THEORIA 2 10.

2298/THEO1602034D
BIBLID 0266–1766 : (2016) : 60 : p. 34–47 Originalni naučni rad
Original Scientific Paper

Vladan Đorđević

REMZIJEVSKI TEST

APSTRAKT: Remzijevski test se može formulisati na više načina, a jedna od uobičajenih formulacija vodi apsurdnim
posledicama. To su pokazali Čalmers i Hajek. Lajtgeb je ponudio rešenje, dajući opšte smernice kako remzijevski test treba da
izgleda. Pokušaću ovde da dam bolje rešenje, saglasno sa Lajtgebovim, ali jasnije formulisano i opštije.

KLJUČNE REČI: remzijevski test, kondicionali, supozicionalna teorija, pretpostavke, hipoteze, Stalnaker

Remzi1 razmatra zamišljenu situaciju u kojoj postoji spor oko toga da li je izvesna odluka ispravno
doneta na osnovu verovanja i prihvatanja izvesnog kondicionala. Jedna osoba odlučuje da ne pojede
svoju tortu misleći da bi ova loše delovala na njen stomak, a mi smatramo da ta osoba greši. Remzi kaže:

… the belief on which the man acts is that if he eats the cake he will be ill, taken according
to our above account as a material implication. We cannot contradict this proposition either
before or after the event, for it is true provided the man doesn’t eat the cake, and before the
event we have no reason to think he will eat it, and after the event we know he hasn’t. Since
he thinks nothing false, why do we dispute with him or condemn him?1 Before the event
we do differ from him in a quite clear way: it is not that he believes p, we Øp; but he has a
different degree of belief in q given p from ours; and we can obviously try to convert him to
our view. But after the event we both know that he did not eat the cake and that he was not
ill; the difference between us is that he thinks that if he had eaten it he would have been ill,
whereas we think he would not. But this is prima facie not a difference of degrees of belief in
any proposition, for we both agree as to all the facts.

Ovaj pasus je često citiran u literaturi o kondicionalima, ali još češće je citirana Remzijeva fusnota
(obeležena brojem jedan u sredini pasusa):

If two people are arguing ‘If p, then  q?’ and are both in doubt as to  p, they are adding  p
hypothetically to their stock of knowledge and arguing on that basis about  q; so that in a
sense ‘If p, q’ and ‘If p, Øq’ are contradictories. We can say that they are fixing their degree of
Zahvaljujem se prijateljima čiji su mi komentari i podrška pomogli u pisanju ovog rada. To su: Miloš Arsenijević, Alan
Hájek, Brian Leahy, Jelena Ostojić, Adam Sennet, Timothy Williamson, Berislav Žarnić.

Ovaj rad je nastao u okviru projekta „ Logičko-epistemološke osnove nauke i metafizike“ (Br. 179067), koji finansira
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

1 Ramsey 1929. str. 154-5.

Remzijevski test 35

belief in q given p. If p turns out false, these degrees of belief are rendered void. If either party
believes not p for certain, the question ceases to mean anything to him except as a question
about what follows from certain laws or hypotheses.

Više detalja u ovom citatu sadrži ideje koje su se pokazale uticajnim, bez obzira da li su kasniji
autori do njih došli nezavisno ili ih je Remzi inspirisao. Pomenuću tri. (1) Imamo najpre odbacivanje
ideje da kondicionale običnog jezika treba predstaviti materijalnom implikacijom. Barem u slučaju kada
je antecedens moguć, dva kondicionala sa istim antecedenom i suprotnim konsekvensima smatraju se
međusobno protivurečnim ili kontrarnim. To je očigledno tako u slučaju običnog govora. Međutim, kada
bismo te kondicionale smatrali materijalnim implikacijama, oni bi bili protivurečni samo u slučaju da je
antecedens istinit, a u slučaju lažnog antecedensa bila bi oba istinita. (2) Druga uticajna ideja je uvođenje
pojma ‘stepena verovanja’ u procenjivanju prihvatljivosti kondicionala. (3) Treća ideja je upotreba
misaonog eksperimenta iz fusnote kao testa prihvatljivosti kondicionala. Njome ćemo se najviše baviti.
Uočićemo u fusnoti ono što ću za potrebe ovog teksta zvati ‘Remzijevom rečenicom’:

Remzijeva rečenica: Ako dve osobe raspravljaju ‘Ako p da li će biti q?’ ne znajući da li
je p slučaj ili nije, one hipotetički dodaju p skupu svojih znanja i na
osnovu toga raspravljaju o q.

Remzijeva rečenica je nejasna i nedovoljno opšta (potreban nam je test za sve kondicionale, kakav god
bio naš epistemički stav o antecedensu). Zato se ona može interpretirati na puno načina. Koristićemo
izraz ‘remzijevski test’ za bilo koji test prihvatljivosti kondicionala formulisan na osnovu Remzijeve
rečenice. Evo jednog primera:

Remzi 1 ‘ Ako p onda q’ je prihvatljivo za osobu S akko, kada bi S prihvatila p

i razmatrala q, S bi prihvatila q.

Treba imati na umu da je ovo samo jedan primer, a ima još puno drugačijih formulacija koje su
razmatrane u literaturi.
Začetnici tri velike tradicije, nastale u periodu od kasnih 60-ih do kasnih 70-ih, pominjali su
remzijevske testove kao početnu inspiraciju za svoje teorije. Prva je tradicija definisanja istinitosnih
uslova za kondicionale, po pravilu unutar semantike mogućih svetova, kako je najpre radio Stalnaker
(1968), kasnije i Luis u svojoj uticajnoj knjizi (1973). Pogledajmo Stalnakerovo tumačenje testa2:

Prema ovom predlogu, vaše promišljanje [da li da prihvatite neki kondicional] treba da se
sastoji od ovog jednostavnog misaonog eksperimenta: dodajte antecedens (hipotetički) skupu
svojih znanja (ili verovanja), i zatim razmotrite da li je konsekvens tada istinit ili nije. Vaše
verovanje u kondicional trebalo bi biti isto kao i vaše hipotetičko verovanje ... u konsekvens.

