija  za  svoje  samopoznanje  i  oslobođenje.  Ako  je 
čovek – Atman, a telo – iluzija, kakav onda odnos ima iluzija sa večnim duhom: ona mora 
biti više tuđa duhu, od odeće.  
Atman,  koji  je  istovetan  sa  Bramanom,  ne  može  da  greši.  Ličnost,  kao  psiho‐fizičku 
monadu  hinduizam  i  budizam  ne  priznaju  –  ko  onda  greši?  Ako  telo,  onda  je  moguće 
zajedno sa gnostikom Karpokratom reći: „šta se mene tiče moja odeća“.  
Teorija reinkarnacije ubeđuje čoveka, da se greh ne tiče njegove suštine, da je to nešto 
spoljašnje,  da  je  njegova  suština  –  besmrtni  Atman,  koji  je  iznad  dobra  i  zla.  Teorija 
reinkarnacije  ne  daje  mesta  za  ljubav  prema  svojim  bliskima:  oni  su  –  iluzija;  kroz 
kosmičko magnovenje oni će se već ukazati u drugim telima i mi ćemo se rastati sa njima 
zauvek.  
Majka, savijena nad posteljom bolesnog deteta, dete, koje uzima blagoslov od majke 
koja umire – sve je to samo „maska“. Zato Vivekananda govori: „smejte se pri rastanku“. 
Hrišćanstvo  uči  o  ličnom  besmrću,  ljubavi,  koja  prelazi  u  onostrani  svet,  o  Crkvi,  koja 
sjedinjuje žive i mrtve; teorija reinkarnacije sa smehom razjedinjuje ljude zauvek.  
Hrišćanstvo  na  porodicu  gleda  kao  na  malu,  domaću  crkvu.  Metepsihoza  profaniše 
shvatanje porodice. Celomudrenost – to je stanje više duše, nego tela. Gde je devstvenost, 
ako  je  duša  male  devojčice  u  prošlim  životima  prošla  sve  vidove  greha  i  ima  o  njemu 
ogromno  iskustvo  u  svojoj  podsvesti?  Gde  je  zajednica  supruga,  kada  je  svako  od  njih 
stupao  na  stotine  puta  u  brak  u  prethodnim  životima,  a  u  budućnosti  će  pripadati 
drugima?  
Kakvo jedinstvo može postojati, ako je to samo etapa na putu reinkarnacije? – to nije 
ljubav,  koja  nema  kraja,  već,  po  teoriji  metempsihoze,  kratki  susret  na  salašu  kraj  puta, 
posle koga se putnici rastaju zauvek. 
  
***** 
  
Sledbenici metempsihoze navode činjenice, koje je samo po sebi nemoguće ignorisati 
i samo na rečima odricati. Oni govore o slučajevima, kada je čovek u stanju sna ili transu 
video  sebe  kao  drugo  lice,  koje  je  živelo  dugo  pre  tog  vremena,  i  govoreći  o  takvim 
snovima,  navodili  su  činjenice  familijarnog  ili  svakodnevnog  karaktera,  koji  su  se 
potvrđivali pri istraživanju.  
Takve priče su nadahnule Džeka Londona da napiše čuvenu priču „Međuzvezdana 
lutalica“.  Postojali  su  takvi  slučajevi,  potvrđeni  svedocima,  kada  je  čovek  u  stanju 
posebnog  nervnog  stanja  ili  bolesti  odjednom  počinjao  da  govori  na  nepoznatom  jeziku, 
koji bi zatim, nakon ozdravljenja, potpuno zaboravljao.  
Bili  su zabeleženi slučajevi, kada je dete u besvesnom stanju  izgovaralo tekstove  na 
latinskom  i  drevnom  jevrejskom  jeziku.  Te  činjenice  su  glavni  argument  pristalica 
metempsihoze,  pri  čemu  se  ocenjuju  kao  neoborivi  i  u  potpunosti  objektivni. 
Mnogobrojnost  takvih  priča  kod  različitih  naroda,  koja  isključuje  mogućnost  samo 
pozajmica,  primorava  nas  da  pretpostavimo  da  određeni  deo  njih  ima  pod  sobom 
činjenice,  ali  smatramo,  da  su  te  činjenice  protumačene  i  objašnjene  pogrešno  i  ne  mogu 
služiti kao dokaz metemspihoze.  
Razmotrimo tu problematiku u dva aspekta: 
  
1. Skrivene sile i mogućnosti čovekove duše: 
A) sposobnost da se vide događaji koji se događaju na udaljenosti 
B) sposobnost da se predvidi budućnost 
V)  sposobnost  ljudske  psihe  da  fiksira  sve  utiske  u  svojoj  podsvesti,  počinjući  od 
utrobe majke.  
  
