ЗАКЛЕТВА

Још заклетве није нико, Боље да смо Срби били

запамтио као ове, и остали довијека,
па гусларе, српска дико, но у злату и у свили
лати гусле јаворове!... ђе свилени гајтан чека!...

По сарају скадарскоме, Утонуо у мислима

Мехмед паша сјетно шета па се трже изненада:
а тешке га мисли ломе, Показат' ћу Каурима,
од Кучкога вилајета!? ко је везир Скадра града!

Од султана, ферман јуче, Зноје му се у шакама,

стиже паши од Бушата: с' бројанице ћилибари,
Ил' покори горде Куче бол надуте груди слама
или гајтан око врата! ал' се тјеши везир стари,

Он помисли: Лако ли је јер у Куче послао је

писат цару са Босфора, силног бега Усеина,
кад комшилук њему није гаји празне наде своје,
Српска Спарта, Црна Гора!... поклекнут ће гордост њина.

Сву ноћ не зна, шта да ради, Рекао је Усеину

ако заспе, кошмар сања, да Кучима запријети,
па клекнуо на серџади да ће сабљом, лозу њину
да Алаху, авдес клања. за довијек утријети,

Погледао к' небу бјеше, ако само не пристану

кошмарна га слика срете: да султану харач дају,
Горде му се и костреше, на његовом јатагану,
непокорна брда Зете!? сви ће главом да скапају!...

Ђе год везир да погледа Сто педесет још пушака,

та му брда видик мраче, Дрекалово племе има,
па проклиње Станка ђеда зар бунтовна ова шака
и под старе дане плаче: да пркоси Небесима!?

Што пригрли гријех с' неба, Утонуо у мислима,

Станко ђеде колебљиви? Усеина још му нема,
Сад потомство твоје треба, тад угледа на вратима
да са твојом бруком живи! вјерног слугу Миралема.

Код крвника, што утече, На кољена слуга клече:

са престола каменога Усеин је стиг'о беже...
па сад гусле клетвом јече, Ти се губи, паша рече,
због срамнога чина твога!? бег Усеин нек' уљеже!
А беговско тад копиле, Паши очи засијаше,
љуби пашу у папуче за Миљаном жеља плану
и рече му: Нема силе, па од жудње не могаше
да уплаши горде Куче! да укроти крв погану!?

На пријетње, ти крвници, Војводина шћер Миљана,

у очи су рекли мене: припануће, мисли њему:
Не служимо потурици Алахекбер, брзих дана
па да султан војску крене!? имаћу је у харему!

Веле: За њих не постоје Посла абер на све стране

царске глобе и харачи, да на Куче војска крене,
онда паша очи своје прије него сабах сване,
као звијер исколачи!? због љепоте једне жене!

Па повика у бијесу: А Кучима Усеине,

Слушај беже Усеине, утри сјеме у одиву,
задајем ти тврду бесу, 'оћу мртве главе њине
пребројит ћу главе њине а Миљану 'оћу живу!...

као ову бројаницу, Мећикућић војску крену

запамтит ће они мене, про Биоча ка Кучима
направит ћу касапницу да ни камен на камену
до ђетета у пелене!... не остане каурима!

Но се паша приче сјети Шабанагић беже прати,

што је чуо прошлог љета, Махмутбеговића пашу
у та брда и врлети а силна се војска сјати,
да најљепши, цвијет цвета. од Србије старе јашу.

Па упита Усеина: Бег Зотовић у пратњи је

Кад си био у те стране, силног Хота Усеина
прича ли се, јел' истина, из cјеверне Албаније
о љепоти те Миљане? кренула је војска њина.

А бег рече: Слушај мене, Из тврдога Колашина,

од кад сунце земљу грије, војска Мекић капетана,
на свијету љепше жене, про Веруше, сила њина
стасавало од ње није! крену алак истог дана!...

Љепотом се огласила Бра'ства су се српска многа

па јој просци често доде, турској војсци прикључила,
још је ова горска вила, код везира Скадарскога,
шћер Перуте Војеводе! црне бруке браћо мила!?
Још им паша рече ово: Шуту нека црна слика
Ко под његов барјак стане, замаглила оба ока,
имање ће Дрекалово, како с' шаком племеника
њему плијен да остане! пред хиљаде крволока?!

А осталим Брђанима Па помисли: Бога има,

силни везир запријети, варљива је ратна срећа;
ко шурује са Кучима судбоносну дужност прима
сјеме ће му затријети! на нејака своја плећа!

Са свих страна, силу ову, Још нареди: Код Убала

тога јутра паша крену да се гради тврди шанац,
да нахију Дрекалову старци, жене, ђеца мала,
сву сагори у пламену!... у Ријеке мале кланац!

Кучи су се окупили А Миљана горска вила,

па договор братски чине, сестра сјетна, забринута,
како на пут стати сили к'о момак је куражила,
Отоманске царевине?! старијега брата Шута!

Два војводе погинуше Па вучица горска жали

и Илија и Перута, што и она момак није,
сви гледају к'о без душе па да иде к'о остали,
Перутиног сина Шута! на Ублима, бој да бије!...

А он момче још зелено Турска војска кидисала

тек двадесет има љета небо јечи од алака
па се шета замишљено, док одјекну са Убала
пред раскршће два свијета! српски плотун из пушака!!!

Ђед Пулета, мудра глава, Када плотун први стаде

гледа момче забринуто Шуто кликну и одлучи:
па племену предлог дава: Бог је један, има наде,
Нек' Војвода буде Шуто, на јатаган, браћо Кучи.

Јер војводство следује га, Смрт у очи погледати

од Перуте, оста сину и крвнику пркосити,
па станимо сви уз њега боље него жив остати
на биљегу, душманину! и сад тако мора бити!