Ovo je, naravno, samo osnovna ideja. Potrebno ju je razraditi, posebno za slučajeve kada antecedens
smatramo lažnim. Ne želimo da ovim postupkom naš skup verovanja postane protivurečan. Stalnaker
predlaže dalje:
2 Stalnaker 1968.
36 Vladan Đorđević

Remzi 2 (Stalnaker) Prvo, dodajte antecedens (hipotetički) skupu vaših verovanja; drugo,
podesite sve što je potrebno da bi se sačuvala konzistentnost (ne
menjajući pri tom hipotetičko verovanje u antecedens); na kraju,
razmotrite da li je ili nije konsekvens tada istinit.

Sada Stalnaker primenjuje svoj glavni manevar kojim prelazi sa uslova za verovanje na istinitosne uslove:

Pojam mogućeg sveta je tačno ono što nam treba za ovaj prelaz, s obzirom da je mogući svet
ontološka analogija za skup hipotetičkih verovanja. Skup istinitosnih uslova koji ću sada
navesti ... je prva aproksimacija [teorije kondicionala] koju ću ja predložiti:

Remzi? 3 (Stalnaker) Razmotrite mogući svet u kome je A istinito, a koji se inače minimalno
razlikuje od aktuelnog sveta. “Ako A onda B” je istinito (lažno) akko
je B istinito (lažno) u tom mogućem svetu.

Remzi? 3 su poznati Stalnakerovi istinitosni uslovi za kondicionale.

Druga tradicija za koju se tvrdi da se nastavlja na remzijevski test kreće od Ernesta Adamsa. On
je svoje ideje o kondicionalima izlagao u tekstovima od sredine 60-ih, i zatim u knjizi iz 1975. Adams
kondicionalima ne pripisuje istinitosne vrednosti, pa i ne traga za istinitosnim uslovima, već za uslovima
prihvatljivosti. ‘Stepene verovanja’ iz Remzijeve fusnote prema Adamsu treba odrediti pomoću uslovne
verovatnoće (konjunkcije antecedensa i konsekvensa kada je dat antecedens). Njegova centralna ideja je
poistovećivanje verovatnoće kondicionala i uslovne verovatnoće. Ovaj program je zapao u krizu kada
je Luis 1976. dokazao da se ove dve verovatnoće ne mogu izjednačiti. U literaturi se obično Luisov
rezultat pominje pod imenom rezultati o trivijalnosti (triviality results). Adams može da izbegne problem
na koji ukazuje Luis ako ograniči svoju teoriju na kondicionale koji ne sadrže druge kondicionale kao
podformule. To je ograničenje koje je u Stalnakerovoj teoriji nepotrebno.
Treća tradicija ima svoj analogan problem trivijalnosti, i glavni njen posao je da se nosi sa tim
problemom. Njen začetnik je Gardenfors 1978. U Gärdenfors 1988 on je razvio semantičku teoriju koja
formalizuje Remzijeve ideje. Gardenfors, kao ni Adams, ne smatra da je remzijevski test test istinitosti
za kondicionale, već se bavi uslovima prihvatljivosti, ali ne pomoću verovatnoće, već pomoću pravila za
reviziju verovanja. Kako Arlo-Kosta objašnjava, “Contrary to what is claimed in many classical semantical
theories, Gärdenfors maintains that ‘a sentence does not get its meaning from some correspondence with
the world but that the meaning can be determined only in relation to a belief system’.”3
Naša glavna tema u ovom tekstu je kako ne treba tumačiti remzijevski test da bi se izbegao
problem na koji ukazuju Čalmers i Hajek4. Oni tvrde da je Remzi 1 interpretacija remzijevskog testa koja
se često nudi u literaturi. Zatim razmatraju ova dva kondicionala:

1 Ako p, onda ja verujem p.

2 Ako ja verujem p, onda p.

Da podsetimo, Remzi 1 kaže:

3 Arló-Costa 2014, odeljak 2.2.1.

4 Chalmers. & Hájek 2007.
Remzijevski test 37

Remzi 1 ‘ Ako p onda q’ je prihvatljivo za osobu S akko, kada bi S prihvatila p i razmatrala q,

S bi prihvatila q.

Pretpostavite da ste prihvatili p. Sada razmotrite da li verujete p. Prihvatiti p i ne prihvatiti ‘Ja verujem
p’ vodilo bi u paradoks murovskog tipa i bilo bi iracionalno. Obrnuto, pretpostavite da ste prihvatili
‘Ja verujem p’ i razmotrite p. Ne prihvatiti p u tom slučaju je jednako kao i tvrditi ‘Verujem u p koje
je neistinito’, što je opet murovski paradoks. Tako Čalmers i Hajek tvrde da racionalnost zahteva da
po ovom testu prihvatimo oba kondicionala 1 i 2. Test dakle ima neprihvatljivu posledicu da je svako
racionalan istovremeno i omniscijentan:

3 p akko ja verujem p

Čalmers i Hajek nisu pokušali da objasne šta je to što stvara ovaj problem, ali su u fusnoti dali
kratku sugestiju kako bi remzijevski test trebalo formulisati:

Remzi 4 (Chalmers&Hájek) ‘Ako p onda q’ je prihvatljivo za osobu S akko je uslovna

verovatnoća v(q/p) osobe S visoka.

Međutim, Lajtgeb5 smatra da ovo nije prava dijagnoza problema. On nas poziva da razmotrimo ove
kondicionale:

4 Ako p, onda je moja subjektivna verovatnoća da p visoka

5 Ako je moja subjektivna verovatnoća da p visoka, onda p.

Lajtgeb dalje smatra da ova dva principa treba prihvatiti:

6 v( p / v(p) je visoka) je visoka

7 v( v(p) je visoka / p) je visoka

Lajtgeb dakle podrazumeva da uslovna verovatnoća za p mora biti visoka kada je dato da je subjektivna
verovatnoća za p visoka (6), i da mora biti visoka uslovna verovatnoća za to da je subjektivna verovatnoća
za p visoka, kada je dato p (7).
Uz ova dva principa, iz vrlo sličnih murovskih razloga koje su pominjali Čalmers i Hajek, Lajtgeb
smatra da na osnovu testa Remzi 4 moramo prihvatiti i 4 i 5, to jest da je naša subjektivna verovatnoća da p
visoka ako i samo ako p. Dakle, po Lajtgebu i Remzi 4 nam pridaje kognitivne moći kakve očigledno nemamo.
Principi 6 i 7, prihvatljivi na prvi pogled, mogu se dovesti u pitanje6. Ipak, u prilog Lajtgebu
možemo reći da 6 i 7, bez obzira što nisu opšti principi, važe u isuviše mnogo slučajeva da bi test Ramzi
3 bio prihvatljiv. Drugim rečima, 8, koje sledi iz tog testa, u puno slučajeva nije istinito:

