Pitanja

1. Predmet i definicija kliničke psihologije?

 “Predmet kliničke psihologije su psihološke pojave kod osoba u stanjima prolazne ili trajne
disfunkcionalnosti, koje se ispituju specifičnim metodama i procenjuju individualno, sa stanovišta
psihologije, psihopatologije i teorija ličnosti.“ (Biro, 2002)
 “Klinička psihologija je grana primenjene psihologije koja se bavi problemima mentalnog zdravlja i
odstupanjima od zdravlja koja "naginju" mentalnoj patologiji.“ (Berger 2007)
 Poremećaji koji nemaju organsku osnovu
 Specifičnost predmeta ispitivanja – ličnost: (ne)mogućnost objektivne spoznaje, nepostojanje jedne
istine, varijabilnost predmeta proučavanja u vremenu… Specifičnosti spoznaje ličnosti. Proces spoznaje
ličnosti je drugačiji od spoznaje fizičkih pojava ili događaja: monistički koncept spoznaje: racionalna,
kognitivna spoznaja (jednosmerna, linearna spoznaja); Dualistički koncept spoznaje: interakcija,
doživljaj, uključivanje; “dvosmerna”, cirkularna spoznaja koja menja objekt procene za vreme same
procene. Ličnost je specifičan fenomen i izuzetan “objekat”: kompleksna, složena, protivrečna,
promenljiva i nepredvidiva pojava. Postoji subjektivan odnos između procenjivača i procenjivanog:
relacija je kompleksna, interaktivna, dinamična, promenljiva, emotivna ...
 Četiri dihotomije u spoznaji ličnosti
 Empirijska (iskustvena) vs. racionalna spoznaja
 Holistička vs. elementaristička spoznaja
 Aktivna vs. pasivna spoznaja
 Neposredna (intuitivna) vs. posredna spoznaja ličnosti (preko znanja, povezivanja sa
teorijskim konceptima, iskustva ...)
 Teorije spoznaje ličnosti, koju najviše koristimo u kliničkoj psihologiji?
 Intuitivna spoznaja ličnosti: neposredna svest o nekoj pojavi, koja je nastala bez posredovanja
čula ili razmišljanja
 Empatička spoznaja ličnosti: ličnost druge osobe se može bolje razumeti osećanjem nego
racionalno; spoznaja ljudi uključuje naše emocionalne procese
 Kognitivna spoznaja ličnosti: model dijagnostičkih elemenata; model verovatnoće: premisa
major (postulati, teorije) i premisa minor (konkretna zapažanja kod pojedinačnog slučaja), sud o
najboljoj podudarnosti
 Interakciona spoznaja ličnosti: dvosmerna (i višesmerna) i interpersonalna analiza nasuprot
klasičnoj jednosmernoj i individualnoj analizi (kolaboraciona dijagnostika)

2. Naučna vs. primenjena psihologija?

Naučna akademska karijera – nauka i istraživanje (posvećenost, statusna određenost i sigurnost) vs.
primenjena psihologija – praksa (posvećenost, statusna nesigurnost)

3. Specifičnosti kliničke psihologije?

 Predmet
 Metod
 Način na koji se bave klijentima?

4. Dve osnovne oblasti/ domena kliničke psihologije?

 Psihodijagnostik/ klinička procena
 Klinička procena ličnosti – strukture i dinamike
 Psihodijagnostika poremećaja, patoloških stanja funkcionisanja ličnosti
 Psihoterapija i savetovanje
5. Oblasti primene KP?
 Psihijatrija
 Zdravstvena psihologija
 Neuropsihologija
 KP u socijalnoj zaštiti
 Psihologija u zajednici
 Psihologija osoba sa posebnim potrebama
 Forenzička psihologija
 Dečja klinička psihologija

6. Zadaci kliničke psihologije?

 Dijagnostika
 Savetovanje, terapija ili psihoterapija
 Istraživanje
 Prevencija
 Edukacija
 Etičke i pravne norme

7. Ciljevi KP?
 Izvlačenje osobe iz stanja regresije/ patnje/ bolesti u stanje normalnosti
 Pomoć nezadovoljnima da žive što bolje
 Puno ostvarenje ljudskih potencijala

8. Prema klasičnom shvatanju koji su kriterijumi normalnosti, a koji patologije, i kako sa

savremenim društvenim promenama dolazi do redefinisanja pojmova normalnosti i patologije?
Kako definišemo mentalno zdravlje, prema tradicionalnom (koji su modeli mentalnog zdravlja) i prema
savremenom shvatanju (višestruki self...)?

 Mentalno zdravlje kao prosek – potiče iz statističkog modela, oslanja se na normalnu krivu; registruje
stvarno stanje u populaciji i ono što je najučestalije uzima za zdravo, a ono što je retko (ekstremno)
uzima za bolesno (B-Z-B)
 Mentalno zdravlje kao odsustvo bolesti – potiče iz tradicionalnog medicinskog modela; postoji
kategorijalna isključivost između bolesnog i zdravog; pokušaji razblaženja – najučestalije je ono sa
abnormnim varijacijama, a retko (ekstremno) bolesno i zdravo (B-AV-Z); najučestalije je zdravo, pa
nejasna granica sa bihejvioralnim poremećajima, i retko (ekstremno) kategorijalna granica sa
bolesnim (B-BP-Z-BP-B); bolesno i zdravo u koordinatnom sistemu
 Mentalno zdravlje kao socijalna prihvatljivost – podrazumeva adaptibilnost individue, stepen
prilagođenosti društvu, a ne socijalnu presiju
 Mentalno zdravlje kao ideal – potiče iz humanističkog modela; samoaktuelizacija je ideal kome
treba težiti i ujedno predstavlja zdravlje
Višestruki self...?
 Simultano postojanje više selfova je postalo normalno stanje
 Višestruke i različite reprezentacije selfa su “kompletne funkcionalne jedinice sa sistemom
verovanja, afektivnom organizacijom, autonomnom intencionalnošću i razvojnom istorijom”
 Poremećaj višestruke ličnosti – u nekoj osobi postoji više izdvojenih ličnosti sa sopstvenim
obrascima ponašanja, mišljenja i osećanja, mada samo jedna od njih ima kontrolu u jednom trenutku
  “Telefrenija” – svet zasićen slikama, zamagljenje granica između subjekta i objekta; daljinac –
produžetak selfa
 “Hiperstvarnost” – postmoderno verovanje da nam tehnologija (mediji) pruža više realnosti nego
priroda