Сви из гласа завикаше: Сијевнуше јатагани

Уз тебе смо Шуто сине, са Tурака главе лете,
не жалимо главе наше, мала чета храбро брани,
васкрснуће ко погине! олтар своје вјере Cвете!
Не признају ропске ланце Преледи се к'о да гине,
храбри Кучи, браћо мила, обузе га слутња тешка
подсјећају на Спартанце младо момче са ледине,
са крвавог Термопила! слободи се, мртво смешка.

Но не могу издржати Од призора страшног тога,

против силе много јаче, скамени се и преледи
половина главом плати и пита се: Ко ли кога
а живи се већ повлаче: данас овђе побиједи!?

Носе тешке рањенике Слушао је, да Србима,

а под руку лакше воде, од пораза, смрт је слађа,
Боже мили црне слике а сад гледа са очима:
шта се чини рад' слободе!? Ко погине тај се рађа!

Миљана је полећела У безнађу паша тоне

да помогне рањенима, војску бодри и халаче,
турска сила запосјела преживјели да се гоне
разбојиште на Ублима... пут Роваца и Мораче!

Мртве Куче на Ублима, Већ измиче дан бијели

потурица, Мехмед броји, пред налетом ноћне таме
па уздрхта међу њима а сви Кучи преживјели
и мртвих се Куча боји!? у Ријеку малу чаме.

Мисао га тешка мучи, А Миљана збори њима,

зној ледени, брише с' лица, ја пећину нађох тврду
они мртви и сад Кучи, у њој за збјег мјеста има
он жив, опет потурица!? у гранитном овом брду!

Ту бесмртну нарав њину Тијесна су врата њена,

никад неће разумјети, погодна је за одбрану,
више воле да погину како ова чо'ек жена,
но у ропству преживјети, жртвује се због племена?...

Па се трже и уплаши, Aли да су соко птице

тресу му се ногавице, не би перје изнијели,
причиње се опет паши са свих страна турске злице
да га зову: Потурице!? грабе док је дан бијели!

Страх не може да сакрије Но нијесу планирали

у жилама крв се леди, шта у тврдом кланцу чека?
може да их све побије Ту су Кучи кидисали,
ал' не да их побиједи!? јатагана стаде звека!
Вјековна се мржња срете, Дан издахну паде тама
зајечаше тврде стране, утихнула битка љута,
низ литицу Tурци лете, а Миљану туга слама
голи живот Кучи бране! па кроз сузе моли Шута:

Сваком лебди судња ура Мехмед паша, Tурчин рече,

смрт се вије изнад главе нуди благо и дукате,
гину Tурци од каура д’ ако од вас ко претече,
и литице крвљу плаве! ја ћу поћи, паши брате!...

Дрекалове вукобаше Нећеш сестро, вајде није

бране врата од пећине, јер тако ми два свијета,
док к'о вуци кидисаше ради тебе, Tурчин није
хајдучице жене њине! на Дрекалов народ крета,

Не брину се о ђетету па љепота неће твоја,

колијевком Tурке бију, подмириват' главе наше
да ли ико у свијету нити венут' код несоја
има такву историју?... потурице Мехмед паше!

А Ђурова Јокна млада С' главом ћу се поиграти

колијевку с' чедом лати ал' с' образом никад нећу
срце стеже, страх савлада, сви да ћемо главе дати
па Tурчина са њом млати. за крст часни и свијећу!...

Дал' одлучност мајке које Већ ниједна глава наша

може бити тако јака, ни животи не вриједе,
кад жртвова чедо своје, ма ни Мехмед, неће паша,
брани племе од турака! осјетити сласт побједе!

Мртви Tурци на гомиле Сву џебану што имамо

затворили кланцу врата прије него зора сине
а наде се сахраниле да наједно притрпамо
силном паши од Бушата! на улазу од пећине.

Рањен Tурчин Смајо виче: Па кад Tурци на нас крену,

Минути се мени броје, да пљунемо на стуб срама
све је Шуто, мој крвниче, и скончамо у пламену
због Миљане сестре твоје! а многи ће Tурци с' нама!

Паша дуката хиљаду Још у ропству нико није,

каже да ће дат' у руку, ловорове гране брао
ко доведе цуру младу и Лазар је због Србије,
пашиницу пашалуку! царство неба одабрао!
Потомство ће, кроз вјекове, А ујутру с' душманином,
помињат' нас у опело, кад бој почне, сила моја,
да је једно храбро племе знај, животу Миљанином,
за крст часни сагорело! цијена је глава твоја!

Поп Мирашу, рече старом: У ноћ црну, олтар плану,

Ај причести чељад ову Крст на пашин чадор паде,
као Лазар пред олтаром, он не мисли на Миљану
Самодреже на Косову! но на коњу бјежат' стаде!

А поп Мираш њему збори: Глас помора, бра'ства Кучи,

Какав причес' немам с' чиме. стиже Бећу Вулетину
Шуто кратко одговори: братоношки вук одлучи
Имаш попе Божје име! да војводу тражи Мину.

Уз „Оче наш'', народ прима, Стигао је к'о без душе

смрти причес' без нафоре, код војводе у Ровцима,
до живота, није њима, рече: Кучи изгинуше,
сви су спремни да изгоре! 'оћемо ли помоћ њима?

А Петрана жена млада Мини чело помрачило

са макањом у наруч'е, од невоље трља шаке:
низ литицу скочи тада, Не можемо на ћедило
погибија, ту им пуче... остављати те јунаке!

Сједи паша и дивани Онда Миљан Влаховићу

под шатором на Косору, џефердаром огањ мета;
а све мисли о Миљани, Ко је јунак нека хита
кад ће са њом зорит зору? код војводе рад' савјета?

А када га сан обори, А Ровчани витезови,

зној блиједо обли лице, испред куће војводине
сања да му неко збори: долећеше ка' орлови;
Покрсти се потурице! судбоносни савјет чине!