8 p akko je moja subjektivna verovatnoća da p visoka

5 Leitgeb 2011, 50f.

6 I thank Timothy Williamson for pointing that out to me.
38 Vladan Đorđević

Ako je to tačno, onda sličnost testova Remzi 1 i Remzi 4 i sličnost neprihvatljivih posledica (3 i 8)
sugeriše da oni imaju zajednički problem, koji se ne može rešiti samim ubacivanjem verovatnoće u igru.

Lajtgeb predlaže verziju testa koja ne bi imala ovu vrstu problema:

Remzi 5 (Leitgeb) ‘Ako p onda q’ je prihvatljivo za osobu S akko, kada bi S imala

supoziciju p i razmatrala q (u kontekstu pod supozicijom p), S bi
prihvatila q (u kontekstu pod supozicijom p).

Ovo sigurno ne zvuči lepo, ali biće jasno kasnije tokom teksta zašto nam je potrebna ružna reč ‘supozicija’
kao tehnički termin.
Ono što u remzijevskom testu izgleda prihvatljivo i privlačno, kaže Lajtgeb7, jeste to da test
povezuje prihvatljivost kondicionala sa pojedinim aktima supozicionalnog rezonovanja. Ali test Remzi 1
nije ‘supozicionalan’, i to pravi problem. Šta to znači?
Lajtgeb objašnjava da kada se test Remzi 5 upotrebljava...

“... p is not actually endorsed as a new piece of evidence, instead p is merely supposed or
assumed; as Ramsey says, it is added only hypothetically. In this way, the ‘if’ in the object
language reflects... an act of assumption that one might express metalinguistically by means
of imperatives such as ‘Suppose’ or ‘Assume’, which is the underlying idea of a whole school
of thought on conditionals called ‘suppositionalism’(as exemplified by, e.g., Ernest Adams’,
Dorothy Edgington’s, and Isaac Levi’s work on conditionals)”8.

U testu Remzi 1 antecedens se u misaonom eksperimentu prihvata, a u Remzi 5 ima ulogu supozicije,
i očigledno Lajtgeb toj razlici pridaje ključni značaj. Ali iz gornjeg citata još uvek nije jasno zašto je
razlika bitna. Nije jasno ni šta je supozicija, a nije jasno ni da li se pojam prihvatanja koristi kao tehnički
pojam ili kao reč običnog jezika. Ovo poslednje Lajtgeb ne objašnjava nigde u svom tekstu, pa možemo
pretpostaviti da nam ostavlja da taj pojam shvatimo kako želimo. Što se tiče pojma supozicije i razlike
između testova Remzi 1 i Remzi 5, ono što nas najviše interesuje je zašto 9 ne sledi iz Remzi 5?

9 p akko ja imam supoziciju p

9 ne sledi iz Remzi 5, kaže Lajtgeb, jer supozicije ‘ne funkcionišu tako’ (“that is not how supposition
works in a rational subject”9). Racionalna osoba koja bi učinila supoziciju p prihvatila bi ‘ja imam
supoziciju p’ izvan supozicionalnog konteksta nastalog pod supozicijom p. Ali ne bi morala da to prihvati
unutar konteksta nastalog pod supozicijom p. Ovu napolje-unutra distinkciju nam Lajtgeb na žalost nije
objasnio. Ali jeste rekao nešto više o tome šta se dešava unutar konteksta pod supozicijom, i odatle
možemo dobiti dodatna razjašnjenja:

7 Leitgeb 2011. p. 48. Lajtgeb verovatno misli na Levi 1996, Edgington 1995.
8 Ibid. Prvi kurziv je moj.
9 Ibid. Kurziv je moj.
Remzijevski test 39

“Here is how supposition does in fact work: in a suppositional context that is generated by

1. Suppose p:
and which continues by some reasoning process, it is perfectly fine for a subject to introduce
certain pieces of background knowledge, say r1, r2, r3, which the agent has available even
outside the suppositional context, into the context of supposition:

m-1. r1
m. r2
m+1. r3

Furthermore, obviously, the subject may at any time base her reasoning in the suppositional
context on the very proposition that she had assumed,

n. p

But what a rational [kurziv dodat] agent cannot do is to apply some mental counterpart
[kurziv dodat] of the necessitation rule of modal logic in the form

A
I suppose A

within the suppositional context that was created initially by the supposition of p.10

Remzi 5 takođe ne dozvoljava nikakvu verziju necesitacije gde je kocka interpretirana kao neki
‘introspektivni stav’, kao ‘verujem da’, ‘prihvatam da’, ‘znam da’, ‘r je subjektivna verovanoća da’. Iz ovog
citata dakle saznajemo nešto o ispravnom zaključivanju ‘unutra’, tj. pod nekom supozicijom: necesitacija
nije validno pravilo unutar konteksta supozicije. U produžetku Lajtgebovog teksta vidimo još jednom
smisao reči ‘napolju’: necesitacija jeste validna van konteksta supozicije. Dakle 9 ne sledi iz testa Remzi
5 zato što primenom tog testa ostajemo uvek untar konteksta sa supozicijom, i ne možemo da primenimo
neko pravilo koje ima formu necesitacije. Zato ‘Ako p, onda ja imam supoziciju da p’ ne sledi iz testa
Remzi 5, pa onda ne sledi ni ekvivalencija 9. Iz istog razloga iz testa Remzi 1 ne slede ni kondicionali 1 i
4 (‘Ako p onda ja verujem p’ i ‘Ako p, onda je moja subjektivna verovatnoća da p visoka’).
U svojim ranijim radovima u ovom časopisu definisao sam distinkciju između pojmova
pretpostavki, hipoteza i antecedenasa, u okviru semantike i u okviru pragmatike za kondicionale. Na
osnovu te distinkcije ponudiću svoje rešenje problema na koji ukazuju Čalmers i Hajek. Zatim ću pokazati
da je moje rešenje saglasno sa Lajtgebovim. Ali verujem da moje rešenje ima prednosti, da je jasnije i
opštije, i to ću pokušati da pokažem na kraju teksta.
Distinkciju ova tri pojma možemo napraviti unutar veštačkih i unutar prirodnog jezika. U okviru
veštačkih jezika distinkcija se pravi na osnovu sintakse i semantike našeg pretpostavljenog logičkog
sistema, a u slučaju prirodnog jezika uključeni su i pojmovi pragmatike. Radi jednostavnosti, izabraću da
taj veštački jezik bude klasični iskazni račun, ili na njemu zasnovan modalni račun u kome se kocka može
10 Ibid. pp. 48-9.
40 Vladan Đorđević

