Моја главна борба постала је сукоб са самим собом.

Моја судбина
поново је почињала од нуле. Опет, нисам имао ништа. Баш, као на почетку.
Када нисам имао против чега да се борим, окретао сам се против своје
судбине. Згранутост над том и таквом судбином постајала је мој покретач.
Сматрао сам својом дужношћу да се мењам, да скинем са себе рите стечене
недоследним васпитањем, грешком мајке, нестручним образовањем, да
изнова проверим све оно што се за мене залепило од тренутка када сам
постао одговоран за сопствени живот. Сваки корак у том правцу удаљавао ме
је од ближњих. Јер, моји ближњи су били криви што сам био нико, што сам,
кад сам постао неко, поново дошао на почетак, на нулу. Овога пута решио
сам да вратим ударац. Не требају ми више они који су ме научили да је
блато једино окружење човеково. Желео сам да се приближим самоме себи,
ономе ко ја заиста јесам. Почело је...Вребање сопствених грешака. Болно,
нимало пријатно. Јер, много сам грешио, од других узимао, а ништа нисам
давао за узврат. Тако, ова нула на којој сам се нашао, и није била ненамерна
нити судбинска. Осим ако моје одсуство жеље да будем бољи није било
довољан узрок. Стално незадовољство постигнутим. Мајка, која ми је стално
говорила – Сине, то није твој пут, ти мораш на занат. А, ја сам знао, да тамо,
напољу, живи и чека на мене један потпуно други свет, онај, којем, ако
нисам припадао, морао сам да га заслужим. А, онда период понесталих
циљева, страх, страх да овога пута нећу успети...Ноћне море. У сну ми се
привиђала Она, мајка над свим Мајкама и, претећи прстом, гледала у моју
писаћу машину...Читала је иза мојих леђа моје реченице, моје синтагме,
читаве пасусе мог следећег покушаја да коначно дам облик својој следећој
причи. Нисам имао благу представу како да се ослободим монструма. Како
да коначно покидам споне са њима и почнем да живим овај живот који ми је
дао Свевишњи. Није Она одлучила да ме роди. Не. Он је одлучио да ја
морам натраг на Земљу, да довршим започето из свих оних претходних
лутања...Нисам само знао колико сам дуго већ овде. Колико дуго покушавам
да скинем ланце. Или, можда сам Ја био тај који је некоме те ланце
стављао, у мрачном Средњем веку...Сада сам враћен да их скинем, и себи, и
окајем грехе што сам се усудио да некога ставим у менгеле...Ко зна...
Губио сам осећај за време. Када сам оно издао последњу књигу? Када
последњу новелу? Када је у неким дневним новинама изашао неки мој есеј,
на задату тему? Пре десет, петнаест година? Или је то било пролетос, али
моји вакууми увек трају предуго да би се мерили овим земаљским
појмовима.

1
 Размишљао сам, шта нас то нагони да се претварамо, да правимо од
себе идиоте, када у ствари увек желимо баш нешто друго и кад би све могло
да буде једноставно.
До даљњег, изучавао сам лекцију према којој увек можемо да
сретнемо човека несрећнијег од нас самих. Човека који је имао веће право
на своју патњу од нас, од оваквих попут мене. Нисам имао право да
одузимам нити додајем никоме монопол на срећу или несрећу. У том дугом
ланцу опстанка, награде и казне, прождраних и оних који прождиру, ја сам
морао коначно да се ослободим сујете. Да схватим да се због мене на овом
свету не доносе коначни закључци нити дефиниције. Морао сам да се
ослободим самосажаљења, као једног од најперфиднијих облика поноса и
таштине.
Никада нисам био оптимиста у погледу своје будућности: имао сам у
виду неповољне околности под којима сам растао. Почео сам да пишем, као
што већ рекох. Насупрот очекивањима огрубелих руку и тешких загрљаја
моје мајке. У мојој околини, нико се за то није интересовао. Радио сам без
подршке, под бременом осуде да ћу осудити себе на несигуран хлеб и
самотињу. Нико ме неће хтети уколико не будем у кућу доносио сигуран
динар. Судбина.
Судбина која ми је доделила погрешне родитеље и погрешан
комшилук, дала ми је снагу. Како? Па, судбина моја је већ тада, у мојим
колебањима и тежњама да попустим притиску, већ тада је познавала
структуралну и биохемијску индивидуалност личности, спољне ефекте,
сложеност темперамента, утицај мотивације, дирекције несвесног,
одбрамбене механизме, проширивање осећања себе, емоционалну јакост
сигурности или несигурности. Судбина је већ тада била искројена, али ја
сам био исувише заокупљен самосажаљењем да бих видео да се моја нова
новела пише.
Знање је није спречавало да ме воли. Ма колико били интелигентни и
ма колико се наоружавали знањима, остајемо и даље рањиви и подложни
искушењима. Клопка свакодневице. И ма колико тога био свестан, ништа ти
не сигура да нећеш упасти у неку смрдљиву клопку. А, искушења нису за
свакога. Потребно је много снаге да човек кроз њих прође читав. Ко то не зна
треба да их се клони. Чим престанеш да се бавиш самим собом и другима,
почиње твоја усклађеност са светом. Све је опет једноставно. Све је у
правилном одређивању количине употребљене снаге, на овај или онај циљ.