MIŠEL FUKO

ISTORIJA
LUDILA
U DOBA
KLASICIZMA

NOLIT
 BIBLIOTEKA

SAZVEŽĐA

70

UREDNIK

MILOŠ STAMBOLIĆ

CRTEŽ NA KORICAMA: DUŠAN R I S T I C · RECENZIJA: MILOŠ STAM­

BOLIĆ · TEHNIČKI UREDNIK: BOGDAN CURCIN · KOREKTOR:
DOBRILA SIMIĆ · IZDAVAČ: NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27 ·
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOŠ STAMBOLIĆ · ŠTAMPA:
NOVI DANI, BEOGRAD, VOJVODE BRANE 13 · TIRA2: 5.000
PRIMERAKA
 MIŠEL FUKO

ISTORIJA LUDILA
U DOBA
KLASICIZMA

NOLIT · BEOGRAD
1980
 Naslov originala

MICHEL FOUCAULT
HISTOIRE DE LA FOLIE
A L'AGE CLASSIQUE

Librairie Plön, Paris, 1961.

(g) Gallimard

PREVELA

JELENA STAKIĆ
 NAPOMENA

Ova je knjiga skraćeno izdanje Istorije ludila

koje je izišlo kod Libraire Plon 1961. Uz sve vo­
đenje računa ο ukupnom obimu knjige, davana
je prednost očuvanju onih odlomaka koji se ti­
ču socioloških i istorijskih strana prvobitne stu­
dije.
Autor
 PREDGOVOR

Paskal: »Sasvim je izvesno da su ljudi nužno

ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik lu­
dila.« I još ove reči, Dostojevskog, iz Piščevog
dnevnika: »Ne dokazuje se sebi sopstveni zdrav
razum tako što se sused zatvara u ludnicu.«
Treba načiniti istoriju tog drugog oblika ludila
— tog drugog oblika preko kojeg se ljudi, pote­
zom neprikosnovenog razuma kojim zatvaraju svog
suseda, saobraćaju i prepoznaju kroz bespošted­
ni jezik ne-ludila; otkriti trenutak te urote pre
no što se konačno učvrstila u vladavinu istine,
pre no što ju je oživeo polet pobune. Pokušati
da se u povesti ponovo nađe ona nulta tačka is­
torije ludila, kada je ono neraspoznatljiv doživ­
ljaj, doživljaj još neodeljen od same podele. Opi­
sati, od početka njegovog skretanja, taj »drugi
oblik« koji, zamahom i s jedne i s druge strane,
za sobom ostavlja, odsada otuđene, gluve za sva­
ku promenu i kao mrtve jedno za drugo, Razum
i Ludilo.
To je, sumnje nema, neugodna oblast. Da bi
se njome prošlo valja se odreći udobnosti konač­
nih istina, i nikada se ne prepustiti vodstvu ono­
ga što možda znamo ο l udil u. Nijedan pojam iz
psihopatologije ne bi smeo da, čak ni u prećutnoj
JO ISTORIJA LUDILA

igri retrospekcija — pogotovu ne u njoj, obavlja

ulogu organizatora. Jeste konstitutivan zamah ko­
ji odvaja ludilo, a ne nauka koja se, pošto je to
odvajanje izvršeno, uspostavlja u povraćenome mi­
ru. Jeste prvobitan prelom koji uspostavlja rasto-
janje između razuma i ne-razuma; što se tiče za­
hvata što ga razum vrši nad ne-razumom kako bi
mu iščupao njegovu istinu ludila, nedostatka ili
bolesti, on potiče, i to iz daleka, iz tog preloma.
Treba, dakle, govoriti ο toj izvornoj raspri bez
pretpostavljanje pobede, niti prava na pobedu;
govoriti ο tim u istoriji tol iko puta pretresenim
zamasima, ostavljajući nerešenim sve ono što bi
moglo ličiti na dovršenost, na počinak u istini;
govoriti ο tom pokretu zasecanja, ο tom zauze­
tom odstojanju, ο toj praznini što se umetnula
između razuma i onoga što nije razum, i nikada
se ne oslanjati ο punoću onoga što razum tvrdi
da jeste.
Tada, i tek tada, moći će da se ukaže oblast
u kojoj čovek ludila i čovek razuma, razdvajajući
se, još nisu razdvojeni, te jednim veoma prvobit­
nim jezikom, jezikom tek u zametku, mnogo ra­
nijim no što je to jezik nauke, zapodevaju raz­
govor ο svom raskidu, što na nestalan način sve-
doči da oni još uvek međusobno govore. Ludilo
i ne-ludilo, razum i ne-razum, tu se zbrkano pre-
pliću: neodvojivi od trenutka u kojem još ne po­
stoje, i postojeći jedno za drugo, jedno u odnosu
na drugo, u razmeni koja ih razdvaja.
Usred nepomućenog sveta duševne bolesti,
moderan čovek više ne opšti sa luđakom: tu je,
s jedne strane, čovek razuma, koji ka ludilu oda­
šilje lekara, odobravajući, tako, odnos samo pre­
ko apstraktne ukupnosti bolesti; tu je, s druge
strane, čovek ludila, koji opšti sa onim drugim
samo posredstvom jednog isto tako apstraktnog
razuma, a to je red, fizička i moralna prinuda,
bezimeni pritisak grupe, zahtev za povinovanjem.
Običnog jezika tu nema; ili, bolje rečeno, nema
 PREDGOVOR J j[

f rajem
a više; ustanovljenje ludila kao duševne bolesti,
osamnaestog stoleća, ističe činjenicu da je
razgovor prekinut, otkriva razdvajanje kao nešto
već postignuto, i baca u zaborav sve one nesa­
vršene reči, reči bez utvrđene sintakse, pomalo
mucave, kojima se vršila razmena ludila i razu­
ma. Jezik psihijatrije, koji je monolog razuma ο
ludilu, mogao je da se uspostavi samo na takvoj
ćutnji.
Nisam hteo da načinim istoriju tog jezika;
nego, pre, arheologiju te ćutnje.

Grci su imali odnos prema nečemu što su

nazivali δβρις. Taj odnos nije bio samo osuda;
postojanje Trasimaka ili Kaliklesa dovoljno je da
nam to pokaže, čak i ako nam je njihov govor
prenet već uvijen u umirujuću dijalektiku Sokra-
tovu. Ali grčki Logos nije imao suprotnosti.
Od početka srednjega veka ima evropski čo­
vek odnos prema nečemu što zbrkano naziva: Lu­
dilo, Mahnitost, Bezumlje. Možda tom maglovi­
tom prisustvu, nečemu poput pretnje onoga
ΰβρις, οωφροσυνή sokratovskih pričala, zapadnjački
Razum i duguje deo svoje dubine. U svakom slu­
čaju, odnos Razum — Bezumlje tvori, kada je ο
zapadnoj kul turi reč, jednu od dimenzija njene
osobenosti; on ju je pratio još mnogo pre Hijero-
nimusa Boša, i slediće za njim još dugo posle
Ničea i Artoa.
Sta je, dakle, to sučeljavanje ispod jezika ra­
zuma? Čemu nas može odvesti jedno ispitivanje
koje ne bi sledilo razum u njegovom horizontal­
nom nastajanju, već bi težilo tome da u vremenu
iznova nađe trag one stalne vertikalnosti koja ra­
zum, tokom ćele evropske kulture, sučeljava sa
onim što on nije, sa merom njegove sopstvene
 ISTORLTA LUDILA
12

prekomernosti? Prema kakvoj bismo oblasti išli,

a koja nije ni istorija saznanja, ni istorija, kratko
rečeno, i kojom ne upravlja ni teleologija istine,
ni racionalno povezivanje uzroka što vrednost i
smisao imaju samo s onu stranu podele? Prema
jednoj oblasti, sumnje nema, u kojoj bi pre bilo
reči ο granicama no ο identitetu jedne kul ture.
Doba kl asicizma — od Vil isa (Wil l is) do Pi-
nela, od besova Orestovih do Quinta del Sordo i
Zilijete (Juliette) — obuhvata tačno ovo razdob­
lje u kojem ta razmena između ludila i razuma
preinačuje svoj jezik, i to korenito. U istoriji lu­
dila, dva događaja sa neobičnom jasnoćom obe-
ležavaju tu izmenu: 1657, stvaranje Glavnog pri­
hvatilišta (L'Höpital General); i »veliko zatvara­
nje« siromašnih; 1794, oslobađanje okovanih u
Bisetr. Između ta dva osobita i simetrična doga­
đaja, nešto se zbiva, nešto čija je dvosmislenost
ostavila istoričare medicine u nedoumici: slepo
gušenje u jednom apsolutističkom poretku, po jed­
nima, a po drugima, postepeno otkrivanje, od stra­
ne nauke i čovekoljublja, ludila u njegovoj pozi­
tivnoj istini. U stvari, ispod povratnih značenja
stvara se jedan sklop koji ne razrešuje tu dvo­
smislenost, ali koji odlučuje ο njoj. Upravo tai
sklop i govori ο prel asku sa srednjovekovnog i
humanističkog iskustva ludila na-to iskustvo koje
imamo mi i koje ludilo zatvara u duševnu bolest.
Od srednjega veka pa sve do renesanse raspra
čovekova sa bezumljem bila je dramatična raspra
koja ga je sučeljavala sa slepim silama sveta; a
doživljaj ludila tada je bio pomračen u predsta­
vama u kojima su posredi bili Pad i Izvršenje,
Žver, Preobražaj i sve čudesne tajne Znanja. U
naše doba doživljaj ludila umukao je u jednom
spokoju znanja koje ga, previše ga poznajući, za­
boravlja. Ali između prvog i drugog doživljaja
došlo je do prelaza od jednog sveta bez predstava
i pozitivnosti u neku vrstu tihe providnosti koja
 PREDGOVOR
13

omogućuje da se, kao nema ustanova, pokret bez

objašnjenja, neposredno znanje, ukaže jedan ve­
lik nepomičan sklop; to nije ni sklop drame ni
sklop saznanja; to je tačka u kojoj istorija za­
staje u tragičnosti koju i pokreće i odbacuje u
isti mah.
 PRVO POGLAVLJE

»STULTIFERA NAVIS«

Krajem srednjega veka guba je iščezla iz za­

padnog sveta. Na rubovima naselja, pri kapijama
gradskim, otvaraju se prostori poput kakvih ve­
likih žala koje je zlo prestalo da pohodi, ali ih
je za sobom ostavilo neplodne i za dugo još ne-
nastanljive. Vekovima će ta prostranstva pripada­
ti nečovečnom. Od četrnaestog do sedamnaestog
stoleća, ona će očekivati i čudnovatim bajalicama
podsticati jedno novo ovaploćenje zla, drugo is­
krivljeno lice straha, obnovljene čini očišćenja i
isključivanja.
Od ranog srednjega veka pa do konca krstaš-
kih ratova, bolnice za gubavce namnožile su svo­
ja prokleta staništa širom Evrope. Po Metjuu Pe-
risu (Mathieu Paris), diljem celog hrišćanskog sve­
ta bivalo ih je i do devetnaest hiljada. U svakom
slučaju, oko 1266, u vreme kada je Luj V I I I pro­
pisao za Francusku uredbu ο leprozorijima, na
broju ih je preko dve hiljade. Samo u pariškoj
biskupiji bilo ih je četrdeset i tri: tu su spadale
Bur PRen (Bourg-le-Reine), Korbei (Corbeil), Sen-
-Valer, i jezivi Sam-Puri (Champ-Pourri); tu je
spadao i Saranton (Charenton). Dva najveća na­
lazila su se tik uz Pariz: Sen-Žermen i Sen-La-
zar (1); ponovo ćemo naići na njihove nazive u
 STULTIFERA NAVIS

povesti drugog jednog zla. Tek, od petnaestog sto­

leća na sve strane nastaje praznina; već u nared­
nom stoleću Sen-Žermen postaje kazneni dom za
mladež; a u Sen-Lazaru se, još pre svetoga Ven-
sana, nalazi svega jedan jedini gubavac, »gospo­
din Langloa, praktičar svetovnjačkog tečaja«. Bol­
nica za gubavce u Nansiju, koja se ubrajala u
najveće u Evropi, za vladavine Marije Medici drži
samo četiri bolesnika. Po Katelovim Sećanjima
(Mimoires) u Tuluzi je, krajem srednjega veka, bi­
lo dvadeset devet bolnica: sedam su bile za gubav­
ce; ali početkom sedamnaestog .stoleća pominju se
još svega tri: Sen-Siprijen, Arno-Bernar i Sen-Mi-
šel. Ljudi vole da proslavljaju nestanak gube: go­
dine 1635. stanovnici Remsa idu u svečanoj povorci
da bi zahvalili Bogu što je njihov grad izbavio od
te napasti.
Još pre jednog stoleća kraljevska vlast po­
duhvatila se nadzora i preustrojavanja ogromnog
bogatstva kakvo su predstavljala nepokretna dob­
ra leprozorija; naredbom od 19. decembra 1543,
Fransoa I je naložio prebrajanje i popisivanje, »ka­
ko bi se otklonio veliki nered koji je tada vla­
dao po bolnicama«; Anri IV, pak, jednim ukazom
od 1606, naređuje pregled računa i namenjuje
»novce koji će se otkriti takvim ispitivanjem iz­
državanju siromašnih plemića i osakaćenih voj­
nika«. On 24. oktobra 1612. čak zahteva i nad­
zor, ali sada pomišlja na to da neopravdane pri­
hode iskoristi za ishranu sirotinje.
U Francuskoj, u stvari, pitanje bolnica za gu­
bavce nije sređeno pre kraja sedamnaestog stole­
ća; a privredni značaj problema izaziva više su­
koba. Nisu li još godine 1677, samo u pokrajini
Dofine postojala 44 leprozorija? Dvadesetog fe­
bruara 1672, Luj XIV dodeljuje redovima Sen-La-
zara i Mon-Karmela dobra svih milosrdnih i voj­
ničkih redova; stavlja im se u dužnost da uprav­
ljaju bolnicama za gubavce u celoj kraljevini. Dva­
desetak godina kasnije, ukaz od 1672. biva po-
 ISTORIJA LUDILA
16

vučen i nizom mera razgođenih od marta 1693.

do jula 1695. dobra leprozorija ubuduće se do-
deljuju ostalim bolnicama i ustanovama za zbri­
njavanje. Ono nekoliko gubavaca razmeštenih ko-
jekako po preostalih 1200 domova, biće okuplje­
no u Sen-Mesmenu kraj Orleana. Ovi se propisi
najpre primenjuju u Parizu, gde Parlament pre­
nosi prihode ο kojima je reČ na domove Glavnog
prihvatilišta; po ugledu na ovaj primer postupaju
i oblasna pravosuđa; Tuluza dodeljuje dobra svo­
jih leprozorija Bolnici neizlečivih (1696); dobra
Bolijea (Beaulieu) u Normandiji prelaze na Glavnu
bolnicu u Kanu (Caen); dobra Volea (Voley) pre­
pisuju se bolnici Sent-Foa. Jedino uz Sen-Mesmen,
ograđeno dobro Gane (Ganets), kraj Bordoa, osta-
će kao svedok.
Engleska i Škotska su, same, za milion i po
stanovnika u dvanaestome stoleću, otvorile 220
bolnica za gubave. Ali već u četrnaestome stoleću
praznina počinje da se.'širi; u trenutku kada Ri­
card I I I naređuje da se ispita stanje bolnice u
Riponu — godine 1342 — više nema gubavih i
on dobra tog zdanja hamehjuje sirotinji. Krajem
dvanaestog stoleća nadbiskup PuišeI osnovao je
jednu bolnicu u kojoj su 1434. svega dva mesta
čuvana' ža gubavce, pa i ona samo kada bi se ovi
mogli riäci. Godine 1348. veliki leprozorij Sen-Al-
bana ima svega tri obölela; dvadeset i četiri go­
dine kasnije, pošto nije bilo gubavih, opustela je
bolnica u Romenalu u Kentu. U Cetemu, leprozo­
rij Sen-Bartolomejai osnovan 1078, bio je jedan
οα najvećih u Engleskoj; pod Elizabetom, u nje­
mu se drže još svega dve osobe; konačno je uki­
nut 1627.
Jednako iščezava guba T u Nemačkoj, nešto
sporije možda; takođe se javlja i isto preobra­
ćanje leprozorija šijo ga" je,, kao i u Engleskoj,
pospešila reformacija koja je gradskim upravama
poverila milosrdna dela i bolnička zdanja; to se
zbilo u Lajpcigu, Minhenu,', Hamburgu. Godine
 STULTIFERA NAVIS
17

1542, dobra leprozorija Slezvig-Holštajna prenose

se bolnicama. U Štutgartu, izveštaj jednog činov­
nika ukazuje 1589. na to da već pedeset godina
u kući određenoj za njih više nema gubavih. U
Liplingenu, leprozorij biva vrlo rano nastanjen
neizlečivim bolesnicima i luđacima.
Čudnovato iščeznuće, koje nesumnjivo nije
bilo učinak za kojim su mutne lečničke metode
odavno težile, već samonikli ishod tog izdvajanja
obolelih a isto tako i posledica prekida, po okon­
čanju krstaških ratova, sa žarištima zaraze na Is­
toku. Guba se povlači i za njom, bez namene,
ostaju ta unižena mesta i ti obredi čija svrha ni­
kako nije bila da je zaustave, već samo da je
održe na svetoj razdaljini, da je učvrste u izve-
snom naopakom uzdignuću. Ono što će se, sum­
nje nema, zadržati još dugo iza gube i što će se
održati i u vreme kada bolnice gubavih već go­
dinama budu prazne, jesu vrednosti i predstave
koje su vezivane uz ličnost gubavaca; jeste smisao
tog isključenja, važnost koju je u društvenoj sku­
pini imala ta nametljiva i grozna figura koja se
uklanja tek pošto se oko nje ocrta jedan sveti
krug.
Ako je gubavac i povučen iz sveta, i iz vid­
ljive crkvene zajednice, njegovo bitisanje ipak i
dalje obznanjuje Boga jer, sve zajedno uzeto, ono
odaje gnev božji i obeležava njegovu dobrotu:
»Prijatelju moj — kaže obrednik crkve u Vijeni
— Našem Gospodu po volji je da budeš okužen
tom boleštinom i ukazuje ti Gospod Naš veliku
milost kada hoće da te kazni za zla što si ih po­
činio na ovome svetu.« I ü istom onom trenutku
kada ön, rukama sveštenika i njegovih pomoćni­
ka, biva izvučen iz Crkve gressu retrogrado, uve-
ravaju ga da i dalje svedoči u korist Božiju: » I
ma koliko odvojen bio od Crkve i društva Zdra­
vih, ti ipak nisi odvojen od milosti Božije.« Broj-
gelovi gubavci prate izdaleka — ali za svagda —
onaj uspon na Golgotu kada čitav jedan narod
2
 ISTORIJA LUDILA
18

ide za Hristom. I, osveštali svedoci zla, oni po­

stižu večni spas u samom tom isključivanju i
kroza nj; čudnovatim preokretom, nasuprot zaslu­
gama i molitvama, njih spašava ruka koja se ne
hvata. Grešnik koji napušta gubavca kraj njego­
ve kapije, otvara mu put spasenja. » I zato budi
strpljiv u boleštini svojoj; jer Gospod Naš ne pre­
zire te sa tvoje bolesti, i nikako te ne udaljuje
od društva svojega; već ako budeš imao strplje­
nja, bićeš spašen, kao i onaj gubavac koji je um­
ro pred domom Skorojevića i bio odnet pravo u
raj.« Napuštenost je spasenje za nj; njegova mu
isključenost pruža drugi oblik verske zajednice.
I kada guba iščezne a gubavac bude izbrisan,
ili gotovo izbrisan iz sećanja, ti će se sklopovi
zadržati. Često na istim mestima, dva ili tri sto­
leća kasnije, ponovo će se naići na neobično slič­
ne igre isključenja. Siromasi, skitnice, kažnjenici
i »pomućeni umovi« preuzeće ulogu koja je osta­
la za gubavcem, a videćemo kakav se spas oče­
kuje od toga isključenja, za isključene i za one
koji ih isključuju. Sa potpuno novim značenjem
i u kulturi koja se veoma razlikuje, oblici će i
dalje postojati — pogotovu onaj glavni oblik stro­
gog razdvajanja kakvo je sačinjavalo isključenje
iz društva, ali ponovno prisajedinjenje u duhu.

U imaginarnom predelu renesanse upravo se

pornalja jedan nov predmet; uskoro će on tu za­
uzeti povlašćeno mesto: to je Brod luđaka, čud­
novata pijana lađa koja plovi mirnim rekama Po-
rajnja i flamanskim kanalima.
Narrenschiff je, očigledno, književni sastav
nesumnjivo preuzet iz starog kruga priča ο Argo-
nautima koji je, među velikim mit skim t emama,
nedavno oživeo i podmladio se, i kojem je u Bur-
 STULTIFERA NAVIS
19

gundskim državama upravo data ustaljena slika.

Postao je običaj da se sastavljaju ti Brodovi či­
ja se posada, koju tvore izmišljeni junaci, etički
uzori ili društveni tipovi, upušta u veliko simbo­
lično putovanje koje će joj doneti, ako već ne sre­
ću, a ono makar sliku njene sudbe ili istine. Tako
Simforijen Šampje (Symphorien Champier) sastav­
lja zaredom, 1502. Brod kneževa i bitaka velmo-
za, a zatim 1503. Brod čestitih gospi; imamo, ta-
kođe, i jedan Brod zdravlja, pored Blauwe Schute
Jakoba van Ustvorena (Jacob van Oestvoren) go­
dine 1413, Narrenschiffa od Brandta 1497. i jed­
nog dela Jossea Badea: Stultiferai navicular scaphai
fatuarum mulierum (1498). Bošova slika, naravno,
pripada svom tom brodovlju iz sna.
Ali od svih tih romanesknih ili satiričnih lađa,
Narrenschiff je jedina koja je odista i postojala,
jer brodova što su svoj bezumni tovar nosili od
jednog grada do drugog zaista je bilo. Život lu­
đaka tada je lako postajao lutajući. Gradovi su
ih revno izganjali van svojih bedema; luđaci su,
ako ne bi bili povereni skupini trgovaca i hodo­
časnika, ostavljani da tumaraju dalekim poljima.
Taj je običaj naročito učestao u Nemačkoj; u
prvoj polovini petnaestog stoleća u Nirnbergu je
zabeleženo prisustvo 62 luđaka; 31 je proteran;
u sledećih pedeset godina nalazimo trag još 21
prinudnog odlaska; a i tu je reč samo ο luđacima
koje su uhvat ile gradske vlast i. Često se događalo
da luđaci budu povereni lađarima: u Frankfurtu,
brodarima je stavljeno u dužnost da grad oslo­
bode jednog luđaka koji je hodao go; prvih go­
dina petnaestog stoleća, jedan ludi zločinac na isti
je način izbačen iz Majnca. Kadikad su mornari,
brže no što su obećali, izbacivali na kopno te ne-
ugodne putnike; dokaz
vač koji je dva puta odlazio i dva puta se vraćao
pre no što je konačno ispraćen za Krojcnah.
Evropski gradovi mora da su često gledali pri­
stajanje tih brodova luđaka.
2*
 ISTORIJA LUDILA
20

Nije lako odrediti tačno značenje tog običa­

ja. Moglo bi se pomisliti da je posredi opšta me-
ra proterivanja kojom opštine nagone luđake u
položaj skitnica; pretpostavka koja ne može sama
da objasni činjenice, pošto se događa da neki lu­
đaci, čak i pre nego što su se ljudi latili toga
da za njih sagrade posebne domove, bivaju prim­
ljeni u bolnice i lečeni kao takvi; u Glavnoj bol­
nici u Parizu, oni imaju svoje ležajeve, postavlje­
ne u spavaonicama; a u većini evropskih gradova,
uostalom, tokom celoga srednjega veka i renesan­
se postojao je po jedan zatvor koji se ostavljao
za bezumne; to su, recimo, Šatle u Melunu ili ču­
vena Kula luđaka u Kanu; to su bezbrojne Narrtiir-
mer u Nemačkoj, kao kapije Libeka ili Jungpfer
Hamburga. Luđaci se, dakle, ne najuruju svi bez
razlike. Može se stoga pretpostaviti da se među
njima najuruju jedino tuđini, s tim što je svaki
grad prihvatao da na sebe preuzme samo one
koji su pripadali njegovom stanovništvu. Zar se
u računovodstvenim knjigama nekih srednjovekov-
nih gradova ne izdvajaju novčane potpore name-
njene luđacima, ili podaci ο poklonima u korist
bezumnih? Pit anje, u st vari, i nije t ako prost o:
postoje, naime, mest a zbiranja na kojima luđaci,
mnogobrojniji no drugde, nisu st arosedeoci. Ova­
mo u prvom redu spadaju mesta hodočasništva:
Sen Matiren de Laršan (Saint-Mathurin de Lar-
chant), Sen Ildever de Gurne (Saint-Hildevert de
Gournay), Bezanson, Gel (Gheel); ta hodočašća su
priređivali, nekad i novčano potpomagali, gradovi
ili bolnice. Te je moguće da su oni brodovi luđa­
ka, kojima je bila obuzeta mašta najranije rene­
sanse, bile lađe hodočasnika, izuzetno slikovite la­
đe bezumnih koji tragaju za razumom: jedne su
plovile niz reke Porajnja put Belgije i Gela; dru­
ge su išle uzvodno Rajnom ka Juri i Bezansonu.
No ima i drugih gradova, kao što je Nirn-
berg, koji nikako nisu bili mesta hodočašća, i u
kojima se okuplja velik broj luđaka, u svakom
 STULTIFERA NAVIS
21

slučaju mnogo više luđaka no što bi ih sam taj

grad mogao dati. Ti luđaci konače i čuvaju se
na račun gradskog budžeta, ali i pored toga nisu
lečeni; oni su prosto-naprosto bačeni u tamnice.
Može se poverovati da su u neke veće gradove —
prolazna i trgovačka mesta — luđake u poprilič­
nom broju dovodili trgovci i brodari pa ih tu »gu­
bili«, čisteći tako grad odakle su ovi rodom, nji­
hovog prisustva. Možda se događalo da se ta me­
sta »obrnutog hodočasništva« pobrkaju sa mesti-
ma na koja su luđaci dovođeni u svojstvu hodo­
časnika. Briga za isceljenje i briga za isključenje
ponovo se sjedinjuju; luđaci se zatvaraju u osve-
ćeni prostor čuda. Moguće je da se selo Gel baš
tako i razvilo — mesto hodočasništva postajalo
je ograđeno dobro, sveta zemlja na kojoj ludilo
očekuje izbavljenje, ali gde čovek, kao i nekada,
izvodi nešto poput obrednog razdvajanja.
To znači da ovo kruženje luđaka, pokret ko­
jim su najureni, njihov odlazak i ukrcavanje na
brod, nemaju u potpunosti smisla samo na ravni
društvene korisnosti ili sigurnosti građana. Tu
svakako postoje još neka značenja, bliža obredu;
a i dan danji moguće im je odgonetnuti neke
tragove. Tako je, recimo, luđacima zabranjeno da
kroče u crkvu, ali im crkveno pravo ne zabranju­
je korišćenje sakramenata. Crkva ne preduzima
kaznene mere protiv nekog sveštenika koji je iz­
gubio razum; ali u Nirnbergu su 1421, jednog po-
ludelog sveštenika najurili naročito svečano, kao
da posvećena priroda ličnosti umnožava nečist, a
grad je unapred odvojio novac koji je imao da
mu služi za poputninu. Događalo se da neki be-
zumnici budu javno bičevani, a da potom, u ne­
koj vrsti igre, budu otpraćeni pod prividom utrke
i šibama najureni iz grada. Mnogo je znakova da
se odlazak luđaka uvršćivao u ostala obredna iz­
gnanstva.
Stoga je lakše shvatiti neobično breme zna­
čenja koje pritiskuje plovidbu luđaka i podaruje
22 ISTORIJA LUDILA

joj, sumnje nema, onu njenu čaroliju. S jedne

strane, ne treba umanjivati udeo neosporne prak­
tične koristi; poveriti luđaka brodarima, to sa­
svim pouzdano znači ukloniti ga da se ne smuca,
bez kraja i konca, pod zidinama gradskim; to zna­
či biti siguran da će on otići daleko, znači učiniti
ga zatočenikom sopstvenog odlaska. Ali voda to­
me pridodaje nejasno mnoštvo sopstvenih vredno-
sti; ona odnosi, ali postiže i više, ona očišćuje; a
osim toga, plovidba prepušta čoveka neizvesnosti
udesa; tu je svak poveren sopstvenoj sudbini i
svako ukrcavanje na brod moglo bi biti i posled-
nje. Put drugoga sveta polazi luđak u svome lu­
dome čunu; sa drugoga sveta dolazi kada se iskr­
cava. Ova plovidba luđaka jeste i stroga podela,
i apsolutan Prelazak u isti mah. U izvesnom smi­
slu ona samo, po jednom poluzbiljskom, poluza-
mišljenom zemljopisu, razvija prazni položaj lu­
đaka na obzorju brige srednjovekovnog čoveka —
položaj koji je jednovremeno simbolično pred­
stavljen i u stvarnosti izveden povlasticom koja
se daje luđaku da bude zatvoren na kapijama gra­
da: njega treba da ogradi njegovo isključenje; ako
ne može i ne treba da ima druge tamnice doli
samoga praga, drže ga na mestu prolaza. On je
stavljen u unutrašnjost spoljašnjosti, i obratno.
Veoma simboličan položaj u kojem će on, sum­
nje nema, ostati sve do naših dana, samo ako
ushtednemo da priznamo da je ono što je nekada
bilo vidljiva tvrđava reda sada postalo zamak na­
še svesti.
Voda i plovidba zaista imaju tu ulogu. Za­
tvoren u lađi, odakle se ne može uteći, luđak je
poveren reci s hiljadu ruku, moru s hiljadu pu-
teva, toj velikoj neizvesnosti sa spoljašnje strane
svega. On je zatočenik usred najslobodnijeg, naj­
otvorenijeg puta: čvrsto okovan uz beskrajno ra­
skršće. On je pravi pravcati Prolaznik, to jest za­
točenik prolaza. A zemlju na kojoj će se iskrcati
ne poznajemo, baš kao god što ne znamo, kada
 STULTIFERA NAVIS 23

stupi na kopno, ni iz koje je zemlje došao. Nje­

gova je istina i postojbina samo u tom neplod­
nom prostranstvu između dveju zemalja koje ne
mogu da mu pripadnu. Da li mi taj obred koji
je, po vrednostima svojim, u korenu dugog ima­
ginarnog srodstva, možemo da pratimo tokom će­
le zapadnjačke kulture? Ili, obrnuto, pratimo baš
to srodstvo koje je, od pradrevnih vremena, po­
vuklo za sobom, a potom i učvrstilo, obred ukrca­
vanja? No bar jedno je sigurno: u snevanju evrop­
skog čoveka, voda i ludilo odavno su združeni.
Još je Tristan nekada, prerušen u luđaka, pu­
stio da ga brodari izbace na obalu Kornualije. I
kada se pojavljuje na dvoru kralja Marka, niko
ga ne prepoznaje, niko ne zna odakle dolazi. Ali
on izgovara previše čudnovatih, znanih i dalekih
reči; toliko poznaje tajne dobro-poznatog da mo­
ra da je iz nekog drugog, veoma bliskog sveta.
On ne dolazi sa čvrstog kopna na kojem su čvrsti
gradovi; več dolazi sa neprestanog nespokoja mo­
ra, sa njegovih neznanih puteva koji kriju u sebi
toliko čudnovatih znanja, sa te fantastične ravni­
ce, naličja sveta. Izolda, prva, zna da je taj luđak
sin mora i da su ga obesni mornari bacili tu, što
sluti na nesreću: »Prokleti da su mornari koji su
doveli tog luđaka! Što ga nisu bacili u more!« (2)
A vremenom, ista se tema ponavlja u više navra­
ta: kod mistika petnaestog stoleća ona je postala
motiv duše-čuna, napuštenog na beskrajnome mo­
ru želja, na jalovome polju briga i neukosti, me­
đu lažnim odsjajima znanja, sred-srede nerazum-
nosti sveta — čuna koji, ako ne uzmogne da baci
sigurnu kotvu, veru, ili da napne svoja duhovna
jedra kako bi ga Božji dah odveo u luku, postaje
žrtva velikog ludila mora. Krajem šesnaestog sto­
leća De Lankr (de Lancre) je u moru video vrelo
sklonosti jednog celog naroda ka đavolskom: ne­
sigurne morske lađe, isključivo poverenje u zvez-
de, prenete tajne, udaljavanje od žena, konačno i
slika te velike uzburkane pučine, sve to navodi
 ISTORIJA LUDILA
24

čoveka da izgubi veru u Boga i svaku postojanu

vezu sa domovinom; tada se on predaje Đavolu
i okeanu njegovih lukavstava (3). U doba klasi­
cizma, englesku setu rado objašnjavaju uticajem
morskog podneblja: studen, vlaga, promenljivost
vremena, sve one sićušne vodene kapljice koje pro­
diru u pore i tkiva tela čovečjeg i čine da ono
izgubi jedrinu, unapred utiru put ludilu. Konač­
no, izostavljajući onu ogromnu književnost što ide
od Ofelije do Lorelaj, navedimo samo velike na­
pola antropološke, napola kosmološke analize Hajn-
rota, (Heinroth), koje od ludila tvore nešto poput
ispoljavanja, u čoveku, jednog mutnog i vodenog
elementa, mračnog nemira, nestalne zbrke, zamet­
ka i smrti svih stvari, koji se suprotstavlja sjaj­
noj i zreloj postojanosti duha.
Ali ako se plovidba luđaka povezuje, u zapad­
njačkoj mašti, sa toliko vajkadašnj ih motiva; ot­
kuda, tako naglo, krajem petnaestog stoleća, to
iznenadno iskazivanje ove teme u književnosti i
ikonografiji? Otkud da odjednom iskrsne ta silue­
ta Broda luđaka i njegove bezumne posade, te
da osvoji i najpoznatije predele? Zašto je iz sta­
rog saveza vode i ludila jednoga dana, i baš toga
dana, nastala ta barka?
*
* *

Zato što ta barka simbolizuje jedan istinski

nespokoj, koji se krajem srednjega veka iznenada
pojavio na obzorju evropske kulture. Ludilo i lu­
đak postaju, u svojoj dvosmislenosti, glavne lič­
nosti: pretnja i poruga, ćudljivo bezumlje sveta i
sitno ismevanje ljudi.
Pre svega, tu je čitava književnost priča i
mortaliteta. Njeno poreklo, sumnje nema, seže da­
leko u prošlost. Ali koncem srednjega veka, ona
se znatno rasprostranjuje: dug niz »ludorija« ko­
je, žigošući poroke i mane kao nekada, sve ove
 STULTIFERA NAVIS
25

dovode u vezu ne više sa ohološću, ne više sa po­

manjkanjem milosrđa, ne više sa zaboravljanjem
hrišćanskih vrlina, već sa nekom vrstom velikog
bezumlja kojem niko, zapravo, nije pravi vinov­
nik, ali koje svakoga nekom tajnom privlačnošću
povlači za sobom. Obznana od strane ludila po­
staje opšti oblik pokude. U farsama i sotijama,
ličnost Luđaka, Sakalude i Budale poprima sve
veći značaj. To više nije naprosto smešna i pozna­
la senka negde u prikrajku: ona zauzima mesto
usred pozorišta, kao pritežalac istine — igrajući
ovde ulogu koja je obrnuta od uloge kakvu je lu­
dilo igralo u pričama i satirama i koja tu raniju
ulogu dopunjuje. Ako ludilo svakoga vuče u iz-
vesnu zaslepljenost u kojoj će se izgubiti, luđak,
baš naprotiv, svakoga podseća na njegovu istinu;
u komediji u kojoj svako vara druge a i sam bi­
va nasankan, on je komedija drugoga reda, ob­
mana u obmani; svojim jezikom sakalude, koja
nema razuman lik, on govori razumne reči koje,
u komičnom, razrešuju komediju: on govori lju­
bav zaljubljenima, istinu ο životu mladima, istin­
sku osrednjost stvari oholima, obesnima i lažljiv­
cima. Čak i stare svetkovine luđaka, onako viso­
ko štovane u Flandriji i na severu Evrope, odvi­
jaju se na pozornici i ono što bi u njima moglo
biti samonikla parodija na veru pretvaraju u dru­
štvenu i moralnu kritiku.
U naučnoj literaturi, takođe, Ludilo je na de-
lu, u samoj srži razboritosti i istine. Baš ludilo
ukrcava sve ljude, bez razlike, na svoj bezumni
brod i zavetuje ih pozivu jedne zajedničke odise-
je (Blauwe Schute od Van Ustvorena, Narrenschiff
od Branta); njegovu kobnu vladavinu priziva Mur-
ner u svome Narrenbeschwörung-u; ona ima udeo
povezan sa Ljubavlju u Koroovoj (Corroz) satiri
Protiv lude ljubavi (Contre Fol Amour), ili se spo­
ri sa ljubavlju oko toga koje je od njih dvoje
prvo, koje od njih omogućuje ono drugo i voda
ga po svojoj volji, kao u razgovoru Luiz Labe
 ISTORIJA LUDILA
26

(Louise Labe) Prepirka Ludila i Ljubavi (Ddbat de

Folie et d'Amo ur). Ludilo ima i svoje akademske
igre: ono je predmet govora, i samo ih ο sebi
drži; prokazuje ga, ono se brani, ono polaže pra­
vo na to da je bliže sreći i istini negoli razbori­
tost, da je bliže razboritosti negoli razboritost sa­
ma; Vimpfeling (Wimpfeling) priređuje Monopo-
lium Philosophorum, a Judokus Galus (Judocus
Gallus) Monopolium et societas, vulgo des Licht­
schiffs. Najzad, usred tih ozbiljnih igara, velika
štiva humanista: Flaydera i Erazma. Naspram svih
tih reči, njihove neumorne dijalektike, naspram
svih tih govora ponavljanih i obrtanih bez kraja
i konca, duga povorka slika — od Hijeronimusa
Bosa sa Vađenjem kamena ludosti i Brodom lu­
đaka, do Brojgela i njegove Dulle Griet; a gravira
prevodi na svoj jezik ono što su pozorište i knji­
ževnost već preuzeli: zapletene teme Svetkovine, i
Plesa luđaka. Utoliko je istina da je od petnaestog
stoleća lice ludila počelo da opseda maštu čove­
ka sa Zapada.
Redanje datuma govori za sebe: Ples mrtva­
ca sa Groblja nevinih nesumnjivo potiče iz prvih
godina petnaestog stoleća; onaj iz crkve u Sez-di-
je (Chaise-Dieu) trebalo bi da je sastavljen oko
1460; a 1485. Gijo Maršan (Guyot Marchand) ob­
javljuje svoju Mrtvačku igru (Danse macabre).
Tih šezdesetak godina bilo je, jamačno, pod vlaš­
ću cele te tvorbe iskeženih slika smrti. Godine
1492. Brant je napisao Narrenschiff; pet godina
docnije ovaj je preveden na latinski. Pred sam
kraj stoleća Hijeronimus Boš slika svoj Brod lu­
đaka. Pohvala ludosti potiče iz 1509. Redosled je
jasan.
Do druge polovine petnaestog stoleća, ili i ne­
što kasnije, tema smrti caruje sama. Kraj čove-
kov, kraj vremena ima izgled kuga i ratova. Nad
čovekovo bitisanje nadnose se baš taj svršetak i
poredak kojem niko ne izmiče. Prisutnost koja
preti u samoj nutrini sveta jeste prisutnost ko-
 STULTIFERA NAVIS 27

štura. A poslednjih godina stoleća, gle, taj veliki

nespokoj obrće se oko sebe; poruga ludila sme-
njuje smrt i njenu ozbiljnost. Od otkrića te kobi
koja neminovno svodi čoveka na ništa, prešlo se
na prezrivo posmatranje tog ničega kakvo je sa­
mo bitisanje. Užas pred tom neprikosnovenom
granicom smrti uvlači se u neprestani podsmeh;
unapred se stišava; i sam je izvrgnut poruzi time
što mu se pridaje svakidašnji i ukroćeni vid, ti­
me što se u prizoru života obnavlja svakog tre­
nutka, time što se razvejava po porocima, na­
stranostima i smešnim stranama svakoga. Porica­
nje smrti više nije ništa, pošto je već bilo sve,
pošto je i sam život tek jedna samozaljubljenost,
beslovesna reč, zvek praporaca i palica dvorskih
budala. Glava, koja će postati lobanja, već je praz­
na. Ludilo, to je najava skore smrti (4). Ali ono
je, takođe, i njeno pobeđeno prisustvo kojem se
Čovek izmigoljio putem tih svakidašnjih znakova
koji, obznanjujući da ona već caruje, ukazuju ka­
ko će to što će ona ugrabiti biti prilično bedan
plen. To sa čega je smrt zderala obrazinu bila je
samo obrazina i ništa više; da se otkrije keženje
kostura, bilo je dovoljno smaći nešto što nije bilo
ni istina ni lepota, već jedino lik od sadre i laž­
noga sjaja. Od varljive obrazine do lešine nastav­
ljao se jedan te isti osmeh. Ali u smehu luđaka
postoji to što se on unapred smeje smehu smrti; a
bezumnik, predskazujući je, obezoružava jezovitost
smrti. Krici Lude Grete likuju, usred renesanse,
nad onim Likovanjem smrti koje se krajem sred­
njega veka pevalo na zidinama Kampo-Santa.
Zamena teme smrti temom ludila ne obele-
žava tek jedan prekid, već više izvesno skretanje
unutar istog nespokoja. Reč je uvek ο ništavnosti
postojanja, ali na tu se ništavnost više ne gleda
kao na vanjski i konačan kraj, kao na pretnju i
svršetak u isti mah; ona se doživljava iznutra,
kao neprekidan i trajan vid postojanja. I dok je
nekada ludilo ljudi bilo u tome što oni nikako
2g ISTORIJA LUDILA

nisu uviđali da se približava samrtni čas, dok ih

je trebalo dozvati u pamet prizorom smrti, sada
se pamet sastoji u tome da se ludilo svuda obzna­
njuje, da se ljudi poučavaju tome da već i sad
nisu ništa doli mrtvi, i da, ako je kraj blizu, on­
da se bliži onako kako ludilo, pošto je postalo
sveopšte, postaje jedno te isto što i smrt. To je
ono što predskazuje Estaš Dešan (Eustache De-
schamps):

Mlitavi smo, slabački i tromi,

Matori, požudni i govora mutnog.
Vidim samo luđake i lude
Uistinu kraj se bliži
Sve je pošlo naopako.

Sada su se elementi izokrenuli. Više neće

kraj vremena i sveta unazad otkrivati ljudima da
su bili ludi što se nisu brinuli zbog njega; uspon
ludila, njegovo potmulo nastupanje, sad ukazuju
na to da se svet bliži konačnoj propasti; upravo
je bezumlje ljudi i priziva i čini neminovnim.
*
* *

Ovakvo doživljavanje bezumnika kao da je, u

različitim svojim oblicima — likovnim ili književ­
nim — izuzetno čvrsto povezano. Slika i štivo ne­
prestano upućuju jedno na drugo — ovde tuma­
čenje, onde ilustracija. Narrentanz je jedna te is­
ta tema koja se stalno sreće i presreće u narod­
nim svetkovinama, pozorišnim prikazivanjima, na
gravirama, a ceo poslednji deo Pohvale ludosti sa­
stavljen je po uzoru na dugačak ples luđaka u ko­
jem se svako zvanje i svaki stalež nižu jedan za
drugim i tvore veliko kolo nerasudnosti. Mnoge
figure bajoslovnog životinjskog sveta koje prekri-
ljuju lisabonsko Iskušenje verovatno su preuzete
sa tradicionalnih obrazina; neke su možda prene-
 STULTIFERA NAVIS
29

te iz Malleusa. što se čuvenog Broda luđaka tiče,

zar on nije preveden pravo iz Brantovog Narren-
schiffa, čiji naslov i nosi, i za koji izgleda da sa­
svim tačno ilustruje njegovo pevanje XXVII, po­
svećeno, i ono, žigosanju potatores et edaces? Išlo
se čak dotle da se pretpostavljalo da je Bošova
slika bila deo celog niza živopisa kojim su ilustro-
vana glavna pevanja Brantovog speva.
Ne treba, ipak, dopustiti da nas zavede stro­
ga neprekidnost tema, niti pretpostavljati više no
Sto kazuje sama istorija. Verovatno je da se po­
vodom tog predmeta ne bi ponovo mogla izvesti
analiza poput one koju je däo Emil Mal (Emile
Male) za prethodna razdoblja, a posebno povo­
dom teme smrti. Između reči i slike, između ono­
ga što je predstavljeno jezikom i onoga što je re­
čeno slikovitim putem, negdanje lepo jedinstvo
počinje da se raskida; jedno te isto značenje nije
im otprve zajedničko. Pa ako je i tačno da slika
još uvek ima zvanje da kaže, da nešto po suštini
zajedničko i istovetno prenese jeziku, ipak treba
priznati da ona, već, ne kazuje isto; i da sebi
svojstvenim likovnim vrednostima slikarstvo zadi­
re u doživljaj koji će uvek ići dalje negoli jezik,
ma koliko tema, površno gledano, bila istovetna.
Lik i reč i dalje ilustruju istu gatku ο l udil u i
istome moral nome svetu; al i oni već kreću dvama
različitim smerovima koji navešćuju, jednom još
uvek jedva opazivom naprslinom, ono što će u
zapadnjačkom doživljaju ludila biti velika crta
razvoda.
Uspon ludila na horizontu renesanse najpre
se primećuje po izanđalosti gotičke simbolike; kao
da je taj svet, u kojem je isprepletenost duhovnih
značenja bila toliko gusta, počeo da se komeša
tako da su se ukazali likovi čiji se smisao odaje
još samo pod vidom bezumnika. Gotički oblici
opstaju još neko vreme, ali, malo-pomalo, i oni
će zanemeti, prestati da kazuju, podsećaju i po­
učavaju i otkrivače još jedino — mimo svakog
 ISTORIJA LUDILA
30

mogućeg jezika, već samo onim što je oku blisko

— svoje fantastično prisustvo. Oslobođena razbo­
ritosti i pouke po kojima se upravljala, slika po­
činje da se vrti oko sopstvenog ludila.
Paradoksalno, ovo oslobađanje potiče iz na­
dolaska značenja, iz umnožavanja smisla njim sa­
mim, što između stvari izatkiva tako mnogobroj­
ne, ukrštene, složene odnose, da se oni još mogu
odgonetnuti samo u ezoteričnosti znanja, a stva­
ri se, pak, pretrpavaju oznakama, obeležjima,
smeranjima te tako na kraju gube sopstveni lik.
Smisao se više ne hvata iz neposrednog opaža­
nja, lik prestaje da govori za sebe; između znanja
koje ga nadahnjuje životom i oblika u koji se
prenosi, širi se pukotina. Otvoren mu je put ka
oniričnom. Jedna knjiga svedoči ο tom umnaža­
nju značenja potkraj gotičkog sveta, to je Specu­
lum humance salvationis, i ona, izvan svih veza
utvrđenih tradicijom svetih otaca, otkriva, između
Starog i Novog zaveta, čitavu jednu simboliku ko­
ja ne spada u red Proroštva, već je istoznačna sa
imaginarnim. Hristovo stradanje nije unapred pred­
stavljeno samo žrtvom Avramovom; ono oko sebe
saziva sve opsene mučenja i bezbrojnih snivanja
ο njemu; kovač Tubal i točak Isaijin smeštaju se
oko krsta stvarajući, mimo svih pouka ο žrtvo­
vanju, fantastičnu sliku ostrvljenosti, izmučenih
telesa i bola. Eto slike bremenite dodatnim zna­
čenjima i prinuđene da ih oda. Ali san, bezumnik,
nerazboritost, mogu da se uvuku u tu prekomer-
nost značenja. Simbolični likovi začas postaju pri­
like iz more. Dokaz je ona stara predstava mud­
rosti koja se na nemačkim gravirama tako često
prikazuje kao ptica dugačke šije za čije misli, dok
se polako uzdižu od srca ka glavi, ima vremena
da budu odmerene i prosuđene; simbol čije su
vrednosti otežane time što su prenaglašene: dugi
put razmišljanja postaje na slici cediljka kroz ko­
ju kaplje jedno istančano znanje, sprava kroz ko­
ju se prečišćavaju suštine. Šija Gutemenscha une-
 STULTIFERA NAVIS
31

dogled se izdužuje da bi, povrh mudrosti, pred­

stavila i sve istinske posredne puteve znanja; a
simbolični čovek postaje fantastična ptica čiji se
preterano dug vrat presavija hiljadu puta preko
samog sebe — bezumno biće, na po puta između
životinje i stvari, bliže opsenama svojstvenim sli­
ci negoli strogosti smisla. Ta simbolična mudrost
zatočenica je ludila sna.
Bitan preobražaj sveta slika: stega umnože­
nog smisla oslobađa ga zapovesti oblika. Pod po­
vršinu slike zavlači se toliko raznih značenja da
ona ne odaje više ništa sem jednog zagonetnog li-
ca. A njena poučavanja, nego
moć opčinjavanja. Karakterističan je razvoj gri-
la*, čuvenog grila, poznatog već u srednjem veku,
grila iz engleskih psaltira, iz Šartra i Burza. Ta­
da je on učio tome kako je u čoveka punog želja
duša postajala zatočenica zveri; njena izobličena
lica položena na trbuh čudovišta pripadala su sve­
tu velike platonovske metafore i obznanjivala su
uniženost duha u ludilu greha. U petnaestome sto­
leću, međutim, gril, slika ludila čovekovog, posta­
je jedan od omiljenih likova bezbrojnih Iskušenja.
Ne jurišaju želje na mir pustinjaka; njega spo­
padaju ti oblici ludila, zapreteni tajnom, izdignuti
iz sna, koji ostaju tu, na površini sveta, nemi i
prituljeni. Na lisabonskom Iskušenju pred svetog
An tonija sela je jedna od tih prikaza rođenih iz
ludila, iz njegove usamljenosti, njegove pokore,
njegovih lišavanja; jedan laki osmeh osvetljava to
lice bez tela — prisutnost suštog nespokoja pod
vidom živahnog bekeljenja. Upravo ta prilika iz
more, međutim, jednovremeno je i predmet i
svrha iskušenja; upravo ona opčinjava oko ispo-
snika — a i jedno i drugo ostaju zatočenici neke
vrste pitanja u ogledalu, pitanja što zanavek os­
taje bez odgovora, u tišini u kojoj prebiva samo

* Gril — komična kombinacija životinja ili životinjskih i ljudskih ob­

lika u grčko-rimskoj rezbarskoj umetnosti. — Prim. prev.
32 ISTORIJA LUDILA

to gnusno gmizanje koje ih okružuje. Gril čoveka

više ne podseća, u obliku satire, na njegov du­
hovni poziv zaboravljen u ludilu njegove želje. On
je ludilo koje je postalo Iskušenje: sve što je u
njemu nemoguće, fantastično, nečovečno, sve što
u njemu ukazuje na protivprirodno i na gamiza-
nje jedne bezumne prisutnosti tik uz zemlju, sve
to, zapravo, daje mu čudnovatu moć koju ima.
Sloboda, ma i zastrašujuća, njegovih snova, sno­
viđenja njegovog ludila imaju, za čoveka petnae­
stog stoleća, veću privlačnu silu negoli poželjna
stvarnost puti.
Sta je, dakle, ta moć opčinjavanja koja se, u
ono doba, sprovodi preko slika ludila?
U tim fantastičnim likovima čovek otkriva,
pre svega, nešto nalik na neke tajne i neke sklo­
nosti svoje prirode. U srednjovekovnoj misli, če­
te životinja — kojima je Adam jednom za svagda
nadenuo imena — simbolično imaju čovečanske
vrednosti. Ali početkom renesanse odnosi sa živo­
tinjskim svetom preokreću se; životinja se oslo­
bađa; ona izmiče svetu bajke i ilustrovanja mo­
rala i poprima fantastiku koja je svojstvena sa­
mo njoj. I sada, zapanjujućim jednim preokre­
tom, životinja počinje da vreba čoveka, da ga se
dokopava i iznosi mu njegovu rođenu istinu na
videlo. Nemoguće životinje, proizišle iz jedne po-
ludele mašte, postale su tajna priroda čovekova;
i kada se poslednjega dana grešnik pojavio u svoj
svojoj rugobnoj nagoti, primećuje se da ima čudo­
višni lik beslovesne zverke: to su one mačke-dre-
kavice čija se rugobna tela mešaju, na Paklu Dir­
ka Boutsa (Dierick Bouts), sa nagotom proklet-
nika; to su, kako ih Stefan Lohner (Lochner) pri­
kazuje, krilate bube mačjih glava, večernji lepti-
rovi-tvrdokrilci, ptice krila zastrašujućih i gram­
zivih poput ruku; to je ona velika zver-grabljivica
čvornovatih kandži koja stoji na Iskušenju Gri-
nevaldovom. Životinjski je svet pomoću ljudskih
simbola i vrednosti izbegao upitomljenje; te ako
 STULTIFERA MAVIS 33

sada svojim neredom, jarošću, svojim obiljem ču­

dovišnih nemogućnosti opčinjava čoveka, onda on
razotkriva i mračnu pomamu, jalovo ludilo koje
počiva u srcu ljudi.
Na suprotnom kraju te prirode pakla, ludilo
opčinjava zato što je znanje. Ono je znanje, pre
svega, stoga što su svi oni besmisleni likovi u
stvari elementi jednog teškog, zatvorenog, ezote­
ričnog znanja. Ti čudnovati oblici netom se sme-
štaju u prostor velike tajne i sveti Antonije, koga
oni dovode u iskušenje, nije pod vlašću žestine
želje već one, mnogo potuljenije, žaoke radozna­
losti; njega mami to tako daleko a tako blisko
znanje, što ga osmeh Grila nudi a u isti mu mah
izvrdava; pokret kojim uzmiče isti je onaj kojim
se brani da ne pređe zabranjene granice znanja;
on već zna — u tome i jeste njegovo Iskušenje
«— ono što će Kardan (Cardan) kasnije reći: »Mu­
drost, kao i ostale dragocene stvari, mora se išču­
pati iz utrobe Zemljine.« To znanje, tako nedo­
stupno, tako pogibeljno, to znanje Luđak, u svo­
joj bezazlenoj šašavosti, ima. Dok razborit i mu­
dar čovek od njega opaža samo odlomke slika —
koji tim više obespokojavaju — dotle ga Luđak
celo-celcato nosi u jednoj netaknutoj lopti: ona
kristalna kugla koja je za sve ostale prazna, ispu­
njena je, za njegov pogled, čestom nevidljivog
znanja. Brojgel se izruguje blesavku koji pokuša­
va da prodre u tu kristalnu loptu. Ali baš se ona,
ta kugla obasjana znanjem, klati, nikada se ne raz­
bijajući — svetiljka za podsmeh, ali beskrajno
dragocena — na kraju štapa koji ο ramenu nosi
Luda Gret a. Ona, t akođe, st oji i s druge st rane
vrta uživanja. Drugi simbol znanja, drvo (zabra­
njeno drvo, drvo greha i obećane besmrtnosti),
nekada zasađeno usred zemaljskoga Raja, iščupa­
no je i sada tvori katarku broda luđaka, onu ko­
ja se može videti na graviri koja ilustruje Stulti-
ferae navicular Jossea Badea; ono se, sumnje ne­
ma, njiše i nad Bošovim Brodom luđaka.
3
34 ISTORIJA LUDILA

Sta navešćuje to znanje luđaka? Ono, pošto

je reč ο zabranjenom znanju, nesumnjivo pred-
skazuje carstvo Sotonino, i kraj sveta; konačnu
sreću i najvišu kaznu; svemoć na zemlji i pakleni
pad. Brod luđaka promiče predelom naslada u
kojem se sve nudi želji, nekom vrstom obnovlje­
nog Raja, pošto tu čovek više ne zna za patnju
niti nuždu; pa ipak, on nije povratio svoju nevi­
nost. Ta lažna sreća jeste đavolji trijumf Antihri-
sta, jeste Kraj, već sasvim blizak. Snovi ο Apoka­
lipsi, istina, u petnaestome stoleću nisu novi; ali
po prirodi su, ipak, sasvim drugačiji no što su
bili ranije. Umereno fantastičnom slikarstvu če­
trnaestog stoleća, u kojem se zamkovi ruše poput
kockica, u kojem je Zver svagda ona tradicionalna
Aždaja koju Devica drži na rastojanju, rečju — u
kojem su poredak Božji i njegova skora pobeda
uvek vidljivi, sledi jedno viđenje sveta u kojem
je satrta svaka razložnost. To je veliki veštičji
skup prirode: planine se survavaju i postaju rav­
nice, zemlja bljuje mrtve, kosti niču po grobovi­
ma; zvezde padaju, zemlja plamti u vatri, vasko-
liki život usahnjuje i prelazi u smrt. Svršetak ne­
ma vrednost prelaska i obećanja; on je nastupa­
nje noći u koju tone stari razum sveta. Dovoljno
je kod Direra pogledati jahače Apokalipse, iste
one što ih je poslao Bog: nisu to anđeli Pobede i
umirenja, nisu to vesnici spokojne pravde; već
ratnici raspomamljeni od mahnite osvete. Svet
uranja u sveobuhvatni Bes. Pobedu ne odnose ni
Bog ni Đavo; odnosi je Ludilo.
Sa svih strana, ludilo opčinjava čoveka. Fan­
tastične slike koje se rađaju iz njega nisu krat-
koveke pojave koje brzo iščezavaju sa površine
stvari. Jednim čudnovatim paradoksom, ono što
se rađa iz najneobičnijeg bunila bilo je, kao taj­
na, kao nedostupna istina, skriveno još u utrobi
zemlje. Kada čovek razastre samovolju svog ludi­
la, nailazi na turobnu neminovnost sveta; životi­
nja koja ga spopada u njegovim morama i noći-
 STULTIFERA NAVIS
35

ma lišavanja jeste njegova rođena priroda, ona

koju će da ogoli nemilosrdna istina pakla; be-
slovesne slike slepe šašavosti, to je veliko znanje
sveta; a u tome neredu, vascelom tom svetu u
ludilu, već se ocrtava ono što će biti svirepost
konačnog svršetka. Na toliko mnogo slika — što
im, sumnje nema, i daje tu težinu, a njihovoj
fantastičnosti i pridaje onako veliku koherentnost
— renesansa je izrazila pretnje i tajne sveta koje
je naslućivala.
*
* * -

U isto ono doba, književne, filosofske, moral­

ne teme ludila nadahnute su nečim sasvim drugim.
U hijerarhiji grehova srednji vek je dao me-
sta i ludilu. Od trinaestog stoleća nadalje uobi­
čajeno je videti ludilo kako stoji među lošim voj­
nicima Psihomahije. U Parizu kao i u Amijenu,
ono je deo loših četa i onih dvanaest dvojnosti
koje dele vrhovnu vlast nad dušom čovekovom:
Vera i Idolopoklonstvo, Nada i Očajanje, Milosrđe
i Tvrdičluk, Čednost i Pohota, Smotrenost i Lu­
dilo*, Strpljenje i Srdžba, Blagost i Strogost, Slo­
ga i Nesloga, Poslušnost i Pobuna, Istrajnost i Ne-
postojanost. U renesansi, Ludilo napušta to skrom­
no mesto i zauzima prvo. Dok je kod Huga iz sv.
Viktora rodoslovno stablo Grehova, stablo Drev­
nog Adama, kao koren imalo oholost, sada Ludilo
vodi veselo kolo svih ljudskih slabosti. Neospo-
reni kolovođa, ono ih vodi, vuče za sobom i ime'
nuje: »I njih vidite ovde u grupi mojih pratila­
c a . . . Ova ovde što tako ponosno uzdiže obrve
zove se Filautija (Samoljubivost); ovoj što kao da
se smeje očima i pljeska rukama ime je Kolacija
(Laskanje); ova što napola spava zove se Leta

* U o v o m kontekstu više b i odgovaralo »ludost«, pošto »la folie« znači

»ludost« i »ludilo«. — Prim. prev.

3*
 ISTORIJA LUDILA
36

(Zaboravnost); ona tamo što se oslanja na oba

lakta prekrštenih ruku zove se Mizoponija (Le-
njost); ova s vencem ruža na glavi i zavijena u
mirisni oblak je Hedona (Naslada); ona tamo s
neodređenim i izgubljenim pogledom zove se Ano-
ja (Lakomislenost); najzad, ova okrugla, debelju-
škasta, s glatkom kožom naziva se Trifa (Razuz-
danost). Među devoj kama vidite i dva muška bo­
žanstva od kojih se jedno zove Gozba a drugo
Tvrdi san.«* Neprikosnovena povlastica ludila: ono
caruje nad svim onim što je loše u čoveku. Ali
zar ono posredno ne vlada i svakim dobrom ko­
je on može da učini: častoljubljem koje daje mu­
dre političare, tvrdičlukom posredstvom kojeg ra­
stu bogatstva, bezobzirnom radoznalošću koja na­
dahnjuje filosofe i učenjake? Luiz Labe to ponav­
lja za Erazmom; a Merkur radi ludila preklinje
bogove: »Ne dajte da se izgubi ta lepa Gospa ko­
ja vam je pričinila toliko zadovoljstva.«
Ali ovo novo kraljevstvo ima malo zajednič­
kog sa mračnom vladavinom ο kojoj smo govoril i
maločas i koja ga je povezivala sa velikim tra­
gičnim silama sveta.
Začelo, ludilo privlači, ali ne opčinjava. Ono
upravlja svime što je na svetu lako, veselo, bez­
brižno. Ono čini da se ljudi »zabavljaju i ra­
duju«, ono je ljudima, baš kao i Bogovima, dalo
»Duh, Mudrost, Bahusa, Silena i tog milog čuvara
vrtova« (5). Sve je u njemu blistava površnost:
nikakve zadržane tajne.
Ono je, sumnje nema, u nekoj vezi sa čudno­
vatim putevima znanja. Prvo pevanje Brantovog
speva posvećeno je knjigama i učenjacima; a na
graviri koja ilustruje taj odeljak, u latinskom iz­
danju od 1497, vidimo kako se na svojoj katedri
pretrpanoj knjigama kopeči Učitelj koji iza svoje
doktorske kape nosi kapuljaču luđaka svu opši-

* E . Roterdamski, Pohvata ludosti; prevela d r Darinka Nevenić-Grabovac.

— Prim. prev.
 STULTIFERA NAVIS 37

venu praporcima. U svom kolu ludih Erazmo da­

je ljudima od nauke veliko mesto: posle Grama-
tičara, Pesnika, Govornika i Pisaca; zatim Prav­
nici; za ovima slede »poštovani filosofi s bradom
i ogrtačem«; na kraju je zbijena i neizbrojna četa
Teologa. Ali ako je u ludilu znanje toliko važno,
to ne znači da je ludilo kadro da prodre u nje­
gove tajne; baš naprotiv, ono je kazna jedne pu-
stahijske i izlišne nauke. Ako je ono istina sa­
znanja, to znači da je saznanje dostojno poruge
i da se, umesto da se obraća velikoj knjizi isku­
stva, gubi u prašnim knjigama i dokonim raspra­
ma; nauka se preliva u ludilo" samom prekomer-
nošću lažnih nauka.

Ο vo s do cto res, qui grandia no mina fertis

Respicite antiquo s pairis, jurisque perito s.
Ν on in candidulis pensebant do gmata libris,
Arte sed ingenua sitibundum pectus alebant.