interpretirati kao nužnost, recimo sistem T ili S5, ili na njima zasnovan logički sistem za kondicionale
uz pomoć funkcije selekcije koja uređuje skup mogućih svetova i koja se javlja u istinitosnim uslovima
za kondicionale: A®C je istinito u svetu a akko je C istinito u svetu (svim svetovima) koje funkcija
selekcije bira za par (a, A) (ovako izgledaju tzv. standardne logike za kondicionale à la Stalnaker i
Luis11). Distinkcija se može primeniti i na mnogo drugih veštačkih jezika, ali ovde neću ulaziti u to. Za
potrebe ovog rada biće dovoljan ovaj vrlo uzak izbor. Distinkcija je u veštačkim jezicima zapravo vrlo
jednostavna i čitaocu koji je izdržao da čita dovde je sigurno sasvim poznata, ali je ne može prepoznati
samo po nazivima jer u udžbenicima za nju nema standardne terminologije. Razmotrimo: ⊢⊨

11. P1, P2, ... Pn

C

12. ⊢ P1, ⊢ P2, ... ⊢ Pn

⊢C

13. ⊨ P1, ⊨ P2, ... ⊨ Pn

⊨C

14. {P1, P2, ... Pn} ⊢ C

15. {P1, P2, ... Pn} ⊨ C

Definiciju pretpostavki, hipoteza i antecedenasa, i preliminarna objašnjenja preuzeću iz svog ranijeg rada
gde sam tu distinkciju uveo12 (kurziv je dodat).

12. tvrdi da ako su P1, P2, ... Pn teoreme, onda je to i zaključak C. 13. tvrdi da
ako su P1, P2, ... Pn validne formule, onda je to i zaključak C. 14. kaže da je formula C
sintaktička posledica skupa formula {P1, P2, ... Pn}, tj. da postoji izvođenje formule C iz tog
skupa koji koristi pravila, ili aksiome i pravila pretpostavljenog logičkog sistema. 15. kaže
da je C semantička posedica skupa formula {P1, P2, ... Pn}, što znači da nema interpretacije ili
valuacije koja čini C lažnim a svaku od formula iz skupa {P1, P2, ... Pn} istinitom. Uobičajeno
značenje horizontalne linije je čuvanje istine: ako je štogod se javlja iznad istinito, onda je i
ono ispod istinito. Time se i zjednačava značenje 11. i 15.
Ovo su poznate stvari. Ali dozvolite da ovde ukažem na mogući nesporazum
oko terminologije. Postoji tendencija u govoru da se formule objekt jezika P1, P2, ... Pn i C
nazivaju premisama i zaključkom u svim gornjim argumentima 11-15, uključujući i 12. i
1313. Premise i zaključak argumenata 14. i 15. jesu u objekt jeziku, ali to strogo govoreći nije
slučaj u 12. i 13. Ono što je iznad i ispod horizontalne linije u 12. i 13. pripada meta jeziku.
U skladu sa značenjem horizontalne linije, 12. ( i 13.) kažu da ako je istinito da su formule
objekt jezika P1, P2, ... Pn teoreme (validne), onda je istinito da je i formula objekt jezika C
teorema (validna). Ako želimo da nastavimo da formule objekt jezika nazivamo premisama
11 Za preciznu definiciju standardnih teorija cf. Djordjevic 2013.
12 Djordjevic 2016 str 18-19. Tu distinkciju, i za veštačke i za prirodni jezik, pod nešto drugačijim nazivima, pokušao
sam da uvedem u Djordjevic 2009, ali 2016 je poboljšana i jasnija verzija.
13 To sam i ja uradio u prethodnom pasusu. Ako vam to nije zasmetalo, onda i vi imate istu tendenciju.
Remzijevski test 41

ili zaključcima, onda bismo morali da u 12. i 13. promenimo značenje linije: ona više ne bi
govorila o očuvanju istine, već o očuvanju nekog posebnog statusa (svojstva ‘biti teorema’ i
validnosti, respektivno). Dakle u čitanju 12. i 13. treba izabrati između ovih parova:

16. uobičajena linija za očuvanje istinitosti i premise/zaključak u meta jeziku

17. linija za očuvanje posebnog statusa i premise/zaključak u objekt jeziku

Oba para 16. i 17. mogu se ispravno koristiti, ukoliko ih, naravno, ne mešamo i ne gubimo iz vida
distinkciju koju oni označavaju. U ovom radu 17 je korisnije, jer se tako lakše ukazuje na analogne
dvosmislenosti u običnom jeziku, što ćemo kasnije videti. Sada definišimo pojmove pretpostavki i
hipoteza u veštačkim jezicima:

Definicija 1 Nazovimo pretpostavkama formule objekt jezika koje se javljaju kao

premise u argumentima tipa 12. ili 13.

Nazovimo hipotezama formule objekt jezika koje se javljaju kao premise u

argumentima tipa 14. ili 15.

Pojam antecedensa je dovoljno poznat i nema potrebe definisati ga.

Nazovimo još argumente tipa 12. i 13. argumentima iz pretpostavki, a 14. i

15. argumentima iz hipoteza.