9. Šta reguliše etički kodeks? Šta su zadaci etičkog kodeksa?

 Odnos prema struci i stručnom radu (nema zabranjene teme, nema diskriminacije ispitanika,
neophodna saglasnost ispitanika, zabranjeno korišćenje sredstava nepsiholozima)
 Odnos prema klijentu (profesionalnost, kompetentnost, usavršavanje, nezloupotreba moći,
neetiketiranje, izbegavanje konflikta, oprez kod dvojnih odnosa, oprez u radu sa teškim klijentima,
informisanje, privatnost i poverljivost, saglasnost za rad, beleženje i čuvanje podataka)
 Odnos prema javnosti (oprezan, odmeren, bez precenjivanja i potcenjivanja, tačno predstavljanje
kvalifikacija, davanje informacija umesto reklamiranja, nenametanje definitivnih “istina” i “rešenja”)
 Odnos prema kolegama (kolegijalnost, saradnja, stručna razmena, otvorenost)
Funkcije Etičkog kodeksa
 Informativna funkcija
 Zaštita psihologa
 Zaštita stručnih standarda
 Ujednačavanje moralnog ponašanja
 Osnova za Sud časti
Opšti principi i načela psihološke delatnosti
 Nenanošenje štete i dobrobit
 Poštovanje prava, dostojanstva i integriteta klijenata
 Pravednost (nediskriminativan pristup)
 Profesionalni integritet i etičnost (odgovornost)

10. Pravila poverljivosti? Kada ih smemo prekrsiti?

 Kada osoba želi nauditi sebi ili drugima

 Kada je klijent maloletna osoba – žrtva incesta, sexualnog zlostavljanja
 Za potrebe suda
 Kada klijent traži beleške terapeuta

11. Navedite i objasnite vrste kliničkog metoda?

 Naturalistički
 Biografski metod – psihoanalitička, analiza biografskih informacija (LOBI)
 Opservacija ponašanja – kognitivno-bihejvioralna
 Intervju – fenomenološko-egzistencijalna
 “Tehnološki”
 Testovi (inteligencije, TNR)
 Tehnike (Roršah, Crtež ljudske figure)
 Upitnici, skale procene (MMPI, MCMI, PAI, TCI...)
12. Bazične pretpostavke kliničke metode? Specifičnosti kliničkog metoda/ karakteristike studije
slučaja?
a. Neobjektivan metod (čovek procenjuje čoveka)
b. Pretežno kvalitativna procena i metoda
c. Eklektički metod – integracija različitih faktora od uticaja: međuuticaj bioloških, psiholoških i
socijalnih faktora u razvoju ličnosti i psihopatoloških fenomena
d. Procena ličnosti u kulturnom i socijalnom kontekstu (neposredno okruženje, etnicitet, kultura,
rod... )

13. Karakteristike, prednosti i nedostaci kliničkog metoda?

 Karakteristike
 Multimetodski (naturalistički i tehnološki; pokušava da rekonstruiše strukturu ličnosti, dinamiku
ličnosti i poremećaja, razvoj ličnosti) i multidimenzionalan (bio-psiho-socijalni model)
 Eksperimentalan i statistički (klinički metod – manje naučan, manje kontrolisan, podložniji uticaju
kliničara; nereprezentativan, pristrasan, usredsređen na pojedinačni slučaj; odnosi se na oblasti
kliničke procene i psihoterapijskih intervencija)
 Naturalistički (biografski metod – psihoanalitička; opservacija ponašanja – kognitivno-
bihejvioralna; intervju – fenomenološko-egzistencijalna) i “tehnološki” (testovi; tehnike; upitnici,
skale procene)
 Intenzivna (dubok kontakt) i ekstenzivna (širok zahvat)
 Kvalitativan i kvantitativan
 Idiografski (konkretno i jedinstveno/ neponovljivo u pojedincu) i nomotetski (zakonitosti
karakteristične za sve ili većinu ljudi)
 Subjektivan i objektivan
 Pragmatičan (praktičan – procena radi pomoći) i teorijski (interpretira “celinu” ličnosti)
 Prednosti
 Poseduje eksplorativnu otvorenost (ne ograničava kao drugi metodi); daje slobodu u istraživanju
jedinstvenosti svake ličnosti
 Omogućava kreativnost u integraciji podataka
 Ima empirijsku validnost (u praksi se često pokazuje kao “tačan”, poštuje realnost)
 Ponekad jedini metod koji nam je na raspolaganju
 Klinički metod je različit od statističkog i eksperimentalnog i kao takav komplementaran sa
ostalim metodama
 Nedostaci
 Subjektivnost – nenaučan, intuitivan, ”mekan”; pristrasnost – nije evidence based, ali ni evidence
biased, podložan uticaju kliničara, zbog čega kliničar mora da “radi na sebi”
 Proizvoljnost u zaključivanju – nema striktnih pravila, zbog čega je potrebno i teorijsko znanje i
iskustvo; dozvoljava improvizaciju, naročito u fazi interpretacije podataka i formulacije slučaja, zbog
čega hipoteziranje mora da bude argumentovano; nalaz je uvek samo aproksimacija “istine”
 Podrazumeva veštinu, a ne samo znanje, zbog čega kliničar trenira veštine komunikacije i pristupa
 Neekonomičnost – proces zahteva puno vremena, zbog čega se pravi trijaža prema uputnom pitanju i
nove skraćene forme procene