U skladu sa temom koja je narodskoj satiri odav­

no bila bliska, ludilo se ovde javlja kao komično
kažnjavanje znanja i njegove naduvene neukosti.
Znači da ludilo, uopšte uzev, nije povezano sa
svetom i njegovim podzemnim oblicima, već, mno­
go više, sa čovekom, njegovim slabostima, njego­
vim snovima i zabludama. Sve ono što je kao mut­
no ispoljavanje kosmičkog postojalo u ludilu onak­
vom kakvim ga je video Boš, kod Erazma je zbri­
sano; ludilo više ne vreba čoveka sa sve četiri
strane sveta, ono se uvlači u njega ili je, bolje re­
čeno, jedan tanani odnos koji čovek održava sa
samim sobom. Mitološko oličenje Ludila je, kod
Erazma, tek jedna književna smicalica. U stvari
postoje samo različita ludila — ljudski oblici ludi­
la: »Računam da ima onoliko kipova koliko i lju­
di«; dovoljno je baciti pogled čak i na mesta naj­
veće mudrosti i najbolje uprave: »Toliko je obilje
oblika ludila u njima, i toliko ih se novih svaki
dan rađa da ni hiljadu Demokrita ne bi bilo do-
 ISTORIJA LUDILA
38

voljno da im se podsmehne.« Nema drugog ludi­

la sem onoga koje je u svakome čoveku, jer čovek
je taj koji ga stvara u odanosti prema samome
sebi i putem zabluda u koje se uljuljkuje. »Filauti-
ja« je prvi među likovima koje Ludilo uvlači u
svoj ples; ali to je stoga što su ti likovi vezani jed­
ni uz druge izvesnim povlašćenim pripadanjem;
privrženost sebi prvi je znak ludila, ali baš zato
što je privržen samome sebi čovek i prihvata greš­
ku kao istinu, laž kao stvarnost, nasilje i ružnoću
kao lepotu i pravdu: »Jedan je ružniji od svakog
majmuna, a sebi izgleda kao Nirej; drugi, čim je
šestarom povukao tri linije, odmah misli da je
Euklid; treći veruje da je Hermogen, a razume se
u muziku kao magarac u kantar i krešti gore ne­
go kokoška kad je kljuca petao kao zakoniti muž.«
U tom uobraženom prihvatanju samoga sebe, čo­
vek omogućuje svome ludilu da se javi kao kakva
fatamorgana. Simbol ludila biće, od sada, ono
ogledalo koje, ne odražavajući ništa stvarno, odra­
žava potajno, onome ko se u nj zagleda, snivanje
njegove sopstvene naduvenosti. Ludilo nije toliko
u vezi sa istinom i svetom, koliko sa čovekom i
sa onom istinom ο njemu samome koju on može
da opazi.
Otuda ono ukazuje na jedan potpuno mora­
lan svet. Zlo nije kazna ili svršetak vremena, već
samo mana i nedostatak. Sto šesnaest pevanja
Brantovog speva posvećena su oslikavanju bezum­
nih putnika Broda: to su tvrdice, potkazivači, pi­
janice; to su oni koji se odaju razuzdanosti i raz-
vratu; oni koji pogrešno tumače Sveto pismo, oni
koji čine preljubu. Loher (Locher), prevodilac Bran-
ta, otkriva u svome predgovoru na latinskom, plan
i smisao dela; reč je ο tome da se l judi pouče
quae mala, quoz bona sint; quid vitia; quo virtus,
quo ferat error; a to šibajući, zbog svakom pozna­
tog nevaljalstva, impios, superbos, avaros, luxurio-
sos, lascivos, delicatos, iracundos, gulosos, edaces,
invidos, veneficos, fidefrasos... ukratko, sve ono
 STULTIFERA NAVIS 39

što je čovek sam uspeo da iznađe kao nepravilno u

svom ponašanju.
Na izražajnom području književnosti i filoso-
fije, doživljaj ludila, u petnaestom stoleću, popri­
ma pre svega pravac moralne satire. Ništa ne pod-
seća na onu ogromnu najezdu koja preti i koja
je opsedala maštu slikara. Baš naprotiv, nastoji
se da se ona udalji; ο njoj se ne govori. Erazmo
skreće poglede sa te sumanutosti »koju Furije ra­
spiruju iz Pakla svaki put kada puste svoje zmi­
je«; on nikako nije želeo da izrekne pohvalu tim
bezumnim oblicima, već »slatkoj varci« koja dušu
oslobađa »njenih bolnih briga' i prepušta je raz­
noraznim oblicima naslade«. Tim spokojnim sve­
tom lako se ovladava; on pred pogledom razum­
nog razastire bez tajne svoje bezazlene čari, a
ovaj se, zahvaljujući smehu, vazda drži na odsto­
janju. Dok su Boš, Brojgel i Direr posmatrali sa
same zemlje, uvučeni u to ludilo koje su videli
da izbija svuda oko njih, dotle Erazmo drži da
je ono dovoljno daleko da čovek bude izvan opa­
snosti; on ga posmatra sa visine svog Olimpa, i
ako peva svoje hvale, to je zato što može da mu
se smeje neugasivim smehom bogova. Jer ludilo
ljudi jeste božji prizor: »Ukratko, ako biste mogli
taj beskrajan vašar da posmatrate s Meseca kao
nekada Menip, izgledalo bi vam kao da gledate
roj muva ili komaraca koji se svađaju, tuku, je­
dan drugom kopaju jamu, pljačkaju, igraju se, ša­
le, padaju, umiru. I ne može Se skoro verovati
koliko vreve i tragedija mogu da izazovu tako sit­
na i tako kratkovečna stvorenja.« Ludilo više nije
prisna neobičnost sveta; ono je tek jedan prizor
dobro poznat neobičnom posmatraču; ne više fi­
gura cosmosa, već crta karaktera ozvuma.
Ali okončava se istinski jedan rad koji će do­
vesti do toga da kritička svest uzapti tragičan do­
življaj ludila. Ostavimo tu pojavu za trenutak po
strani i pustimo da se u svoj svojoj ravnodušno­
sti istaknu ti likovi koji se u Don Kihotu mogu
40 ISTORIJA LUDILA

naći isto kao u Skiderijevim (Scudery) romanima,

u Kralju Liru isto kao u pozorištu Rotrua (Rotrou)
ili Tristana TErmita.
Počnimo od najvažnijeg, takođe i najtrajnijeg
— jer još će se i u osamnaestome stoleću pre-'
poznavati njegovi jedva izbledeli oblici: ludilo
usled nekog romanesknog poistovećenja. Njegove
odlike je, jednom za svagda, utvrdio Servantes.
Ali ta tema se neumorno ponavlja: neposredne
adaptacije (Don Kihot Gerina de Buskala /Gućrin
de Bouscal/ igran je 1639; dve godine kasnije, ovaj
je prikazao Vladavinu Sanča Panse), nova tumače­
nja pojedinih epizoda (Ludosti Kardenija od Pi-
šua /Pichou/ jesu varijacija na temu »Odrpanog
viteza« Sijera Morene), ili, na posredniji način, sa­
tira na fantastične romane (kao u Lažnoj Kleliji
od Siblinjija /Subligny/ i, unutar iste priče, u epi­
zodi Žili d'Arvijan). Varke se prenose od pisca na
čitaoca, ali ono što je s jedne strane bila mašta,
s druge postaje opsena; piščevo lukavstvo se, u
svoj bezazlenosti, prihvata kao istinski lik. Naiz­
gled, tu postoji samo laka kritika romana izmiš-
ljanja; ali, tik ispod toga, otkriva se istinski ne­
mir zbog odnosa, u umetničkom delu, između
zbiljskog i zamišljenog, a možda i zbog mutne
veze između fantastičnog izmišljanja i opsene bu­
nila. »Poremećenim uobraziljama upravo i dugu­
jemo izumeće umetnosti; Ćudtjivost Slikara, Pe-
snika i Muzičara samo je uljudno ublažen naziv
da se izrazi Ludilo.« (6) Ludilo, u kojem su u pi­
tanje dovedene vrednosti drugog jednog doba,
druge jedne umetnosti, morala, ali u kojem se is­
to tako, pobrkani i uskomešani, čudnovato pomu­
ćeni jedni drugima, u zajedničkoj varci, odraža­
vaju i svi oblici, čak i oni najudaljeniji, čovekove
uobrazilje.
Tik uz to prvo je — ludilo tašte uobraženosti.
Ali luđak se ne poistovećuje sa nekim uzorom iz
književnosti; on se poistovećuje sa sobom samim,
i to putem zamišljenog odobravanja koje mu orno-
 STULTIFERA NAVIS 41

gućuje da prida sebi sve odlike, sve vrline ili mo­

ći kojih je lišen. On je naslednik stare Filautije
Erazmove. Siromah, on je bogat; ružan, on se
ogleda; i dalje okovan, on veruje da je Bog. Ta­
kav je oslobođenik iz Osume koji se smatra Nep-
tunom. (7) To je smešna sudbina sedam ličnosti
u Visionnaires, Šatofora (Chateaufort) u Pidant
jouč, M. de Rišsursa (Richesource) u Sir Politik.
Neizmerno ludilo koje ima onoliko lica kolika i
naravi, težnji, nužnih zabluda na svetu. Čak i kad
je najteže, ono je među drugim ludilima najmanje
preterano; ono je, u srcu svakog čoveka, zamišlje­
ni odnos što ga on održava sa sobom. Njime su obu­
hvaćene njegove najvećma svakidašnje mane. Ob­
znaniti ga, to je prvi i poslednji element svake
moralne kritike.
Svetu morala pripada i ludilo pravedne kaz­
ne. Ono nemirima duha kažnjava nemire srca. Ali
ono ima i druge moći: kazna koju ono dosuđuje
umnožava se sama od sebe u onoj meri u kojoj,
kažnjavajući se, razotkriva istinu. Pravda ovog lu­
dila jeste to da je istinoljubivo. Istinoljubivo, po­
što već i krivac, u pustom kovitlacu svojih privi­
đenja, oseća šta će, za sva vremena, biti bolnost
njegove kazne: Erast, u Meliti, već vidi sebe ka­
ko ga progone Eumenide i osuđuje Minos. Isti­
noljubivo, takođe, i zato što se zločin skriven za
oči svih drugih obelodanjuje u tami te čudnovate
kazne; ludilo bezumnim recima kojima se ne mo­
že gospodariti odaje sopstveni smisao, ono kazu­
je, u svojim varkama, svoju tajnu istinu; njegovi
krici govore umesto njegove savesti. Tako bunilo
Ledi Magbet otkriva »onima koji to ne bi trebalo
da znaju« reči što su se dugo šaputale samo »glu-
vim ušima«.
• Konačno, i poslednja vrsta ludila: ludilo očaj­
ničke strasti. Ljubav koja se izjalovila u svojoj
prekomernosti, pre svega ljubav koju je obmanu­
la neumitnost smrti, nema drugog izlaza do lu­
dila. Dokle god je postojao predmet, luda ljubav bi-
42 ISTORIJA LUDILA

la je više ljubav no ludilo; prepuštena sebi, ona

se produžuje u prazninu sumanutosti. Kazna za
strast odveć predatu sopstvenoj silovitosti? Ne­
sumnjivo; ali to je kažnjavanje, isto tako, i ubla-
ženje; ono, nad nenadoknadivim odsustvom raz-
liva sažaljenje zamišljenih prisutnosti; u paradok­
su bezazlene igre ili u junaštvu bezumnih proga­
njanja ono iznova nalazi lik koji čili. Ako i vodi
smrti, to je smrt u kojoj oni koji se vole nikada
više neće biti rastavljeni. To je poslednja pesma
Ofelijina; to je bunilo Aristovo u Ludosti mudra­
ca. Ali to je, iznad svega, gorko i blago ludilo
Kralja Lira.
U Šekspirovom delu, ludila koja se orođuju
sa smrću i sa ubistvom; u delu Servantesovom,
oblici koji se upravljaju prema oholosti i svim
zadovoljenjima u mašti. No upravo su ta ludila
visoki uzori koje njihovi podražavaoci izvitoperu-
ju i obezoružavaju. A nema sumnje čak ni u to
da su oni, i jedan i drugi, više svedoci tragičnog
doživljaja Ludila rođenog u petnaestome stoleću
negoli posmatrači kritičkog i moralnog doživljaja
Nerazumnosti koji se razvija baš u njihovo vreme.
S onu stranu vremena, oni produžuju s jednim
smislom koji je na putu da nestane i čija će se
nit moći pratiti još samo u tami. Ali tek ako se
uporedi njihovo delo, i to što ono sadrži, sa zna­
čenjima koja nastaju u njihovih suvremenika ili
podražavalaca, moći će da se odgonetne to što se,
na tom početku sedamnaestog stoleća, događa u
književnom doživljaju ludila.
Kod Servantesa i Šekspira ludilo uvek zauzi­
ma izuzetno mesto, u tom smislu što je bez pri-
bežišta. Nikad ga ništa ne privodi ni istini ni ra­
zumu. Ono vodi jedino rascepu i, odatle, smrti.
Ludilo, u zaludnim svojim recima, nije taština;
praznina koja ga ispunjava jeste »zlo koje preva-
zilazi moju praksu«, što reče lekar povodom Ledi
Magbet; to je već potpunost smrti: to je ludilo
koje nema potrebe za lekarom već samo za bo-
 STULTIFERA NAVIS

žanskim milosrđem. Blaga radost, kakvu je Ofe-

lija na kraju našla, ne usklađuje se ni sa kakvom
srećom; njena beslovesna pesma isto je toliko bli­
ska suštini koliko i »krik žene« koji duž hodnika
Magbetovog zamka objavljuje da je »Kraljica
umrla«. Smrt Don-Kihotova, nesumnjivo, događa
se u jednom smirenom predelu koji se do posled-
njeg časa nadovezuje na razum i istinu. Ludilo
Vitezovo odjednom postaje svesno samoga sebe i,
za njega samog, poništava se u gluposti. Ali zar
je ta iznenadna razboritost ludila išta drugo doli
»novo ludilo koje mu je upravo udarilo u glavu«?
Beskrajno preokretljiva dvosmislica koju, na kon­
cu, može da razreši samo smrt. Rastrojeno ludilo
može još samo da bude jedno jedino i isto što i
pretnja svršetka; »pa čak i jedan od znakova po
kojima nagađahu da bolesnik umire beše to što
se od ludila tako lako prizvao razumu«. Ali sama
smrt ne donosi mir: ludilo će ponovo likovati —
bedno večna istina, s onu stranu jednog života
koji se, ipak, izbavio ludila samim tim svršetkom.
Njegov bezumni život ga, za ironiju, prati i čini
ga besmrtnim samo zbog njegovog ludila; ludilo
je, još i neprolazan život smrti: »Ovde počiva
strašni hidalgo koji je junaštvo tako daleko istu­
rio da se primetilo da njegovim preminućem
smrt ne može da likuje nad životom.«
Ali ludilo, vrlo brzo, napušta te predele ko­
načnog u koje su ga smestili Servantes i Sekspir:
a u književnosti s početka sedamnaestog stoleća
zauzima, umesto toga, srednje mesto; tako ono
tvori pre čvor no razrešenje, pre preokret no kraj­
nju opasnost. Premešteno u ekonomiju romane­
sknih i dramatskih sklopova, ono dopušta ispo-
ljavanje istine i smireni povratak razumu.
To je zato što se ono više ne razmatra u svo­
joj tragičnoj zbilji, u bezuslovnom rascepu koji
vodi na onaj svet; već jedino u podsmehu sopstve-
nim zabludama. Ono nije istinska kazna, već pred­
stava kazne, lažna sličnost dakle; ono se može
 ISTORIJA LUDILA
44

dovesti u vezu samo sa prividnošću nekog zločina

ili sa obmanom jedne smrti. Ako Arist, u Ludosti
mudraca, poludi na vest ο smrti svoje kćerke, to
je zato što ona nikako nije odista mrtva; kada
Erast, u Meliti, vidi sebe kako ga Eumenide pro­
gone i odvlače pred Minosa, to je zbog jednog
dvostrukog zločina što ga je mogao počiniti, što
je želeo da ga počini, ali koji, u stvari, nije za
sobom povukao nikakvu istinsku smrt. Sa ludila
je smaknuta njegova dramatična ozbiljnost: ono
je kazna ili očajanje samo u oblasti zablude. Nje­
gova dramatska funkcija opstaje samo onoliko
koliko je posredi lažna drama: varljivi oblik u
kojem su u pitanju samo tobožnje pogreške, ne­
ostvariva ubistva, nestanci Viđeni za ponovna
nalaženja.
Pa ipak, to odsustvo ozbiljnosti ne sprečava
ga da bude bitno — još bitnije no što je bilo,
jer ako ono i dovrhunjuje varku, varka se, pak,
prekida od njega počev. U ludilu u koje je za­
tvara njena zabluda, ličnost nehotice počinje da
razmršuje potku. Optužujući se, ona, i protiv svo­
je volje, kazuje istinu. U Meliti, na primer, sva
lukavstva koja je junak izredao ne bi li prevario
druge, okrenula su se protiv njega, i on je bio
prva žrtva kad je poverovao da je kriv za smrt
svoga suparnika i njegove dragane. No u svome
bunilu on prebacuje sebi da je izmislio celu jed­
nu ljubavnu prepisku; istina se obelodanjuje, u
ludilu i kroza nj, a ono, izazvano zabludom raz-
rešenja, razrešuje, samo, istinsku zamršenost ko­
joj je, u isti mah, i posledica i uzrok. Drugim re­
cima, ono je lažna kazna za lažno delo, ali po sop-
stvenoj sili ono izbacuje na površinu istinsku te­
škoću koja tada odista može da se privede kra­
ju. Pod zabludom ono prikriva tajni rad istine.
Sa ovim dejstvom, dvosmislenim i središnjim jed-
novremeno, računa pisac Bolnice ludih (l'Ospitat
des Fous) kada predstavlja dvoje ljubavnika koji
se, da bi izbegli goniocima, prave da su ludi i
 STULTIFERA NAVIS 45

skrivaju među bezumne; u nastupu tobožnjeg lu­

dila, devojka, preobučena u mladića, pravi se da
veruje da je devojka — što stvarno i jeste — go­
voreći tako, uzajamnim poništavanjem ta dva pre­
tvaranja, istinu koja će na kraju pobediti.
Ludilo, to je najčistiji, najpotpuniji oblik
brkanja: ono uzima lažno za istinito, smrt za ži­
vot, muškarca za ženu, ljubavnicu za Eriniju, a
žrtvu za Minosa. Ali to je, takođe, nepobitno naj­
nužniji oblik brkanja: jer ono, da bi pristupilo
istinskom razrešenju, nema potrebe ni za kakvim
spoljašnjim elementom. Dovoljno mu je da svo­
ju varku dotera do istine. T a k o je ono, u samoj
sredini sklopa, u njegovom mehaničkom središtu,
u isti mah i prividan zaključak, pun nekog tajnog
ponovnog započinjanja, i uvođenje u ono za šta
će se ispostaviti da je izmirenje sa razumom i
istinom. Ono obeležava tačku kojoj se, po svoj
prilici, približava tragična sudbina ličnosti, i od
koje stvarno kreću putevi koji vode pronađenoj
sreći. U njemu se uspostavlja ravnoteža, ali ono
tu ravnotežu zaklanja ispod oblaka varke, ispod
prividnog nereda; strogost građevine krije se pod
spretnim rasporedom tih nepravilnih žestina. Ta
nagla živost, ta smelost pokreta i reči, taj ludi
vetar koji ih, iznenada, protresa, prekida stihove,
kvari držanje i gužva zastore — dok se konci drže
mnogo čvršće, i samo tako —- to je šušti _ uzor
očne varke baroka. Ludilo je velika očna varka
u tragikomičnim sklopovima književnosti prekla-
sicističkog doba.
I Skideri je to dobro znao kada je, u želji
da u svojoj Komediji glumaca (Comadie des Co-
mddiens), napravi pozorište pozorišta, svoj komad
isprve postavio kao igru varki ludila. Jedan deo
glumaca treba da igra ulogu gledalaca, a ostali,
glumaca. Treba se, dakle, s jedne strane praviti
da se dekor uzima za zbilju, igra za život, dok se
u stvari, igra u istinskom dekoru; s druge, pre­
tvarati se da se igra i predstavlja glumac, dok je
 ISTORIJA LUDILA
46

u stvarnosti posredi, naprosto, glumac koji igra.

Dvostruka igra u kojoj je svaki element i sam
udvostručen, tvoreći tako tu ponovljenu zamenu
istinskog i varke, zamenu koja je sama po sebi
dramatski smisao ludila. »Ne znam — mora da
kaže Mondrosi u prologu Skiderijevog komada —
koja je današnja budalastost mojih drugara, ali
ona je zbilja tolika da moram da poverujem da
im je neka mađija oduzela razum, a ono što ja
tu vidim kao najgore jeste to što oni pokušavaju
da me nateraju da ga i ja izgubim, a i vi, takođe.
Oni bi da me ubede da nisam na pozornici, da
je to tu grad Lion, da je ono tamo gostionica,
ovde loptalište, gde Glumci koji uopšte nismo mi,
a koji mi ipak jesmo, prikazuju jednu Pastirsku
igru.« U toj budalastosti pozorište razvija svoju
istinu: da bude iluzija. A to je, strogo uzeto,
ludilo.

*
* *

Rađa se klasicistički doživljaj ludila. Golema

opasnost koja se ukazivala na obzorju petnaestog
stoleća ublažava se, uznemirujuće sile koje su na­
stanjivale Bošove slike izgubile su žestinu. Oblici,
sada providni i poučljivi, opstaju tvoreći pratnju,
neizbežnu pratnju razuma. Ludilo je prestalo da,
na granicama sveta, čoveka i smrti, bude figura
eshatologije; tama u koju je ono uprlo bilo po­
gled i iz koje su se rađali oblici nemogućnog, raspr­
šila se. Zaborav pada na svet kojim je krstarilo
slobodno robovanje njegovog Broda: on više neće
ići, na čudnovatoj svojoj plovidbi od jednog ovo­
zemaljskog sveta do jednog drugog sveta, tamo;
on više nikada neće biti ta bezuslovna međa u
daljini. Eto ga privezanog, čvrsto, sred stvari i
ljudi. Zaustavljenog i zadržanog. Više nije barka,
već bolnica.
 STULTIFERA NAVIS 47

Jedva nešto više od sto godina po udesu lu­

dih lađa, vidimo kako se pomalja književna tema
»Bolnice ludih«. Tu svaka glava, prazna, u po­
sao utonula i raspoređena, po istinskom razumu
ljudi, govori, na primer, raspolućenim jezikom
Mudrosti, protivrečnost i podsmeh: »Bolnica Ne-
izlečivih luđaka gde su, od tačke do tačke, izve­
dena sva ludila i bolesti duha, kako ljudi tako i
žena, posao isto toliko koristan koliko i zabavan
i neophodan za sticanje istinske mudrosti.« Svaki
oblik ludila ima tu svoje uređeno mesto, svoja
odličja i svog boga zaštitnika: pomamno i trabu-
njavo ludilo, označeno glupakom posađenim na
stolicu, razmahuje se pod Minervinim pogledom;
turobni melanholici koji tumaraju poljem, vuci
usamljeni i pohlepni, imaju za boga Jupitera, go­
spodara životinjskih preobražaja; evo, zatim, »lu­
đaka pijanica«, »luđaka spavaćivih i polumrtvih«,
»luđaka izlapelih i prazne glave« . . . Sav taj pore­
mećeni svet, u savršenom redu, izgovara, zauzvrat.
Pohvalu Razumu. U toj »Bolnici«, već, zatvaranje
sledi ukrcavanju.
Savladano, ludilo održava sve privide svoje
vladavine. Ono sada spada u mere razuma i rada
istine. Ono, na površini stvari i u treperavoj svet-
losti dana, računa sa svim igrama privida, sa dvo-
smislenošću istinskog i varke, sa ćelom tom be­
skrajnom, uvek krpljenom i uvek kidanom pot­
kom koja spaja i u isti mah razdvaja istinu i pri­
vid. Ono skriva i otkriva, ono kazuje istinu i laž,
ono je senka i svetlost. Ono odbleskuje; središnja
i milostiva figura, uveliko prevrtljiva figura tog
baroknog doba.
Ne čudimo se što ga tako često nalazimo u
zapletima romana i pozorišnih komada. Ne ču­
dimo se što ga zaista vidimo u skitnji ulicama.
Tu ga je hiljadu puta sreo Fransoa Kolte (Frangois
Colletet):
 ISTORIJA LUPILA
48

»Ugledah, u toj ulici

Jednog prostodušnika praćenog decom.
. . . Takođe se i divi tom ubogom đavolu:
Taj jadni luđak, šta bi da učini
Sa tolikim silnim dronjama? ....
Viđao sam te raskuštrane luđake
Kako pevaju uvrede po sokacima . . . «

Ludilo ocrtava, u društvenom predelu, jedan

dobro poznat obris. Iznova se, i veoma živo, uži­
va u starim bratijama budala, njihovim svetkovi­
nama, skupovima i govorima. Rasplamsava se
oduševljenje za ili protiv Nikole Zubera (Nicolas
Joubert), poznatijeg pod imenom Angulvan (An-
goulevent), koji se proglasio Knezom budala, na­
slov koji mu osporavaju Valenti le Kont (le Comte)
i Žak Reno (Jacques Resneau): pamfleti, spor, par-
ničenja; njegov advokat proglašava i potvrđuje
da on ima »šuplju glavu, izlapelu bundevu, u ko­
joj nema zdrava razuma, ćupu, rastureni mozak,
te nema ni misli, ni cele daske u glavi«. Blie d'Ar-
ber (Bluet d'Arberes), koji se nazvao Grofom od
Dopuštenja, štićenik je Krekijevih (Crequi), Ledi-
njijerovih (Lesdignieres), Bujonovih (Bouillon), Ne-
murovih (Nemours); godine 1602. on objavljuje,
ili umesto njega drugi objavljuju njegova dela u
kojima on upozorava čitaoca da »ne zna ni da
čita ni da piše i da to nikada nije ni naučio«, ali
da ga je obodrilo »nadahnuće Boga i Anđela«.
Pjer Dipui (Pierre Dupuis), ο kome Renje (Rć
gnier) govori u šestoj svojoj satiri, jeste, po re­
cima Braskambija (Brascambille), »nad-luda u du­
goj haljini«; on sam, u svome Prigovoru na bu­
đenje Gazda-Gijoma (Remontrance sur le reveil de
Maitre Guillaume), izjavljuje kako ima »duh iz­
dignut sve do predsoblja trećeg stupnja meseca«.
A mnoge druge ličnosti prikazane su u četrnaestoj
satiri Renjeovoj.
Taj svet s početka sedamnaestog stoleća čud­
novato je srdačan prema ludilu. Ono je tu, u
 STULTIFERA NAVIS 49

srcu stvari i ljudi, podsmešljivi znak koji meša

oznake istinskog i uobraženog, jedva se sećajući
velikih tragičnih pretnji — život većma pomućen
negoli obespokojavajući, podrugljivo komešanje u
društvu, nepostojanost razuma.
Ali, upravo se rađaju novi zahtevi:
»Stotine i stotine puta dohvatao sam svetiljku
Tražeći u po bela dana . . . «
 DRUGO POGLAVLJE

VELIKO UTAMNIČENJE

Compelle intrare

Ono ludilo čije je glasove renesansa upravo

oslobodila, ali čiju je žestinu već savladala, doba
klasicizma ućutkaće čudnovatom jednom pri­
nudom.
Dobro se zna da je sedamnaesto stoleće stvo­
rilo prostrane domove prinudnog boravka (mai-
sons d'internement); nedovoljno se zna da se na
sto stanovnika grada Pariza više nego jedan u
njima zatekao zatvoren na nekoliko meseci. Dobro
se zna da se neprikosnovena vlast koristila zape­
čaćenim pismima s kraljevom zapovešću i proiz­
voljnim merama hapšenja; ne zna se tako dobro
iz kakve su pravosudne svesti mogli da proiziđu
takvi postupci. Posle Pinela, Tjuka (Tuke), Vagni-
ca (Wagnitz), zna se da su tokom sto pedeset go­
dina luđaci potpadali pod ustrojstvo tog zatvara­
nja, i da će jednoga dana biti otkriveni u velikim
odajama Opšteg prihvatilišta (l'Höpital general),
u ćelijama kaznenih zavoda; primetiće se da su
bili izmešani sa stanovnicima Workhouses ili
Zuchthäusern. Ali nije bivalo da se njihov polo­
žaj tamo jasno odredi niti da se kaže kakvog smi­
sla ima to susedstvo kojim siromašnima, nezapo­
slenima, kažnjenicima i bezumnima kao da je od­
ređena ista postojbina. Upravo će među zidovima
 V E L I K O UTAMNIČENJE
51

domova za prinudni boravak Pinel i psihijatrija

devetnaestog stoleća zateći luđake; a tamo će ih
— ne zaboravimo to — i ostaviti, dičeći se kako
su ih »izbavili«. Od polovine sedamnaestoga sto­
leća, ludilo je povezano sa tom zemljom prinud­
nog boravka i sa pokretom koji mu je tu zemlju
označio kao njegovo prirodno stanište.
Za beleg neka posluži jedan datum: 1656, re-
šenje ο osnivanju Opšteg prihvatilišta u Parizu.
Na prvi pogled, reč je samo ο reformi — ο pu­
kom upravnom preustrojavanju. Različita, već po­
stojeća zdanja, okupljena su pod objedinjenu up­
ravu: La Salpetrijer, za prethodne vladavine izno­
va sazidane radi smeštanja arsenala, Bisetr (Bi-
cetre) koju je Luj X I I I hteo da pokloni dobrima
verskog reda Sen-Luja da od nje načini starački
dom za vojne invalide. »Dom i Bolnica, kako ve­
likog i malog Milosrđa tako i sirotinjski dom,
koji se nalaze u predgrađu Sen-Viktor, Dom i Bol­
nica Scipiona, La Savonri, sa svim mestima, trgo­
vima, vrtovima, kućama i zgradama koji su u nji­
hovom sklopu.« (8) Sve je to sada namenjeno si­
rotinji pariškoj »svakoga pola, mesta rođenja i
starosti, bez obzira na titulu i rođenje i ma iz
kog staleža bili, zdravi ili invalidi, bolesni ili pri
oporavku, lečivi ili neizlečivi«. ReČ je ο tome da
se prihvate, smeste, prehrane oni koji su došli
sami ili oni koje je poslala kraljevska ili sudska
vlast; treba se t akođe st arat i ο izdržavanju, ne-
govanju i opštem redu onih. koji tu nisu mogli
naći mesta, ali koji bi mogli ili zasluživali tu da
budu. Ta se briga poverava upravnicima imeno­
vanim doživotno, i oni svoja ovlašćenja sprovode
ne samo u zgradama Prihvatilišta, već i nad svi­
ma onima koji u gradu Parizu potpadaju pod nji­
hovu nadležnost: »Oni imaju svako pravo vlasti,
vođenja, upravljanja, trgovanja, policije, suđenja,
opominjanja i kažnjavanja nad svim siromasima
u Parizu, kako izvan tako i unutar Opšteg pri­
hvatilišta.« Osim toga, upravnici imenuju jednog

4·
 ISTORIJA LUDILA
52

lekara sa platom od 1000 funti godišnje; on sta­

nuje u Milosrđu (Pitić), ali dva puta nedeljno mo­
ra da poseti svaku zgradu Prihvatilišta.
Od samog početka jasno je jedno: Opšte pri­
hvatilište nije medicinska ustanova. Ono je više
polusudska struktura, neka vrsta administrativ­
nog entiteta koji, po strani od već uspostavljenih
vlasti i izvan sudova, odlučuje, sudi i izvršava pre­
sude. »U tu svrhu imaće upravnici na raspolaga­
nju sramne stubove, vratne okove za vezivanje
krivca, zatvore i podzemne tamnice u rečenom
Opštem prihvatilištu i mestima koja su u njego­
vom sklopu, onako kako oni nalaze za shodno, a
nikakav se priziv neće primiti na naredbe koje će
oni izdavati za unutrašnjost rečenog Prihvatilišta;
a što se tiče onih koje se odnose na vanjski svet,
one će biti izvršene po obliku i sadržaju bez ob­
zira na bilo kakva protivljenja ili pozivanja uči­
njena ili koja će se učiniti i bez štete po iste, i
neće biti odložene bez obzira na sve odbrane i
optužbe.« Gotovo neprikosnoveni suverenitet, sud
bez višeg suda, pravo izvršenja nad kojim ništa
ne može odneti prevagu — Opšte prihvatilište je­
ste čudnovata vlast koju kralj uspostavlja između
policije i pravde, na granici zakona: treći stalež
gušenja. Umobolni koje će Pinel zateći u Bisetri
i u La Salpetrijer pripadali su upravo tome svetu.
Ni po svrsi ni po delovanju Opšte prihvatili­
šte nema veze ni sa kakvom medicinskom zamiš-
lju. Ono je instanca poretka, monarhijskog i gra­
đanskog poretka koji se u Francuskoj stvara baš
u to vreme. Ono se nadovezuje neposredno na
kraljevsku vlast koja ga je postavila jedino pod
autoritet građanske uprave; Velika ubožnica (la
grande Aumönerie) kraljevstva, koja je ranije u
starateljskoj politici bila znak uplitanja crkve i
sveštenstva, odjednom se našla izvan kola. Kralj
naređuje: »Smatrajmo da smo čuvar i zaštitnik
rečenog Opšteg prihvatilišta, budući da je ono na­
ša kraljevska zadužbina, no i pored toga neka ono
 V E L I K O UTAMNIČENJE
53

ni na koji način ne zavisi od naše Velike ubožnice,

niti od bilo kog našeg visokog službenika, već ne­
ka bude potpuno slobodno od starešinstva, obi­
laženja i sudske nadležnosti službenika Opšteg po-
pravilišta (la generale Reformation) i ostalih iz
Velike ubožnice, i svih drugih kojima uskraćuje­
mo svako pravo raspitivanja i sudsku nadležnost
na bilo koji način.« Plan je prvobitno nastao u
Parlamentu i dva prva upravitelja koji su tada
imenovani bili su prvi predsednik Parlamenta i
državni tužilac. Ali njih ubrzo zamenjuju pariški
nadbiskup, predsednik Porezničkog suda (Cour des
aides), predsednik Glavne kontrole (Cour des comp-
tes), upravnik policije i predsednik pariške grad­
ske uprave (Prevot des marchands). Od tada »Ve­
liko nadleštvo« (Grand Bureau) ima još samo
ulogu da donosi odluke. Stvarna uprava i istin­
ske odgovornosti poverene su upravnicima koji se
dobijaju kooptiranjem. Oni su istinski upravite­
lji, izaslanici kraljevske vlasti i građanskog bogat­
stva pred svetom bede. Ο njima je Revol ucija
mogla da ostavi ovo svedočanstvo: »Odabrani iz
najboljeg građanstva... oni su u upravu doneli
nepristrasna gledišta i čiste namere.« (9)
Ova struktura svojstvena monarhijskom i gra­
đanskom poretku i koja je savremenik njegovog
ustrojavanja u obliku apsolutizma, uskoro prekri­
va svojom mrežom celu Francusku. Jedan kraljev
ukaz, od 16. juna 1676, naređuje osnivanje po jed­
nog »Opšteg prihvatilišta u svakom gradu njegove
kraljevine«. Mesne vlasti, međutim, preduhitrile
su ovu meru; lionsko građanstvo je još 1612. or-
ganizovalo jednu milosrdnu ustanovu koja je ra­
dila na sličan način. Nadbiskup Tura ponosan je
što 10. jula 1676. može da izjavi da je njegov
»nadbiskupski grad srećno predvideo bogobojaž-
ljive namere kraljeve i podigao ovo Opšte prihva­
tilište zvano Sirotište (Charite) još pre onoga u
Parizu, i uredio ga tako da je poslužilo kao uzor
svima onima koja su posle osnovana, u kraljevini
 ISTORIJA LUDILA
54

i izvan nje«. Sirotište je u Turu osnovano, u stva­

ri, 1656, i kralj mu je poklonio 4.000 funti go­
dišnjeg prihoda. Opšta prihvatilišta otvaraju se ši­
rom Francuske: uoči Revolucije, ima ih u 32 po­
krajinska grada.
I pored toga što je prilično odlučno ostavlje­
na po strani prilikom organizovanja Opštih pri­
hvatilišta — nesumnjivo usled saradnje kraljev­
ske vlasti i građanstva — Crkva ne ostaje izvan
pokreta. Ona preinačuje svoje prihvatne ustano­
ve, iznova raspoređuje dobra svojih zadužbina;
stvara čak i zajednice koje sebi postavljaju cilje­
ve prilično slične onima koje ima Opšte prihvati­
lište. Vensan de Pol preustrojava Sen-Lazar, naj­
veći među negdašnjim pariškim leprozorijima; 7.
januara 1632, on u ime kongregacionista Misije
sklapa ugovor sa »Nastojništvom« Sen-Lazara; sa­
da tamo treba prihvatiti »osobe uhapšene po na­
redbi Njegovog Veličanstva«. Red Dobrih sinova
otvara tu vrstu prihvatilišta na severu Francuske.
Braća Sen-Žan de Dije, pozvana u Francusku 1602,
osnivaju najpre Sirotište u Parizu, u predgrađu
Sen-2ermen, a zatim Šaranton, gde se smeštaju 10.
maja 1645. Nedaleko od Pariza oni, takođe, drže
i Sirotište Sneli, otvoreno 27. oktobra 1670. Ne­
koliko godina pre toga Vojvotkinja od Bujona
(Bouillon) poklonila im je zgrade i prihode bol­
nice za gubavce koju je u Šato-Tjeriju (Chäteau-
-Thierry), u četrnaestome stoleću, osnovao Tibo de
Sampanj (Thibaut de Champagne). Oni još uprav­
ljaju i Sirotištima u Sen-Jonu, Pontorsonu, Kadi-
jaku, Romanu. Godine 1699. lazaristi u Marseju
osnivaju ustanovu koja će postati bolnica Sen-Pjer.
U osamnaestome stoleću, potom, nastaju Armantje
(Armentieres) (1712), Marevil (Mareville) (1714), Le
bon Saver de Kan (le Bon Sauveur de Caen) (1735);
Sen-Men (Saint-Meins) u Renu otvara se nešto ma­
lo pre Revolucije (1780).
Pojava, naime, ima evropske razmere. Uspo­
stavljanje apsolutne monarhije i živ preporod ka-
 V E L I K O UTAMNIČENJE 55

tolicizma u vreme protivreformacije dali su joj u

Francuskoj sasvim osoben karakter nadmetanja a
u isti mah i saučesništva vlasti i Crkve. Drugde
ta pojava ima sasvim drugojače oblike, ali jed­
nako je tačno vremenski određena. Veliki sirotinj­
ski domovi (hospices), domovi prinudnog boravka,
poduhvati vere i javnog reda, pomoći i kažnjava­
nja, milosrđa i vladinog staranja, delo su klasi­
cističkog vremena: isto tako sveopšti kao ono i
rođeni gotovo u isto vreme kad i ono. U zemlja­
ma nemačkog jezika, stvaraju se popravni domo­
vi, Zuchthäusern; prvi prethodi francuskim domo­
vima prinudnog boravka (osim' Sirotišta u Lionu);
otvoren je u Hamburgu oko 1620. Ostali su stvo­
reni u drugoj polovini veka: Bazel (1667), Breslau
(1668), Frankfurt (1684), Spandau (1684), Königs­
berg (1691). U osamnaestome stoleću oni nastav­
ljaju da se množe; najpre u Lajpcigu, 1701, zatim
u Haleu i Kaselu 1717. i 1720; kasnije u Brigu
i Osnabriku (1756) i, konačno, 1771. u Torgauu.
U Engleskoj počeci utamničenja sežu još da­
lje u prošlost. Jedan akt iz 1575. koji se odnosi
na »kažnjavanje skitnica i pomoć siromašnima«
u isti mah, nalaže izgradnju houses of correction,
najmanje po jedan po grofoviji. Njihovo izdrža­
vanje treba obezbediti jednim porezom, ali jav­
nost se podstiče da daje dobrovoljne priloge. Iz­
gleda, u stvari, da mera u tom obliku uopšte i
nije primenjivana, jer nekoliko meseci kasnije
pada odluka da se odobri privatna preduzirnlji-
vost: da bi se otvorilo prihvatilište ili popravni
dom više nije neophodno dobiti zvaničnu dozvolu:
to sad svako može da učini po sopstvenom naho­
đenju. Početkom sedamnaestog stoleća, opšte pre-
ustrojavanje: globa od pet funti svakom mesnom
sudiji koji ih ne bude uredio na području za ko­
je je nadležan; obaveza da se uvedu zanati, po­
dignu radionice, pokrene proizvodnja (mlinovi,
predionice, tkačnice), što doprinosi njihovom iz­
državanju i obezbeđuje posao stanarima; na su-
 ISTORIJA LUDILA
56

diji je da odluči ko zaslužuje da bude poslat u

njih. Razvoj tih Bridwells nije bio osobito velik:
često su sve više prisajedinjavani tamnicama u
čijem su se susedstvu nalazili; pokušaj da se nji­
hova primena raširi i na Škotsku nije uspeo. S
druge strane, workhouses je očekivao veći uspeh.
One potiču iz druge polovine sedamnaestog stole­
ća. Jednim aktom iz 1670. određen je položaj tih
workhouses, stavljeno u dužnost sudskim činovni­
cima da proveravaju uterivanje poreza i rukova­
nje novcem koji je trebalo da omogući njihov rad,
a mesnim sudijama poveren je vrhovni nadzor nad
njihovom upravom. Godine 1697, više bristolskih
parohija ujedinjuju se da bi podigle prvu work­
house u Engleskoj i osnovale društvo koje će
upravljati njome. Druga je dignuta 1703. u Vuste-
ru, a treća iste godine u Daminu; zatim u Plimu-
tu, Norviču, Halu, Ekseteru. Krajem osamnaestog
stoleća njihov ukupan broj dostiže 126. Džilber-
tov akt iz 1792. daje parohijama sve olakšice da
osnivaju nove workhouses; u isto vreme se oja­
čava i autoritet i nadzor od strane mesnih sudija;
da bi se izbeglo pretvaranje workhouses u bolni­
ce, preporučuje se da se bespoštedno proteruju
zarazni bolesnici.
Za nekoliko godina, preko Evrope je preba­
čena istinska mreža tih domova. Krajem osam­
naestog stoleća Hauard (Howard) se poduhvata da
ih obiđe; kroz Englesku, Holandiju, Nemačkμ,
Francusku, Italiju, Španiju on će učiniti hodočaš­
će svim glavnim mestima zatvaranja — »bolnica­
ma, tamnicama, kaznenim zavodima« — i njego­
vo čovekoljublje ljuti to što su među iste zidove
mogli biti saterani sudski osuđenici, mladići koji
su remetili mir svoje porodice ili traćili njena
imanja, nikogovići i umobolni. Dokaz da je već u
ono vreme izgubljeno nešto očevidno: ono što je
širom Evrope i onako užurbano i spontano izaz­
valo tu kategoriju klasicističkog poretka kakva je
zatvaranje. Za sto pedeset godina ono je postalo
 V E L I K O UTAMNIČENJE 57

pogrešan spoj raznorodnih elemenata. U početku

je, međutim, trebalo da ga odlikuje jedinstvo ko­
je je opravdavalo njegovu hitnost; mora da izme­
đu tih raznolikih oblika i doba klasicizma koje
ih je stvorilo postoji neko načelo povezanosti ko­
je ne vredi izbegavati u ime negodovanja prere-
volucionarne osetljivosti. Ka kakvoj se stvarnosti,
dakle, težilo kroz sve to ljudstvo koje se, bezmalo
preko noći, našlo zaključano i, strože no gubavci,
odvojeno od sveta? Ne treba zaboraviti da je sa­
mo u Opštem prihvatilištu u Parizu, nekoliko go­
dina po osnivanju, bilo 6.000 osoba, što je oko
1% stanovništva. Trebalo je da se, iz tiha i ne­
sumnjivo tokom dugih godina, u evropskoj kul­
turi stvori jedna zajednička društvena osetljivost
koja je naglo počela da se ispoljava u drugoj po­
lovini sedamnaestog veka: ona je, jednim udar­
cem, izdvojila tu kategoriju i odredila joj da na­
seli mesta utamničenja. Da bi se nastanili prosto­
ri koje je guba odavno napustila, određen je čitav
jedan narod koji se nama čini čudnovato izmešan
i nejasan. Ali ono što je za nas samo nerazlučeno
osećanje bilo je, jamačno, nešto sasvim razgovet-
no opazivo za čoveka klasicizma. Upravo taj na­
čin opažanja i treba ispitati da bi se saznalo ka­
kav je to oblik osetljivosti na ludilo postojao u
jedno doba koje smo uobičajili da definišemo po
prednostima Razuma. Onaj gest koji je zatvara­
nju, obeležavajući mu prostor, dao moć izdvaja­
nja, ludilu doznačio novu postojbinu, ma koliko
povezan i spreman bio, nije jednostavan. On skla­
pa u jednu složenu zajednicu novu osetljivost na
bedu i dužnost pomaganja, nove oblike reagova-
nja na ekonomske teškoće nezaposlenosti i doko-
ličenja, novu etiku rada, a takođe i san ο naseobi­
ni u kojoj bi se moralna obaveza, u vidu autori­
tarnih oblika prinude, pridruživala građanskom za­
konu. Nejasno, ove su teme prisutne u izgradnji
i ustrojavanju naseobina zatvaranja. One upravo
i daju smisao tome obredu i delimice objašnjava-
58 ISTORIJA LUDILA

ju na koji je način ludilo opažano i doživljavano

u doba klasicizma.

* *

Zatvaranje, ta učestala pojava čije znake u

sedamnaestome stoleću nalazimo širom Evrope,
jeste stvar »pozicije«. Policija, u sasvim tačno od­
ređenom smislu koji je toj reči pridavan u vreme
klasicizma, znači skup mera koje su svima koji
nisu mogli živeti bez rada, rad činile mogućim i
neophodnim u isti mah; pitanje koje će Volter
uskoro formulisati, već su sebi postavljali Kolbe-
rovi savremenici: »Sta? Zar od kada ste ustanov­
ljeni kao telo koje dela u ime naroda još niste
otkrili tajnu kako da sve bogataše obavežete da
sve siromahe nateraju na rad? Pa vi niste stigli
ni do prvih osnova policije.«
Pre no što je poprimilo medicinski smisao
koji mu mi dajemo ili koji, barem, volimo da
pretpostavljamo da ima, zatvaranje nije iziskivala
briga za ozdravljenje nego nešto sasvim drugo.
Ono što ga je učinilo neophodnim jeste imperativ
rada. Naše bi čovekoljublje rado da vidi znake
dobre volje prema bolesti tamo gde se ukazuje
samo osuda besposlice.
Vratimo se prvim trenucima »Utamničenja«,
onom kraljevom ukazu od 27. aprila 1656. koji je
doveo do stvaranja Opšteg prihvatilišta. Ta usta­
nova odmah je sebi postavila zadatak da spreči
vprosjačenje i besposličenje kao izvore svih ne­
reda«. U stvari, bila je to poslednja velika mera
od onih koje su od vremena renesanse preduzi-
mane ne bi li se stavila tačka na nerad, ili ma­
kar na prosjačenje. (10) Godine 1532. pariški Par­
lament je odlučio da se prosjaci pohapse i pri­
nude da rade u gradskim odvodima vezani lanci­
ma dvoje po dvoje. Kriza se brzo zaoštrava: 23.
marta 1534. »siromašnim Školcima i sirotinji« na-
 V E L I K O UTAMNIČENJE
59

ređuje se da napuste grad, a pri svem tom izda-

ta je i zabrana »da se od sada pa nadalje više
ne bogoradi na ulici«. Verski ratovi uvećavali su
tu sumnjivu gomilu u kojoj su se mešali seljaci
proterani sa zemlje, raspušteni ili odbegli vojnici,
radnici bez posla, siromašni studenti, bolesnici. U
času kada Anri IV započinje opsadu Pariza, grad,
u kojem živi manje od 100.000 stanovnika, ima
više od 30.000 prosjaka.
Početkom sedamnaestog stoleća započinje pri­
vredna obnova; donosi se odluka da se silom po­
kupe nezaposleni koji nisu ponovo stekli mesto
u društvu; godine 1606. jednom odlukom Parla­
menta rešeno je da se pariški prosjaci izbičuju
na javnom mestu, da im se na rame udari žig,
glava obrije, te da se tako proteraju iz grada; da
bi se sprečio njihov povratak, na gradskim kapi­
jama su, jednom uredbom iz 1607, postavljeni
streljački odredi koji su imali da zabrane ulazak
svim siromasima. Čim su, sa tridesetogodišnjim
ratom, iščezle sve posledice privrednog preporoda,
problemi prosjačenja i besposlice iznova se po­
stavljaju; sve do sredine veka redovno povećava­
nje poreza davi manufakture i uvećava nezaposle­
nost. Tada izbijaju meteži u Parizu (1621), Lionu
(1652), Ruanu (1639). U isto vreme, pojava novih
ekonomskih struktura unosi rasulo u radnički
svet; uporedo sa razvojem velikih manufaktura,
radnička udruženja (compagnonnages) gube moć
i prava, »Opšte uredbe« (»Reglements generaux«)
zabranjuju sve zborove radnika, svaki savez, sva :

ko »udruživanje«. U mnogim strukama, međutim,

radnička udruženja ponovo se osnivaju. Proganja­
ju ih; ali izgleda da Parlamenti ispoljavaju izve-
snu mlakost; Parlament Normandije odbija sva­
ku nadležnost da sudi buntovnicima iz Ruana. Ne­
ma sumnje da se Crkva zato i upliće, te tajna
udruživanja radnika izjednačuje sa bavljenjem
vradžbinama. Jednom odlukom Sorbone, godine
1655, proglašeni su »bezbožnicima i počiniteljima
 ISTORIJA LUDILA
60

smrtnoga greha« svi oni koji pristaju uz loše

društvo.
U tom muklome sukobu u kojem se strogost
Crkve suprotstavlja popustljivosti Parlamenata,
stvaranje Prihvatilišta jeste, barem u početku,
sumnje nema, parlamentarna pobeda. U svakom
slučaju, to je novo rešenje: prvi put se čisto ne­
gativne mere isključivanja zamenjuju jednom me
rom zatvaranja; neradnik se više ne izganja niti
kažnjava; on se uzima na staranje, na trošak na­
cije, ali po cenu njegove lične slobode. Između
njega i društva uspostavlja se prećutni sistem
obaveza: on ima pravo da bude hranjen, ali mora
prihvatiti fizičku i moralnu prinudu zatvorenosti.
Ukazom od 1656. cilja se upravo na tu poma­
lo nejasnu gomilu: na ljude bez sredstava, bez
uporišta u društvu, na klasu koja se zatekla na­
puštena, ili koju je nov privredni razvoj učinio
privremeno pokretnom. Ni petnaest dana pošto je
podnet na potpisivanje, ukaz je pročitan i obzna­
njen na ulicama. Paragraf 9: »Vrlo izrično spre-
čimo i zabranimo svim osobama svakoga pola,
mesta rođenja i starosti, bez obzira na titulu i ro­
đenje, ma iz kog staleža bili, zdravi ili invalidi,
bolesni ili pri oporavku, lečivi ili neizlečivi, da
prose po ulicama i predgrađima Pariza, i po crk­
vama, i dverima istih, a i na kućnim kapijama
ili po ulicama, ili gde drugde, ni javno ni tajno,
po danu ili po n o ć i . . . , pod pretnjom bičevanja
prestupnika prvi put, a drugi galije za muškarce
i mladiće, progonstva za žene i devojke.« Sledeće
nedelje — to je 13. maj 1657. — u crkvi Sen-Luj
de la Pitije drži se svečana misa povodom Svetoga
Duha; a u ponedeljak, 14. maja, ujutru, gradska
vojska (milice), koja će, u mitologiji narodskih
strahovanja, dobiti naziv »panduri Prihvatilišta«,
počela je da lovi prosjake i šalje ih u različite
zgrade Prihvatilišta. Četiri godine kasnije, u La
Salpetrijer je sklonjeno 1460 žena i male dece; u
La Pitije ima 98 dečaka, 897 devojčica između se-
 V E L I K O UTAMNIČENJE
61

dam i sedamnaest godina i 95 žena; u Bisetri,

1615 odraslih muškaraca; u La Savonri, 305 de-
čaka između osam i trinaest godina; u Scipion,
konačno, smeštene su trudne žene, odojčad i sa­
svim sitna deca: ima ih 530. U početku, ljude u
braku ne primaju, čak i ako im je to potrebno;
uprava je zadužena da ih hrani kod njihove ku­
će; ali uskoro, zahvaljujući jednom Mazarenovom
poklonu, moguće je smestiti ih u La Salpetrijer.
Sve u svemu, između pet i šest hiljada osoba.
Zatvaranje, bar u početku, ima u celoj Evro­
pi isti smisao. Ono je jedan odgovor kojim sedam­
naesto stoleće uzvraća na ekonomsku krizu koja
pogađa zapadni svet u celini: pad zarada, nezapo­
slenost, pomanjkanje novca, što verovatno sve
potiče od krize u španskoj privredi. Čak i Engle­
ska, koja od svih zemalja zapadne Evrope najma­
nje zavisi od sistema, mora da savlađuje iste te­
škoće. Uprkos svim merama preduzetim da se iz-
begne nezaposlenost i opadanje zarada, siromaš­
tvo u toj zemlji ne prestaje da raste. Godine 1622.
pojavljuje se pamflet Grevious groan for the Poor
koji se pripisuje Dekeru (Dekker) i koji, ističući
opasnost, obznanjuje opšti nehat: »Premda broj
siromašnih ne prestaje da raste svakoga dana, sve
što treba da im pomogne izvrće se na g o r e . . . ;
mnoge parohije guraju svoje siromahe i zdrave
radnike koji neće da r a d e . . . u prošnju, lopovlu­
ke i krađu da bi živeli, tako da je zemlja njima
žalosno preplavljena.« Postoji bojazan da će oni
zagušiti zemlju; i pošto nemaju mogućnosti da,
kao na kontinentu, prelaze iz jedne zemlje u dru­
gu, postoji namera da se oni »izgnaju i sprovedu
u novootkrivene zemlje, u istočnu i zapadnu In­
diju«. Godine 1630. kralj postavlja jednu komisi­
ju koja treba da se stara ο bespoštednom spro­
vođenju zakona ο siromašnima. Iste godine, ona
objavljuje niz »zapovesti i uputstava«; preporu­
čuje se da se progone prosjaci i skitnice, kao i
»svi oni koji žive u neradu i neće da rade za ume-
 ISTORIJA LUDILA
62

renu platu ili koji po krčmama troše ono što

imaju«. Valja ih kažnjavati u skladu sa zakoni­
ma i strpati ih u kaznene domove; što se tiče
onih koji imaju ženu i decu, treba proveriti da
li su venčani i da li su im deca krštena, »jer ti
ljudi žive kao divljaci bez venčanja, bez sahrane
i bez krštenja; a upravo zbog te raspusne slobo­
de tolikim ljudima i pričinjava zadovoljstvo da
budu skitnice«. Uprkos poboljšanju koje sredinom
stoleća počinje u Engleskoj, u Kromvelovo vreme
taj problem još nije rešen, pošto se predsednik
londonske opštine žali na »taj ološ koji se skup­
lja po gradu, remeteći javni red, opsedajući vo­
zila, glasno tražeći milostinju na ulazima u crkve
i posebne zgrade«.
Još dugo će kazneni dom ili mesta Opšteg
prihvatilišta služiti za zatvaranje neradnika, be­
sposličara i skitnica. Svaki put kada dođe do kri­
ze i kada broj siromašnih krene naviše, domovi
prinudnog boravka, bar za neko vreme, ponovo
poprimaju svoj provobitni ekonomski značaj. Sre­
dinom osamnaestog stoleća ponovo je zavladala
velika kriza: u Ruanu prosjaci 12.000 radnika, u
Turu isto toliko; u Lionu se zatvaraju manufak­
ture. Grof od Aržansona, »koji ima oblast Pariza
i konjičku žandarmeriju«, izdaje zapovest »da se
pohapse svi prosjaci u kraljevstvu; da bi se to
postiglo konjička žandarmerija radi po selima, a
tako se radi i u Parizu, gde je sigurno da prosjaci
neće umaći pošto su opkoljeni sa svih strana«.
Ali izvan razdoblja kriza, zatvaranje poprima
drugi smisao. Njegovoj funkciji gušenja pridružu­
je se još jedna korisna strana. Više nije reč ο
tome da se zatvore radnici bez posl a, već da se
onima koji su zatvoreni dade posao te da se tako
primoraju da služe blagostanju svih. Naizmenič-
nost promene je jasna: jeftina radna snaga u vre­
me pune zaposlenosti i visokih zarada; a u raz­
doblju nezaposlenosti, uklanjanje besposličara i
zaštita društva od nemira i pobuna. Ne zaboravi-
 V E L I K O UTAMNIČENJE
63

mo da se prvi domovi prinudnog boravka pojav­

ljuju u Engleskoj u industrijski najrazvijenijim
mestima zemlje: u Vusteru, Norviču, Bristolu; da
je prvo Opšte prihvatilište otvoreno u Lionu, če­
trdeset godina pre no u Parizu; da Hamburg, prvi
od svih Nemačkih gradova, ima svoj Zuchthaus
od 1620. Njegov pravilnik, objavljen 1622, vrlo je
precizan. Svi zatvoreni moraju da rade. Tačno se
vodi računa ο vrednosti njihovog rada i daje im
se četvrtina zarade. Rad, naime, nije samo zani­
manje; on mora biti plodotvoran. Osam upravi­
telja doma utvrđuju opšti plan. Werkmeister da­
je zadatak svakome posebno i krajem sedmice
treba da ustanovi da U je on dobro obavljen. Pra­
vilo ο radu primenjivaće se sve do kraja osam­
naestog stoleća, jer još i Hauard može da zaklju­
či da se » . . . tu prede, pletu čarape, tka vuna,
kostret, lan, obrađuje se bojeno drvo, jelenji ro­
govi. Zadatak snažnog čoveka koji straže to drvo
jeste 45 funti dnevno. Nekoliko ljudi, nekoliko
konja bave se oko valjavice. Jedan kovač nepre­
stano radi.« Svaki dom prinudnog boravka u Ne-
mačkoj po nečemu je poseban: prede se, pre sve­
ga, u Bremenu, Brunsviku, Minhenu, Breslauu,
Berlinu; tka se u Hanoveru. Muškarci stružu drva
u Bremenu i Hamburgu. U Nirnbergu, glačaju se
optička stakla; u Majncu je glavni posao mlevenje
brašna.
Prvi kazneni domovi u Engleskoj otvaraju se
u vreme potpunog ekonomskog zastoja. Aktom od
1610. preporučuje se samo da se svim kaznenim
domovima pripoje mlinovi, tkačnice, vunovlačare,
kako bi se stanari zaposlili. Ali kada se, posle
1651, akta ο Navigaciji i spuštanju eskontne sto­
pe privredna situacija učvršćuje i trgovina i in­
dustrija razvijaju — moralna nužnost postaje pri­
vredna taktika. Teži se za tim da se sva zdrava
radna snaga iskoristi što bolje, to jest što jefti­
nije. Kada Džon Keri (John Carey) utvrđuje svoj
plan za workhouse u Bristolu, on neophodnost
 ISTORIJA LUDILA
64

rada postavlja na prvo mesto: »Siromašni oba

pola i svih godina mogu se zaposliti da trle ko­
noplju, da pripremaju i predu lan, da grebenaju
i predu vunu.« U Vusteru, izrađuju odeću i tka­
nine; opremljena je i radionica za decu. Sve to
često ne ide bez teškoća. Nastoji se da workhou­
ses profitiraju na račun mesnih industrija i trži­
šta; možda se misli da će ta jeftina proizvodnja
regulatorno delovati na prodajnu cenu. Ali manu­
fakture negoduju. Danijel Defo ukazuje na to da
se sirotinja, usled te odveć lake konkurencije
workhouses, pod izgovorom da se ukida u jednoj
oblasti, stvara u drugoj; »to znači davati jednome
ono što se oduzelo drugome, dovesti skitnicu na
mesto poštena čoveka i ovoga primorati da pro­
nađe drugi posao kako bi svojoj porodici obezbe-
dio život«. Pred tom opasnošću od konkurencije,
vlasti puštaju da rad postepeno iščezne. Žitelji vi­
še ne mogu da zarade ni koliko da podmire svo­
je izdržavanje; ponekad je neophodno prebaciti ih
u tamnicu ne bi li bar hieb dobili besplatno. Što
se Bridwells tiče, malo ih je » . . . u kojima se bi­
lo šta radi ili uopšte može da radi. Oni koje u
njih zatvaraju nemaju ni stvari ni ikakvih alatki
sa kojima bi radili; oni tamo provode vreme u
dangubljenju i razvratu.«
Kada je u Parizu stvarano Opšte prihvatilište,
u prvom se redu mislilo na ukidanje prosjačenja,
a manje na zapošljavanje zatvorenih. Ipak, izgle­
da da je Kolber (Colbert), kao i engleski mu su­
vremenici, video u pomoći putem rada i lek pro­
tiv besposlice i podsticaj razvoju manufaktura u
isti mah. Nadzornici u unutrašnjosti neprestano
moraju da se staraju ο tome da sirotinjski domo­
vi imaju i izvesno ekonomsko značenje. »Svi si­
romašni koji su za to sposobni moraju radnim
danom da rade, kako bi izbegli dokoličenje koje
je mati svih zala, tako i da bi se navikli na rad,
a takođe i zato da bi zaradili za deo svoje ishra­
ne«. Kadikad ima i sporazuma koji omogućuju
 V E L I K O UTAMNIČENJE
65

privatnim preduzimačima da radi sopstvene kori­

sti upotrebljavaju radnu snagu azila. Jednim ugo­
vorom sklopljenim 1708. podrazumeva se da će
neki preduzimač snabdevati Sirotište Tila vunom,
sapunom, ugljem, a da će mu ono zauzvrat ispo­
ručivati Češljanu i upredenu vunu. Cela zarada de­
li se između doma i preduzimača. U samom Pari­
zu je bilo više pokušaja da se velika zdanja Op­
šteg prihvatilišta pretvore u manufakture. Ako je
verovati piscu jednog nepotpisanog zapisa objav­
ljenog 1790, u La Pitije se pokušavalo sa »svim
vrstama manufaktura koje prestonica može da po­
nudi«; konačno, »uz izvesno očajanje, spalo se na
radionicu mreža kao najmanje skupu«. Ni drug-
de pokušaji nisu nimalo uspešniji. U Bisetri je
probano mnogo štošta: izrada konca i užadi, gla­
čanje stakla, a naročito »veliki bunar«. Čak su,
godine 1781, došli na pomisao da konje, radi iz­
vlačenja vode, zamene skupinama zatvorenika ko­
ji su se smenjivali od pet izjutra do osam uveče:
»Koja je pobuda mogla da navede na taj čudan
posao? Da li je posredi štednja ili puka potreba
da se zatvorenici nečim zaposle? Ako je reč ο
pukoj potrebi da se uposl e zatvorenici, zar ne bi
bilo umesnije zabaviti ih posl om korisnijim i za
njih i za kuću. Ako je pobuda u štednji, onda je
ne vidimo, nje uopšte i nema.« Kroz celo osam­
naesto stoleće, privredni značaj koji je Kolber
(Colbert) hteo da prida Opštem prihvatilištu ne
prestaje da slabi; to sedište obaveznog rada po-
staće povlašćeno mesto dokoličenja. »Koji je iz­
vor nereda u Bisetri?« — pitaće se još i ljudi
Revolucije. I odgovaraće ono što je odgovoreno
već u sedamnaestom stoleću: »Besposličenje. —
Koji je način da mu se doskoči? — Rad.«
U doba klasicizma smisao zatvaranja dvojak
je i ono se primenjuje da odigra dvostruku ulo­
gu: da suzbije nezaposlenost, ili da barem izbriše
njene najvidljivije društvene posledice, i da kon«
troliše cene kada se ukazivala opasnost da one
s
 ISTORIJA LUDILA

preterano skoče. Da dejstvuje naizmenično na trži­

šte radne snage i na cenu proizvodnje. U stvari,
ne izgleda da su domovi prinudnog boravka mog­
li uspešno da odigraju ulogu koja se od njih oče­
kivala. Ako su i okupljali ljude bez posla, to je
bilo prvenstveno stoga da se prikrije beda i iz-
begnu društvene ili političke nezgode kada se ti
ljudi uzbune; ali istog trenutka kada bi oni bili
saterani u obavezne radionice, u susednim obla­
stima ili na sličnim područjima nezaposlenost se
povećavala. Što se dejstva na cene tiče, ono je
moglo biti samo veštačko, pošto je tržišna cena
tako izrađenih proizvoda bila nesrazmerna istin­
skoj ceni koštanja, ako se ova računa prema tro­
škovima što ih prouzrokuje samo zatvaranje.