Из кошмара нагло скочи, Ровчани су научили

са памети, к'о да сиђе да слобода смрт не пита
пред стрављене пасје очи, па су сложно одлучили
крст Косорске цркве виђе!? да се у бој љути хита!

На маниту звијер личи, А Вулетин Бећо рече:

к'о без душе, једва збори: Залудња је таква прича,
Хусеине беже вичи ви чекајте овђе вече
да се влашки храм сагори! а ја идем за водича;
Он зна боље него ико, А Кучи се на брзину
кудије се може проћи покренуше к'о из гроба
па ћемо нас неколико, да спас траже и судбину
под окриље тамне ноћи, под окриље глувог доба??

до браће се провућ' наше Спашени су силе туђе,

да спасимо што претече, ништа важно није више
сви у Мину погледаше!? па све ствари и посуђе
Тако ћемо, Мина рече! у пећини запалише!

Ви с' оружјем похитајте, Најтеже је било Мини

у Лутово код Пипера страшан призор груди стеже
и тамо нас сачекајте, наспрам ватре у пећини,
Пипери су тврда вјера!... девет мртвих Куча леже.

Кад с' водичем Бећо бану, Шуто Богу помоли се,

помоли се Богу Мина, а брацке га сузе гуше,
онда тихо кроз ноћ тамну, скиде капу, прекрсти се:
замакоше њих шестина. Опраштајте рајске душе!

После пуних седам ура, Миљан стоји пред пећином

козјом стазом низ урвине а Миљана мајку води
про стијена и клисура, ноћ је свједок срцу њином,
допријеше до пећине... потајна се љубав роди?

Шесто душа у пећини, Јел' то била, Бог ће знати,

смртни причес' примило је, љубав среће или коба?
сада им се лакше чини, Ал' она ће да их прати
смирили су душе своје! до утробе ледног гроба!...

Но глас споља, трже Шута, Шуто рече да до зоре

чини му се к'о да снива, не смије се чути приче,
када Мина прошапута: сваког своје мисли море,
Имал' тамо кога жива? кроз клисуре збјег одмиче!

Булатовић, ја сам Мина, А Миљану и Миљани

из Роваца Војевода, иста жеља храни чула
Шуто мисли: Јел' истина, па шапућу: Зоро свани,
спашени смо Ако Бог да!? Боже никад не сванула!

Кад се братски загрлише, Само чује горска вила

Мина рече: Шуто роде, бат корака по камењу
чекања нам није више, и по некад са носила
далеко је до слободе! док рањени, тихо стењу!...
Док за живот пружа наде, Па кренуше, изнемогли,
глувог доба, тама густа, пут Роваца уз врлети,
шакама су мајке младе вјеровати нису могли
затвориле ђеци уста! шта се може надживјети!?

Да плач њихов кроз стијење, Зрачак наде, чула храни,

траг племена не открије спашени су уре судње
а кад зора зарумење а Миљану и Миљани
допријеше у Платије. судари се поглед жудње.

Кад врхове модрих гора Док им лицем прелијеће,

обасјаше зраци зоре, благог стида руменило
изнемогли од умора, за њих двоје, више среће
ријешили да одморе. у животу није било...

Младе мајке пожурише Одскочило сунце бјеше,

да подоје чеда мала Кучи ћутке и без гласа
ал' их неће дојит' више у Ровцима допријеше,
Господу су душу дала... Ровчана их, срете маса.

Од мајчине њежне руке Пред скупљеним Ровчанима

макање су пијенуле к'о без душе једва стоје,
па тог јутра, глуве чуке, онда Мина рече њима:
дечјег плача нису чуле!? Код браће сте дошли своје...

Никад ниђе, било није, У то доба Мехмед паша

да макање из пелена, пред шатором на Косору,
пишу страну историје с' кошмаром је, јад га наша
и издахну због племена. дочекао будан зору!?

Само можеш Ти ,Господе, У глави му план и казна

да окајеш грешне душе, да жив нико не претече!
кад мораше рад' слободе, Пећина је, пашо празна,
мајке чеда да угуше!? престрављени Хасан рече!?

Онда Шуто капу скиде, А паша се у том трену,

прекрсти се Свевишњему кошмарнија снова сјети:
да на душу, гријех иде, Крст је сањ'о на стијену,
ником више, осим њему! горди му се и пријети!?

Из дрхтавог рече грла: Шта то збориш, мој Хасане,

Храбре мајке не кукајте, шта се могло десит' с' њима!?
заједно су и умрла, Хасан шапће: Уза стране,
заједно их закопајте... умакли су ка Ровцима!...
Паша плану и нареди: Сјеме ћу им затријети!
'апси стражу код пећине, Тако паша будан снива,
свезане их све доведи Миљана ће преживјети
и поскидај главе њине! јер она ми треба жива.

Још нареди: На вјешала, Телале ћу, послат' своје,

Братоношког попа Машка падишаху на Босфору,
неће мене више, вала, да сам први везир, што је,
обмањиват' милет влашка! покорио Црну Гору...

Ти Хајдаре, имовину, Бјелопавлић један стиже

Братоношку заплијени, па војводи Мини рече:
научићу сорту њину, Паша силни војску диже,
милост моју да цијени! да вас живих не претече,

Од тога ћу на Морачи, ако Куче не предате,

ја Везиров мост подићи страдаћете и ви с' њима
нек' запамте ко је јачи а дан један још имате
и коме се мора прићи?... за договор са Турцима!

Онда конта у мислима, Још је рек'о; нема мира,

шта и како да учини, до вашега ископања,
да доака Ровчанима војску купи и планира
и војводи каур Мини!? да удари од Трмања!...

Слушао је: Ова шака, Шуто рече: Мина брате,

никаквога нема тала, није право ни пред Богом
осим нешто савардака, да се због нас ископате
часног крста и гусала... но ми ћемо пут под ногом!