14. Validnost kliničkog metoda?

  Konsenzualna validnost – podudarnost podataka dobijenih različitim metodama procene ili od
strane više nezavisnih eksperata (da li postoji slaganje, konsenzus?)
 Kongruentna validnost – testovni indikatori su podudarni sa nekim teorijskim modelom (dobijene
podatke možemo povezati i objasniti nekom teorijom ličnosti ili poremećaja)
 Prediktivna validnost – rezultat testa može da predvidi buduće ponašanje ili tok (podudariće se sa
nekim budućim ponašanjem/ stanjem/ doživljajima osobe)

15. Šta proučava psihodijagnostika – podela?

 Klinička procena ličnosti – strukture i dinamike

 Psihodijagnostika poremećaja, patoloških stanja funkcionisanja ličnosti

16. Podvrste psihodijagnostike (specijalizacije)?

 Dijagnostika (klasifikaiona, diferencijalna)

 Procena ličnosti (strukturalna, dinamska)
 Forenzička procena i ostale ekspertize
 Pd razvojnog doba
 Pd osoba sa specijalnim potrebama
 Procena partnerskih i bračnih odnosa
 Specifična psihoterapijska dg
 Trijažna neuropsihološka dg
 Trijažna dg u zatvorenim institucijama (vojska, policija, zatvor)

17. Koji su zadaci i ciljevi kliničke procene?

Zadaci kliničke procene (raport-opis-struktura-dinamika-dg-plan)

 Dijagnostička klasifikacija/ psihodijagnostika – diferencijacija između “normalnog” i
“poremećenog” i između različitih vrsta poremećaja, intenziteta poremećaja i sl. (za potrebe
psihijatrije)
 Opis ličnosti – kognitivnog, emocionalnog i socijalnog funkcionisanja osobe
 Procena strukture ličnosti – crte ličnosti, stavovi, tendencije ponašanja, potrebe, tip
adaptacije ličnosti
 Procena dinamike ličnosti – opis nesvesnih motiva, intrapsihičkih konflikata, mehanizama
odbrane, nivo funkcionisanja ličnosti
 Predviđanje daljeg mogućeg toka, ishoda, mogućih rizika, reakcije na tretman, mogućnosti recidiva,
snaga, itd.
Ciljevi kliničke procene (raport-dinamika-dg-plan)
 Pravljenje inicijalnog kontakta sa pacijentom i izgradnja dobrog raporta (empatija, prisutnost,
posvećenost, podrška...); uspostavljanje kontakta (“raporta”) sa pacijentom i njegova priprema za
lečenje
 Otkrivanje latentnih procesa – poremećaji su multifaktorijalno uzrokovani i uzroci nisu očigledni,
već su skriveni ili latentani; otkrivanje problema koji se nalaze “ispod” simptoma (simptomi su
pogrešna rešenja problema)
 Traganje za psihološkim uzrocima i dinamikom poremećaja (kako i zašto je došlo do pojave
problema ili simptoma?)
 Diferencijalna dijagnostika – razlikovanje nivoa i tipova poremećaja (kada to nije klinički
očigledno, tipično ili manifestno)
 Planiranje adekvatnog tretmana (preporuka)
18. Vrste podataka u kliničkoj proceni?

 Direktni (neposredni) podaci – iz kontakta kliničara i pacijenta (LOBI, posmatranje,

intervju)
 Indirektni (posredni) podaci – rezultati merenja (testovi), ispitivanje ličnih dokumenata,
umetničkih proizvoda
 Hetero podaci – obaveštenje o slučaju preko treće osobe (roditelji, bračni drug, rodbina,
prijatelji, kolege...)