Upravo se u izvesnom doživljaju rada i iska­

zuje kako privredna neminovnost tako isto i od
nje nedeljiva moralna neminovnost utamničenja.
Između rada i besposlice povučena je u klasici­
stičkom svetu jedna granična crta koja je došla
na mesto velikog isključivanja gube. U geografiji
ukletih mesta, kao i u predelima moralnog sveta,
azil je zauzeo tačno ono mesto što ga je imao
leprozorij. Stari obredi izopštenja nastavljeni su,
ali u svetu proizvodnje i trgovine. Baš na tim
mestima proklete i osuđene besposlice, na tim
mestima što ih je izumelo društvo koje je u za­
konu rada otkrivalo jednu etičku natpojavnost,
pojaviće se ludilo i uskoro narasti do te mere da
ih utelovi. Doći će dan kada će ono moći da se
sažme sa tim jalovim prostorima besposlice pu­
tem izvesnog veoma starog i veoma nejasnog pra­
va nasleđa. Devetnaesto stoleće će prihvatiti, pa
čak i zahtevati da se ta zemljišta na koje su to­
kom sto pedeset godina pre toga hteli da smeste
nezaposlene, bedne i uboge, prenesu na luđake.
 V E L I K O UTAMNIČENJE $7

Nije svejedno što su luđaci bili obuhvaćeni

velikom zabranom besposličenja. Od početka će
oni imati mesto uz siromahe, valjane ili rđave, i
uz dokoličare, dobrovoljne ili ne. Kao i oni, i lu­
đaci će biti podvrgnuti pravilima obaveznog ra­
da; i više no jednom desilo se da su oni u toj
jednoobraznoj prinudi naprosto pokazali svoje ne­
obično lice. U radionicama u koje su potrpani ra­
spoznavali su se, i nehotice, po nesposobnosti da
rade i slede ritam zajedničkog života. Potreba,
otkrivena u osamnaestome stoleću, da se umo­
bolnima odredi poseban način života, i velika kri­
za utamničenja uoči same Revblucije, povezani su
sa iskustvom što su ga ljudi s ludilom imali u
kontekstu opšte obaveze da se radi. Da bi se lu­
đaci »zatvorili« nije se čekalo na sedamnaesto
stoleće, ali baš se u to doba otpočelo sa njihovim
»interniranjem« tako što su meŠani sa ćelom jed­
nom populacijom za koju je smatrano da su oni
s njom u srodstvu. Do renesanse, osetljivost na
ludilo bila je skopčana sa prisustvom imaginarnih
natpojavnosti. Od doba klasicizma počev, i po prvi
put, ludilo se opaža kroz etičku osudu nerada i u dru­
štvenoj imanentnosti koju obezbeđuje zajednica ra­
da. Ta zajednica poprima etičku moć podele koja joj
omogućuje da, kao u drugom nekom svetu, odbaci
sve oblike društvene nekorisnosti. Baš u tom dru­
gom svetu, okruženom svetim snagama truda, lu­
dilo će i steći taj status koji mu priznajemo. Ako
u klasicističkom ludilu i ima nečega što govori ο
drugom mestu i ο drugo j stvari, to nije stoga što
luđak dolazi s drugog nekog neba, neba bezumno-
sti, i što nosi njegove znake; to je stoga što ori
sam prelazi granice građanskog poretka i odlazi
van svetih međa njegove etike.
U stvari, odnos između prakse zatvaranja i
zahteva da se radi nije potpuno, ni izdaleka, od­
ređen stanjem ekonomije. U osnovi mu leži i ži­
votom ga nadahnjuje jedno moralno opažanje.
Kada je Board of Trade objavio svoj izveštaj ο
5*
 ISTORIJA LUDILA
68

siromašnima i u njemu predložio sredstva »da se

oni učine korisnima po sve«, bilo je tačno nazna­
čeno da koren siromaštva nije ni oskudica hrane
ni nezaposlenost, već »slabljenje reda i popušta­
nje običaja«. I ukaz od 1656, takođe, usred obzna­
na ο moral u iznosio je čudnovate opasnosti. »Ra-
spusnost prosjaka prevršila je meru, jer oni se
odaju svakovrsnim zločinima, što navlači proklet­
stvo božije na države ako te zločine ne kazne.« Ta
»raspusnost« nije nešto što bi se moglo odrediti
u odnosu na veliki zakon rada, već moralna ra­
spusnost: »Osobe koje su se bavile milosrdnim
delima na osnovu iskustva su saznale da više lju­
di oba pola stanuju zajedno bez venčanja, mnoga
njihova deca nisu krštena i bezmalo svi žive u
nepoznavanju vere, u nipodaštavanju sakramena-.
ta i u neprestanoj navici na svakovrsne poroke.«
Ali Prihvatilište ima, isto tako, i smisao da na­
prosto služi i kao utočište onima koje starost,
nemoć ili bolest sprečavaju da rade; ono neće
imati samo vid radionice za prinudni rad, već ta­
kođe i moralne ustanove zadužene da kažnjava,
da ispravlja izvesnu moralnu »raspojasanost«, ko­
ja ne zavređuje suda ljudi, ali se ne bi mogla
popraviti samo strogošću ispaštanja. Opšte pri­
hvatilište ima etički status. Upravo su za tu mo­
ralnu obavezu zaduženi njegovi upravitelji, te im
je dodeljen ceo pravni i materijalni aparat repre­
sije: »Svi oni imaju moć vlasti, upravljanja, vođe­
nja, policije, pravo suđenja, ukoravanja i kažnja­
vanja«; a da bi obavili taj zadatak, na raspolaga­
nje im se stavljaju »stubovi srama, vratni okovi,
zatvori i podzemne tamnice« (11).
U suštini, obaveza da se radi osmišljena je
upravo u tome kontekstu: ona je etička vežba i
moralno jemstvo. Ona važi kao isposništvo, kao
kazna, kao znak izvesnog stava srca. Zatvorenik
koji može i hoće da radi biće oslobođen; ne toli­
ko što će iznova biti od koristi društvu, već zato
što je ponovo. pristao uz veliku etičku pogodbu
 V E L I K O UTAMNIČENJE
69

ο ljudskom bitisanju. Aprila 1684, jednom ured­

bom je unutar prihvatilišta stvoren odeljak za
mladiće i devojke ispod dvadeset pet godina; njo­
me je tačno određeno da na rad treba da im od­
lazi najveći deo dana i da bude praćen »čitanjem
nekolikih pobožnih knjiga«. Ali uredba određuje
čisto represivni karakter toga rada, daleko od
svakog staranja ο proizvodnji: »Biće naterani da
rade što duže mogu i na najtežim poslovima koje
njihove snage i mesto na kojima će biti dopušta­
ju.« Tada, ali tek tada moći će biti obučavani
nekom zanatu »koji odgovara njihovom polu i
sklonostima«, i to onoliko koliko je njihova rev­
nost pri prvim zadacima omogućila »da se pro­
sudi da žele da se poprave«. Svaka će greška, ko­
načno, »biti kažnjena uskraćivanjem čorbe, pove­
ćanjem rada, zatvorom i ostalim kaznama uobiča­
jenim u rečenim domovima, onako kako upravite­
lji budu procenili da je opravdano«. Dovoljno je
pročitati »opštu uredbu ο onome što svaki dan
mora biti učinjeno u Kući Sen-Luja u La Salpe-
trijer« pa da se shvati da se i sam zahtev da se
radi upravljao prema sprovođenju jedne moralne
reforme i prinude, što zatvaranju daje, ako već
ne krajnji smisao, a ono bar suštinsko opravdanje.
Ovo izumeće jednog mesta prinude gde je mo­
ralu administrativno određeno da zlostavlja — zna­
čajna je pojava. Po prvi put su osnovane usta­
nove moralnosti u kojima se spliće zapanjujuća
sinteza između moralne obaveze i građanskog za­
kona. Red država više ne dopušta nerede srca.
Naravno, nije to prvi put što u evropskoj kulturi
moralna pogreška, čak i u svom najprivatnijem
vidu, poprima izgled nasrtaja na pisane i..nepi­
sane zakone građanstva. Ali u tom velikom zatva­
ranju iz doba klasicizma, bit i novost jeste to
što se ljudi zatvaraju u naseobine čiste moralno­
sti, u kojima će se zakon koji treba da vlada u
srcima primenjivati bez popuštanja, ili ublažava-
70 ISTORIJA LUDILA

nja, u vidu stroge fizičke prinude. Moral se pre­

pustio upravljanju kao trgovina ili privreda.
Vidimo da se tako među ustanove apsolutne
monarhije — u iste one koje su dugo bile simbol
njene samovolje — svrstava i velika građanska, a
uskoro i republikanska zamisao da je i vrlina, ta-
kođe, stvar države, da je moguće donositi rešenja
kako bi ona zavladala, ustanoviti autoritet kako
bi se osiguralo da ona bude poštovana. Zidovi
zatvorenih prostora na neki način kriju negativ
te moralne naseobine ο kojoj građanska svest po­
činje da sanja u sedamnaestome stoleću: moralne
naseobine namenjene onima koji su od samog po­
četka hteli da se izvuku iz nje, naseobine u kojoj
pravo vlada samo putem sile bez priziva — neka
vrsta vrhovne vlasti dobra, gde likuje pretnja sa­
ma, i gde vrlina, budući toliko vredna sama po
sebi, ima vrednost kao takva, a za nagradu dobija
samo to što je izbegla kaznu. U senci građanske
države rađa se ta čudnovata republika dobra ko­
ja se silom nameće svima za koje se podozreva
da pripadaju zlu. To je naličje velikog sna i ve­
like zaokupljenosti građanstva u vreme klasiciz­
ma: konačno poistovećeni zakoni države i zakoni
srca. »Neka se naši političari blagoizvole manuti
računica... i neka već jednom shvate da se nov­
cem može sve kupiti osim uljudnosti i gra­
đana.« (12)
Zar nije to san koji kao da je opsedao osni­
vače doma za prinudan boravak u Hamburgu?
Jedan od upravitelja mora da se stara da » . . . svi
koji su u kući ispunjavaju svoje verske dužnosti
i budu poučeni za n j i h . . . Školski učitelj treba da
nauči decu veri i da ih opominje, podstiče ih da,
u trenucima dokolice, čitaju različite delove Sve­
tog pisma. On treba da ih nauči da čitaju, da
pišu, računaju, da budu pošteni, i pristojni prema
onima koji posećuju dom. On se mora starati da
oni prisustvuju službi božijoj i da se pri tom
smerno ponašaju.« U Engleskoj, u pravilima work-
 V E L I K O UTAMNIČENJE 71

houses ostavljeno je veliko mesto bdenju nad vla­

danjem i nad veronaukom. Tako je za dom u Pli-
mutu predviđeno imenovanje jednog »schoolmaste-
ra« koji je imao da udovolji trostrukom uslovu da
bude »pobožan, trezven i uzdržljiv«; svako jutro i
svako veče imaće on zadatak da predvodi molitve;
svake subote po podne i svakog praznika moraće da
se obrati zatvorenima, da ih opomene i pouči »os-
novima protestantske vere u skladu sa učenjem an­
glikanske crkve«. Hamburg ili Plimut, Zuchthäu­
sern i workhouses — u celoj protestantskoj Evropi
dižu se te tvrđave moralnoga reda u kojima se
uči vera, što je neophodno za- mir države.
Na katoličkoj zemlji, cilj je isti, ali je versko
obeležje malo izraženije. Ο tome svedoči delo sve­
tog Vensana de Pola. »Glavna namera radi koje
smo dopustili da ovamo budu povučene osobe iz­
van halabuke velikoga sveta i da stupe u ovu
usamljenost kao pitomci bila je samo to da se
oni zadrže od robovanja grehu, od toga da budu
prokleti zanavek, i da im se dade sredstvo da uži­
vaju u savršenom zadovoljstvu i u ovom i u onom
drugom životu; oni će učiniti sve što mogu da se
u tome dive božanskom proviđenju... Iskustvo
nas, na žalost, isuviše čvrsto uverava da poreme­
ćaji za koje danas vidimo da vladaju kod mladeži
potiču jedino od sve većeg pomanjkanja pouka i
pokornosti pred duhovnim predmetima, pošto mla­
di mnogo više vole da slede svoje rđave sklono­
sti negoli sveta nadahnuća Božija i bogobojažlji-
ve savete svojih roditelja.« Reč je, dakle, ο tome
da se pitomci izbave iz jednog sveta koji ih, ona­
ko slabe, samo mami na greh, da se opomenu na
povučenost u kojoj će za društvo imati samo »an­
đele čuvare« ovaploćene u svakidašnjoj prisutno­
sti nadzornika: ovi im, u stvari, »čine iste one
dobre usluge koje im nevidljivo čine i njihovi an­
đeli čuvari: naime, poučavaju ih, teše i daju spas.«
U domovima Sirotišta (Charite), uz najveće se sta«
ranje bdi nad tim dovođenjem u red života i sa-
72 ISTORIJA LUDILA

vesti, i to će se tokom celog osamnaestog stole­

ća sve jasnije javljati kao smisao zatvaranja. Go­
dine 1765. za Sirotište Šato-Tjerija donosi se nov
pravilnik. Njime je tačno određeno da će »Prior
posećivati sve zatvorene, jednog za drugim i sva­
kog posebno, najmanje jednom nedeljno, da bi ih
potešio, opomenuo na bolje vladanje i lično se
uverio da li se sa njima postupa onako kako tre­
ba; pod-prior će to činiti svaki dan«.
Sve te tamnice moralne vrste mogle bi da po­
nesu ono geslo što ga je još Hauard mogao pro­
čitati na zatvoru u Majncu: »Ako smo mogli da
nataknemo jaram divljim zverima, ne treba da
odustajemo od popravljanja čoveka koji je zablu-
deo.« Za katoličku crkvu, kao god i za protestant­
ske zemlje, zatvaranje predstavlja mit ο društvenoj
sreći u vidu autoritarnog uzora: uzora policije
kroz čiji bi se poredak potpuno probijala načela
religije, i religije čiji bi zahtevi bili zadovoljeni,
bez ograničenja, u pravilima policije i prinudama
kojima ona može da se oboruža. Postoji u tim
ustanovama nešto kao pokušaj da se dokaže da
red može biti primeren vrlini. U tom smislu »utam­
ničenje« krije, u isti mah, i metafiziku upravlja­
nja i politiku religije; ono se, kao jedan napor
tiranskog stapanja, smešta u ono rastojanje koje
božji vrt odvaja od gradova koje su ljudi, izgnani
iz raja, podigli sopstvenim rukama. Dom prinud­
nog boravka javlja se u doba klasicizma kao naj-
zgusnutiji simbol te »policije« koja je samu se­
be, kada je podizanje savršenog grada posredi,
zamišljala kao građanski ekvivalent vere.
*
* *

Zatvaranje je institucionalna tvorevina svoj­

stvena sedamnaestom stoleću. Ono je od samog
početka zahvatilo toliku širinu da više nema ni­
čeg zajedničkog sa bacanjem u tamnicu kakvo se
 V E L I K O UTAMNIČENJE 73

moglo primenjivati u srednjem veku. Kao eko­

nomska mera i društvena predostrožnost ono ima
vrednost pronalaska. Ali u p o v e s t i ludila, ono je
presudan događaj: trenutak kada se ludilo opaža
na društvenom obzorju siromaštva, nesposobnosti
za rad, nemogućnosti integrisanja sa grupom, tre­
nutak kada ono počinje da se stapa sa problemi­
ma grada. Nova značenja što se pridaju siromaš­
tvu, važnost koja se poklanja obavezi da se radi
i sve etičke vrednosti s njom u vezi, izdaleka od­
ređuju doživljavanje ludila i iskrivljuju mu smisao.
Rođena je jedna osetljivost koja je povukla
crtu, podigla prag i koja bira, da bi oterala. Kon­
kretan prostor klisicističkog društva zadržava jed­
nu oblast nemešanja, jednu neispisanu stranicu na
kojoj ledbi istinski život grada: tu se red više
ne sučeljava slobodno sa neredom, razum više ne
nastoji da sam sebi krči put kroz sve ono što
može da mu se izmigolji ili što pokušava da ga
odbaci. On vlada u čistom stanju, u trijumfu što
mu je nad pomahnitalim nerazumom unapred pri­
premljen. Ludilo je tako otrgnuto od te imagi­
narne slobode koja mu je omogućavala da buja
još i pod nebom renesanse. Ne tako davno, ono
se još borilo u po bela dana: to je Kralj Lir, to
je Don Kihot. Ali za manje od pola stoleća ono
se našlo odvojeno od sveta i, u utvrdi zatvoreno­
sti, povezano je sa Razumom, pravilima morala i
njihovim jednoličnim noćima.
 TREĆE POGLAVLJE

BEZUMNICI

Od stvaranja Opšteg prihvatilišta, od otvara­

nja prvih kaznenih domova u Nemačkoj i Engle­
skoj, pa sve do kraja osamnaestog stoleća, doba
klasicizma utamničuje. Utamničuje razvratnike,
očeve-raspikuće, zabludele sinove, bogohulnike, lju­
de koji »teže da se otkače«, raskalašnike. I, preko
tog približavanja i tih čudnih saučesništava, to do­
ba ocrtava profil svog doživljaja bezumlja.
Ali u svakoj takvoj naseobini nalazimo, povrh
svega, i istinsku populaciju luđaka. Pri svakom
desetom, približno, hapšenju u Parizu radi odvo­
đenja u Opšte prihvatilište, hvatani su »bezumni-
ci«, ljudi »u bunilu«, svet »pomračena duha«, »oso­
be koje su naskroz poludele«. Između jednih i
drugih, nikakvog znaka razlike. Pogledaju li se
redom registri, reklo bi se da je na ta hapšenja
ukazala ista osetljivost, te ljude odstranio isti gest.
Prepustimo arheolozima lekarstva brigu oko od­
ređivanja toga da li je onaj koji je u Prihvatilište
dospeo uljudnosti« ili onaj što je
»zlostavljao ženu« i više puta hteo da se otkači
bio bolesnik ili ne, umobolnik ili zločinac.
Pa ipak, ne treba zaboraviti da »bezumni«
kao takvi imaju posebno mesto u svetu utamni­
čenja. Njihov se položaj ne svodi na to da se sa
 BEZUMNICI
75

njima postupa kao sa kažnjenicima. U opštoj oset­

ljivosti na bezumlje postoji izvesna osobita boja
koja se pridaje ludilu u strogom smislu reči i
koja prekriva one što ih, bez tačnog semantičkog
razlikovanja, nazivaju bezumnima, pomućenim ili
poremećenim duhovima, čudacima, ljudima u lu­
dilu.
Taj osobiti oblik osetljivosti ističe lice samog
ludila u svetu bezumlja. Tu je, na prvom mestu,
osetljivost na sablazan. U svom najopštijem vidu
zatvaranje se objašnjava ili se, u svakom slučaju,
opravdava htenjem da se izbegne sablazan. Ono
time čak označuje i jednu važnu promenu u sve­
sti ο zlu. R enesansa je slobodno dopuštala da na
punu svetlost dana izbiju oblici bezumlja; javna
slava je zlu davala moć primera i iskupljenja. Ka­
da je u petnaestom stoleću Žil de Re (Gilles de
Rais) optužen da je bio i ostao »jeretik, iznova
upao u greh, volšebnik, skotolaš, prizivač zlih du­
hova, gatar, ubica nevinih, otpadnik od vere, ido­
lopoklonik, nebudan pred skretanjem od vere«,
on je na kraju sam, u vansudskom priznanju, iz-
neo svoje zločine »koji su dovoljni da u smrt
oteraju 10.000 ljudi«; pred sudom je na latinskom
ponovo otpočeo sa priznanjima; a potom säm za-
hteva da se »rečena ispovest svima i svakome od
prisutnih, od kojih većina ne zna latinski, objavi
na prostom jeziku i izloži im se, a počinjeni i
ispoveđeni prestupi objave na njegovu sramotu,
da bi lakše stekao oprost grehova i milost Božiju,
ne bi li bio pomilovan zbog grehova koje je poči­
nio«. Na građanskom suđenju, ista se ispovest za-
hteva i pred okupljenim narodom: »rečeno mu
je od strane Gospodina predsednika da svoju stvar
potanko iznese, a stid što će ga zbog toga ose-
titi delimično će vredeti kao ublaženje kazne ko­
ju zbog toga treba da ispašta.« Do sedamnaestog
stoleća, sve ono što je u zlu najžešće i najnečo-
večnije može se izravnati i kazniti tek kad se iz­
nese na svetio dana. Svetlost u kojoj se obavlja
 ISTORIJA LUDILA
76

čin priznanja i sprovodi kazna može sama da sto­

ji kao protivteža tami iz koje proizlazi zlo. Posto­
ji jedan krug dovrhunjenja zla kojim ono nužno
mora da prođe kroz javno priznanje i ispoljavanje
pre no što dostigne okončanje koje ga poništava.
Utamničenje, nasuprot tome, odaje oblik sve­
sti za koju nečovečno može da dovede samo do
stida. Postoje vidovi zla koji imaju toliku moć
da zaraze, toliku snagu da sablazne, da bi ih sva­
ko obznanjivanje umnožavalo do beskonačnog. Je­
dino ih zaborav može poništiti. Povodom jedne
spletke sa trovanjem, Ponšartren (Pontchartrain)
propisuje ne javno suđenje, već tajnost azila:
»Kako su učinjena saslušanja zanimala jedan deo
Pariza, Kralj nije smatrao da se mora održati su­
đenje tolikim osobama, od kojih je više njih bilo
upalo u zločine i ne znajući za to, a ostali su se
upustili samo iz lakomislenosti; Njegovo Veličan­
stvo se na to resilo utoliko dragovoljnije što je
ubeđeno da ima izvesnih zločina koje bi svakako
valjalo prepustiti zaboravu.« (13) Osim opasnosti
od primera, i čast porodice, kao i čast vere, do­
voljni su da neka osoba bude predložena za dom
prinudnog boravka. Povodom slanja jednog sve­
štenika u Sen-Lazar primećeno je: »Stoga nikada
nije preterano nastojanje da se zarad časti vere
i Časti sveštenstva skrije takav duhovnik kao što
je ovaj.« (14) Još i u poznom osamnaestom stole­
ću Maiserb (Malesherbes) će braniti izgnanje i
utamničenje kao pravo porodice koja hoće da iz-
begne ljagu. »Ono što se naziva niskošću svrsta­
no je u radnje čije trpljenje javni red ne dopu­
šta . . . Kao da čast porodice zahteva da se iz dru­
štva odstrani onaj koji, gadnim i prezira dostoj­
nim navadama, navodi svoje roditelje da pocrve­
ne.« I obratno, nalog za oslobođenje izdaje se ka­
da se smatra da je opasnost od bruke otklonjena
i da čast porodice ili Crkve više ne može biti po-
vređena. Opat Bagrede je odavno zatvoren; upr-
kos njegovim zahtevima, nikad mu nije dozvolje-
 BEZUMNICI
77

no da iziđe; no konačno starost i slabost onemo­

gućuju bruku: »Uostalom, njegova oduzetost na­
preduje«, piše d'Aržanson. »Ne može ni da piše
ni da se potpiše; mislim da bi pravo i milosrdno
bilo osloboditi ga.« Sve te oblike zla koji se pri­
bližavaju bezumlju treba prikriti. Pred nečoveč-
nim klasicizam oseća takvu sramežljivost kakvu
renesansa nikad nije iskusila.
Od ovog prikrivanja, međutim, pravi se i je­
dan izuzetak: ono što se čini sa luđacima (15).
Pokazivati bezumne — to je nesumnjivo bio veo­
ma stari običaj srednjega veka. Na neke Narrtür­
mer u Nemačkoj postavljani su prozori sa rešet­
kama koji su omogućavali da se spolja posma-
traju unutra vezani luđaci. Tako su oni bivali
prikazanje na gradskim kapijama. Paradoksalno,
u času kada su se kapije azila zatvorile, taj obi­
čaj nije iščezao već se, naprotiv, razvio, te u Pa­
rizu i Londonu poprimio bezmalo institucionalizo-
vani karakter. Još i 1815, ako je verovati jednom
izveštaju podnetom Donjem Domu, bolnica u Bed-
lemu svake nedelje pokazuje besomučnike za je­
dan peni. Godišnji prihod od tih poseta, pak, po­
peo se na blizu 400 funti: a to pretpostavlja za­
panjujuće visoku brojku od 96.000 poseta godiš­
nje (16). U Francuskoj, šetnja do Bisetre'i gleda­
nje teških luđaka ostaje, sve do Revolucije, jed­
na od nedeljnih razonoda građanstva sa leve oba­
le. U svojim Zapažanjima jednog engleskog putni­
ka (Observations d'un voyageur anglais) Mirabo
izveštava da su luđaci u Bisetri izlagani gledanju
»kao kakve neobične zveri prvom prostaku koji
naiđe i voljan je da plati četvrt sua«. Tu se vidi
čuvar kako pokazuje luđake kao što na vašaru
Sen-Žermen lakrdijaš pokazuje dresirane majmu­
ne (17). Neki sü tamničari bili veoma cenjeni zbog
veštine da sa nekoliko udaraca bičem nateraju lu­
đake da izvode hiljade plesova i vratolomija. Je­
dino ublaženje na koje se naišlo krajem osamnae­
stog stoleća jeste to što je bezumnima bila pove«
 ISTORIJA LUDILA
78

rena briga oko pokazivanja luđaka, kao da je lu­

dilo samo imalo da pruži svedočanstvo ο onome
što jeste. »Nikako ne klevećimo ljudsku prirodu.
Engleski je putnik u pravu kad službu pokaziva­
nja luđaka smatra nečim što prevazilazi najokore-
liju nečovečnost. Već smo to i rekli. Svemu ima le-
ka. Upravo su sami luđaci, koji su u lucidnom sta­
nju, zaduženi da se postaraju oko izlaganja svojih
drugara koji im, sa svoje strane, vraćaju uslugu
na isti način. Tako čuvari tih nesrećnika uživaju
u prednostima koje im pruža predstava, i bez sna­
ge neosetljivosti koju, sumnje nema, nikada ne bi
ni mogli steći.« (18) Eto ludila uzdignutog kao pri­
kazanje iznad tišine azila kako je, na radost svi­
ju, postalo javna sablazan. U uzdržanosti domo­
va prinudnog boravka bezumlje se skrivalo, ali
ludilo nastavlja sa svojim prisustvom na pozorni­
ci sveta, i to sa» više sjaja nego ikad. U doba
Carstva otići će se, štaviše, još dalje no što se
za srednjega veka i renesanse ikada stiglo; čud­
novata bratija sa Plavoga broda priređivala je ne­
kada prikazanja u kojima je ludilo podražavano;
sada se predstavlja baš ludilo samo, ludilo od krvi
i mesa. Kunije (Couhnier), upravitelj Šarantona,
pokrenuo je prvih godina devetnaestog stoleća da­
vanje onih čuvenih predstava u kojima su luđaci
igrali čas uloge glumaca, čas uloge posmatranih
gledalaca. »Umobolnici koji su prisustvovali tim
pozorišnim prikazanjima bili su predmet pažnje,
ljubopitstva jedne nepromišljene, lakoumne i ka-
dikad pakosne publike. Neobično držanje tih ne­
srećnika, njihovo ponašanje, izazivali su posprdni
smeh, uvredljivo sažaljenje prisutnih.« (19) U sve­
tu nad kojim De Sad rasprostire svoju suverenost,
ludilo postaje čista predstava i biva ponuđeno,
kao razonoda, nepomućenoj savesti razuma sigur­
nog u sebe. Sve do početka devetnaestog stoleća
i do ozlojeđenosti Roaje-Kolara (Royer-Collard), lu­
đaci ostaju čudovišta — što će reći bića ili stva­
ri koje vredi pokazivati.
 BEZUMNICI 79

Utamničenje krije bezumlje i odaje stid što

ga bezumlje izaziva; ali ono jasno označuje lu­
dilo; prstom pokazuje na njega. Ako, kao prvo,
postoji namera da se izbegne sablazan, ova se,
kao drugo, priređuje. Čudnovata protivrečnost:
doba klasicizma obavija ludilo jednim sveobuhvat­
nim doživljajem bezumlja; njegove jedinstvene ob­
like koje su jedne od drugih razdvojili srednji
vek i renesansa, to doba iznova upija i sažima
u sveobuhvatnost u kojoj se ludilo dodiruje, bez
razlike, sa svim oblicima bezumlja. Ali ono, ύ is­
ti mah, označuje isto to ludilo jednim osobenim
obeležjem: ne obeležjem bolesti, već obeležjem
usplamtele sablazni. Pa ipak, između tog organi-
zovanog ispoljavanja ludila u osamnaestome sto­
leću, i slobode sa kojom je ono za renesanse iz­
bijalo na videlo, nema ničeg zajedničkog.- Tada je
ono bilo svuda prisutno i preko svojih slika ili
opasnosti izmešano sa svekolikim iskustvom. U
klasicističko doba, ludilo pokazuju, ali s onu stra­
nu rešetaka; ako se ono i ispoljava, to je na od­
stojanju, pod pogledom razuma koji s njim više
nije u srodstvu i ne mora da se i dalje oseća ne­
prilično zbog prevelike sličnosti s njim. Ludilo je
postalo stvar za gledanje: ne više čudovište u dnu
sebe sama, već životinja čudnovatih mehanizama,
bestijalnost u kojoj, je čovek još odavno poništen.
»Lako mogu da zamislim čoveka bez ruku, nogu,
glave (jer samo nas iskustvo uči da je glava po­
trebnija od nogu). Ali ne mogu da zamislim čo­
veka bez misli: bio bi to kamen ili marva.« (20)

*
* *

U svom Izveštaju ο zbrinjavanju umobolnih

(Rapport sur le service des aliinis) Deport (Despor-
tes) opisuje izbe Bisetre, onakve kakve su bile
krajem osamnaestog stoleća: »Nesrećnik koji je
od celog pokućstva imao samo tu lošu postelju
 ISTORIJA LUDILA
80

prekrivenu slamom, glavom, petama i telom priti­

snut uza zid, nije mogao ni oka da sklopi a da
ga ne iskvasi voda što je curila niz tu gomilu ka­
menja.« Što se izbi u La Salpetrijer tiče, ono što
je u njima činilo »boravak još nesrećnijim a če­
sto i ubitačnijim bilo je to što su zimi, kada na-
dođu vode Sene, sobičci smešteni na ravni od­
voda postajali ne samo mnogo nezdraviji već i,
povrh toga, utočište mnoštvu golemih pacova ko­
ji su se noću bacali na tamo zatečene zlehudnike
i grizli ih gdegod su stigli; zatečene su luđakinje
nogu, ruku i lica rastrgnutih od često opasnih
ujeda, a više ih je od toga i umrlo«. No upravo
se podzemne ćelije i izbi od davnina i ostavljaju
za najopasnije i najnemirnije umobolnike. Ako su
mirni i ako niko ne treba ni zbog čega da ih se
boji, trpaju ih u ćelije manje ili više prostrane.
Jedan od najradnijih učenika Tjukovih, Godfri Hi-
gins (Godfrey Higgins), dobio je pravo, plaćeno 20
funti, da kao dobrovoljni inspektor poseti azil u
Jorku. Prilikom jedne posete on otkriva neka briž­
ljivo prikrivena vrata i nalazi odaju ne dužu od
osam stopa (oko šest kvadratnih metara) koju je
noću nastanjivalo trinaest žena; danju su one
imale da žive u jedva nešto većoj odaji.
Nasuprot tome, bezumnike koji su naročito
opasni, drže pod ustrojstvom stege koja, sumnje
nema, nije kaznene prirode već samo treba da
stesni i učvrsti fizičke međe pobesnelog ludila.
Cesto opasne luđake lancima vezuju za zidove i
postelje. U Bedlemu, nemirne luđakinje veziva­
ne su lancem oko članka uza zid jednog dugog
podzemnog hodnika; od odeće imale su samo po
haljinu od gruba sukna. U drugoj jednoj bolnici,
u Betnel Grinu (Bethnal Green), neka je žena pa­
tila od žestokih napada razdraženosti:; tada bi je,
sapetih ruku i nogu, smeštali u svinjac; kad bi
napad prošao, vezivali bi je za postelju i zaštitili
jednim jedinim pokrivačem; kad bi joj dozvolili
da napravi nekoliko koračaji, nameštali bi joj me-
 BEZUMNICI
81

đu noge gvozdenu šipku koja je alkama bila pri­

čvršćena za članke, a sa lisicama na rukama bila
spojena kratkim lancem. U svom Izveštaju ο po ­
ložaju siro mašnih umo bo lnika Semjuel Tjuk (Sa­
muel Tuke) iznosi pojedinosti jednog tegobnog si­
stema koji je u Bedlemu uveden da bi se savladao
neki luđak kog je bio glas da je besomučan: čo­
vek je bio vezan dugim lancem što je išao duž
zida i tako omogućavao stražaru da ga vodi, da
ga, tako reći, iz vana drži na uzici; ο vrat su mu
bili stavili jednu gvozdenu alku koja je kratkim
lancem bila spojena sa drugom alkom; ova je kli­
zila duž jedne uspravne debele gvozdene šipke
učvršćene krajevima ο tavanicu i pod ćelije. Ka­
da se otpočelo sa preuređenjem Bedlema, nađen
je jedan čovek koji je dvanaest godina živeo u
toj ćeliji, podvrgnut tom sistemu stege.
Kada ovakvi postupci dostignu taj vrhunac
žestine, postaje jasno da ih svest ο kazni koju
valja izvršiti ne raspaljuje ništa više nego zada­
tak popravljanja. Ovome režimu potpuno je stra­
na svaka zamisao ο »pokajništvu«. U ono vreme,
ludnice opseda izvesna predstava ο animalnosti.
Svoje lice ludilo pozajmljuje sa obrazine zveri.
Oni koje lancima prikivaju ο zidove ćelija nisu
toliko ljudi pomračena uma, koliko zveri koje je
spopala prirodna pomama: kao da se ludilo, na
svom krajnjem stupnju oslobođeno tog moralnog
bezumlja u koje su zatvoreni njegovi najblaži ob­
lici, silovitom snagom upravo pripojilo neposred­
noj žestini animalnosti. Taj uzor animalnosti na­
meće se po azilima i daje im izgled kaveza i zve-
rinjaka. Kokel (Coquel) opisuje La Salpetrijer kra­
jem osamnaestog stoleća: »Luđakinje koje su u
nastupu pomame vezane su lancima, kao psi, za
vrata svoje izbe, a od čuvara i posetilaca odvoje­
ne su dugim hodnikom zaštićenim gvozdenom re­
šetkom; kroz tu im se rešetku doturaju hrana i
slama na kojoj spavaju; prljavština koja ih okru­
žuje delimično se uklanja grabuljama.« U bolnici
6
 ISTORIJA LUDILA
82

u Nantu, zverinjak ima izgled posebnih kaveza za

divlje zveri. Nikada Eskirol (Esquirol) nije video
»toliko preobilje brava, katanaca, gvozdenih zasu­
na da se zatvore vrata podzemnih ćelija... Ma­
leni otvori u vratima opremljeni su gvozdenim ši-
povima i kapcima. Tik uz taj otvor obešen je la­
nac olovom zaliven u zid, a na drugom kraju mu
je jedan tucani sud što prilično liči na kakvu sta­
ru kantu: u sud se stavlja hrana pa se dotura
kroz šipove otvora.« Kada, godine 1814, Fodere
(Fodere) stiže u bolnicu u Strazburu, nalazi tamo
vrlo brižljivo i vesto postavljenu neku vrstu štale
za ljude: »Za nasrtljive luđake i one koji se pr­
ljaju« zimišljeno je da se, s krajeva velikih oda­
ja, postave »neke vrste kaveza, ili daščanih orma-
na u koje može da stane najviše jedan čovek sred­
nje visine«. Ti kavezi imaju po jednu dasku sa
rešetkastim otvorom koja se ne oslanja neposred­
no ο pod već je malčice, oko petnaestak santime-
tara, izdignuta. Na te je letve bačeno malo slame
»na kojoj umobolnik spava, go ili polugo, a tu i
obeduje i izbacuje nečistoću . . . «
Ima u tome, razumljivo, i istinskog sistema
obezbeđenja od nasilništva umobolnika i raspo-
mamljenosti njihovog besa. Ο toj raspomamljeno­
sti misli se ponajpre kao ο društvenoj opasnosti.
Ali ono što je nadasve važno jeste to što se ona
zamišlja u vidu jedne životinjske slobode. Ta ne­
gativna činjenica da se »sa luđakom ne postupa
kao s ljudskim bićem« ima sasvim pozitivan sa­
držaj; ta nečovečna ravnodušnost u stvarnosti ima
vrednost opsednutosti: ona se usađuje u drevne
strahove koji su još od staroga veka, a od sred­
njega pogotovu, dali životinjskom svetu njegovu
poznatu čudovišnost, njegove preteče čudesnosti i
svu onu težinu pritajenog nespokoja. Pa ipak, taj
strah od životinja koji, sa celim svojim imaginar­
nim predelom, prati opažanje ludila, više nema
sasvim isti smisao koji i dva ili tri stoleća ranije:
životinjski preobražaj nije više vidljivi znak pa-
 BEZUMNICI 83

klenih sila, niti ishod jedne đavolje alhemije be­

zumlja. Životinja u ioveku više nema vrednost
putokaza za onaj svet; ona je postala čovekovo
ludilo, bez veze sa bilo čim drugim doli sa sobom
samim: njegovo ludilo u prirodnom stanju. Ani-
malnost koja besni u ludilu lišava čoveka onoga
što bi u njemu moglo biti čovečno; ali ne stoga
da bi ga prepustila drugim nekim silama, ili samo
zato da bi ga učvrstila na nultom stupnju svoj­
stvene mu prirode. Za klasicizam je ludilo, u kraj­
njim svojim oblicima, čovek u neposrednom od­
nosu sa svojom animalnošću,. bez pozivanja na
išta drugo i bez ikakva pribežišta.
Doći će dan kada će prisustvo te animalnosti
u ludilu biti smatrano, iz. perspektive evolucije,
znakom, još više — samom suštinom bolesti. U
doba klasicizma, nasuprot tome, ona sa osobitom
jasnoćom ukazuje upravo na činjenicu da luđak
nije bolesnik, Animalnost, u stvari, štiti luđaka od
svega što bi u čoveku moglo biti sagrešljivo, ne­
stalno, bolešljivo. Životinjska temeljnost ludila, i
ta izdržljivost koju ono preuzima od slepog sveta
zveri, čini luđaka neosetljivim na glad, vrućinu,
studen, bol. Sve do kraja osamnaestog stoleća op­
šte je poznato da luđaci mogu beskonačno da pod­
nose životne nedaće. Nepotrebno je štititi ih; nije
ih potrebno ni pokrivati ni ogrevati. Kada je 1811.
Semjuel Tjuk posetio jednu workhouse Južnih
grofovija, video je ćelije u koje je svetlost dopi­
rala kroz prozorčiće s rešetkama otvorenim u vra­
tima. Sve su žene bile gole-golcate. Međutim, » . . .
zima je bila izuzetno oštra i predveče je termo­
metar izmerio 18° ispod nule. Jedna od tih nesreć-
nica ležala je na nešto slame, bez pokrivača.« Ta
sposobnost umobolnih da, poput životinja, podno­
se najgore nepogodnosti, još će i za Pinela biti
medicinska dogma; on će se stalno diviti » . . . po­
stojanosti i lakoći s kojom neki umobolnici i jed­
nog i drugog pola podnose najoštriju i najdugo­
trajniju hladnoću. Meseca Nivoza godine III, za
6*
84 ISTORIJA LUDILA

onih dana kada je termometar pokazivao 10, 11

pa i 16° ispod tacke mržnjenja, jedan umobolnik
ludnice u Bisetri nije mogao da zadrži na sebi
svoj vuneni pokrivač, te je ostao da sedi na zale­
đenom podu svoje izbe. Ujutru, tek što su otvo­
rili njegova vrata, ugledaše ga kako u košulji trči
po dvorištima, šakama dohvata sneg i led, utrlja-
va ih u prsa i uz izvesnu nasladu ih pušta da se
tope.« Ludilo, posredstvom svekolike životinjske
divljačnosti koja se u njemu može naći, štiti čo­
veka od opasnosti razboljevanja; ono ga dovodi
do neranjivosti slične onoj koju je priroda, u svo­
joj smotrenosti, podarila životinjama. Zanimljivo
je da pomućenje razuma vraća luđaka, preko po­
vratka animalnosti, neposrednoj dobroti prirode.
Eto zašto, na tom krajnjem stupnju, ludilo
manje no ikad proizlazi iz medicine; ono dalje ne
može da pripada ni području kažnjavanja. Po-
mahnitalu animalnost moguće je savladati samo
dresiranjem i zaglupljivanjem. Shvatanje ο ludaku­
­životinji odista je, u osamnaestome stoleću, pri-
menjivano u vaspitanju koje su pokadšto pokuša­
vali da nametnu umobolnima. Pinel navodi slučaj
neke »veoma glasovite manastirske ustanove u jed­
nom kraju na jugu Francuske« gde je nastranom
bezumniku izdata »izrična zapovest da se promeni«;
odbije li da legne ili jede, »davano mu je na zna­
nje da će njegovo tvrdoglavo skretanje sutradan
biti kažnjeno sa deset udaraca volujskim žilama«.
Zauzvrat, ako je bio pokoran i poslušan, davano
mu je da »obeduje u manastirskoj trpezariji, po­
kraj učitelja«, ali je i za najmanju grešku bio
smesta opominjan »udarcem pruta koji bi ga oši-
nuo po prstima«. I tako, čudnovatom jednom di­
jalektikom čije kretanje objašnjava sve te »nečo-
večne« prakse utamničavanja, slobodna animal­
nost ludila biva savladana tek pomoću te stroge
obuke čiji smisao nije da životinjsko uzdigne ka
čovečnom, već da čoveka vrati na ono što bi u
njemu moglo biti čisto animalno. Ludilo obeloda-
 BEZUMNICI 85

njuje tajnu animalnosti, koja je njegova istina i

u koju se ono na neki način utapa. Sredinom
osamnaestog stoleća, jedan zakupac poljskog dob­
ra sa severa Škotske imao je svoj trenutak sla­
ve. Pripisivano mu je umeće da leci maniju. Pinel
uzgred beleži da je taj Gregori bio herkulovska
rasta; »njegov se postupak sastojao u tome da
umobolnike podvrgne najtegobnijim radovima na
obdelavanju zemlje, da jedne koristi kao tovarne
životinje, druge kao sluge i da ih, na kraju, ako
se ma i malo pobune, batinama namorava na po­
slušnost«. U svođenju na animalnost ludilo nalazi
i svoju istinu i, u isti mah, svoje isceljenje: kada
je luđak postao zver, zbrisano je i to prisustvo
životinje u čoveku koje je i bilo sablazan ludila
ne zato što se životinja ućutala, već zato što je
sam čovek poništen. U ljudskom biću koje je po­
stalo tegleće marvinče, odsustvo razuma prati mud­
rost i njen red: ludilo je tada izlečeno, pošto je
otuđeno u nešto što nije ništa drugo do njegova
istina.
Kucnuće čas kada će se iz te animalnosti lu­
dila izvesti zamisao ο mehanističkoj psihologiji i
shvatanje da se oblici ludila mogu dovesti u vezu
sa osnovnim strukturama animalnog života. Ali u
sedamnaestom i osamnaestom stoleću, animalnost
koja je ludilu dala svoje lice ni na koji način ne
propisuje kako njene pojave valja odrediti. Baš
naprotiv, ona ludilo smešta u jedan prostor ne­
predvidljive slobode u kojem se iskaljuje njegov
bes; ako determinizam i može da zahvati ludilo,
to je u obliku prinude, kazne i stroge obuke. Pu­
tem animalnosti ludilo se ne pridružuje osnovnim
zakonima prirode i života, već se pre nadovezuje
na hiljadu oblika jednog bestijarija. Ipak, za raz­
liku od onih bestijarija koji su kružili za srednje­
ga veka i koji su, preko onoliko simboličnih lica,
govorili ο preobražajima zla, ovo je apstraktan
bestijarij; zlo tu više ne poprima fantastično te-
lo; njime se obuhvata samo krajnji oblik, istina
85 ISTORIJA LUDILA

bez sadržine zveri. Taj je bestijarij, da bi sačuvao

opštu moć pretnje, oslobođen svega što bi u nje­
mu moglo biti bogatstvo imaginarne faune; on
ukazuje na muklu opasnost od jedne animalnosti
koja bdije i koja, iznebuha, razrešuje razum u si­
lini a istinu u pomami bezumnika. Uprkos savre-
menom nastojanju da se sastavi jedna pozitivna
zoologija, ta spopadnutost animalnošću shvaćenom
kao prirodni prostor ludila nije prestajala da na­
stanjuje pakao klasicističkog doba. Ona upravo i
sačinjava onaj imaginarni element iz kojeg su ro­
đene sve prakse utamničenja i najčudniji vidovi
njegovog divljaštva.
Sumnje nema da je za zapadnu kulturu bitno
bilo da poveže, što je i učinila, svoje opažanje lu­
dila sa imaginarnim oblicima čovekovog odnosa
prema životinji. Od samog početka ona nije kao
po sebi razumljivo postavila da životinja sudelu-
je u celokupnosti prirode, u njenoj mudrosti i
njenome redu: ta je zamisao zakasnila i dugo će
se zadržati na površini kulture; možda još nije
zbilja duboko prodrla u podzemne prostore ima­
ginacije. U stvari, onome ko odista hoće da otvo­
ri oči, ubrzo postaje prilično jasno da životinja
više pripada protiv-prirodi, jednoj negativnosti ko­
ja ugrožava red i, svojom jarošću, dovodi u opa­
snost pozitivnu mudrost prirode. Ο tome svedoči
delo Lotreamonovo. Zašto bi to što je čovek Za­
pada dve hiljade godina živeo od svoje odredbe
ο razumnoj životinji neminovno značilo i to da
je priznao mogućnost jednog reda koji bi bio za­
jednički razumu i animalnosti? Zašto bi bilo po­
trebno da je u toj odredbi označio način na koji
se on umeće u pozitivnost prirode? A nezavisno
od onoga što je Aristotel stvarno hteo da kaže, ne
bismo li mogli ustvrditi da je ta »razumna živo­
tinja« zapadnom svetu dugo vremena označavala
način na koji se sloboda razuma začela u okviru
jednog raspomamljenog bezumlja i otkidala se od
njega sve dok mu nije postala suprotstavljen po-
 BEZUMNICI 87

jam? Od trenutka kada je filosofija postala an­

tropologija a čovek poželeo da se prepozna u ce-
lokupnosti prirode, životinja je izgubila svoju moć
negativnosti da bi između determinizma prirode i
razuma čoveka sazdala pozitivni oblik jedne evo­
lucije. Obrazac razumne životinje potpuno je iz-
menio smisao: bezumlje koje je on obeležavao u
korenu svakog mogućeg razuma sasvim je iščezlo.
Otuda, ludilo je moralo da se pokorava determi­
nizmu čoveka shvaćenog kao prirodno biće u sa­
moj njegovoj animalnosti. U doba klasicizma —
ako je i tačno da naučna i medicinska analiza
ludila, kao što ćemo to kasnije videti, zaista teže
da ludilo uvrste u taj prirodni mehanizam — is­
tinske prakse primenjivane na bezumnicima do­
voljno svedoči da se ludilo i dalje uzimalo u pro-
tivprirodnoj jarosti animalnosti.

* *

U svakom slučaju, upravo tu animalnost lu­

dila utamničenje usplahireno ističe u isto ono vre­
me kada nastoji da izbegne sablazan zbog nemo­
ralnosti bezumnog. Eto šta dovoljno otkriva ra-
stojanje koje se u doba klasicizma uspostavilo iz­
među ludila i drugih vidova bezumlja, premda je
sa izvesnog stanovišta tačno da su oni brkani ili
stapani jedni s drugima. Ako je čitav red bezum­
lja ućutkan, ali je ludilu dato da slobodno govori
jezikom svoje sablazni, koja je to pouka koju ono
može da pruži a koju bezumlje uopšte uzev nije
kadro da prenese? Koji to smisao imaju njegova
jarost i sav bes bezumnika, a da se taj smisao ne
može naći u recima, razumnijim po svoj prilici,
ostalih utamničenih? U čemu je, dakle, posebniji
značaj ludila?
Od sedamnaestog stoleća počev, bezumlje u
najopštijem smislu ne nosi više nikakvu pouku.
Ona opasna preokretijivost razuma koju je joä
 ISTORIJA LUDILA
88

renesansa osećala tako bliskom, mora se zabora­

viti a njene sablazni moraju iščeznuti. Velika te­
ma ludila Krsta, koja je tako čvrsto pripadala
hrišćanskom iskustvu renesanse, počinje u sedam­
naestom stoleću da čili, uprkos jansenizmu i Pa-
skalu. Ili, bolje rečeno, ona opstaje, ali izmenje-
na, i kao obrnuta po smislu. Više nije posredi za-
htev ljudskom razumu da se odrekne svoje gor-
dosti i uverenja kako bi se izgubio u velikom be­
zumlju žrtve. Kada hrišćanstvo klasicizma govori
ο ludilu Krsta, to je samo zato da bi unizilo je­
dan lažni razum i učinilo da blesne večna svet­
lost istine; ludilo Boga načinjenog čovekom samo
je mudrost koju ne prepoznaju ljudi bezumlja što
žive na ovome svetu: »Razapeti Isus . . . bio je bru­
ka sveta i ostao kao slika neznanja i ludila oči­
ma svoga doba.« Ali kada je svet postao hrišćan-
ski, taj predak Boga koji se otkriva preko istorij-
skih preokreta, i ludilo ljudi dovoljni su da po­
kažu da je sada »Hristos postao najviša tačka
naše mudrosti«. (21) Sablazan hrišćanske vere i
pada kojoj je Paskal i dalje pridavao silinu i vred-
nost pokazivanja, uskoro za hrišćansku misao vi­
še neće imati smisla osim možda da u svim tim
sablažnjenim savestima pokažu isto toliko slepih
duša: »Ne dopuštajte da vaš Krst koji vam je
potčinio vasionu bude i dalje ludilo i sablazan
oholih duhova.« Hrišćansko bezumlje, sami hriš-
ćani sada ga odguraju na rubove razuma koji je
postao istovetan sa mudrošću ovaploćenog Boga.
Posle Por-Roajala biće potrebno sačekati dva sto­
leća — Dostojevskog i Ničea — pa da Hristos iz­
nova nađe sjaj svog ludila, da sablazan iznova
stekne moć ispoljavanja, da bezumlje prestane da
bude samo javna sramota razuma.
Ali u času kada se hrišćanski razum oslobodi
jednog ludila s kojim je toliko dugo bio sjedinjen,
luđak, u svom poništenom razumu, u pomami svo­
je animalnosti, poprima jedinstvenu moć dokazi­
vanja: kao da se sablazan izgnana iz te oblasti,
 BEZUMNICI
89

iznad čoveka, gde je u vezi sa Bogom i gde se

pokazuje Otelovljenje, ponovo pojavila, u svoj
svojoj silini, i obremenjena jednom novom pou­
kom, u toj oblasti u kojoj je čovek u vezi sa pri­
rodom i sa svojom animalnošću. Napadna tačka
lekcije pomerila se ka niskim oblastima ludila.
Krst više ne treba razmatrati u njegovoj sablazni;
ali ne treba zaboraviti da Hristos celog svog ljud­
skog veka kao da je uvažavao ludilo; on ga je
posvetio kao što je posvetio i isceljenu bolest,
oprošten greh, siromaštvo kojem su obećana več-
na bogatstva. One koji u domovima prinudnog
boravka moraju da bdiju nad" poludelim ljudima,
sveti Vensan de Pol podseća da je pri tome »nji­
hovo pravilo — Naš Gospod koji je hteo da bude
okružen ćudljivcima, besomučnicima, luđacima, za­
vedenima, opsednutima«. Ti ljudi prepušteni silama
neljudskog stvaraju oko onih koji predstavljaju
Večitu mudrost, oko onoga koji je ovaploćuje, ne­
prestanu priliku za slavljenje: jer oni, okružuju­
ći ga, uzdižu razum koji im je odrečen, i, u isti
mu mah, daju povod da se unižava, da shvati da
je dat tek božjom milošću. Ali ima i više: Hri­
stos nije samo hteo da bude okružen čudacima,
on je i sam hteo da u očima sviju prođe kao be-
zumnik, prolazeći tako u svom' otelovljenju kroz
sve nedaće čovekovog pada: ludilo tako postaje
poslednji oblik, krajnji stupanj Boga načinjenog
čovekom, pre okončanja i izbavljenja Krsta: »O
moj Gospode, hteli ste da budete bruka Jevreja i
ludilo inoveraca; hteli ste da se pojavite kao iz­
van sebe; da, Gospod naš htede da prođe kao
umobolnik, kao što je to izneto u Svetom Jevan-
đelju, i da se za njega misli da je postao beso-
mučnik. Dicebant quoniam in Furorem versus est.
Njegovi su ga apostoli kadikad posmatrali kao čo­
veka kog je spopao bes, te im je izgledalo, koliko
su mogli da se osvedoče, da je on saosećao se
svim našim slabostima i posvetio sva naša stanja
ojađenosti, da bi apostole, a i nas, naučio sami-
QQ ISTORIJA LUDILA

losti prema onima koji padaju u takve slabo­

sti.« (22) Došav na ovaj svet, Hristos je pristao
da preuzme sve znake čovekove sudbine pa i sa­
me belege grešne prirode; od bede do smrti, on
je išao istinskim putem Stradanja koji je, tako-
đe, bio i put strasti, put zaboravljene mudrosti
i ludila. I pošto je bilo jedan od oblika Strada­
nja — u izvesnom smislu poslednji oblik, onaj
pre smrti — ludilo u onih koji od njega pate tre­
ba sada da postane predmet poštovanja i saose-
ćanja.
Poštovati ludilo, to ne znači odgonetnuti u
njemu nevoljnu i neizbežnu nesrećnu slučajnost
bolesti, već prepoznati onu donju granicu ljudske
istine, granicu ne slučajnu već suštinsku. Kao što
je smrt okončanje čovekovog života u pogledu
vremena, ludilo mu je okončanje u pogledu ani­
malnosti; i baš kao što je smrt bila posvećena
smrću Hristovom, tako je ludilo, u onome što je
u njemu najbestijalnije, i samo bilo posvećeno.
Dana 29. marta 1654, sveti Vensan de Pol objavio
je Žanu Barou (Jean Barreau) koji je i sam bio
kongregacionista, da mu je brat upravo zatvoren
kao umobolnik u Sen-Lazar: »Treba slaviti Gospo­
da našeg zbog stanja u kojem se našao, kada smo
hteli da ga vežemo, govoreći quoniam in frenesim
versus est, da bismo posvetili to stanje u onih u
koje ga je dovelo njegovo božansko proviđe­
nje.« (23) Ludilo je najniža tačka čovečnosti na
koju je Bog pristao u svom otelovljenju, želeći
da time pokaže da u čoveku nema ničeg tako ne-
čovečnog da se to ne bi moglo iskupiti i spasti;
krajnja tačka pada proslavljena je božanskom pri-
sutnošću: i to je ta lekcija koju svekoliko ludilo
i dalje drži sedamnaestom stoleću.
Shvatamo zašto sablazan ludila može da se
uznosi kada se sablazan ostalih oblika bezumlja
tako brižno krije. Ova druga donosi samo zarazan
primer krivice i nemoralnosti; ona prva ukazuje
ljudima na to do koje je blizine animalnosti nji-
 BEZUMNI«
91

hov pad mogao da ih povuče; a u isto vreme,

dokle je mogla da se povije božanska predusret-
ljivost kada je pristala da spase čoveka. Za hriš-
ćanstvo renesanse, sva vrednost pouke bezumlja
i njegovih sablazni bila je u Otelovljenju boga
načinjenog čovekom; za klasicizam, otelovljenje
više nije ludilo; već ono što jeste ludilo, to je
ovaploćenje čoveka u zveri, što je, kao poslednja
tačka pada, naj izrazitu i znak njegove krivnje; i,
kao konačan predmet božje predusretljivosti, sim­
bol sveopšteg oproštaja i iznova nađene nevinosti.
Od sada, sve lekcije ludila i snagu njegove pouke
biće potrebno tražiti u toj mutnoj oblasti, na unu­
trašnjim granicama čovečnosti, tamo gde se čo­
vek spaja sa prirodom i tamo gde je sve zajedno
konačno srozavanje i apsolutna nevinost. Zar briž­
no staranje Crkve ο bezumnima, u razdoblju kla­
sicizma, onako kako ga simbolički predstavljaju
sveti Vensan de Pol i njegova kongregacija, ili
Braća Milosrđa (Freres de la Charite), svi ti ver-
ski redovi nadneti nad ludilo, koji ludilo poka­
zuju svetu, ne ukazuju na tö da je Crkva u sebi
našla jedan težak, ali bitan nauk: nevinost živo­
tinje u čoveku? To je ta lekcija koju je valjalo
čitati i shvatati u njenim predstavama u kojima
je u luđaku uzdizana jarost ljudske životinje. Pa­
radoksalno, ta hrišćanska svest ο animal nosti pri-

E
rema trenutak kada će se sa ludilom postupiti
ao sa činjenicom prirode; tada će se brzo zabo­
raviti šta je za klasicističku misao značila ta »pri­
roda«: ne uvek otvoreno područje objektivnog
raščlanjavanja, već onu oblast u kojoj se ljudskom
biću rađa uvek moguća sablazan jednog ludila
koje je njegova konačna istina i oblik njegovog
poništenja u isti mah.
* *

Sva ta dela, te čudne prakse obavljene oko

ludila, te navike koje ga uznose i u isti mah kro-
 ISTORIJA LUDILA
92

te, svode na animalnost a pri tom ga teraju da

nosi nauk ο Iskupljenju, dovode ludilo u neobi­
čan položaj u odnosu na sveukupno bezumlje. U
domovima prinudnog boravka, ludilo je u sused-
stvu sa svim oblicima bezumlja koji ga obavijaju
i određuju njegovu najopštiju istinu; pa ipak, ono
je izdvojeno, sa njim se postupa na osobit na­
čin, ono se ispoljava u nečemu što bi u njemu
moglo biti jedinstveno, kao da, pripadajući mu,
neprestano proseca bezumlje jednim sebi svoj­
stvenim pokretom, odvodeći se sämo do svoje naj-
paradoksalnije krajnosti.
Navikli smo da sada u ludilu vidimo pad ka
jednom determinizmu u kojem se sve više poni­
štavaju svi vidovi slobode; ono nam pokazuje još
samo prirodne redovnosti determinizma, s poveza-
nošću njegovih uzroka i kretanjem njegovih obli­
ka u govoru; jer ludilo ugrožava modernog čove-
ka samo tim povratkom sumornom svetu životi­
nja i stvari, njihovoj sputanoj slobodi. Sedamnae­
sto i osamnaesto stoleće ne prepoznaju ludilo na
tom horizontu prirode, već na podlozi Bezumlja;
ono ne razotkriva neki mehanizam, ono pre obe-
lodanjuje slobodu koja besni u čudovišnim obli­
cima animalnosti. Mi danas bezumlje shvatamo
još samo u njegovom epitetskom obliku: Bezum­
no, čije obeležje štetno utiče na ponašanja ili re­
ci i očima nesvetog odaje prisustvo ludila i celu
njegovu patološku svitu; bezumno je za nas sa­
mo jedan vid javljanja ludila. Nasuprot tome, za
klasicizam bezumlje ima nominalnu vrednost; ono
čini neku vrstu suštastvene funkcije. Ludilo se
može shvatiti u odnosu prema njemu, i samo u
odnosu prema njemu. Ono mu je oslonac; još bo­
lje — recimo da ono određuje prostor njegove
mogućnosti. Za čoveka klasicizma, ludilo nije pri­
rodna okolnost, psihološki i humani koren bezum­
lja; ono je samo jedan njegov iskustveni oblik;
a luđak, idući krivuljom čovekovog srozavanja sve
do bešnjenja animalnosti, razotkriva tu podlogu
 BEZUMNICI
93

bezumlja koje ugrožava čoveka i sasvim izdaleka

obavija sve oblike njegovog prirodnog postojanja.
Nije posredi skliznuće u determinizam, već izbija­
nje u tamu. Više od bilo kog drugog, u svakom
slučaju bolje od našeg pozitivizma, klasicistički
racionalizam je znao da motri, i da opazi potajnu
opasnost od bezumlja, tog prostora koji je pretio
apsolutnom slobodom.
 ČETVRTO POGLAVLJE

LICA LUDILA

Ne želimo da u ovom poglavlju ispišemo po­

vest različitih psihijatrijskih pojmova u sedam­
naestom i osamnaestom stoleću, već da pokaže­
mo u kojim je konkretnim obličjima klasicistička
misao opažala ludilo. Licima koja su jednako još
bila opsednuta mitskim likovima, ali su često ima­
la i nesumnjiv konstitutivni značaj za ustrojava­
nje našeg praktičnog znanja.