И мој бабо рахметли је Мина рече: Ја ћу носит',

на ту влашку милет крета, прије главу у рукама
али допро никад није него турску милост просит'
до Ровачког вилајета! и трговат' данас с' вама!

Шућур Дину и Алаху Бог једини, види само

ја доживјех срећне дане да нам данас није друге,
да у једном сатрем маху, боље да се ископамо
ђаур Куче и Ровчане, но крвнику постат' слуге!...

а бабо ће из џенета, Боже драги на Трмању

са небеса гледат' сина кад сијевну јатагани,
док утирем влашка псета видјећемо у поклању,
да одахне царевина! на чијој је Господ страни?...
Онда Прента, млада мајка, Па завика у лудилу:
с' мушким чедом на плећима, О,Миљана жељо жива
гордо бану код Турака ако сатрем моју силу,
и поносно збори њима: љепота је твоја крива!

Ја сам Прента Булатовић Прента трагом козјих стаза,

код честитог дођох паше чим доприје, прича Мини:
да ми малог сина шиша Ја ти цио кастиг каза,
и да прими кумство наше... сад војводо, шта знаш чини!

Од предлога влашке змије, А Влаховић Миљан млади,

потурица избезуми, са жељама чула храни,
све је конта али није, љубавни га ломе јади
с' Ровчанима да се куми! само мисли о Миљани!...

Љуто цикну и запјени: Миљани се свијест мути

сиктер море из табора и иста је чежња мучи,
да кумујем ђаур жени све се нада да ће чути
оправљеној од злотвора!? да јој Миљан што поручи!

Окрену се курјак жена, Размишљања слатка њина

а кад стиже на главицу спржи јава страховита:
забола је рука њена ко је витез, кликну Мина
и вретено и преслицу. под оружје нека хита!

Још завика: Потурице, Не мислите о животу,

гранитни су кланци наши, но на плећи крст страдања,
камен ти је у вилице па сад замном на Голготу
па куђељу сад припаши. иду Турци пут Трмања.

Не личи ти оштра ђорда, Сами ћемо отпор дати

куђеља ти одговара Кучи доста пострадаше,
тако части жена горда, немој Шуто кидисати
Црнојевић јањичара! док је једне главе наше,

Јурну стража уза страну кад видите од Ровчана

да је стигне и зароби, да ниједног живог није,
но ровачки огањ плану латите се јатагана
и пашину стражу поби! па у књигу историје!?

Онда турски алак поче, А Миљана млада лети

покрет војсци паша вика: као срна низа стране,
Разурите тврде плоче само јој је на памети
и гнијездо одметника! дако Миљан откуд бане.
Па Бог даде он наиђе, Онда Шуто војевода
у свијетлој ратној спреми, абердаром својим пуче,
скамени се кад га виђе, да се гине за спас рода
гледају се к'о нијеми. па кликује браћу Куче:

Спрам Ровачког Аполона, Храбро стићи и утећи,

Дрекалова Афродита, браћо Кучи је ли боље,
од стида се топи она, и бесмртну славу стећи
он дрхтавим гласом пита: но Скадарско китит' коље?

О'судна је битка ова Оћемо ли као жене,

а ја само једно бринем, Ровчанина гледат' брата
горска вило са Комова док крвари низ стијене
бил' жалила да погинем? ил' небеска свештат' врата?

Она њежне сузе просу, Трмање се дрма, тресе,

занесе се и изгуби а ровачке јече стране,
а онда га у заносу ко погине роди' ће се
страсно стеже и пољуби! па у шаке јатагане!

Трен пријатног осјећаја На јатаган браћо Кучи,

кад спојише усне своје, смрт се вије изнад главе...
чаробна је врата раја, Небески се јуриш сручи,
отворио за обоје, вијенац се сија славе!

док животна стаза њина Јатагани оштри режу,

не постане чудновата, побједе се смешка лице
па их гурне зла судбина а већ Турци у метежу
да отворе паклу врата!... сатиру се низ литице!...

Плотуни се укрстише, Да је Лазар такве има

над Трмањем дим се вије на Косово кад је поша'
а крв људска већ мирише мркнуло би крвницима
о'судна се битка бије! к'о Мурату од Милоша!...

Изби искра у камену, А Миљану слутње море

крст огњени небом сину па се пољем сјетно шета
кад ровачки јуриш крену тражи неке одговоре
да војводу прати Мину!!! к'о на крсту разапета.

Одбили су два јуриша Застиђе се од истине,

и ратна их срећа прати кори себе забринута;
но кидиса сила виша Што се данас више брине
тешко да ће издржати! за Миљана но за Шута!?
У дебелом паша хладу Поносита мајка Стака
под Трмањем у пећини, без суза је мирно стала,
већ Миљану чека младу изнад сина свог јунака
или му се само чини? и ране му честитала!

А крв људска заудара, Пред иконом Светог Луке

џефердара стоји јека Миљана се Богу моли,
док се паша надом вара према небу дигла руке,
и најдражи плијен чека! Миљан ране да преболи!

Већ у машти ствара слику На сва гробља у Ровцима

да Миљану гледа булу лелек трешти, сузе лију,
а војска му уз панику а на многим домовима,
поче бјежат' у расулу! барјаци се црни вију...

Док његове буљукбаше И скадарске тврде куле

поднесоше ратно стање: одлијежу од кукања
Боље сјеци главе наше оплакују турске буле
но каури на Трмање. мртве Турке код Трмања!...

Учињесмо три јуриша, У сарају паша клечи,

но не хају снаге њине, под теретом од пораза,
залуду је сила виша су чим сада да лијечи
нако више да се гине! тешку мрљу, са образа!?

А силни се паша страви Шта ће султан да му рече

бјежи с' војском про стијена и каква га казна чека
препаде се својој глави јер иако жив претече
сад му није до плијена!... црн му образ довијека?

