Jednačina smeše svetlosti

Da bi se u kolorimetru mogla egzaktno specifikovati bilo koja boja, prethodno se moraju odrediti
količine primara potrebne za slaganje referentne bele svetlosti izražene nekom od fotometrijskih
veličina, na primer svetlosnim fluksom ili sjajnošću. Na taj način, svetlost S definisana je
smešom k(S) odgovarajućih količina primarnih svetlosti, odnosno smešom od R jedinica
crvenog primara (R), G jedinica zelenog primara (G) i B jedinica plavog primara (B).
Jednačina smeše svetlosti u kolorimetru izražava se tada pomoću četvrtog Grasmanovog
zakona i ona glasi:
k(S) = R(R) + G(G) + B(B)

Pošto se boja svetlosti može meriti nezavisno od njene sjajnosti, za specifikaciju bilo koje boje
dovoljno je poznavati samo relativni odnos primarnih boja R, G, B u smeši, a sjajnost referentne
bele svetlosti koja se koristi u kolorimetru može se normalizovati na 1. Takođe, mogu se
normalizovati i apsolutne vrednosti količina R, G, B i koristiti njihove relativne količine koje se
obeležavaju sa r, g, b.
Normalizovane relativne vrednosti ovih kolorimetrijskih vrednosti iznose:
r=R/R+G+B, g=G/R+G+B i b=B/R+G+B.

Izraz za relativnu vrednost sjajnosti referentne bele svetlosti koja je normalizovana na jediničnu
vrednost tada postaje:
r+g+b=1

Specifiacija boja prema normalizovanim i relativnim količinama primara postaje jednostavnija.

Pored toga, boja se sada može prikazati i u nekom koordinatnom sistemu, na primer
Dekartovom, pa se veličine r, g, b nazivaju i koordinate boja.
Iz drugog Grasmanovog zakona se vidi da se boje mešaju po linearnim zakonima, pa se i boje i
njihove koordinate mogu predstaviti linearnim zakonima, a to znači i vektorima boja koji se
mogu translirati u prostoru, dok se kombinacije boja mogu određivati primenom jednostavne
linearne algebre.
Poseban značaj u kolorimetriji, kao i u kolor-televiziji, ima određivanje koordinata boja za
svetlost čija je spektralna raspodela poznata. Da bi se to postiglo, moraju se odrediti količine
primara r, g, b, koje su potrebne za slaganje svetlosti sa ravnomernom raspodelom energije. Te
količine primara nazivaju se težinske funkcije ili distribucioni koeficijenti.