I — Manija i melankolija

Pojam melanholije zatekao se, u šesnaestom

stoleću, između izvesne odredbe date na osnovu
simptoma i načela objašnjenja skrivenog u sa­
mom izrazu kojim je označen. Uz simptome nalazi­
mo sve one misli koje pojedincu, ο njemu samom;
mogu da naiđu u bunilu. »Neki među njima mi­
sle da su životinje čije glasove i pokrete podra­
žavaju. Neki misle da su staklene posude i sto­
ga se povlače pred prolaznicima iz straha da ih
ovi ne razbiju; drugi se plaše smrti koju, ipak,
najčešće sami sebi dosuđuju. Drugi zamišljaju da
su skrivili neki zločin, te drhte i boje se čim vide
da im neko prilazi jer misle da će ih taj zgrabiti
za jaku, odvesti u tamnicu i pogubiti u ime prav-
 LICA LUDILA
95

de.« (24) Teme bunila koje ostaju izdvojene i ne

dovode u pitanje razum kao celinu. Sidenhem (Sy­
denham) će čak skrenuti pažnju na to da su me-
lanholici » . . . ljudi koji su, izvan toga, veoma pa­
metni i odmereni i koji su neobično pronicljivi
i vispreni. I Aristotel je, takođe, s pravom pri-
metio da melanholici imaju više duha od ostalih.«
Taj tako jasan, tako povezan skup simptoma
označen je, međutim, jednom rečju koja podrazu-
meva jedan istinski uzročni sistem, sistem melan-
holije: »Molim vas da pobliže razmotrite misli
melanholika, njihove reči, njihova viđenja i de-
lanja, i uvidećete koliko jedna" melanholična vla­
ga, koja im se raširila po mozgu, izopačuje sva
njihova čula.« U pojmu melanholije staju delimič-
no bunilo i dejstvo crne žuči jedno kraj drugo­
ga, nevezani zasad ičim drugim do sučeljenošću,
bez jedinstva, jednog skupa znakova i jednog ime­
novanja koje označuje. U osamnaestom stoleću,
međutim, jedinstvo će se naći ili će se, bolje re­
čeno, izvršiti razmena — pošto će svojstvo te
hladne i crne vlage postati glavna obojenost bu­
nila, njegova prava vrednost u odnosu na mani­
ju, umno rasulo i pomamu, bitno načelo njegove
povezanosti. I dok Burhave (Boerhaave) melanho-
liju određuje još samo kao »dugotrajno,. nepo­
pustljivo bunilo bez groznice, u kojem je bolesnik
stalno zaokupljen jednom te istom mišlju«, Difur
(Dufour), nekoliko godina kasnije, prenosi svu te­
žinu svoje odredbe na »strahovanje i tugu« na ko­
jima sada leži breme objašnjenja delimične pri­
rode bunila: »Otuda melanholici vole usamljenost
i klone se društva; a to ih još čvršće prikiva za
predmet njihovog bunila ili za strast koja u njih

E
reovlađuje, ma koja ona bila, dok za sve ostalo
ao da su ravnodušni.« Pojam se nije učvrstio
putem neke nove naučne strogosti u posmatranju,
niti na osnovu nekog otkrića u oblasti uzroka, već
putem kvalitativnog prenošenja od uzroka sadrža­
nog u označenju do označujućeg opažanja dejstava.
 ISTORIJA LUDILA

Dugo je — sve do početka sedamnaestog stole-

ća — rasprava ο mel anhol iji ostal a zarobl jena u
predanju ο četiri vrste vlage i njihovim suštin­
skim svojstvima: postojanim svojstvima koja za­
pravo pripadaju jednoj supstanci koja se jedina i
može smatrati uzrokom. Za Fernela, melanholička
vlaga, bliska Zemlji i Jeseni, jeste jedan sok »po
sastavu gust, po temperamentu hladan i suv«. Ali
prvom polovinom stoleća pokreće se istinska ra­
sprava povodom porekla melanholije: da li je ne­
ophodno imati melanholični temperament da bi
se obolelo od melanholije? Da li je melanholička
vlaga uvek hladna i usahla; zar se nikada ne do­
godi da bude topla, ili mokra? Da li tu više de-
hije supstanca ili pak svojstva dolaze u vezu jed­
na sa drugima? Ono do čega se stiglo tom dugo­
trajnom raspravom može se sažeti na sledeći
način:
1. Uzročnost supstanci sve se češće zamenju-
je kretanjem svojstava koja se, bez ikakve pomo­
ći i posredovanja, prenose pravo od tela do du­
še, od vlage do misli, od organa do ponašanja.
Za Branitelja Dunkanovog, tako, najbolji dokaz da
melanholički sok izaziva melanholiju jeste taj što
se u njemu nalaze sušta svojstva bolesti: »Melan­
holički sok ima neophodne uslove da dovede do
melanholije u mnogo većoj meri nego vaše žesto­
ke ljutnje; jer on svojom hladnoćom umanjuje
količinu sokova; svojom suvoćom on ih čini ka­
drim da dugo održe oblik snažne i istrajne ima­
ginacije, a svojom crnoćom on ih lišava njihove
jasnoće i prirodne tananosti.«
2. Osim te mehanike svojstava postoji i jed­
na dinamika koja u svakom svojstvu raščlanjuje
silu koja je u njemu zapretena. Tako hladnoća i
suvoća mogu doći u sukob sa temperamentom, i
iz te će suprotstavljenosti proizići znaci melanho­
lije koji će, zato što je vođena borba, biti još žeš­
ći: sila koja odnosi i povlači za sobom sve one
koji joj se opiru. Otuda žene, čija priroda inače
 UCA LUDILA
97

nije sklona melanholiji, upadaju u nju utoliko oz­

biljnije: »Njih ona surovije napada i žešće uzne­
miruje, jer budući da je melanholija većma su­
protna njihovom temperamentu, ona ih još više
udaljuje od njihovog prirodnog sklopa.«
3. Ali sukob se kadikad rađa baš u samom
nekom svojstvu. Neko se svojstvo može samo od
sebe izmeniti u svome razvoju i postati suprot­
nost onome što je bilo. Tako, kada se »utroba
zgreje i kada u telu sve p e č e . . . kada svi sokovi
sagore«, tada celo to spaljivanje može opet da
pređe u hladnu melanholiju — » . . . stvarajući
tako reći isto ono što se zbiva* sa voskom koji se
stvrdne čim plamen zgasne... To hlađenje tela
obična je posledica koja prati neumerenu toplotu
kada ova istutnji i iscrpi svoju jačinu.« Postoji
izvesna dijalektika svojstava koja se, oslobođena
svake stege supstance, svake predodređenosti, pro­
bija kroz preokretanja i protivrečnosti.
4. Svojstva se, konačno, mogu preinačiti pu­
tem nesrećnih slučajeva, okolnosti, životnih uslo-
va; i to tako da neko biće koje je suvo i hladno
može postati toplo i vlažno ako ga tome učini
sklonim njegov način života; to se događa žena­
ma: one »žive u dokolici, u njih je telo manje
isparljivo (od tela muškaraca) te se Vrućine, soko­
vi i vlage zadržavaju unutra«.
Tako oslobođena potpore supstance koja ih
je zarobljavala, svojstva će moći da u pojmu me-
lanholije odigraju ulogu organizovanja i integrisa-
nja. Ona će, s jedne strane, od simptoma i ispo-
Ijavanja iskrojiti izvestan profil tuge, crnila, uspo-
renosti, nepomičnosti. S druge strane, ona će uka­
zati na uzročni oslonac koji više neće biti fiziolo­
gija neke vlage, već patologija neke misli, neke
bojazni, nekog užasa. Bolesno jedinstvo ne defi­
nite se na osnovu primećenih znakova niti pret­
postavljenih uzroka; već se negde na po puta, iz­
nad jednih i -drugih, opaža kao izvesna kvalitativ­
na povezanost koja ima svoje zakone prenošenja,
7
98 ISTORIJA LUDILA

razvoja i preobražaja. To je tajna logika toga svoj­

stva i ona upravlja nastankom pojma melanholi-
je, a ne medicinskom teorijom. U Vilisovim tek­
stovima to je očigledno.
Na prvi pogled, tu je koherentnost analiza
obezbeđena u ravni spekulativnog razmišljana. Kod
Vilisa je objašnjenje potpuno preuzeto od život­
nih sokova* i njihovih mehaničkih osobina. Me-
lanholija je »ludilo bez groznice i jarosti, praćeno
strahovanjem i tugom«. Onoliko koliko je ona bu­
n i l o — to jest suštinski prekid sa istinom — nje­
no je poreklo u jednom neurednom kretanju so­
kova i u manjkavom stanju mozga; no da li se
to strahovanje, ta uznemirenost koja melanholike
čini »setnim i bojažljivim« može objasniti jedino
kretanjima? Da ne postoji tu i jedna mehanika
strahovanja i kruženja sokova koji bi bili svoj­
stveni tugi? Za Dekarta, to je očiglednost; već za
Vilisa to više nije tako. Melanholija se ne može
lečiti kao oduzetost, kaplja, nesvestica ili grčenje.
U osnovi, ne može se raščlaniti čak ni kao prosto
umno rasulo, premda melanholičko bunilo podra-
zumeva isti poremećaj u kretanju sokova; pore­
mećajima mehanike lepo se može objasniti buni­
lo — ta varka zajednička svekolikom ludilu, um­
nom rasulu ili melanholiji — ali ne i odlika svoj­
stvena bunilu, ona boja tuge i strahovanja koji
njegov predeo čine osobenim. Valja prodreti u
tajnu podložnosti. Uostalom, upravo ta suštinska
svojstva skrivena u samom jezgru tanane materi­
je i objašnjavaju paradoksalna kretanja sokova.
U melanholiji, sokove nosi jedno nespokojstvo,
ali slabo nespokojstvo, bez siline i žestine: neka
vrsta nemoćnog komešanja koje ne ide utabanim
stazama, ni otvorenim putevima (aperta opercula),

* Esprits animaux: naziv dat točnostima za koje se zamišljalo da se

stvaraju u srcu i m o z g u , te se tada rasprostiru p o svim delovima
organizma kako b i u n j i m a izazivali i održavali životnu aktivnost
(— Larousse, Grande e n c y c l o p e d i c ) . — Prim. prev.
 LICA LUDILA
99

već prolazi kroz moždanu tvar stvarajući sve no­

ve i nove pore; pa ipak, sokovi ne lutaju daleko
putevima koje su prokrčili; njihovo komešanje
vrlo brzo malaksava, snaga im se iscrpljuje i kre­
tanje zaustavlja: »non longue perveniunt«. Takav
poremećaj, dakle, zajednički svim bunilima, ne
može na površini tela da dovede ni do onih že­
stokih uzrujanosti, ni do onih krikova koji se
zapažaju kod manije i pomame; melanholija ni­
kada ne dostiže jarost; to je ludilo na granicama
svoje nemoći. Taj paradoks potiče od skrivenih
pogoršavanja sokova. Oni ponajčešće imaju tako
reći trenutačnu brzinu i apsolutnu prozirnost svet-
losnih zrakova; ali, u melanholiji, oni se pune ta­
mom; postaju »mračni, neprozračni, nerazgovetni«;
a slike stvari koje donose mozgu i duhu zaogrnu-
te su »senkom i tminom«. Eto ih učmalih i bli­
žih kakvoj mračnoj pari nego čistoj svetlosti. Ke­
mijskoj pari koja je pre kisele no sumporovite
ili alkoholne prirode: jer u kiseloj pari čestice su
pokretne, čak i nesposobne da otpočinu, ali dej-
stvenost im je slaba, bez domašaja; kada se pro-
destiluju, u kazanu ostaje samo bljutava flegma.
Zar kisele pare nemaju sušta svojstva melanholi-
je, dok alkoholne pare, uvek pripravne da se za­
pale, navode na pomisao ο pomami, a sumporne
pare — ο maniji, pošto ih komeša žestoko i ne­
prekidno kretanje? Ako je, dakle, valjalo tražiti
»izrican razlog i uzroke« melanholije, onda su se
u obzir morale uzeti pare koje su se penjale iz
krvi u mozak i koje su se izrodile u jednu kiselu
paru koja nagriza. Vilisovu analizu, na izgled, vo­
di jedna melanholija sokova, hernija raspoloženja 1

ali, u stvari, liniju vodilju pružaju, pre svega, ne­

posredna svojstva melanholične patnje: jedan ne­
moćan poremećaj, a onda i ta senka što natkri-
Ijuje duh, s tom kiselom oporošću koja nagriza
srce i misao. Hernija kiselina nije objašnjenje
simptoma; ona je kvalitativan izbor: fenomenolo­
gija melankoličnog iskustva.
7*
 ISTORIJA LUDILA
100

Sedamdesetak godina kasnije, životni sokovi

izgubili su naučnu važnost. Tajna bolesti sada se
traži u tečnim i čvrstim elementima tela. Opšti
rečnik medicine (Dictionnaire universel de midi-
cine), koji je izdao Džejms (James) u Engleskoj,
predlaže u Članku ο maniji uporednu etiologiju
ove bolesti i melanholije: »Očigledno je da je mo­
zak sedište . . . svih bolesti ove vrste... Tu je
Tvorac, premda na način koji se ne da pojmiti,
postavio prebivalište duše, duh, genije, imaginaci­
ju, pamćenje i sve osećaje... Sve te plemenite
funkcije biće ižmenjene, izopačene, umanjene i
potpuno uništene ako se krv i sokovi, pokvarene
kakvoće i količine, više ne prenose do mozga na
ujednačen i odmeren način, ako po njemu kru­
že s žestinom i silovitošću ili se pak kreću spo­
ro, teško ili tromo.« Srce se muči da rasporedi
po organizmu Upravo taj tromi tok, te zakrčene
sudove, tu otežalu i zgrušanu krv koja teško pro­
dire u one fine moždane arteriole u kojima pro­
tok, da bi se održalo kretanje misli, mora da bu­
de brz, — u svim tim mučnim preprekama i leži
objašnjenje melanholije. Tromost, težina, zakrče­
nost — to i jesu ona prvobitna svojstva koja us-
meravaju analizu. To se objašnjava prenošom svoj­
stava opaženih u stavu, ponašanju i recima bole­
snika u njegov organizam. Od kvalitativne pred­
stave prelazi se nä pretpostavljeno objašnjenje.
Ali upravo ta predstava ne prestaje da ima pre­
vagu i da odnosi pobedu nad teorijskom koherent-
nošću. Kod Lörija (Lorry), dva glavna oblika me­
dicinskog objašnjenja — putem Čvrstih i tečnih
materija — staju jedan uz drugi i na kraju se
presecaju omogućujući da se uoče dve vrste me­
lanholije. Ona čije je poreiklo u čvrstim materija­
ma jeste nervna melankolija: jedan osobito sna­
žan osećaj uzdrmava vlakna koja ga primaju;
zbog toga raste napetost ostalih vlakana koja po­
staju kruća a ü išti^mah podložna još jačem tre­
perenju. Ali ako osećaj postane još jači, u osta-
 LICA LUDILA JQJ

lim vlaknima napetost postaje tolika da ona više

nisu kadra da trepere; ukočenost je tolika da je
tok krvi zaustavljen i životni sokovi učinjeni ne­
pokretnim. Uselila se melanholija. U drugom ob­
liku bolesti, u »tečnom obliku«, sokovi tela na­
topljeni su crnom žuči; oni postaju gušći; zgu­
snuta od tih sokova, krv otežava i zaostaje u mož­
danim opnama tako da pritiskuje glavne organe
nervnog sistema- Tada ponovo nalazimo ukočenost
vlakana; ali sada je ona još samo posledica po­
jave sokova. Lori ističe dve melanholije; jedan te
isti zbir svojstava koji melanholiji daje njeno
stvarno jedinstvo valja, u stvari, redom uvesti u
dva eksplikativna sistema. Jedino što se udvostru-
čila teorijska građevina. Kvalitativna osnova isku­
stva ostaje ista.
Simbolično jedinstvo što ga tvori usahnuće
tečnosti, pomračenost životnih sokova i sumrač-
na senka koju oni bacaju na slike stvari, leplji-
vost krvi koja teško struji kroz sudove, zgušnja­
vanje para koje su postale crnkaste, škodljive i
ljute, unutrašnje funkcije, usporene i nekako slu­
zave — to više čulno nego pojmovno ili teorijsko
jedinstvo daje melanholiji karakteristično obe-
ležje.
Ovo, zapravo, mnogo više no verna. zapaža­
nja, i preuređuje sve znake i način pojave melan­
holije. Delimično bunilo sve se manje javlja kao
glavni simptom melanholika, a na njegovo mesto
dolaze kvalitativne date kao što su tuga, gorčina,
sklonost samoći, nepokretnost. Krajem osamnae­
stog stoleća, ludila bez bunila, ali sa odlikama po­
put nedelatnosti, očajanja, neke vrste sumorne
utrnulosti, rado su razvrstavana kao melanholi­
ja. (25) A u Džejmsovom rečniku, već, govori se
ο apoplektičnoj melanholiji, bez delirantnih ide­
ja, u kojoj bolesnici »nikako neće da ustanu iz
kreveta . . . ; kad su na nogama, hodaju tek pošto
ih prijatelji ili oni koji ih opslužuju prinude; oni
uopšte ne izbegavaju ljude; ali kao da ne obra*
J 02 ISTORIJA LUDILA

ćaju ni najmanju pažnju na ono što im se kaže,

i nikako ne odgovaraju«. Dok u ovom slučaju ne-
pokretnost i ćutljivost preovlađuju, te određuju
dijagnozu melanholije, ima ljudi u kojih se zapa-
ža samo gorčina, ravnodušnost i sklonost usam-
ljivanju, samo njihova uznemirenost ne treba da
zavara, niti da navede na preuranjen sud ο mani­
ji; kod tih bolesnika posredi je, u stvari, melan­
kolija, jer »oni izbegavaju društvo, vole usamlje­
na mesta i tumaraju ne znajući kuda idu; oni su
žućkasti u licu, jezik im je suv kao u nekoga ko
je silno žedan, oči suve, upale, nikada ovlažene
suzama; celo telo suvo i sagorelo, a lice natmu­
reno, sa izrazom užasa i tuge«.

* *

Analize manije i njihov razvoj u doba klasi­

cizma podležu istom načelu koherentnosti.
Stavku po stavku, Vilis protivstavlja maniju
i melanholiju. Duh melanholika potpuno je obu­
zet razmišljanjem, i to tako da imaginacija ostaje
dokona i uspavana; kod manijaka, baš naprotiv,
fantaziju i imaginaciju preplavljuje neprestana bu­
jica uzburkanih misli. Dok se duh melanholika
usredsređuje na jedan jedini predmet i tome pred­
metu, i samo njemu, pridaje nerazumne razmere,
dotle manija iskrivljuje pojmove i misli; oni ili
gube povezanost, ili je, pak, izokrenuta vrednost
onoga što predstavljaju; u svakom slučaju, pogo­
đena je sveukupnost misli u njenom suštinskom
odnosu prema istini. Melanholiju, konačno, uvek
prate tuga i strah; u manijaka se, nasuprot tome,
sreću smelost i jarost. Bila posredi manija ili me-
lanholija, svejedno, uzrok bolesti uvek je u kre­
tanju životnih sokova. Ali u maniji je to kreta­
nje sasvim osobeno: ono je neprekidno, žestoko,
kadro da uvek provali u nove pore moždane tva­
ri, i ono stvara, kao opipljivu osnovu nepovezanih
 LICA LUDILA JQ3

misli, nagle pokrete, neprestano pričanje koje i

odaje maniju. Zar sva ta ubitačna pokretljivost
nije pokretljivost jedne paklene vode, sumporne teč-
nosti, tih aquce stygioe, ex nitro, vitriolo, antimonio,
arsenico et similibus exstillatce: tu su čestice u
neprestanom pokretu; kadre su da u čitavoj tva­
ri stvaraju nove pore i nove kanale; i imaju do­
voljno snage da se nadaleko rasprostru, baš kao
i sokovi manijaka koji mogu da dovedu do uz­
nemirenosti u svim delovima tela. Paklena voda
uvlači u tajnu svoje pokretljivosti sve slike putem
kojih manija poprima konkretan oblik. Ona tvo­
ri, u isti mah i tako da se ne mogu razdvojiti, i
njen hemijski mit i njenu dinamičku istinu.
Tokom osamnaestog stoleća onu predstavu
punu mehaničkih i metafizičkih implikacija ο ži­
votnim sokovima u živčanim kanalima često je
smenjivala predstava, strogo uzeto većma fizička,
ali sa još većom simboličkom vrednošću, ο nape­
tosti koja vlada živcima, krvnim sudovima i ce­
lim sistemom organskih vlakana. Manija je, pre­
ma tome, napetost vlakana dovedena do vrhunca,
a manijak neka vrsta instrumenta čije bi žice,
usled prevelike zategnutosti, počinjale da trepere
i na najdalji i najslabiji podsticaj. Manijačko bu­
nilo sastoji se u neprekinutom treperenju osetlji-
vosti. Preko te predstave utanačuju se i sređuju,
u oštroj antitezi, razlike između melanholije i ma­
nije: melanholija više nije kadra da se usaglasi
sa spoljašnjim svetom, jer njena su vlakna opu­
štena ili su učinjena nepokretnima usled preveli­
ke napetosti (vidimo kako se mehanikom napeto­
sti objašnjava i melanholička nepokretnost i ma-
nijačka uznemirenost): u melanholiji odjekuje sve­
ga nekoliko vlakana, onih' koja tačno odgovaraju
njenom bunilu. S druge strane, manijak treperi na
svaki podsticaj, njegovo je bunilo sveopšte; nadra-
žaji se ne gube u č§sti njegove riepokretnosti, kao
u melanholika; kada njegov organizam' uzvrati na
njih, oni će biti uvišestručeni, kao da su manijaci
 ISTORIJA LUDILA
104

u napetosti svojih vlakana nakupili neku dodatnu

snagu. Usled toga, štaviše, i ona sama postaju ne-
osetljiva, i to. ne učmala neosetljiva kao ti melan-
holika, već neosetl/jiva usled velike napetosti unu­
trašnjeg treperenja; zato se manijaci, bez sumnje,
»ne boje ni studeni, ni žege, te trgaju odeću sa se­
be i po ciči zimi spavaju goli ne prehlađujući se«.
Zato oni, takođe, stvaran svet — koji ih ipak ne­
prestano doziva — zamenjuju nestvarnim i varlji­
vim svetom svoga bunila: »Suštinski simptomi ma­
nije potiču od toga što se bolesniku predmeti ne
prikazuju onakvima kakvi stvarno jesu.« (26) Bu­
nilo manijaka nije određeno nekom posebnom ne-
savršenošću suđenja; ono je greška u prenošenju
čulnih utisaka mozgu, poremećaj obaveštavanja. U
psihologiji ludila, stara zamisao ο istini kao »slaga­
nju misli sa stvarima« prenosi se u metaforu odje­
kiVanja, neke vrste muzičke vernosti vlakana ose-
ćajima koji ih nateruju na treperenje.
Ova tema ο manijačkoj napetosti razvija se,
dalje od medicine čvrstih tela, u još kvalitativnija
naslućivanja. Krutost vlakana u manijaka i dalje
pripada jednom suvom predelu; manija je redovno
praćena usahnućem vlažnosti, opštom sažeglošću
celog organizma. Bit manije je pustinjska, pesko-
vita. Bone (Bonnet), u svom Sepulchretutn, uvera-
va da mu je mozak manijaka, onoliko koliko je mo­
gao da ga posmatra, izgledao uvek isušen, stvrdnut
i mrvljiv. Kasnije će i Albreht fon Haler (Albrecht
von Haller) naei da je mozak manijaka tvrd, suv
i krut. Menire (Menuret) podseća na jedno Forest-
jeovo (Forestier) zapažanje koje jasno pokazuje da
prevelik gubitak vlažnosti, pri čemu se isušuju su­
dovi i vlakna, može da izazove stanje manije; po-
sredi je bio jedan mlad čovek koji je, »pošto se
u leto oženio, postao manijak usled prekomernog
opštenja sa svojom ženom«.
Ono što su drugi zamišljali ili pretpostavljali,
što su uočili u tobožnjem opažanju, Difur je utvr­
dio, premerio, imenovao. Prilikom jedne autopsije
 LICA LUDILA 105

on je odstranio deo medularne supstance mozga

nekog čoveka koji je umro u stanju manije; odat­
le je isekao »kocku od šest Unija* sa svake stra^
ne« i njena je težina bila 3 j.g. III, dok ista za-
premina izvađena iz običnog mozga teži 3 j.g. V:
»Ova neujednačenost težine za koju se u početku
činilo da je od male važnosti, više i nije tako mala
ako se pažnja obrati na to da specifična razlika iz­
među ukupne moždane mase luđaka i ukupne mož­
dane mase čoveka koji nije lud iznosi, u odraslog
čoveka u kog cela moždana masa obična teži tri
livre, otprilike sedam grosa manje.« Isušivanje i
manja težina u manijaka otkrivaju se čak i na
terazijama.
Zar tu unutarnju suvoću i tu toplotu ne do­
kazuje, dalje, lakoća s kojom manijaci podnose i
najveću studen? Utvrđeno je da su viđeni kako
goli-golcati hodaju po snegu, da ih nije potrebno
ogrevati kada se zatvore u azil, da je čak mogu­
će izlečiti ih putem hladnoće. Od vremena Van
Helmonta često se primenjuje zagnjurivanje ma­
nijaka u ledenu vodu, a Menire tvrdi da je pozna­
vao jednog manijaka koji je, pobegavši iz tamni­
ce u kojoj je držan, »prešao više milja po žesto­
kom pljusku bez šešira i tako reći bez odeće, i
na taj način povratio odlično zdravlje«. Monšo
(Montchau), koji je jednog manijaka izlečio tako
što ga je »zalivao ledenom vodom s najveće mo­
guće visine«, ne čudi se tako povoljnom ishodu;
da bi ga objasnio, skupio je sve teme ο zagreva-
nju organizma koje su od sedamnaestog stoleća
sledile jedna za drugom i ukrštale se međusobno:
»Treba li se čuditi što su voda i led doveli do
tako brzog i potpunog ozdravljenja kada su uza­
vrela krv, razbešnjena žuč i sve uzburkane toč­
nosti svuda raznosile muku i razdraženost«; pod
dejstvom hladnoće »sudovi su se silovitije grčili i
oslobađali se tečnosti koje su ih zagušivale; pre-

* 13,5 m m (— p r e v . ) .
106 ISTORIJA LUDILA

nadraženost čvrstih tkiva koju je izazvala preko-

merna toplota tečnosti koje su sadržavale ta tki­
va prestala je, živci su se opustili i protok teč­
nosti koji se neujednačeno prenosio s jedne stra­
ne na drugu, povratio se u prirodno stanje.«
Svet melanholije bio je vlažan, težak i hladan;
svet manije je suv, užaren, sačinjen iz žestine i
krhkosti u isti mah, to je svet što ga jedna ne­
opipljiva ali svuda prisutna toplota čini usahlim,
trošnim i uvek spremnim da popusti pred vlažnom
svežinom. U razvoju svih tih kvalitativnih uproš-
ćavanja, manija poprima, jednovremeno, i obu­
hvatnost i jedinstvo. Ona je, sumnje nema, osta­
la ono što je bila početkom sedamnaestog stoleća
— »bes bez groznice«; ali izvan tih dveju odlika,
koje su još uvek bile samo opisne, razvila se i
jedna opažajna tema prema kojoj se, u stvari,
sredila klinička slika. Kada se jednom zatru eks-
plikativni mitovi, kada prestanu da kolaju vlaž­
nosti, sokovi, čvrsta tkiva i tekućine, ostaće još
samo shema povezanosti odlika koje više neće bi­
ti čak ni imenovane; a na ono što je ta dinamika
toplote i kretanja polako skupila u sticaj okol­
nosti karakterističnih za maniju, sada će se gle­
dati kao na jedan prirodni sklop, kao na nepo­
srednu istinu psihološkog posmatranja. Ono što
se opažalo kao toplota, zamišljalo kao komešanje
sokova, poimalo kao napetost vlakana — od sa­
da će se prepoznavati u neutralisanoj providnosti
psiholoških pojmova: preterana živost unutrašnjih
utisaka, brzina asocijacija, neobraćanje pažnje na
spoljašnji svet. Opis De la Riva (De La Rive) već
ima tu jasnost: »Spoljni predmeti ne ostavljaju
isti utisak na duh obolelog kao na duh zdravog
čoveka; ti su utisci slabi i on na njih retko ob­
raća pažnju; njegov' je duh tako reći potpuno
obuzet živošću misli koje stvara poremećeno stanje
njegovog mozga. Te misli imaju toliku živost da
bolesnik veruje da one predstavljaju istinske
predmete, te u skladu s tim i rasuđuje.« Ali ne
 LICA LUDILA 107

treba zaboraviti da je ovaj psihološki sklop ma­

nije, koji se pojavio i učvrstio početkom osam­
naestog stoleća, samo površinski obris jedne du­
binske organizacije koja će se, pak, preokrenuti,
i koja se razvila po poluperceptivnim, poluslikov-
nim zakonima jednog kvalitativnog sveta.
Nema sumnje da ceo taj svet toplote i stude­
ni, vlažnosti i suvoće podseća medicinsku misao,
upravo pre no što će ova pristupiti pozitivizmu,
na to u kakvim je okolnostima rođena. Ali ovo
veličanje slika nije samo podsećanje; ono je, isto
tako, i jedan poduhvat. Da bi se steklo praktično
iskustvo ο maniji ili melanholiji, bilo je neophod­
no to gravitiranje, naspram obzorja slika, odlika
koje međusobno privlači sistem čulnih i afektiv-
nih srodnosti. Ako će manija i melanholija ubu­
duće i poprimiti ono lice po kojem ih prepoznaje
naše znanje, to ne znači da smo tokom vekova
naučili da »otvaramo oči« pred njihovim istin­
skim znacima; to ne znači da smo svoje opažanje
prečistili do prozirnosti; to znači da su, u isku­
stvu ludila, ti pojmovi integrisani oko izvesnih
kvalitativnih tema od kojih su preuzeli jedinstvo,
koje su im dale svoju znaČenjsku povezanost i
na kraju ih učirrile opazivim. Prešlo se od pro­
stog pojmovnog označenja (bes bez granice, deli-
rantna fiks-ideja) na kvalitativnu oblast, po svoj
prilici manje organizovanu, lakšu, ne tako tačno
ograničenu, ali koja je, jedino ona, mogla da stvo­
ri čulne prepoznatljive jedinice, istinski prisutne
u sveukupnom iskustvu ludila. Prostor posmatra-
nja ovih bolesti razdeljen je na predele koji su
im nejasno odredili stil i sklop. Na jednoj strani,
raskvašeni, bezmalo diluvijalni svet u kojem čo-
vek ostaje gluv, slep i uspavan za sve što nije
njegov određeni strah; svet do krajnosti pojedno­
stavljen i prekomerno uvećan u jednoj jedinoj
svojoj pojedinosti. Na drugoj strani, užareni ί
pustinjski svet, prestravljeni svet u kojem je sve
bekstvo, nered, trenutne radnje. Upravo je stro«
 ISTORIJA LUDILA
108

gost ovih tema u njihovom kosmičkom vidu — a

ne približne ocene posmatračke opreznosti — i
ustrojila iskustvo (tako reći naše iskustvo, već) ο
maniji i mel anhol iji.

Vilisu, njegovom posmatračkom duhu, čisto-

ti njegovog medicinskog opažanja, odajemo pri­
znanje za »otkriće« naizmeničnošti manije i me-
lanholije. Viiisov je postupak odista veoma zna^
čajan, posebno zbog sledećeg: prelaz od jednog
poremećaja do drugog ne posmatra se kao zapa­
žena činjenica kojoj zatim treba naći objašnjenje,
već pre kao ishod jedne dubinske srodnosti koja
je istog reda kao i njihova skrivena priroda. Vi-
lis ne navodi ni jedan jedini primer naizmenično­
šti za koji je imao priliku da ga posmatra; ono
dgonetnuo jeste jedna unutrašnja
srodnost koja dovodi do čudnovatih preobražaja:
»Posle melanholije, valja lečiti i maniju, koja je
s njom toliko srodna da ti poremećaji često pre­
laze jedan u drugi«: dešava se, u stvari, da sklo­
nost melanholiji, ako se pogorša, postane jarost;
jarost, pak, kada se ublaži, kada izgubi žestinu i
smiri se, prelazi u turobno raspoloženje. Po stro­
goj empiričnosti, tu bi trebalo da postoje dve po­
vezane bolesti, ili pak dva simptoma jedne te is^
te bolesti koji se naizmenično smenjuju. Vilis, u
stvari, problem ne postavlja ni u smislu simpto­
ma, ni u smislu bolesti; on tu samo traži vezu ta
dva stanja u dinamici životnih sokova. U melan­
holiji, sećamo se, sokovi su bili mutni i tamni;
oni su svojom tminom prekrivali predstave stva­
ri i u svetlosti duše izazivali neku vrstu mračne
plime; u maniji, nasuprot tome, sokovi se iskre u
neprestanom komešanju; nosi ih neravnomerno,
stalno iznova otpočinjano kretanje; kretanje koje
razjeda i sažiže i, čak i bez vrućice, zrači toplo-
 LICA LUDILA
109

tom. Srodnost manije i melanholije očigledna je:

to nije srodnost simptoma koji se nadovezuju jed­
ni na druge u iskustvu, več srodnost — inače
snažna i toliko očitija u predelima imaginacije —
koja od dima i plamena stvara istu vatru. »Ako
se može reci da su u melanholiji mozak i život­
ni sokovi zamućeni, usled dima i jedne guste pa­
re, onda manija kao da rasplamsava neku vrstu
požara što su ga taj dim i te pare podmetnuli.«
Plamen, svojim živim kretanjem, razgoni dim; ali
dim, kada popadne natrag, guši plamen i gasi nje­
gov sjaj. Za Vilisa, jedinstvo manije i melanholije
nije bolest: ono je tajna vatra u kojoj se bore
plamen i dim, Ono je element koji nosi tu švet-
lost i tu senku.
Ni jednom, ili tako reći ni jednom lekaru
osamnaestog stoleća nije nepoznata ova bliskost
manije i melanholije. Pa ipak, više njih odbija da
u njoj prihvati dve pojave jedne te iste bolesti.
Mnogi utvrđuju njihovu naizmeničnošt, a da he
uviđaju jedinstvenost simptoma. Sidehheihu Više
odgovara da izdeli oblast same manije: na jednu
stranu ·— obična manija, koja potiče Od »previše
uzburkane i odveć žive ,krvi«; ha drugu stranu —
manija koja se, po pravilu, »pretvara u tupost«.
Ova »potiče od -slabosti krvi koju je predugo Vre­
nje lišilo najälkohölnijih delova«. JOŠ se češće pri­
znaje da je naizhlehičnost manije ϊ ttielahhöiije
pojava bilo preobražaja, bilo neke daleke uzroč-
nosti. Za Lijetoa (Lieutaud), dugotrajna melanhö-
lija čije se fcunilö pogoršava gubi uobičajene sim­
ptome i počinje neobično da liči ha maniju: »Po-
slednji stupanj melanholije ima ttihogo srodnosti
sa manijom.« Ali 'stanje öve analogije nije razra­
đeno. Za Difura, veza je još labavijä; posredi je
jedno daleko uzročno povezivanje: melanholija mo­
že da izazove maniju, baš kao i »crve u čeonim
sinusima, ili proširene ili kvrgave sudove«. Bftž
pomoći slike, hi jedno zapažanje ne uspeva da za­
ključak ö naižmeničnOsti pretvori u sklop slmptO'
 ISTORIJA LUDILA
110

ma koji bi bio precizan i u isti mah odgovarao

istini.
Kod sledbenika Vilisovih, slika plamena i di­
ma nesumnjivo iščezava; ali rad na organizovanju
ipak se obavlja unutar drugih slika — slika sve
više funkcionalnih, sve bolje umetnutih u velike
fiziološke teme ο protoku i zagrevanju, sve dal je
od kosmičkih figura od kojih ih je Vilis preuzi­
mao. Kod Burhavea i njegovog tumača Van Svi-
tena (Van Swieten), manija sasvim prirodno sači­
njava viši stupanj melanholije — ne samo usled
čestog preobražaja, već kao ishod jednog nemi­
novnog dinamičkog povezivanja: moždana tečnost,
koja se u čoveka sumornog raspoloženja zaustavi­
la, počinje posle izvesnog vremena da se komeša
jer crna žuč koja podnadima utrobu postaje, već
zbog svoje nepokretnosti, »ljuća i zloćudnija«; u
njoj se stvaraju kiseliji i finiji sastojci koji, kada
ih krv prenese do mozga, izazivaju onu veliku
uzrujanost manijaka. Manija se, dakle, od melan­
holije razlikuje samo po stupnju: ona je njen pri­
rodni nastavak, ona se rađa iz istih uzroka, i
obično se da lečiti istim lekovima. Za Hofmana
(Hoffmann), jedinstvo manije i melanholije priro­
dan je ishod zakona kretanja i sudara; ali ono
što je na razini načela čista mehanika, u razvoju
života i bolesti postaje dijalektika. Melanholija se,
u stvari, odlikuje nepokretnošću; to znači da krv,
zgusnuta, izaziva navalu u mozgu gde se zakrču-
je; tamo gde bi trebalo da protiče, ona teži da
se zaustavi, nepokretna usled otežalosti. Ali ako
otežalost usporava kretanje, ona jednovremeno či­
ni da sudar, kada do njega dođe, bude žešći; mo­
zak, sudovi kojima je prožet, sama njegova sup-
stanca, udareni s većom snagom, teže da se od sa­
da opiru, odnosno da se stvrdnu i zbog tog stvrd-
njavanja otežala krv biva vraćena sa većom sili­
nom; njeno se kretanje pojačava i ona uskoro bi­
va zahvaćena onim komešanjem koje obeležava
maniju. Sa slika nepomičnog zagušenja prešlo se,
 LICA LUDILA
111

dakle, sasvim prirodno, na slike suvoće, otvrdnu-

losti, živahnog kretanja, i to preko jednog povezi­
vanja u kojem su načela klasične mehanike, u
svakom trenutku, iskrivljena, izvrnuta, izopačena
usled vernosti slikovnim temama koje su istinski
ustrojitelji tog funkcionalnog jedinstva.
Na ovo će se nadovezati druge slike, ali one
više neće imati konstruktivnu ulogu; one će funk-
cionisati samo kao mnogobrojne interpretativne va­
rijacije na temu već postignutog jedinstva. Za pri­
mer neka posluži objašnjenje koje povodom na-
izmeničnosti manije i melanholije nudi Spengler;
načelo je preuzeo od električne baterije. Po nje­
mu, najpre postoji zbiranje živčane moći i njene
tečnosti u ovom ili onom delu sistema; samo ta
oblast biva nadražena, sve ostalo je u stanju uspa-
vanosti: to je melanholična faza. Ali kada ona do­
stigne izvestan stupanj jačine, taj mestimični na­
boj naglo se širi po ćelom sistemu i jedno ga vre-
me žestoko uzdrmava, sve dok pražnjenje ne bu­
de potpuno; to je međučin manije. U ovoj ravni
razrade, slika je odveć složena i usavršena, i pre­
uzeta je od predalekog uzora da bi imala ustro-
jiteljsku ulogu u opažanju patološkog jedinstva.
Baš naprotiv, to opažanje i navodi na sliku, a sa­
mo se oslanja na slike koje ujedinjuju, ali koje
su mnogo elementarnije.
Te su slike skriveno prisutne u tekstu Džejm-
sovog rečnika, jednog od prvih u kojima je ma­
nijačko-depresivni krug dat kao uočena istina, kao
jedinstvo koje jedno oslobođeno opažanje lako
može da prozre. »Apsolutno je neophodno svesti
melanholiju i maniju na jednu jedinu vrstu bole­
sti, i sledstveno tome ispitati ih jednim jedinim
pogledom, jer na osnovu opita i posmatranja iz
dana u dan otkrivamo da one, i jedna i druga,
imaju isto poreklo i isti uzrok... Najtačnija za­
pažanja i svakidašnje iskustvo potvrđuju to' isto,
jer vidimo da melanholici, pogotovu oni u kojih
je ta sklonost davno ukorenjena, lako postaju
 ISTORUA LUDILA
112

manijaci, a kada manija prestane, ponovo otpo­

činje melanholija, tako da posle izvesnog vremena
jedna prelazi u drugu i obratno.« Ono što se u
sedamnaestom i osamnaestom stoleću obrazovalo
pod dejstvom slika bio je, dakle, sklop opažanja,
a ne pojmovni sistem, pa ni skup simptoma. Do­
kaz za to jeste taj da se, baš kao i u opažanju,
mogu izvesti kvalitativna pomeranja a da se eeli-
na lika ne izmeni. Tako će Kolen (Cullen) u ma­
niji, kao i u melanholiji, otkriti »glavni predmet
bunila« — i, obrnuto, melanholiju će pripisati
»suvljem i čvršćem tkivu medularne supstance
mozga«.
Bitno je to da ovaj poduhvat nije išao od
posmatranja do stvaranja eksplikativnih slika, već
da šu slike, potpuno suprotno tome, odigrale ulo­
gu začethe sinteze, đa je njihova üstrojiteljska
snaga omogućila sklop opažanja u kojem su sim­
ptomi konačno mogli da poprime značenjsku vred-
nost i dä se ustroje kao vidljivo prisustvo istine.

II — Histerija i hipohondrija

Kada je ο ovim bol estima reč, postavljaju se

dva problema:
1. U kojoj je meri opravdano posmatrati ih
kao duševne bolesti, ili bar kao ludilo?
2. Imamo li präva da ih posmatramo zajed­
no, kao da sačinjavaju moguć par, sličan paru
što su ga veoma rano obrazovale manija i melan­
holija?
Dovoljno je baciti pogled ha razvrstavanja i
uveriti se: hipohondrija ne iđe uvek uz ludilo i
maniju; histerija se tu nalazi sasvim retkö. Pla­
ter ne pominje ni jednu ni drugu kada govori ο
povredama čula; a pri kraju doba klasicizma, Ka­
ien će ih i dalje razvrstavati u drugu jednu ka­
tegoriju, a ne ü bezumlje: hlpohondriju u »izne­
moglosti ili bolesti koje se sastoje iz slabosti ili
 LICA LUDILA
113
opadanja pokretljivosti životnih ili duševnih funk­
cija«; histeriju u »spazmodička oboljenja prirod­
nih funkcija«.
Štaviše, retko se dešava da na nozografskim
slikama te dve bolesti budu logički zbližene, čak
ih ni u obliku suprotnosti ne približavaju jednu
drugoj. Sovaž (Sauvages) svrstava hipohondriju u
halucinacije — »halucinacije koje se javljaju sa­
mo u vezi sa zdravljem«, a histeriju u oblike grče-
nja. I Line (Linne) se koristi istom podelom. Nisu
li obojica verni učenju Vilisa, koji je histeriju pro­
učio u svojoj knjizi De Morbis convulsivis, a hi­
pohondriju u onom delu De Anima brutorum u
kojem se govorilo ο bolestima glave, davši joj na­
ziv Passio co lica? Posredi su, u stvari, dve pot­
puno različite bolesti: u prvom slučaju, pregre-
jani sokovi izloženi su povratnom pritisku, što
može da navede na verovanje da se oni rasprska­
vaju, izazivajući time ona nepravilna ili neprirod­
na kretanja čiji bezumni izgled odaje histerično
grčenje. Nasuprot tome, u passio colica sokovi su
nadraženi usled jedne tvari koja je prema njima
neprijateljski postavljena i loše prilagođena (in
fecta et impropartionnata): otuda oni izazivaju po­
remećaje, prenadraženost, corrugationes u čulnim
vlaknima. Vilis stoga savetuje da se ne treba iz­
nenaditi zbog izvešne sličnosti simptoma: jamač­
no, primećeno je da grčenja izazivaju bolove, kao
što je i žestoko trzanje u histeriji moglo da iza­
zove hipohondrične patnje. Ali sličnosti su varlji
ve. Non eadem sed nonnihil diversa materies est.
Ali uz to neprestano nozografsko razlikovanje
odvija se lagano i jedan poduhvat koji teži da sve
više spoji histeriju i hipohondriju kao dva vida
jedne iste bolesti. Ričard Blekmour (Richard Black-
more) objavljuje 1722. Treatise of spleen and va­
pours, or hypochondriacal and hysterical affections;
tu su ove dve bolesti definisane kao dva varije­
teta jednog jedinog oboljenja — bilo kao »zaraz­
na konstitucija«, bilo kao »sklonost sokova da
8
1J4 ISTORIJA LUDILA

iziđu iz svojih pričuvišta i utroše se«. Kod Vita

(Whytt), sredinom osamnaestog stoleća, poistove-
ćenje je potpuno; skup simptoma od sada je is-
tovetan: »Neobičan osećaj hladnog i toplog, bolo­
vi u različitim delovima tela; nesvestice i nejasna
grčenja; obamrlost i kočenje mišića; vetrovi u že­
lucu i crevima; nezasit prohtev za jelom; povra­
ćanje crnog sadržaja; nagao i obilan odliv blede,
bistre mokraće; klonulost ili sasušivanje živaca;
živčana ili spazmodična sipnja; živčani kašalj; lu­
panje srca; kolebanje b'ila, povremeni bolovi i mu­
ke u glavi; vrtoglavice i nesvestice, umanjenje ili
slabljenje vida; obeshrabrenost, utučenost, melan­
holija, pa i ludilo; teške tlapnje ili möra.«
S druge strane, histerija i hipohondrija se, to­
kom doba klasicizma, lagano pripajaju području
bolesti duha. Još je Mid (Mead) povodom hipo-
hondrije mogao da napiše: Morbus totius corpo­
ris est. A Vilisovom tekstu ο histeriji valja nano­
vo pridati njegovu stvarnu vrednost: »Među bole­
stima žena, histeričnu uzrujanost bije tako rđav
glas da ona mora da poput semi-damnati, ponese i
mane mnogobrojnih drugih oboljenja; ako kod
neke žene nastupi neka bolest nepoznate prirode
i skrivenog porekla, a da joj se ne zna uzrok, i
ako je tok lečenja neizvestan, odmah ćemo kri­
vicu baciti na loš uticaj materice — koja, najčeš­
će, nije odgovorna, a povodom nekog neuobičaje­
nog simptoma proglasićemo da se u njemu krije
nešto histerično te taj simptom, koji je tako često
bio izgovor za silno neznanje, uzimamo za pred­
met našeg staranja i lečenja.« Uprkos tradicional­
nim tumačima ovoga teksta, koji se neizbežno na­
vodi u svakoj raspravi ο histeriji, ovo ne znači
da je Vilis pomišljao na odsustvo organske osno­
ve simptoma histerične uzrujanosti. On samo ka­
že, i to izrično, da se u pojmu histerije zbiraju
sve izmišljotine — ne onoga koji jeste ili koji ve-
ruje da je bolestan — već lekara-neznalice koji se
pravi da zna. Činjenica da je Vilis svrstao histe-
 LICA LUDILA JJ5

riju u bolesti glave ne ukazuje, dalje, na to da

on histeriju smatra duhovnim poremećajem, već
samo to da joj poreklo nalazi u jednoj izmeni u
prirodi, poreklu i samom početku toka životnih
sokova.
Krajem osamnaestog stoleća, međutim, hipo-
hondrija i histerija će gotovo bez teškoća stajati
na grbu duševne bolesti. Godine 1755. Alberti je
u Haleu objavio svoju raspravu De morbis imagi-
nariis hypochondriacum; a Lijeto, definišući hipo-
hondriju na osnovu grča, priznaje da je »duh na­
padnut baš kao i telo, a možda i više; otuda je
izraz hipohondrija postao bezmalo uvredljiv na­
ziv kojim lekari koji žele da se dodvore izbegava-
ju da se služe«. Što se histerije tiče, Rolen (Rau­
lin) je više ne smatra organski stvarnom, bar ne
u svojoj početnoj odredbi, svrstavajući je u prvi
mah uz patologiju imaginacije: »Ta bolest, u ko­
joj žene izmišljaju, preteruju i ponavljaju svako­
jake besmislice koje je poremećena mašta kadra
da izmisli, kadikad postaje zarazna i prilepčiva.«
Histerija i hipohondrija se, dakle, u vreme
klasicizma kreću dvema glavnim linijama. Jednom,
koja ih približava stvaranju zajedničkog pojma
»bolesti živaca«; drugom, koja premešta njihovo
značenje i njihovu uobičajenu patološku osnovu
— na koju dovoljno ukazuju njihovi n a z i v i — i
teži da ih, malo-pomalo, prisajedini području bo­
lesti duha, pokraj manije i melanholije. Ali do
tog prisajedinjenja nije, kao u slučaju manije i
melanholije, došlo na razini prvobitnih odlika ko­
je bi se opažale i zamišljale po njihovim slikovnim
vrednostima. Ovde je posredi jedna sasvim dru­
gačija vrsta prisajedinjenja.

* *

Lekare doba klasicizma itekako je mamilo da

otkriju odlike svojstvene histeriji i hipohondrijl.
8*
 ISDORIJA LUDILA
116

Ali oni nikada nisu uspeli da opaze onu kohe­

rentnost, onu kvalitativnu-koheziju koja je maniji
i melanholiji dala onaj njihov osobit profil. Sve
nađene odlike bile su protivstavljene, poništavale
su jedna drugu i ostavile netaknutim pitanje šta
su, po svojoj dubokoj prirodi, te dve bolesti.
Histerija je često opažana kao posledica unu­
trašnje toplote koja po ćelom telu rasprostire iz-
vesnu uzavrelost, ključanje koje se neprestano is-
poljava u grčevima i trzajima. Zar ta toplota nije
srodna ljubavnome žaru s kojim je histerija, u
devojaka koje traže muža i udovica koje su svog
izgubile, tako često povezana? Histerija je po pri­
rodi vatrena, njeni znaci lakše upućuju na sliku
nego na bolest; tu sliku je početkom sedamnae­
stog stoleća naslikao, u svoj njenoj materijalnoj
preciznosti, Zak Feran (Jacques Ferrand). U svo­
joj Ljubavnoj bolesti ili erotičnoj melanholiji (Ma-
ladie d'amour ou melancolie erotique) njemu čini
zadovoljstvo da objavi da su žene češće zaluđene
zbog ljubavi nego muškarci; ali sa kakvom one to
umešnošću znaju da prikriju! »Po tome su njiho­
va lica slična kazanu postavljenom na postolje
tako da se spolja ne vidi vatra, ali ako pogledate
ispod kazana i stavite ruku na srce gospe, na oba
ćete mesta otkriti veliki plamen.« Divna slika, po
težini svojih simbola, po svojoj afektivnoj obre-
menjenosti i po preplitanju svega onoga na šta
ona upućuje imaginaciju. Dugo posle Ferana po­
novo se nailazi na kvalifikativnu temu vlažnih to­
plota kojima se obeležavaju tajna prečišćavanja
histerije i hipohondrije; ali ta se slika briše pred
jednim apstraktnijim motivom. Već kod Nikole
Senoa (Nicolas Chesneau) plamen ženskog kaza­
na prilično je bezbojan: »Tvrdim da histerična uz-
rujanost nije prosto oboljenje, već da se pod tim
nazivom razumeva više boljki koje je prouzroko­
vala jedna zloćudna para koja se nekako vinula,
koja je pokvarena i koja se nalazi u stanju neobič­
ne uzavrelosti.« Za druge je, nasuprot ovome, to-
 LICA LUDILA \\η

plota koja bije iz hipohondrika potpuno suva: hi-

i
)ohondrična melanholija jeste »topla i suva« bo-
est, kojoj su uzrok »sokovi istih svojstava«. Ali
neki ne zapažaju nikakvu toplotu, ni u histeriji
ni u hipohondriji: odlika svojstvena ovim bolesti­
ma bila bi, baš naprotiv, sahlost, tromost, i hlad­
na vlažnost svojstvena zaustavljenim sokovima:
»Mislim da ova oboljenja (hipohondrična i histe­
rična), kada potraju, potiču od toga što su mož­
dana i nervna vlakna opuštena, slaba, nedelatna
i nesavitljiva; od toga što je nervna tekućina raz­
vodnjena i bez dejstva.« Nijedan tekst, sumnje
nema, ne svedoči bolje ο toj nepostojanosti histe-
ričnih odlika od knjige Engleska bolest (The en-
glish malady) Džordža Čejna (Georges Cheyn):
po Čejnu, bolest održava jedinstvo samo na aps­
traktan način, njeni su simptomi rastureni po raz­
ličitim kvalitativnim oblastima i pripisani meha­
nizmima od kojih svaki pripada po nekoj od tih
oblasti. Sve što je grč, trzanje, grčenje, potiče iz
patologije toplote koju simbolično predstavljaju
»slane čestice« i »škodljive pare, oštre ili ljute«.
Nasuprot tome, svi psihološki ili organski znaci
slabosti — »utučenost, nesvestica, tromost duha,
letargična učmalost, melanholija i tuga« — otkri­
vaju stanje u kojem su vlakna postala previše
raskvašena i mlitava, nesumnjivo pod uticajem
hladnih, lepljivih i gustih sokova koji zagušuju
žlezde i sudove, kako serumske tako i krvne. Što
se oduzetosti tiče, one jednovremeno označuju i
hlađenje i nepokretnost vlakana, »prekid trepere­
nja«, na neki način zamrznutih u opštoj tromo­
sti čvrstih tela.
Koliko su se manija i melanholija lako uvrsti­
le u područje svojstava, toliko fenomeni histerije
i hipohondrije teško nalaze mesto u njemu.
Medicina kretanja isto je tako neodlučna pred
njima, a njene analize isto tako nepostojane. Sa­
svim je jasno, svakom onom opažanju koje ne od­
bacuje sopstvene slike, barem, da je manija u νβ·
J 28 I S T O R I M LUDILA

zi sa prekomernom pokretljivošću; melanholija, s

druge strane, sa usporenošću pokreta. Za histeri­
ju, a i hipohondriju takođe, nije lako načiniti iz­
bor. Stal (Stahl) se opredeljuje za otežalost krvi.
koja u isti mah postaje i toliko obilna i toliko
gusta da više nije u stanju da pravilno protiče
kroz glavnu venu; ona ima težnju da se tu i za­
drži i zaglavi; a kriza nastupa »usled upinjanja
krvi da nađe sebi izlaz bilo kroz gornje, bilo kroz
donje delove«. Nasuprot tome, za Burhavea i Van
Svitena, histerično kretanje potiče od prevelike
pokretljivosti svih tekućina, koje postaju toliko
lake i toliko nepostojane da ih uzmuti i najmanji
pokret: »U slabih konstitucija, objašnjava Van Svi-
ten, krv je razređena; ona se jedva zgrušava; se­
rum će, dakle, biti bez gustine, bez kvaliteta; lim-
fa će biti slična serumu, a isto i ostale teČnosti
koje ove snabdevaju... Otuda postaje verovatno
da će histerična uzrujanost i hipohondrična bo­
lest, tobože nematerijalne, zavisiti od nastrojeno-
sti ili nekog posebnog stanja vlakana.« Ovoj oset-
Ijivosti, ovoj pokretljivosti, treba pripisati tesko-
be, grčeve, one jedinstvene bolove koje tako lako
doživljavaju »devojke bledih boja, ljudi odveć pre­
dati učenju i razmišljanju«. Histerija je, bez raz­
like, i pokretljiva i nepokretljiva, tečna ili teška,
prepuštena nepostojanom treperenju ili otežala
usled zaustavljenih sokova. Nije se uspelo sa ot­
krivanjem stila koji bi bio svojstven samo tim
kretanjima.
Isti je utisak i kada su posredi analogije sa
hernijom; za Lanža (Lange), histerija je proizvod
vrenja, tačno rečeno — vrenja »soli potisnutih u
razne delove tela« sa »sokovima koji su se tamo
nalazili«. Za druge, histerija je alkalne prirode.
Etmiler (Ettmiiller), pak, smatra da boljke ove
vrste spadaju u niz kiselih reakcija; »neposredni
uzrok im je kiselina u želucu; pošto je hilus ki-
seo, kakvoća krvi postaje loša; u njoj se više ne
razvijaju sokovi; limfa je kisela, žuč bez snage;
 LICA LUDILA JJQ

nervni sistem biva prenadražen, kvasac za vare­

nje, pokvaren, manje je isparljiv i previše kiseo«.
Viride (Viridet) pokušava da na osnovu »para ko­
je nam dolaze« uspostavi jednu dijalektiku lužina
i kiselina, čije kretanje i žestoki sudari u mozgu
i živcima izazivaju znake histerije i hipohondrije.
Neki životni sokovi, naročito isparljivi, jesu alkal-
ne soli koje se kreću velikom brzinom i kada
postanu odveć sićušne pretvaraju se u pare; ali
tu ima i drugih para koje su, u stvari, izvetrele ki­
seline; ovima eter daje dovoljno zamaha da ih
prenese u mozak i u živce, gde »kada naiđu na
lužine uzrokuju beskrajne boljke«.
Čudnovata kvalitativna nepostojanost tih hi-
steričnih i hipohondričnih boljki, čudnovata zbr­
ka njihovih dinamičkih svojstava i tajne njihove
hernije. Koliko je, što se odlika tiče, melankoliju
i maniju bilo lako prozreti, toliko je odgonetanje
ovih boljki nesigurno. Nesumnjivo, taj imaginar­
ni predeo odlika, koji je bio presudan za obrazo­
vanje para manija-melanholija, ostao je sporedan
u povesti histerije i hipohondrije, u kojoj je ve-
rovatno igrao samo ulogu jednog neprestano ob­
navljanog dekora. Put histerije nije, kao put ma­
nije, prošao kroz nejasne odlike sveta onako kako
su se odražavale u imaginaciji lekara. Prostor u
kojem je ona poprimila razmere drugačije je pri­
rode: to je prostor tela, u koherentnosti svojih
organskih i svojih moralnih vrednosti.
*
* *

Uobičajeno je da se Le Poau (Le Pois) i Vilisu

odaje priznanje što su oslobodili histeriju starih
mitova ο pomicanju materice. Lijebo, kad je pre­
vodio, ili bolje rečeno prilagođavao Marinelovu
knjigu početkom sedamnaestog stoleća, i dalje je,
uprkos ižvesnim ogradama, prihvatao zamisao ο
spontanom pokretanju materice; ako se ona po-
J 20 ISTORIJA LUDILA

mera, »to je da bi joj bilo ugodnije; ona to ne

čini iz smotrenosti, po nalogu ili usled životnog
nadražaja, već po prirodnom instinktu, da bi oču­
vala zdravlje i uživala u nečem prijatnom«. Ne­
sumnjivo, više joj se ne priznaje moć da menja
mesto kako bi prolazila telom, naglo ga potresa­
jući pri prolasku, jer ona je »čvrsto prikačena«
svojim grlićem, ligamentima, sudovima i, konač­
no, trbušnom maramicom; pa ipak, ona može da
menja položaj: »Premda je materica, dakle, tako
čvrsto spojena sa delovima koje smo opisali da
ne može da menja mesto, ona najčešće ipak me­
nja položaj i u telu ženinom izvodi prilično že­
stoke i čudnovate pokrete. Ti su pokreti različiti,
naime, uzdizanje, padanje, grčenje, lutanje, spada-
nje. Ona se penje do jetre, slezine, dijafragme, že­
luca, prsa, srca, pluća, grla i glave.« Lekari kla­
sicističkog doba će tako reći jednodušno odbaciva­
ti ovakvo objašnjenje.
Početkom sedamnaestog stoleća Le Poa će, po­
vodom histeričnih grčeva, moći da napiše: Eorum
omnium unum caput esse parentem, edque non
per sympathiam, sed per idiopathiam. Tačnije re­
čeno, poreklo im je u gomilanju tekućina prema
gornjem delu lobanje: »Kao što je neka reka is­
hod ulivanja mnoštva malih tokova koji se spa­
jaju kako bi je stvorili, tako isto se i u šupljina­
ma koje se nalaze na površini mozga i završavaju
u stražnjem delu glave skuplja tečnost usled nag­
nutog položaja glave. Toplota tih delova tada čini
da se tečnost zagreje i dopre do početka živa­
c a . . . « Vilis pak daje podrobnu kritiku materič-
nog objašnjenja: od oboljenja mozga i nervnog
sistema, pre svega, »potiču svi poremećaji i ne­
pravilnosti do kojih u toj bolesti dolazi u proto­
ku krvi«. Sve te analize, međutim, nisu samim
tim ukinule temu ο suštinskoj vezi između histe­
rije i materice. Ali ta se veza drugačije zamišlja
i ne poima se više kao putanja stvarnog pome-
ranja kroz telo, već kao neka vrsta potuljenog
 LICA LUDILA 121

prostiranja putevima organizma i funkcionalnih

bliskosti. Ne može se reći da je sedište bolesti
postao mozak, niti da je Vilis omogućio psiho­
lošku analizu histerije. Ali sada mozak igra ulo­
gu prenosioca i razvodnika bolesti čije je poreklo
u utrobi: materica je uzrokuje kao i svi drugi
organi utrobe. Sve do kraja osamnaestog stoleća,
do Pinela, uterus i materica ostaće prisutni u pa­
tologiji histerije, ali zahvaljujući prednosti koju
daje rasprostiranje putem sokova i živaca, a ne
usled nekog posebnog uticaja njihove prirode.
Za uporednost histerije i hipohondrije Stal
nalazi opravdanje u neobičnoj bliskosti mesečnog
odliva i hemoroida. U svojoj analizi spazmodičnih
pokreta on objašnjava da je histerično oboljenje
jedan prilično žestok bol, »praćen napetošću i pri­
tiskom koji se oseća naročito u podrebarnom (hi-
pohondrijakalnom) delu tela«. Kada napada mu­
škarce, »u kojih se priroda postarala da ih oslo­
bodi viška krvi putem povraćanja ili hemoroida«,
onda se ono naziva hipohondričnim oboljenjem;
kada napada žene u kojih »tok mesečnica nije
onakav kakav bi trebalo da bude. Pa ipak, nema
suštinske razlike između ta dva oboljenja« — on­
da se naziva histeričnom bolešću. Hofmanovo
mišljenje je vrlo slično, uprkos mnogim teorij­
skim razlikama. Uzrok histerije nalazi se u ma­
terici — labavljenje i slabljenje — ali sedište bo­
lesti valja, kao za hipohondriju, potražiti u že­
lucu i crevima; krv i životni sokovi počinju da
se zadržavaju u »trbušnoj maramici i nervnim op­
nama utrobe«; za ovim slede stomačni poremećaji
koji se šire po ćelom telu. U samom središtu or­
ganizma, želudac je prenosnik i odašiljač boljki
koje dolaze iz unutrašnjih i skrivenih šupljina te­
la: »Nema sumnje da spazmodični poremećaji
koji napadaju hipohondrike i histerike imaju se­
dište u nervnim delovima, a naročito u opnama
želuca i creva, odakle se međurebarnim živcem
J 22 ISTORIJA LUDILA

prenose do glave, grudi, bubrega, jetre i do svih

glavnih organa tela.«
Uloga koju je Hofman pripisao utrobi, želucu,
međurebarnom živcu, označuje način na koji je
ovaj problem postavljen u vreme klasicizma. Ni­
je toliko posredi izbegavanje ranije materične lo-
kalizovanosti, koliko otkrivanje načela i puteva
kojima se kreće jedna, raznolika, polimorfna bo­
lest, koja se tako rasejava po telu. Treba obja­
sniti bolest koja može da napadne kako noge ta­
ko i glavu, da se ispolji u vidu oduzetosti ili pak
poremećenih pokreta, koja može da izazove oba-
mrlost ili nesanicu, ukratko — bolest koja promi­
če tako brzo prostorom tela, i to zahvaljujući tak­
vim lukavstvima, da je potencijalno prisutna u
celom-celcatom telu.
Uzaludno je zadržavati se na promeni do koje
je na horizontu medicine došlo od Marinela do Hof-
mana. Ništa se ne održava duže nego ta čuvena
uterusu pripisivana pokretljivost koja je nepre­
kidno opstojavala u hipokratovskoj tradiciji. Ni­
šta, — osim možda izvesne teme koja se sada
uočava utoliko više što se nije zadržala ni u jed­
noj jedinoj medicinskoj teoriji, ali se održala is-
tovetnoril u nizu spekulativnih pojmova i shema
objašnjenja. Ta tema jeste tema jednog dinamič­
kog poremećaja u telesnom prostoru, jednog na­
dolaska nižih moći koje, predugo sputavane i ne­
kako nakupljene, počinju da se komešaju, da uza-
viru i na kraju — uz posredništvo mozga ili bez
njega — rasprostiru poremećaj po ćelom telu.
Ova je tema ostala manje-više neizmenjena sve
do početka osamnaestog stoleća, uprkos potpu­
nom preustrojenju fizioloških pojmova. I, što je
čudno, premda nije došlo do velikih teorijskih ili
eksperimentalnih novina u patologiji, ova će se
tema u osamnaestom stoleću naglo zaustaviti, pro-
meniti smer — dinamika telesnog prostora biće
zamenjena moralom senzibilnosti. Tada, i tek ta-
 LICA LUDILA 123

da će se pojmovi histerije i hipohondrije preokre­

nuti i konačno ući u svet ludila.
Sada valja iznova pokušati sa uspostavljanjem
evolucije te teme, i to u svakoj od tri njene etape:
1. dinamici organskog i moralnog prodora;
2. fiziologiji telesnog jedinstva;
3. etici živčane osetljivosti.
*
* *
Ako se telesni prostor' opaža kao čvrsta i ne­
prekinuta celina, onda poremećeno kretanje histe­
rije i hipohondrije može da proistekne samo iz
jednog elementa kojem je njegova beskrajna ta-
nanost i neprestana pokretljivost omogućila da
prodre i na mesto koje zauzimaju samo čvrste
tvari. Što reče Hajmour (Highmore), životni soko­
vi, »usled svoje sićušnosti i ognjenosti mogu da
prodru čak i u najgušća i najjedrija t e l a . . . a
usled svoje dejstvenosti, oni mogu prodreti u sva­
ki mikrokosmos za tren oka«. Sokovi, ako je nji­
hova pokretljivost i preterana, ako do njihovog
prodora i dolazi bez reda i u nevreme, u svim de-
lovima tela u kojima im nije mesto izazivaju hi­
ljadu različitih znakova poremećaja. Za Hajmoura,
kao i za njegovog protivnika Vilisa, a takođe i ža
Sidenhema, histerija je bolest tela koje je postalo
podložno prodiranju svih sokova bez razlike, tako.
da unutrašnji poredak organa biva zamenjen ne­
povezanim prostorom masa pasivno potčinjenih
poremećenom kretanju sokova. Ovi se »silovito i
u prevelikoj količini prenose u ovaj ili onaj deo
i tamo dovode do grčeva, pa i do b o l a . . . i pore­
mećaju funkciju organa, kako onih iz kojih su
krenuli, tako i onih u koje su stigli, pošto ni jed­
ne ni druge ne mogu da mimoiđu teška oštećenja
usled te nejednake raspoređenosti sokova koja je
potpuno suprotna zakonima životne ekonomije.«
Telo histerika tako je prepušteno toj spirituum
j 24 ISTORIJA LUDILA

ataxia koja, nezavisno od bilo kakvog organskog

zakona i svake funkcionalne potrebe, može da os­
voji, jedan za drugim, sve raspoložive prostore
tela.
Dejstva se razlikuju prema tome koje su ob­
lasti napadnute, a bolest, još nediferencirana od
čistog izvora svog kretanja, poprima različita li­
ca prema prostorima kroz koje prolazi i površi­
nama na kojima se pojavila kao izdanak: »Pošto
su se nakupili u trbuhu, oni se u gomilama i si­
lovito bacaju na mišiće ždrela i grkljana, izazivaju
grčeve celim putem kuda prolaze a u trbuhu do­
vode do nadimanja koje nalikuje velikoj lopti.«
Nešto iznad, histerično oboljenje »okomljujući se
na sito crevo i oblast ispod srčane šupljine, uzro­
kuje tamo neizdrživ bol koji liči na crevni pore­
mećaj«. Popne li se još malo, boljka se okomljuje
na »životne delove i dovodi do tako žestokog lu­
panja srca da je bolesnik uveren da prisutni mo­
raju čuti šum što ga stvara srce udarajući ο reb­
ra«. Na kraju, ako napadne »spoljni deo glave,
između lobanje i lobanjske opne, a zadržava se
na jednom jedinom mestu, ona tu dovodi do ne­
izdrživog bola koji je praćen strahovitim povra­
ćanjem . . . « Svaki deo tela po sebi i po sopstve-
noj prirodi određuje oblik simptoma koji će se
pojaviti. Histerija se tako javlja kao najstvarnija
i najvarljivija bolest; stvarna pošto se temelji na
kretanju životnih sokova; varljiva takođe, jer do­
vodi do simptoma koji izgledaju kao da ih je iza­
zvao neki poremećaj svojstven organima, dok su
stvarno samo uobličenje, na razini organa, jedno"
središnjeg ili bolje rečeno opšteg poremećaja; to je
jedan poremećaj unutrašnje pokretljivosti koji na
površini tela poprima izgled simptoma ograničenog
na jednu oblast. Odista napadnut prekomernim i
neurednim kretanjem sokova organ podražava sop-
stvenu bolest; počev od nekog poremećaja kretanja
u unutrašnjem prostoru, on podražava poremećaj
koji, strogo uzeto, jeste njegov; na taj način hi-
 LICA LUDILA 125

sterija »podražava bezmalo sve boljke koje naila­

ze na ljudski rod, jer u bilo kojem delu tela da
se nađe, ona odmah, stvara simptome svojstvene
tome delu, te će se lekar, ako nema dovoljno pro­
nicljivosti i iskustva, lako prevariti i nekoj bole­
sti koja je svojstvena ovom ili onom delu pripi-
saće simptome koji potiču izključivo od histerič-
nog oboljenja«: lukavstvo boljke koja se, promi­
čući telesnim prostorom u vidu homogenog kre­
tanja, ispoljava u različitim oblicima; ali ti oblici,
ovde, nisu suština; oni su varka tela.
Sto je lakše prodreti u unutrašnji prostor, to
će češća biti histerija i njeni mnogostruki vidovi;
ali dok je telo čvrsto i otporno, unutrašnji prostor
gust, organizovan i potpuno raznorodan u različi­
tim svojim oblastima, simptomi histerije biće ret-
ki a njene će posledice ostati jednostavne. Nije li
upravo to ono što razdvaja žensku histeriju od
muške ili, ako hoćemo, histeriju od hipohondrije?
U stvari, ni simptomi, pa ni uzroci, ne grade na­
čelo podvajanja bolesnika, već ga gradi samo pro­
storna čvrstina tela, gustina, tako da kažemo, unu­
trašnjeg predela: »Pored čoveka kog bismo mog­
li nazvati spoljašnjim i koji je sačinjen iz delova
dostupnih čulima, postoji i unutrašnji čovek, sa­
činjen iz sistema životnih sokova koji se može vi-
deti samo duhovnim okom. Taj unutrašnji čovek,
tesno povezan i, da tako kažemo, sjedinjen sa te-
lesnom građom, biće manje-više uzdrman u svom
stanju onoliko koliko su načela koja tvore maši­
nu primila manje ili više prirodne čvrstine. Zato
ova bolest mnogo češće napada žene nego muškar­
ce, pošto su one nežnije, manje čvrste građe, vode
tromiji život, i svikle su na slasti i udobnosti ži­
vota, a ne na patnju.« A među redovima ovog tek­
sta, već, ta prostorna gustina odaje jedan svoj
smisao: to je, takođe, i moralna gustina; otpor­
nost organa pred nesređenim prodorom sokova
možda je samo jedno te isto što i ta duševna sna­
ga koja čini da u mislima i željama vlada red.
 ISTORIJA LUDILA
126