Миљан турске главе ниже Не покори тврда Ровца

Страхињићу личи бану нити Куче разуздане,
но и њега усуд стиже сад размишља, снагом новца
па задоби тешку рану. да бар дође до Миљане!...

Кажу људи, никад није Но кад овај кастиг прође

вишу силу, срела мања, наредба је стигла Мине
но у љуте борбе двије да Ровчанин сваки дође,
од Убала до Трмања! да пред црквом савјет чине.

Шесет Куча и Ровчана, Радована попа зове,

на истину Богу оде па заклетву тешку чине,
и погибе тога дана да одиве Дрекалове,
на олтару од слободе! од данас су сестре њине!
Пред олтаром крсног свеца Онда Шуто Куче скупи
још заклетву једну праве, у велико Божје име,
не смију се рађат'ђеца сваки крсту да приступи
докле Кучи ту бораве! да заклетву исту приме!

Кад их трефи зла судбина Помози ми историјо,

да бар брука не остане, дал' ко у те забељежи,
крст у шаке, рече Мина, од како не Бог створио
куни попе Радоване! памти ли се завјет тежи?...

Поп прихвати крст у руку, Миљан бунца са кревета,

а сви за њим понављају: под ранама ватром гори
Ко начини такву бруку док на прагу два свијета,
да му ђеца к'о пси лају, момачка се снага бори!

да му жена двори агу, На Миљани све увело

да му Господ сјеме спржи сузама му усне влажи
и ископа траг по трагу, милује му њежно чело
ко заклетву не одржи! дозива га и куражи.

Амин Боже, сви рекоше, Избори се мој соколе,

Војводи се не пориче, живи ради нас обоје
онда гусле донесоше јер ме твоје ране боле
испред цркве Ђукан кличе: теже него да су моје...

Кад на тврда Ровца крећеш Миљан гори у бунилу

Мехмед пашо потурице и кошмарне сања снове,
никад ништа добит' нећеш к'о да чује горску вилу
нако камен у вилице. да га њежним гласом зове!?

А потомци Дрекалови, Јел' истина или није,

за заклетву брацку чуше, дал' је сања или чује!?
снађоше их јади нови Она над њим сузе лије,
гледају се к'о без душе!? дозива га и милује.

Па војвода Шуто млади Он се трже из кошмара,

сјетно збори: Мина брате капци му се покренуше
је ли право, Бога ради а Миљана проговара:
да се због нас ископате?... Сад ми паде камен с' душе.

Давно смо се, рече Мина К'о сјечиво оштрог мача,

ископали на Косово, заклетва ми груди слама
Бог ће судит' и судбина, ал' је љубав од свег' јача,
неће вјечно трајат ово! опростит' ће Господ нама!
Миљану се бистри слика, Станојев је Лакић чуо
за заклетву чуо није, о одлуци Мехмед паше,
док с' њенога рајског лика скочио је и плануо
блаженство му чула грије. да оружје своје паше.

Ћутке гледа њу и њега, А Миљан га Влаховићу,

забринута мајка Стака гледа па му проговара:
па помену Свевишњега, Ђе то крећеш мој Лакићу
прекрсти се и заплака. са сјечивом од ханџара?

Миљана је потрчала До Комова да окружим

па говори брату Шуту а трајати дуго нећу
да је Миљан Богу хвала, и дуг један да одужим
преболио рану љуту! Савићевом данас Бећу!

Два војводе забринута, Он је у скут и у руку

Господу се захвалише, пољубио Мехмед пашу
Шуто Мину, Мина Шута, сад отима нашу муку
од радости загрлише!... и планину крчми нашу!

А у Скадру Мехмед паша Миљан збори:Браћо мила,

Савићевог Бећа прима он је дужан свима нама,
допро је јад га наша рана ми је замирила
из долине модрог Лима. и ја ћу га тражит' с вама!

Дошао је због плијена Велики ће Господ дати

што Кучима проћ' не даде када крене у деобу
па тај изрод на кољена да издају главом плати
пред Мехмеда пашу паде: и отвори врата гробу!

Пошто вазда право радиш, Под оружјем тада они

ја сам пашо дош'о ево, малу чету покренуше
за послушност да наградиш а Миљана сузе рони
моје племе Васојево... прекрсти се к'о без душе.

Дату ријеч згазит нећу, Под Комове кад бануше,

задовољно рече паша допираше нека граја,
а сад иди, рече Бећу, Савићевог Бећа чуше,
планина је Кучка ваша. туђе крчми и прекраја.

Братоножићи Кучима, Онда чуше Кајмакама,

помоћ пружит' нису хтјели вјерног слугу Мехмед паше:
па учини дио њима Бојиш ли се од харама,
и планину подијели! Алах сваком, суди влаше!?
Бећо рече: Ништа зато, Мехмед пашу мисли муче,
и на прси стави шаку; довија се лисац стари
Узех што је мени дато о начину, како Куче
и примићу казну сваку! по образу да удари?

Плану Миљан из бусије, Жалбе су му додијале

пушке трже к'о стријеле, које слуша сваког дана,
кроз шаку су кубурлије, имовину турску пале
Бећу, срце разнијеле! чете Куча и Ровчана.

Онда кликну: Издајице, Пресретају караване,

труни сада крај киљана отимају турско благо
а ви пашу, потурице, и допиру до Бојане,
поздравите од Миљана! чине што је њима драго!...

Неће имат' мирног сана Страсна му се жеља буди

док Кучима њино врати, до Миљане доћи живе,
Скадру ћемо, једног дана небројено благо нуди
на бедеме ударати!... тражи Србе колебљиве...

После дана три, четири, Памети је вазда лаке

у Ровца се врати чета у проклето српство наше
а Миљана руке шири па изрода два из Враке
и најдражу љубав срета!... код силног су дошли паше.