U 16. i 17. se govori o dve vrste linija, obične koje čuva istinitost, i druge koja čuva neki posebni
status, recimo validnost. Biće zgodno razlikovati ih vizuelno. Neka linija korišćena do sada i nadalje
predstavlja očuvanje istinitosti. Uvedimo duplu liniju čije će značenje biti očuvanje validnosti. Tada će
ova dva zapisa pretstavljati isti argument:

13. ⊨ P1, ⊨ P2, ... ⊨ Pn

⊨C

13’. P1, P2, ... Pn

C

Ova simbolika ima svojih prednosti. Ako je ono što identifikuje neki tip argumenta njegova forma,
a ono što identifikuje njegovu formu jeste forma premisa i zakljčka, onda nam naš izbor 17. umesto 16.
dozvoljava da u odgovarajućim slučajavima argumente iz pretpostavki i argumente iz hipoteza nazivamo
argumentima iste forme. Na primer, oba ova argumenta možemo zvati disjunktivnim silogizmom:
A⋁B, ¬B
A

. {A⋁B, ¬B} ⊨ A
42 Vladan Đorđević

Ovo je u skladu sa našom neformalnom praksom kada pričamo o logičkim sistemima ili kada van
konteksta formalne logike primenjujemo logičku terminologiju. Na primer, možete čuti da se klasični
iskazni račun može aksiomatizovati u Hilbertovom stilu samo sa jednim pravilom zaključivanja – modus
ponensom. Isti taj naziv ‘modus ponens’ primenjuje se u logici i van nje na pravilo koje čuva istinitost ili
predstavlja semantičku ili sintaktičku posledicu. Ali u prvom slučaju radi se o pravilu koje čuva svojstvo
‘biti teorema’, dakle u prvom slučaju radi se o argumentu iz pretpostavki, a u drugom slučaju se radi o
argumentu iz hipoteza. Drugim rečima, naša (neformalna) praksa je takva da mi pravila zaključivanja
obično identifikujemo na osnovu forme formula koje se javljaju u argumentima.
Sada kada smo ustanovili u kom smislu se isti naziv može primeniti na argument iz pretpostavki
i argument iz hipoteza, uočimo neke forme koje su validne samo za jedan od ova dva tipa argumenata.
Necesitacija je validna samo za argumente iz pretpostavki, ne iz hipoteza. Tranzitivnost i kontrapozicija
(za kondicionale, ne za materijalnu implikaciju), takođe važi samo za pretpostavke a ne i hipoteze.
Obrnuto, kosntruktivna dilema je validna forma zaključivanja iz hipoteza, a za pretpostavke je nevalidna.
Jedno važno pravilo dozvoljava nam da zaključimo da su dva iskaza ekvivalentna kada slede jedan iz
drugog, tj. mogu menjati uloge jedine premise i zaključka, kao u 18 i 19:

18 A B
B A

19 {A} ⊨ B {B} ⊨ A
20 ⊨A≡B

Iz 18. ne možemo da zaključimo 20., a iz 19. možemo. Dakle, zaključivanje u oba smera daje
ekvivalenciju za argumente iz hipoteza, ali ne i za argumente iz pretpostavki. Evo jednostavnog primera.
Zamenićemo B sa ¨A:
18’ A �A
� A A

19’ {A} ⊨ � A { �A}⊨A

20’ ⊨A≡ �A

Iako su oba pravila 18’ validna, 20’ ne sledi iz njih i nije validno (inače bi se izgubila razlika između
istine i nužnosti). Time ujedno možemo objasniti i zašto je necesitacija validna samo za pretpostavke a ne
i hipoteze. U 20’ se javlja ekvivalencija koja se sastoji od dve materijalne implikacije: A É ¨A i ¨A É A.
Druga je validna, ali prva nije. Kako teorema dedukcije važi za modalne logike kojima se ovde bavimo,
iz (netačne) tvrdnje ö A É ¨A sledi A ö ¨A, a ovo poslednje je zapravo necesitacija u formi argumenta iz
hipoteze i nevalidno je (što znamo jer iz njega sledi 20’). Dakle, u 19’ samo je prvi argument validan.
Pogledajmo sada distinkciju između pretpostavki, hipoteza i antecedenasa u običnom jeziku:

Definicija 2 Antecedens istinitog indikativnog (protivčinjničkog) kondicionala je (bio

bi) dovoljan uslov, u datom kontekstu, za konsekvens.
Remzijevski test 43

Hipoteze su premise, i u slučaju validnog argumenta konjunkcija hipoteza

je dovoljna, u svakom mogućem kontekstu, za zaključak.

Pretpostavke su premise, takve da je u slučaju validnog argumenta

njihov posebni status, u svakom mogućem kontekstu, dovoljan uslov da
bi i zaključak imao isti taj status.

Pod posebnim statusom premisa ne smatram istinu (inače bi se izgubila razlika između
pretpostavki i hipoteza). Primeri posebnog statusa mogu biti modalni (nužnost ili mogućnost),
ili svojstva ’biti teorema’ ili validnost. Ali najzanimljiviji primeri su pragmatički. Premise
mogu imati status koji možemo nazvati ’privremena nužnost’. Takav status imaju iskazi koji
se u pojedinim razgovorima smatraju istinitim i mogućnost njihove neistine se uopšte ne
razmatra. Recimo, eksplicitne pretpostavke imaju takav status, sve dok u razgovoru važe kao
prihvaćene pretpostavke. Ali svaki razgovor ima puno pretpostavki koje se ne ekspliciraju,
a deo su onoga što Stalnaker zove opštim znanjem [common ground14]. Makar neki iskaz
bio inače kontingentan, ako je on deo opšteg znanja, njegova neistina se u razgovoru uopšte
ne javlja kao mogućnost već je potpuno izbačena iz razmatranja. Hipoteze, za razliku od
pretpostavki, nemaju takav status, i čak mogu biti lažne.15