19. Koji su koraci prilikom zaključivanja o ličnosti?

 Planiranje postupka kliničke procene. Uputna pitanja: “Šta je razlog psihološkog ispitivanja”? Ko
šalje pacijenta i zašto? Kakav je kontekst problema i zahteva? Diferencijalno-dijagnostička procena
(najčešće): neuroza-psihoza? Procena intelektualnog funkcionisanja (IQ). Procena ličnosti (struktura,
dinamika, tip adaptacije, nivo funkcionisanja). Dijagnostička klasifikacija (za psihijatre). Procena
podobnosti za psihoterapiju. Specifične procene: izbor zaposlenih za određene zadatke,
neuropsihološka procena, procena kognitivne deterioracije, procena “organiciteta” … Potrebno je
specifikovati zadatak procene! Od te specifikacije zavisi pristup, izbor metoda, način formulacije,
itd.
 Prikupljanje podataka: studija slučaja. Objedinjuje prikupljene podatke (dosije slučaja).
Kompleksan i sveobuhvatan postupak proučavanja pojedinca u njegovom razvoju: proučava prošlost,
sadašnjost, pravi pretpostavke o budućnosti. Multimetodska eksploracija koja pokušava da
rekonstruiše: razvoj ličnosti pojedinca, strukturu ličnosti, dinamiku ličnosti i poremećaja. Donosi
hipoteze, zaključke i daje preporuke. Vrste podataka u kliničkoj proceni:
 Direktni (neposredni) podaci: iz kontakta kliničara i pacijenta (intervju, posmatranje)
 Indirektni (posredni) podaci: rezultati merenja (testovi), ispitivanje ličnih dokumenata,
umetničkih proizvoda,
 Hetero podaci – obaveštenje o slučaju preko treće osobe (roditelji, bračni drug, rodbina,
prijatelji, kolege...)
Karakteristike studije slučaja:
 Sveobuhvatnost
 Longitudinalni i transferzalni presek ličnosti
 Ekstenzivnost i intenzivnost
 Nizak stepen strukturiranosti/ otvorenost
 Teorijska neutralnost
 Pragmatičnost/ upotrebljivost
 Timski pristup (psihijatar, psiholog, socijalni radnik …)
 Obrada i interpretacija podataka (kliničko suđenje). Obrada pojedinačnih testova (ocenjivanje
validnosti protokola, pojedinačnih odgovora na testovima, skorovanje). Tumačenje dobijenih
rezultata (statističko poređenje sa normama kod objektivnih testova, ili tumačenje značenja na
projektivnim testovima). Komparacija rezultata dobijenih na različitim testovima. Integracija
(povezivanje rezultata dobijenih različitim metodama). Integrativna interpretacija svih dobijenih
podataka u kontekstu date individue u određenom vremenu zavisi od:
 izabrane teorije ličnosti
 teorije psihopatologije
 cilja i zadatka kliničke procene
 Saopštavanje rezultata procene. Konačni proizvod studije slučaja: nalaz i mišljenje psihologa (ili
formulacija slučaja). Sadrži odgovore na uputna pitanja (naručioca i pacijenta). Iskazano na jasan i
razumljiv način. Zaključak i preporuke treba da budu specifične i primenljive. Uzima u obzir
 perspektivu potencijalnih čitalaca. Formulisano na način da može da bude korisno pacijentu. ”Nema
ništa značajno što možeš da pomisliš ili napišeš o pacijentu, a da to ne možeš da mu kažeš!”

20. Razmatranje dobijenih podataka?

 Uzorci
 Korelati
 Znaci

21. Teorijski modeli/ paradigme u KP?

Psihodinamska paradigma, KBT paradigma, humanistička paradigma, sistemska paradigma, integrativni

pristup (bio-psiho-socijalni model); razvojni pristup, medicinski model

22. Osobenosti psihodinamskog pristupa?

 Ključni značaj nesvesnog. Frojd je bio prvi koji je istakao značaj nesvesnog u našem ponašanju.
Većina psiholoških procesa (sećanja, motivi, osećanja i sl.) je izvan naše svesnosti. Nesvesni
psihološki procesi igraju značajnu ulogu u objašnjavanju nastanka i održavanja psihopatologije.
Nesvesno je po Frojdu sedište urođenih nagona, prvenstveno seksualnog, a onda i agresivnog,
potisnutih želja i sećanja. Nesvesno postoji izvan principa realnosti i ne podleže zakonitostima
vremena, uzročnosti i logičnosti. Funkcioniše samo po principu zadovoljstva.
 Razvojni pristup. Sve psihoanalitičke teorije su razvojne teorije. Akcentuju formativnu ulogu ranih
životnih iskustava u formiranju ličnosti tj. nastanku psihičkih struktura i ponašanja (“dete je otac
čoveka”), savremene teorije – prve nedelje i meseci života su krucijalni. Psihoanalitičari su bili prvi
koji su ponudili eksplicitne teorije psihološkog razvoja. Događanja i sećanja ranog i kasnog
detinjstva su odlučujuće determinante u životu odrasle osobe, ali i u nastanku psiholoških problema.
Psihoanalitičke teorije objašnjavaju i normalan i abnormalan razvoj ličnosti, fokus im je na faktorima
koji dovode do patologije. Često preterano ističući rana iskustva zanemaruju ulogu genetike,
epigenetike i kasnijih iskustava životu.
 Psihički determinizam. Ponašanje ljudi i nastanak simptoma jesu spoljašnja ispoljavanja nesvesnih
psihičkih procesa. Ništa se u mentalnom životu ne dešava slučajno – ne postoji slučajna misao,
osećanje, motiv, ponašanje. I odluke koje smatramo da su “slobodan izbor” su izazvale nesvesne sile
u dinamičkom odnosu.
 Sveprisutnost transfera. Obrasci prošlih odnosa i percepcija utiču na aktuelne odnose i načine
mišljenja. Socijalne interakcije u bilo kom kontekstu (naravno najznačajnije u terapijskom odnosu)
su filtrirane kroz internalizovane sheme prošlih relacija, posebno ranih relacija sa osobama koje su
brinule o nama. Osećanja, želje, očekivanja koje smo imali prema ranim objektima (osobama)
transferišu se u nove odnose i one postaju najznačajnije u razumevanju sadašnjosti. Transfer je
primarno nesvestan. Mnogi kasniji terapijski pristupi su preuzeli tu ideju da prošli odnosi ostaju
aktivni i predisponiraju pojedinca da ponavlja prošlost u sadašnjosti.
 Orijentisanost na pojedinca. Fokus je na razumevanju cele osobe, uključujući njene i snage i
slabosti. Psihodinamski fokus je uvek na celom pojedincu i njegovoj razvojnoj istoriji, a ne na
posebnom simptomu, poremećaju, funkciji ili razvojnom ishodu.
 Kontinuitet između normalnog i poremećenog razvoja ličnosti. I normalan i abnormalan psihološki
razvoj uključuje pokušaje da se pronađe dinamička ravnoteža između uticaja (psiholoških i
bioloških) prošlih iskustava i aktuelnih potreba u kontekstu okruženja date osobe.
 Većina teorija nastala je iz kliničke prakse, a ne empirijskih istraživanja
23. Šta pretpostavlja razvojni pristup dubinske paradigme?

