За моју мајку, лекари су били Богови, као што слових.

И, ако јој је речено да вежба, ништа је у томе

неће спречити... Да скратим ову страшну сторију... Док год је веровала да ће јој се повратити
покрети, тактилност, док год је веровала да ће нове вежбе – мучења, њу извадити из колица, она
је живела пуним плућима, била јача од тате и мене, од свих нас...

Пријатељи су нас напустили у одређеном моменту. Јер, тешко је гледати жену која је ћерку
извлачила из школе на ручак у Скадарлији, јер, `ту једино има музике преко дана`... Тешко је било
пријатељима да гледају Борјанку, која је умела да извуче столњак не срушивши ништа, и заигра на
столу, у рано поподне, не попивши никад у животу ништа више од деци вина уз ручак... Тешко, и
полако су сви нестајали...

Ноћу сам, у глуви сат, излазила сам да шетам по мрачним и пустим улицама, јер нисам могла да
слушам њене пригушене јецаје. Никад моја мама не би дозволила да чујем да пати, на било који
начин... И, да скратим ову тужну причу, а верујем да их има много... Кад је коначно из колица
потпуно пала у кревет, последњи дијалог који смо нас две водиле био је: `ККћери, мислиш ли ти
да је твоја мајка дама?` - Ајде, мама, знаш да мислим, шта сад ту причаш... `Онда мораш да знаш,
једна права дама мора да зна кад треба да оде... А можда... Можда сам потребна Јелени, ти си сад
одрасла... Пусти ме да идем...`

... најбоља другарица свих мојих другарица и моја мајка-ауторитет. Читала сам том непокретном
телу Бесмртну песму, седевши на ивици кревета, размишљајући – ко је ово што лежи овде, то
нема везе с мојом мамом... Моје маме овде више нема...

Онда су биле сахране и обичајна права, којих се моја мамушка грозила. Онда се све завршило, и
мој тата је те ноћи легао у постељу. Ујутру, из те исте постеље, подигао се неки старац, мени далек
и стран, с мреном на очима...

Разумем. Пијани човек је утапао своју бол у кафани, није му се ишло кући... Није размишљао,
замагљен болом. А онда је направио судар. И, уместо једне, уништене су две породице. Уместо
једне, рањено је, растргнуто свако људско биће у тој причи... И, како је Усуд такав какав уме да
буде, човек је, пошто му је супруга умрла после пола године од несреће, отишао за њом, три
месеца касније. Цироза јетре. А, могло је да буде било шта...

Били смо породица. Било нас је четворо. Сигурна, чврста столица с четири ногаре. Онда је насилно
једна ишчупана... Бизарно се клатио тај, вештачки и силом направљен троножац... Онда је
ишчупана још једна ногара. Две ногаре, потпуно неправилно распоређене, више нису имале сврху.
Тата и ја смо се једно од другог скривали, лижући ране као псета, свако у свом делу стана...

Драги моји, хвала вам на свим дивним речима и мислима, на сваком слову и слогу, хвала што сте
разумели разлоге због којих поново раших срце, и поставих вас пред вас, баш такво какво је,
искидано, много пута крпљено, с много шавова на души.
Али, уколико ће и један возач ставити прст на чело пре него што сутра дода гас, ја нисам узалуд
пред вама срце поново рашила: заједно смо продужили младост и живот – животом!

Уколико је моје слово допрло до и једног возача, уколико ће ставити прст на чело пре него што
сутра дода гас, ја нисам узалуд пред вама срце поново рашила. Бескрајно хвала свима, уколико
сам нечији коментар прескочила, праштајте, није било намерно.

'Darežljivost nije u tome da mi daješ ono što mi treba više nego tebi, već u tome da mi daješ ono što
trebaš više nego ja.''
Halil Gibran

Поломи ову тишину.

Поломи је у парампарчад.
Нека од ње не остане ни ехо.

Дође ми да вриснем своје име. Твог сам се навриштала.

Знам да знате, али, ја бих вам ипак мало гурнула прстић у око:
Ниједно добро дело не прође некажњено.
Никад то немојте да сметнете с ума.

А, ви, што живите по правилима, кад живите?

Elvira Hanckok

Ја сам и метеоропата и антропо-пата. Како ми понекад време промени расположење, тако и неки
људи. Мислим, не промени. Мислим – упропасти.