NEOBIČAN PUT JERMENSKOG

HEROJA Preživeo je pokolj, skovao osvetu,

a nakon svega život ga je doveo u Srbiju.
Njgov potomak sada živi u VALJEVU

Foto:
Profimedia

U iznajmljenom stančiću jedne valjevske novogradnje živi potomak jednog od najvećih heroja
Jermenije. Dve uramljene stare porodične fotografije, nekoliko primeraka izložbenog kataloga
o valjevskim Jermenima u izdanju ovdašnjeg muzeja i - živo sećanje.
To čuva Vartkes Tehlirijan Marković (87) kao uspomenu na svoju porodicu koju je veliki
pokolj Jermena od strane Turaka 1915. godine doveo u našu zemlju gde su svom jermenskom
prezimenu dodali i ono srpsko - Marković.

Vartkes je bratić Soghomona Tehlirijana, koga je istorija zabeležila kao osvetnika koji je
1921. godine u Berlinu ubio Mehmeta Talat-pašu, tadašnjeg turskog ministra unutrašnjih
poslova, a ono što je Soghomona nateralo da uzme pravdu u svoje ruke dogodilo se 24. aprila
1915. godine.

Foto: Privatna arhiva

Vartkes Tehlirijan Marković čuva uspomene

Tada je Talat-paša naredio hapšenje šest stotina istaknutih jermenskih intelektualaca,

poslovnih ljudi i verskih lidera u Istanbulu. Tri dana kasnije oni su upućeni u grad Dijarbakir,
ali tamo nikada nisu stigli. Pobijeni su u putu. Koji dan kasnije isti čovek potpisaće Zakon o
preseljenju stanovništva, koji se odnosio na Jermene u svim delovima Otomanskog carstva.
Deportacija je za najveći broj tih ljudi značila put u smrt. U osnovi tog zločina stajao je strah
imperije na zalasku koja je bila saveznik Nemačke tokom Prvog svetskog rata da će ruski car
Nikolaj Drugi - čija zemlja je imala težnje da izađe na Bosfor - pobuniti Jermene iz istočnih
delova zemlje koji su se graničili sa ruskim carstvom. Tada je preko pola miliona ljudi, među
kojima su bili i deca, žene i starci, poslato na put bez povratka kroz Sirijsku pustinju na kome
su gotovo svi stradali, što od gladi, što od bolesti, što od noža. Preživeće njih između deset i
dvadeset hiljada, a među stotinama hiljada stradalih bilo je i 85 članova porodice Tehlirijan.
Posle završetka Prvog svetskog rata, pod pritiskom sila pobednica, vlasti poražene Turske su
priznale masakr nad Jermenima pa su nekim akterima tog zločina i sudile, ali su Nemci na
vreme evakuisali trojicu paša, Envera, Džemala i Talata, dali im novi identitet i nastanili ih u
Berlinu. Tako su oni ostali van domašaja suda u Istanbulu, koji ih je u odsustvu osudio na
smrtne kazne.

Foto: Profimedia
"Soghomon je neko vreme živeo u Valjevu"

Plan osvete

Međutim, Jermeni nisu prešli preko teškog zločina koji je desetkovao njihov narod i spremali
su osvetu. Prvo je 1919. godine u Jerevanu održan kongres Jermenske revolucionarne
federacije na kome se raspravljalo o odmazdi. Iako je bilo onih koji su predlagali da se od
toga odustane, neki nisu hteli da oproste i napravljena je tajna grupa ljudi koji su u zadatak
dobili da likvidiraju dve stotine najodgovornijih za zločin genocida nad jermenskim narodom.
Na prvom mestu te liste bio je Talat-paša, a za njega je bio zadužen Soghomon Tehlirijan,
stric našeg Valjevca Vartkesa. Iza njega je već bio uspešno izvršen sličan zadatak - likvidirao
je Jermenina koji je Talat-paši pomogao oko spiska onih viđenih Jermena koji su pobijeni u
proleće 1915.