IMA U PRETHODNOM PITANJU

24. Spliting, intelektualizacija, reaktivna formacija – šta je i (kreativni) primer?

 Spliting (cepanje). Proističe iz vremena pre uspostavljanja konstantnosti objekta (da bi postojala
ambivalencija mora da postoji konstantan objekat), pre nego što beba može da doživi da majka ima i
dobru i lošu stranu, služi organizovanju iskustva. Spliting je prisutan uvek kada osoba deli, odvaja
skroz dobra i skroz loša iskustva, bez prostora za ambivalenciju ili dvosmislenost. Smanjuje
anksioznost i održava samopoštovanje, ali podrazumeva ozbiljnu distorziju. Spliting je prisutan uvek
kada se drže odvojenim suprotna osećanja (crno-belo, dobar-loš). Ambivalentna osećanja ne mogu
da se doživljavaju istovremeno, jer je to neizdrživo, te se drže odvojeno, a često se naizmenično
smenjuju. Pr. jedan lekar divan, a drugi bezosećajan.
 Intelektualizacija. Preterana upotreba apstraktnog mišljenja ili generalizacija da bi se nadzirala ili
umanjila uznemirujuća osećanja.
 Reaktivna formacija. Zamenjivanje vlastitih neprihvatljivih misli, osećanja ili ponašanja onima
koja su potpuno suprotna, ide sa potiskivanjem. Pr. preterana ljubaznost.

25. Teorijske osnove i klinička (terapijska) primena KBT paradigmi?

Osnovna pretpostavka je da su psihički poremećaji i simptomi posledica pogrešnog/ iracionalnog

razmišljanja/ kognicije. Psihoterapijski metod koji se koristi sa ciljem da se uklone simptomi
psihijatrijskih poremećaja promenom načina razmišljanja

26. Šta determiniše ponašanje prema KBT paradigmi?

IMA U PRETHODNOM PITANJU

27. Osnovne postavke humanističkog modela?

Kao reakcija na Frojdovo objašnjavanje ponašanja na osnovu instikata; nakon Adlerovog fokusa
na percepciju i čovekov potencijal za rast i razvoj. Oslanja se na:
 Filozofiju egzistencijalizma (Hajdeger, Kjerkegor, Sartr)– značenje i vrednost života nisu
zadani, već ih pojedinac sam izgrađuje na osnovu svojih percepcija, sloboda u odlučivanju o
toku svog života, preuzimanje odgovornosti za svoje odluke, suočavanje sa strahom,
prihvatanje egzistencijalne anksioznosti, a ne borba protiv ...
 Školu geštalt psihologa (Kofka, Keler)– holistički pristup (uzimanje u obzir ukupnog polja
ličnosti), „subjektivna“ percepcija „izlazi“ iz „objektivno“ postojećih draži, isti objekat može
da se interpretira na različite načine
 Dijaloški stav (M. Buber): Ja-Ti vs. Ja-Ono, stav obostranosti, uzajamno potvrđivanje
 Teoriju socijalnog polja (Jakob Moreno)

28. Poređenje dve paradigme po simptomima? Kako poremećaj objašnjava sistemska, a kako
humanistička paradigma?

DODATI
29. Nivoi komunikacije koje pratimo kada pričamo sa pacijentom prilikom intervjua?

a. Verbalna komunikacija – razgovor (zavisna od obrazovanja, sposobnosti uvida itd.) – „šta“

b. Neverbalna (bihejvioralna) komunikacija – opservacija ponašanja (pokreti, držanje tela,
kontakt očima, izraz lica, karakteristike govora...) – „kako“
c. Empatska komunikacija (koje se emocije pokazuju, koje se prigušuju, šta oseća ispitivač...) –
„zašto“

30. Šta se posmatra u eksploraciji emocija prilikom intervjua?

 Indirektna – pacijent opisuje sopstvena osećanja (priča o tome kako se oseća i kako se osećao...)
 Direktna – pacijent pokazuje osećanja (plače, drhti, viče...)
 Neposredna – kliničar se uživljava u pacijentova osećanja i prati kako se on sam oseća i iz toga
zaključuje o pacijentovim osećanjima („klizav teren“, „šiftovanje“ emocija, projektovanje
sopstvenih emocija...)

31. Prednosti direktivnog i prednosti nedirektivnog intervjuisanja?

 Prednosti nedirektivnog intervjuisanja

 Lakše je početi nedirektivno
 Najbezbednije i najkorisnije ponašanje je efikasno slušanje
 Ima manje šanse da se pogreši (direktivni način zahteva dobro poznavanje psihopatologije)
 Dozvoljava povećanje samosvesnosti intervjuera (može da prati svoje misli i osećanja)
 Pomaže smanjenju tenzije kod obe strane
 Pokazujemo respekt za klijentove stavove i izbore
 Prednosti direktivnog intervjuisanja
 Neke kulturne sredine preferiraju direktivnost i to očekuju od profesionalaca
 Daje strukturu
 Štedi vreme
 Ispunjava očekivanja klijenata od strane profesionalaca – doživljaj intervjuera kao aktivnog,
snažnog, podržavajućeg, kompetentnog profesionalca (eksperta)

32. Šta podrazumeva bio-psiho-socijalni model i zašto je nužan u praksi?