Možda je taj unutrašnji prostor koji je postao

propustljiv i šupljikav, na kraju, samo slabost
srca. To je objašnjenje zašto je tako malo žena,
sviklih na teško življenje i vrednoću, histerično,
a postaje sklono histeriji kada vodi lagan, doko­
ličarski, raskošan i raskalašan život; ili ako kakva
žalost savlada njihovu hrabrost: »Kada mi žene
traže savet za neku boljku kojoj ne mogu da od­
redim prirodu, ja pitam da li ih poremećaj na
koji se žale ne sustiže kada su rastužene...; ako
potvrde, potpuno sam siguran da je njihova bo­
lest jedno histerično oboljenje.«
Tako dobijamo novu formulu starog moral­
nog naslućivanja koje je od materice, još od vre­
mena Hipokrata i Platona, pravilo živu životinju
u neprestanom pokretu i raspoređivalo njeno kre­
tanje po prostoru; po tom naslućivanju u histeri­
ji se videlo nezadrživo komešanje želja u onih
koji nemaju mogućnosti da ih zadovolje niti sna­
ge da ih obuzdaju; slika ženskog organa koji se
penje sve do grudi i glave davala je mitski izraz
uskomešanosti u velikoj platonovskoj trojnoj po-
deli i u hijerarhiji čija je svrha bila da; obezbedi
njegovu nepokretnost. Kod Sidenhema, kod Dekar-
tovih učenika, moralno naslućivanje je istovetno;
ali prostorni predeo u kojem se ono izražavalo
promenio se; vertikalan i hijeratički poredak Pla­
tonov zamenjen je jednom zapreminom koju pre-
secaju neprestani pokreti čije komešanje više ni­
je jasno pomeranje odozdo nagore, već kovitlac
bez pravila u jednom ispreturanom prostoru. Ovo
»unutrašnje telo«, u koje je Sidenhem težio da
prodre »duhovnim okom«, nije stvarno telo koje
se pruža pred praznim pogledom neutralnog po-
smatrača; ono je mesto gde se sreću izvestan na­
čin zamišljanja tela, odgonetanja njegovih unutraš­
njih pokreta — i izvestan način da se u njega
usade moralne vrednosti. Razvoj je okončan, rad
obavljen na razini ovog etičkog opažanja. U nje­
mu će se menjati i kriviti one uvek savitljive sli-
 LICA LUDILA J27

ke medicinske teorije; u njemu se, takođe, iska­

zuju velike moralne teme i, malo-pomalo, menja-
ju svoj početni lik.
*

To telo u koje su mogući prodori ipak mora

da bude neprekinuto telo. Širenje boljke kroz or­
gane samo je naličje pokreta rasejavanja koji bolj­
ci omogućuje da prelazi od jednog organa do dru­
gog i da ih sve redom napadne. Premda je telo
hipohondričnog ili histeričnog bolesnika prolazno,
odvojeno od njega samog, razlabavljeno usled na­
ilaska bolesti, do toga nailaska može doći samo
putem izvesne prostorne neprekinutosti. Telo po
kojem k o l a boleština mora imati drugačija svoj­
stva nego telo u kojem iskrsavaju raspršeni sim­
ptomi bolesti.
To je problem koji opseda medicinu osamnae­
stog stoleća. Problem koji će od hipohondrije i
histerije napraviti bolesti »nervnog sistema«; to
znači idiopatske bolesti, sa opštim dejstvom sve­
kolike simpatije.
Nervno vlakno obdareno je značajnim svoj­
stvima koja mu omogućuju da osigura udruživa­
nje najraznorodnijih elemenata. Zar ne zaprepaš­
ćuje već i to što su živci, zaduženi da prenose naj-
raznoraznije utiske, svuda, u svim organima, iste
prirode? »Živac kojem je razvoj u dnu oka omo­
gućio da stekne svojstvo opažanja tako tanane
stvari kao što je svetlost; živac koji, u organu
sluha, postaje osetljiv na treperenje zvučnih tela,
ni najmanje se po svojoj prirodi ne razlikuju od
onih koji služe za prijem grubljih oseta kao što
su dodir, ukus, miris.« Ova istovetnost prirode, u
različitim funkcijama, obezbeđuje mogućnost sao­
braćaja između po mestu najudaljenijih, fiziološki
najnesličnijih organa: »Ova homogenost živaca do­
prinosi višestrukim komunikacijama koje oni za-
 ISTORIJA LÜDILA
128
j edno održavaju... uspostavlja između organa
sklad koji često dovodi do toga da preko već ošte­
ćenih delova oboli i jedan ili više drugih.« Ali
ono što izaziva još veće divljenje jeste da jedno
nervno vlakno može da u isti mah prenese i pod-
strek voljnog pokreta i utisak što ga je primio
čulni organ. Ovo dvojako funkcionisanje jednog
t e istog vlakna Tiso (Tissot) zamišlja kao kombi­
naciju jednog talasnog kretanja, kada je ο volj­
nom podstreku reč (»to je kretanje jedne tekući­
n e zatvorene u elastično pričuvište, u bešiku, na
primer, koju bih mogao da stisnem i da istisnem
t«čnost kroz jednu cev«), i jednog korpuskular-
nog kretanja kada je posredi oset (»to je pokret
jednog niza kugli od slonovače«). Tako se osećaj
i pokret mogu proizvesti u istom živcu i u istom
txenutku: svaka napetost i svako opuštanje u živ­
c u izmeniće, jednovremeno, i pokrete i osete, kao
što to možemo da vidimo u svim oboljenjima
živaca.
Pa ipak, uprkos svim tim ujedinjujućim svoj­
stvima nervnog sistema, da li je sigurno da se
s-tvarnom mrežom njegovih vlakana može objasni­
t i povezanost onih tako različitih nevolja koje
obeležavaju histeriju i hipohondriju? Kako, kojim
pravcem povezivanja, objasniti da u izvesnih »než-
ndh i veoma osetljivih žena« neki opojan miris
i l i odveć živo pričanje ο nekom tragičnom doga-
đ:aju, ili pak pogled na neku tuču, ostavljaju ta­
kav utisak da one »padaju u nesvest ili dobijaju
grčeve«? Uzalud ćemo tražiti: nema nikakve odre-
đlene povezanosti živaca; ni jedan trag ne vodi po­
četnom uzroku, već postoji samo dejstvo na raz­
daljinu, koje pre pripada poretku fiziološke uje­
dinjenosti. To stoga što različiti delovi tela imaju
sposobnost »koja je veoma određena, pa je ili
opšta, te se proteže na ceo sistem životne ekono­
mije, ili je pak delimična, to jest ispoljava se
uglavnom samo u nekim delovima«. To veoma
različito svojstvo kako »sposobnosti za osete tako
 LICA LUDILA
129

i sposobnosti za kretanje« omogućuje organima

da se usaglase u zajedničkom trpljenju, da reagu-
ju i na udaljen nadražaj: to je simpatija. U stva­
ri, Uit ne uspeva niti da izdvoji simpatiju iz
ukupnosti nervnog sistema, niti da je odredi stro­
go u odnosu na osetljivost ili kretanje. Simpatija
postoji u organima samo u onoj meri u kojoj je
tamo primljena posredstvom živaca; što je njiho­
va pokretljivost veća, to je ona i izraženija, ali
ona je, u isti mah, i jedan oblik osetljivosti: »Sva­
ka simpatija, svaka jednodušnost pretpostavlja ose-
ćanje i prema tome može da se stvori samo po­
sredstvom živaca koji su jedini instrumenti po­
moću kojih dolazi do oseta.« Ali nervni sistem se
ovde više ne uzima zato da bi objasnio tačno pre­
nošenje nekog pokreta ili oseta, već da bi u svo­
joj ukupnosti i svojoj masi objasnio osetljivost
tela s obzirom na njegove sopstvene pojave, i onaj
odjek što ga ono daje sebi samom kroz zapremi-
ne svog organskog prostora.
Bolesti živaca u suštini su poremećaji sim­
patije; one pretpostavljaju jedno stanje opšte uz­
bune nervnog sistema, što svaki organ čini pod­
ložnim da uspostavi simpatiju sa bilo kojim dru­
gim: »U takvom stanju osetljivosti nervnog siste­
ma, stradanja duše, greške u ishrani, brza sme-
njivanja toplog i hladnog ili pritiska i vlažnosti
u atmosferi, dovešće vrlo lako do zaraznih sim­
ptoma; te se s takvom građom neće uživati u
dobrom ili trajnom zdravlju, već će se obično ne­
prestano osećati niz jačih ili slabijih bolova.« Ovu
osetljivost koja se dala na zlo izravnavaju, ne­
sumnjivo, zone neosetljivosti, a gotovo i sna; uop-
šte uzev, histerični su bolesnici oni u kojih je ta
unutrašnja osetljivost najoštrija, a u hipohondri-
ka je, naprotiv, srazmerno otupela. A žene, jamač­
no, spadaju u prvu kategoriju: zar materica nije,
uz mozak, organ koji održava najviše simpatija sa
celinom organizma? Dovoljno je navesti »povra­
ćanje koje obično prati zapaljenje materice; muč-
9
 ISTORIJA LUDILA
130

nine, poremećen prohtev za jelom koji sledi za­

čeću; stezanje dijafragme i stomačnih mišića^ u
vreme porođaja; glavobolju, bridenje i bol u le­
đima, grčeve u crevima koji se osećaju u vreme
približavanja mesečnog pranja.« Čitavo telo ženi­
no izbrazdano je mutnim ali čudnovato neposred­
nim putevima simpatije; ono je vazda u neposred­
nom saučesništvu samo sa sobom, tako da sim­
patijama stvara nešto kao mesto apsolutne po-
vlašćenosti; s kraja na kraj svog organskog pro­
stora ono krije neprestanu mogućnost histerije.
Simpatijska osetljivost njenog organizma, koja
zrači kroz celo telo, osuđuje ženu na te bolesti
živaca koje se nazivaju »parama«*: »Žene u kojih
je sistem, uopšte uzev, pokretljiviji no u muška­
raca, podložnije su nervnim bolestima, koje su u
njih, isto tako, i ozbiljnije.« A Uit tvrdi da se
osvedočio da je »bol od oboljenja zuba izazvao,
u jedne mlade žene slabih živaca, grčeve i neoset-
ljivost koja je trajala više časova i obnavljala se
kada je bol postajao oštriji«.
Bolesti živaca su bolesti telesne neprekinuto-
sti. Telo koje je sasvim blisko samo sebi, prisno
sa svakim svojim delom, organski prostor koji je,
na neki način, čudnovato stešnjen: to je, eto, po­
stala zajednička tema histerije i hipohondrije;
približavanje tela samom sebi poprima, kod nekih
autora, izgled precizne, odveć precizne slike: tak­
vo je čuveno »orožavanje nervnog sistema« što ga
je opisao Pom (Pomme). Slične slike prikrivaju
problem, ali ga ne potiskuju i ni najmanje ne
sprečavaju odmicanje rada.

Da li je ta simpatija, u biti, svojstvo koje se kri­

je u svakom organu — ono »osećanje« ο kojem
je govorio Čejn — ili je stvarno prostiranje duž
* Vapeurs: slobodan prevod bi bio »lutke u glavi« (— prev.).
 LICA LUDILA 131

jednog posrednog elementa? I da li je ona pato­

loška bliskost koja obeležava nervne bolesti po­
goršavanje tog osećanja ili veća pokretljivost tog
međuprostornog tela?
Pojava neobična, ali nesumnjivo i karakteri­
stična za medicinsku misao osamnaestog stoleća,
za vreme kada se fiziolozi trude da što tačnije
definišu funkcije i ulogu nervnog sistema (oset-
ljivost i nadražljivost; osećanje i pokret): lekari
se zbrkano, u jedinstvu patološkog opažanja koje
ne vidi razlike, koriste ovim pojmovima i raspo­
ređuju ih po jednoj shemi sasvim različitoj od
one koju je predlagala fiziologija.
Između osetljivosti i pokreta ne pravi se raz­
lika. Tiso objašnjava da je dete osetljivije od bi­
lo kog drugog zato što je u njemu sve lakše i
pokretljivije; nadražljivost, u smislu u kojem je
Haler (Haller) razumevao jedno svojstvo nervnog
vlakna, meša se s nadraženošću, shvaćenom kao
patološko stanje nekog organa, izazvano dugotraj­
nim nadraživanjem. Stoga se prihvata da su nerv­
ne bolesti stanje nadraženosti skopčano sa preko-
mernom pokretljivošću vlakna.
»Kadikad viđamo osobe u kojih i najmanji
pokretački uzrok daje povod mnogo većim pokre­
tima no što su oni do kojih dolazi u zdravih oso­
ba; one ne mogu da podnesu ni najmanji strani
upečatak. I najtiši zvuk, najslabija svetlost, do­
vode u njih do neobičnih simptoma.« U toj na-
merno očuvanoj dvosmislenosti pojma nadraženo­
sti medicina kraja osamnaestog stoleća može, u
stvari, da pokaže neprekinutost od dispozicije (na-
dražljivosti) do patološkog događaja (nadraženo­
sti); ali ona, isto tako, može jednovremeno da odr­
ži temu ο poremećaju svojstvenom organu koji
oseća, ali sa sebi svojstvenom osobenošću, opšti
nadražaj (upravo osetljivost svojstvena organu i
učvršćuje, uprkos svakoj isprekidanosti, ovu ve­
zu), i zamisao ο rasprostiranju po organizmu is­
tog poremećaja koji može da ga nadraži u svakom
9*
 ISTORUA LUDILA
132

njegovom delu (upravo pokretljivost vlakna i

učvršćuje ovu neprekinutost, uprkos različitim vi­
dovima koje poprima u organima).
Ali ako ovaj pojam »nadraženog vlakna« i
ima tu ulogu zajedničke pometnje on, u drugu
ruku, u patologiji omogućuje jedno ključno raz­
likovanje. S jedne strane, nervni bolesnici su naj-
razdražljiviji, odnosno najosetljiviji: tankoća vlak­
na, tananost organizma, ali takođe i duše na ko­
ju je lako ostaviti utisak, nemirno srce, odveć
živa simpatija za sve što se zbiva. Ovakvo sve-
opšte odjekivanje, osećanje i pokretljivost jedno-
vremeno — sačinjava prvu odredbu bolesti. Žene
koje imaju »tanušno vlakno«, koje se lako pre­
puštaju, u dokolici, odveć živim kretnjama svoje
mašte, češće oboljevaju od bolesti živaca nego
muškarci, »snažniji, suvlji, više satrti radom«. Ali
u ovoj prekomernoj razdraženosti osobeno je to
što ona, u svojoj živosti, ublažava, a ponekad i
gasi, osećanja duše; kao da osetljivost samog
nervnog organa prevazilazi sposobnost duše da
oseća, i uzapćuje samo za sebe mnogostrukost
osećanja koje izaziva njegova ogromna pokretlji­
vost; nervni sistem je »u takvom stanju nadraže-
nosti i reagovanja da je nesposoban da prenese
duši ono što doživljava; sva njegova obeležja su
poremećena; ona ih više ne shvata«. Tako se ocr­
tava zamisao ο osetl jivosti koja nije osećanje, i ο
obrnutoj vezi između t e t ananost i, koja je ist o to­
liko tananost duše koliko i tela, i izvesne uspava-
nosti osećanja koja sprečava nervne potrese da
dopru do duše. Nepostojanost histerika samo je
naličje njegove osetljivosti. Upravo tu vezu, koju
pojam simpatije nije mogao da odredi, donosi so­
bom pojam nadražljivosti, koji je, međutim, tako
malo razrađen i još uvek tako smušen u misli
patologa.
Ali samim tim i moralno značenje »nervnih
bolesti« iz osnova se menja. Dok su se bolesti ži­
vaca vezivale uz pokrete organa donjih delova te-
 LICA LUDILA J33

la (čak i preko mnogobrojnih i izmešanih puteva

simpatije), one su smeštane u izvesnu etiku želje:
predstavljale su odmazdu jednog čulnog tela; čo­
vek je postajao bolestan od prevelike žestine. Od
sada se postaje bolestan zato što se previše ose-
ća; pati se od prekomerne solidarnosti sa svim
bićima oko sebe. Čoveka više ne primorava nje­
gova tajna priroda; on je žrtva svega što, na po­
vršini sveta, budi telo i dušu.
A za sve to čovek je i neviniji i krivlji, jedno-
vremeno. Neviniji, jer ga je celokupna nadraže-
nost nervnog sistema odvukla u nesvesnost koja
je utoliko veća ukoliko je čovek bolesniji. Ali
krivlji, i to mnogo, jer je sve do čega se držalo u
ovome svetu, život koji se živeo, osecanja koja su
se imala, strasti i maštanja koja su se negovala
uz previše popustljivosti, počelo da se utapa u
nadraženost živaca, nalazeći tu i prirodno isho­
dište i moralnu kaznu u isti mah. Na kraju ceo
život počinje da se procenjuje prema tom stup­
nju nadraženosti: zloupotreba neprirodnih stvari,
gradski život proveden u sedenju, čitanje romana,
gledanje pozorišnih predstava, neumeren žar za
nauke, »odveć živa strast za pol, ili ta zločinačka
navika koja je, moralno, isto toliko za prekor ko­
liko je škodljiva za telo«. Nevinost nervnog bo~
lesnika, koji više čak i ne oseća nadraženost svo­
jih živaca, u osnovi je samo pravedna kazna za
jednu dublju krivicu: krivicu koja ga je navela da
svet pretpostavi prirodi: »Užasno stanje! . . . To su
muke svake mlakušne duše koju je nedelatnost
uterala u opasne slasti i koja je, da bi izbegla
zadatke što ih nameće priroda, prigrlila sve utva­
re mišljenja... Tako su bogataši kažnjeni žalje­
nja dostojnim korišćenjem svog bogatstva.«
Evo nas na pragu devetnaestog stoleća: na-
dražljivost vlakna utire put kroz fiziologiju i pa­
tologiju. U ovom trenutku ona, na .polju bolesti
živaca, ostavlja po strani nešto Što je, uprkos sve­
mu, veoma važno.
134 ISTORIJA LUDILA

S jedne strane, to je potpuno pripajanje hi­

sterije i hipohondrije mentalnim bolestima. Preko
osnovnog razlikovanja između osetljivosti i ose-
ćanja one ulaze u ono područje bezumlja za ko­
je smo videli da se odlikuje presudnim trenutkom
zablude i sna, to jest zaslepljenosti. Dok su »pa­
re« bile grčenja ili čudne simpatijske veze kroz
telo, čak i kada su vodile obeznanjivanjima i gubit­
ku svesti, one nisu bile ludilo. Ali kada je duh
postao slep usled prekomernosti sopstvene oset­
ljivosti — tada se pojavilo i ludilo.
Ali s druge strane, to pripajanje ispunjava lu­
dilo krivicom, moralnom sankcijom, pravednom
kaznom, koja ni najmanje nije pripadala klasici­
stičkom iskustvu. Ono obremenjuje bezumlje svim
tim novim vrednostima: umesto da od zasleplje­
nosti napravi uslov koji omogućuje sva ispoljava-
nja ludila, ono ludilo opisuje kao psihološku po-
sledicu neke moralne pogreške. A kroz to se usa-
glašava ono što je bilo bitno u iskustvu bezumlja.
Ono što je bila zaslepljenost, postaće nesvesno,
ono što je bilo zabluda postaće krivica; i sve ono
što je u ludilu označavalo paradoksalno ispolja-
vanje ne-bića postaće prirodna kazna za jedno
moralno zlo. Ukratko, cela ta vertikalna hijerar­
hija koja je sačinjavala sklop klasicističkog ludi­
la, od kraja materijalnih uzroka sve do natpojav-
nosti bunila, sada će se poljuljati i rasporediti po
površini jednog područja koje će zajedno osvojiti,
a uskoro se i sporiti oko njega, psihologija i
moral.
»Naučna psihijatrija« devetnaestog stoleća po­
stala je moguća.
Ona zapravo i potiče od tih »bolesti živaca« i
tih »histerija« koje će brzo izazvati njenu ironiju.
 PETO POGLAVLJE

LEKARI I BOLESNICI

Lečenje ludila nije se obavljalo u bolnicama,

gde je pre svega reč bila ο tome da se ono po­
stavi na razdaljinu ili »popravi«. Pa ipak, izvan
bolnice, lečenje ludila se, za sve vreme klasiciz­
ma, neprestano razvijalo: preduzimana su dugo­
trajna lečenja ludila i pri tom se nije toliko te­
žilo izlečenju duše, koliko isceljenju čitavog čo­
veka, njegovog nervnog vlakna kao i toka njegove
imaginacije. Telo luđaka smatrano je vidljivim i
opipljivim telom njegove bolesti; otuda ona le­
čenja tela čiji je sveukupan smisao preuzet od
moralnog opažanja i moralne terapeutike tela.
1. Očvrsnuće. — Postoji u ludilu, čak i u naj­
nemirnijim njegovim oblicima, jedna sastojnica
slabosti. Ako su u ludilu sokovi podvrgnuti ne­
pravilnom kretanju, to je zato što u njima nema
dovoljno snage ni težine da slede svoj prirodan
tok; ako se u bolesti živaca tako često sreću spaz-
mi i grčevi, to je zato što je vlakno odveć po­
kretljivo, ili odveć nadražljivo, ili odveć osetljivo
na treperenja; bilo kako bilo, nedostaje mu čvr­
stina. Pod prividnom žestinom ludila, koja pone­
kad kao da znatno uvećava snagu manijaka, uvek
postoji i izvesna tajna slabost, suštinsko pomanj­
kanje otpornosti; besovi luđaka samo su, istini za
 ISTORIJA LUDILA
136

volju, pasivna žestina. Stoga će se težiti takvom

lečenju koje će sokovima i vlaknima dati jačinu,
ali mirnu jačinu, snagu koju neće moći aa po­
krene nikakav poremećaj, toliko će, od samog po­
četka, biti užljebljena u tok zakona prirode. Više
od slike živosti i jačine nameće se slika osnaže-
nosti, pridajući temi isceljenja novu otpornost,
mladalačku savitljivost, ali pokornu i već ukro­
ćenu. U prirodi se unapred mora naći neka sila
kako bi se osnažila priroda sama.
Sanjari se ο lekovima »koji bi tako reći, stali
na stranu« sokova i »pomogli im da savladaju uz­
rok usled kojeg kišnu«. Stati uza sokove, to znači
boriti se protiv beskorisnog komešanja kojem su
oni i protiv svoje volje izloženi; to znači, takođe,
omogućiti im da izbegnu sva hemijska ključanja
koja ih greju i mute; to, na kraju, znači dati im
dovoljno čvrstine kako bi odoleli parama koje na­
stoje da ih uguše, da ih učine nepokretnima, da
ih uvuku u svoj kovitlac. Protiv para sokovi se
pojačavaju »putem najsmradnijih vonjeva«; ne­
prijatan osećaj oživljuje sokove koji se na neki
način uzbunjuju i snažno se prenose tamo gde tre­
ba odbiti napad; u tu svrhu koristi se »asa fetida,
ambrino ulje, nagorela koža i pera, sve ono, na
kraju, što duši može da pruži živa i neprijatna
osećanja«. Protiv vrenja, treba davati terijak, »an-
tiepileptički napitak Šaraov (Charras)«, i, naroči­
to, čuvenu vodu mađarske kraljice (27); kiseline
nestaju i sokovi iznova dobijaju težinu koju treba
da imaju. Konačno, da bi im povratio ispravnu
pokretljivost, Lanž preporučuje da se sokovi pod­
vrgnu osećajima i kretanjima koji su prijatni, od-
mereni i pravilni u isti mah: »Kada su životni
sokovi raspršeni i razjedinjeni, potrebni su im le-
kovi koji umiruju njihovo kretanje i vraćaju ih
u prirodno stanje, kao što su predmeti koji duši
pružaju blago i umereno osećanje ugodnosti, pri­
jatni mirisi, šetnja po lepim mestima, viđenje sa
osobama koje umeju da se dopadnu, Muzika.« Ta
 LEKARI I BOLESNICI 137

čvrsta blagost, odgovarajuća težina, konačno i ži-

vahnost čija je svrha jedino da zaštiti telo — sve
su to sredstva da se u organizmu očvrsnu slabi
elementi koji sačinjavaju vezu između tela i duše.
Ali nesumnjivo je da nema boljeg postupka
okrepljivanja no što je korišćenje materijala koji
je istovremeno i najčvršći i najsavitljiviji, najot-
porniji ali, u rukama čoveka koji ume da ga ku­
je po svojoj potrebi, i najposlušniji: to je gvožđe.
Gvožđe svojom povlašćenom prirodom ujedinjuje
postaju suprotne kada
se izdvoje. Ništa ne odoleva bolje od njega, ništa
ne može da bude poslušnije; ono je dato u pri­
rodi, ali je isto tako dostupno svim čovekovim
tehnikama. Kako bi čovek mogao da pomogne
prirodi i omogući joj povećanje snage na sigurni­
ji način — a to znači na način bliži prirodi i vi­
še podvlašćen čoveku — nego putem primene
gvožđa? Uvek se navodi stari primer Dioskorida,
koji je nepokretnosti vode pripisivao odlike sna­
ge koje ona nije imala tako što je potapao u nju
šipku usijanog gvožđa. Vrelina vatre, mirna po­
kretljivost vode i ta krutost metala koji se obra­
đuje dok ne postane savitljiv — svi ti elementi
zajedno daju vodi moć snaženja, oživljavanja,
očvrsnuća — moć koju ona može da prenese na
organizam. Ali gvožđe je delotvorno čak i bez
ikakve pripreme. Sidenhem ga preporučuje u naj­
prostijem .obliku, u obliku neposrednog uzimanja
gvozdenih opiljaka. Uit je poznavao nekog čove­
ka koji je, ne bi li se izlečio od slabosti stomač-
nih živaca, što je povlačilo trajno hipohondrično
stanje, svakog dana uzimao i po 230 zrna gvožđa.
To stoga što gvožđe svim svojim vrlinama prido­
daje i to važno svojstvo da se prenosi izravno, bez
posrednika i preobražavanja. To što gvožđe pre­
nosi nije njegova materijalnost, već njegova sna­
ga; za divno čudo, gvožđe, koje je toliko otporno,
odmah se razilazi po organizmu, ostavljajući u
njemu samo svoje odlike, bez rđanja i rastura.
 ISTORIJA LUDILA
138

Jasno je da ovde slike blagotvornog gvozda uprav­

ljaju diskurzivnom mišlju i odnose prevagu čak i
nad posmatranjem. Ako se izvode opiti, to se ne
čini zato da bi se otkrilo pozitivno nadovezivanje
dejstava, već da bi se istaklo to neposredno pre­
nošenje odlika. Rajt (Wright) je naterao jednog
psa da proguta Marsovu so; zapazio je da hilus,
posle jednog časa, ako se pomeša sa Galovom ora­
hovom tinkturom, nema tamnopurpurnu boju ko­
ju bi svakako dobio da je gvožđe asimilovano. To
dakle znači da gvožđe, ne mešajući se u varenje,
ne prelazeći u krv, ne prodirući bitnije u organi­
zam, neposredno snaži opne i vlakna. Očvrsnuće
sokova i živaca se, više nego utvrđeno dejstvo,
javlja kao radna metafora koja podrazumeva pre-
nos snage bez ikakve diskurzivne dinamike. Snaga
prelazi dodirom, izvan svake razmene materija i
svakog prenošenja pokreta.
2. Očišćenje. — Zapušenost utrobe, naviranje
grešnih misli, previranje para, žestina, kvarenje
tekućina i sokova —• ludilo iziskuje ceo niz tera­
pijskih postupaka koji se svi mogu povezati uz
jednu jedinu operaciju: očišćenje.
Teži se nekoj vrsti sveukupnog očišćenja:
najjednostavnijem, ali i najnemogućnijem leče-
nju. Ono bi se sastojalo u tome da se otežala,
zgusnuta krv jednog melanholika, krv sva zaguše­
na ljutim tečnostima, zameni svetlom i laganom
krvlju čiji bi nov protok razneo bunilo. Godine
1662. Moric Hofman (Moritz Hoffmann) je, kao
lek za melanholiju, predložio transfuziju krvi. Ne­
koliko godina kasnije, zamisao je imala toliko
uspeha da je Londonsko filosofsko društvo name-
ravalo da izvede niz opita nad bolesnicima zatvo­
renim u Bedlamu; Alen (Allen), lekar zadužen za
poduhvat, odbija. Ali Denis ga isprobava na jed­
nom svom bolesniku, obolelom od melanholije za­
ljubljenosti; on mu uzima 10 uncija krvi, koje za-
menjuje nešto manjom količinom izvučenom iz fe-
moralne arterije telefa; sutradan ponavlja postu-
 LEKARI I BOLESNICI
139

pak, ali ovaj put se operacija izvodi sa svega ne­

koliko uncija. Bolesnik se smiruje; narednog da­
na njegov se duh razbistrio, a uskoro je bio i pot­
puno izlečen; »to su potvrdili svi profesori Hirur-
ske škole«. Tehnika je, ipak, i pored nekoliko po­
tonjih pokušaja, prilično brzo napuštena.
Prednost se daje korišćenju onih lekova koji
predupređuju kvarenje. Znamo iz više od »tri hi­
ljade godina starog iskustva da Izmirna i Aloje
čuvaju leševe od raspadanja«. Zar ta kvarenja te­
la nisu iste prirode kao i kvarenja koja prate bo­
lesti raspoloženja? Ništa, dakle, nije preporučlji­
vije protiv »para« nego proizvodi kao što su izmir­
na ili aloje, a pre svega čuveni eliksir Paracelziju-
sov. No valja učiniti i nešto više sem sprečavanja
kvarenja; treba uništiti kvarež. Otuda terapijski
postupci koji se ustremljuju na samo kvarenje, i
teže ili da odstrane pokvarene materije ili da ra­
stvore supstance koje dovode do kvarenja: to su
tehnike odvođenja i tehnike ispiranja.
U prve spadaju svi čisto fizički postupci ko­
jima se nastoji da se na površini tela stvore po­
vrede i rane — središta infekcije koja čiste orga­
nizam i, istovremeno, središta izbacivanja u spo-
ljašnji svet. Tako Felouz (Fallowes) objašnjava
blagotvorni mehanizam svog Oleum Cephalicum; u
ludilu, »crne pare začepljuju vrlo male sudove
kroz koje treba da prođu životni sokovi«; krv ta­
ko više nema puta; ona zakrčuje vene mozga, u
kojima se zaustavlja, osim ako je ne uskomeša
neko pometeno kretanje »zbrkanih misli«. Oleum
Cephalicum koristi tako što izaziva »male gnojni­
ce na glavi«; njih mažu uljem kako se ne bi osu­
šile i kako bi »za crne pare koje su se zaustavile
u mozgu« ostao slobodan izlaz. Ali i opekotine, ili
otvorene rane po ćelom telu, imaju isto dejstvo.
Pretpostavlja se čak da kožne bolesti kao što su
šuga, ekcem ili male boginje mogu da okončaju
nastup ludila; tada kvarenje izlazi iz utrobe i moz­
ga, rasplinjuje se po površini tela i oslobađa upo-
 ISTORIJA LUDILA
140

lje. Krajem stoleća nastao je običaj da se u slu­

čaju najupornije manije bolesniku nakalemi šuga.
U svom Instruction iz 1785, Duble (Doublet) se
obraća upraviteljima bolnica i preporučuje da,
ako puštanje krvi, lekovi za čišćenje, kupke i tu­
ševi nisu uspeli da dokrajče maniju nekog bole­
snika, onda valja pribeći »otvaranju rana, fitilji-
ma za gnojenje ozleda, površinskim čirevima, ka­
lemljenju šuge«.
Ali glavni se zadatak sastoji u tome da se ra­
sture sva vrenja koja su, kada su se obrazovala u
telu, dovela do ludila. Da bi se to postiglo, na
prvom mestu koriste se gorke materije. Gorčina
ima sva opora svojstva morske vode; ona očišću-
je otirući, ona nagriza sve ono što je zlo uspelo
da u telu i duši ostavi kao nekorisno, nezdravo i
nečisto. Gorka i delatna, kafa je korisna »gojaznim
osobama i osobama čiji zgusnuti sokovi jedva
protiču«; ona suši a ne spržuje — jer svojstvo
je takvih supstanci da rasturaju suvišnu vlažnost
bez opasnih toplota; u kafi postoji nešto poput
vatre bez plamena, jedna moć očišćenja koja ne
presušuje; kafa umanjuje nečist: »oni koji je upo­
trebljavaju, iz dugog iskustva znaju da ona dovo­
di stomak u red, da sagoreva prekomernu vlaž­
nost, rastura vetrove, rastvara crevne sluzi, od ko­
jih pravi blago sredstvo za čišćenje, a posebno je
značajno to što sprečava dimove koji se penju u
glavu, pa tako ublažava boli i probade koji se tu
obično osećaju; i, na kraju, ona daje životnim so­
kovima snagu, krepkost i bistrinu, a ne ostavlja
nikakvu veću toplotu kao posledicu, čak ni u naj-
spečenijih osoba koje su navikle da je upotreblja­
vaju«. Gorak, ali takođe okrepljujući, jeste kinin,
koji Uit rado preporučuje osobama »čiji je nervni
sistem veoma osetljiv«; kinin je delotvoran kod
»slabosti, obeshrabrenosti i utučenosti«; dve godi­
ne lečenja, koje se sastoji samo u davanju tinktu-
re kinina »i koje se s vremena na vreme prekida
na mesec i više dana«, dovoljne su da izleče že-
 LEKARI I BOLESNICI
141

nu obolelu od nervne bolesti. Za osetljive osobe

potrebno je kinin povezati s nečim »gorkim ali
prijatnim po ukusu«, no ako organizam odoleva
i najživljim nastojanjima, onda nema dovoljno re­
ci kojima bi se preporučila mešavina kinina sa
vitriolom. Dvadeset ili trideset kapi vitriolovog
eliksira nenadmašno je.
Prirodno, sapun i sapunski proizvodi jamač­
no će imati povoljna dejstva u tom poduhvatu
očišćenja. »Sapun rastvara bezmalo sve što je
čvrsto.« Tiso smatra da se sapun može uzimati i
neposredno te da će odista ublažiti bolesti živaca;
ali najčešće je dovoljno uzeti ojutru, našte srca,
posebno ili i sa hlebom, »sapunjavo voće«, to
jest trešnje, jagode, ribizle, smokve, pomoran-
dže, grožđe, sočne kruške i »drugo slično voće«.
Ali ima slučajeva kada je poremećaj tako ozbi­
ljan, zapuštenost tako velika, da nikakav sapun ne
pomaže. Tada se koristi rastvoreni vinski stres.
Mizel (Muzzel) je prvi došao na zamisao da pre­
piše vinski stres protiv »ludila i melanholije«, i
ο tome je objavio više slavodobitnih zapažanja.
Uit ih potvrđuje i istovremeno pokazuje da vin­
ski stres u stvari dejstvuje kao sredstvo za čišće­
nje, pošto je nadasve delotvoran kod bolesti za-
pušavanja; »koliko sam primetio, rastvoreni vin­
ski stres korisniji je u maničnih i melanholičnih
oboljenja koja potiču od škodljivih tečnosti, na­
kupljenih na početnim putevima, nego u onih obo­
ljenja koja potiču od nekog poremećaja u mozgu«.
Od rastvarača, Rolen još navodi med, čađ iz dim­
njaka, istočnjački šafran, klupčare, prah od nogu
račića i bezoar.
Na po puta između ovih unutrašnjih tehnika
rastvaranja i spoljašnjih tehnika odvođenja nala­
zi se jedan niz-postupaka od kojih korišćenje sir-
ćeta spada u najčešće. Kao kiselina, sirce razbija
zagušenja, razara materije koje previru. Ali kada
se primenjuje spolja, ono može da posluži kao
odvodno sredstvo i da povuče upolje štetne soko-
 ISTORIJA LUDILA
142

ve i tekućine. Zanimljivo je, ali i veoma karakte­

ristično za terapeutsku misao onoga vremena, da
se ne priznaje protivrečnost ta dva načina delova-
nja. Kad se uzme u obzir to što je sirce po pri­
rodi — sredstvo za čišćenje i odvođenje — onda
će ono u svakoj prilici dejstvovati na dvojak na­
čin, čak i ako se jedan od ta dva načina dejstvo-
vanja više neće moći analizovati na racionalan i
diskurzivan način. Funkcionisaće, dakle, neposred­
no, prostim dodirom dva prirodna elementa. Za­
to se i preporučuje trljanje sirćetom glave i lo-
banje, što više obrijane. Gazette de medicine na­
vodi slučaj jednog nadrilekara koji je uspeo da iz­
leći » . . . mnoštvo luđaka pomoću jednog vrlo
brzog i vrlo prostog postupka. Evo u Čemu je nje­
gova tajna. Pošto ih je pročistio odozgo i odoz­
do, potopio im je šake i stopala u sirce i ostavio
ih tako sve dok nisu zaspali ili, bolje rečeno, dok
se nisu probudili, a po buđenju — većina je bila
izlečena. Isto tako, na obrijanu glavu obolelog va­
lja staviti istucano lišće Dipsakusa, ili češljugu
sađenu.«
3. Zagnjurivanje. — Ovde se ukrštaju dve te­
me: tema pranja, sa svim onim što spada u ob­
rede čistoće i preporoda; i tema, mnogo više fi­
ziološka, natapanja, koje preinačuje suštinske od­
like tekućina i čvrstih materija. Uprkos različitom
poreklu, i nesrazmeri na razini pojmovne razra­
de, sve do kraja osamnaestog stoleća one čine to­
liko povezano jedinstvo da se njihova suprotstav-
ljenost ne doživljava kao takva. Ideja Prirode, sa
njenim dvosmislenostima, služi im kao element
kohezije. Voda, jednostavna i pradrevna tečnost,
spada u ono što je u Prirodi najčistije; ništa što
je čovek, kao sumnjivu promenu, pridodao suštin­
skoj dobroti Prirode, nije moglo da izmeni blago-
tvornost vode; kada civilizacija, život u društvu,
umišljene želje što ih je podstaklo čitanje roma­
na ili gledanje pozorišnih predstava, izazovu bo­
lesti živaca — povratak bistrini vode poprima
 LEKARI I BOLESNICI
143

smisao obreda očišćenja; u toj providnoj svežini

čovek se ponovo rađa u sopstvenoj nevinosti. Ali,
u isti mah, voda, koju je priroda uvela u sastav
svih tela, vaspostavlja u svakome ravnotežu ko­
ja mu je svojstvena. Ona služi kao sveopšti fizio­
loški regulator. Sve ove teme izrazio je Tiso, uče­
nik Rusoov, čija je imaginacija koliko moralna
toliko i medicinska: »Priroda je svim ljudima da­
la vodu kao jedinstveni napitak; ona joj je dala
moć da rastvara svaku vrstu hrane; ona godi nep­
cima; odaberite, prema tome, dobru hladnu vo­
du, slatku i laku; ona okrepljuje i čisti creva;
Grci i Rimljani su je smatrali' sveopštim lekom.«
Primena zagnjurivanja proteže se daleko una­
zad u istoriju ludila; već su i kupke primenjiva-
ne u Epidaurusu dovoljne kao primer; a svako­
vrsne primene hladnoće mora da su tokom celog
starog veka bile veoma uobičajene, jer je još So-
narez od Efesa, ako je verovati Koelijusu Aure-
lijanusu, ustajao protiv njihove zloupotrebe. U
srednjem veku, kada bi se imalo posla sa mani­
jakom, običaj je bio umočiti ga nekoliko puta u
vodu »dok ne izgubi snagu i ne zaboravi na svoj
bes«. Silvijus preporučuje potapanje u vodu u slu­
čajevima melanholije i pomame. To što istorija
priznaje Van Helmontu da je u osamnaestom sto-
leću iznenada otkrio korisnost kupki samo je,
dakle, ponovno tumačenje poznatoga. Po Menireu,
ovo otkriće, koje bi trebalo da potiče iz sredine
sedamnaestog stoleća, srećan je ishod slučaja; te­
retnim dvokolicama prevožen je neki čvrsto sve­
zan luđak; njemu ipak pođe za rukom da se oslo­
bodi lanaca, te skoči u jezero, pokuša da pliva i
obeznani se; kad su ga izvukli, svi su verovali da
je mrtav, no njemu se brzo povrati svest, koja se
odjednom iznova uspostavila u prirodnom poret­
ku, te on »požive još dugo ne doživevši više ni
jedan napad ludila«. Za Van Helmonta, ovaj je
događaj bio kao svetlosni trag, i on poče da za-
gnjuruje poludele u morsku i slatku vodu, bez
 ISTORIJA LUDILA
144

razlike; » . . . jedino na šla se pazilo bilo je dä se

bolesnici u ovu potope naglo i nenadano i da se
u njoj drže što duže. Za njihov život nije bilo
nikakve bojazni.«
Malo je važno da li je ova priča tačna; jedno
je sigurno, i to ono što je izneto u anegdotskom
obliku: od kraja osamnaestog stoleća, lečenje kup­
kama zauzima, ili ponovo zauzima mesto među
glavnim načinima leČenja ludila. Kada je Duble,
uoči Revolucije, izdao svoje Instruction, za četiri
glavna patološka oblika koja je priznavao — po­
mamu, maniju, melanholiju, blesavost — propisao
je redovnu primenu kupki, dodajući za prva dva
slučaja i korišćenje hladnih tuševa. A tada je već
mnogo vremena bilo prošlo od kako je Cejn pre-
poručio »svima koji i iotrebu da osnaže svoj
temperament« da izgrade kupatilo u svojoj kući
i da ga koriste svaki drugi, treći ili četvrti dan;
ili »ako za to nemaju sredstava, da se nekako za-
gnjure u jezero ili u neku izvorsku vodu svaki put
kada im se za to pruži prilika«.
Očigledne su prednosti vode u medicinskoj
praksi u kojoj preovlađuje nastojanje da se urav­
noteže tekućine i čvrste materije. Ako voda, na­
ime, ima moć natapanja, što je stavlja na prvo
mesto među ovlaživaćima, ona ima, u onoj meri
u kojoj može da poprimi dodatne odlike kao što
su hladnoća i toplota, osobine skupljanja, rashla-
đivanja ili zagrevanja, a može da ima čak i dej-
stvo očvrsnuća kakvo se pripisuje materijama po­
put gvožđa. U stvari, uzajamno dejstvo odlika u
tečnoj materiji vode veoma je nepostojano; kao
što lako prodire u potku svih tkanina, voda lako
pušta da je prožmu svi kvalitativni uticaji koji­
ma je izložena. Paradoksalno je, ali sveopštost
njenog korišćenja u osamnaestom stoleću ne po­
tiče od opšteg priznavanja njenog dejstva i na­
čina delovanja, već od lakoće s kojom se njenoj
delotvornosti mogu pripisati najprotivrečniji obli­
ci i načini postojanja. Ona je stecište svih mogu-
 LEKARI I BOLESNICI 145

ćih terapijskih tema i sačinjava neiscrpnu zalihu

radnih metafora. U tom tečnom elementu dolazi
do sveopšte razmene svojstava.
Razumljivo, hladna voda osvežava. Zar Bi se
inače koristila kod pomame ili manije — tih bo­
lesti toplote u kojima sokovi počinju da ključaju,
u kojima se čvrste materije zatežu a tekućine za-
grevaju do isparenja, čineći mozak ovih bolesni­
ka »suvim i trošnim«, što se vidi na svakom času
anatomije? Boasje (Boissieu) s pravom pominje
vodu kao jedno od glavnih sredstava lečenja ra-
shlađivanjem; kao kupka, ona je prvi »antiflogi-
stik« koji iz tela istrže ognjene čestice kojih ima
previše; kao piće, ona »rastvara s odlaganjem«,
što umanjuje otpor tekućina pred dejstvom čvr­
stih materija i tako posredno snižava opštu toplo-
tu tela.
No isto tako možemo reći da hladna voda za-
greva, a topla rashlađuje. Upravo ovu tezu podr­
žava Dari (Darut). Hladne kupke teraju krv sa pe­
riferije tela i »odbacuju je s više snage prema
srcu«. Ali pošto je srce sedište prirodne toplote,
u njemu se krv zagreva i to tim više što » . . .
srce, koje se samo bori protiv ostalih delova, ula­
že nove napore da potera krv i nadvlada otpor ka-
pilara. Otuda velika snaga protoka, podele krvi,
tečnosti, sokova, uništenje zagušenosti, porast si­
la prirodne toplote, apetita probavnih sila, aktiv­
nosti tela i duha.« Paradoks tople kupke simetri­
čan je: ona privlači krv ka periferiji, kao i sve
sokove, znojenje, i sve tekućine, korisne ili škod­
ljive. Samim tim životna središta bivaju napušte­
na; srce funkcioniše, ali usporeno; organizam je
tako rashlađen. Zar ovu pojavu ne potvrđuju »te
nesvestice, te hipotimije... ta slabost, ta ravno­
dušnost, ti umori, ta oslabljena snaga« koji vaz­
da prate prečesto korišćenje toplih kupki?
Ali ni to nije sve; toliko je bogata polivalent-
nost vode, toliko velika njena sposobnost da se
potčini odlikama koje nosi, da joj se događa čak
10
 ISTORIJA LUDILA
146

i to da izgubi svoju delotvornost kao tekućina i

počne da dejstvuje kao lek koji isušuje. Voda mo­
že da otera vlažnost. Ona otkriva staro načelo
similia similibus, ali u drugom smislu i posred­
stvom jednog vidljivog mehanizma. Neki smatraju
da baš hladna voda isušuje, a da toplota, nasuprot
tome, održava vlažnost vode. Toplota, u stvari, ši­
ri pore organizma, rasteže njegove membrane i,
kao sporedno dejstvo, omogućuje vlažnosti da ih
natopi. Toplota prokrČuje put tečnostima. Upravo
tu i leži opasnost da sva topla pića koja su se
upotrebljavala i zloupotrebljavala u sedamnaestom
stoleću postanu škodljiva: opuštenost, opšta vlaž­
nost, mlitavost celog organizma — eto šta čeka
one koji piju mnogo takvih napitaka. A pošto su
to crte kojima se odlikuje žensko telo, nasuprot
suvoći i čvrstini muškaraca, zloupotreba toplih
pića nosi opasnost da dovede do opšte feminiza­
cije ljudskog roda: »Većini muškaraca prebacuje
se, ne bez razloga, da su se izrodüi, postali me­
kušci i stekli navike i sklonosti žena; samo im
još fali da i telesnom građom počnu da liče na
njih. Prekomerno korišćenje tečnosti naglo bi ubr­
zalo taj preobražaj i učinilo da dva pola počnu
da i fizički liče bezmalo isto koliko i moralno.
Jadan ljudski rod ako se ovo raširi i među naro­
dom; više neće biti ratara, zanatlija i vojnika, jer
oni će uskoro ostati bez snage i krepkosti koje
su im neophodne u poslu.« U hladnoj vodi pak,
hladnoća savlađuje sve moći vlažnosti, jer, stežu­
ći ih, zatvara tkiva pred svakom mogućnošću na­
tapanja: »Zar ne uviđamo koliko se naši sudovi,
tkivo naše ploti skuplja kada se peremo hladnom
vodom ili kada se skočanjimo od zime.« Hladne
kupke imaju, dakle, paradoksalno svojstvo da sna­
že organizam, da ga štite od vlažne razmekšalosti,
»da daju tonus delovima tela«, kako je govorio
Hofman, »i da povećavaju sistolnu snagu srca i
krvnih sudova«.
 LEKARI I BOLESNICI 147

Ali u naslućivanj ima ostalih odlika odnos se

preokreće; sada toplota isušuje ovlažujuće moći
vode, dok ih svežina neprestano održava i obnav­
lja. Protiv bolesti živaca koje potiču od »oroža-
vanja nervnog sistema« i »suvoće opni«, Pom vi­
še ne preporučuje tople kupke, pomagače toplote
koja vlada u telu, već mlake ili hladne, koje mo­
gu da natope tkiva organizma i da im vrate gip­
kost. Zar nije to postupak koji se spontano pri-
menjuje u Americi? I zar njegova dejstva, sam
njegov mehanizam prilikom odvijanja lečenja ni­
su vidljivi i golim okom, kada na vrhuncu krize
bolesnici uranjaju u vodu kupke — toliko je unu­
trašnja toplota razredila vazduh i tečnosti njiho­
vog tela; ali ako ostanu dugo u vodi, »tri, četiri,
pa i šest časova dnevno«, dolazi do mlitavosti, vo­
da postepeno natapa opne i vlakna, telo otežava
i prirodno tone na dno.
Krajem osamnaestog stoleća, moći vode iscrp­
ljuju se u samoj prekomernosti bogatstva njenih
odlika: hladna, ona može da ugreje; topla, ona
rashlađuje; umesto da razmekša, ona je čak ka­
dra da učvrsti, okameni putem hladnoće, ili da
održi vatru sopstvenom toplotom. Sve blagodetne
i škodljive vrednosti, bez razlike, ukrštaju se u
njoj. U njoj se združuju sva moguća sadejstva.
U medicinskoj misli ona sačinjava terapijsku te­
mu koja se može razvijati i koristiti po volji i či­
je se dejstvo može razumeti u najrazličitijim fi­
ziologijama i patologijama. Ona ima toliko vred­
nosti, toliko različitih načina dejstvovanja, da mo­
že sve da osnaži i obesnaži. Nesumnjivo joj je baš
ta polivalentnost, sa svim raspravama koje su iz
nje proistekle, na kraju i poništila dejstvo. U Pi-
nelovo vreme, voda se i dalje primenjuje, ali vo­
da koja je ponovo postala potpuno bistra, voda s
koje su odstranjene sve kvalitativne naslage i či­
ji način delovanja može da bude još samo me­
hanički.

10*
 ISTORIJA LUDILA
148

Tuš, do tada ne tako često korišćen kao kup­

ke i napici, postaje u tom trenutku omiljen po­
stupak. A voda, paradoksalno, nezavisno od svih
fizioloških varijacija prethodnog doba, iznova na­
lazi svoju prostu funkciju očišćenja. Jedina odli­
ka koja joj se pridaje jeste silovitost, i od nje se
očekuje da jednom nezadrživom plimom odvuče
sve nečistoće koje tvore ludilo; sopstvenom isce-
ljujućom snagom ona treba da svede čoveka na
njegov najjednostavniji mogući izraz, na njegov
najtananiji i najčistiji oblik bitisanja, i da mu ta­
ko omogući novo rođenje; reč je ο tome, objaš­
njava Pinel, »da se do prvobitnih zametaka uniš­
te nastrane ideje poludelih, što se može postići sa­
mo ako se, tako da kažemo, te ideje ponište do
stanja sličnog smrti«. Otuda oni čuveni postupci
koji su se krajem osamnaestog i početkom devet­
naestog stoleća primenjivali po azilima kao Ša-
ranton: tuš u pravom smislu reči — »luđak ve­
zan za naslonjaču smešten je ispod velike posude
pune hladne vode koja se preko jedne široke cevi
izručivala pravo njemu na glavu«; i kupke izne­
nađenja — »luđak bi sišao hodnikom u prizemlje
i stizao do jedne kvadratne zasvođene odaje u ko­
joj je izgrađen bazen; luđaka bi gurnuli odostrag
da bi ga bućnuli u vodu«. Ovo je nasilje obeća­
valo ponovno rađanje obreda krštavanja.
4. Regulisanje Kretanja. — Ako je tačno da
je ludilo nepravilna uskomešanost sokova, neured­
no kretanje vlakana i misli — onda je ono i za­
gušenje tela i duše, neoticanje tekućina, nepokret-
nost vlakana u njihovoj krutosti, zaustavljenost
misli i pažnje na jednoj temi koja, malo-pomalo,
odnosi prevagu nad svim ostalim. Treba, dakle,
duhu i sokovima, telu i duši, vratiti pokretljivost
koja im daje život. Tu pokretljivost, međutim,
treba meriti i nadzirati, da ne bi prešla u prazno
komešanje vlakana koje se više ne bi odzivalo
zahtevima spoljašnjeg sveta. Zamisao koja nadah­
njuje ovu terapijsku temu jeste vraćanje u prvaš-
 LEKARI I BOLESNICI 149

nje stanje kretanja koje odgovara promišljenoj

pokretljivosti spoljašnjeg sveta. Pošto ludilo, isto
kao i nered i uskomešanost, može da bude muk­
la nepokretnost, uporna usredsređenost, to se le-
čenje sastoji u podsticanju — u bolesniku — tak­
vog kretanja koje bi istovremeno bilo i pravilno
i stvarno, u tom smislu što bi moralo da odgova­
ra pravilima kretanja sveta.
Lekari toga doba prisetili su se čvrstog uve-
renja naroda starog veka koji su različitim obli­
cima hodanja i trčanja pripisivali spasonosna dej-
stva; običnog hodanja koje telo u isti mah čini
gipkim i čvrstim; trčanja po pravoj liniji, stalno
ubrzavanog, čime se bolje raspoređuju sokovi i teč-
nosti po celoj površini tela, a istovremeno uma­
njuje težina organa; trčanja kada je čovek potpu­
no obučen zagreva i razgibava tkiva, smekšana
odveć kruta vlakna. Sidenhem kod melanholije i
hipohondrije pre svega preporučuje jahanje: »No
najbolja stvar za jačanje i oživljavanje krvi i so­
kova koja mi je do sada poznata jeste jahanje na
konju bezmalo svaki dan, i pravljenje, na taj na­
čin, podužih izleta na čistom vazduhu. Ova vežba,
zbog udvojenih potresa koje proizvodi u plućima,
a naročito u unutrašnjim organima malog trbuha,
oslobađa krv otpadnih tekućina koje su se na­
kupile u njoj, daje gipkost vlaknima, uspostavlja
funkcije organa, oživljava prirodnu toplotu, zno-
ienjem ili na drugi način izbacuje pokvarene so­
kove ili ih, pak, vraća u prvašnje stanje, razbija
zatvor, otvara sve puteve i, konačno, neprestanim
kretanjem na koje je nateruje. tako reći obnavlja
krv, i daie joj vanrednu krepkost.« Valjanje mo­
ra, od svih kretania sveta najpravilnije, najprirod­
nije, najsaobraženije poretku kosmosa. — isto ono
kretanje koje je De Lankr (De Lancre) ocenio kao
onako pogibeljno po srce čovekovo, toliko je ono
čoveku pružilo smelih iskušenja, neverovatnih i
nikad ostvarenih snova, toliko je bilo slika samog
beskrajnog zla — to kretanje osamnaesto stoleće
150 ISTORIJA LUDILA

smatra najboljim regulatorom organske pokretlji­

vosti. Kroza nj progovara sam ritam prirode.
Džilkrist (Gilchrist) je napisao čitavu raspravu »on
the use of sea voyagess in Medicine«; za ljude
obolele od melanholije Uit ima jedan lek malo
podesan za primenu: »teško je naterati takve bo­
lesnike da krenu na dugo putovanje po moru; ali
treba navesti jedan slučaj hipohondričnih ćudi
koje su, kod jednog mladića koji je bio prinuđen
da pet ili šest nedelja putuje brodom, odjednom
nestale«.
Putovanje pruža i tu dodatnu korist što na
tok misli dejstvuje neposredno, ili bar jednim kra­
ćim putem koji prolazi samo kroz osećanje. Raz­
nolikost predela razgoni melanholičnu upornost:
stari lek koji se koristi još od antičkog doba, ali
koji osamnaesto stoleće prepisuje sa potpuno no­
vom upornošću i čije vrste menja — od istinskog
premeštanja do zamišljenih putovanja u književ­
nosti i pozorištu. Za »opuštanje mozga« u svim
slučajevima napada ćudljivosti Le Kami (Le Ca­
mus) prepisuje: »šetnje, putovanja, jahanje, vež-
be na čistom vazduhu, ples, predstave, zanimljiva
štiva, zanimanja koja mogu da bace u zaborav
misao koja ne da mira.« Selo, blagošću i razno­
likošću svojih predela, otrže melanholike od nji­
hove jedine brige »udaljujući ih od mesta koja bi
ih mogla podsećati na njihov bol«.
I obrnuto, uskomešanost manije može se is­
praviti blagotvornim delovanjem pravilnog kreta­
nja. Ovde više nije posredi ponovno stavljanje u
pokret, već dovođenje komešanja u red, trenutno
zaustavljanje njegovog toka, usredsređivanje paž­
nje. Putovanje neće koristiti zbog neprestanih
prekida ustaljenog toka života, već zbog novine
predmeta koje nudi, radoznalosti koju pobuđuje.
Ono treba da omogući da se spolja uhvati duh
koji izmiče svakoj kontroli i koji izmiče sebi sa­
mom u treperenju svog unutrašnjeg kretanja. »Ako
se mogu naći predmeti ili osobe kadre da skrenu
 LEKARI I BOLESNICI J5J

pažnju manijaka sa lota njihovih poremećenih mi­

sli i da je usredsrede malo na druge, onda ih
treba često predstavljati manijacima i stoga če­
sto može biti koristi od putovanja koje prekida
niz starih misli i nudi predmete koji plene pažnju.«
Kada se koristi radi promena do kojih do­
vodi u melanholiji, ili radi urednosti koju name­
će maniji, terapija kretanjem krije zamisao ο
uzapćivanju duha umobolnog od strane sveta. Ona
je istovremeno i »hvatanje koraka« i preobraća­
nje, pošto kretanje propisuje svoj ritam, ali —
svojom novinom ili raznovrsnošću — predstavlja
i neprestani poziv duhu da iziđe iz sebe i vrati
se u svet. Ako je tačno da su se u tehnikama za-
gnjurivanja vazda prikrivala etička, gotovo reli­
giozna sećanja na pranje i na novo rođenje — u
ovim lečenjima kretanjem i dalje se prepoznaje
jedna moralna tema simetrična onoj prethodnoj,
ali obrnuta: vratiti se u svet, poveriti se njegovoj
mudrosti tako što će se ponovo zauzeti mesto u
opštem poretku, zaboraviti, na taj način, ludilo
koje je trenutak čiste subjektivnosti. Vidimo ka­
ko čak i u empirizmu sredstva isceljenja iznova
nalaze glavne strukture po kojima se ustrojavalo
iskustvo ludila u doba klasicizma. Zablude i greh,
ludilo je nečistota i usamljenost u isti mah; ono
se povuklo od sveta, i od istine; ali samim tim
ono je utamničeno u zlu. Njegovo dvostruko ni-
štavilo jeste da bude vidljivi oblik tog ne-bića
kakvo je zlo, i da, u praznini i šarolikom izgledu
svoga bunila, izgovara ne-biće zablude. Ono je pot­
puno čisto, pošto nije ništa ako nije tačka išče­
zavanja subjektivnosti iz koje je odstranjeno sva­
ko prisustvo istine; i potpuno nečisto, pošto je to
ništa koje ono jeste — ne-biće zla. Tehnika isce­
ljenja se, sve do onih svojih fizičkih simbola koji
su najbremenitiji ikonografskom silinom — očvr-
snućem i ponovnim stavljanjem u pokret s jedne
strane, očišćenjem i zagnjurivanjem, s druge —
potajno organizuje oko tih dveju osnovnih tema;
152 ISTORIJA LUDILA

čoveka treba vratiti njegovoj prvobitnoj čistoti i,

u isti mah, otrgnuti ga od njegove čiste subjektiv­
nosti kako bi bio uveden u svet; poništiti ne-biće
koje ga odbija od njega samog i iznova ga otvo­
riti za punoću spoljašnjeg sveta, za temeljnu is­
tinu bića.
Tehnike će se održati duže no njihov smisao.
Kada, izvan iskustva bezumlja, ludilo stekne čisto
psihološki i moralan status, kada se odnosi za­
blude i greha kojima je klasicizam određivao lu­
dilo sabiiu u jedan jedini pojam krivice, tehnike
će se zadržati, ali uz mnogo ograničenije značenje;
tada će se tražiti još samo mehaničko dejstvo, ili
moralna kazna. Na taj će se način metodi regu-
lisanja kretanja izroditi u čuvenu »obrtnu maši­
nu« čiji će mehanizam pokazati i delotvornost do­
kazati Mejsn Koks (Mason Cox), početkom devet­
naestog stoleča (28): jedan uspravan stub pričvrš­
ćen je i uz pod i uz tavanicu; bolesnik se vezuje
za stolicu ili krevet obešen ο pokretan vodoravan
krak koji ide iz stuba; zahvaljujući »prilično slo­
ženim točkovima mašine«, mašini se daje »onoli­
ka brzina kolika se želi«. Koks navodi jedno vla­
stito zapažanje — reč je ο čoveku kog je melan­
holija bacila u neku vrstu obamrlosti; »lice mu
je bilo mračno i olovne boje, oči žute, pogled ne­
tremice uprt u zemlju, udovi su mu izgledali ne­
pokretni, jezik suv i nepomičan, a puls usporen«.
Smeštaju ga u obrtnu mašinu, i mašinu podeša­
vaju da se okreće sve brže. Dejstvo prevazilazi
očekivanja; čovek je odveć razdrmusan; melanho-
ličnu ukočenost smenila je manijačka uznemire­
nost. Ali kada je to prvo dejstvo prošlo, bolesnik
je opet pao u svoje prvobitno stanje. Tada menja-
ju ritam; najpre okreću mašinu vrlo brzo, ali za­
ustavljaju je u pravilnim intervalima, i veoma
naglo. Melanholija je odagnana a da obrtanje nije
imalo vremena da otpusti manijačku uznemire­
nost. Ovo »centrifugiranje« melanholije veoma je
karakteristično za novu primenu starih terapijskih
 LEKARI I BOLESNICI 153

tema. Cilj kretanja više nije da vrati bolesnika

istini spoljašnjeg sveta, već samo da dovede do
niza unutrašnjih dejstava, čisto mehaničkih i či­
sto psiholoških. Lečenje se više ne ravna prema
prisustvu istine, već prema pravilu funkcionisa-
nja. U tom novom tumačenju starog postupka,
organizam se još dovodi u vezu jedino sa samim
sobom i sa sopstvenom prirodom, dok je u onom
prvobitnom obliku, koji je valjalo iznova uspo­
staviti, posredi bio njegov odnos sa svetom, nje­
gova bitna veza sa bićem i istinom: dodamo li
da je obrtna mašina vrlo brzo počela da se kori­
sti kao sredstvo pretnje i kazne, videćemo koli­
ko su osiromašena ona bremenita značenja što
su ih tokom čitavog doba klasicizma nosili tera­
pijski postupci. Medicina se zadovoljava da do­
vodi u red i da kažnjava, sredstvima koja su ne­
kada služila za isterivanje greha, za razbijanje za­
blude prilikom vraćanja ludila nepobitnoj istini
sveta.
*
* *•

Godine 1771, Bjenvil (Bienville) je povodom

Nymphomanie pisao da postoje slučajevi kada je
moguće izlečenje »ako se zadržimo na lečenju
imaginacije; ali nije bilo ni jednog, ili gotovo ni
jednog slučaja gde bi samo fizički Iekovi mogli
da dovedu do temeljnog izlečenja«. A nešto ka­
snije, Bosen (Beauchesne) piše: »Uzalud ćemo že-
leti da se latimo lećenja nekog čoveka obolelog
od ludila ako ne upotrebimo, da bi nam poduhvat
uspeo, i fizička sredstva... Telesnim lekovima ne­
će se nikada postići potpun uspeh bez pomoći ko­
ju čvrst i zdrav duh može da pruži slabom i bo­
lesnom duhu.«
Ovi tekstovi ne otkrivaju neophodnost-^psiho­
loškog lečenja; oni pre obeležavaju kraj jednog
razdoblja: razdoblja u kojem razliku između fi-
154 ISTORIJA LUDILA

zičkih lekova i moralnog lečenja medicinska mi­

sao još nije prihvatala kao očiglednost. Jedinstvo
simbola počinje da se raspada a tehnike se raste­
rećuju svojih globalnih značenja. Sada im se pri­
daje još samo mestimična delotvornost — na te­
lo ili na dušu. Lečenje ponovo menja smisao: više
ga ne nosi značenjsko jedinstvo bolesti, okupljeno
oko njegovih glavnih odlika, već, deo po deo, ono
će morati da se obrati različitim elementima koji
ga sačinjavaju; lečenje će se sastojati iz niza de-
limičnih razaranja, niza u kojem psihološki pri­
stup i fizička intervencija staju jedno uz drugo,
nadovezuju se jedno na drugo, ali se nikada ne
prožimaju.
U stvari, ono što nama već izgleda kao obris
jednog psihološkog lečenja, nije to nikako bilo i
za lekare klasicizma koji su ga primenjivali. Od
renesanse, muzika je ponovo dobila sve terapijske
odlike koje su joj pripisivane u antičko doba.
Njena dejstva na ludilo bila su naročito uočljiva.
Senk (Schenck) je izlečio nekog čoveka »utonulog
u duboku melanholiju« tako što ga je naveo da
sluša »instrumentalne muzičke koncerte koji su
mu se naročito dopadali«; Albreht (Albrecht) je
takođe izlečio jednog luđaka, pošto je uzalud is­
probao sve druge lekove, tako što je dao da mu
se za vreme jednog njegovog napada peva »neka
pesmica, koja je bolesnika probudila, pričinila mu,
zadovoljstvo, zasmejala ga i za svagda raspršila
njegovo ludilo«. Navode se čak i slučajevi poma­
me izlečeni putem muzike. Ta zapažanja, međutim,
nikada nisu prelazila u psihološko tumačenje. Ako
muzika leci, ona to postiže delujući na čitavo
ljudsko biće, prožimajući telo isto onako nepo­
sredno, isto onako uspešno kao i samu dušu: zar
Dimbruk (Diembrcek) nije znao za kužne bolesnike
koje je izlečila muzika? Više se, bez sumnje, ne
priznaje, kao što je to još Porta činio, da muzika,
materijalnom zbiljom svojih zvukova, prenosi te­
lu tajne vrline skrivene u samoj materijalnosti
 LEKARI I BOLESNICI
155

instrumenata; više se, bez sumnje, ne veruje, kao

što je on verovao, da se limfatičari lece »živahnom
melodijom odsviranom na svirali od zelenike«, ni­
ti da se melanholija ublažuje »nežnom melodijom
svirale od čemerike«, ni da se »kod impotentnih
i hladnih ljudi« valja služiti »sviralom načinjenom
od divlje gorušice ili stabla irisa«. Ali ako muzika
više ne prenosi vrline pritajene u materijama, ona
na telo dejstvuje zahvaljujući kvalitetima koje mu
nameće. Među mehanikama kvaliteta, ona je čak
najstroža, jer u početku nije ništa drugo do kre­
tanje, ali čim stigne do uha njeno dejstvo je kva­
litativno. Terapijska vrednost muzike potiče otu­
da što se taj preobražaj rasipa po telu, što se u
njemu kvalitet ponovo razlaže u pokrete, što
ugodnost osećaja u njemu postaje ono što je uvek
i bila — pravilno i ujednačeno treperenje zateg-
nutosti. Čovek, kao jedinstvo duše i tela, prolazi
krugom sklada suprotnim pravcem, spuštajući se
sa harmoničnog na harmonijsko. Tu se muzika
razlaže, ali se zdravlje vraća. No postoji još je­
dan, neposredniji i uspešniji put; čovek tada više
ne igra negativnu ulogu anti-instrumenta, već rea-
guje kao da je on sam instrument: »Ako se ljud­
sko telo posmatra samo kao skup manje-više za­
tegnutih vlakana, bez uzimanja u obzir njihove
osetljivosti, života, kretanja, lako će se primetiti
da na ta vlakna muzika mora imati isto dejstvo
koje i na žice srodnih instrumenata«; dejstvo re­
zonance koja nema potrebe da ide uvek dugim i
zamršenim outevima slušnog osećanja. Nervni si­
stem treperi sa muzikom koja ispunjava vazduh;
vlakna su kao sve one »gluve igračice« čiji su po­
kreti usklađeni sa muzikom koju one ne čuju. A
ovaj put, upravo se u samoj nutrini tela, od nerv­
nog vlakna do duše, iznova stvara muzika, har­
monijski složaj sazvučja koji vodi harmoničnom
funkcionisanju strasti.
Samo korišćenje strasti u lečenju ludila ne
srne se shvatiti kao oblik psihološkog lečenja. Ko-
jgg ISTORIJA LUDILA

ristiti se strastima protiv ludila — to nije ništa

drugo do obraćati se jedinstvu duše i tela u naj­
užem smislu, služiti se jednim događajem preko
dvostrukog sistema njegovih dejstava i neposred­
ne podudarnosti njihovog značenja. Isceljenje lu­
dila posredstvom strasti pretpostavlja prihvatanje
uzajamne simboličnosti duše i tela. Strah se, u
osamnaestom stoleću, smatra jednom od onih stra­
sti koje je u luđaka najvećma preporučljivo iza­
zivati. Procenjuje se da je strah prirodna dopuna
prinudama koje se nameću manijacima i mahni­
tima; čak se pomišlja i na neku vrstu stroge obu­
ke po kojoj bi se svaki napad besa kod manijaka
odmah propraćao i izravnavao jednom reakcijom
straha: »Besovi manijaka pobeđuju se silom; bes
se može ukrotiti upravo kada mu se protivstavi
strah. Ako se strah od kazne i javne bruke pove­
že, u duhu, sa nastupom besa, onda. se jedno ne­
će javiti bez drugog; otrov i protivotrov su ne­
razdvojni.« Ali strah nije delotvoran samo na ra­
zini posledica bolesti: on doseže do same bolesti
i uspeva da je suzbije. On, u stvari, ima svojstvo
da zaustavi funkcionisanje nervnog sistema, da
okameni, na neki način, previše pokretljiva vlak­
na, da zakoči sve njihove poremećene pokrete;
»pošto je strah strast koja stišava moždano uzbu­
đenje, on samim tim tu može da smiri prenadra-
ženost, a naročito naprasitu razdražljivost ma­
nijaka«.
Ako je par suprotnosti — strah i bes — de­
lotvoran protiv manijačke razdraženosti, on se mo­
že primenjivati i u obrnutom pravcu, protiv ne­
dovoljno obrazloženih zebnji melanholika, hipo-
hondrika, svih koji imaju limfatičan temperament.
Tiso, preuzimajući uobičajeno shvatanje da je bes
— izliv žuči, misli da bes može biti od koristi pri­
likom rastvaranja sluzi nakupljenih u stomaku i
krvi. Podvrgavajući živčana vlakna jačoj napeto­
sti, bes im daje više krepkosti, vaspostavlja izgub­
ljeni polet i tako omogućuje razbijanje bojazni.
 L E K A R I I BOLESNICI
157

Lečenje posredstvom strasti počiva na jednoj traj­

noj metafori odlika i pokreta; ono vazda podra-
zumeva da se pokreti, sebi svojstvenim načinom,
mogu prenositi od tela do duše i natrag. Takvo
lečenje, veli Šajdenmantel (Scheidenmantel) u ra­
spravi koju je posvetio tom obliku lečenja, valja
primeniti »kada isceljenje iziskuje telesne prome-
ne istovetne onima do kojih dovodi takva strast«.
U tom smislu ono može da posluži kao opšta za-
mena svakom drugom fizičkom lečenju; ono je
samo drugi put za stvaranje istog sleda dejstava.
Između lečenja posredstvom strasti i lečenja far-
makopejskim receptima, nema razlike po prirodi,
već postoji raznolikost u načinu pristupa tim me­
hanizmima koji su zajednički telu i duši. »Stra­
stima se valja služiti ako se bolesnik ne može pu­
tem razuma navesti da učini ono što je neophod­
no za povraćaj njegovog zdravlja.«
Najstrože uzeto, u doba klasicizma nije mo­
guće uzeti kao valjanu razliku, ili bar razliku bre­
menitu značenjem, onu, za nas odmah raspoznat­
ljivu razliku između fizičkih lekova i psiholoških
ili moralnih lekova. Razlika će, u svoj svojoj du­
bini, početi da postoji tek onoga dana kada strah
više ne bude korišćen kao način zaustavljanja po­
kreta, već kao kazna; kada radost više ne bude
označavala organsko Širenje, već nagradu; kada
bes bude još samo odgovor na smišljeno poniže­
nje; rečju, kada devetnaesto stoleće, izumevajući
čuvene »moralne metode«, uvede ludilo i njego­
vo isceljenje u oblast krivice. Razlikovanje izme­
đu fizičkog i moralnog postalo je praktičan pojam
u medicini duha tek u trenutku kada se proble­
matika ludila pomerila ka ispitivanju odgovornog
subjekta. Čisto moralni prostor, koji je tada ome­
đen, daje tačne mere te psihološke nutarnjosti
u kojoj moderni čovek traži istovremeno i svoju
dubinu i svoju istinu. Fizička terapeutika, u prvoj
polovini devetnaestog stoleća, teži da postane le­
čenje na osnovu jednog bezazlenog determinizma,
158 ISTORIJA LUDILA

a moralni tretman — lečenje sagrešljive slobode.