Soghomon se školovao u Konstantinopolju, odakle je 1913. godine stigao u Srbiju, tačnije u

Valjevo, gde su već živeli njegov otac i brat, sa namerom da ode u Nemačku na dalje
školovanje. To mu je spaslo život. Međutim, 1914. godine vraća se u Tbilisi u Gruziji, gde
pristupa dobrovoljačkim odredima jermenske vojske koji su se borili pod zastavom ruskog
carstva i u ratu ostaje do njegovog završetka 1918.
 Foto: Profimedia
"Talat-paša glavom je platio zločine"

Kada se linija fronta pomerila do Turske, negde u planinama zapadne Jermenije slučajno
sreće dvanaestogodišnju ćerku svog brata Misaka, koji je bio u Valjevu, i od nje saznaje da su
mu u strašnom pokolju stradali majka, drugi brat i još 83 člana šire porodice. Nastavio je da
ratuje, a za to vreme njegov krvnik Talat-paša je bezbrižno živeo u elitnom kraju Berlina.
Kada je dobio zadatak, Soghomon je otišao u Berlin, iznajmio kuću preko puta pašine vile i
planirao atentat, prateći njegovo kretanje. Paša je običavao da svakog dana tačno u jedanaest
sati pre podne izlazi iz kuće u šetnju sa dvojicom telohranitelja. Odlučujućeg dana, 15. marta
1921. godine Soghomon je odlučio da završi sa pašom. Prišao mu je i obratio mu se po imenu
na turskom, poželevši mu dobro jutro, kako bi se i tako uverio da pred sobom ima pravu metu.
Bilo je to zlo jutro za Talat pašu, koji se na pozdrav okrenuo. Pokosili su ga meci mladog
osvetnika, dva u glavu i dva u leđa. Pored mrtvog Turčina je sačekao da dođe policija jer je
cilj bio da dođe do suđenja i da se tamo otkrije pokolj nad Jermenima, o kome se gotovo ništa
nije znalo. Na suđenju dva meseca kasnije, nakon što je porota saslušala svedočanstva o
zverstvima Talat paše, Soghomon je pravosnažno oslobođen.

Novi identitet

Sa novim identitetom i dokumentima na ime Saro Melikijan otputovao je u Ameriku, nastanio

se u Klivlendu, ali ga je srce vuklo ka Gruziji, gde je tokom 1917. bio upoznao lepu
petnaestogodišnju ćerku jednog trgovca iz Tbilisija kod koga je boravio kao ratnik. Naime, u
to vreme je bio običaj da bogate jermenske porodice u krajevima gde je bio mir na neko
vreme primaju vojnike da se odmore i oporave. Iako je promenio identitet i otišao na drugi
kontinent, mlada Anaid je nekako uspela da mu uđe u trag i pošalje pismo. On joj je
odgovorio i poslao novac za put, ali se stvar sa njenim dolaskom iskomplikovala i Anaid je
ostala na doku marseljske luke, gde je trebala da se ukrca na brod za Ameriku.

Pročitajte još...

Izlazeći u susret velikoj ljubavi, Soghomon Tehlirijan rasprodaje imovinu u Americi i dolazi u
Francusku, gde se u Marselju venčava sa svojom ratnom devojkom. Odatle su došli u
Beograd, gde je nastavio porodični biznis - trgovinu kafom. Stanovao je u Knez Danilovoj, a
radnju je imao u Kolarčevoj ulici. Kafom je snabdevao i dvor kralja Aleksandra. Sa Anaid je
dobio dva sina, Šahena i Zavena, ali su se muke porodice Tehlirijan nastavile posle dolaska
komunista. Soghomonova radnja je nacionalizovana, pa je porodicu izdržavao njegov mlađi
sin Zaven svirajući violinu u orkestru Narodnog pozorišta. Zaven će 1948. godine biti
uhapšen jer je pisao parole protiv nove vlasti. Posle godinu dana robije iz zatvora ga je
oslobodio poznati kompozitor Oskar Danon. Porodica je odlučila da opet emigrira pa se
Soghomon sa suprugom, sinovima i snahom 1950. godine našao u Kazablanci, gde je
postojala velika jermenska zajednica. Sin Zaven je odatle otišao na studije violine u Pariz,
Šahen se sa suprugom vratio u Beograd, a Soghomon se sa suprugom opet uputio u Ameriku,
u Kaliforniju, gde je umro 1960. Supruga ga je nadživela 27 godina, a Soghomon je proglašen
nacionalnim herojem Jermenije, gde ima spomenik. Po njemu je nazvan i jedan trg u
Marselju.

Sinovi nadareni za muziku

Mlađi Soghomonov sin Zaven danas živi sa porodicom u San Francisku, gde je do
penzionisanja bio prva violina tamošnje opere, dok je stariji Šahen radni vek proveo kao
profesor u beogradskoj Muzičkoj školi „Stanković“. Umro je pre četiri godine, a iza njega je u
Beogradu ostala ćerka Anica Melikijan Šolaja.