Svaka  od  navedenih  sposobnosti  nije  manje  poražavajuća,  od  viđenja  događaja  iz 
prošlosti, pa opet, te sposobnosti nemaju nikakve veze sa metempsihozom.  
  
 2. Uticaj sveta duhova na čoveka, posebno sveta palih duhova. 
  
U demonskim pojavama učestvuje ljudska duša; cilj tih pojava je – pokazati čoveku 
metafizičku  laž  u  vidu  istine,  istrgnuti  ga  iz  žive  sredine  Crkve,  uneti  u  njegovu  svest 
lažne orijentire, lažno stvorene smisli, lažnu nadu, to jest, unesti u njega saznanje truleži i 
smrti. Čovek se nalazi u stanju, koje Oci nazivaju padom.  
Pad  podrazumeva  tu  visinu,  na  kojoj  se  u  prošlosti  čovek  nalazio  i  sa  koje  je  pao  u 
duboko  rastrojstvo,  bolesna  stanja,  u  deformaciju,  kojoj  se  podvrgao  posle  tragičnog 
događaja  prvi  čovek,  a  zajedno  sa  njim,  po  zakonu  nasleđa  –  i  sav  ljudski  rod.  Promene 
kao posledice pada možemo razmotriti u nekoliko vidova. 
Odnos  čoveka  prema  Bogu.  On  je  –  izgnanik  iz  očevog  doma,  i  stranac  na  zemlji. 
Božanstvo  je  prestalo  da  bude  centar  njegovog  života;  samo  sa  velikim  trudom  čovek 
uzvodi  um  ka  Bogu,  samo  u  retkim  trenucima  on  u  svom  srcu  oseća  duhovnu  ljubav 
prema Bogu, senku onog osećanja, koje je doživljavao pre u raju. On je izgubio spoljašnji 
raj,  tu  duhovnu  oazu  u  prostorima  kosmosa,  koja  mu  je  bila  dana  od  Boga,  da  bi 
postepeno ceo kosmos postao Edemom. On je izgubio unutrašnji raj u svojoj duši.  
Postao  je  dalek  svetu  Angela  i  ako  Angeli  nisu  ostavili  čoveka,  to  je  slično  onome, 
kada  guba  iz  sredine  svojih  drugova  izagna  čoveka,  a  oni  iz  ljubavi  prema  njemu,  trpe 
odvratnost  prema  smradu  truležnog  tela,  dolaze  do  njegovog  staništa,  prinose  jelo  i 
izdaleka govore sa njim.  
On se približio svetu demona. Ljudska gordost je postala slična demonskoj gordosti, 
a bezakonje ljudskih grehova privlači demone, kao zadah leža – crve u grobu.  
Reč  prestupanje  dolazi  od  reči  prestupiti,  i  označava  prestupanje  moralne  norme, 
zakona Božijeg, napisanog u Svetom Pismu i u ljudskoj savesti. Zato su greh i prestupanje 
u metafizičkom aspektu – žrtva, koja se prinosi demonima. Kroz greh, koji jeste zapovest 
satane, i protivrečnost zapovesti Božijoj, čovek stupa na put opštenja sa demonima. 
Vratimo  se  obrazu  pada:  čovek  se  survao  sa  vrha  gore,  on  leži  u  dubokom  klancu, 
živi,  ali  izubijan  i  razbijen,  njemu  je  neophodno  da  se  izbavi  iz  propasti,  on  čini  napore, 
koji u njemu izazivaju neidrživi bol, ali ne može da se pokrene ni korak, i kada on očekuje 
neumitnu pogibelj, javlja se pomoć, velika, koju je čekao nesrećnik.  
Priča  o  samonadanju  govori  o  sličnom  stanju  čoveka,  kome  je  istekla  krv.  Ovde  je 
drug,  koji  je  požurio  da  pomogne,  nosi  nesrećnika  na  svojim  plećima  i  iznosi  ga  iz 
propasti,  međutim  ovaj  mora  da  se  drži  za  njega,  snažno  ga  uhvativši  za  odeću;  ako  on 
pusti ruke, on pada i opet će biti skotrljan dole, na dno. Drug, koji spasava nesrećnog je – 
Hristos,  a  vera  –  to  su  ti  zgrčeni  prsti  čoveka,  kojim  se  drži  za  odeću  Spasitelja.  Izgubiti 
veru – znači odtrgnuti sebe od Hrista, izgubiti svoje spasenje.  
Čovek  je  u  raju  vladao  drugim  mogućnostima  poznanja.  Adam  je  davao  imena 
životinjama,  zverima  i  biljkama.  Po  učenju  Svetih  Otaca  to  je  značilo  da  je  Adam  znao 
unutrašnju  suštinu  (noumen)  svakog  bića,  njegov  duhovni  vid  je  pronicao  u  nevidljive 
dubine vidljivog sveta, video je kosmos u svetlosti svog duha.  
 Posle grehopada, ta svetlost se ugasila: svet kao da se sakrio pokrovom spoljašnjeg. 
