Анализа ликова у роману „Корени“

Добрица Ћосић нам у роману „Корени“ нуди изванредан(ово бих

избацила) приказ Србије крајем 19. века, генерацијски јаз и живот једне типичне
српске сељачке породице, као и патријархалне односе који у њој владају.
Тродимензионални ликови, који су врло подробно ( и ово или бих променила)
психолошки описани, нам још више приближавају слику тадашње Србије и
српског народа.
Ликови који су највећи утицај(ово скроз другације формулиши) на мене
оставили су Симка, Ђорђе и Никола. Симка је у кућу Катић дошла из сиромашне
надничарске породице. Била је у потпуности свесна свог порекла и положаја у
породици – да рађа и настави лозу Катића. За Ђорђа се удала, жртвујући своју
личну срећу, ради жеље његовог оца Аћима, управо због њене лепоте, снаге и
здравља. Док размишљам о њеном лику, у свим њеним поступцима видим тај
несрећни брачни живот и велику жељу за мушким потомком. Управо се у томе
огледала њена стоичка дисциплина, истрајност у јачини њене личности и
мајчински нагон. Била је оличење доброг и поштеног карактера, али
истовремено и понизног. По мени (промени), њу руководи љубав коју је добила
након што је добила превласт, али је руководи и страх због статуса који би
изгубила ако изгуби Ђорђа. Враћање у надничарску беду и немаштину ју је
много више плашило од патријархалних закона. Супериорност њеног карактера
се приказује и кроз њену преовлађујућу жељу да пре пронађе свом детету оца,
него себи мужа. Она је слика српске патријархалне жене, покорна свом мужу,
али упркос томе била је далеко надмоћнија од њега како физички, тако и
ментално. Кроз њен лик, Ћосић нам је приказао тадашњи положај жена у
друштву, где је њихова примарна улога била да рађају децу. Чак и када нису
биле криве за немогућност рађања већ мушкарац, као што је у овом роману
било случај, сматране су главним кривцем.
Вукашин и Ђорђе су два рођена брата која су се знатно разликовала како
по менталном склопу и темпераментима, тако и по својим циљевима,
мотивацијама и идеалима. Ђорђе је био богат и угледан трговац који је осигурао
своје место у друштву и био предодређен да остане на селу. Упркос томе што је
био опседнут својим богатством и пореклом, дубоко у себи је осећао
незадовољство, тугу и неспокој и то највише због немогућства да настави своју
лозу. Кроз његове интроспекције и унутрашње монологе су нам најбоље
приказане психолошке особине овог романа. Увек је био у Вукашиновој сенци,
што говори и то да је слепо слушао свог оца и испуњавао његове жеље
покушавајући да му се докаже. У овом лику превладава мотив сувишног човека,
где је он стално трагао за собом неуспевајући да се пронађе и та агонија је све
више нарушавала његов однос са Симком, баш као и што је нарушавала њега
самог. Развио је нездрав одбрамбени механизам тако што је сваке вечери бежао
од куће и опијао се како би, бар привремено, побегао од стварности која га је
непрестано гушила. Његова трагедија је била у томе да је гоњен само једном
жељом, а да је вођен путевима које сам није одабрао и које не може да
промени. Такође, кроз његов лик је приказано колико мањак љубави и
фаворизовање другог сина од старне оца, може уништити човека и једну
породицу. (требало би да додаш још нешто о Вукашину, и да кажеш д аје он
слика или представник Србије која иде ка модернизацији, тј модерној Србији) и
представиш ту његову, да кажем, невидљиву надменост. Можеш и друагчије д
аформулишеш, ово је мој предлог.
Николин лик нам на први поглед делује грубо речено – неважно.
Међутим, у овом лику се крије цела историја једног народа. Приказан је на
почетку дела и ту видимо хајдучки менталитет који он поседује. Његов
менталитет и целокупно биће је базирано на трагици живота у ропству под
Турцима, као и на ужасним сећањима која се преплићу у његовим мислима.
Неприметно, Ћосић нам кроз његов лик приказује несрећан и мучан период
једног народа, кроз борбе и народне легенде, у доба Турака. Чињеница да
роман почиње Николом како долази као слуга у село и да се роман завршава
како он напушта село, нам говори о кружном приповедању (промени )и о томе
како се историја понавља и круг се затвара.
Шта ј ето штоје код мене овај роман оставио веома снажан утицај? Рећи
ћу то једном реченицом. Ћосић је приказао ликове онаквима какви заиста јесу а
то је да су људи, иако то значи да су и грешни. Управо то ме доводи до закључка
да човек као човек треба да прихвати своје грешке и да ради на њима како не би
касније испаштао за оним што је могло да буде (преформулиши), само да је
другачије одрадио, бар једном у животу.
Ива Николић IV8