Jermeni u Srbiji

Bliske veze i prijateljstvo između jermenskog i srpskog naroda datiraju još iz trinaestog veka,
kada se formira i prva jermenska zajednica u Srbiji, o čemu svedoči i jedan od drevnih
spomenika jermenskog prisustva u Srbiji, dvojezični sloveno-jermenski natpis iz 1218. godine
u manastiru Vitovnica kod Petrovca na Mlavi, a tome je doprineo i Sveti Sava, koji je putujući
po istočnohrišćanskim zemljama posetio i Kilikiju i Jermeniju.

Kako piše Marijana Matović, koja je istraživala jermensku zajednicu u Srbiji i na tu temu
objavila knjigu „Jermeni u Čačku 1885-1950“, pripadnici ovog naroda dali su veliki doprinos
razvoju srpskih gradova i kulture. „Od tada ova dva geografski udaljena, ali duhovno bliska i
prijateljska naroda razvijaju čvrste međusobne veze, preplićući toponime, imena, tradiciju i
mnogo toga drugog.“ Zabeleženo je da su jermenski vazali u turskoj vojsci odbili da se bore
protiv Srba u Kosovskom boju 1389. godine. U to ime Jermeni su tri godine kasnije na planini
Ozren podigli manastir Jermenčić. Tokom XV i XVI veka stižu jermenski trgovci, a drugi
talas Jermena stiže nakon turskog i azerbejdžanskog pogroma nad ovim narodom krajem XIX
i početkom XX veka i oni su našli utočište širom Srbije koja ih je toplo prihvatila, a u
valjevskom kraju se prvi put pominju polovinom XIX veka.
Foto: Snežana Krstić / RAS Srbija
Stoje, s leva: Misak Tehlirijan Marković, Nerses Tehlirijan Marković, Agop BarOnijan. Sede:
Oskijan, Hačadur i Asadur Tehlirijan Marković

Porodica Tehlirijan Marković

Porodica Tehlirijan Marković je najstarija među valjevskim Jermenima. Prvi je davne 1898.
Stigao Hačadur Tehlirijan - otac Soghomonov, koji je ovde sa dvojicom braće došao iz
Zapadne Jermenije, koja je tada bila pod Turskom. Već 1904. otvorio je trgovačku radnju i
pržionicu kafe i postao viđen trgovac. Da bi bio još bliži sa valjevskim prijateljima, kod kojih
je i ranije boravio, odlučio je da uzme i srpsko prezime, pa se po svom ocu Markaru nazvao
Marković. Tehlirijani su živeli u starom delu grada Tešnjaru u velikoj kući na početku Ulice
kneza Jovice.

Naš domaćin Vartkes Tehlirijan je sin srednjeg Hačadurovog sina Setraka, i kako Vartkes
svedoči, njegovi roditelji su se upoznali u Beogradu.

- Otac je jedno vreme živeo i radio u Beogradu, a venčali su se u Valjevu i tu ostali da žive.
Otac je nastavio porodični posao svog oca i stričeva, držeči kolonijalno-bakalsku radnju na
uglu ulica Kneza Jovice i Kneza Mihaila (danas Birčaninove). Radnja je radila do 1960, kada
je otac prodao i sa majkom se preselio u Detroit i tamo je, iako u penziji, radio kao kafe
kuvar. Iako se tamo uveliko pila instant kafa iz automata, otac to nikada nije prihvatio i kada
bi mu naručili kafu, on bi vadio svoju džezvu i pravio pravu kafu - priča Vartkes Tehlirijan
Marković, koji je rođen u Valjevu, gde je završio Gimnaziju, a potom i Srednju tehničku
školu u Pančevu.

Put ga je, zajedno sa bratom Vaskenom, kao dvadesetogodišnjaka odveo prvo u Trst, potom u
Brazil i na kraju u Kanadu 50-ih godina prošlog veka, a kad su mu roditelji došli u Ameriku
pridružio im se. U Americi je živeo punih 47 godina, bio je oženjen Valjevkom Zoricom
Vujić sa kojom ima sina i ćerku koji žive u Americi. Vartkes se vratio da ostatak života
provede u Valjevu, drugom zavičaju njegove porodice.