Psihologija, kao sredstvo isceljenja, od sada se
ustrojava oko kazne. I pre no što pokuša da ubla­
ži ona će, sa strogošću moralne neminovnosti, na­
metnuti patnju. »Nemojte tešiti, jer od toga ne­
ma koristi; ne pribegavajte dokazivanjima, ona
nisu ubedljiva; ne budite tužni sa melanholicima,
vaša tuga pothranjivaće njihovu; nemojte pred
njima izgledati razdragani, to će ih povrediti. Mno­
go hladnokrvnosti, a kada je neophodno, i stro­
gosti. Neka im vaš razum bude pravilo ponašanja.
U njih treperi jedna jedina nit, nit bola; imajte
toliko hrabrosti da dirnete u nju.« (29)
Raznorodnost fizičkog i moralnog u medicin­
skoj misli nije ishod Dekartove odredbe supstan­
ci; stoleće i po kartezijanske medicine nije uspe­
lo da prihvati ovu razdvojenost na razini njenih
problema i metoda, niti da shvati razlikovanje
supstanci kao suprotstavljenost organskog i psi­
hološkog. Kartezijanska ili antikartezijanska, kla­
sicistička medicina nikada nije prenela Dekartov
metafizički dualizam u antropologiju. A kada je
do razdvajanja došlo, to nije bilo usled obnovlje­
ne vernosti Razmišljanjima (Meditations), već usled
nove moći koja je pridata krivici. Samo je pri-
mena kazne razdvojila, kod luđaka, lečenje tela i
lečenje duše. Čisto psihološka medicina postala je
mogućna tek onoga dana kada se ludilo našlo otu­
đeno u krivici.
*
* *

Ovo, pak, i te kako može da se porekne jed­

nim vidom medicinske prakse koja se primenji-
vala u doba klasicizma. Čist psihološki element
kao da je, kao takav, imao mesto među tehnika­
ma lečenja. Kako drugačije objasniti važnost pri-
davanu opominjanju, ubeđivanju, urazumljivanju,
ćelom onom razgovoru u koji se lekar klasicizma
 LEKARI I BOLESNICI 159

upuštao sa svojim bolesnikom, nezavisno od le-

čenja lekarijama za telo? Kako objasniti to da je
Sovaž mogao, saglasno svim njegovim savre-
menicima, da napiše: »Treba biti filosof pa iz-
lečiti bolesti duše. Jer pošto izvor tih bolesti ni­
je ništa drugo do žarka želja da se dobije izvesna
stvar koju bolesnik smatra za neko dobro, u za­
datak lekara spada i to da mu čvrstim razlozima
dokaže da je ono što s toliko žara želi — privid­
no dobro a istinsko zlo, te da ga tako odvrati od
njegove zablude.«
U stvari, ovaj pristup ludilu nije ni više ni
manje psihološki od svih onih ο kojima smo več
govorili. Jezik, iskazi istine ili moralnosti, u ne­
posrednom su dodiru s telom; a još je Bjenvil u
svojoj raspravi ο Nymphomanie pokazao kako pri-
hvatanje il i odbacivanje nekog etičkog načela mo­
že neposredno da preinači odvijanje organskih pro­
cesa. Pa ipak, postoji jedna razlika između pri­
rode tehnika lečenja koje se sastoje u izmeni od­
lika zajedničkih telu i duši, i prirode tehnika ko­
je se sastoje u savlađivanju ludila govorom. U
prvom slučaju, posredi je tehnika metafora, na
razini bolesti shvaćene kao pogoršanje prirode; u
drugom, posredi je tehnika jezika, na razini ludi­
la shvaćenog kao prepirka razuma sa samim so­
bom. Ovo umeće, u tom drugom obliku, razvija
se u oblasti u kojoj se ludilo »leci« — u svim
značenjima reči — u smislu istine i zablude. Ukrat­
ko, za doba klasicizma u terapeutikama ludila
svagda su jedan drugom protivstavljana dva teh­
nička sveta. Jedan, koji počiva na implicitnoj me­
hanici odlika, i koji se ludilu obraća kao da je
ono u suštini strast, to jest kao da je izvesna me-
šavina (kretanje-odlika) koja jednovremeno pripa­
da i telu i duši; drugi, koji počiva na diskurziv­
nom kretanju razuma što razmišlja sam sa sobom
i koji se ludilu obraća kao da je zabluda, dvo­
struka ništavnost jezika i slike, koji mu se obra­
ća kao da je bunilo. Strukturalni krug strasti i
 ISTORIJA LUDILA
160

bunila koji sačinjava klasicističko iskustvo ludila

ponovo se javlja ovde, u svetu tehnika — ali u
skraćenom obliku. Njegovo jedinstvo ocrtava se
tek poizdalje. Ono što je otprve vidljivo, upadlji­
vo, jeste dvojnost, bezmalo suprotstavljenost, u
medicini ludila, metoda suzbijanja bolesti, i ob­
lika lečenja bezumlja. Ove se metode mogu sve­
sti na tri bitna oblika.
1. Buđenje. — Pošto je bunilo san osoba ko­
je su budne, onda one što su u bunilu valja otrg­
nuti iz tog lažnog sna, prizvati ih iz njihovog sa-
njalačkog bdenja, predatog slikama, u istinsko
budno stanje, gde će se snivanje ukloniti pred sli­
kama opažanja. To apsolutno buđenje, koje jedan
po jedan rastura sve oblike iluzije, Dekart prati
na početku svojih Razmišljanja i nalazi ga, para­
doksalno, u samoj svesti ο snu, u svest i zavarane
svesti. Ali, u luđaka, medicina mora da dovede
do buđenja, preobražavajući usamljenost kartezi-
janske hrabrosti da se, namećući svoju volju,
umeša u izvesnost budnoga sigurnog u svoju bud­
nost, u iluziju usnulog koji bdije: prečica koja
dogmatički seče dugi Dekartov put. Ono što De­
kart otkriva pri kraju svog razrešenja i u udva­
janju svesti koja se nikad ne odvaja od sebe sa­
me i ne raspolućuje se — to medicina nameće iz­
vana, u razdvajanju lekara i bolesti. U odnosu na
luđaka, lekar iznova stvara trenutak Cogita u od­
nosu na vreme snivanja, iluziju, ludilo. Sasvim
spoljašnji Cogito, stran samom mišljenju, i koji
može da mu se nametne samo u obliku provale.
Ovaj sklop provale budnog stanja jedan je od
najpostojanijih oblika među terapeutikama ludi­
la. Ona ponekad ima najjednostavnije vidove, is­
tovremeno najobremenjenije slikama i najobdare-
nije neposrednim moćima. Prihvata se kao činje­
nica da je prasak puške, ispaljene sasvim blizu
jedne devojke, izlečio tu devojku od grčenja koja
su je spopadala posle neke ogromne žalosti. Ne
upuštajmo se u to slikovno predstavljanje postu-
 LEKARI I BOLESNICI
161

paka buđenja; iznenadnim i jakim emocijama po­

stiže se isti ishod. U tom je duhu Burhave i izveo
ono čuveno isceljenje obolelih od grčenja u Har-
lemu. U gradskoj bolnici raširila se rednja grče­
nja. Antispazmodici, davani u velikim dozama, ni­
su dejstvovali. Burhave prepisa »da se donesu pe­
ći pune užarenog ugljevlja, i da se u njima do
usijanja zagreju gvozdene kuke određenog oblika;
posle toga je glasno rekao da, pošto sva dosad
upotrebljena sredstva za izlečenje grečenja nisu
bila od koristi, to on zna još samo za jedan jedini
lek, a to je da usijanim grožđem do kosti sprži
određeno mesto na ruci osobe, mladića ili devoj-
ke, koju spopadne napad bolesti grčenja«.
Sporije, ali i sigurnije u istinu sa kojom se
suočava, jeste buđenje koje dolazi iz same mud­
rosti i njenog istrajnog, imperativnog odmicanja
kroz predele ludila. Od te mudrosti, njenih razli­
čitih oblika, Vilis traži da izleči ludila. Pedagoška
mudrost za slaboumne; »prilježan i odan učitelj
treba da ih potpuno obuči«; malo-pomalo, i veo­
ma postupno, valja ih naučiti onome što deca uče
po školama. Kad su melanholici u pitanju, mud­
rost koja svoj uzor preuzima od najstrožih i naj-
očiglednijih oblika istine: sve što je imaginarno
u njihovom bunilu rasturiće se pri svetlosti nepo­
bitne istine; zato im se »studije matematike i he­
rnije« i preporučuju onako toplo. Što se ostalih
tiče, njihovo će bunilo umanjiti mudrost sasvim
sređenog života; nema potrebe nametati im dru­
gu istinu do istine njihovog svakidašnjeg života;
ostajući u svome domu, »oni treba da nastave da
vode svoje poslove, upravljaju svojom porodicom,
da uređuju i obrađuju svoja imanja, vrtove, svo­
je voćnjake, svoja polja«. Zauzvrat, baš ta tač-
nost društvenog reda, nametnuta spolja, a ako tre­
ba i silom, i može postupno da privede duh ma­
nijaka svetlosti istine: »Zarad toga će bezumnik,
smešten u naročit dom, biti lečen koliko od le-
kara, toliko i od obučenih pomoćnika, tako da
 ISTORIJA LUDILA
162

ga uvek, opomenama, upozorenjima, kaznama ko­

je se odmah izvršavaju, mogu podržati u njego­
vom izvršenju dužnosti, dobrom držanju i uljud­
nosti.«
Tokom doba klasicizma ovo autoritarno bu­
đenje ludila izgubiće, malo-pomalo, svoj prvobitni
smisao i ograničiti se na to da bude još samo
podsećanje na moralni zakon, povratak valjanom,
vernost zakonu. Ono što je Vilis još smatrao no­
vim uvođenjem u istinu, Sovaž više neće potpuno
razumevati i govoriće ο lucidnosti u prepoznava­
nju valjanog: »Tako se mogu prizvati razumu oni
koji su ga izgubili usled pogrešnih načela filoso-
fije morala, pod uslovom da hoće da sa nama
ispitaju šta je istinski valjano, koja dobra valja
pretpostaviti drugima.« Lekar više ne treba da de-
luje kao razbuđivač, već kao moralizator. Tiso
smatra da je »čista i besprekorna savest odlična
predohrana« protiv ludila. Ubrzo se javlja i Pi-
nel, za kog buđenje u istini više nema smisao
isceljenja, već samo poslušnosti i slepog potčinja-
vanja: »Osnovno načelo ozdravljenja manije, u
velikom broju slučajeva, jeste da se najpre pri-
begne energičnom pritisku, za čim usleđuju po­
stupci dobrodušnosti.«
2. Pozorišno prikazivanje. — Bar na izgled,
reč je ο jednoj tehnici koja je u oštroj suprotno­
sti sa tehnikom buđenja. Tamo je do pristupa lu­
dilu, u njegovoj neposrednoj žestini, dolazilo pu­
tem strpljivog rada razuma. U vidu polagane pe­
dagogije, ili u vidu autoritarne provale, razum se
nametao sam po sebi, težinom sopstvenog bića.
Ne-biće ludila, ništavnost njegove zablude, mora­
li su konačno da popuste pred tim pritiskom isti­
ne. Ovde se terapeutska operacija u potpunosti
odigrava u prostoru imaginacije; reč je ο sauče-
sništvu nestvarnog sa samim sobom; imaginarno
treba da otpočne sopstvenu igru, namerno da ped-
stakne nove slike, zabunca u skladu s bunilom i
da, bez suprotstavljanja i sučeljavanja, bćz vidlji-
 LEKARI I BOLESNICI
163

ve dijalektike čak, začudo, isceli. Zdravlje treba

da navali na bolest i pobedi je u samom onom
ništavilu u koje je bolest utamničena. Imaginaci­
ja, » . . . kada je bolesna, može se izlečiti delova-
njem jedne vrlo zdrave i prokušane imaginacije . . .
Potpuno je svejedno hoće li imaginaciju bolesni­
ka izlečiti neki strah, neki žestok ili bolan utisak
na čula, ili neka iluzija.« Iluzija može da izleći
iluzorno — kao što samo razum može da izbavi
od bezumlja. Koja je, dakle, ta mračna moć ima­
ginarnog?
U onoj meri u kojoj je suština slike to da je
uzimaju za zbilju, toliko, zauzvrat, zbilji pripada
moć da podražava sliku, da se pravi da je iste ma-
terijalnosti i istog značenja kao i ona. Bez suda­
ra, bez preloma, opažanje može da se nadoveže
na san, da ispuni praznine u njemu, potvrdi ga
u onome što je u njemu nestalno, i da ga dove­
de do ispunjenja. Ako iluzija može da se učini
isto tako stvarnom kao opažanje, opažanje, pak,
može da postane vidljiva zbilja, koju iluzija ne
može da odbaci. To je prvi korak u lečenju putem
»pozorišnog prikazivanja«: pripojiti nestvarnost
slike opažajnoj istini, a da ne izgleda da ova dru­
ga protivreči onoj prvoj, niti da je osporava. Ta­
ko Lusitanus priča ο ozdravljenju jednog melan­
holika koji je verovao da je proklet, još na ovo­
me svetu, zbog golemosti grehova koje je počinio.
U nemogućnosti da ga razumnim argumentima
ubede da mu ima spasa, drugi prihvataju njego­
vo bunilo, prikazuju mu anđela odevenog u belo,
s mačem u ruci, koji mu, posle stroge opomene,
objavljuje da su mu gresi oprošteni.
Već po tom primeru vidimo kako se ukazu­
je drugi korak. Prikazivanje u okviru slike nije
dovoljno; treba, uz to, nastaviti delirantni govor.
Jer u bezumnim recima bolesnika postoji jedan
glas koji govori; on se pokorava sopstvenoj gra­
matici i izražava izvestan smisao. Gramatika i
značenje treba da se održe tako da prikazivanje
n*
 ISTORIJA LUDILA
164

fantazma u stvarnosti ne izgleda kao prelazak iz

jednog sveta u drugi, kao prenošenje u neki nov
jezik, preinačena smisla. Isti jezik mora da na J

stavi da se i dalje čuje, dodajući tačnom znače­

nju svoga govora samo jedan nov deduktivni ele­
ment. Pa ipak, nije svejedno koji je taj element;
nije reč ο tome da se ide za bunil om, već ο tež­
nji da se ono, bivajući nastavljeno, okonča. Tre­
ba ga dovesti do vrhunca i krize, gde će ono, bez
ikakvog uvođenja stranog elementa, biti suočeno
sa samim sobom i naterano na raspru sa nemi­
novnostima sopstvene istine. Istinski i opažajni
govor koji se nadovezuje na delirantni govor sli­
ka treba, dakle, bez izmicanja zakonima ovog dru­
gog, i bez napuštanja njegove neprikosnovenosti,
da u odnosu na njega izvrši jednu pozitivnu funk­
ciju; on ga zbija oko onoga što je bitno u nje­
mu; ako ga prikazuje uz opasnost da ga potvrdi,
to je zato da bi ga dramatizovao. Navodi se slu­
čaj jednog bolesnika koji je verovao da je mrtav,
a zaista bi i umro usled odbijanja da jede; » . . .
jedna skupina ljudi koji su se načinili bledima i
odenuli se kao mrtvaci ušla je u njegovu odaju,
postavila sto, donela jestivo i počela da jede i pi­
je pred posteljom. Mrtvac, izgladneo, posmatra;
ostali se čude što on ostaje u postelji; ubeđuju
ga da mrtvi jedu bar koliko i živi. On se vrlo le-
po prilagodio tom običaju.« Upravo unutar jed­
nog produženog govora elementi bunila, pošto
upadnu u protivrečnost, i dovode do krize. Kri­
ze koja je, na veoma dvosmislen način, medicin­
ska i pozorišna u isti mah; čitava tradicija zapad­
ne medicine, još od Hipokrata, ukršta se ovde,
iznenada, i samo tokom nekoliko godina, sa jed­
nim od glavnih oblika pozorišnog iskustva. Vidi­
mo kako se pomalja ona velika tema krize koju
bi stvaralo suočavanje bezumnika sa sopstvenim
umom, razuma sa nerazumnošću, lucidnog lukav­
stva čoveka sa zaslepljenošću luđaka, krize koja
 LEKARI I BOLESNICI 165

obeležava tačku na kojoj će se iluzija, okrenuta

protiv sebe same, otvoriti pred bleskom istine.
Ovo otvaranje vazda je moguće u krizi; svo­
jom neposrednom bliskošću ono, štaviše, sačinja­
va njenu bit. No ono nije dato samom krizom. Da
bi kriza bila medicinska a ne naprosto dramska,
da ne bi bila uništenje čoveka već jasno i prosto
suzbijanje bolesti, ukratko — da bi to dramsko
prikazivanje bunila imalo dejstvo komičnog očiš­
ćenja, potrebno je da se u datom trenutku uvede
izvesno lukavstvo. Lukavstvo, ili makar neki ele­
ment koji krišom menja samosvojnu igru bunila
i koji bunilo, neprestano ga potvrđujući, ne pove­
zuje sa njegovom istinom a da ga istovremeno ne
veže i uz neophodnost njegovog suzbijanja. Naj­
jednostavniji primer ove metode jeste lukavstvo
koje se primenjuie na delirantnim bolesnicima ko­
ji uobražavaju da u telu osećaju neki predmet,
neku neobičnu životinju: »Kada neki bolesnik ve-
ruje da mu se u telu krije neka živa životinja, va­
lja se pretvarati kao da se ona vadi; ako je u
stomaku, to se dejstvo može postići nekim sred­
stvom za čišćenje koje malo življe protresa, i uba­
citi tu životinju u legen tako da bolesnik to ne
primeti.« Režija ostvaruje predmet bunila, ali to
ne može da postigne a da ga ne izbaci upolje, a
ako bolesniku i daje opažajnu potvrdu njegove
iluzije, to čini tek kada ga silom oslobodi od nje.
Veštačko vaspostavljanje bunila tvori istinsko od­
stojanje u kojem bolesnik ponovo stiče slobodu.
Ali pokadšto čak i nema potrebe za tim us­
postavljanjem odstojanja. Upravo će se u unu­
trašnjost kvazi-opažanja bunila postaviti, lukav­
stvom, jedan opažajni element, najpre nečujan,
ali njegovo će postupno potvrđivanje osporiti ceo
sistem. Upravo u njemu i u opažanju koje potvr­
đuje njegovo bunilo bolesnik i opaža zbilju koja

f a oslobađa. Tralion (Trallion) izveštava ο tome

ako je jedan lekar raspršio bunilo nekog melan­
holika koji je uobražavao da više nema glave te
16£ ISTORIJA LUDILA

je na njenom mestu osećao neku vrstu praznine;

lekar, zašav u bunilo, prihvata da na zahtev bo­
lesnika popuni tu rupu, i postavlja mu veliku
olovnu kuglu na glavu. Uskoro nelagodnost koja
je iz toga proizišla, i težina koja je ubrzo postala
bolna, uveriše bolesnika da ima glavu. Napokon,
lukavstvo i njegova funkcija svođenja na komično
mogu se ostvariti uz saučesništvo lekara, ali bez
ikakvog neposrednog njegovog uplitanja, već sa­
mo spontanom igrom u organizmu bolesnika. U
ranije navedenom slučaju melanholika koji je
odista umirao zato što, verujući da je mrtav, ni­
je hteo da jede, pozorišno prikazanje gozbe mrt­
vaca podstiče ga na jelo; ta hrana ga okrepljuje,
»uzimanje obroka ga smiruje« i kada iščezne or­
ganski poremećaj, to će i bunilo, koje mu je ne­
razlučivo bilo i uzrok i posledica, isto tako iščez­
nuti. Tako je stvarna smrt, koja bi proistekla iz
uobražene smrti, odstranjena iz stvarnosti već sa­
mim prikazivanjem nestvarne smrti. U toj umeš-
noj igri obavlja se razmena ne-bića sa samim so­
bom: ne-biće bunila prenelo se u biće bolesti i
suzbilo ga samom činjenicom da je dramskim pri­
kazanjem izgnano iz bunila. Ispunjenje ne-bića bu­
nila u biću uspeva da ga suzbije kao ne-biće sa­
mo, i to čistim mehanizmom svoje unutrašnje pro-
tivrečnosti — mehanizmom koji je igra reči i ig­
ra iluzije u isti mah, igra jezika i slike; bunilo
je, u stvari, suzbijeno kao ne-biće, pošto postaje
opaženo biće; ali kako je biće bunila u potpuno­
sti u svom ne-biću, to je suzbijano kao bunilo. A
njegovo potvrđivanje u pozorišnoj fantastici vraća
ga u istinu koja ga, držeći ga u zarobljeništvu
stvarnog, izganja iz same stvarnosti i nateruje da
se izgubi u govoru — bez bunila — razuma.
3. Povratak neposrednom. — Pošto je ludilo
iluzija, isceljenje ludila, ako je tačno da se može
izvesti putem pozorišta, može se isto tako i još
neposrednije izvršiti putem suzbijanja pozorišta.
Poveriti ludilo i njegov ništavan svet izravno pu-
 LEKARI I BOLESNICI 167

noći prirode koja ne obmanjuje, zato što njena

neposrednost ne poznaje ne-biće — znači predati
ludilo i njegovoj sopstvenoj istini (pošto je ludi­
lo, kao bolest, na kraju samo jedno biće prirode),
i, u isti mah, njegovoj najbližoj protivrečnosti (po­
što je bunilo kao privid bez sadržaja sušta suprot­
nost onom često tajnom i nevidljivom bogatstvu
prirode). Ova se protivrečnost otuda javlja kao
razlog bezumlja u dvojakom smislu: ona obuhva­
ta njegove uzroke, a u isti mah krije u sebi na­
čelo njegovog suzbijanja. Treba, međutim, prime-
titi da se ove teme ne javljaju za sve vreme kla­
sicizma. Iako su ustrojene oko istog iskustva be­
zumlja, one odmenjuju teme ο pozorišnom pred­
stavljanju; a njihova pojava ukazuje na trenutak
kada pitanje ο biću i iluziji počinje da se povlači
i ustupa mesto problematici prirode. Igre pozo-
rišne iluzije gube smisao, a izveštačene tehnike
slikovnog prikazivanja zamenjuju se prostim i si­
gurnim umećem prirodnog svođenja. A ovo u dvo­
jakom smislu, pošto je posredi kako svođenje od
strane prirode, tako i svođenje na prirodu.
Povratak neposrednom jeste terapeutika par
excellence, zato što je tu reč ο oštrom odbaciva­
nju terapeutike; on leci u onoj meri u kojoj za­
boravlja na svako lečenje. Upravo u nedelatnosti
čoveka u odnosu na sebe samog, u ćutnji koju na­
meće svom umeću i svojim tvorevinama, priroda
i razvija jednu delatnost koja stoji tačno naspram
odricanja. Jer, pogleda li se izbliza, ta čovekova
nedelatnost jeste istinska delatnost; kada se čo-
vek prepusti leku, on izmiče zakonu rada što mu
ga nameće priroda sama; on uranja u svet veštač-
kog i svet protiv-prirode u kojem je njegovo lu­
dilo samo jedan vid ispoljavanja; baš zanemaru­
jući tu bolest, i iznova prihvatajući mesto u de-
latnosti prirodnih bića, Čovek, u prividnoj nede­
latnosti koja je, u biti, samo marljiva vernost,
uspeva da ozdravi. Tako i Bernarden de Sen Pjer
(Bernardin de Saint-Pierre) tumači kako se oslo-
 ISTORIJA LUDILA
168

bodio jedne »čudne boljke« u kojoj je, »kao Edip,

viđao dva sunca«. Lekar mu je ponudio svoju po­
moć i rekao mu da je »žarište njegove bolesti u
živcima«. On, uzaludno, uzima najskuplje lekove;
ubrzo shvata da te lekarije ubijaju čak i lekare:
»Zan-Zak Rusou dugujem povratak zdravlja. Či­
tao sam, u njegovim besmrtnim delima, među os­
talim prirodnim istinama, da je čovek stvoren da
radi, a ne da razmišlja. Do tada sam uvežbavao
dušu a odmarao telo; promenih način života; vež-
bao sam telo a odmarao dušu. Odrekoh se većine
knjiga; skrenuh pogled na dela prirode koja su
svim mojim čulima govorila jednim jezikom što
ga ni vreme ni narodi nisu mogli izmeniti. Moja
povest i moji dnevnici bile su travke polja i li­
vada; i nisu se moje misli tegobno probijale ka
njima, kao u poretku ljudi, već su njihove misli
dolazile k meni u hiljadu prijatnih oblika.«
Uprkos formulacijama koje su izvesni učenici
Rusoovi uspeli da predlože, taj povratak nepo­
srednom nije ni apsolutan ni jednostavan. To je
zato što se ludilo — čak i ako ga je izazivalo,
održavalo ono najveštačkije u društvu — javljalo,
u žestokim svojim oblicima, kao sirov izraz naj­
primitivnijih ljudskih želja. Ludilo u doba klasiciz­
ma, videli smo, izdiže se u pretnji bestijalnosti —
bestijalnosti kojom u potpunosti vladaju nagoni
grabeži i ubijanja. Predati ludilo prirodi značilo
bi prepustiti ga, jednim obrtanjem kojim se ne
da ovladati, toj pomami protiv-prirode. Isceljenje
ludila pretpostavlja, dakle, povratak onome što je
neposredno ne u odnosu na želju, već u odnosu
na imaginaciju; — povratak koji iz života čoveko-
vog i njegovih zadovoljstava odstranjuje sve što
je veštačko, nestvarno, imaginarno. Načini lečenja
putem promišljenog utapanja u neposredno krio­
mice pretpostavljaju posredovanje jedne mudro­
sti koja u prirodi deli ono što se diže iz nasilniš-
tva i ono što se diže iz istine. To je sva razlika
između Divljaka i Težaka. »Divljaci... više vode
 L E K A R I I BOLESNICI J 69

život životinje-mesoždera no život razumnog bi­

ća«; život Težaka, pak, »srećniji je, u stvari, ne­
goli život svetskog čoveka«. Uz divljaka, neposred­
na želja, bez discipline, bez stega, bez istinske mo­
ralnosti; uz težaka, zadovoljstvo bez posredništva,
to jest bez uzaludnog podsticanja, bez uzbuđenja
ili ispunjenja u mašti. Ono što u prirodi i njenim
neposrednim svojstvima leci ludilo jeste zadovolj­
stvo — ali zadovoljstvo koje, s jedne strane, želju
čini ništavnom a da čak ne mora ni da je guši,
pošto joj unapred pruža potpunost zadovoljenja,
a s druge — izlaže imaginaciju podsmehu, jer
spontano donosi srećno prisustvo stvarnosti. »Za­
dovoljstva ulaze u večni poredak stvari; njihovo
je postojanje nepromenljivo; da bi se ona ostva­
rila potrebni su izvesni u s l o v i . . . ; ti uslovi nisu
nimalo proizvoljni; njima je priroda utrla put;
imaginacija uopšte ne može da stvara, i čovek naj-
zaljubljeniji u zadovoljstva mogao bi da uspe da
poveća svoja uživanja tek ako bi se odrekao svih
onih koja ne nose taj otisak prirode.« Neposredni
svet težaka jeste, dakle, svet ispunjen mudrošću
i merom, svet koji od ludila leci u onoj meri u
kojoj čini nepotrebnom želju i kretanja strasti
koje ona izaziva, a takođe i u onoj meri u kojoj
uz imaginarno umanjuje i sve mogućnosti buni­
la. Ono što Tiso razumeva pod »zadovoljstvom«
jeste taj neposredni izlečitelj, oslobođen jednovre-
meno i strasti i jezika, odnosno ona dva velika
oblika čovekovog iskustva iz kojih nastaje be­
zumlje.
A možda priroda, kao konkretan oblik nepo­
srednog, ima i jednu još bitniju moć u suzbija­
nju ludila. Jer ona ima moć da oslobodi čoveka
njegove slobode. U prirodi — onoj prirodi, bar,
koja se meri dvojakom isključenošću nasilništva
želje i nestvarnosti fantazma — čovek je nesum­
njivo oslobođen društvenih prinuda (onih koje pri­
moravaju »da se prebrojavaju i svode računi sop-
stvenih imaginarnih zadovoljstava koja se tako
170 ISTORIJA LUDILA

zovu, a u stvari to nisu«) i kretanja strasti koje

se ne da nadzirati. Ali samim tim on je blago i
kao iz same nutrine svog života zahvaćen siste­
mom prirodnih obaveza. Pritisak najzdravijih po­
treba, smenjivanje dana i godišnjih doba, nenasil­
na neophodnost da se čovek hrani i traži sebi
sklonište, prinuđuju nered luđaka na prihvatanje
izvesnih pravilnosti. Preterana izmišljanja imagi­
nacije raspršena su, kao i ono što se kao odveć
žarko prikriva u želji. U blagosti zadovoljstva ko­
je ne sputava, čovek je spojen sa mudrošću pri­
rode, i ta vernost u obliku slobode rasteruje be­
zumlje koje svojim paradoksom jedno kraj dru­
goga stavlja krajnji determinizam strasti i kraj­
nju fantaziju slike. Tako, u tim predelima u ko­
jima se mešaju etika i medicina, počinje sanja­
renje ο oslobođenju ludila: oslobođenju čije po­
reklo ne treba shvatiti kao otkriće, oa strane fi­
lantropije, čovečanstva ludih, već kao želju da se
ludilo otvori pred blagim prinudama prirode.
Staro selo Gel (Gheel) koje još od kraja sred­
njega veka svedoči ο danas zaboravljenoj srodno
sti zat varanja luđaka i isključivanja gubavaca, iz­
nenada dobija, poslednjih godina osamnaestog sto­
leća, novo tumačenje. Ono što je u njemu obele-
žavalo žestoku, patetičnu razdvojenost sveta ludih
i sveta ljudi, sada nosi idilične vrednosti ponovo
otkrivenog jedinstva bezumlja i prirode. To je se­
lo nekada označavalo da su luđaci zatvoreni i
ograđeni te da je tako razuman čovek zaštićen
od njih; ono sada otkriva da je luđak oslobođen
i da se, u toj slobodi koja ga stavlja na istu ra­
van sa zakonima prirode, nanovo miri sa razum­
nim čovekom. U Gelu, prema opisu koji daje Žui
(Jouy), » . . . četiri petine stanovnika su luđaci, i
to luđaci u punom smislu reči, koji bez nezgoda
uživaju istu slobodu koju i ostali stanovnici...
Zdrava hrana, čist vazduh, sve što spada u slobo­
du — takav je način života koji im se propisuje
i kojem, na koncu godine, najveći broj i duguje
 LEKARI I BOLESNICI ff^

ozdravljenje.« Smisao isključenja i zatvaranja po­

činje da se menja a da se u ustanovama ništa ni­
je zaista promenilo: taj smisao polako poprima
pozitivne vrednosti, a neutralan, prazan, mračni
prostor u kojem je bezumlje nekada vraćeno u
svoje ništavilo počinje da se naseljava prirodom
kojoj je ludilo, oslobođeno, prinuđeno da se pot-
čini. Zatvaranje, kao razdvajanje razuma i bezum­
lja, nije potisnuto; ali već samom svrhom zatva­
ranja, prostor koji je njime zauzet omogućuje po­
javljivanje prirodnih sila, za ludilo prisilnijih, po­
godnijih da ga podjarme u njegovoj biti, no što
je ceo stari sistem ograničavanja i gušenja. Iz tog
sistema valja osloboditi ludilo da bi ono, u pro­
storu zatvaranja, sada obremenjenog praktičnom
delotvornošću, bilo slobodno da se otrese svoje
divlje slobode i prihvati zahteve prirode koji su
za njega istovremeno i istina, i zakon. Kao zakon,
priroda sputava žestinu želje; kao istina, ona po­
korava protiv-prirodu, i sve fantazme imaginacije.
Pinel, povodom bolnice u Saragosi, ovako opi­
suje tu prirodu: tu se » . . . bluđenjima duha us­
postavlja neka vrsta protivteže pomoću prirodnog
nagona koji navodi čoveka da oplodi zemlju i da
se tako, plodovima svoga truda, poštara za svoje
potrebe. Od ranog jutra, luđaci se v i d e . . . kako
se veselo raspoređuju po različitim delovima pro­
stranog ograđenog dobra koje pripada ludnici, ka­
ko uz izvesno nadmetanje raspodeljuju radove, već
prema godišnjem dobu, kako gaje žito, povrće, bilj­
ke za kuvanje, kako se, zaredom, bave žetvom, po­
dupiranjem loze, berbom, skupljanjem maslina, i
kako uveče u svom samotnom azilu ponovo nala­
ze mir i tonu u spokojan san. Najpostojanije isku­
stvo poučilo je ovu ludnicu da je to najpouzdaniji
i najdelotvorniji način da se ljudi privedu razu­
mu. Ispod uobičajenih slika lako se otkriva stro­
gost smisla. Povratak neposrednom delotvoran je
protiv bezumlja samo onoliko koliko je posredi jed­
na nadzirana — i od sebe same odeljena neposred-
 I S T O R I M LUDILA

nost; neposrednost u kojoj je nasilništvo odvojeno

od istine, divljaštvo stoji po strani od slobode, a pri­
roda više ne može da se prepozna u fantastičnim
likovima protiv-prirode. Rečju, put do prirode vo­
di preko morala. U jednom tako nadziranom pro­
storu, ludilo više neće moći da govori jezikom
bezumlja, sa svim onim što u njemu nadilazi pri­
rodne pojave bolesti. Ono će u potpunosti biti u
patologiji. Preobražaj koji su potonja vremena
prihvatila kao pozitivno postignuće, dolazak ako
već ne istine, a ono makar onoga što omogućuje
poznavanje istine, ali što pred istorijom mora da
se javi kao ono što je istina bila: to jest, svođe­
nje klasicističkog iskustva bezumlja na jedno,
strogo moralno opažanje ludila, koje će, potajno,
služiti kao jezgro za sva poimanja ludila što će
ih devetnaesto stoleće vrednovati, redom, kao na­
učna, pozitivna i eksperimentalna.
Ovaj preobražaj koji se izvršio u drugoj po­
lovini osamnaestog stoleća najpre se uvukao u
tehnike isceljenja. No vrlo brzo on se potpuno
otkriveno ispoljio i obuzeo duh reformatora, up­
ravljajući velikim preustrojenjem iskustva ludila
poslednjih godina stoleća. Vrlo brzo Pinel će mo­
ći da napiše: »Koliko je, da bi se predupredila
hipohondrija, melanholija ili manija, neophodno
slediti neizmenljive zakone morala!«

Ne vredi u doba klasicizma tražiti razliku iz­

među fizičkih terapeutika i psiholoških načina le­
čenja — iz prostog razloga što psihologija ne po­
stoji. Kada se prepisuje uzimanje gorkih stvari,
na primer, nisu posredi nikakva fizička lečenja,
jer postoji težnja da se duša pročisti baš kao i
telo; kada se nekom melanholiku prepiše jedno­
stavni život težaka, ili kada mu se odigra kome­
dija njegovog bunila, to nikako nije psihološka
intervencija, jer tada se u prvom redu misli na
 L E K A R I I BOLESNICI 173

kretanje sokova u živcima, na gustinu tekućina.

Ali u jednom slučaju, reč je ο veštini preinača-
vonja kvaliteta, ο tehnici u kojoj se bit ludila uzi­
ma kao priroda, i kao bolest; u drugom, reč je ο
veštini govora, i vaspo stavljanja istine, gde ludi­
lo važi kao bezumlje.
Kada, u godinama koje će proteći, bude raz-
loženo to glavno iskustvo bezumlja, čije je jedin­
stvo karakteristično za doba klasicizma, kada lu­
dilo, potpuno zahvaćeno moralnim naslućivanjem,
bude još samo bolest, tada će razlikovanje koje
smo upravo uspostavili poprimiti drugi smisao;
ono što je bilo bolesno proizlaziće iz organskog;
ono što je pripadalo bezumlju, nadilaženju nje­
govog govora, biće izjednačeno sa psihološkim.
Upravo se tu i rađa psihologija — ne kao istina
ludila, već kao znak da je ludilo sada odvojeno
od svoje istine, a ona je bila bezumlje, i da je
ono od tada još samo pojava prepuštena okolno­
stima, beznačajna, na neodređenoj površini priro­
de. Zagonetka bez druge istine do one koja može
da je umanji.
Zato i valja biti pravedan prema Frojdu. Iz­
među Pet psihoanaliza i brižljivog istraživanja po­
svećenog Psihološkim načinima lečenja postoji ne­
što više no što je naslaga otkrića; postoji nepri­
kosnovena silovitost povratka. Zane (Janet) je pre-
brojao elemente razdeobe, načinio spisak, dodao
tu i tamo ponešto, možda i osvojio. Frojd je pre­
uzeo ludilo na razini njegovog jezika, iznova us­
postavio bitne elemente iskustva što ga je pozi-
tivizam sveo na muk; on popisu psiholoških na­
čina lečenja ludila nije pridodao ništa veliko; on
je, u medicinskoj misli, vaspostavio mogućnost
razgovora sa bezumljem. Ne čudime se što je naj-
većma »psihološko« među načinima lečenja tako
brzo krenulo nizbrdo i dobilo organske potvrde.
U psihoanalizi uopšte nije reč ο psihol ogiji, već
upravo ο iskustvu bezumlja koje je, u modernom
svetu, psihologija imala da preruši.
 ŠESTO POGLAVLJE

VELIKI STRAH

»Jedno popodne bio sam tamo, mnogo gle­

dao, malo govorio, slušao što sam mogao manje,
kada mi je prišla jedna od najčudnovatijih lično­
sti toga kraja u kojem Bog nije dopustio da uz-
manjka takvih kao ona. Ona je spoj uzvišenosti
i niskosti, zdravog razuma i bezumlja.«
U trenutku kada se sumnja suočila sa svojim
glavnim opasnostima, Dekart je postao svestan to­
ga da ne može biti lud — osim što je još dugo u
dnu svesti priznavao da sve sile bezumlja vreba­
ju oko njegove misli; ali kao filosof, namerno re-
šen da sumnja, on nije mogao biti »jedan od tih
bezumnika«. Ramoov sinovac, pak, dobro zna —
to i jeste najtvrdokornije U njegovim prolaznim
izvesnostima — da je lud. »Pre no što će početi,
on duboko uzdiše i prinosi ruke čelu; potom po­
novo dobija smiren izgled i veli mi: vi znate
da sam neznalica, luđak, bezobraznik i lenšti-
na.« (30)
Osamnaesto stoleće nije moglo da tačno shva­
ti smisao knjige Ramoov sinovac (Neveu de Ra-
meau). Pa ipak, baš u ono vreme kada je to štivo
napisano, nešto se dogodilo, nešto što je obećava­
lo jednu presudnu promenu. Zanimljivo: to be­
zumlje koje je prognano u daleke, prostore zatvo­
renosti ponovo iskrsava, obremenjeno novim opa-
 VELIKI STRAH 175

snostima i obdareno drugom jednom moći dovo­

đenja stvari u pitanje. Ali ono što osamnaesto
stoleće najpre opaža u bezumlju nije prikriveno
preispitivanje, već samo bedna ostavština društva:
poderana odeća, osornost u traljama, ona drskost
koja se dopušta a čije se uznemirujuće moći sti-
šavaju putem veselog opraštanja. Možda osam­
naesto stoleće nije moglo da se prepozna u Ra-
moovom sinovcu, ali je celo bilo prisutno u ono­
me ja koje mu je služilo kao sagovornik i kao,
tako da kažemo, »pokazivač«, zabavljalo se ne
bez prećutkivanja, i uz izvestan prigušeni nespo-
koj: jer to je prvi put od Velikog Utamničenja
da je luđak ponovo postao društvena ličnost; prvi
put da se ljudi upuštaju u razgovor s njim i da
ga, ponovo, ispituju. Bezumlje se iznova javlja
kao tip, no to nije sve; ono se ipak iznova javlja
i polagano se ponovo smešta u bliskost društve­
nog predela. Tu će ga, dvanaestak godina pre Re­
volucije, ne iznenađujući se više, sresti Mersje
(Mercier): »Uđite u ma koju kafanicu; neki čo-
vek vam, mirno i staloženo, šapće na uho: ne mo­
žete ni da zamislite, gospodine, koliko je vlada
nezahvalna prema meni i koliko je šlepa za vla­
stite interese. Trideset godina zanemarivao sam
svoje poslove; zatvarao sam se u svoju radnu so­
bu, razmišljao, sanjario, računao; zamislio sam
ostvariv plan kako da se isplate svi državni du­
govi; zatim drugi plan — kako da se kralj obo­
gati i kako da mu se obezbedi prihod od 400 mi-
liona; pa još jedan — kako da se zauvek pobedi
Engleska, čije me već i samo ime ljuti... Dok
sam sav bio utonuo u te opsežne operacije koje
zahtevaju potpunu prilježnost duha i odvojio se
od domaćih•' briga, rieki džangrizavi poveritelji ba­
cili su me u tamnicu: na tri godine:.;.: Pa, gospo­
dine, vidite li čeniu služi rodoljublje da se'
:

umre nepoznat i kao mučenik otadžbine:« (31)Iz­

daleka, takve ličnosti prave krug oko Ramoovog
sinovca; one nemaju njegove razmere; tek u tra-
 ISTORIJA LUDILA
176

ganju za slikovitim one mogu da prođu kao nje­

govi potomci.
Pa ipak, one su nešto malo više doli društve­
ni profil, karikirani obris. Postoji u njima nešto
što dotiče bezumlje osamnaestog stoleća. Njihovo
brbljanje, njihov nespokoj, to nejasno bunilo, i
ta suštinska tegoba — sve se to dosta često pre­
življavalo, i to u stvarnim životima čiji se tra­
govi još primećuju. Isto kao za razvratnika, ra­
spikuću ili nasilnika s kraja sedamnaestog stole­
ća, i za ove je teško reći da li su luđaci, bolesnici
ili prevejanci. Ni sam Mersje uopšte ne zna koji
status da im dodeli: »Ima tako u Parizu veoma
poštenih ljudi, ekonomista i protivekonomista, či­
je srce plamti za javno dobro, ali koji su, na ža­
lost, malo šenuli pameću, odnosno koji su krat-
kovidi pa ne znaju ni u kom veku žive, ni s kak­
vim ljudima imaju posla; nepodnošljiviji su od
budala, jer sa nešto parica i sa pogrešnim puto­
kazima polaze od nekog nemogućeg načela i on­
da, sledstveno tome, bulazne.« Ovi »planeri šenu-
le pameti« doista su postojali, stvarajući oko ra­
zuma filosofa, oko tih planova za reformu, tih
ustrojstava, nemuštu pratnju bezumlja; racional­
nost Doba prosvećenosti nalazi u tome nešto po­
put mutnog ogledala, neku vrstu bezazlene kari­
kature. Ali zar bitno nije to što se jednim pokre­
tom veselog opraštanja pušta da na svetlost dana

E
onovo iziđe ličnost bezumnika, i to baš u času
ada se verovalo da je ona, u prostoru zatvaranja,
najdublje skrivena? Kao da je klasicistički razum
ponovo priznao bliskost, odnos, tako reći sličnost
između sebe i lica bezumlja. Reklo bi se da on u
trenutku svog likovanja podstiče i dopušta da se,
sa međa reda, odvoji jedna ličnost kojoj je on
oblikovao masku po sopstvenom bezumlju — ne­
ku vrstu dvojstva u kojem se klasicistički razum
jednovremeno i prepoznaje i poništava.
 VELIKI STRAH 177

Strah i teskoba, međutim, nisu bili daleko:

kao povratni udarac zatvaranju oni se ponovo jav­
ljaju, ali udvojeni. Do nedavno se strahovalo, a i
dalje se strahuje, od zatvaranja; krajem osam­
naestog stoleća De Sad će još uvek biti opsednut
strahom od onih koje naziva »crnim ljudima« i
koji ga vrebaju, a posle njih guta ga crna pomr­
čina. Ali sada je zemlja zatvaranja zadobila sop-
stvene moći; sada je ona postala rodna zemlja
zla i od sada će još moći samo da se širi i po­
stigne da zavlada drugi jedan užas.
Sredinom osamnaestog stoleća, u nekoliko go­
dina, naglo iskrsava izvestan strah. Strah koji se
izražava medicinskim izrazima, ali koji je u su­
štini nadahnut jednim moralnim mitom. Ljude
hvata strava od izvešnog prilično tajanstvenog zla
koje se, pričalo se, širi od domova prinudnog bo­
ravka, da ubrzo ugrozi i gradove. Govori se ο
groznici tamnica; oživljavaju se sećanja na one
dvokolice sa osuđenicima, na one ljude u lancima
koji su promicali gradovima ostavljajući za so­
bom brazdu zla; skorbutu se pripisuju uobražene
zaraze, predviđa se da će zrak uprljan zlom za-

t aditi stambene četvrti. I velika slika srednjove-

ovnog užasa ponovo se nameće, postižući to da
se u metafori groze rodi druga jedna panika. Dom
prinudnog boravka nije više samo leprozorij po
strani od gradova; za naseobinu, on je lepra sa­
ma: »Grozan čir na političkom telu, velik, dubok,
gnojav čir koji se ni zamisliti ne može a da se
ne odvrati pogled. Ćak i väzduh toga mesta, koji
se oseća na 400 hvati uokolo, govori vam da se
bližite mestu nasilja, azilu uniženosti i nevo­
lja.« (32) Mnoga takva središta zatvaranja podig­
nuta su na istim onim mestima na koja su ne­
kada smeštani gubavci; reklo bi se da je tokom
vekova nove nastanjenike zahvatila zaraza. Oni
preuzimaju grb i značenje što su ih nosila ista
ta mesta: »Pregolem gubavac za prestonicu! ime
12
 ISTORIJA LUDILA
178

Bisetr je reč koju niko ne može da izgovori bez

ne znam ni ja koliko osećanja odvratnosti, užasa
i prezrenja . . . Ona je postala stecište svega onoga
što je najgnusnije i najniže u društvu.«
Ono zlo koje su ljudi pokušali da isključe,
prognavši ga i zatvorivši, ponovo se, na najveći
užas javnosti, javlja u fantastičnom vidu. Vidimo
kako nastaju i u svim se pravcima granaju teme
ο jednom zl u, ujedno fizičkom i moralnom, zlu
koje, u samoj toj neodređenosti, obavija nerazlu-
čene moći nagrizanja i užasa. Tada je zavladala
neka vrsta neodređene slike »truljenja« koja se
odnosi kako na kvarenje morala tako i na ra­
spad tela, i na kojoj se zasnivaju i odvratnost i
sažaljenje što su ga ljudi osećali prema zatvore­
nima. Zlo najpre počinje da previre u prostorima
obuhvaćenim zatvaranjem. Ono ima sve odlike ko­
je se, u herniji osamnaestog stoleća, pripisuju ki­
selini: njihove sićušne čestice, oštre kao igle, pro­
diru u tela i srca isto onako lako kao nedelatne
i trošne lužnate čestice. Smesa odmah provri oslo­
bađajući škodljive pare i nagrizajuće tečnosti: »Te
odaje su samo jedno grozno mesto gde svi zloči­
ni, ujedinjeni, previru i, tako da kažemo, šire oko
sebe, tim previranjem, zaraznu atmosferu, koju
oni što su tu nastanjeni udišu i koja kao da se
lepi za n j i h . . . « Te ijute pare se potom dižu, ši­
re u vazduhu i na kraju padaju po susedstvu, pro­
žimajući tela, zagađujući duše. Tako se u slikama
upotpunjuje zamisao ο zarazi zla­truljenja. Opip­
ljivi prenosnik te rednje jeste vazduh, taj vazduh
za koji se veli da je »pokvaren«, pod čim se ne­
jasno razumeva da on nije u skladu sa čistoćom
prirode te da je element prenošenja kužnosti. Do­
voljno je prisetiti se vrednosti, moralne i medicin­
ske istovremeno, koju je, otprilike u isto ono vre-
me, poprimio seoski zrak (zdravlje tela, čvrstina
duše), pa naslutiti sveukupnost oprečnih značenja
koja može da ponese zagađeni vazduh bolnica,
tamnica, domova prinudnog boravka. Ta atmosfe-
 VELIKI STRAH
179

ra puna štetnih para ugrožava čitave gradove, či­

je će stanovnike polako zahvatiti kužnost i tru­
ljenje.
Ovo nisu samo neka razmišljanja na po pu­
ta između morala i medicine. Valja voditi raču­
na, sumnje nema, i ο razvoju u književnosti, ο
patetičnom, možda i političkom iskorišćavanju tih
nejasnih bojazni. No u nekim gradovima javila su
se panična gibanja isto onako stvarna, isto ona­
ko laka za datiranje kao velike krize užasa što su
na mahove potresale srednji vek. Godine 1780.
Parizom se raširila jedna zaraza: njen početak
pripisuje se infekciji u Opštem* prihvatilištu; čak
se govorilo ο nameri da se spale zgrade Bisetre.
Zastupnik policije, pred uzrujanošću naroda, šalje
istražnu komisiju u kojoj su, pored više lekara-
-profesora, dekan Fakulteta i lekar Opšteg prihva­
tilišta. Oni priznaju da u Bisetri vlada »groznica
truleži« koja je u vezi sa rđavim kvalitetom vaz-
duha. Što se prvobitnog izvora bolesti tiče, u iz-
veštaju se poriče da se on nalazi u samim zatvo­
renicima i u infekciji koja se širi iz njih; početak
naprosto treba pripisati lošem vremenu usled ko­
jeg je ta boljka u prestonici postala endemična;
simptomi koje je u Opštem prihvatilištu bilo mo­
guće posmatrati, »u skladu su sa prirodom godiš­
njeg doba i tačno se poklapaju sa bolestima opa-
ženim u Parizu u isto to vreme«. Treba, dakle,
umiriti narod i skinuti krivicu sa Bisetre: »Glaso­
vi koji su počeli da se šire da u Bisetri hara jed­
na zarazna bolest koja bi mogla da zahvati i pre-
stonicu nemaju nikakva osnova.« Izveštaj, nesum­
njivo, nije uspeo da potpuno stiša uznemirujuće
glasove, jer je nešto kasnije lekar Opšteg prihva­
tilišta sastavio drugi izveštaj gde ponavlja istu iz­
javu; on je prinuđen da prizna loše zdravstveno
stanje u Bisetri, no » . . . stvari zato ipak nisu do-
teräle tako daleko da se taj dom nesrećnika su­
rovo proglasi još jednim izvorom neizbežnih i
12*
jgQ ISTORIJA LUDILA

mnogo žalosnijih jada no što su ova kojima je

važno dati lek kako brz tako i delotvoran.«
Krug je zatvoren: svi oni oblici bezumlja ko­
ji su, u geografiji zla, zauzeli mesto gube, i koji
su izgnani ponajdalje od društva, sada su postali
vidljiva guba te pružaju svoje ojedajuće rane pro­
miskuitetu ljudi. Bezumlje je ponovo prisutno, ali
sada obeleženo imaginarnom oznakom bolesti ko­
ja mu pridaje svoje užasne moći.
U fantastičnom dakle, a ne u strogosti medi­
cinske misli, bezumlje se približava bolesti i suo­
čava se s njom. Mnogo pre no što je iskazan pro­
blem otkrivanja mere u kojoj je bezumno pato­
loško, stvorila se, u prostorima zatvorenosti, pu­
tem jedne njoj svojstvene alhemije, izvesna meša-
vina užasa bezumlja i starih napasti koje je no­
sila bolest. Iz velike daljine, starodrevne pomet­
nje u vezi s leprom još jednom su iskrsle; a upra­
vo je snaga tih fantastičnih tema i bila prvi Či­
nilac stapanja sveta bezumlja i sveta medicine. Ti
su svetovi najpre saobraćali preko fantazama stra­
ha, udružujući se u paklenoj smesi »pokvarenosti«
i »kužnosti«. Za mesto koje ludilo treba da zauzme
u modernoj kulturi važno je, možda i presudno,
to što homo medicus nije u svet zatvaranja bio
pozivan kao presuditelj koji bi delio ono što je
zločin od onoga što ie ludilo, zlo od bolesti, već
pre kao čuvar, da druge zaštiti od neodređenih
opasnosti koje se isparavaju kroz zidove domova
prinudnog boravka. Lako bi bilo pretpostaviti da
je neko slobodno i plemenito ganuće rasplamsalo
zanimanje za sudbinu zatvorenih, i da bi jedna
čestitija i veštija medicinska pažnja mogla da pre­
pozna bolest tamo gde su se, bez razlikovanja,
kažnjavali prestupi. U biti, stvari se nisu dogodi­
le u toj dobrohotnoj neutralnosti. Ako je lekaru
upućen poziv, ako je od njega traženo da posma-
tra, to je zato što je postojao strah. Strah od čud­
novate hernije, koja je ključala među zidovima
domova prinudnog boravka, strah od moći koje
 V E L I K I STRAH JgJ

su se tu stvarale i pretile da će se rasprostraniti.

Lekar je stigao kada je imaginarni preokret već
izvršen i zlo poprimilo nejasne vidove Uskislog,
Natrulog, pokvarenih isparenja, tela u raspada­
nju. Ono što se tradicionalno naziva »napredova­
nje« ludila ka sticanju medicinskog statusa bilo
je, u stvari, omogućeno tek jednim čudnim preo­
kretom. U nerazlučivoj mešavini moralnih i fizič­
kih zaraza (33) i zahvaljujući onoj simbolici Nečistog
koja je u osamnaestom stoleću bila tako poznata,
u sećanje ljudi vratile su se veoma stare slike.
Bezumlje se suočilo sa medicinskom misli baš
zahvaljujući tom slikovnom oživljavanju, više ne­
go upotpunjavanju znanja. Paradoksalno u povrat­
ku tog fantastičnog života koji se meša sa savre-
menim slikama bolesti, pozitivizam će naći način
da zahvati i bezumlje, ili će, bolje rečeno, otkriti
nov razlog da se brani od njega.
Za sada uopšte nije reč ο tome da se ukinu
domovi prinudnog boravka, već da se oni neutra-
lišu kao mogući uzroci novog zla. Posredi je nji­
hovo preustrojavanje kroz pročišćenje. Velikom
pokretu reforme koja će se izvršiti drugom polo­
vinom osamnaestog stoleća tu je prapočetak sam:
obuzdati kužnost tako što će se uništiti nečisto-
te i pare, stišati sva ta vrenja, sprečiti bolesti i
zla da ne zagađuju vazduh i da svoju zarazu ne
šire po atmosferi gradova. Bolnica, popravilište,
sva mesta prinudnog boravka moraju biti bolje
izdvojena, okružena čistijim vazduhom: u ono vre-
me, ο provetravanju u bolnicama postoji posebna
literatura koja izdaleka cilja na medicinski pro­
blem zaraze, ali tačnije pogađa teme moralnog
saobraćanja. Godine 1776, jednom odlukom Držav­
nog saveta imenovana je komisija koja ima da se
bavi »stupnjem poboljšanja koje je potrebno raz­
ličitim bolnicama u Francuskoj«. Uskoro će Vjel
(Viel) biti zadužen da iznova sagradi odeljenja u
La Salpetrijer. Počinje da se razmišlja ο azilu ko­
ji će, uz potpuno očuvanje svojih suštinskih funk-
 ISTORIJA LUDILA

cija, biti tako ustrojen da će zlo moći u njemu

da životari a da se nikada ne širi dalje; azilu u
kojem će bezumlje biti potpuno savladano i po­
nuđeno kao prizor, a da pri tom ne ugrožava po-
smatrače, u kojem će ono imati svu moć primera
a neće predstavljati nikakvu opasnost zaraze. Reč-
ju, ο istini azil a ponovo uspostavl jenog kao kavez.
Upravo će ο takvom, »sterilisanom« — ako se
može upotrebiti ovaj anahronični izraz — zatvara­
nju opat Demonso (Desmonceaux) razmišljati još
i 1789, u jednom delcu posvećenom Narodnoj do­
brobiti; on smera da od toga načini pedagoško
oruđe — prizor koji će apsolutno pokazivati loše
strane nemoralnosti: »Ti čuvani azili... sačinja­
vaju skloništa isto toliko korisna koliko i neop­
hodna . . . Izgled tih sumornih mesta i tamo za­
tvorenih krivaca sračunat je na to da zadrži odveć
razuzdanu omladinu da ne skrene u takva dela za
svaku osudu; razborito je, stoga, da očevi i maj­
ke na vreme upoznaju svoju decu sa tim užasnim
i odvratnim mestima, tim mestima gde stid i
sramota ukroćuju zločin, gde čovek unižen u svo­
joj biti često zanavek gubi prava što ih je bio
stekao u društvu.«
To su snovi putem kojih moral, u dosluhu sa
medicinom, pokušava da se odbrani od opasnosti
što ih sadrže, ali isuviše slabo zapte domovi pri­
nudnog boravka. Iste te opasnosti, u isto vreme,
opčinjavaju maštu i želje. Moral sanja ο tome da
ih odagna; u čoveku postoji nešto što počinje da
sanja ο tome da ih doživi, da im se primakne ba­
rem, i da oslobodi fantazme iz njih. Užas koji sa­
da okružuje tvrđave zatvaranja pleni, isto tako,
neodoljivom privlačnošću. Ljudi nalaze zadovolj­
stvo u tome da tamošnje noći ispune nedostup­
nim uživanjima; tamošnji iskvareni i izjedeni li­
kovi postaju lica pohote; u tamošnjim mračnim,
predelima rađaju se oblici — boli i naslada — ko­
ji ponavljaju Hijeronimusa Boša i njegove mahni­
te vrtove. U njima se odavno šapuću tajne koje
 VELIKI STRAH 183

su se izvukle iz zamka iz Sto dvadeset dana Sodo-

me: »Tamo se najgnusnija nasilja vrše nad samom
ličnošću zatvorenika; kažu nam da se izvesni po­
roci često, očigledno, pa i javno izvode u zajed­
ničkoj odaji tamnice, porok za koji nam pristoj­
nost modernog vremena ne dopušta da ga imenu­
jemo. Kažu nam da niz zatvorenika simitimi femi-
nis mores stuprati et constupratores; da dolaze
ex hoc obscceno sacrario cooperti stupri suis alie-
nisque, izgubljenih za svaki stid i gotovih da poči­
ne svakovrsne zločine.« (34) A La Rošfukp-Lijankur
(La Rochefoucauld-Liancourt), pak, oživeće u oda­
jama Popravilišta, u La Salpetrijere, uspomenu na
one likove Starih žena i Mladih žena koje s kolena
na koleno prenose iste tajne i ista uživanja: »U Po-
pravilištu, koje je glavno mesto kažnjavanja u Do­
mu, bilo je u vreme naše posete četrdeset sedam
devojaka, većinom veoma mladih, više nesmotrenih
negoli grešnih... i uvek to brkanje uzrasta, uvek
to odvratno mešanje lakih mladih devojaka sa oko-
relim ženetinama koje ih mogu naučiti samo umeću
najrazuzdanije pokvarenosti.« Još dugo će takve
tlapnje uporno bludeti kasnim večerima osamnae­
stog stoleća. U jednom trenutku nemilosredna
svetlost De Sadovog dela preseći će ih i postaviti
u strogu geometriju želje. Preuzeće ih, i obviti mut­
nim svetlom, Ludnica, ili sumrak što okružuje La
Quinta del Sordo. Kako su im slična lica Dispa­
rates! Iznova iskrsava jedan imaginarni predeo,
ponet velikim strahom što ga sada izaziva zatva­
ranje.
To što je klasicizam utamničio nije bilo samo
neko apstraktno bezumlje u kojem su se mešali lu­
đaci i raskalašnici, bolesnici i zločinci, već isto ta­
ko i basnoslovna zaliha maštenog, jedan usnuli
svet čudovišta za koja se verovalo da ih je pro­
gutala ona noć Hijeronimusa Boša, koji ih je jed­
nom bio iskazao. Reklo bi se da su utvrde zatva­
ranja pridodale svojoj društvenoj ulozi podvaja-
rija i očišćenja i jednu sasvim suprotnu kulturnu
|g4 ISTORIJA LUDILA

funkciju. U času kada su, na površini društva,

delile razum od bezumlja, u dubini su te tvrđave
održavale slike u kojima su se razum i bezumlje
brkali i mešali. Proradile su kao veliko sećanje.
zadugo utonulo u muk; one su u sehci zadržavale
jednu imaginarnu moć za koju se moglo verovati
da je proterana; pošto ih je podigao novi klasici­
stički poredak one su, protiv njega i protiv vre­
mena, očuvale one zabranjene likove što su ne­
taknuti mogli da se prenesu iz šesnaestog u de­
vetnaesto stoleće. U tom poništenom vremenu Bro­
ken* se pridružuje Luđoj Greti u istom imaginar­
nom predelu, i Noarsej, velikoj legendi Maršala de
Rea (Rais). Zatvaranje je omogućilo, prizvalo to
odolevanje imaginarnog.
Ali slike koje se oslobađaju krajem osamnae­
stog stoleća nisu u svemu istovetne slikama koje
je sedamnaesto stoleće pokušavalo da izbriše. Ne­
što se, u tami, dogodilo, te su se one odvojile od
tog tajnog sveta odakle ih je, posle srednjega veka,
uzimala i renesansa; one su se uselile u srca, že­
lju, maštu ljudi; i umesto da pogledu pokažu iz­
nenadno prisustvo nerazumnog, one dopuštaju da
izbije čudnovata protivrečnost čovekovih prohte-
va: saučesništvo želje i ubistva, surovosti i žudnje
za patnjom, vrhovne vlasti i ropstva, uvrede i po­
niženja. Veliki kosmički sukob sa Čijih je preo­
kreta, u petnaestom i šesnaestom stoleću, kopre­
nu skinuo Bezumnik, pomerao se sve dok, pri sa­
mom kraju klasicizma, nije postao dijalektika bez
posredništva srca. Sadizam nije naziv konačno
dat jednom činjenju starom koliko i Eros; on je
krupna kulturna pojava koja se javila baš pri kra­
ju osamnaestog stoleća, i koja sačinjava jedno od
najvećih preobraćanja zapadnjačke imaginacije:
bezumlje je postalo bunilo srca, ludilo želje, ne­
razumni razgovor ljubavi i smrti u bezgraničnom
nagađanju prohteva. Pojava sadizma smešta se u
* Vrh planinskog venca Hak, mesto majskih sastanaka veStica iz cete
Nemačke (prev.).
 VELIKI STRAH 185

trenutak kada se bezumlje, utamničeno već više

od sto godina i ućutkano, ponovo javlja, ne više
kao lik sveta, već kao govor i želja. I nije slučaj­
no što je sadizam, kao pojedinačna pojava koja
nosi ime jednog čoveka, rođen iz zatvorenosti, i
u zatvorenosti, što celim De Sadovim delom up­
ravljaju slike Tvrđave, Ćelije, Podzemnog, Samo­
stana, nedoplovivog Ostrva, koji tako sačinjavaju
nešto poput prirodnog staništa bezumlja. Nije slu­
čajno ni to što se svekolika fantastična književ­
nost ludila i užasa, savremenica dela De Sadovog,
na povlašćen način smešta na glavna mesta zatva­
ranja. Zar čitavo to naglo preobraćanje zapadnjač­
kog sećanja, krajem osamnaestog stoleća, sa mo­
gućnošću koja mu je data da iznova nađe, izobli­
čene i obogaćene novim smislom, likove što su
bili poznati krajem srednjega veka, nije omogu­
ćeno održavanjem i bdenjem maštenog na samim
onim mestima na kojima je bezumlje bilo svede­
no na muk?