Čovek  je  počeo  da  ga  poznaje  svojim  unutrašnjim  intuicijama  i  prozrenjima,  kroz  pet 
organa čula.  
To se može izjednačiti sa stanjem iznenadnog slepila, kada čovek prestaje da vidi na 
daljinu, a poznaje predmete samo na dodir.  
Materijalnost  je  kao  zid,  stala  između  čoveka  i  duhovnog  sveta.  O  mogućnostima 
čovekove  duše,  izgubljenih  u  grehopadu,  moguće  je  samo  nagađati  po  tim  neobičnim 
pojavama,  koje  su  činili  Sveti,  po  tim  osobinama,  koje  su  njihove  duše  zadobijale.  Te 
pojave  mi  nazivamo  čudima:  to  je  bilo  čudo  viđenja  –  viđenje  stanja  drugih  duša, 
sposobnost  da  se  predoseti  budućnost,  da  se  zna  prošlost  čoveka,  da  se  ima  vlast  nad 
divljim zverima i tako dalje. Blizina Bogu i svetu Anđela je davala molitvi ogromnu silu: 
isceljenje bolesnih, odvraćanje nesreća, koje su očekivale svet, čak slučajevi vaskrsenja kroz 
Božansku blagodat.  
Čudesa  Svetih  su  uvek  imali  duboko  moralni  smisao,  a  nisu  se  savršavala  za 
pokazivanje svojih psihičkih sposobnosti, kao naprimer kod jogina. Obnova duhovnih sila 
čoveka,  kao  buđenje  iz  stanja  sna,  proishodila  je  u  procesu  pokajanja,  molitve  i 
bogoopštenja,  zato  mi  ne  možemo  porediti  jasnu  granicu  između  prirodnim  silama 
obnovljene  duše  i  delovanja  blagodati  Božije.  Ali  je  ponekada  novo  viđenje  sveta  nosilo 
karakter otkrovenja i proroštva.  
Duša  čoveka  ispunjavanje  zapovesti  i  askezu  se  preobražava,  približava  stanju 
prvostvorene  duše  Adamove.  Sile  duha,  koje  se  obično  nalaze  u  stanju  u  lenjosti,  kao  u 
stanju  dremeža,  bude  se  u  sinergiji  sa  dušom.  Gnostičke  mogućnosti  čoveka  zadobijaju 
nove osobine u svetlosti Božanske blagodati, služe čoveku kao istočnik duhovnih znanja i 
otkrovenja, često neočekivanih za njega samoga.  
Pristupimo sada trećem aspektu naše problematike – demonoopštenju i sposobnosti 
primanja informacije od sveta palih duhova. Demon je – pali anđeo.  
Svet Anđela je stvoren pre materijalnog, fizičkog sveta. Angelski um sadrži ogromnu 
informaciju  o  celokupnoj  ljudskoj  istoriji.  Pali  anđeo  je izgubio  najvišu  vrednost  –  ljubav 
prema Bogu ali je sačuvao spoljašnje znanje, ono, što bi mi na savremenom jeziku nazvali 
faktologijom.  Um  demona  je  moguće  porediti  sa  ogromnim  kompjuterom,  u  kome  je 
položena  po  ogromna  informacija;  osim  toga,  demoni,  ujedinjeni  zajedničkim  poljem 
mržnje  prema  Bogu,  nalaze  se  u  tesnoj  vezi  jedni  sa  drugima;  oni  vode  rat  sa 
čovečanstvom  i  sa  svakom  ljudskom  dušom,  razrađuju  zajedničke  planove  i  strategije, 
pomagaju  jedan drugome, savetuju se međusobno. Demoni  se bore  za vlast nad  svakom 
ljudskom dušom, za večno gospodarenje nad njom.  
Budući izbačeni iz te duhovne sfere, koja se naziva nebom, oni su srce čoveka načinili 
bojnim poljem sa Božanstvom i Njegovim Angelima.  
Čovek  je  –  obraz  i  podobije  Božije,  on  ima  slobodnu  volju  kao  osobinu  podobija 
Božijeg, zato za njih ostaje poslednja reč: sa kim je on? Čovek obično ostaje sa onim, kome 
veruje. Čineći greh, on u nekom trenutku veruje, da je greh u stanju da mu donese sreću, 
to jest, veruje demonu.  
 Čovek  se  spasava  kroz  veru  u  Hrista  Spasitelja,  projavljenu  kroz  ljubav,  ispunjenje 
zapovesti  Jevanđelja,  i  zato  borba  demona  sa  ljudskom  dušom  proishodi  u  nekoliko 
smerova: 
1.  zameniti  otkrovenje  Božije  svojim  demonskim  otkrovenjem,  surogatom  istine, 
kosmičkom laži; 
2.  povrediti  čoveka  grehom,  razrušiti  moralne  osnove  njegove  vere,  kada  vera  ne 
spasava, već samo razobličuje čoveka; 
3. predstaviti zlo u vidu dobra. 
  
