Развој српског књижевног језика

-Први књижевни језик свих словенских народа био је старословенски језик. Срби су га, преко хришћанства,
прихватили крајем 9. века.
Како се језик којим су наши средњовековни преписивачи говорили у одређеној мери разликовао од
старословенског језика, којим су биле написане књиге, догађало се да спонтано или свесно писари у тај језик
књига (старословенски језик) унесу и по неку реч из свог говорног, српског народног језика. Тако је настала
српска редакција старословенског језика или српскословенски језик. Тај језик је настао око 12. века и
био је у употреби до 18. века. Овим језиком писали су српски средњовековни писци: Свети Сава,
Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије, деспот Стефан Лазаревић, Гаврил Стефановић
Венцловић и други.
-Редакције (измене) старословенског језика одређују се заједничким називом црквенословенски језик.
-Најзначајнији рукопис написан на српскословенском језику јесте Мирослављево јеванђеље, које је настало у
12. веку. Дело је украшено ликовним минијатурама.
-У то време, осим богослужбених књига, писала су се и оригинална дела као што су житија (биографије).
Прво сачувано овакво дело је Житије Светог Симеона, које је написао Свети Сава у 13. веку.
-Овим језиком се писало и након пада под турску власт, крајем 14.века, али је списатељска делатност била
знатно оскуднија.
-Из овог периода (14.век) потиче и Душанов законик, најпознатији правни спис, писан народним језиком.
- Године 1690. долази до Велике сеобе Срба. Српски народ насељава крајеве северно од Саве и Дунава
(тадашња Аустрија). И на овом тлу Срби су наставили да пишу књиге на српскословеннском језику;
последњи који је писао на овом језику био је Гаврил Стефановић Венцловић.
- У то време Срби су под утицајем Аустрије, а тај утицај осећао се и на плану језика. Зато српска црква
тражи помоћ од Русије. Тада Русија на ове просторе шаље руске учитеље, који са собом доносе књиге на
рускословенском језику и отварају школе.
-Рускословенски језик био је у употреби од друге половине до краја 18.века. Рускословенски језик је руска
редакција старословенског језика. Овај језик потиснуо је дотадашњи српскословенски језик и постао је
књижевни и богослужбени језик.
- У то време у српској књижевности писало се на рускословенском, народном, па и на руском језику.
Најзначајнији писци тог периода су Јован Рајић и Захарија Орфелин. Најпознатија песма Јована Рајића је
Плач Сербији. Песма је објављена и на народном и на рускословенском језику. Захарија Орфелин је написао
биографију Петра Великог, а Рајић је на народном језику написао спев Бој змаја с орлови; на
рускословенском написао је дело Историја разних словенских народов.
- Након одласка руских учитеља, долази до уношења елемената народног језика у рускословенски језик. На
тај начин, крајем 18. века, мешањем рускословенског са народним језиком, као и са српскословенским и
руским језиком, дошло је до настанка славеносрпског језика. Овај језик настао је у другој половини 18.
века и био је у употреби до половине 19. века (до победе Вукове реформе). Прво дело објављено на
славеносрпском језико било је Славеносрпски магазин Захарија Орфелина из 1768. године. Сматра се првим
српским часописом. Славеносрпским језиком писали су: Павле Соларић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ,
Јован Стерија Поповић.

Први помени писања на народном језику

-Од друге половине 18.века јавља се идеја о потреби писања на народном језику који би био свима разумљив.
Значајну улогу у томе имаа Доситеј Обрадовић који у свом делу Писмо Харалампију говори да је мало оних
који разумеју славеносрпски језик и да треба писати језиком простога народа.

- Један од првих који је покушао да у том смислу реформише језик био је Сава Мркаљ. Он је у свом
кратком спису Сало дебелога јера либо азбукопротрес реформисао ћирилицу. Сачинио је азбуку од 29
слова. Међутим ,пошто се са тим није сложила црква, Мркаљева реформа није успела.
 Вукова реформа језика, писма и правописа
Вук Стефановић Караџић рођен је у Тршићу 1787. године, а умро у Бечу 1864.године.

-Сава Мркаљ, најзначајнији реформатор српског језика пре Вука

-Вукова основна идеја – да српски народни језик (онај којим људи свакодневно говоре)
постане основа за стварање књижевног језика.
– 1813. одлази у Беч, познанство са Јернејем Копитарем
– 1814. Мала простонародна славено-сербска пјеснарица (прва штампана збирка
српских народних песама)
Писменица сербскога језика (прва граматика српског језика) (ова дела
штампана су Мркаљевом азбуком)
– 1818. Српски рјечник, садржао око 26 000 речи преведених на латински и немачки
језик;Вуков сарадник био је Јернеј Копитар (дело је штампано новом азбуком коју је
Вук створио усавршавањем Мркаљеве азбуке и новим правописом у коме је Вук
применио правило да се приликом писања бележе само они гласови који се изговарају
реформисаном ћирилицом)
- Уз Српски рјечник штампана је и Српска граматика (ова дела Вук је писао својим
родним ијекавским говором, тј.источнохерцеговачким дијаллектом). У предговору
Рјечника истакао је да основа језика може бити само народни језик.
љ, њ, ћ, ђ, ј, џ
Српска граматика
– 1823. објавио три књиге Српских народних пјесама
– 1836. уводи глас х (у књизи Српске народне пословице)
– 1839. укида јекавско јотовање (уместо речи ђевојка почиње да пише дјевојка)
– 1847. година незваничне победе Вукове реформе (ове године појављују се дела на
народном језику, писана реформисаном Вуковом азбуком)
Песме, Б. Радичевић
Горски вијенац, П. П. Његош
Рат за српски језик и правопис, Ђ. Даничић
превод Новог завјета, В.С. Караџић

-1852. Српски рјечник, друго издање

-1850. године – Бечки књижевни договор (Вук и његови сарадници, првенствено Ђура Даничић,
као и неки њихови хрватски истомишљеници, позвали су српске и хрватске писце да пишу на
народном језику
-1852. године – друго издање Српског рјечника; преко 47 000 речи, сарадник Ђура Даничић
-1864. године – Вук умире
-1868. године – уредбом прихваћена Вукова реформа (озваничени Вуков књижевни језик и
правопис)
Вук је у азбуку увео следеће графеме (слова): Ћ,Ђ, Љ, Њ, Ј, Џ