Uzima u obzir biološke, psihološke i socijalne aspekte problema

 Biloški nivo: godine, pol, fizičko stanje, ishrana, medicinski parametri: hormoni,
neurotransmiteri, itd.
 Kognicija: pažnja, percepcija, pamćenje, učenje, inteligencija, jezik, rešavanje problema,
rezonovanje, suđenje
 Afekat: objektivno, trenutno stanje osećanja; emocije i raspoloženja: subjektivno,
globalno stanje osećanja); i temperament
 Ponašanje: raportirano i opservirano (self i hetero)
 Socijalno okruženje: kontekst, ekonomski, kulturalni, subkulturalni faktori ...
 Fizička okolina: kuća, posao, organizacija i uslovi života, okolina, komšiluk, “kraj”
Integrativni i multidimenzionalni pristup – integracija teorijskih psiholoških perspektiva
(objašnjavanje ličnosti i poremećaja upotrebom svih poznatih teorija) sa biološkim i socijalnim
faktorima jer jedan teorijski pristup nije dovoljan da osvetli celokupnu kompleksnost predmeta
ispitivanja (čoveka) kroz varijablu vremena i konteksta
33. Koji su osnovni principi konceptualizacije slučaja?

 Specifičnost (a ne uopštena priča, koja može da važi za mnoge ljude)

 Konkretnost (da se odnosi na postavljeni zadatak)
 Koherentnost (da su delovi povezani u celinu)
 Konzistentnost (sa nekom teorijom ličnosti, ponašanja ili psihopatologije)
 Razumnost (logičnost)

34. Klijent vs. pacijent?

Klijenti – psihološke smetnje, bez dijagnoze vs. Pacijenti – sa dijagnozom

35. Guliver efekat?

Guliver efekat – raspolaganje velikim znanjem mnogih teorija, ali bez korisne primene

36. Polariteti?

 Medicina (zdravo-bolesno)
 Ekonomija (korisno-beskorisno)
 Lingvistika (smisleno-besmisleno)

37. Usmerenja?

a. Institucije dečje zaštite

b. Psihijatrijske ustanove
c. Centri za socijalni rad

38. Navesti mehanizme odbrane i nivoe.

Primitivni:Spliting,povlačenje,poricanje,primitivna idealizacija i devaluacija,projektivna i introjektivna

identifikacija,disocijacija,acting out.

Viši:Potiskivanje,izolacija,intelektualizacija,racionalizacija,pomjeranje,reaktivna
formacija,regresija,identifikacija.

Najzreliji: Sublimacija,humor,altruizam

39. Razlike i sličnosti u tome kako bihejvioralna i kognitivna paradigma tumače psihički poremećaj.

Bihejvioralna paradigma: psihički poremećaji su posljedica pogrešno naučenog ponašanja.

Kognitivna paradigma: naše emocije i ponašanja nisu uzrokovani događajima po sebi, već našim mišljenjem
o njima.

Determinišući faktori su : Odnos sa sredinom,vidljivo ponašanje,kognitivni procesi.

40. Sistemska paradigma kako posmatra porodicu?

Porodica- grupa ljudi koji su uzajamno,emocionalno,fizički povezani. Porodica se posmatra kao sistem.
Posmatramo relacije i interakcije.
41. Karakteristike kliničke procjene i oblasti primjene?

Dijagnostifikovanje ne mora da bude klasifikovanje.Klinička procjena mora da bude

integrativna,holistička,bio-psiho-socijalna perspektiva,kontekstualna,kulturno senzitivna. U integraciji
podataka moraju se koristiti različiti teorijski modeli pri objašnjavanju uzroka nastanka poremećaja.Klinička
procjena je uvijek hipotetična.Svi pristupi mogu biti tačni kao iste individude, zato što predstavljaju
rarzličite diskurse koji su komplemetarni.

Oblasti kliničke procjene:procjena okolnosti i događaja,bihejvioralna procjena,analiza biografskih

informacija,procjena kognitivnih parametara,procjena ličnosti.

42. U čemu je specifičnost spoznaje ličnosti?

Specifičnost je u tome što je drugačiji od spoznaje fizikih pojava ili događaja.Ličnost je specifičan fenomen
i izuzetan ''objekat''.Postoji subjektivan odnos između procjenjivača i procjenjivanog.Dualistički koncept
spoznaje.

43. Kako humanisti, a kako sistemska paradigma tumači psihopatologiju?

Humanisti: smetnje na relaciji ličnost-sredina,poremećaji komunikacije,ograničavajući spoljašnji

uticaji,nedovoljno razvijeni ili angažovani kapaciteti ličnosti.

Sistemska paradigma: problem ne leži u pojedincu već u sistemu,članovi sistema uglavnom nisu svjesni
svog udjela u dinamici.Poremećaj,oboljenje ili simptom može biti metafora za potrebu porodice da se
promijeni, a da u isto vrijeme zadrži kontinuitet i stabilnost,pokušaj porodice da riješi teškoće tranzicije.

44. Uporedite eksperiment,statistički i klinički metod.

Za razliku od eksperimenta,klinički metod nije toliko naučan,nije toliko kontrolisan,podložniji uticaju

kliničara. Za razliku od statističkog metoda,klinički metod je nereprezentativan,pristrasan,usredsređen na
pojedinačni slučaj.Za razliku od oba,klinički metod može da obuhvati i koristi i statističke i eksperimentalne
postupke.

45. U čemu je prema Nietzel-a specifičnost kliničkog pristupa?

Klinički psiholog je glavni instrument procjene,fokus se stavlja na odnos sa pacijentom a ne na

metode,tehnike i psihopatološke fenomene.