Кад вријеме мало мину, Рекоше му за цијену,

судбина је тако хтјела без ријечи он пристаде,
па оплоди љубав њину, већ замишља рајску жену
Миљана је занијела. да га двори крај серџаде...

Вољом душе и судбине Једно јутро у Ровцима

искрена су осјећања, уз алаке, пушке чуше,
под зрацима мјесечине два изрода, пред Турцима,
поклонили без кајања! добјежаше к'о без душе!?

Но промјене кад осјети Уз последњу, зборе снагу:

под појасом у утроби, Врачани смо српске вјере,
заклетве се страшне сјети убили смо Латиф агу
и ледени зној је проби!? па бјежимо од поћере!

Шћер и сестра војводина, Добро дошли браћо наша

братству образ да облати кад убисте Латиф бега,
а војвода, пријек Мина, остао је Мехмед паша
Миљана ће стријељати!? без Турчина најбољега!...
А Миљана тихо вене ђе од младе Гојковице,
к'о на сунцу цвијет млади најгрешнији подој тече,
и размишља, ђе год крене, свезану је издајице,
од живота шта да ради!? доведоше друго вече.

Док планове Миљан кује Још пркосно када крочи

да морају неђе ићи, горска вила у сарају,
она збори: Залуду је, пред пашине су се очи,
Божја ће нас казна стићи!... отворила врата рају...

Грешну душу, кошмар стеже, Намакао узду сили,

тражи излаз узалудно... до црне се земље клања,
Два изрода, свуд је преже и понизно, горској вили
и свуда је прате будно... указује поштовања.

Црне слутње љепотицу Обуздава жељу у се,

сваког дана, стежу јаче но се жеље тешко кроте
па је стала на литицу, па од среће, оте му се:
сјетно гледа пут Мораче. Јах љепоте, јах љепоте!...

Бјеше прегла, низ пештере Домамих је до харема,

да полети па се кани, каурима задах бруку
бра'ству бруку да опере а љепоте такве нема
а гријехе да сахрани! на цијелом дуњалуку!

Рече док се моли Богу: Дуга, црна коса густа

Мој Миљане, жељо моја, покрива јој струк и бедра,
опрости ми што не могу врат Божански, медна уста,
задовијек остат' твоја, очи сикћу, дрхте њедра...

обећана љубав трајна Избезумњен паша шета

да те волим од свег' јаче, и нагоне обуздава
остануће вјечна тајна, пред Хуријом из џенета,
моје душе и Мораче. она пркос испољава.

Нерођеног твога сина Док везану вилу држе,

што још није заплакао, крену да је помилује,
прогутат' ће вјечна тмина но се она нагло трже
а ја идем у пакао!? са погледом љуте гује!

У том трену, два изрода, Гордо рече да припада,

зграбише је с' двије стране горском вуку и јунаку:
па не стиже код Господа Из љубави носим сада,
но до Скадра крај Бојане, његов биљег у стомаку,
па чуј рђо и несоју Мајци Петри теже паде,
за мене је српство свето, Миљанина зла судбина
нећеш добит' љубав моју, но без сина кад остаде
но ме уби, турско псето! и кућнога домаћина!

Иако се нагло прену Миљан као звјер рањена

сада му се љепша чини, к'о без душе, сјетно шета,
разумије мржњу њену љубав му је била њена
ал' се топи у милини. много дража од свијета.

Па смирено тихо збори, А мајка га гледа стара,

Миралему вјерном слузи: само она зна истину
Поведи је да одмори па кроз сузе проговара
и буди јој на услузи! јединоме своме сину:

Још сам себи проговара, Снаго моја слушај мене,

уз њу добих шућур Дину код Бога је вазда наде,
готовога јањичара био си ми у пелене
да задиви царевину. кад ти отац у бој паде.

Његов отац ко год да је, Па те мајка подизала

биће соко од сокола на прешлицу, самохрана
и крволок влашке раје а данас си Богу хвала
да га славе до Стамбола!... биран јунак од мегдана!...

А у Ровца два војводе Ја једина знам истину

за отмицу када чуше, и осјећам боли твоје,
саломњени од срамоте, жељела сам срећу сину
гледају се к'о без душе!? крај Миљане снахе моје.

Највише је криво њима Нек благослов, мој те прати,

за истину кад сазнаше, јер ти данас није друге,
што врачанским изродима иди Скадру па је врати,
на превару вјероваше... под именом каквог слуге.

За Миљаном туга није Јер ја и сада гајим наду

ништа њима била мања да обоје Бог ве спаси
но укупне погибије а кад Скадру дођеш граду,
од Убала до Трмања. Међедовић реци да си,

Мук је глуви завладао јер су они из Роваца

међу Куче и Ровчане, и потичу од Булата,
ко се томе злу надао њихов предак код оваца
да ће остат' без Миљане!? извањега уби брата,
Па од страха и освете Па јој рече: Немој шћери,
потурчи се од невоље, сама себе јести тако,
насели се и обрете Алах суди свакој вјери
у Бијело неђе Поље... и инсану подједнако!

Ти се немој јуначити Миљани је било чудно

да би сумње биле мање, што се ова стара жена
најбоље ће сине бити о њој брине тако будно
да ођенеш неке трање. као да је мајка њена?!

Тад се Миљан спремат стаде Сумња ју је прогонила

и пресвуче у просјака, и кад спава и на јави,
пред кућу га не познаде док јој даде Божја сила,
ни рођена мајка Стака!? мушко чедо, плод љубави!...

Миљан Стаку помилова А Миљан је мјесецима,

загрли је па се пита, дочекиво будан зору
кол'ко снаге има ова, а док ради код Ћазима
мученица поносита!? ка пашином гледа двору.