U Definiciji 2 deo o hipotezama je trivijalan. To je ono što se inače smatra argumentom u filozofskoj
literaturi. Definicija antecedensa je tradicionalna, mnogi bi rekli i zastarela. Ali ovde je neću braniti, jer
moja poenta o remzijevskom testu neće zavisiti od toga. Pretpostavke i argumenti iz pretpostavki su
glavna novina. Tako nešto nije uobičajeno pri logičkoj analizi argumenata običnog jezika. Ali obe vrste
argumenata postoje u običnom jeziku, i ako ih ne razlikujemo možemo upasti u grešku. Tu se odmah javlja
teškoća. U običnom jeziku je lako pomešati antecedense, hipoteze i pretpostavke. Mi nemamo sintaktičke
osobenosti za ova tri pojma, i najčešće ih sve izražavamo rečima “ako... onda...”. Time se zamagljuje
razlika između argumenata i kondicionala, i razlika između dve vrste argumenata. Ipak, potrebno je ove
pojmove razlikovati, i pošto ih ne možemo razlikovati sintatktički, moramo ih razlikovati uz pomoć
pragmatike. Potrebno je prepoznati koji od ova tri pojma upotrebiti pri prevođenju običnog jezika u
simbole. Pri tome je posebno važno prepoznati šta je zaista naša premisa: da li je to neki iskaz ili tvrdnja,
ili je to neko svojstvo ili poseban status tog iskaza ili tvrdnje. To nije uvek lako razlikovati. Kao što su
moguće zabune u slučaju veštačkih jezika o kojima sam pričao u kontekstu izbora između 16 i 17, tako
su u analizi običnog jezika moguće analogne zabune. U slučaju veštačkih jezika, kako smo ustanovili,
imamo tendenciju da premisom smatramo formulu objekt jezika, bez obzira da li se radi o argumentu
iz hipoteza ili iz pretpostavki. U slučaju analize argumenta običnog jezika, možemo imati tendenciju da
iskaz ili tvrdnju koja se javlja u argumentu smatramo premisom, a da naše zaključivanje zapravo zavisi
od posebnog statusa tog iskaza ili tvrdnje. To je slučaj kada se argument iz pretpostavke pogrešno smatra
argumentom iz hipoteze. Tada se zaključuje da zaključak nasleđuje istinitost od premisa, kada bi zapravo
trebalo zaključiti da zaključak nasleđuje poseban status. U Djordjevic 2016 sam tvrdio na primerima da
se takve greške zaista dešavaju i da više poznatih filozofskih problema iz tih greški nastaju. Problem tzv.
direktnog argumenta, u kome je bilo potrebno objasniti zašto nevalidni argument {AÚB} ö ØA®B može

14 Cf. Stalnaker 1975, 2002.

15 Djordjevic 2016 str. 18..
44 Vladan Đorđević

nekome izgledati prihvatljiv, ili čak trivijalan. Da je ova disjunkcija pretpostavka a ne hipoteza, argument
bi zaista bio trivijalan. Problem sa standardnim argumentom za fatalizam pokušao sam da razrešim
ukazujući da koraci u argumentu koji su prihvatljivi nekada koriste pretpostavke a nekada hipoteze, a da
ta mešavina ne daje validan argument. U pokušaju da razrešim problem sa Mekgijevim protivprimerom
za modus ponens, ukazao sam da dolazi do mešanja pretpostavke i antecedensa, tj. da se izvesni lažni
kondicional prihvata kao istinit zato što se ne razlikuje od analognog validnog argumenta iz pretpostavki.
Dakle moje ključne tvrdnje su bile da je u običnom jeziku lako pomešati argumente i kondicionale,
i dve vrste argumenata. Dalje, ponašanje pretpostavki i hipoteza u kontekstu zaključivanja u običnoj
jeziku je dosta dobro opisano formalnim svojstvima analognih pojmova iz veštačkih jezika. Recimo,
ono što povezuje pretpostavke običnog i veštačkog jezika je status nužnosti – u običnom jeziku premise
dobijaju taj status iz pragmatičkih razloga, a u veštačkom premise imaju taj status zato što su validne
formule i teoreme nužne. Ako je to tako, onda razlike u validnim formama argumenata iz pretpostavki i
hipoteza važe u običnom jeziku isto kao u veštačkom, i previđanjem razlike pretpostavki i hipoteza može
se nevalidni argument smatrati validnim.

Vratimo se Čalmersu i Hajeku.

1 Ako p, onda ja verujem p.

2 Ako ja verujem p, onda p.
4 Ako p, onda je moja subjektivna verovatnoća da p visoka
5 Ako je moja subjektivna verovatnoća da p visoka, onda p.

Po Definiciji 2, problematični slučajevi kondicionala 1, 2, 4, i 5 su oni u kojima antecedens (u

datom kontekstu) nije dovoljan za konsekvens, i tada su oni lažni. Ako u datom kontekstu antecedensi
nisu dovoljni, onda nisu dovoljni u svim kontekstima, pa 1, 2, 4, i 5, ako ih čitamo kao argumente iz
hipoteza, po Definiciji 2 nisu validni. Ali oni jesu validni kao argumenti iz pretpostavki. Remzijevski
test ne bi smeo da prihvatljivost kondicionala izvodi iz validnosti analognog argumenta iz pretpostavki.
To se upravo dešava u testu Remzi 1 iz koga slede 1 i 2. Na osnovu čega tvrdim da se baš to dešava? Na
osnovu značenja pojma ‘prihvatanja’ koji se javlja u Remzi 1. ‘Prihvatanje’ je obična reč, ali je i važan
tehnički pojam u pragmatici. Na primer, po vrlo uticajnoj Stalnakerovoj teoriji16, kada se neka tvrdnja
prihvati, onda iskaz izražen tom tvrdnjom postaje deo kontekstualnog skupa (context set). Ovaj skup
sakuplja sve moguće svetove koji nisu odbačeni našim opštim znanjem (common ground). Opšte znanje
čine informacije koje se uzimaju zdravo za gotovo samo ako se pretpostavlja da ih i ostali učesnici
u razgovoru uzimaju zdravo za gotovo.17 Svaka prihvaćena tvrdnja menja kontekst postajući dodatna
pretpostavka nastavka razgovora. To znači da prihvaćene tvrdnje izbacuju iz kontekstualnog skupa
svetove u kojima nisu istinite, i onda te tvrdnje važe kroz ceo novi kontekstualni skup. Dakle prihvaćene
tvrdnje postaju deo opšteg znanja, tj. iskazi njima izraženi postaju jedni od onih koji se podrazumevaju,
i čija se negacija uopšte ne razmatra kao mogućnost. Oni dakle stiču onaj status privremene nužnosti o
kome sam pričao pri definisanju pojma pretpostavki. Ukoliko se tako prihvaćen iskaz koristi kao premisa
za neko dalje zaključivanje (a to Remzi 1nalaže da se uradi sa antecedensom), onda se ta premisa koristi
kao pretpostavka a ne kao hipoteza. U tome je razlog iz kog Remzi 1 prihvatljivost kondicionala vezuje
za validnost argumenata iz pretpostavki.
16 Cf. Stalnaker 1975.
17 Cf. ibid str. 67, i Stalnaker 2002 str. 701.
Remzijevski test 45