46. Navedite dihotomije spoznaje ličnosti.

Empirijska vs. Racionalna

Holistička vs. Elementaristička

Aktivna vs. Pasivna

Posredna vs. Neposredna

47. Kako savremena klinička psihologija vidi postmoderni self?

Multipliciran, podijeljen, fragmentiran, neodređen, nedefinisan.Zasićeni self. Mnoštvo identiteta. Sindrom

unutrašnje slomljenosti više nije patološki fenomen,već posljedica višestrukog investiranja selfa. Self kao
mozaik. Multifrenija kao nepatološki oblik funkcionisanja.

48. U čemu je specifičnost savremene etičke pozicije kliničkog psihologa?

Transparentnost-klinički psiholog mora jasno da iznosi svoj stav u odnosu na pacijenta.Multiperspektivnost,

klinički psiholog mora da sagleda svoj pristup iz više perspektiva.Autorefleksivnost-uvažavnje kulturnog
konteksta i marginalizovanih grupa.

49. Objasniti princip homeostaze u sistemskoj paradigmi.

Sistemi imaju tendenciju homeostaze.Suočeni sa problemom,teže da se promijene kako bi se prilagodili,ali

samo onoliko da ne naruše postojeće funkcionisanje.Poremećaj,oboljenje ili simptom može biti metafora za
potrebu porodice da se promijeni,ali istovremeno zadrži postojeći kontinuitet i stabilnost.Pokušaj porodice
da riješi teškoće tranzicije.Identifikovani pacijent- najjača ili najslabija karika u lancu.Repetitivni obrasci
ponašanja-pokušaj da se sistem održi.

50. Razlike u tumačenju psihopatologije između psihodinamske i KBT paradigme?

Psihodinamska paradigma: naše ponašanje i nastanak simptoma su spoljašnja aktivacija nesvjesnih psihičkih
procesa.Ništa se u mentalnom životu ne dešava slučajno.Čak i odluke koje mislimo da su ''slobodan izbor''
su izazvale nesvjesne sile u dinamičkom odnosu.

51. Teorije spoznaje ličnosti?

Intuitivna,Empatička,Kognitivna,Interakciona.

52. automatske misli, kog, distorzije i kako uticu na formiranje patologije

◦ Rečenice ili slike koje se javljaju u našem umu u datoj situaciji, trenutne interpretacije te situacije ◦ Pojavljuju se
spontano, najčešće ih nismo svesni, ne dovodimo ih u pitanje, ne suprostavljamo im se (razlikuju se od uobičajenog
toka misli slobodnog asociranja)

◦ One utiču na osećanja i upravljaju ponašanjem ◦ Najbliža su površini i najlakše se identifikuju u procesu lečenja
(“moguće je opaziti misao, fokusirati se na nju i evaluirati je baš kao što možemo identifikovati i misliti na senzaciju
bola”)

◦ Primeri negativnih automatskih misli:  “Ništa ne vredim”  “Dogodiće se nešto loše, moram biti na oprezu”  “Ako
me ponovo uhvati panika izgubiću se”  “Siguran sam da će osetiti olakšanje kad ja odem”  “Ovaj bol je dokaz da mi
je sve gore”

KOGNITIVNE DISTORZIJE SU

 Katastrofizacija
 Emocionalno rezonovanje
 Polarizacija
 “Čitanje misli”
 Selektivna apstrakcija
 Etiketiranje
 Minimiziranje/maksimiziranje
 Imperativi
53. modus operandi neuroticnih i primitivnih MO, i navesti po jedan primer

• PSIHOTIČNE OSOBE (NIVO I) PORIČU REALNOST I IMPULSE

• OSOBE KOJE FUNKCIONIŠU NA GRANIČNOM NIVOU PRETEŽNO KORISTE PRIMITIVNE ILI NEZRELE MO (NIVO II) KOJE
POLARIZUJU REALNOST I IMPULSE

• OSOBE KOJE FUNKCIONIŠU NA NEUROTIČNOM NIVOU (NIVO III) MANJE ISKRIVLJUJU, A VIŠE POTISKUJU REALNOST
I IMPULSE, NESVESNO JE “GURAJU U STRANU” DA SE NE BI SA NJOM SUOČAVALI

• ZDRAVI ODNOSNO ZRELI MO (NIVO IV) PRIGUŠUJU AFEKTE, IMPULSE ILI ULEPŠAVAJU REALNOST I ČINE JE
PODNOŠLJIVIJOM

54. Tri tehnike studije slučaja

 Lista osnovnih biografskih podataka /LOBI

 Produbljeni intervju
 Opservacija ponašanja
 Genogram (opciono)

55. Aktivno slusanje

IMA CELA LEKCIJA O TOME OVO NIJE BAS NEKO DOBRO PITANJE

PITANJA SA SLIKA

1. GENOGRAM SE SASTOJI IZ

Genogramskog intervjua I crteža

2. Paradigma koja najveći značaj pridaje uticaju ranog formativnog iskustva je

Psihodinamska

3. Klinička psihologija se bavi

Pojedincima, parovima I grupama

4. Koja su od navedenih pravila genograma tačna?

 Resursi se ispituju u okviru porodičnih balansa I disbalansa

 Crtež genograma treba da sadrži najmanje tri generacije
 Najstarije dete se crta levo a ostala deca na istoj liniji desno

5. Označite funkcije ETIČKOG KODEKSA

 Zaštita psihologa
 Osnova za sud časti
 Ujednačavanje moralnog ponašanja
 Zaštita stručnih standarda
6. Na kom su nivou zrelosti sledeći mehanizmi odbrane
  DISOCIJACIJA-PSIHOTIČNI
 IZOLACIJA-NEUROTIČNI
 ANTICIPACIJA-ZRELI
 HIPOHONDRIJAZA-NEZRELI
 ACTING OUT-NEZRELI
 NEGACIJA-NEUROTIČNI