Младо момче среће има, Обоје се боре с' тугом,

Скадру стиже и доприје, и тешке их мисли гризу
сада служи код Ћазима нису знали, једно другом,
потурченог ефендије. да су били тако близу.

Па посматра сво вријеме, Ћазим сумња, Миљан снива,

сокацима када крене, она му је тако близу,
тврде куле и бедеме али је тврди бедем скрива
ђе његова љубав вене. док Ћазима сумње гризу!?

Залуд машта, без начина, А Миљана страх ухвати

да у пашин сарај уђе кад је чуо ефендију:
дал' ју грије љубав њина Кад си Турчин Алаха ти
или мазе руке туђе? што не идеш у џамију?

А Миљана мјесецима Миљан сконта на брзину:

у сарају пати, вене, Ефендија мој честити,
чува слику у мислима много посла, шућур Дину,
своје среће изгубљене. а Алах ће опростити...

А слушкиња стара була, Плану паша са дивана

име јој је било Зула, кад чу сумње Ћазимове,
гледа како вила млада Миљана му другог дана
вене, пати и пропада. доведоше у окове...
Пита паша шта ти треба, У сан бјеше утонула
што си дош'о Скадру граду, кад је тихи шапат чула
јеси л' ради коре хљеба говори јој стара Зула:
ил' да отмеш цуру младу? Зора није још сванула,

Миљан рече: Што да кријем, па похитај да идемо

од мржње му плану лице, у наручје узми сина
дођох тебе да убијем, док из Скадра умакнемо
Црнојевић, потурице!!! чуваће нас ноћна тмина!

Па сад вјешај или сјеци, На капији сејменима,

залудње се приче мини стара Зула мито пружи,
ил' ме пашо живог пеци, а у тамну ноћ пред њима
запало те па учини! отвори се пут најдужи.

Паши прси, страх надима, А Господ им снагу шаље

исколачи очи своје па хитају без одмора
па говори сејменима: да од Скадра буду даље
Видите ли јунак што је? кад осване рујна зора.

Не угара њему око, Још се мудра була сјети,

пред пријетњом да погине Миљанино ружи лице
јеси крвник, ал' си соко, па сад личе на Гурбети
аферим ти Каурине! ил'на какве скитачице...

На крају му рече паша; Ноћу друмом а по дану

Ти ћеш трунут' у тамницу царскога се друма клоне
а ја ћу ти, јад те наша но пријеко уза страну
миловати вјереницу! к'о вучице грабе оне.

Малога ћу твога сина Па искоче царској џади

послат' цару на Босфору, када виде караване,
па кад стаса у над Дина од невоље и од глади
да покори Црну Гору... да испросе нешто хране...

А Миљану као Скадар Но Миљану море јади

да на мушке паде плећи па опрезно булу пита:
од сазнања није кадар Што учиње, мене ради,
нит' стајати нит' што рећи! реци жено племенита?...

Изгубио сваку вјеру Зула рече: Ништа боља,

и последње дане броји, моја судба била није,
док Миљана на миндеру Алахова сад је воља
његовога сина доји. да нас спаси обадвије!
Да ти причам, јели преша, Види паша у горштаку
Ровчани су, стари наши, да не може страх пронаћи
потурчени код Вранеша па му рече: Ко јунаку,
па ме бабо прода паши. сабљом ћу ти главу смаћи!...

Ја сам шћери, младост своју, Миљан збори часа тога:

потрошила у харему Ја ти пашо морам рећи,
па судбину, не дам твоју Миљана ћеш Радовога
да у руке труне њему!... Влаховића, сјутра сјећи,

А Миралем забринуто, који своју русу главу

к'о да иде на вјешала, замијени триста пута
пред пашом је прошапут'о: да заради вјечну славу,
Умакла је и нестала!? потурчена змијо љута!

Што то рече Миралеме, Благо оном ко не гине

лишит' ћу те данас главе, него живи довијека,
што дозволи, шејтан сјеме мирно идем у висине
да испари из тврђаве!? Обилић ме тамо чека!...

Застиђе се своје свите, А у Скадру другог дана

поблијеђе паши лице неђе око ићиндије,
па нареди: Доведите, воде сужња завезана,
Каурина из тамнице! џелату се Миљан смије.

Кад пред пашу сужањ стаде, Гордо језди у окове,

он просикта пријетећи: гледа брда у висину,
Или кажи куд нестаде ко да иде у сватове
или ћу те живог пећи! а не Богу на истину!

Зачуђено Миљан рече: Па принесе главу пању

Умакла је Богу хвала!? а џелату викну: Сјеци!
Не бојим се твоје сјече Нађе васкрс у страдању
нити коца нит' вјешала! к'о његови славни преци!...

Пошто нема мртви Скадар, А Зула су и Миљана

сератлију од мегдана, кроз гудуре и беспуће,
да је оштром сабљом кадар десетога стигле дана
да полети на Миљана, код Зулине родне куће.

тебе мрзим, смрт презирем, Заплака се була стара

па улудо не пријети, и пољуби кућна врата,
рађат ћу се док умирем, па кроз сузе проговара
траг ми нећеш утријети!... и Адема моли брата.
Исприча му све по реду О усуду Миљановом
шта преживје у вијеку, и о бјекству Миљанином,
види брату у погледу, нема мјере јаду овом
страх и братску сузу неку. нит' лијека болу њином.

Крепак турчин, бистрог ума, Два војводе, гледају се,

с' мислима се тешким бори а иста их мука мучи,
про чибука, дуго дума савлађују тугу у се,
па Миљани проговори: препуни се чаша жучи!?

Овако ти стоје ствари, Обојица ријешили

кауркињо, 'ћери моја, да хајдучке крећу чете,
Ровчани су моји стари, да стављају узду сили
поријеклом од Срезоја. и турцима да се свете!