U doba klasicizma, svest ο ludilu i svest ο

bezumlju još se nikako nisu odvojile jedna od
druge. Iskustvo bezumlja koje je upravljalo svim
postupcima zatvaranja obavijalo je, u tom pogle­
du, svest ο ludilu, puštajući ludilo da tako reći
iščezne, odvlačeći ga, u svakom slučaju, na put
odstupanja kojim je stiglo gotovo dotle da izgubi
ono što je najosobenije u njemu.
Ali u nespokoju druge polovine osamnaestog
stoleća, strah od ludila raste naporedo sa užasom
pred bezumljem: samim tim ta dva oblika napa­
sti, oslanjajući se jedan ο drugi, ne prestaju da
se uzajamno pojačavaju. A u času kada prisustvu­
jemo oslobađanju uobraženih sila koje prate be­
zumlje, čujemo kako se umnožavaju pritužbe na
haranje ludila. Već su nam poznati nemir što ga
rađaju »bolesti živaca«, i svest da je čovek, što
Igg ISTORIJA LUDILA

je savršeniji, to i sve slabiji. Kako stoleće odmiče,

tako se i briga nameće sve više, a upozorenja po­
staju sve ozbiljnija. Još je Rolen ustanovio da »su
se te bolesti, od nastanka medicine,.. namnožile,
postale opasnije, složenije, tegobnije i teže za le­
čenje«. U Tisoovo vreme, taj opšti utisak prera­
stao je u čvrsto uverenje, u neku vrstu medicin­
ske dogme: bolesti živaca » . . . bile su mnogo ma­
nje česte no što su to danas, i to iz dva razloga:
prvo, zato što su ljudi nekada bili, uopšte uzev,
snažniji i rede su poboljevali, bilo je manje koje­
kakvih boleština; drugo, zato što su se uzroci ko­
ji poglavito dovode do bolesti živaca, od pre iz-
vesnog vremena namnožili više od ostalih glavnih
uzroka bolesti, od kojih su se neki, izgleda, čak
proredili... Ne oklevam da ustvrdim da ako su
bolesti živaca nekada i bile naj rede, danas su one
najučestalije.« Uskoro će se ponovo steći svest,
koja je u šesnaestom stoleću bila onako živa, ο
nepostojanosti razuma koji ludilo može da ošte­
ti, i to nepopravimo, u svakom trenutku. Mate
(Matthey), lekar iz Ženeve, veoma blizak R usoovom
uticaju, upozorava sve ljude od razuma na opa­
snost: »Ne uznosite se, ljudi prosvećeni i mudri;
tren jedan dovoljan je da se ta vajna mudrost,
kojom se toliko dičite, pomuti i nestane; neki ne­
očekivani događaj, jedno iznenadno i živo uzbu­
đenje duše odjednom će u besomučnika i idiota
pretvoriti najrazumnijeg čoveka i čoveka najuzvi-
šenijeg duha.« Opasnost od ludila ponovo se svr­
stava u prešnosti stoleća.
Ova svest, međutim, iskazuje se na veoma oso-
ben način. Opsednutost bezumljem veoma je afek-
tivna i gotovo potpuno zahvaćena pokretom uskr­
snuća slika. U odnosu na ovo nasleđe strah od
ludila mnogo je slobodniji, i dok povratak bezum­
lja poprima izgled neprekinutog ponavljanja ko­
je se nadovezuje sämo na sebe s onu stranu vre­
mena, dotle moderno doba, nasuprot tome, na ne­
ki način raščlanjuje svest ο l udil u i, od samog po-
 V E L I K I STRAH Jg7

četka, smešta ga u vremenski, istorijski i društve­

ni okvir. U raskoraku između svesti ο bezuml ju
i svesti ο l udil u nal azi se, na kraju osamnaestog
stoleća, polazište jednog presudnog pokreta: po­
kreta kojim će iskustvo bezumlja, sa Helderlinom,
Nervalom i Ničeom, nastaviti da se sve više uspi­
nje ka počecima vremena — čime ludilo postaje,
u pravom smislu reči, nedaća sveta — a upoz­
navanje će, nasuprot tome, težiti da ludilu, na sve
precizniji način, nađe mesto u prirodnom i isto-
rijskom razvoju. Upravo od toga dana, na vreme
bezumlja i na vreme ludila uticaće suprotne stru­
je: jedna je — bezuslovan povratak i apsolutno
uranjanje; druga se, naprotiv, razvija po hronici
jedne povesti (35).
1. Ludilo i sloboda. — Za neke oblike melan-
holije dugo se smatralo da su osobeni za Engle­
ze; to je bio medicinski podatak, a takođe i stal­
na tema književnosti. Monteskje je protivstavljao
rimsko samoubistvo, moralno i političko držanje,
željen ishod jednog smišljenog vaspitanja, i en­
glesko samoubistvo, koje u stvari valja smatrati
bolešću, pošto se »Englezi ubijaju a da se ne mo­
že zamisliti nikakav razlog koji ih nagoni na to;
oni se ubijaju u samom okrilju sreće«. U tome
se upravo i ogleda uloga sredine; jer ako je u
osamnaestom stoleću sreća, po vrsti, delo priro­
de i razuma, — nesreća, ili bar ono što bez raz­
loga uskraćuje sreću, mora pripadati drugoj ne­
koj vrsti. Za nesrećom se najpre traga u klimat­
skoj nepogodnosti, u onom odstupanju prirode od
sopstvene uravnoteženosti i prave mere (blaga
podneblja stvara priroda; prekomefne vrućine ili
hladnoće — sredina). Ali to nije dovoljno objaš­
njenje za englesku bolest; još je Čejn mislio da
bogatstvo, probrana hrana, obilje u kojem uživa­
ju svi stanovnici, život u dokolici i lenčarenju ka­
kav vodi najbogatije društvo, leže u korenu tih
živčanih poremećaja. Sve se više okrećemo pri­
vrednom i političkom objašnjenju, po kojem se
 ISTORIJA LUDILA
188

bogatstvo, napredak, ustanove, javljaju kao odred­

nice ludila. Početkom devetnaestog stoleća Spurz-
heim će od svih takvih analiza, u jednom od pos-
lednjih njima posvećenih spisa, napraviti sintezu.
Ludilo, u Engleskoj »češće no ma gde drugde«,
samo je cena slobode koja u njoj vlada, i svepri­
sutnog bogatstva. Sloboda svesti nosi više opasno­
sti od autoriteta i despotizma. »Verska osećanja . . .
bujaju bez ograničenja; svakom pojedincu dopuš­
teno je da propoveda svakome ko hoće da ga slu­
ša«, a pošto čuju toliko različitih mišljenja, »du­
hovi bivaju uznemireni jer tragaju za istinom«.
Javljaju se opasnosti od neodlučnosti, od pažnje
koja ne zna na čemu da se zadrži, od kolebljivosti
duše. Isto tako i opasnost od svađa, strasti, pri-
strasnosti duha: »Svaka stvar nailazi na suprot­
nost, a suprotnost pobuđuje osećanja; u religiji,
politici, nauci, i u svemu, svakome je dopušteno
da stvori stranku; ali valja očekivati da će se na­
ići i na suprotstavljanje.« Toliko slobode ne do­
pušta, takođe, ni da se zagospodari vremenom:
svako je prepušten sopstvenoj neizvesnosti, a dr­
žava ostavlja svakoga njegovim kolebanjima: »En­
glezi su trgovački narod; duh vazda obuzet spe-
kulisanjem neprestano uzburkavaju strah i nada.
Samoživost, srž trgovine, lako dovodi do zavidlji-
vosti a u pomoć pritiču i druge sposobnosti.«
Ova je sloboda, uostalom, veoma daleko od istin­
ske prirodne slobode: ona je sa svih strana ogra­
ničena i pritisnuta zahtevima koji su u suprotno­
sti sa najopravdanijim željama ljudi: to je slobo­
da koristoljublja, saveza, finansijskih udruživanja,
a ne sloboda čoveka, duha, srca. Porodica, iz nov­
čanih razloga, tiraniše više no ma gde drugde: je­
dino bogate devojke nalaze muža; » . . . ostale su
spale na druge načine zadovoljavanja koji im uni­
štavaju telo i remete ispoljavanja duše. Isti raz­
log ide na ruku raspusništvu, a ovo čoveka čini
sklonim ludilu.« Trgovačka sloboda se tako po­
javljuje kao element u kojem mišljenje nikad ne
 VELIKI STRAH
189

može da stigne do istine, u kojem se ono što je

neposredno — nužno pretvara u protivrečnost, u
kojem vreme izmiče vlasti i izvesnosti godišnjih
doba, u kojem zakoni koristoljublja lišavaju čo­
veka njegovih želja. Ukratko, sloboda — daleko
od toga da omogući čoveku da ponovo poseduje
sebe samog — ne prestaje da ga odvlači sve dalje
od njegove suštine i njegovog sveta; ona ga opči­
njava sa apsolutno spoljašnje strane drugih i nov­
ca, sa neobrtivo unutrašnje strane strasti i neis­
punjene želje. Između čoveka, i sreće jednog sve­
ta u kojem bi se on prepoznavao, između čoveka
i jedne prirode u kojoj bi on našao svoju istinu,
sloboda trgovačkog staleža jeste »sredina«: i up­
ravo u toj meri on i jeste element koji određuje
ludilo. U času kada piše Spurzheim — u jeku Sve­
te alijanse, usred obnavljanja autoritarnih monar­
hija — slobodarstvu se lako pripisuju svi grehovi
ludila sveta: »Čudno je videti da najveća želja
čovekova — njegova lična sloboda, ima i loše stra­
ne.« Ali za nas, suština takve jedne analize nije
u kritikovanju slobode, već u samom korišćenju
pojma koji za Spurzheima označava ne-prirodnu
sredinu koja ide na ruku psihološkim i fiziološkim
mehanizmima ludila, pojačava ih i umnožava.
2. Ludilo, religija i vreme. — Religiozna uve-
renja pripremaju neku vrstu predela slika, varavu
sredinu koja pogoduje svakojakim tlapnjama i bu­
nilima. Odavno su se lekari pribojavali posledica
prevelike odanosti ili odveć predanog verovanja.
Previše moralne strogosti, previše uznemirenosti
za spas i budući život — eto šta je često dovolj­
no da otera čoveka u melanholiju. Enciklopedija
(L'Encyclopedie) ne propušta da navede i ovakve
slučajeve: »Prejaka osećanja što ih pobuđuju ne­
ki odveć revnosni propovednici, prekomerni strah
što ga izazivaju muke kojima naša vera preti pre­
kršiteljima njenih zakona, dovode do zapanjuju­
ćih prevrata u slabim duhovima. U bolnici u Mon-
telimaru videli smo više žena koje su napade ma-
190 ISTORIJA LUDILA

nije i melanholije dobile posle misionarskih pro­

povedi održanih u gradu; one su neprestano bile
pod utiskom koji su na njih ostavile slike što su
im nepromišljeno prikazane; govorile su samo ο
očaju, osveti, kazni itd.; a jedna od tih žena ni­
pošto nije htela da uzme neki lek, uobražavajući
da je u paklu i da ništa ne može da ugasi vatru
za koju je smatrala da je sažiže.« Pinel se slaže
sa tim prosvećenim lekarima — zabranjujući da
se »melanholičnima zbog pobožnosti« daju verske
knjige, preporučujući, čak, nasilno izdvajanje »bo-
gomoljaca koji veruju da su nadahnuti i nepre­
stano teže da od drugih načine novoobraćenike«.
Ali ovde je i dalje posredi više kritika negoli po­
zitivna analiza: na religiozni predmet ili temu
sumnja se da bunilo ili halucinaciju izazivaju'de-
lirantnim ili halucinatornim karakterom koji im
se pridaje. Pinel govori ο slučaju jedne nedavno
izlečene luđakinje koju je »neka pobožna knji­
g a . . . podsetila na to da svaka osoba ima anđela
čuvara; od naredne noći, ona je verovala da je
okružena anđeoskim zborom te je tvrdila da čuje
nebesku muziku i da doživljava objavljenja«. Ov­
de se religija još ne razmatra kao element pre­
nošenja zablude. Ali još pre Pinela bilo je mnogo
strožih, istorijski izvedenih analiza u kojima se
religija pojavljivala kao sredina zadovoljavanja ili
gušenja strasti. Godine 1781. jedan nemački pisac
nazivao je srećnima ona davna vremena kada su
sveštenici imali neprikosnovenu vlast: tada doko­
lica nije postojala: svaki je trenutak bio obeležen
»obredima, verskim radnjama, hodočašćima, pose-
ćivanjem bolesnih i siromašnih, kalendarskim pro­
slavama«. Vreme je tako bilo ispunjeno organizo-
vanom srećom u kojoj nije bilo mesta nikakvoj
dokolici ni pustim strastima, gađenju nad živo­
tom, dosadi. A ako bi čovek osetio krivicu? Pod­
vrgavali bi ga istinskoj, često materijalnoj kazni,
koja mu je obuzimala duh i davala mu sigurnost
da je njegova krivica iskupljena. A kada je ispo-
 V E L I K I STRAH 191

vednik nailazio na one »hipohondrične pokajnike

koji prečesto dolaze da se ispovedaju«, kao poko­
ru im je određivao ili neku tešku kaznu koja je
»razređivala njihovu pregustu krv«, ili duga hodo­
čašća: »Promena vazduha, dužina puta, odsustvo-
vanje od kuće, udaljavanje od predmeta koji su
ih sputavali, druženje sa ostalim hodočasnicima,
lagano i tegobno kretanje pešice, dejstvovali su
na njih više nego udobna putovanja... koja u
naše vreme zameniuju hodočašća.« Posvećeni ka­
rakter sveštenika, konačno, davao je svakom nje­
govom nalogu neprikosnoveni značaj i niko nije
ni pomišljao na to da mu se ne povinuje; usled
hirova bolesnika lekaru je sve to obično uskra­
ćeno.« Za Moehsena, religija je posredništvo izme­
đu čoveka i krivice, između čoveka i kazne: pod
vidom autoritarne sinteze, ona doista poništava
krivicu izvršujući kaznu; ako, nasuprot tome, re­
ligija popusti uzde a održi se u idealnim oblicima
grize savesti, duhovnog mučenja, onda ona vodi
pravo u ludilo; samo postojanost verske sredine
može da omogući čoveku da u prekomernom bu­
nilu krivice izbegne ludilo. Vršeći verske obrede
i ispunjavajući verske zahteve, čovek ne upada u
ispraznu dokolicu svojih strasti pre prestupa, i
uzaludno ponavljanje prekora posle učinjenog pre­
stupa; religija organizuje ceo život čovekov oko
trenutka ispunjenja. Ta drevna religija srećnih
vremena bila je neprestana svetkovina sadašnjice.
Ali čim je, u moderno doba, idealizovana, religija
je oko sadašnjice stvorila jedan oreol privremeno­
sti, ispraznu sredinu dokolice i grize savesti, sre­
dinu u kojoj je čovekovo srce prepušteno sopstve-
nom nespokoju, u kojoj strasti prepuštaju vreme
nehaju i ponavljanju, u K o j o j , na kraju, ludilo mo­
že slobodno da se razvija.
3. Ludilo, civilizacija i osetljivost. — Uopšte
uzev, civilizacija stvara sredinu povoljnu za raz­
voj ludila. Ako je napredak nauke i raspršio za­
bludu, njegova je posledica i to što je rasprostra-
 ISTORIJA LUDILA
192

nio sklonost, pa i maniju, za učenje; život u rad­

noj sobi, apstraktna razmišljanja, ta neprestana
uzDurkanost duha bez vežbanja tela, mogu imati
najpogubnije posledice. Tiso objašnjava da u ljud­
skom telu najpre jačaju i otvrdnjuju oni delovi ko­
ji su podvrgnuti čestom radu; u radnika otvrd­
njuju mišice i tkiva ruku, što im daje onu te-
lesnu snagu, ono dobro zdravlje u kojem uživaju
do poodmakle starosti; »u ljudi od pera otvrdnju-
je mozak; oni često postaju nesposobni da pove­
zu misli« — i eto ih viđenih da polude. Što je
neka nauka apstraktnija i složenija, to je veća i
opasnost da će ona dovesti do ludila. Znanje koje
je još uvek blisko onome najneposrednijem u ču­
lima i koje, po Presavenu (Pressavin), zahteva jed­
va nešto rada unutrašnjeg čula i moždanih orga­
na, izaziva jedino neku vrstu fiziološkog blagosta­
nja: »Nauke čije predmete naša čula lako opaža­
ju, koje duši prikazuju odnose koji su usled svo­
je skladnosti prijatni... stvaraju u čitavoj tele-
snoj mašini laganu aktivnost koja pogoduje svim
funkcijama tela.« Nasuprot tome, znanje odveć si­
romašno takvim osetoim odnosima, znanje prešlo-
bodno prema neposrednom, izaziva napetost jedi­
no u mozgu, što poremećuje celo telo: nauke »o
stvarima čije je odnose teško shvatiti zato što su
nepristupačni našim čulima ili zato što nas ti od­
već složeni odnosi prinuđuju da uložimo velik na­
por u njihovo proučavanje, za dušu predstavljaju
jednu vežbu koja veoma zamara unutrašnje čulo
usled odveć dugog napinjanja tog organa«. Tako
znanje oko osetnog stvara jednu sredinu apstrakt­
nih odnosa, gde je čovek u opasnosti da izgubi
telesno blagostanje u kojem še normalno uspo­
stavlja njegov odnos sa svetom. Znanja se nesum­
njivo umnožavaju, ali i cena im je sve veća. Da
li je sigurno da danas ima više mudraca? Bar jed­
no je izvesno, a to je da »ima više ljudi koji su
oštećeni mudrošću«. Sredina znanja raste brže ne­
go znanja sama.
 VELIKI STRAH 193

Ali čoveka od osetnog ne odvaja jedino nau­

ka, odvaja ga i sama osetljivost: osetljivost kojom
više ne upravljaju kretanja prirode, već sve na­
vike, svi zahtevi društvenog života. Moderan čo­
vek, a žena još više od muškarca, napravio je noć
od dana i dan od noći: »Trenutak kada naše žene
u Parizu ustaju tek izdaleka tapka za onim koji
je obeležila priroda; najlepši časovi dana protekli
su; najčistiji vazduh se razišao; niko to nije isko­
ristio. Pare, škodljiva isparenja što ih je privukla
toplo ta sunca, već se dižu u zrak; to je čas koji
je lepota odabrala za ustajanje.« Ova neurednost
čula nastavlja se u pozorištu, gde se gaje obma­
ne, gde se veštački izazivaju zaludne strasti i po
dušu najpogubnija potresanja; naročito žene vole
te predstave »koje ih raspaljuju i zanose«; njiho­
va je duša »tako jako potresena da u njihovim
živcima stvara komešanje, kratkotrajno, istini za
volju, ali koje obično ostavlja teške posledice; tre­
nutni gubitak razuma, suze koje se liju na pred­
stavama naših modernih tragedija najmanje su
nevolje koje iz toga mogu proizići«. Romani sači­
njavaju jednu još izveštačeniju sredinu, još štet-
niju po poremećenu osetljivost; već i sama uver-
ljivost koju moderni pisci pokušavaju da postig­
nu, sve umeće kojim se služe da bi podražavali is-
tinu, jedino daje još veći sjaj žestokim i opasnim
osećanjima koja oni žele da pobude u svojim či-
tateljkama: »Prvih stoleća francuske uglađenosti
i otmenosti, manje savršen duh žena zadovoljavao
se pojavama i zbivanjima kako čudesnim tako i
neverovatnim; sada one hoće verovatne pojave,
ali i tako čudesna osećanja, da njihova sopstvena
osećanja od toga bivaju potpuno uzburkana i po­
metena; one tada u svemu što ih okružuje teže da
učine stvarnim čudesa kojima su ushićene; no nji­
ma sve kao da je bezosećajno i beživotno, jer one
hoće da nađu nešto čega u prirodi nema.« Roman
stvara sredinu izopačenosti, u pravom smislu re­
ci, svekolike osetljivosti; on odvaja dušu od sve-

13
 I STORIJA LUDILA

ga što je u osetnom neposredno i prirodno, da

bi je odvukao u jedan izmišljen svet osećanja ko­
ja su tim žešća što su nestvarna, i manje reguli-
sana blagim zakonima prirode: »Postojanje tako
velikog broja pisaca stvara najezdu čitalaca, a du­
gotrajno čitanje dovodi do vaskolikih živčanih bo­
lesti; možda je od svih uzroka koji su škodili
zdravlju žena glavni bio beskonačno množenje ro­
mana u poslednjih sto godina... Devojčica koja
u desetoj godini čita umesto da trči, u dvadesetoj
mora postati žena koju spopadaju lutke, a ne dob­
ra dojilja.«
Polako, i na način još uvek veoma nepovezan,
osamnaesto stoleće obrazuje oko svoje svesti ο
ludilu i njegovom pretećem rastu nov poredak
pojmova. U predelu bezumlja, kamo ga je smesti-
lo sedamnaesto stoleće, ludilo je skrivalo mutan
moralni smisao i poreklo; njegova ga je tajna ve­
zivala uz greh, a animalnost za koju se smatralo
da iz njega vreba nije ga, začudo, činila bezazle-
nijim. U drugoj polovini osamnaestog stoleća, lu­
dilo se više neće videti u onome što čoveka pri­
bližava vajkadašnjem padu ili neodređeno prisut­
noj animalnosti; naprotiv, ono se postavlja na ona
odstojanja koja čovek zauzima u odnosu na se­
be samog, na svoj svet, na sve ono što mu se
nudi u neposrednosti prirode; ludilo postaje mo­
guće u toj sredini u kojoj se kvare čovekovi od­
nosi sa osetnim, sa vremenom, sa bližnjim; ono
je moguće usled svega onoga što je, u životu i
razvoju čovekovom, prekid sa neposrednim. Ono
više ne spada u poredak prirode niti pada, već u
jedan novi poredak, u kojem počinje da se na­
slućuje istorija i u kojem se, u mutnom počet­
nom srodstvu, obrazuju »otuđenost« lekara i »otu­
đenost« filosofa — dveju figura sa kojima se čo-
vekova istina svakako menja, ali između kojih se
u devetnaestom stoleću, ubrzo posle Hegela, izgu­
bio svaki trag sličnosti.
 SEDMO POGLAVLJE

NOVO RAZDVAJANJE

Nema psihijatra, nema istoričara koji, počet­

kom devetnaestog stoleća, ne podleže jednom, uvek
istom porivu negodovanja; sa svih strana, ista sa-
blažnjenost, isto kreposno neodobravanje: »Ni po-
crveneli nisu kada su strpali umobolne u tamni­
ce.« A Eskirol (Esquirol), navodeći tvrđavu A (Hä)
u Bordou, kaznene domove u Tuluzi i Renu, »Bi-
setre«, kojih je još bilo u Poatjeu, Kanu, Amije-
nu, »Zamak« u Anžeu, nastavlja: »Štaviše, malo
je tamnica u kojima se ne nailazi na mahnite lu­
đake; ti nesrećnici vezani su po ćelijama uz zlo­
čince. Kakvo čudovišno spajanje! Mirne umobol­
nike teže zlostavljaju no zlotvore.«
Celo stoleće odjekuje istim glasovima; u En­
gleskoj delaju Tjukovi, koji su postali povesničari
i branitelji svog pradedovskog dela; u Nemačkoj,
posle Vagnica (Wagnitza), Raji (Reil) rida nad tim
jadnicima »bačenim, poput političkih zatvorenika,
u podzemlje, u ćelije, do kojih nikada ne dopire
pogled čoveČanstva«. Doba pozitivizma, više od
pola stoleća, neprestano i bučno tvrdi da je ono
prvo izbavilo luđaka iz te njegove nesrećne po-
mešanosti sa osuđenicima, da je razdvojilo nevi­
nost bezumlja od krivice zločina.
13*
 I S T O R U A LUDILA
196

Ništa lakše, međutim, nego pokazati da je to

tvrđenje neosnovano. Već godinama su se čula
ista negodovanja; pre Rajla, govorio je Frank:
»Oni koji su posetili azile umobolnika u Nemač-
koj sa užasom se sećaju onoga što su videli. Ćo-
vek se zgrozi kada uđe u te azile nesreće i patnje;
tu se čuju samo krici beznađa, pa ipak — tu obi­
tava čovek koji se odlikuje obdarenostima i vrli­
nama.« Pre Eskirola, pre Pinela, bio je La Roš-
fuko, bio je Tenon; a pre njih, celog osamnaestog
stoleća, neprestano se gunđalo u znak upornog
negodovanja, iz godine u godinu, čak i od onih za
koje bi se verovalo da su najravnodušniji, možda
najzainteresovaniji da se zadrži takva zbrka. Zar
treba podsećati na Malzerba (Malesherbes) koji je,
dvadeset pet godina pre Pinelovih povika, » . . .
posetio državne tamnice, s namerom da im razva­
li kapije. Zatvorenici za koje je otkrio da su po­
mračena u m a . . . behu poslati u domove u koji­
ma su društvo, vežbanje i pažnja koje im je briž­
ljivo prepisao imali, govorio je on, da ih iscele«?
Još ranije istoga stoleća, i nešto tiše, govorili su
svi oni pravnici, ekonomi, nadzornici koji su, s
pokoljenja na pokoljenje, uvek tražili a kadikad
i dobijali istu stvar: razdvajanje luđaka od kaž-
njenika; tu spada onaj starešina Sirotišta u Sen-
liju koji je preklinjao namesnika policije da uda­
lji više zatvorenika i da ih utamniči u neku tvr­
đavu; tu spada onaj nadzornik Kaznenog doma u
Brunsviku koji traži — a tek je 1713-ta — da se
luđaci ne mešaju sa zatvorenima koji rade u ra­
dionicama. Zar osamnaesto stoleće nije tiho go­
vorilo i neumorno ponavljalo ono što je devet­
naesto iskazalo bučno, uz svu moguću patetiku?
Zar su Eskirol, i Raji, i Tjukovi zaista učinili ne­
što drugo osim što su, povišenijim glasom, pono­
vili ono što je godinama bila obična stvar u prak­
si azila? Lagana seoba luđaka, ο kojoj smo već
govorili, od 1720. pa do Revolucije, verovatno je
samo najvidljiviji učinak.
 N O V O RAZDVAJANJE I97

Pa ipak, poslušajmo šta se govori u toj polu-

tišini. Koje argumente navodi starešina iz Sen-
lija kada traži da se izvesni njegovi kažnjenici
udalje od luđaka? »On zaslužuje milost, kao i dvo­
jica ili trojica ostalih kojima bi bolje bilo u ne­
koj tvrđavi, zbog šestorice ostalih koji su ludi i
koji ih danonoćno kinje.« A namesnik policije ta­
ko će dobro shvatiti smisao ove rečenice da će
zatvorenici ο kojima je reč biti pušteni na slo­
bodu. Što se tiče žalbi nadzornika iz Brunsvika,
one imaju isti smisao: u radionicama, bezumnici
svojim kricima i poremećenošću smetaju; njihov
je bes neprestana opasnost i mnogo je bolje po­
slati ih nazad u ćelije, gde ih drže vezane. No već
se može predosetiti da ista negodovanja, iz veka
u vek, nisu u suštini imala istu vrednost. Počet­
kom devetnaestog stoleća ljudi se zgražaju nad
tim što se sa luđacima ne postupa bolje no sa
krivičnim osuđenicima ili sa političkim zatvore­
nicima; tokom celog osamnaestog stoleća ističe se
kako zatvorenici zaslužuju bolju sudbinu od one
koja ih trpa u istu vreću sa bezumnima. Za Eski-
rola, sablažnjivo je to što su svi osuđenici — sa­
mo osuđenici; za starešinu iz Senlija — to što su
luđaci, u krajnjoj liniji, samo luđaci.
Ova razlika možda i nije tako važna i možda
je lako bilo uvideti je. Pa ipak, bilo je neophod­
no istaći je da bi se shvatilo kako se svest ο lu­
dilu preobražavala u osamnaestom stoleću. Ona
se nije razvila u okviru nekog humanitarnog, po­
kreta koji bi je malo-pomalo približio ljudskoj
stvarnosti luđaka, njegovom najbliskijem i najku-
kavnijem licu; nije se razvila ni pod pritiskom ne­
ke naučne potrebe koja bi je učinila pažljivijom,
vernom onome što ludilo možda ima da kaže ο
sebi samom. Ako se polako promenila, to je bilo
unutar tog istinskog, i u isti mah veštačkog pro­
stora zatvora; upravo su neprimetna pomeranja
u njenim sklopovima ili povremene žestoke krize
malo-pomalo obrazovali onu svest ο l udil u koja
jgg ISTORIJA LUDILA

se zatekla u času Revolucije. Za to što su luđaci

postepeno izdvajani, što se jednoličnost bezumlja
razbija na začetne vrste — nije zaslužan nikakav
napredak medicine, nikakav čovekoljubivi pristup.
Pojava nastaje u dubini samog zatvaranja; tu tre­
ba tražiti objašnjenje onoga što ta nova svest ο
ludilu jeste.
Ta je svest politička, mnogo više no filantrop­
ska. Jer ako se u osamnaestom stoleču uvidelo
da među zatvorenicima, raspusnicima, raskalašni-
cima, rasipnim sinovima, ima i ljudi čiji je pore­
mećaj drugačije prirode i nestišivog nemira — za
to se duguje baš zatvorenima. Upravo su oni prvi
i negodovali, i najčešće. Ministri, namesnici poli­
cije, sudski činovnici, zatrpam su istim, beskraj­
nim, neumorno ponavljanim žalbama: jedan piše
Morepau (Maurepas) i ljuti se što je »pomešan sa
luđacima među kojima ima i tako mahnitih da
sam svakog trenutka u opasnosti da zadobijem
teške povrede«; jedan drugi — to je opat iz Mon-
krifa — isto se tako žali namesniku Berjeru
(Berryer): »Evo me već devet meseci, na najgroz­
nijem mestu, zajedno sa petnaest ili dvadeset po-
mamnih luđaka, izmešanih sa padavičarima.« Ka­
ko stoleće odmiče, tako i ta negodovanja protiv
zatvaranja postaju sve jača: ludilo tada sve više
postaje napast zatvorenih, sušta slika njihove uni-
ženosti, ućutkanog i pobeđenog razuma. Brzo će
doći dan kada će u sramotnoj izmešanosti ludila
Mirabo videti i jedno tanano oruđe zaglupljivanja
onih koje se hoće uništiti i, u isti mah, suštu sli­
ku despotizma, bestijalnosti koja likuje. Luđak ni­
je prva i najnevinija žrtva zatvaranja, ali je naj­
mračniji i najvidljiviji, najuporniji simbol sile
koja zatvara. U toj kričavoj prisutnosti bezumlja,
podmukla svojevoljnost sila našla se posred za­
tvorenih. Borba protiv ustanovljenih snaga, pro­
tiv porodice, protiv Crkve nastavlja se u okrilju
zatvora, u saturnalijama razuma. A ludilo tako
dobro predstavlja te sile koje kažnjavaju da us-
 NOVO RAZDVAJANJE
199

ešno igra ulogu dodatne kazne, dopunu mučenja

ojim se održava red u jednoobraznom kažnjava­
nju u popravnim domovima. U svom izveštaju
Odboru za prosjačenje La Rošfuko-Lijankur sve-
doči ο t ome: »Jedna od kazni koja se dosuđuje
padavičarima i ostalim bogaljima u domovima, pa
Čak i siromasima, jeste stavljanje među luđake.«
Bruka je jedino u tome što su luđaci surova isti­
na zatvora, slepo oruđe onoga što je u njemu naj­
gore. Zar se to ne vidi i po činjenici — koja je
još i opšte mesto svekolike književnosti ό zatvo­
rima u osamnaestom stoleću — da boravak u
kaznenom domu neminovno vodi u ludilo? Kako
da se zatvorenici, prinuđeni da žive u tom svetu
bunila, posred likovanja bezumlja, ne pridruže,
zlokobnošću mesta i stvari, onima koji su šušti
živi simbol te zle kobi: »Primećujem da je većina
bezumnika zatvorenih po kaznenim domovima i
državnim tamnicama to postala, jedni usled pre-
terano lošeg postupanja, drugi usled užasa od sa­
moće u kojoj su se svaki čas suočavali sa opsena-
ma mašte izoštrene bolom.«
Prisustvo luđaka među zatvorenicima nije sra­
motna krajnost zatvaranja, već njegova istina; ne
zloupotreba, već suština. Raspra koju osamnaesto
stoleće vodi protiv zatvaranja svakako se tiče na­
metnutog mešanja luđaka i razboritih ljudi; ali
ne tiče se bitnog odnosa za koji se prihvata da
postoji između luđaka i zatvaranja. Ma koji stav
usvojili, bar to nije u pitanju. Mirabo, prijatelj
ljudi, isto je toliko strog prema zatvaranju koliko
i prema samim zatvorenicima; za njega, niko ko
je bačen u »čuvene državne tamnice« nije nevin;
ali takvim ljudima mesto nije u tim skupim do­
movima gde se vodi zaludan život; zašto zatvarati
»bludnice koje, kada se prevezu do manufaktura
u unutrašnjosti, mogu postati radnice?« Ili pak
» . . . zlikovce koii samo čekaju slobodu pa da ote-
raiu sebe na vešala. Zašto ti ljudi, vezani pokret­
nim lancima, nisu zaposleni na onim poslovima
 ISTORIJA LUDILA
200
koji bi mogli biti nezdravi za dragovoljne radni­
ke? Služili bi kao p r i m e r . . . « Kada se sve to
ljudstvo jednom povuče, ko ostaje u domovima
prinudnog boravka? Oni koje nije moguće smesti-
ti nigde drugde, i koji u njih s punim pravom
spadaju: »Nekoliko političkih zatvorenika čije zlo­
čine ne treba obelodaniti«, a kojima treba dodati
»starce koji, pošto su u razvratu i rasipanju pro-
traćili sve plodove svog životnog rada, i pošto su
oduvek imali sjajne izglede da umru u prihvati­
lištu, to mirno i postižu«; konačno, luđake koji
moraju negde da se čvare: »Ti mogu da životare
bilo gde.« Mirabo mlađi izvodi dokazivanje u sup­
rotnom pravcu: »Čikam svakoga na ovome svetu
da dokaže kako politički zatvorenici,, zlikovci, raz­
vratnici, luđaci, propali starci sačinjavaju, ne ka­
žem većinu, nego trećinu, četvrtinu, desetinu sta­
novnika tvrđava, kaznenih domova i državnih tam­
nica.« Za njega, bruka nije u tome što ne sači­
njavaju, uz njih, glavni deo zatvorenog ljudstva;
ko, dakle, može da se žali što je izmešan sa zlo­
čincima? Ne oni koji su u mladosti u jednom ča­
su zabludeli: »Mogao bih da upitam... zbog če­
ga se brkaju zlikovci i razvratnici... Mogao bih
da upitam zbog čega se mladići opasnih sklonosti
ostavljaju sa ljudima koji će ih vrlo brzo odvesti
u najcrnju pokvarenost... Napokon, ako postoji,
što je sušta istina, ta izmešanost razvratnika i
zlikovaca, zašto tim gnusnim, sramotnim, užasnim
združivanjem navlačimo na sebe krivicu za naj­
groznije moguće nedelo, za nedelo navođenja na
zločin?« Što se luđaka tiče, koju bismo im dru-
gu sudbinu ;li poželeti? Oni nisu ni dovoljno
razboriti da ne budu zatvoreni, ni dovoljno mudri
da se sa njima ne postupa kao sa zlikovcima, »a
sušta je istina da od društva valja kriti one koji
više ne mogu da se služe razumom«.
Vidimo kako je, u osamnaestom stoleću, de-
lovala politička kritika zatvaranja. Nipošto ne u
pravcu nekog oslobađanja ludila; nikako se ne
 NOVO RAZDVAJANJE 201

može reći da je ona omogućila da se umobolnima

ukaže veća čovečna ili medicinska pažnja. Baš na­
protiv, ona je ludilo vezala uz zatvaranje čvršće
no ikad, i to dvostrukom vezom; jednom koja je
od ludila stvarala sam simbol sile koja zatvara, i
njenog smešnog i napasničkog predstavnika unu­
tar zatvorskog sveta; drugom koja ga je označa­
vala kao osobit predmet svih mera zatvaranja.
Subjekt i objekt, slika i cilj gušenja, simbol nje­
gove slepe proizvoljnosti i opravdanje svega što
bi u njemu moglo biti razumno i zasnovano. Pa­
radoksalnim obrtom ludilo se na kraju javlja kao
jedina razložnost zatvaranja čiju duboku nerazlož-
nost simbolično predstavlja. Još uvek blizak toj
misli osamnaestog stoleća, Misle (Michelet) će je
iskazati zapanjujući tačno; on se vraća na sam
tok Miraboove misli izrečene povodom njegovog
boravka u Vensenu (Vincennes), u isto vreme ka­
da je i De Sad bio tamo:
— Prvo, zatvor pomućuje razum: »Tamnica
pravi luđake. Oni što su zatečeni u Bastiji, obe-
zumljeni su u Bisetri.«
— Drugo, ono što je u silama osamnaestog
stoleća najnerazumnije, najsramnije, u biti najne-
moralnije, predstavljeno je u prostoru zatvaranja,
i to od strane jednog luđaka: »Videli smo beso-
mučnike iz La Salpetrijer. Jedan jezivi luđak ži-
veo je u Vensenu, opaki De Sad, i pisao u nadi
da će iskvariti vreme koje dolazi.«
— Treće: trebalo je da zatvaranje bude name-
njeno samo tom jednom luđaku, ali od toga nije
ispalo ništa: »On je uskoro oslobođen, a Mirabo
zadržan.«
*
* *

Usred zatvora, dakle, nastaje praznina; praz­

nina koja izdvaja ludilo, razotkriva u njemu ono
što je nepodložno« nepodnošljivo razumu; sada se
202 ISTORIJA LUDILA

ludilo javlja kao oblik po kojem se luđak razliku­

je od svih ostalih utamničenih. Prisustvo luđaka
u zatvoru jeste vid nepravde — ali za druge. Pro­
bijen je onaj veliki omotač koji je obavijao zbr­
kano jedinstvo bezumlja. Ludilo dobija znak oso-
benosti kao neki čudan blizanac zločina, kao da
je, u najmanju ruku, vezano uza nj jednom bliskoš-
ću koja se još ne dovodi u pitanje. U tom za­
tvaranju čiji je sadržaj delimice ispražnjen, te
dve figure — ludilo, zločin — opstaju same; je­
dino njih dve sada simbolično predstavljaju ono
što u zatvaranju može biti neophodno: od sada
još samo te dve figure zaslužuju utamničenje. Či­
njenica da je postavljeno na odstojanje, da je u
svetu bezumlja konačno postalo odredljiv oblik,
nije oslobodila ludilo; između ludila i zatvaranja
uspostavila se duboka srodnost, jedna bezmalo
suštinska veza.
Ali u istom času zatvaranje prolazi i kroz
drugu krizu, još dublju, pošto u pitanju više nije
jedmo njegova represivna uloga, već i samo nje­
govo postojanje; krizu koja ne potiče samo iznu­
tra i ne vezuje se uz politička negodovanja, već
se lagano uspinje ekonomskim i društvenim hori­
zontom.
Beda se, malo-pomalo, izvlači iz starih moralnih
pometnji. Tokom kriza besposlica je poprimila li­
ce koje se više nije moglo brkati sa licem lenjo-
sti; nemaština i prinudna dokolica raširile su se
po selima, upravo tamo gde se verovalo da se na­
ilazi na najneposrednije i najčistije oblike moral­
nog života; sve to otkrivalo je da beda možda ne
potiče samo od grešnosti: »Prosjačenje je plod be-
de, a ona sama ishod je nesrećnih zbivanja u ob­
rađivanju zemlje, ili u radu manufaktura, ili u po­
skupljenju životnih namirnica, preteranom porastu
stanovništva itd « Nemaština postaje ekonom­
sko pitanje.
Ali ne slučajno pitanje, niti takvo koje će mo­
ći da se potre jednom za svagda. Postoji izvesna
 NOVO RAZDVAJANJE 203

količina bede koja se neće moći odstraniti — ne­

ka vrsta zle kobi nemaštine koja doveka mora da
prati sve oblike društva, čak i tamo gde su sve
dangube zaposlene: »U dobro vođenoj državi ne
bi trebalo da bude siromašnih, sem onih koji su
se rodili u nemaštini ili koji su u nju zapali ne-
srećnim slučajem.« Ta osnovna beda je nekako
neodstranjiva: rođenjem ili nesrećnim slučajem,
ona je deo života koji se ne da izbeći. Dugo ljudi
nisu bili kadri da zamisle državu u kojoj ne bi
bilo siromašnih, toliko je stanje oskudice izgleda­
lo usađeno u sudbinu čoveka i ustrojstvo društva:
vlasništvo, rad i nemaština izrazi su koji su u fi-
losofskoj misli ostali spregnuti do devetnaestog
stoleća.
Neophodna stoga što se nije mogla odbaciti,
ova uloga siromaštva neophodna je i stoga što
omogućuje bogatstvo. Pošto radi a malo troši,
klasa onih koji žive u oskudici omogućuje naciji
da se obogati, da odredi veliku vrednost svojim
poljima, kolonijama i rudnicima, da izrađuje pro­
izvode koji će se prodavati širom sveta; rečju, si­
romašan bi bio onaj narod koji ne bi imao siro­
mašnih. U državi, nemaština postaje nezaobilazan
element. U njoj se krije najtajniji, ali i najistinski-
ji život nekog društva. Siromasi sačinjavaju osno­
vu i slavu nacija. A njihovu bedu, koja se ne mo­
že ukinuti, valja uzdizati i odavati joj počast:
»Namera mi je jedino da privučem deo te budne
pažnje (pažnje vlasti) na onaj deo Naroda koji
p a t i . . . ; njemu se duguje pomoć uglavnom zbog
časti i napretka Carevine kojoj su Siromasi svu­
da najčvršći oslonac, jer jedan vladar ne može
da očuva i proširi svoje područje bez davanja
potpore stanovništvu, obdelavanju Zemlje, zanati­
ma i trgovini; a Siromašni su neophodna pokret­
na sila tih velikih moći koje sačinjavaju istinsku
snagu jednog Naroda.« (36) Postoji tu istinska
moralna rehabilitacija Siromaha koja označava,
dublje, ponovno ekonomsko i društveno uspostav-
 ISTORIJA LUDILA
204

ljanje njegove ličnosti. U merkantilističkoj privre­

di, pošto nije bio ni proizvođač ni potrošač, Si­
romah nije imao mesta: danguba, skitnica, bespo­
sličar, on je pripadao samo zatvoru, meri kojom
je bio izgnan i kao odvojen od društva. Sa rađa­
njem industrije kojoj su bile potrebne ruke, on
se ponovo prisajedinjuje telu nacije.
Ekonomska misao, tako, na novim temeljima
razrađuje pojam Siromaštva. Po negdašnjoj hriš-
ćanskoj tradiciji, upravo je postojanje Siromaha
bilo istinsko i konkretno, njegovo prisustvo tele-
sno: uvek osobeno lice potrebe, simbolični prola­
zak Boga načinjenog čovekom. Apstrakcija zatva­
ranja odstranila je Siromaha, pobrkala ga sa os­
talim figurama, obavijajući ga etičkom osudom,
ali nije ga razdvojila od njegovih crta. Osamnaesto
stoleće otkriva da »Siromasi«, kao konkretna i
krajnja stvarnost, ne postoje; da su se u njima
predugo brkale dve stvarnosti različite po prirodi.
S jedne strane, postoji Siromaštvo: oskurlica
namirnica i novca, ekonomska situacija skopčana
sa stanjem trgovine, poljoprivrede, industrije. S
druge strane, postoji Stanovništvo: ne neki nede-
latni element potčinjen kolebanju bogatstva, već
snaga koja neposredno spada u ekonomsku situa­
ciju, u kretanje koje proizvodi bogatstvo, jer nje­
ga stvara, ili bar prenosi, premešta ili umnožava,
upravo rad čoveka. »Siromah« je bio nejasan po­
jam, u kojem su se mešali to bogatstvo koje čo-
vek jeste, i stanje Nemaštine za koje se smatralo
da je svojstveno čovečanstvu. Između Siromaštva
i Stanovništva, u stvari, postoji potpuno obrnut
odnos.
Fiziokrati i ekonomisti slažu se u tome. Sa­
mo stanovništvo jedan je od elemenata bogatstva;
ono mu je čak siguran i neiscrpan izvor. Za Ke-
nea (Quesnay) i njegove učenike, čovek je glavni
posrednik između zemlje i bogatstva: »Koliko vre-
di čovek, toliko vredi zemlia, kaže iedna valiana
poslovica. Ako je čovek ništavan, takva je i zem-
 N O V O RAZDVAJANJE
205

lja. Sa ljudima udvostručuje se zemlja koja se

4

poseduje; ona se krči; ona se stiče. Samo je bog

mogao da iz zemlje stvori čoveka, a sa ljudima —
na svakom se mestu može imati zemlja, ili bar
prinos, što izlazi na isto. Iz toga sledi da prvo do­
bro jeste — imati ljude, a drugo — zemlju.« (37)
I za ekonomiste je stanovništvo isto tako bi­
tno dobro. Čak i više, ako je tačno da oni smatra­
ju da se bogatstvo stvara ne samo u poljoprivre­
dnom radu već i u svakoj industrijskoj obradi, pa
i u trgovinskom obrtu. Bogatstvo je skopčano sa
radom što ga čovek doista obavlja: »Pošto Država
od istinskih bogatstava ima samo godišnji prinos
sa svojih zemalja i od radinosti svojih stanovni­
ka, njeno će bogatstvo biti najveće kada se pri­
nos sa svakog jutra zemlje i od radinosti svakog
pojedinca podigne što može više.« (38) Paradoks
je, ali neko će stanovništvo biti tim dragocenije
što bude mnogoljudnije, pošto će pružati indust­
riji jeftinu radnu snagu, koja će, obaranjem cene
koštanja, omogućavati razvoj proizvodnje i trgo­
vine. Na tom beskrajno otvorenom tržištu radne
snage, »osnovna cena« — koja, za Tirgoa (Tur-
got), odgovara opstanku radnika — i cena koju od­
ređuju ponuda i potražnja, na kraju se sastaju.
Neka zemlja, dakle, imaće tim veću prednost u tr­
govačkoj konkurenciji što više na raspolaganju
bude imala veće mogućno bogatstvo u vidu mno-
goljudnog stanovništva.
Gruba greška zatvaranja, i ekonomska zablu­
da: veruje se da će se beda ukinuti ako se ukloni
s puta i ako se iz milosrđa bude izdržavalo jedno
siromašno stanovništvo. U stvari, veštački se pre-
rušuje siromaštvo; a odista se uklanja jedan deo
stanovništva, uz uvek prisutno bogatstvo. Veruje
li se da se siromašnima pomaže da se izvuku iz
svoje privremene nevolje? Oni se sprečavaju u to­
me: sužava se tržište radne snage, a to je tim opa­
snije što se dešava u vreme krize. Potrebno je, na­
suprot tome, da se skupoća proizvoda zaleči jefti-
 ISTORtJA LUDILA
206

nom radnom snagom, da se njihova oskudnost na­

doknadi novim naporima industrije i poljoprivre­
de. Jedini razuman lek: vratiti celo to ljudstvo u
tok proizvodnje kako bi se postavilo na mesta na
kojima je* radna snaga najređa. Iskoristiti svako­
jake siromahe, skitnice, izgnanike i raseljene lju­
de — to je, u nadmetanju nacija, jedna od tajni
bogatstva: »Koji je najbolji način da se oslabe su-
sedne države čija moć i industrija izazivaju u na­
ma zavist?« — pita se Džosija Taker (Josias Tu­
cker) povodom iseljavanja protestanata. »Natera-
ti njihove podanike da ostanu kod kuće tako što
ćemo odbiti da ih prihvatimo i uvrstimo među
nas, ili tako što ćemo ih privući nama dobrim po­
stupanjem, omogućujući im da uživaju u predno­
stima koje imaju i ostali građani.«
Zatvaranje je podložno kritici zbog posledica
koje može da ostavi na tržište radne snage; ali
još više zbog toga što je, a sa njim i svako delo
tradicionalnog milosrđa, opasno po finansije. Kao
i srednji vek, i doba klasicizma neprestano je te­
žilo ka tome da pomoć siromašnima obezbedi si­
stemom zadužbina. To znači da je jedan deo gla­
vnog kapitala ili prihoda samim tim postajao ne­
pokretan. I to konačno, jer su, u opravdanom na­
stojanju da se izbegne potrgovčenje poduhvata
pomoći, preduzete sve pravne mere da ta dobra
više nikada ne uđu u opticaj. Ali kako je vreme
prolazilo, tako se njihova korisnost smanjivala;
ekonomska situacija se preinačuje, siromaštvo
menja vid: »Društvo nema uvek iste potrebe; pri­
roda i raspodela vlasništva, podela naroda na ra­
zličite staleže, shvatanja, običaji, glavna zanima­
nja nacije ili različitih njenih delova, čak i podne­
blje, bolesti i ostala zbivanja u ljudskom životu,
prolaze kroz neprestane promene; nove potrebe se
rađaju; ostale prestaju da se osećaju.« (39) Stalni
karakter zadužbine u protivrečnosti je sa promen-
ljivim i kolebljivim tokom slučajnih potreba koje
ona treba da zadovolji. Bez vraćanja u opticaj bo-
 NOVO RAZDVAJANJE
207

gatstva zarobljenog zadužbinom valja, sa pojavom

novih potreba, stvarati nova bogatstva. Udeo gla­
vnice i prihoda koji su tako ostavljeni po strani
stalno se uvećava, umanjujući time proizvodni
udeo, što ne može a da ne vodi još većem siroma­
štvu, pa prema tome i većem broju zadužbina. Taj
proces, pak, može beskonačno da se razvija. Mo­
gao bi naići trenutak kada bi »zadužbine koje se
neprestano množe . . . na kraju progutale sav ka­
pital i sve privatne posede«. Kada se bolje pogle­
daju, klasicistički oblici pomoći uzrok su osiro­
mašenja, postupnog zastoja i nečeg poput sporog
zamiranja svakog proizvodnog bogatstva: »Kada
bi svi ljudi koji su ikada živeli imali grob, onda
bi, da bi se dobila zemlja za obradu, trebalo poru­
šiti te jalove spomenike i razvejati pepeo mrtvih
kako bi se ishranili živi.« (40)

*
* *

To što je iščezlo, u osamnaestom stoleću, nije

nečovečna surovost sa kojom se postupalo sa lu­
đacima, već očitost neophodnosti zatvaranja, ono
opšte jedinstvo koje je luđacima bez teškoća pri-
davano, i one bezbrojne niti koje su ih uvlačile u
neprekinutu potku bezumlja. Mnogo pre Pinela lu­
dilo je oslobođeno ne stvarnih prinuda koje su ga
zadržavale u tamnici, već jednog mnogo prisilni-
jeg, možda i presudnijeg tlačenja koje ga drži pod
vlašću te mračne sile. Cak i pre Revolucije, ono je
slobodno: slobodno za opažanje koje će ga pose­
bice obeležiti, slobodno za prepoznavanje njego­
vih osobenih lica i za ceo onaj rad koji će mu ko­
načno dodeliti položaj predmeta.
Ostavljeno sämo, odvojeno od svojih negdaš­
njih srodnika, između oronulih zidova zatvora, lu­
dilo pričinjava teškoću — postavljajući pitanja
koja do tada nikada nije iskazivalo.
 ISTORIJA LUDILA
208

Ono je naročito zbunilo zakonodavca, koji,

pošto nije mogao a da ne potvrdi kraj zatvaranja,
više nije znao u koji društveni prostor da smesti
ludilo — u tamnicu, bolnicu ili porodično stara­
nje. Na merama preduzetim neposredno pre ili po­
sle početka Revolucije odražava se ova neodluč­
nost.
U svojoj okružnici ο tajnim kraljevskim pi­
smima ο zatvaranju, Bretej (Breteuil) zahteva od
upravitelja da mu naznače prirodu naredbi ο za-
točenju u različitim domovima prinudnog borav­
ka, i pobude kojima se opravdavaju te naredbe.
Moraju biti oslobođeni, posle najviše jednu ili dve
godine zatočenja, »oni koji nišu učinili ništa što
bi ih moglo izložiti strogosti kazni propisanih za­
konom već su se odali neumerenostima raspušte-
nosti, razvrata i rasipništva«. Nasuprot njima, za-
držaće se u domovima prinudnog boravka » . . . za­
tvorenici čiji je duh pomračen i koje njihova sla-
boumnost čini nesposobnima da se vladaju u sve­
tu ili koje njihovi napadi jarosti čine opasnim.
Kada je ο njima reč, treba se samo uveriti da li je
njihovo stanje i dalje isto i, na žalost, neophodno
je produžiti njihovo zatočeništvo ako se smatra
da je njihova sloboda bilo štetna po društvo, bilo
dobrobit koja njima samima ne koristi.« To je pr­
vi korak: svesti praksu zatvaranja na najmanju
moguću meru kada su posredi moralni prestupi,
porodični sukobi, najbezazleniji oblici raspusniš-
tva, ali ne dirati u načelo zatvaranja, u jedno od
njegovih glavnih značenja: utamničenje luđaka.
To je trenutak kada zatvaranje u stvari prelazi u
posed ludila, i gubi ostale svoje oblike korisnosti.
Drugi korak — to su velike istrage koje su
naložile Narodna skupština i Ustavotvorna skup­
ština sutradan po Deklaraciji ο pravima čoveka:
»Niko ne može biti uhapšen, ni zatvoren osim u
slučajevima određenim zakonom i na načine koje
on propisuje... Zakon treba da dopusti samo stro­
go određene i očigledno neophodne kazne, i ni-
 NOVO RAZDVAJANJE 209

ko ne može biti kažnjen osim po zakonu koji je

utvrđen i obznanjen pre prestupa i koji je pravil­
no primenjen.« S razdobljem zatvaranja je goto­
vo. Ostaje jedino bacanje u tamnicu, gde za sada,
bok uz bok, leže osuđeni ili nabeđeni zločinci i
luđaci. Odbor za prosjačenje Ustavotvorne skup­
štine određuje pet osoba koje će posetiti domove
prinudnog boravka u Parizu. Vojvoda La Rošfu-
ko-Lijankur podnosi izveštaj (decembra 1789); s
jedne strane, on uverava da prisustvo luđaka da­
je kaznenim domovima sramotan izgled i preti da
spusti zatvorenike na položaj nedostojan čoveka;
izmešanost koja se tu trpi svedoči ο velikoj ne­
smotrenosti vlasti i sudija: »Ta nebriga veoma je
daleko od prosvećenog i brižnog milosrđa prema ne­
sreći kojim je ona na sve moguće načine ublažava­
na i olakšavana ...; da li je ikako moguće, i u že­
lji da se pritekne u pomoć u nevolji, pristati na iz­
gled unižavanja čovečnosti?«
Ako luđaci ponižavaju one sa kojima su neo-
preznošću izmešani, treba obezbediti jedan zatvor
naročito za njih; zatvaranje koje ne bi bilo medi­
cinsko, već koje treba da bude oblik najdelatnije
i najblaže pomoći: »Od svih nedaća koje more čo-
večanstvo, stanje ludila ipak je jedno od onih ko­
je s najviše razloga iziskuje sažaljenje i uvažava­
nje; upravo na zbrinjavanje tog stanja s razlogom
bi moralo najviše da se troši; kada nema nade na
ozdravljenje, ostaje još mnogo sredstava, blagosti,
dobrog postupanja koje tim nesrećnicima mogu
da obezbede barem podnošljiv život.« U ovome
tekstu položaj ludila pokazuje se u svojoj dvosmi­
slenosti: treba, u isti mah, i zaštititi zatvoreno
ljudstvo od opasnosti ludila, i omogućiti ludilu
koristi koje pruža posebna pomoć.
Treći korak — to je dug niz naredaba izdatih
između 12. i 16. marta 1790. Deklaracija ο pravi­
ma čoveka tu je konkretno primenjena: »U roku
od šest nedelja od ove naredbe, sva lica zatvorena
po zamkovima, manastirima, kaznenim domovima,
14
 ISTORUA LUDILA
210

policijskim zatvorima ili bilo kojim drugim tam­

nicama, na osnovu tajnog kraljevskog pisma ili na
osnovu naredbe službenika izvršne vlasti, sem ako
nisu još i osuđena, uhapšena ili optužena za neki
krupan zločin, telesnu kaznu ili zatvorena zbog lu­
dila, biće puštena na slobodu.« Zatvaranje se, da­
kle, sasvim izrično namenjuje izvesnim kategori­
jama osuđenika, i luđacima. Ali za luđake se pred­
viđa poseban red: »Lica zatvorena zbog ludila bi­
će, u roku od tri meseca računato od dana objav­
ljivanja ove naredbe, na molbu naših punomoćni­
ka, saslušana od sudija uobičajenim načinima, i
na osnovu propisa lekara koji će se, pod nadzo­
rom okružnih upravitelja, izjasniti ο istinskom
stanju bol esnika kako bi ovi, prema odl uci koja će
biti doneta ο njihovom stanju, bMi pušteni iz zat­
vora ili lečeni u bolnicama koje će biti određene
za ovu svrhu.« Izgleda da se izbor pravi od tada.
Uana 29. marta 1790, Baji (Bailly), Dipor-Ditertr
(Duport-Dutertre) i jedan policijski staratelj odla­
ze u La Salpetrijer da odrede na koji se način mo­
že izvršiti naredba; potom isto tako posećuju i Bi-
setru. To je zato što ima mnogo teškoća, a pre
svih sledeća: ne postoje bolnice koje bi bile name-
njene, ili bar ostavljene za luđake.
Pred tim materijalnim teškoćama, kojima se
pridružuje mnogo teorijskih neizvesnosti, otpoče-
će dugo razdoblje oklevanja. Sa svih strana od
Skupštine se zahteva propis koji bi omogućio za­
štitu od luđaka čak i pre obećanog stvaranja bol­
nica. I jednim vraćanjem unazad, koje će biti od
velike važnosti za budućnost, luđaci se dovode pod
udar neposrednih i nekontrolisanih mera koje se
ne preduzimaju čak ni protiv opasnih zločinaca,
već protiv životinjarštetočina. Zakon od 16—24.
avgusta 1790. »predaje budnosti i vlasti gradskih
tela ... brigu ο predupređenju ili ispravljanju ne­
milih događaja koje bi mogli izazvati umobolni ili
mahniti koji su ostavljeni na slobodi i tumaranje
životinja-štetočina i divljih životinja«. Zakonom od
 NOVO RAZDVAJANJE
211

