Влах Алија:

Милостиви Аллаху, опрости ми мој грех и моје незнање.

Ево, ни сам не знам колико година прође од када смо кренули из Једрена.
Сва Царева војска, силна и убојита прође кроз каурску земљу све до поља
Косова. Колико смо само гудура и планина прошли, колико смо крви
неверницима пролили не зна се ни мере ни броја. Веру своју полажем само у
Аллаха и свој јатаган опасан о левој нози.

А каурска земља и плен освојен треба праведније да се дели. Ја, који сам
са својим акинџијама и азапима први у бој улазио и највише снаге уложио
решио сам да своју муку наплатим. Аллах ми је сведок нећу се смирити док не
остварим своју намеру. Не бојим се ни Цара над царевима ни његових паша ни
субаша. Мало ли је влашке земље, сам ћу бити себи господар.

Слушајте ме сада моји саборци, ми идемо на двор Бановић Страхиње. Ту

је покрај Косова где још царска војска није дошла. Све што је мушко, од колевке
па до старца да се мачем посече. Жене, девојке, слушкиње и посебно
Страхињину љубу мени да доведете. Њих ћемо у робље да продамо. Сво
благо, стока и храна да се издели на једнаке части.

Нешто се мислим, откуд каурину онакво богатство и онако лепа жена.

Биће моја, Аллаха ми, или је неће бити. Биће ми од свих најмилија, красиће ми
чадор. На крају ћу јој ја бити дражи од Страхиње. Од Једрена па до Србистана
ништа ми се лепше није десило неко ова прелепа жена. За њу вреди и
погинути.

Ено Страхиње, сам иде према мени. Како ли је само прошао преко целог
Косова а да га турске страже не заутаве. Доброг ли коња јаше и добру ли
сабљу носи? Оборићу га са коња па ћу га јатаганом под врат. Носимо се већ
читаво јутро, скоро ће подне. Љуба Страхињина ће мени помоћи, ево сабљом
њега у главу гађа. Ништа не вреди, смрт је мене уместо Страхиње изабрала.

Аллаху мој, душу своју Теби предајем!