Тешки гријех у земану Задават' ће црне јаде

на браство је пао наше и никада неће стати,
па Ровчани, нашу грану, све док паши не досаде
из Роваца проћераше. и на своје, Куче врати.

Ове гусле на дувару Па латише јатагане

још његују моје руке и у појас пушке мале,
и икону чувам стару, пресретају караване,
крсне славе Светог Луке. имовину турску пале!...

Па ти грешник, кумство нуди Па за турске погибије,

да ти крстим малог сина слуша паша сваког дана,
а сигурна шћери буди, то се чуло до Азије
напуштит ћу вјеру Дина! и доприје до султана.

Свјесно ћу се покрстити Страх и зебња пашу куша

из Адема у Андрију и топи се моћ његова,
а ти ћеш ми кума бити сваког дана жалбе слуша,
уз Христову литургију. турских ага и бегова:

Миљана се избезуми Последња је пашо ура

и погледа у Адема, да на своје вратиш Куче,
приста да се с' њим окуми изгубисмо од каура,
јер избора другог нема!? пашалуку брука пуче!?

А сви Кучи и Ровчани Види паша злу судбину,

као да су изгинули, да не може смирит' буну,
истина им срце рани сломљен рече Усеину:
од вијести што су чули. Враћај Куче на Медуну!...
Ферман пашин кад доприје Док постоји траг Дрекала,
у кршна се Ровца слави, потомство ће памтит' наше,
пред црквом се коло вије блиједо је свако хвала
а на ражњу печу брави. пред иконом жртве ваше!...

Мина збори: Богу хвала, Опраштање братско крену,

ево прође седам љета, крећу Кучи пут Мораче,
заклетва се одржала тече суза на камену,
и не чусмо плач ђетета. окупљена маса плаче.

Само образ и слобода А најдубље двије ране,

нема мјеру ни цијену, свијема су у грудима:
бит' ће ђеце и порода, Што Миљана и Миљане
Бог је један, Слава Њему! данас нема међу њима!...

Вјековна је, крвна веза, Под оружјем, мина чету

да спасимо братске главе, посла, Куче да испрати
била наша обавеза јер турчину и пашчету,
а нијесмо, ради славе. никад није вјеровати!

Опростите браћо наша Лабава је њина беса,

што нијесмо могли више, често пљуну па полижу
нека свака жртва ваша, и рад' ситног интереса
босиоком замирише. из потаје војску дижу.

Браћо Кучи Бог је хтио Све је тужно а на крају

да до уре дође ове, најболније бјеше маси,
повратак вам срећан био, Војводе се поздрављају
на Медуну под Комове!... а суза им образ кваси!...

Отпоздрави Шуто њему: Док Миљану туга слама

Наш је завјет, док нас има, за спасење моли Бога,
захвални смо Свевишњему гаји сина годинама
али више Ровчанима, код Андрије кума свога.

Јер када смо помислили А Андрија ником неда

да немамо милост Бога, да им приђе и науди,
ви сте нама прискочили очински их будно гледа,
као нико за никога! око њих се брижно труди...

Док потомство наше шета, Али болест и године

мора памтит' к'о светињу примећује, своје чине,
да сте с' нама седам љета, болећи се старац брине
дијелили сиротињу. рад' будуће судбе њине,
Он се старој вјери врати Изнемогла, окрену се
а синови муслимани и погледа према кући,
неће кумство поштовати да ли сањам, збори у се,
но нанијет' зло Миљани. помози ми Свемогући!?

Па Миљани једно вече Тој старици у вијеку,

пружи кесу с' дукатима, најдуже су сузе лиле
моје прође, тихо рече, а сад неће да потеку
за вас двоје наде има. одавно су пресушиле.

Ја ћу брзо да се селим Ређало се зло и горе

Христу или Мухамеду, и судбина наопака,
теби сваку срећу желим старачке се грче боре,
и Миљану твоме чеду! скамењена стоји Стака!?

Не чекајте злу невољу А кад с' муком, приђе ближе,

но Миљана води сина с' невјерицом Бога хвали,
и Бијелом , хитај Пољу чини јој се сина виђе
код Вукоја Ровчанина, као кад је био мали!?

Јер ја вјеру имам јаку Кад је ближе, пришла њима

и договор са Вукојем, и Миљану препознала,
помоћ ће ти пружит' сваку Стаки су се пред очима,
и Миљану сину твојем!... кршна Ровца заљуљала!

Неутјешна мајка Стака, Заигра јој осмех благи

испред куће годинама А сумња јој срце кида,
тужи сина свог јунака дал' је свједок, Боже Драги,
на камену, ледном сама: јаве, сана ил' привида!?

„Мој соколе ти полеће Дал' је мртва или жива,

крвавоме Скадру граду у кошмару, још се чуди,
да избавиш од несреће, па пожеље, ако снива
соколицу твоју младу“... да се никад не пробуди!

Па док тужи на камену Срце једва откуцава

и судбину куне тако, ал' још мало снаге има,
ђевер Шћепа, глас је прену: сигурна је да је јава
Кукања је доста Стако! јер је нешто вуче к' њима;

Све је привид сем судбина Још Миљана проговори:

па погледај снахо моја, Примаш ли нас мајко мила?
дош'о ти је син од сина Пред Стаком се Рај отвори
и Миљана снаха твоја!... па је њима говорила:
Срећне очи што вас виде,
с' душе ми се терет скиде
кад се није, Богу хвала,
наша кућа ископала
но остављам свом унуку
крсну славу Светог Луку!...

Зов анђела, к'о да чује,

испружена дрхти рука,
незна дал' да помилује,
прије снаху ил' унука?...

Склизну земља под ногама

а Миљана, прихвати је,
Стаку покри вјечна тама,
више жива, била није!

Њена душа племенита

у трен свитну пут висина,
сјен мајчина небом хита
да Миљана нађе сина...