No to, naravno, nije dobro. To menja značenje antecedensa i daje mu znatno jači modalni status
no što u običnom jeziku ima. Kod tipičnih indikativnih kondicionala mi ne znamo da li je antecedens
istinit. Kod tipičnih protivčinjeničkih mi verujemo da je antecedens lažan. A kada primenimo test
Remzi 1, antecedens stiče status epistemičke nužnosti, i zato iz njega svašta sledi što ne bi trebalo, i
zato 1 i 2 ispadaju istiniti. Remzi 1 ne mora da koristi Stalnakerov pojam prihvatanja. Ali očigledno
se podrazumeva neki pojam prihvatanja koji antecedens tretira kao pretpostavku a ne hipotezu (bez
obzira na reč ‘hipotetički’ u Remzijevoj rečenici) inače 1 i 2 ne bi bile posledice tog testa. Kada bi
se u remzijevskom testu prihvatljivost kondicionala vezala za validnost argumenta iz hipoteza (umesto
iz pretpostavki), nikakva promena modalnog statusa antecedensa ne bi bila nametnuta samim testom.
Zaključujem stoga da problem na koji ukazuju Čalmers i Hajek nastaje zbog korišćenja pretpostavki na
mestu gde bi trebalo koristiti hipoteze. Da li bi test bio prihvatljiv kada bi se ova greška ispravila, to je
dalje pitanje kojim se ovde neću baviti.
Ima li razlike između Lajtgebovog i mog rešenja problema na koji ukazuju Čalmers i Hajek?
Mislim da su naša rešenja saglasna jer se pojmovi supozicija i hipoteza poklapaju. Ima više razloga za
to. Lajtgeb koristi drugačiju terminologiju, ali kada uđemo u njeno značenje možemo videti da ono što je
Lajtgeb tvrdio za supozicije važi za moje hipoteze, i da ono što je Lajtgeb isticao kao netačno za supozicije
važi za moje pretpostavke i ne važi za hipoteze. Kako smo citirali na početku Latgebovog objašnjenja
pojma supozicije, one nisu ‘prihvaćene kao nova evidencija’, nego su ‘samo’ pretpostavljene ili dodate
‘hipotetički’ (reči ‘samo’ i ‘hipotetički’ sugerišu da ovo pretpostavljanje nije u smislu koji ja koristim,
nego u smislu mog pravljenja hipoteza). U objašnjenju zašto 9 (p akko ja imam supoziciju p) ne sledi iz
testa Remzi 5, Lajtgeb objašnjava kako supozicije ‘zaista funkcionišu’, naglašavajući da za njih ne važi
neka ‘mentalna analogija necesitacije’ to jest neko pravilo gde bi se iz supozicije zaključilo da mi u tu
supoziciju verujemo, ili joj pridajemo određenu subjektivnu verovatnoću ili nešto slično. To se sve poklapa
sa onim kako funkcionišu hipoteze. Dakle zaključivanje ‘unutar konteksta supozicije’ je zaključivanje
kada imamo važeću hipotezu. Šta je zaključivanje ‘van konteksta supozicije’? U tom kontekstu, kaže
Lajtgeb, možemo koristiti ‘mentalne analogije necesitacije’. To bi, mojom terminologijom, moglo biti
samo zaključivanje iz pretpostavki. ‘Van konteksta supozicije’ znači da nemamo važećih hipoteza, i onda
premise mogu biti samo aksiome ili teoreme. U tom se slučaju necesitacija i slična pravila mogu bezbedno
upotrebljavati. Ključno u Lajtgebovom rešenju je insistiranje da u remzijevskom testu treba primeniti
supozicionalno zaključivanje. Ključno u mom rešenju je da treba primeniti argumente iz hipoteza, što se,
izgleda, svodi na isto. Čemu onda moje rešenje?
Kako sam najavio, pokušaću da pokažem da moje rešenje ima prednosti, jer je jasnije i opštije.
Lajtgeb nema kontrast zaključivanju koje treba da je supozicionalno a ne drugačije. Šta bi to drugačije
bilo? Praktično sve što o tom drugačijem zaključivanju znamo je da ono koristi ‘mentalne analogije
necesitacije’. Sa druge strane imamo kontrast zaključivanja iz hipoteza i iz pretpostavki, koji je sasvim
jasan. Jasnoća na nivou veštačih jezika proizilazi iz klasične i modalne logike, a na nivou običnog jezika
iz Stalnakerove pragmatike. Lajtgeb je pojam supozicaija objasnio delom sintaktički, što je sasvim jasno,
ali je koristio i pozivanje na pojam racionalnosti, što malo zamagljuje sliku. Zašto u supozicionalnom
kontekstu ne treba koristiti neku ‘mentalnu analogiju necesitacije’? Zato što, kaže Lajtgeb, ‘racionalni
subjekt’ to ne može da radi, dakle ne može jer to ne bi bilo racionalno. Koristeći moju distinkciju možemo
objasniti zašto nije racionalno koristiti neko takvo pravilo, a da pri tom ne moramo da specifikujemo
pojam racionalnosti. To je zato što unutar mog rešenja možemo da damo čisto sintaktičko objašnjenje:
‘mentalne analogije necesitacije’ su nevalidne za hipoteze, kao uostalom i sama necesitacija, i zato ih nije
racionalno koristiti, za svaki mogući smisao racionalnosti. Možda je Lajtgeb samo to i imao na umu, ali
to nije jasno iz njegovog teksta.
46 Vladan Đorđević

Druga potencijalna prednost mog rešenja je opštost. Najpre, distinkcija na koju se pozivam je
primenljiva na više različitih tipova situacija18, i smatram je primenljivom na sve teorije kondicionala. Iz
tog razloga smatram da opštost mog rešenja ne može biti manja od opštosti Lajtgebovog, koje se poziva
na opšti uspeh supozicionalnih teorija kondicionala. Ali ono što je bitnije u ovom konkretnom slučaju
jeste to da moje rešenje isto radi u slučaju indikativnih i protivčinjeničkih kondicionala, dok se Lajtgeb
ograničio na indikativne19. Ipak, remzijevski test se može primeniti na obe vrste kondicionala, kao u
Stalnakerovom slučaju.