Obično su to vučje jame u koje upadaju ljudi, sujetni i gordi, koji smatraju da su za 
njih otkriveni ezoterijski put i tajne, koje su nevidljive za svetovnjake, kome oni pribrajaju 
ostatak čovečanstva.  
Teorija  reinkarnacije  u  suštini  čini  Hrista  nepotrebnim.  Čovek  se  spasava  kroz 
sopstvenu  dobru  karmu,  on  je  sam  sebi  spasitelj.  Zato  teorija  reinkarnacije  ima  kao  svoj 
demonski  zadatak  da  zameni  Božansku  ljubav  ljudskim  dobrom,  Krst  Hristov  –  ličnim 
stradanjem,  divljenim  u  zemaljskom  životu,  to  jest,  da  se  ostavi  čovek  sam  pred  licem 
nevidljivog demonskog sveta. Za Božansko čudo čovek mora biti pripremljen neprestanim 
unutrašnjim očišćenjem duše, mnogogodišnjim podvižništvom.  
Za  opštenje  sa  demonom  to  nije  potrebno.  Zato  su  demonska  otkrovenja  dostupna 
ljudima, nezavisno od njihovog morala, ali uz jedan uslov – gordost čoveka i uverenost u 
svoje sposobnosti za ulazak u opštenje sa duhovnim svetom.  
Šta je za demona, ako mu je potrebno, kao arhivaru, da pokaže svu kartoteku svetske 
istorije  i  da  koristi  stvarne  činjenice  za  svoje  lažne  interpretacije!  Pri  Božanskim 
otkrivenjima,  Sveti  podvižnici  su  u  svojim  srcima  osećali  nebesni  mir  i  radost,  umne  i 
duhovne sile su se sabirale i udubljivale pod dejstvom blagodati.  
A  demonska  otkrovenja  više  od  svega  dolaze  u  stanju  transa,  duhovne  opijenosti, 
posebno,  naprimer,  pod  dejstvom  ritualne  muzike,  praćene  plesovima,  ponekad  pri 
prisutnoj  opijenosti  alkoholom  i  narkoticima,  a  takođe  i  što  je  veoma  karakteristično,  u 
bolesnom stanju i delirijumu, kada je duša odvojena od molitve Bogu.  
Fenomeni  spiritizma  svedoče  o  tome,  da  se  „istina“  demona  pretvara  u  najstrašniju 
laž, u kojoj je faktologija – samo vidljivost i ljuska. Ta „pseudoistina“ služi kao mamac za 
neoprezne duše, kao zrno, razbacana od lovca – za hvatanje ptica.  
U  stanju  sna  duša  se  približava  svetu  duhova;  čista  duša  može  dobiti  impulse  od 
svetlih duhova, strasna – obično od demona, i zato većina Svetih Otaca savetuje da se ne 
obraća  pažnja  na  snove,  iako  bi  oni  bili  prihvatljivi,  da  ne  bi  pogrešili  u  tom,  kakav  je 
sagovornik prišao našoj duši. U snu mi čujemo glas, ali ne znamo, ko govori.  
Gordi je uveren, da sa njim govori Božanstvo, a za smirenog je dovoljno Jevanđelje, 
on ne čeka druga otkrovenja.  
Za znanje prošlosti nije neophodna metemsihoza. Prošlost znaju Anđeli i demoni. Ta 
znanja  demon  može  lako  iskoristiti  za  svoje  strategije,  da  bi  zamenio  učenje  Hrista  sa 
drugim učenjima: spiritizmom, magijom, jogom, teosofijom, i tako dalje.  
 Hrišćanstvo  uči  da  se  spasenje  ostvaruje  kroz  sinergizam  Božanske  i  ljudske  volje, 
spasava Hristos, a duša izabira učenje Jevanđelja i sleduje mu pri sadejstvu blagodati.  
Za  pristalicu  metempsihoze  pitanje  o  Bogu  nije  principijelno,  on  može  da  veruje  u 
ličnog  boga  ili  kosmičku  silu,  da  bude  agnostik,  kao  budisti  (to  jest  ignorisati  poznanje 
Boga) ili materijalista, kao džainisti; u svim slučajevima, on se nada na sopstvenu karmu, 
na samoga sebe.  
Zato  je  moguće  reći,  da  se  đavo  javlja  kao  zainteresovano  lice  za  širenje 
metempsihoze: njemu nije strašno teosofsko hrišćanstvo bez Hrista.