7. Prema kognitivno bihejvioralnoj paradigm strah od fizičke ili psihološke opasnosti odlika je

Generalizovanog anksioznog poremećaja

8. Kojoj paradigm odgovara sledeća rečenica “Čovek je relaciono biće koje se stalno menja, stremi
napred Ieži da ostvari svoje ciljeve”

Fenomenalističkoj

9. Da li je tačna sledeća tvrdnja?

Prem etičkom kodeksu psiholog može u javnosti da komentariše podatke o svom klijentu samo uz njegovu saglasnost

NE

10. Prilikom formiranja kliničkog mišljenja konzistentnost znači da

Dobijene podatke pobezujemo s nekom teorijom ličnosti ili psihopatologije

11. U primeni Rodžersove metode aktivnog slušanja nije dozvoljeno da terapeut kritikuje pacijenta ali je
poželjno da ga ohrabruje I savetuje kako da reši problem

NETAČNO

12. Klinička paradigma podrazumeva

Proučavanje ličnosti I psihopatologije

13. U humanističkoj paradigm akcenat je na

Potencijalima I snagama ličnosti

14. U kojim fazama kliničke procene se navedeni postupci izvode

 Povezivanje podataka sa teorijom ličnosti ili psihopatologije-interpretacija podataka

 Objašnjavanja structure I dinamike ličnosti-postavljanje hipoteza
 Lobi, intervju I opservacija ponašanja-prikupljanje podataka

15. Kliničar koji je pacijenta razumeo kao identifikovanog pacijenta oslonio se na sledeći teorijski okvir

SISTEMSKI

16. Strah od straha ili anticipatorna anksioznost se može objasniti jednim oblikom učenja

Interoceptivno uslovljavanje

17. Kada procenjujemo strukturu ličnosti mislimo na

Tip (adaptaciju) ličnosti

18. Da li su tačni iskazi u sledećoj rečenici?

Svi mehanizmi odbrane su patološki NETAČNO I svesni NETAČNO

 19. Pojava da obrasci prošlih odnosa I načina mišljenja utiču na aktuelne odnose I percepcije drugih ljudi
naziva se

Transfer

20. Procena dinamike ličnosti podrazumeva

Opis mehanizama odbrane, intrapsihičkih konflikta I nesvesnih motiva

21. Na kojim kognitivnim distorzijama se zasnivaju sledeća iracionalna razmišljanja

Samo mene uvek izdaju-generalizacija

Nikad neću nauliti ovu lekciju-katastrofizacija

Kada god se zaljubim ta osoba me ostavi-personalizacija

22. Dopuni izostavljene reči u tekstu

Klinička psihologija je BAZIČNA DISCIPLINA. Njen osnovni predmet proučavanja je LIČNOST.

23. Mehanizam odbrane koji uključuje odvajanje emocionalnog I kognitivnog doživljaja iskustva je

Izolacija

24. Devojka više ne voli svog mladića ali nije spremna da se suoči s ovom realnošću. Koje mehanizme
odbrane koristi ukoliko konflikt ispoljava u sledećem ponašanju?

Počinje da kasni na sastanke-pasivna agresija

Ponovljeno zaboravlja da dodje na sastanke-potiskivanje

Svoje nezainteresovano ponašanje objašnjava prevelikim obavezama-racionalizacija

Obasipa mladića naročitom pažnjom I izrazima ljubavi-reaktivna formacija

25. Da li je tačna sledeća rečenica?

Osnovni cilj Rodžersove metode aktivnog slušanja je da terapeut što tačnije proceni problem klijenta?

NETAČNO

DRUGI KLK NA ZAOKRUZIVANJE

1. Ko je zaduzen za razumevanje procesa separacije I individuacije za razvoj licnosti

Margaret Maler

2. Psihoterapeut ima moralno parvo da odbije klijenta prema kom oseca bes ili druge neugodne emocije

TACNO

3. Naziv klinička psihologija prvi je upotrebio

Leighner Witmer

4. Duboko usadjeni obrasci razmisljanja koji se formiraju pod dejstvom roditelja I kroz identifikaciju sa
znacajnim drugim a odredjuju nacin na koji tumacimo I procenjujemo nazivaju se

Kognitivne sheme

5. Koji feedback pojacava devijaciju I na taj nacin omogucava da se desi promena u sistemu

Pozitivni
 6. Švrakić I Divac Jovanović klasifikuju mehanizme odbrane prema

Stepenu zrelosti

7. Kada se indikatori na testovima podudaraju s nekom teorijom licnosti u pitanju je

Kongurentna validnost

8. Svaremeni trendovi u kliničkoj psihologiji

 Ulaz u širu zajednicu izvan psihijatrije

 Orjentacija ka psihijatriji naspram procene I dijagnostike

9. Označi tačne I netačne tvrdnje

 Sistemsku porodičnu terapiju je moguće raditi I samo s jednim članom DA

 Žena se crta sa leve a muškarac sa desne strane NE
 Genogram je intervju tokom kojeg dobijamo podatke o primarnoj porodici ispitanika NE
 Genogram nam je važan samo ako klijent ima neke probleme koji se tiču njegovog porodičnog funkcionisanja NE
 Genogram podrazumeva prikaz horizontalnog I vertikalnog porodičnog funkcionisanja DA
 Sistemska porodična terapija koristi linearan model razmišljanja NE (koristi cirkularan)

10. Označite oko čega je centriran koji mehanizam odbrane

1. Poricanje - spliting
2. Projekcija – spliting
3. Psihotična regresija - disocijacija
4. Pseudoaltruizam – prigušivanje (supresije)
5. Negacija - potiskivanje
6. Izolacija - potiskivanje