Na kraju prokomentarišimo šta traži znak pitanja uz oznaku Remzi 3. Da se podsetimo:

Remzi? 3 (Stalnaker) Razmotrite mogući svet u kome je A istinito, a koji se inače minimalno
razlikuje od aktuelnog sveta. “Ako A onda B” je istinito (lažno) akko
je B istinito (lažno) u tom mogućem svetu.

Remzi 3 je veoma različit od ostalih interpretacija remzijevskog testa. Arlo-Kosta kaže: “Stalnaker
proposes a transition from epistemology to metaphysics via the use of the pivotal notion of ‘possible
world’. We will see below, nevertheless, that Stalnaker’s proposed transition is tantamount to a change of
theme. Ramsey thought that conditionals are not truth value bearers, but that they have exact acceptability
conditions. A more faithful rendering of Ramsey’s ideas, compatible with the idea that conditionals do
not carry truth-values, can also lead to an exact logical and semantical analysis. But the conditionals that
thus arise have different structural properties from the ontological conditionals studied via Stalnaker’s
test.” Možemo uočiti još jednu razliku između testa Remzi 3 i ostalih interpretacija. Dok se interpretacije
u Adamsovoj i Gardenforsovoj tradiciji muče oko toga kako sačuvati konzistentnost nakon uvođenja
antecedensa i kako se izboriti sa Luisovim rezultatima o trivijalnosti, Stalnaker sve te probleme elegantno
zaobilazi. Konzistentnost se dobija automatski jer protivurečnosti ne može biti u najbližem antecedens-
svetu, s obzirom da je taj svet moguć (sem ako je antecedens nemoguć). Naravno, za svaki antecedens
konzistentnost se može dobiti na nebrojeno mnogo načina, ali Stalnaker uopšte ne mora da se bavi time.
Način koji je izabran je onaj koji antecedens-svet čini najsličnijim. Problem je dakle prebačen na pojam
sličnosti, a Stalnaker ne mora da ide daleko u određenju tog pojma da bi postigao svoj cilj – logički sistem
za kondicionale. Za taj cilj mu je dovoljno da odredi nekoliko formalnih svojstava pojma sličnosti.

Vladan Đorđević
Odeljenje za filozofiju, Univerzitet u Beogradu

Literatura:

Adams, E.W. 1975 The Logic of Conditionals, Dordrecht: D. Reidel.

Arló-Costa, Horacio 2014 “The Logic of Conditionals”, The Stanford Encyclopedia of Philosophy 
(Summer 2014 Edition), Edward N. Zalta (ed.), URL = <http://plato.stanford.edu/archives/
sum2014/entries/logic-conditionals/>.
Barnett, D. 2008 „Ramsey + Moore ¹ God”, Analysis 68:168–74.
Chalmers, David J. & Alan Hájek 2007 “Ramsey + Moore = God” Analysis 67.72, April 2007, pp. 170–72.

18 Cf. Djordjevic 2016.

19 Leitgeb op. cit. fusnota 9.
Remzijevski test 47

Djordjevic, Vladan
2009 “Tri paradoksa”, Theoria br. 3, str. 5-16.
2013 “Similarity and Cotenability” Synthese March 2013, Volume 190, Issue 4, pp 681-691.
2016 “Tri paradoksa i razumno zaključivanje” Theoria br. 1.
Edgington, Dorothy 1995 “On Conditionals”. Mind 104, pp. 235-329.
Gärdenfors, P.
1978 “Conditionals and Changes of Belief”, in The Logic and Epistemology of Scientific
Change, ed. by I. Niiniluoto and R. Tuomela, Acta Philosophica Fennica, 30: 381-404.
1988 Knowledge in Flux, Cambridge, MA: MIT Press.
Leitgeb, Hannes
2011 “God – Moore = Ramsey (A Reply to Chalmers and Hájek)”, Topoi (2011) 30:47–51. Levi, I.
1996  For the Sake of the Argument: Ramsey Test Conditionals, Inductive Inference and
Non-monotonic Reasoning, Cambridge: Cambridge University Press.
Lewis, David
1973 Counterfactuals, Cambridge, Harvard University Press.
1976 “Probability of Conditionals and Conditional Probabilities”, Philosophical Review, 85:
297-315; reprinted in Harper et al. (eds.) (1981) Ifs, Dordrecht: D. Reidel.
Ramsey, F.P.
1929 “General Propositions and Causality”, in F. Ramsey, Philosophical Papers, ed. H. A.
Mellor, Cambridge: Cambridge University Press, 1990.
Stalnaker, Robert
1968 “A theory of conditionals” in Rescher (ed.) Studies in logical theory Oxford, Blackwell,
str 98-112.
1975 “Indicative Conditionals”, Philosophia, 5, pp. 269-86, preštampano u Stalnaker 1999 pp.
63-77. Brojevi stranica koje sam navodio odnose se na Stalnaker 1999.
1999 Context and Content, Oxford University Press
2002 “Common Ground”, Linguistics and Philosophy 25, pp. 701-21

The Ramsey Test

(Summary)

Chalmers and Hájek showed that one of the common interpretations of the Ramzey test leads to
absurd consequences. Leitgeb proposed a solution. I will try to formulate a better solution, which is com-
patible with Leitgeb’s, but which I think is more clear and more general.

Keywords: Ramsey test, conditionals, suppositional theory, assumptions, hypotheses, Stalnaker