22. jula 1791. ovaj se propis utvruđje tako što se

na porodice prebacuje odgovornost za nadzor nad
umobolnima, a gradskim vlastima dopušta da pre-
duzmu sve korisne mere: »Roditelji umobolnika
treba da se staraju ο njima, da ih spreče da tuma­
raju i da paze da oni ne naprave nikakav nered.
Gradska vlast treba da otkloni neprilike koje bi
mogle proizići iz nemara sa kojim privatna lica
obavljaju taj zadatak.« Ovim zaobilaženjem njiho­
vog oslobađanja luđaci ponovo dobijaju, ali ovaj
put u samome zakonu, onaj status životinje u koji
ih je zatvaranje izgleda bilo izdvojilo; oni ponovo
postaju divlje životinje baš u ono vreme kada le-
kari počinju da im pripisuju blagu životinjsku na­
rav. Ali uzalud je ta zakonska odredba stavljena u
ruke vlastima, to nije otklonilo teškoće; bolnice!
za umobolne još uvek ne postoje.
Bezbrojni zahtevi pristižu Ministarstvu unu­
trašnjih poslova. Delesa (Delessat) odgovara, reci­
mo, na jedan takav zahtev: »Kao i vi, gospodine, i
ja osećam koliko bi korisno bilo kada bi se odmah
moglo pristupiti osnivanju domova čija bi name-
na bila da se u njih povuče zlosrećna vrsta bezum­
nih ljudi . . . Što se tiče bezumnika koje je po­
manjkanje neke takve ustanove prinudno smestilo
u različite tamnice vaše oblasti, ja za sada ne vi­
dim drugog načina da se oni povuku iz tih mesta
koja tako malo odgovaraju njihovom stanju, sem
da se privremeno prebace, ako je moguće, u Bise-
tru. Trebalo bi, dakle, da Upravno veće piše veću
u Parizu da bi se dogovorili ο načinima kako da
se bezumni prime u taj dom, gde bi troškove nji­
hovog izdržavanja plaćala vaša oblast ili zajedni­
ce prebivališta tih nesrećnika, ako njihove porodi­
ce nisu u stanju da podnesu taj izdatak.« Bisetr,
dakle, postaje veliko stecište u koje se šalju svi
bezumnici, pogotovu od časa kada je zatvoren
Sen-Lazar. Ista je stvar i sa ženama u La Salpetri-
jer: godine 1792. tu se dovodi dve stotine luđaki­
nja koje su prethodnih pet godina bile smeštene
14·
 ISTORIJA LUDILA
212

u starom novicijatu Kapucina u ulici Sen­Žak. Ali

u dalekim pokrajinama nema ni govora ο tome da
se umobolni pošalju u negdašnja opšta prihvati­
lišta. Oni najčešće bivaju držani po tamnicama,
kao što je to, na primer, bila tvrđava A (Hä), u
zamku Anže, u Belvou. Tamo tada vlada neopisiv
nered, koji će još dugo potrajati — sve do vreme­
na Carstva. Antoan Nodije (Antoine Nodier) navo­
di nekoliko pojedinosti ο Belvou. »Svakoga dana
zapomaganje upozorava susedstvo da se utamni­
čeni tuku i ubijaju međusobno. Straža dotrčava.
Sastavljena onako kako to danas jeste, ona zara­
ćenima služi za podsmeh; gradske upravitelje mo­
le da dođu i uspostave mir; njihov autoritet se ga­
zi; njih ponižavaju i vređaju; to više nije dom
pravde i zatočenja...«
Neredi su isto tako veliki, možda i veći, u
Bisetri; tu se smeštaju politički zatvorenici; tu se
kriju osumnjičeni koje progone; usled bede i os­
kudice mnogi gladuju. Uprava neprestano nego­
duje; zahteva da se zločinci drže posebno; a neki,
što je važno, i dalje predlažu da se zločincima u
zatočeništvu pridruže luđaci. Dana 9. Brimera go­
dine III, ekonom Bisetre piše »građanima Gran
preu i Osmondu, članovima Povereništva za uprav­
na tela i sudove«: »Tvrdim da u času kada je čo-
večnost odlučna dnevna zapovest, nema čoveka
koji neće ustuknuti od užasa kada ugleda zločin i
siromaštvo združene u istom azilu.« Treba li pod-
sećati na septembarsku krvoproliće, neprestana
bekstva i na zatvorenike zadavljene pred mnogo­
brojnim nevinim očima, na uzvitlane lance? Siro­
masi i ubogi starci » . . . imaju pred očima samo
lance, rešetke i katance. Dodajmo tome stenjanje
zatočenika koje počesto dopire do njih . . . Na os­
novu svega toga ponovo usrdno molim ili da se
zatvorenici povuku iz Bisetre, pa da tu ostanu sa­
mo siromašni, ili da se siromašni povuku odatle
te da ostanu samo zatvorenici.« A tad pak, ako se
pomisli da je ovo pismo napisano u jeku Revolu-
 N O V O RAZDVAJANJE
213

cije, znatno posle Kabanijevih (Cabanis) izveštaja

i više meseci pošto je Pinel, po predanju, »oslobo­
dio« umobolnike iz Bisetre, dolazi nešto presudno:
»U ovom drugom slučaju možda bi se tu mogli os­
taviti i luđaci, još jedna vrsta nesrećnika zbog ko­
jih čovečnost strahovito pati . . . Pohitajte, dakle,
građani koji volite čovečnost, da ostvarite jedan
tako lep san, i budite unapred uvereni da ćete
otada zaista i zasluživati čovečnost.« Tolika je zbr­
ka vladala tih godina, toliko je, u časulcada je pri-
davana nova važnost »čovečnosti«, teško bilo od­
rediti mesto koje u njoj ludilo treba da zauzme,
toliko je teško bilo postaviti ludilo u društveni
prostor koji se upravo iznova gradio.
 OSMO POGLAVLJE

NASTANAK AZILA

Slike znamo. One su poznate iz svih istorija

psihijatrije, u kojima imaju ulogu da ilustruju
ono srećno doba kada se ludilo konačno priznaje i
leci polazeći od istine pred kojom su ljudi predu­
go ostajali slepi.
»Uvaženo društvo kvekera . . . želelo je da
onim svojim članovima koje bi zadesila nesreća
da izgube razum, a da nemaju dovoljan imetak da
se obrate skupim ustanovama, obezbedi sve bla-
godeti života koje priliče njihovom stanju; dobro­
voljnim upisivanjem stvoren je fond, i za otprili­
ke dve godine u blizini grada Jorka osnovana je
jedna ustanova u kojoj su, po svemu sudeći, mno­
ge prednosti udružene sa najvećom mogućnom
ekonomičnošću. Ako duša načas i zadrhti pred
tom strašnom bolešću koja kao da je stvorena da
ponizi ljudski rod, nju ubrzo preplave blaža ose­
ćanja pri pomisli na sve ono što je dobrohotna do­
mišljatost uspela da izumi da tu bolest izleći i
ublaži.
Taj se dom nalazi milju do Jorka, posred je­
dnog plodnog i ljupkog polja; on nikako ne navo­
di na pomisao ο tamnici, već pre ο jednom veli­
kom seoskom gazdinstvu; okružen je velikom za­
tvorenom baštom. Nikakvih sipki, nikakvih reše­
taka na prozorima.« (41)
 NASTANAK AZILA 215

Što se oslobođenja umobolnih iz Bisetre tiče,

priča je dobro poznata: donosi se odluka da se za­
tvorenicima u tamnicama skinu lanci; Kuton
(Couthon) posećuje bolnicu da vidi ne kriju li se
u njoj osumnjičeni; Pinel mu odvažno kreće u su­
sret, dok svi drhte pri pogledu na »bogalja kog
ljudi nose na rukama«. Sučeljenje mudrog čove-
koljupca i oduzetog čudovišta. »Pinel ga odmah
odvodi u odeljenje nemirnih gde ćelije ostaviše na
njega bolan utisak. On ushte da ispita sve bolesni­
ke. Većina mu uzvrati samo psovkama i prostačkim
pogrdama. Produžiti ispitivanje nije bilo ni od ka­
kve koristi. On se obrati Pinelu: »Tako, građani­
ne, da nisi i ti sam lud kad hoćeš ovakve životinje
da pustiš s lanca?« Pinel mu spokojno odvrati:
»Građanine, uveren sam da su ovi umobolnici ova­
ko nepristupačni samo zato što su lišeni vazduha i
slobode. — Pa lepo, čini s njima što ti volja, ali
bojim se da ne padneš kao žrtva sopstvene tašti­
ne.« I na to odnese Kutona do njegovih kočija.
Na njegov odlazak svima laknu; odahnuše; veliki
čovekoljubac odmah se dade na posao.« (42)
To su te slike, bar utoliko ukoliko svaka od
ovih dveju priča suštinu svoje moći crpe iz imagi­
narnih oblika: patrijarhalni mir Tjukovog obita-
vališta, gde se strasti srca i poremećaji duha pola­
gano stišavaju; jasna čvrstina Pinelova koji jed­
nom jedinom rečju i jednim jedinim pokretom po-
beđuje dve životinjske pomame koje urlaju na
njega i vrebaju ga iz zasede; i ta oštroumnost koja
je umela da raspozna šta je istinska opasnost —
pomamni luđaci ili krvožedni član Konventa: sli­
ke koje će daleko — sve do naših dana — nositi
breme svoje legende.
*
* *

Legende ο Pinel u i Tjuku prenose mitske vre-

dnosti koje će psihijatrija devetnaestog stoleća
 ISTORIJA LUDILA
216

prihvatiti kao nešto po prirodi očigledno. Ali is­

pod samih mitova odvija se jedan proces, ili bolje
rečeno — niz procesa kojima su, u tišini, ustroje­
ni istovremeno i svet azila, i metodi izlečenja, i
konkretno iskustvo ludila.
Najpre ο Tjukovom delu. Zbog toga što je os­
tvareno u isto vreme kad i Pinelovo, zbog toga što
se zna da je Tjuka poneo val »čovekoljublja«, to
se delo ističe kao »oslobođenje« umobolnih. No
posredi je nešto sasvim drugo: »Mogli smo da uo­
čimo da su neki članovi našeg društva pretrpeli
veliku štetu zato što su bili povereni ljudima čija
načela ne samo što su tuđa našima, već koji su ih,
štaviše, izmešali sa drugim bolesnicima koji su se­
bi dopuštali prostački jezik i sramotne postupke.
Sve to često ostavlja neizbrisive tragove u duhu
bolesnika, kada se ovi jednom prizovu razumu,
udaljava ih od verske odanosti kakvu su ranije
osećali; ponekad čak stiču grešne navike koje su
im ranije bile tuđe.« Utočište (The Retrait) treba
da dejstvuje kao oruđe podvajanja: moralnog i
verskog podvajanja, kojim će se nastojati da se
oko ludila uspostavi sredina koja će što više liči­
ti na zajednicu kvekera. Dva su razloga za to: prvi
je u tome što je zlo, za svaku osećajnu dušu, pat­
nja, izvor svih nesrećnih i raspaljivih strasti kao
što su užas, mržnja, prezir, strasti koje dovode do
ludila ili ga održavaju: »S razlogom se mislilo da
je mešanje, do kojeg je dolazilo u velikim javnim
ustanovama, osoba različitih verskih osećanja i
upražnjavanja vere, mešanje razvratnika i krepo-
snika, bezbožnika i ozbiljnih ljudi, imalo za posle-
dicu sprečavanje povratka razumu i dublje zapa­
danje u melanholiju i mrzovoljne misli.« Ali gla­
vni razlog je drugde: on je u tome što religija mo­
že da igra dvostruku ulogu prirode i pravila, po­
što je u pradedovskim običajima, u vaspitanju, u
svakidašnjoj primeni, poprimila dubinu prirode, a u
isti mah ona je stalno načelo zakonske prinude. Ona
je dobrovoljnost i prisila jednovremeno i kao takva
 NASTANAK AZILA
217

ona raspolaže jedinim silama koje, u pomračeno-

sti razuma, mogu da budu protivteža neumerenoj
žestini ludila; njene zapovesti, »... kada se čvrsto
utuve još u početku života . . . postaju bezmalo na­
čelo naše prirode, a njihova moć prinude često se
oseća čak i u delirantnoj razdraženosti ludila. Pot­
pomagati uticaj verskih načela na duh bezumnika
ima, kao način lečenja, ogromnu važnost.« U dija­
lektici obezumljenja, kada se razum krije ali ne
propada, religija je konkretan oblik onoga što ne
može da poludi; vera nosi ono što je u razumu ne-
pobedivo, što pod ludilom opstaje kao lažna pri­
roda, a oko ludila kao neprestani zahtev sredine:
»U svetlim trenucima ili dok se oporavlja, bolesni­
ku može koristiti društvo onih koji imaju ista uve-
renja i iste navike koje i on.« Religija štiti dre­
vnu tajnu razuma naspram ludila, čineći tako bli­
žom, neposrednijom, onu prisilu koja se s jarošću
nametala još u klasicističkim zatvorima. Tamo su
se moral i vera naturali spolja, tako da je ludilo
bilo zauzdavano, a ne lečeno. U Utočištu, religija
je deo pokreta koji je, uprkos svemu, ukazivao na
razum u ludilu i koji je vodio od bezumlja ka
zdravlju. Versko podvajanje ima tačno određen smi­
sao: nije reč ο tome da se bol esnici sačuvaju od
bezbožnog uticaja ne-kvekera, već ο tome da se
poludeli smesti u moral nu sredinu u kojoj će za­
početi raspravu sa sobom i svojom okolinom; da
mu se stvori sredina u kojoj će, daleko od toga da
bude zaštićen, biti držan u neprekidnom nespoko-
ju, u kojoj će mu Zakon i Prestup neprekidno pre-
titi.
»Za načelo straha, koji je u ludilu retko kad
smanjen, smatra se da je veoma značajno u le-
čenju luđaka.« Strah se javlja kao glavna snaga
azila. Stara predstava, sumnje nema, ako se po­
misli na užase zatvora. Ali ti užasi su opkoljavali
ludilo spolja, obeležavajući među razuma i bezum­
lja, i uživajući dvojaku moć: nad žestinom jarosti
kako bi je obuzdali, i nad samim razumom kako
218 ISTORIJA LUDILA

bi ga držali po strani; taj je strah bio sav na po­

vršini. Strah koji je zavladao u Utočištu sav je u
dubini: on ide od razuma do ludila kao kakvo po­
sredovanje, kao podsećanje na zajedničku priro­
du koja im je još uvek svojstvena i putem koje
strah može da učvrsti vezu između njih. Straho­
vlada u zatvoru bila je najvidljiviji znak otuđenja
ludila u svetu klasicizma; sada je strah obdaren
moći razotuđenja, koja mu je omogućila da uspo­
stavi izvesno pradrevno saučesništvo luđaka i ra­
zumnog čoveka. On treba ponovo da ih učini so­
lidarnim. Sada ludilo više neće morati, neće mo­
ći da izaziva strah; ono će se samo bojati, bez
pomoći i uzmicanja, na taj način potpuno preda-
to pedagogiji zdravog razuma, istine i morala.
Semjuel Tjuk kazuje kako je u Utočištu primljen
jedan manijak, mlad i izvanredno jak, čiji su na­
padi izazivali paniku u njegovoj okolini, pa i me­
đu njegovim čuvarima. Pri dolasku u Utočište bio
je okovan lancima; nosio je lisice; odeća mu je
bila uvezana uzetom. Čim je stigao, skidaju mu
sve okove i stavljaju ga da večera sa svojim pa-
ziteljima; njegova uznemirenost se odmah stišava;
»njegovu pažnju kao da su potpuno obuzele te no­
ve okolnosti«. Odveli su ga u njegovu sobu; upra­
vitelj mu se obraća i objašnjava mu da je cela
kuća uređena zarad najveće slobode i najveće
udobnosti sviju, i da neće biti podvrgnut nikak­
voj stezi pod uslovom da se ne ogreši ο kućna
pravila ili opšta načela ljudskog morala. Sa svo­
je strane, upravitelj potvrđuje da ne želi da pri-
meni sredstva prinude koja mu stoje na raspola­
ganju. »Manijak bi dirnut blagošću ovog postupka.
On obeća da će se sam obuzdavati.« I dalje mu
se dešavalo da se uznemiri, da kriči, da plaši dru­
gove. Upravitelj ga podseti na pretnje i obećanja
od prvog dana; ako se ne umiri, on će biti prinu­
đen da se vrati negdašnjim surovim postupcima.
Na to je uznemirenost bolesnika rasla još neko
vreme, a zatim brzo opala. »On je tada pažljivo
 NASTANAK AZILA 219

slušao pouke svog prijateljski nastrojenog pose-

tioca. Posle sličnih razgovora, bolesnik je, uopšte
uzev, bio nekoliko dana u boljem stanju.« Nakon
četiri meseca, on je napustio Utočište potpuno iz-
lečen. Ovde se strah obraća bolesti neposredno,
ne putem nekih oruđa, već preko govora; nije reč
ο tome da se ograniči podivljala sloboda, već da
se otkrije i razgori osećanje proste odgovornosti,
u kojoj će se svako ispoljavanje ludila dovoditi u
vezu sa kaznom. Nejasna krivica, koja je neka­
da povezivala grešnost i bezumlje, na taj je način
potisnuta; luđak, kao ljudsko biće prvobitno ob­
dareno razumom, više nije kriv što je lud; već
luđak, kao luđak, i u okviru te bolesti za koju vi­
še nije kriv, mora da se oseti odgovornim za sve
ono što u toj bolesti može da ugrozi moral i
društvo, i da se samo na sebe ljuti za kazne koje
dobije. Pripisivanje krivice više nije opšti vid od­
nosa koji se uspostavlja između luđaka i razum­
nog čoveka; ono postaje i oblik konkretnog su-
postojanja svakog luđaka sa njegovim čuvarom i,
u isti mah, oblik svesti koju umobolnik treba da
stekne ο sopstvenom ludilu.
Valja, dakl e, iznova proceniti značaj koji se
pridaje Tjukovom delu: oslobođenje umobolnih,
ukidanje prinuda — to su samo opravdanja. Istin­
ski tokovi bili su drugačiji. Tjük je, u stvari,
stvorio azil u kojem je slobodan užas ludila za-
menjen teskobnom omčom odgovornosti; strah vi­
še ne vlada s druge strane tamničkih kapija, on
sada plamti pod pečatima svesti. Vekovne užase
kojima je bio zahvaćen umobolnik Tjuk je preme-
stio u samu nutrinu ludila. Azil, istina, više ne
odobrava krivicu luđaka; ali on postiže više, on
je priređuje; on je priređuje, za luđaka, kao svest
ο njemu samom i kao terapeutsko uplitanje u ži­
vot luđaka. Drugim recima, putem te krivice, lu­
đak postaje predmet kažnjavanja kojem su on i
drugi uvek izloženi; a priznavanjem tog statusa
objekta, sticanjem svesnosti ο svojoj krivici, l u-
 ISTORIJA LUDILA
220

dak treba da se prizove svesti kao slobodan i od­

govoran subjekt, dakle — da se prizove razumu.
Taj pokret kojim se luđak, objektivizujući se za
drugoga, vraća svojoj slobodi, nalazimo u Radu
isto tako kao i u Pogledu.
Ne zaboravimo da se nalazimo u svetu kve-
kera, svetu gde bog blagosilja ljude za plodove
njihovog rada. U »moralnom lečenju« kakvo se
sprovodi u Utočištu, rad dolazi na prvo mesto.
Rad, po sebi, sadrži moć prinude koja se nad svim
oblicima fizičke prinude izdiže po tome što re-
dovnost radnih časova, neophodnost pažnje, oba­
veza da se postigne konačan učinak, odvajaju bo­
lesnika od slobode duha koja bi mu mogla naško­
diti i uključuju ga u poredak odgovornosti: »Re­
dovnom radu mora se dati prednost, kako sa te-
lesnog tako i ša moralnog stanovišta...; rad je
ono što je za bolesnika najprijatnije, a što je naj-
većma suprotno zabludelostima njegove bolesti.«
Time čovek ponovo stupa u poredak božjih zapo-
vesti; on svoju slobodu potčinjava zakonima koji
su i zakoni stvarnosti, i istovremeno, zakoni mo­
rala. Otuda rad duha nije za odbacivanje; sa kraj­
njom strogošću, pak, valja odstranjivati svako
maštanje, koje je uvek u dosluhu sa strastima,
sve želje ili delirantne obmane. Nasuprot tome,
proučavanje onog večnog u prirodi i onog što je
u najvećem skladu sa mudrošću i dobrotom Pro­
viđenja, najdelotvornije umanjuje prekomerne slo­
bode luđaka i navodi ga da otkrije oblike svoje
odgovornosti. »Različite grane matematike i pri­
rodnih nauka najkorisniji su predmeti kojima mo­
že da se uposli duh bezumnih.« U azilu, rad je li­
šen svake proizvodne vrednosti; on se nameće sa­
mo u svojstvu čistog moralnog pravila; ograniča­
vanje slobode, podvrgavanje redu, obavezivanje na
odgovornost sa jednim jedinim ciljem — da se
povrati duh izgubljen u prekomernoj slobodi ko­
ju fizička prinuda samo prividno ograničava.
 NASTANAK AZILA
221

Još delotvorniji od rada jeste pogled drugih,

ono što Tjuk naziva »potreba za uvažavanjem«:
»To načelo ljudskog duha nesumnjivo utiče na na­
še ponašanje uopšte uzev, premda često na skri­
ven način, a naročito snažno dejstvuje kada se
uključujemo u nov krug poznanstava.« U klasici­
stičkom zatvoru luđak je, takođe, bio izložen po­
gledu: ali, u osnovi, taj pogled nije dopirao do
njega lično, on je sezao samo do njegove čudo­
višne površine, njegove vidljive animalnosti; on je
sadržao najmanje jedan oblik uzajamnosti, pošto
je u njemu zdrav čovek mogao da pročita, kao u
ogledalu, preteču mogućnost sopstvenog pada. Po­
gled koji sada Tjuk uvodi kao jednu od najvažni­
jih sastojnica života u azilu istovremeno je i dub­
lji i manje uzajaman. On je u luđaku tragao za
najmanje primetnim znacima njegovog ludila, za
mestima na kojima se ono kriomice dodiruje s ra­
zumom i tek počinje da se odvaja od njega; a
na taj pogled luđak ni na koji način ne može da
uzvrati, jer on je samo gledan; on je kao pridoš-
licä, kao neko ko je poslednji prispeo u svet ra­
zuma. Tjuk je oko tih posmatranja sastavio pra­
vi ceremonijal. Posredi su bila večernja posela na
engleski način, na kojima je svako morao da po­
dražava sve krute zahteve društvenog života; kru­
žio je jedino pogled, koji je vrebao na svaku ne-
priličnost, svako remećenje, svaku neumešnost u
kojoj bi se odavalo ludilo. Upravitelji i nadzorni­
ci u Utočištu redovno pozivaju po nekoliko bole­
snika na »tea-parties«; zvanice » . . . oblače najlep-
še odelo i nadmeću se međusobno u uljudnosti i
pristojnosti. Nude im se najbolja jela, s njima se
postupa s takvom pažnjom kao da su stranci. Se-
deljka obično protiče u najvećoj slozi i najboljem
raspoloženju. Retko dolazi do neprijatnih događa­
ja. Bolesnici izvanredno obuzdavaju različite svo­
je sklonosti; ovaj prizor izaziva i zaprepašćenje
i dirljivo zadovoljstvo.« Začudo, ovaj obred nije
obred približavanja, dijaloga, uzajamnog upozna-
 ISTORIJA LUDILA
222

vanja; tu se oko luđaka organizuje svet u kojem

mu je sve poznato i blisko, ali u kojem on sam
ostaje stranac, Stranac u pravom smislu reči, ne­
ko koga ne procenjuju samo po izgledu, već i po
svemu što bi izgled, i nehotice, mogao da oda i
otkrije. Neprestano podsećan na tu ispraznu ulo­
gu nepoznatog posetioca, i neprihvaćen u ičemu
što bi se ο njemu mogl o znati, povučen tako, dru­
štvenom ličnošću koja mu je nametnuta, bez re­
či, pogledom, spoljašnjošću i maskom, na površi­
nu sebe samog, luđak je pozvan da se objektivizu-
je u očima razboritog razuma kao potpuni stra­
nac, to jest kao onaj čije se tuđinstvo ne da opa­
ziti. Razumno građanstvo prihvata ga samo u tom
svojstvu, po cenu te saobraženosti anonimnom.
Vidimo da je u Utočištu delimično izostavlja­
nje fizičkih prinuda činilo deo skupa mera čiji je
suštinski element bio stvaranje jednog »self-re-
straint« u kojem je slobodu bolesnika, uključenu
u rad i pogled drugih, neprestano ugrožavalo utvr­
đivanje krivice. Treba da shvatimo da je tamo
gde smo verovali da je posredi jedna prosta nega­
tivna operacija koja je razvezivala veze i osloba­
đala najdublju prirodu ludila — reč ο jednoj po­
zitivnoj operaciji koja zatvara ludilo u poredak
nagrada i kazni i uključuje ga u kretanje moralne
svesti. Prelazak iz sveta Prokletstva u svet Osuđi­
vanja. Ali u isti mah postaje moguća psihologija
ludila, jer, pogledom, ludilo se neprestano poziva
na površinu sebe samog da porekne svoju pritvor-
nost. Ono se osuđuje samo po onome što čini;
njemu se ne sudi zbog namera, niti se proniču
njegove tajne. Ono je odgovorno samo za onaj
svoj deo koji se vidi. Sve ostalo se prećutkuje.
Ludilo postoji još samo kao nešto viđeno. Ta bli­
skost koja se uspostavlja u azilu, koju više ni
lanci ni rešetke neće raskinuti, ne omogućuje uza­
jamnost: to je tek susedstvo pogleda koji nadzi­
re, uhodi, koji se primiče da bi bolje video, ali
koji se neprestano sve više odmiče jer prihvata
 NASTANAK AZILA
223

i priznaje samo vrednosti Stranca. Nauka ο dušev­

nim bolestima, takva kakva će se moći razviti u
azilima, pripadaće uvek samo redu posmatranja i
razvrstavanja. Ona neće biti dijalog. A to doista
neće ni moći postati sve dok psihoanaliza ne
progna taj proces gledanja, bitan za azile devet­
naestog stoleća, i njegovu nemuštu magiju zameni
moćima govora. Možda bi još tačnije bilo ako ka­
žemo da je ona neprikosnoveni pogled nadzorni­
ka udvojila beskrajnim monologom reći nadzira­
nog — očuvavši tako stari azilski sklop neuzajam-
nog pogleda ali postavivši mu kao protivtežu, u
nesimetričnoj uzajamnosti, nov sklop govora bez
uzvraćanja.
Nadzor i Osuda: već se ocrtava jedna nova
ličnost koja će biti glavna u azilu devetnaestog
stoleća. Sam Tjuk joj ocrtava obrise onda kada
priča povest nekog manijaka koji je patio od na­
pada nezadržive jarosti. Jednoga dana, kada se
sa upraviteljem šetao po vrtu doma, iznenada ga
spopade faza razdraženosti: on se odmače nekoli­
ko koraka, dohvati jedan oveći kamen i već za-
mahnu njime na svog pratioca. Upravitelj zasta,
pogleda bolesnika pravo u oči; zatim krete neko­
liko koraka napred i »odlučnim glasom naredi mu
da odloži kamen«; kako se upravitelj približavao,
tako je bolesnik spuštao ruku i na kraju ispustio
svoje oružje; »zatim mirno dopusti da ga odvedu
u njegovu sobu«. Upravo se rađa nešto što nije
više represija, već autoritet. Sve do kraja osam­
naestog stoleća svet luđaka naseljavan je samo po­
moću apstraktne, bezlične sile koja je luđake dr­
žala zatvorene; i u tim granicama on je bio pra­
zan, ispunjen ludilom, jedino njime; često su i
čuvari vrbovani među bolesnicima. Tjuk, nasup­
rot tome, uvodi jedan posrednički element između
čuvara i bolesnika, između razuma i ludila. Pro­
stor što ga je društvo ostavilo za umobolne od
sada će biti opsednut onima koji su »s druge stra­
ne« i koji predstavljaju istovremeno i ugled auto-
 ISTORIJA LUDILA
224

riteta koji zatvara i strogost razuma koji osuđuje.

Nadzornik se upliće, nenaoružan, bez oruđa pri­
nude, samo pogledom i govorom; on se primiče
ludilu lišen svega onoga što bi ga moglo zaštititi
ili učiniti opasnim, izložen neposrednom sukobu,
bez zaštite. Pa ipak, on se u stvari neće suprotsta­
viti ludilu kao konkretna ličnost, već kao razum­
no biće, samim tim, i pre svake bitke, naoružan
autoritetom koji mu dolazi otuda što nije lud. Ra­
nije je pobedu razuma nad bezumljem obezbeđi-
vala samo materijalna sila, i to u nekoj vrsti is­
tinske bitke. Ishod bitke sada je već unapred od­
lučen, poraz bezumlja je uračunat u konkretnu si­
tuaciju u kojoj se sukobljavaju luđak i ne-ludak.
Odsustvo prinude u azilima devetnaestog stoleća
nije oslobođenje bezumlja, nego znak da je ludilo
odavno već savladano.
Za taj novi razum koji vlada u azilu, ludilo
više nije apsolutni oblik protivrečnosti, već pre
nezrelost, jedan vid ludila koji nema prava na sa­
mostalnost i koji može da živi samo nakalemljen
na svet razuma. Ludilo je detinjstvo. U Utočištu
je sve uređeno tako da se umobolni pretvore u
malodobne. Tu se na njih gleda » . . . kao na de-
cu koja imaju višak snage i koja se njime koriste
na opasan način. Oni moraju dobijati kazne i na­
grade bez odlaganja; sve što je iole udaljeno ne­
ma na njih nikakvo dejstvo. Na njih se mora pri-
meniti jedan nov poredak vaspitanja, njihovim
mislima dati nov tok; najpre ih treba upokoriti,
zatim ih ohrabriti, naterati da rade, i primamlji­
vim sredstvima im učiniti taj rad prijatnim.« Još
odavno je pravo držalo umobolne za malodobne;
ali to je bio pravni položaj, apstraktno određen
zabranom i staratelj stvom; to nije bio vid kon­
kretnog odnosa čoveka sa čovekom. Stanje malo­
dobnosti postaje, kod Tjuka, način postojanja za
luđaka, a način neograničene vlasti za čuvara.
Veoma se nastoji na tome da se održi izgled »ve­
like porodice« što ga u Utočištu poprima zajed-
 NASTANAK AZILA 225

nica bezumnih i njihovih pazitelja. Na izgled, ta

»porodica« smešta bolesnika u sredinu koja je i
normalna i prirodna u isti mah; ona ga, u stvari,
još više tera u ludilo: položaj pravne manjine u
koji su luđaci dovođeni imao je za cilj da ove
zaštiti kao subjekte prava; taj stari sklop, postav­
ši oblik supstojanja, potpuno predaje luđake, i to
kao subjekte psihologije, autoritetu i ugledu ra­
zumnog čoveka, koji na sebe navlači konkretan
lik odraslog, što znači i nadmoći i cilja u isti mah.
U velikom preustrojavanju odnosa između lu­
dila i razuma, porodica, krajem osamnaestog sto­
leća, igra ključnu ulogu; ona je istovremeno i ima­
ginarni predeo i istinska društvena struktura; od
nje polazi, ka njoj se upućuje delo Tjukovo. Pri­
dajući joj sjaj iskonskih vrednosti, još neiskvare­
nih u društvenom, Tjuk joj je dao da odigra ulo­
gu da vraća iz ludila; ona je, u njegovom mitu,
bila antiteza onoj »sredini« u kojoj je osamnaesto
stoleće videlo poreklo svekolikog ludila. Ali on ju
je isto tako uveo, na veoma stvaran način, u svet
azila, u kojem se ona
istina i kao norma svih odnosa koji se mogu us­
postaviti između luđaka i razumnog čoveka. Sa­
mim tim, manjina pod okriljem porodice, pravni
položaj kojim su građanska prava bezumnog otu­
đena od njega, postaje psihološka situacija u ko­
joj biva otuđena njegova konkretna sloboda. Či­
tavo postojanje ludila u svetu kakav mu se sada
priprema biva obavijeno onim što bismo mogli
nazvati, unapred, »roditeljski kompleks«. U gra­
đanskoj porodici, oko ludila je ponovo oživeo
ugled patrijarhata. Upravo će ovo istorijsko talo­
ženje, psihoanaliza, kasnije, izneti na videlo pri­
dajući mu, preko jednog novog mita, smisao sud­
bine za koju se veruje da je obeležila celu zapad­
nu kulturu, a možda i celu civilizaciju, dok je ova
lagano nanosila to taloženje koje se sleglo tek ne­
davno, krajem stoleća, kada je ludilo dva puta
otuđeno u porodici — mitom ο razot uđenju u pa-
15
 ISTORUA LUDILA
226

trijarhalnoj čistoti, i jednom doista otuđujućom

situacijom u azilu sazdanom po uzoru na porodi­
cu. Od sada, i u trajanju koje još nije moguće
odrediti, govori ο bezuml ju biće neraskidivo veza­
ni sa polu-stvarnom, polu-imaginarnom dijalekti­
kom Porodice. I tamo pod čim je ranije, u mahni­
tanju, trebalo razumevati svetogrđe ili bogohulje­
nje, od sada treba videti neprestani napad na Oca.
Tako će, u modernom svetu, ono što je bilo ve­
liko, nepovratno sučeljavanje razuma i bezumlja
postati muklo uporište nagona protiv čvrstine po­
rodice kao ustanove i protiv najdrevnijih simbola.
Postoji zapanjujuća istosmernost kretanja os­
novnih ustanova i te evolucije ludila u svetu za­
tvaranja. Slobodna privreda, videli smo, težila je
da poveri brigu ο siromašnima i bolesnima pre
porodici negoli Državi: porodica je tako postala
mesto društvene odgovornosti. Ali ako se bolesnik
može poveriti porodici, sa luđakom, koji je od­
već stran i neljudski, nije isti slučaj. Tjuk, zapra­
vo, na veštački način iznova stvara oko ludila pri­
vidnu porodicu, koja je tu kao ustanova parodija,
ali kao psihološka situacija stvarnost. Tamo gde
je porodica nedovoljna, on je, preko znakova i
ponašanja, zamenjuje prividnom porodičnom spo-
ljašnjošću. Ali preko jednog veoma zanimljivog
ukrštanja osvanuće dan kada će porodica biti os­
lobođena svoje uloge zbrinjavanja i lečenja bole­
snika uopšte uzev, dok će zadržati prividne vred-
nosti koje se tiču ludila; i još dugo pošto bolest
siromašnih postane stvar Države, azil će zadržati
bezumnika u bezuslovnom prividu porodice; lu­
đak će ostati malodobnik i razum će za njega još
dugo zadržati crte Oca.
Zatvoren u te prividne vrednosti, azil će biti
zaklonjen od istorije i društvenog razvoja. Po
Tjukovoj zamisli, reč je bila ο izgrađivanju sredi­
ne koja bi podražavala najdrevnije, najčistije, naj­
prirodnije oblike koegzistencije: najčovečnije mo­
guće sredine, po tome što bi bila što je moguće
 NASTANAK AŽtLA 227

manje društvena. U stvari, on je raspolutio dru­

štveni sklop građanske porodice, simbolično ga iz­
nova sastavio u azilu i pustio ga da se udalji u
istoriju. Azil, uvek pomeren ka zastarelim sklopo­
vima i simbolima, biće u pravom smislu reči ne­
prilagođen i izvan vremena. A upravo tamo gde je
animalnost ispoljavala svoju stalno obnavljanu pri­
sutnost, bez istorije, lagano će se uzdizati belezi,
bez sećanja, starih mržnji, starih porodičnih sveto­
grđa, zaboravljeni znaci rodoskvrnuća i kazne.

*
* *

Kod Pinela nema nikakvog verskog podvaja­

nja. Bolje rečeno, pre se javlja podvajanje koje se
sprovodi u pravcu suprotnom od onoga u kojem

f;a je primenjivao Tjuk. Dobrobiti obnovljenog azi-

a biće ponuđene svima, ili bezmalo svima, osim za­
nesenjacima »koji veruju da su nadahnuti i teže
da od drugih načine novoobraćenike«. Bisetr i La
Salpetrijer, kako ih je Pinel zamislio, dopuna su
Utočištu.
Religija ne ntora da bude moralna podloga ži­
vota u azilu, već prosto-naprosto medicinski pred­
met: »U bolnici umobolnih, verska ubeđenja treba
posmatrati samo u čisto medicinskom smislu, što
znači da treba ostaviti po strani svako drugo raz­
matranje veroispovesti u javnom ili političkom smi­
slu, i ispitati jedino to da li je neophodno suprot­
stavljati se uzletu ideja i osećanja što iz nje mo­
gu proizići, kako bi se uspešno doprinelo izleče-
nju izvesnih umobolnika.* (43) Kao izvor žestokih
osećanja i zastrašujućih slika koje stvaraju užasi
onoga sveta, katolicizam često izaziva ludilo; on
navodi na mahnita verovanja, podržava halucina­
cije, vodi ljude očaju i melanholiji. Ne treba se
čuditi što »pregled spiskova prihvatilišta umobol­
nih u Bisetri otkriva mnogo sveštenika i kaluđe-
15*
 ISTORIJA LUDILA
228

ra, kao i ljudi sa sela, koje je ustranu zavela za­

strašujuća slika budućnosti«. Još se manje treba
čuditi što se, tokom godina, menja broj verskih
ludila. Pod Starim režimom i za vreme Revoluci­
je, snaga sujeverja, ili žestina borbi kojima je Re­
publika protivstavljana Katoličkoj crkvi, uvećali
su broj melanholija verskog porekla. S povratkom
mira, pošto su sa Konkordatom prestale borbe,
ovi oblici bunila iščezavaju; godine X, među me-
lanholicima u La Salpetrijer ima još 50% obole-
lih od verskog ludila, naredne godine — 33%, a
godine X I I samo 18%. Azil se, dakle, mora oslo­
boditi religije i svih njenih imaginarnih srodnika;
treba voditi računa ο tome da se »melanholičnima
zbog pobožnosti« ne dozvoli da uzmu svoje mo­
litvenike; iskustvo »uči da je to najsigurniji na­
čin da se ludilo neprestano obnavlja pa čak učini
i neizlečivim, i što se više daje takva dozvola,
to se manje uspeva sa smirivanjem nespokoja i
nemirne savesti«. Ništa nas više ne udaljava od
Tjuka i njegovih snova ο verskoj zajednici koja bi
istovremeno bila i najpogodnije mesto za ozdrav­
ljenje duha, od te zamisli ο nepristrasnom azilu,
koji kao da je očišćen od onih slika i strasti što
ih rađa hrišćanstvo, koje teraju duh u zabludu,
obmanu, a ubrzo i u bunilo i halucinacije.
Ali kod Pinela je reč ο tome da se ukinu sli­
kovni oblici, a ne moralni sadržaj religije. Posto­
ji u religiji, kada se jednom staloži, moć priziva­
nja svesti koja rastura slike, stišava strasti i vra­
ća čoveka onome što je u njemu najneposredni-
je i najhitnije: ona mu približava njegovu moral­
nu istinu. I tu je ona često kadra da izleći. Pinel
iznosi nekoliko slučajeva volterovskog stila. Na
primer, slučaj jedne mlade dvadesetpetogodišnje
žene, »snažne građe, u braku sa jednim slabim i
osetljivim čovekom«; ona je imala žestoke histe­
rične napade, uobražavaia je da ju je poseo de­
mon koji je, po njoj, poprimao različite vidove i
činio da ona čuje »čas ptičji cvrkut, čas žalostiv-
 NASTANAK AZILA 229

nc pesme, katkad prodorne krike«. Mesni župnik,

Nrcćom, većma je zaljubljen u religiju prirode ne-
μο u ist erivanje đavola; on veruje u izlečenje pu-
lem blagodeti prirode; taj » . . . prosvećeni čovek.
blagog i uverljivog karaktera, stiče uticaj nad du­
hom bolesnice i uspeva da je nagovori da ustane
iz postelje, da se ponovo prihvati domaćih poslo­
va, pa čak i da prekopa v r t . . . To je imalo naj­
povoljnija dejstva i dovelo do ozdravljenja, koje
se održalo tri godine.« Svedena na krajnju jedno­
stavnost tog moralnog sadržaja, religija ne može
a da ne stane uz filosofiju, medicinu, i uz sve dru­
ge oblike znanja i nauke koji zabludeli duh mogu
da povrate razumu. Ima čak i slučajeva kada re­
ligija može da posluži kao prethodnica lečenju i
da pripremi ono što će se činiti u azilu: primer
je ona devojka »vatrenog temperamenta a ipak
veoma poslušna i pobožna« koja se kidala između
»sklonosti svoga srca i strogih načela svog vla­
danja«; njen ispovednik, pošto joj je uzaludno
savetovao da se prikloni Bogu, predoči joj prime-
re postojane i odmerene svetosti i »predloži naj­
bolji lek protiv velikih strasti — strpljenje i vre­
me«. Odvedena u La Salpetrijer, lečena je prema
Pinelovom uputstvu »po istim moralnim načelima«
te njena bolest »kratko potraja«. U azil tako ula­
zi ne društvena tema religije u kojoj se ljudi ose-
ćaju kao braća u istoj verskoj opštini i istoj za­
jednici, već moralna snaga utehe, poverenja, po­
korne vernosti prirodi. Azil mora da preuzme mo­
ralno delo religije, izvan njenog fantastičnog pred­
meta, isključivo na razini vrline, truda i društvenog
života.
Azil, religiozna oblast bez religije, oblast či­
stog morala, etičkog izjednačavanja. U njemu se
potrlo sve ono u čemu su mogla da se očuvaju
obeležja starih razlika. Gasnu i poslednja seća-
nja na sveto. Nekada je dom prinudnog boravka,
u društvenom prostoru, bio nasledio gotovo apso­
lutnu omeđenost leprozorija; to je bila tuđa zem-
230 ISTORIJA LUDILA

lja. Sada azil mora da predstavi veliku nepreki-

nutost društvenog morala. U azilu vladaju vred-
nosti porodice i rada, sve priznate vrline — ali
dvojakom vladavinom. Pre svega, one doista vla­
daju, u nutrini samog ludila; pod jarostima i ne­
redom ludila, postojana priroda osnovnih vrlina
nije razorena. Postoji jedan moral, posve iskonski,
koji ni u najgorem bunilu nije oštećen; upravo
se taj moral javlja i dejstvuje u ozdravljenju:
»Uopšte uzev, mogu samo jasno da posvedočim
da se u ozdravljenju često ispoljavaju čiste vrline
i stroga načela. Nigde, osim u romanima, nisam
video supružnike dostojnije milovanja, nežnije oče­
ve ili majke, strastvenije ljubavnike, svojim dužno­
stima predanije osobe, no što je to većina umo­
bolnih koji su srećno privedeni razdoblju oporav­
ka.« Ta neotuđiva vrlina istovremeno je i istina i
raspad ludila. Zato ona, ako vlada, i mora da
vlada. Azil će ukinuti razlike, sprečiti poroke, zbri­
sati nepravilnosti. On će optužiti sve što se su­
protstavlja bitnim vrlinama društva: celibat —
»broj devojaka zapalih u idiotiju, u godinama X I
i XII, sedam puta je veći nego broj udatih žena;
što se mahnitosti tiče, broj je dva do četiri puta
veći; može se, dakle, smatrati da je za žene brak
neka vrsta štitnika protiv dve vrste najukorenjeni-
je i najčešće neizlečive umobolnosti«; razvrat, loše
vladanje i »krajnja izopačenost navika«, »poročne
navike kao što su pijančenje, bezgranični promi­
skuitet bez biranja, poremećeno ponašanje ili rav­
nodušan nehaj, mogu malo-pomalo da oslabe razum
i da na kraju pređu u otvoreno ludilo«; lenjost
— »najstalnije i najjednodušnije iskustvo u svim
javnim azilima kao i u tamnicama i sirotištima
jeste da je zakon fizičkog rada, koji se strogo
sprovodi, najsigurnije, a možda i jedino jemstvo
održanja zdravlja, dobrih običaja i reda«. Azil se­
bi postavlja kao cilj jednaku vladavinu morala,
koja bi se obavezno proširila na sve one koji te­
že da je izbegnu.
 NASTANAK AZILA 231

Ali samim tim on omogućuje da iskrsne jed­

na razlika; ako vladavina zakona nije sveopšta, to
znači da ima ljudi koji ga ne priznaju, jedan dru­
štveni sloj koji živi u neredu, nemaru, tako reći
u nezakonitosti: »Ako, s jedne strane, vidimo po­
rodice koje dug niz godina napreduju uživajući u
redu i slozi, koliko drugih, pogotovu u nižim kla­
sama društva, rastužuju pogled svojom odbojnom
slikom razvrata, nesloge i sramotne bede! Tu je,
prema mojim dnevnim beleškama, najobilniji iz­
vor ludila koje valja lečiti po sirotištima.«
Jednim jedinim pokretom azil, u Pinelovim
rukama, postaje oruđe moralnog izjednačavanja i
društvenog optuživanja. Treba omogućiti da u op­
štem obliku vlada jedan moral koji će se iznutra
nametati onima kojima je stran i u kojima je
umobolnost već prisutna, iako se još nije ispolji-
la. U prvom slučaju, azil mora da dejstvuje putem
buđenja i podsećahja, prizivajući zaboravljenu pri­
rodu; u drugom, on mora da dejstvuje putem dru­
štvenog pomeranja, čupanja pojedinca iz njegove
sudbine. Postupak, onako kako je primenjivan u
Utočištu, još uvek je jednostavan: versko podva­
janje ima za cilj moralno očišćenje. Postupak ko­
ji primenjuje Pinel prilično je složen: reč je ο
izvođenju moralnog st apanja, ο st varanju etičke
neprekinutosti između sveta ludila i sveta razu­
ma, ali uz primenu društvenog podvajanja koje
građanskom moralu zajamčuje sveopštost činjeni­
ce i omogućuje mu da se nametne kao pravo svim
oblicima umobolnosti.
U doba klasicizma, nemaština, lenstvovanje,
poroci i ludilo mešani su, u bezumlju, u istu kri­
vicu; luđaci su bili zahvaćeni velikim zatvaranjem
bednih i nezaposlenih, ali svi su, u blizini prestu­
pa, unapređeni do suštine pada. Sada, pak, ludilo
se vezuje uz društveno srozavanje, koje se neja­
sno javlja kao njegov uzrok, uzor i granica. Po­
la stoleća kasnije, duševna bolest postaće izroda-
232 ISTORIJA LUDILA

vanje. Nadalje, glavno ludilo, ono koje doista pre-

ti, jeste ludilo koje nadire sa dna društva.
Pinelov azil neće biti, kao mesto povučenosti
od sveta, prostor prirode i neposredne istine kao
što je to Tjukov azil, već jednoobrazna oblast za­
konskih propisa, mesto moralnih stapanja na ko­
jem se uklanjaju ludila koja se rađaju na spolj-
nim međama društva. Sav život pitomaca, sve­
ukupno držanje nadzornika i lekara prema njima,
Pinel je ustrojio tako da dođe do tih moralnih
stapanja. Ovo, pak, na tri glavna načina.
1. Čutanje. — Peti okovani umobolnik kog je
Pinel oslobodio bio je jedan stari sveštenik koji
je zbog ludila najuren iz Crkve; zahvaćen ludilom
veličine, smatrao je sebe za Hrista; bio je to »vr­
hunac ljudske drskosti u ludilu«. Ušav u Bisetru
1782, on punih dvanaest godina provodi u lanci­
ma. Po oholom držanju, po golemoj rečitosti, on
je jedan od najcenjenijih prizora u celoj bolnici;
ali kako smatra da upravo ponovo preživljava
Stradanja Hristova, »on strpljivo podnosi to du­
gotrajno mučeništvo, i neprestano zlobno ruganje
na račun svoje manije«. Pinel ga uvršćuje u sku­
pinu prvih dvanaestoro koji će biti oslobođeni,
premda je njegovo bunilo uvek jednako žestoko.
Ali sa njim on ne postupa kao sa drugima: ni­
kakvih opominjanja, nikakvih nametnutih obeća­
nja; ne izustiv ni reči, on je naložio da mu se ski­
nu lanci i » . . . izrično naredio da se svi prave
uzdržani i ne obraćaju se ni jednom jedinom reč-
ju tom sirotom umobolniku. Ta zabrana, koje se
svi strogo pridržavaju, jače dejstvuje na tog čo­
veka, tako prepunog sebe, nego okovi i ćelije;
usred te svoje potpune slobode, on se oseća po­
niženim zbog jedne, za njega tako nove napušte-
nosti i izdvojenosti. Na kraju, posle dugog okle-
vanja, sam je došao da se priključi društvu os­
talih bolesnika; od toga dana, njegove su misli
postale razumnije i tačnije.«
 NASTANAK AZILA
233

Izbavljenje ovde poprima paradoksalan smi­

sao. Ćelija, lanci, neprestano posmatranje i ruga­
nje stvaraju, u bunilu bolesnika, nešto kao sre­
dinu njegove slobode. Samim tim priznat, i opči
njen tolikim pomaganjem sa strane, on nije mo­
gao da se odvoji od svoje neposredne istine. Ali
ti lanci koji padaju, ta ravnodušnost i muk sviju,
zatvaraju ga u ograničeno uživanje u pustoj slo­
bodi; on biva ćutke prepušten jednoj nepriznatoj
istini koju će ispoljavati uzalud — jer ga i ne
gledaju, i koja više nije mogla da ga napaja za­
nosom, jer je drugi čak i ne ponižavaju. Sada će
čovek lično, a ne njegova projekcija u ludilu, bi­
ti ponižavan: fizička prinuda zamenjena je slobo­
dom koja se u svakom trenutku dodiruje sa usam-
ljenošću; dijalog bunila i uvrede — monologom
jezika koji se iscrpljuje u ćutanju drugih; svo
ono razmetanje nadutošću i osramoćenošću —
ravnodušnošću. Od tada, istinskije utamničen no
što je to mogao biti u ćeliji ili u lancima, sužanj
ničeg drugog dp sebe samog, bolesnik je sa sa­
mim sobom doveden u odnos koji spada u red
prestupa, a sa drugima u ne-odnos koji spada u
red stida. Drugi su postali nevini, oni više nisu
progonitelji; krivica se premestila unutra, pokazu­
jući luđaku da je bio opčinjen samo sopstvenom
uobraženošću; neprijateljska lica iščezavaju; nji­
hovo prisustvo on više ne oseća kao pogled, već
kao uskraćivanje pažnje, kao pogled skrenut ustra-
nu; drugi su za njega još samo granica koja se
neprestano povlači onako kako joj se on primi­
če. Oslobođen okova, on je sada okovan ćutanjem,
grehom i stidom. Osećao se kažnjen, i u tom je
video znak svoje nevinosti; oslobođen svakog fi­
zičkog kažnjavanja, treba da se oseti kriv. Paće-
ništvo je bila njegova veličina; izbavljenje treba
da ga ponizi.
U poređenju sa neprekidnim dijalogom razu­
ma i ludila, u vreme renesanse, klasicističko za­
tvaranje je bilo ućutkivanje. Ali ono nije bilo pot-
234 ISTORIJA LUDILA

puno: jezik je u njemu više bio uključen u stvari

no istinski ukinut. Zatvoreni domovi, tamnice, će­
lije, pa i sama mučenja zapodevaju između razu­
ma i bezumlja jedan nemi dijalog-borbu. Sada je
i taj dijalog prekinut; ćutanje je potpuno; izme­
đu ludila i razuma više ne postoji zajednički je­
zik; jeziku bunila može da odgovori jedino odsu­
stvo jezika, jer bunilo nije tek odlomak dijaloga
sa razumom, ono uopšte i nije jezik; u konačno
ućutkanoj savesti ono upućuje samo na prestup. I
tek na osnovu toga zajednički jezik ponovo će,
onoliko koliko to bude jezik priznate krivice, po­
stati moguć. »Na kraju, posle dugog oklevanja,
sam je došao da se priključi društvu ostalih bo­
lesnika . . . « Odsustvu jezika, kao bitnoj strukturi
života u azilu, odgovara obelodanjenje priznanja.
Kada Frojd u psihoanalizi bude ponovo, obazrivo,
započeo razmenu, ili bolje rečeno, ponovo počne
da sluša taj jezik, sada razmrvljen u monologu,
treba li da se začudimo što su iskazi koje čujemo
uvek iskazi ο prestupu? U tom okorel om ćutanju
prestup je zahvatio same izvore reči.
2. Prepoznavanje u ogledalu. — U Utočištu je
luđak bio posmatran, i znao je da ga gledaju;
ali sem tog neposrednog posmatranja, koje mu
je omogućavalo, zauzvrat, da sebe shvati tek oko­
lišno, ludilo nije imalo neposrednog puta do se­
be. Kod Pinela, nasuprot tome, pogled će dejstvo-
vati tek unutar prostora određenog ludilom, bez
spoljašnje površine i granice. Ludilo će samo sebe
gledati, od samog sebe biti viđeno — čist objekt,
i apsolutni subjekt prizora, u isti mah.
»Tri luđaka koji podjednako veruju da su
vladari, i svi se proglašavaju Lujem XVI, svađaju
se jednog dana oko kraljevskih prava i ističu ih
na malo preoštar način. Nadzornica prilazi jed­
nome i povlači ga u stranu: zašto se, kaže mu
ona, svađate s tim ljudima koji su očigledno ludi.
Zar nije poznato da vi treba da budete priznati
kao Luj XVI? Luđak, polaskan tom počašću, od-
 NASTANAK AZILA
235

mah se povlači posmatrajući drugu dvojicu s prez­

rive visine. Ista domišljatost uspeva i kod drugog.
I tako, u jednom trenu, od svađe više ne bi ni
traga.« To je, upravo, prvi trenutak, trenutak uz­
leta. Ludilo se poziva da pogleda samo sebe, ali
u drugima: u njima se ono javlja kao neosnovana
uobraženost, to jest kao ludilo dostojno podsme-
ha; tim pogledom kojim osuđuje druge, međutim,
luđak pribavlja sebi opravdanje i sigurnost da je
njegovo bunilo ispravno. Jaz između uobraženja
i stvarnosti prepoznaje se samo u objektu. Nasu­
prot tome, taj jaz je potpuno prikriven u sub­
jektu, koji postaje neposredna istina i nepriko­
snoveni sudija: uzdignuto kraljevanje koje obzna­
njuje da je Kraljevanje drugih lažno obezvlašćuje
time druge i potpuno se potvrđuje ne raspršuju-
ći sopstvenu uobraženost. Ludilo, kao prosto bu­
nilo, projicira se u druge; kao nešto potpuno ne-
svesno, ono se u celihi uzima na sebe.
Upravo u tom času ogledalo, od saučesnika,
postaje razbijač obmane. Neki drugi bolesnik iz
Bisetre takođe je verovao da je kralj, uvek se iz­
ražavajući »naredbodavnim tonom i tonom vrho­
vne vlasti«. Jednoga dana kada je bio nešto mirni­
ji, prilazi mu nadzornik i pita ga kako to da, ako
je vladar, ne okončava svoje zatočeništvo i zašto
ostaje u istoj vreći sa svakojakim umobolnicima.
Obraćajući mu se i narednih dana na isti način,
»... on ga malo-pomalo navede da sagleda koliko
su smešne njegove preterane tvrdnje, pokaza mu
drugog jednog umobolnika, takođe uverenog da
je nosilac vrhovne vlasti, i koji je stoga postao
predmet poruge. Manijak je najpre pokoleban, us­
koro dovodi u sumnju svoju vladarsku titulu i ko­
načno uspeva da prizna svoje varavo zastranjiva­
nje. Bilo je potrebno petnaestak dana da dođe do
ovog, tako neočekivanog moralnog preokreta i,
posle nekoliko meseci provera, ovaj poštovani otac
vraćen je svojoj porodici.« Nastupa, dakle, faza
uniženja: poistovećen, u svojoj uobraženosti, sa
 ISTORIJA LUDILA
236

predmetom svog bunila, luđak se prepoznaje u og­

ledalu tog ludila čije je smešne tvrdnje obeloda-
nio; njegova čvrsta suverenost kao subjekta rast­
vara se u tom objektu kog je razotkrio prihvata-
'ući ga. On sada nemilosrdno posmatra samog se-
Žie. A u ćutanju onih koji predstavljaju razum i
koji su samo namestili pogubno ogledalo, on se
prepoznaje kao objektivno lud.
Videli smo kojim je sredstvima — i kojim
obmanama — terapeutika osamnaestog stoleća po­
kušavala da ubedi luđaka u njegovo ludilo, kako
bi ga uspešnije izbavila od njega. Ovde je posredi
jedan sasvim drugačiji potez; nije reč ο tome da
se zabluda rasprši velelepnim prizorom istine, ma
i prividne; reč je ο tome da se do l udil a dopre
kroz njegovu drskost, a ne kroz njegovu zabl udu.
Klasicistički duh je u ludilu osuđivao izvesno sle-
pilo pred istinom; posle Pinela, u ludilu će se više
gledati jedan polet koji nadire iz dubina, koji pre-
vazilazi pravne granice pojedinca, ne poznaje mo­
ralne upute utuvljene u njega i teži veličanju se­
be. Za devetnaesto stoleće, početni uzor ludila bi­
će zamišljanje sebe kao Boga, dok je za ranija stole­
ća ludilo bilo odbacivanje Boga. Ludilo će, prema
tome, upravo u prizoru sebe samog kao poniženog
bezumlja moći da nađe spas kada, zahvaćeno ap­
solutnom subjektivnošću svog bunila, ono u nje­
mu, u istovetnom nekom luđaku, iznenada zate­
kne objektivnu i poruge vrednu sliku. Istina se,
putem iznenađenja (a ne putem nasilja, kao u osa­
mnaestom stoleću), uvlači u tu igru uzajamnog
gledanja u kojem uvek vidi isključivo sebe. Ali
azil, u tom zajedništvu luđaka, rasporedio je og­
ledala tako da luđak, na kraju, ne može a da ne
zatekne sebe kao luđaka. Oslobođeno okova koji
su od njega pravili čist predmet posmatranja, lu­
dilo, na paradoksalan način, gubi suštinu svoje
slobode, a to je sloboda usamljeničkog uzleta; ono
postaje odgovorno za ono što zna ο svojoj istini;
ono se utamničuje u svoj pogled koji mu se bes-
 NASTANAK AZILA 237

konačno vraća; ono je, na kraju, okovano poniže­

njem što je za sebe postalo predmet. Sticanje sve­
sti sada je skopčano sa stidom što sam isti kao
taj drugi, što sam obrukan u njemu, i što sam pre-
zro sebe još pre no što sam mogao da se prepo-
znam i upoznam.
3. Večito suđenje. — Tom igrom ogledala,
kao i ćutanjem, ludilo se neprestano poziva da sa­
mo sebi sudi. Ali povrh toga, njemu se u svakom
trenu sudi i spolja; sudi mu se ne putem kakVe
moralne ili naučne savesti, već putem neke vrste
nevidljivog suda koji neprekidno zaseda. Azil ο ko­
jem Pinel sanja, i koji je u Bisetri delimično, a u La
Salpetrijer svakako i ostvaren, jeste jedan sudski
mikrokosmos. Da bi bila delotvorna, ta pravda po iz­
gledu mora biti zastrašujuća; u duhu umobolnog
mora biti prisutna cela zamišljena oprema sudije
i dželata, kako bi on doista shvatio kakvom je sve­
tu suđenja sada prepušten. Inscenacija pravde,
«a svim onim što je strašno i neumoljivo u njoj,
biće dakle deo lečenja. Jedan zatvorenik Bisetre
patio je od verskog ludila raspaljenog paničnim
strahom od Pakla; verovao je da večno prokletstvo
može izbeći samo strogim postom. Trebalo je ovo
strahovanje od jedne daleke pravde izravnati pri­
sustvom jedne neposredne, i još strasnije pravde:
»Da li se nezadrživom toku njegovih zloslutnih misli
protivteža mogla uspostaviti drukčije do uticajem
jednog žestokog i dubokog straha?« Jedne večeri
upravnik se ukaza na bolesnikovim vratima »...
opremljen svim što je potrebno da ga zaplaši, lju-
tita pogleda, gromovita glasa, okružen osobljem
naoružanim teškim lancima kojima je bučno vit­
lalo. Pred umobolnika staviše tanjir čorbe i dado-
še mu sasvim izričnu naredbu da je tokom noći
pojede, ako neće da ga snađu najsuroviji postupci
lečenja. Na to se svi povlače i ostavljaju umobol­
nika u stanju veoma mučnog kolebanja između
pomisli na kaznu kojom mu je priprećeno i zas­
trašujuće mogućnosti mučenja na onome svetu.
 ISTORIJA LUDILA
238

Posle unutrašnje borbe koja je trajala više časo­

va, prva pomisao odnese prevagu i on reši da uz­
me hranu.«
Sudska instanca kao što je azil ne priznaje ni
jednu drugu. Ona sudi odmah, bez. priziva. Ona
ima sopstvena oruđa kažnjavanja i koristi se nji­
ma po sopstvenom nahođenju. Negdašnje zatvara­
nje najčešće se primenjivalo izvan uobičajenih sud­
skih postupaka; ali ono je podražavalo kažnjava­
nje osuđenih, koristilo se istim tamnicama, istim
ćelijama, istim fizičkim zlostavljanjem. Pravda ko­
ja vlada u Pinelovom azilu ne preuzima načine re­
presije od neke druge pravde; ona izumeva svoje
vlastite. Ili, bolje rečeno, ona se koristi terapeut-
skim postupcima koji su tokom osamnaestog sto­
leća bili rasprostranjeni radi kažnjavanja. A ovo
preobraćanje medicine u pravdu, lečenja u repre­
siju nije najmanji paradoks »Čovekoljubivog« i
»oslobodilačkog« dela Pinelovog. U medicini klasi­
cističkog doba, kupke i tuševi korišćeni su kao lek
u skladu sa zamislima lekara ο prirodi nervnog
sistema; trebalo je rashladiti organizam, opustiti
spržena i sasušena vlakna; tačno je da je u blago­
tvorne posledice hladnog tuša ubrajano i psiho­
loško dejstvo neprijatnog iznenađenja koje prese-
ca tok misli i menja prirodu osećanja; ali tamo
smo još uvek u oblasti medicinskih pretpostavki.
Sa Pinelom, korišćenje tuša postaje otvorena sud­
ska mera; tuš — to je uobičajena kazna koju do­
suđuje običan redovan sud koji u azilu neprestano
zaseda: »Uzeti kao sredstvo represije, tuševi su če­
sto dovoljni da potčine opštem zakonu manuelnog
rada umobolnika koji je za to sposoban, da sa­
vladaju jogunasto odbijanje hrane, da ukrote
umobolnike zahvaćene nekom vrstom nemirnog i
nepromišljenog raspoloženja.«
Sve je uređeno tako da se luđak prepozna u
svetu suđenja koji ga obavija sa svih strana; on
mora da zna da ga nadziru, da mu sude i osuđuju
ga; od prestupa do kazne veza mora biti očigled-
 NASTANAK AZILA 239

na, kao krivica koju svi priznaju: »Kupanje je pri­

lika da se bolesnik podseti na počinjen prestup,
ili na to da je propustio neki važan zadatak, te
se pomoću jedne slavine njemu na glavu naglo pu­
šta mlaz hladne vode, što umobolnika često zbu­
njuje ili naglim i neočekivanim utiskom odstra­
njuje neku misao koja ga je zaokupljala; ako se
ona uporno održava, tuš se ponavlja, ali uz briž­
ljivo izbegavanje oštrog tona i uvredljivih izraza
koji bi mogli ozlojediti umobolnika; naprotiv,
njemu se daje na znanje da se to čini za njegovo
dobro i da se tim nasilnim merama pribegava sa
žaljenjem; tu se koji put ubaci- i šala, vodeći ra­
čuna da se ne ode predaleko.« Ta bezmalo aritme­
tička očiglednost kazne, to kažnjavanje koje se
ponavlja onoliko puta koliko je to potrebno, to
priznavanje prestupa putem represije, sve to za
cilj ima pounutrenje sudske instance i rađanje
grize savesti u duhu bolesnika: tek tada sudije
pristaju da prestanu sa kažnjavanjem, sigurni da
će se ono beskonačno produžavati u savesti. Jedna
manična bolesnica imala je običaj da čepa svoju
odeću i da razbija sve što bi joj došlo do ruku;
prepisuju joj tuš, navlače luđačku košulju; na kra­
ju je izgledalo da je »postiđena i utučena«; ali, iz
straha da je taj stid prolazan, a griza savesti od­
već površna, i »da bi je zastrašio, upravitelj joj se
obraća čvrsto i odlučno, ali bez ljutnje, i saopštava
joj da će se od sada sa njom postupati sa najvećom
strogošću«. Nije trebalo dugo čekati na željeni is­
hod: »Njeno pokajanje poče potokom suza, koji
gotovo dva časa nije prestajao da lije.« Postignu­
ta su dva pogotka: prestup je kažnjen, a prekrši­
telj se osetio krivim.
Ima, međutim, i umobolnika koji izmiču ovom
potezu i opiru se moralnom stapanju kojem on vo­
di. Oni će biti zatvoreni unutar samog azila, ob­
razujući jednu novu zatvoreničku populaciju koja
čak i ne može da dođe u vezu sa pravdom. Kada
se govori ο Pinel u i njegovom oslobodilačkom de-
 ISTORIJA LUDILA
240

lu, ovo drugo zatvaranje prečesto se izostavlja.

Već smo videli da je on blagodeti preustrojenog
azila uskratio »bogomoljcima koji veruju da su
nadahnuti, koji neprestano teže da od drugih na­
čine novoobraćenike i koji podmuklo uživaju u
tome da podstiču ostale umobolnike na neposluš­
nost, pod izgovorom da je bolje slušati Boga nego
ljude«. Ali izdvajanje i zatvaranje u ćelije obave­
zni su i za »one koji se ne mogu prikloniti opštem
zakonu rada i koji, vazda zabavljeni nečim štet­
nim, uživaju da kinje ostale umobolnike, da ih
izazivaju i stalno ih podstiču na neslogu«, a što
se žena tiče, za »one koje tokom napada pokazuju
neodoljivu sklonost da kradu sve što im padne
šaka«. Neposlušnost iz verskog fanatizma, otpor
prema radu, krađa — tri krupna prestupa protiv
građanskog društva, tri glavna nasrtaja na njego­
ve bitne vrednosti, ne mogu se oprostiti, čak ni
zbog ludila; oni, prosto-naprosto zaslužuju zat­
vor, isključenje u najstrožem smislu reči, jer u
svima njima ispoljava se isti otpor prema moral­
nom i društvenom ujednačavanju, koje i jeste ra­
zlog postojanja azila kakav je Pinel zamislio.
Nekada je bezumlje bilo izostavljeno iz suđe­
nja, da bi bilo prepušteno nahođenju sila razuma.
Sada, njemu se sudi: i to ne tek jedan jedini put,
pri stupanju u azil, tako da se ono prizna, svrsta i
jednom za svagda proglasi nevinim; baš naprotiv,
ono je izloženo večitom suđenju, koje ne prestaje
da ga progoni i da na njemu primenjuje svoje
sankcije, da proglašava prestupe, i da zahteva da
se javno moli oproštaj, konačno i da isključuje
one čiji bi prestupi mogli da za duže vreme ugro­
žavaju valjan društveni red. Ludilo je izbeglo pro­
izvoljnost ali je odmah upalo u neku vrstu bes­
krajnog procesa za koji azil obezbeđuje i policaj­
ce, i islednike, i sudije, i izvršioce kazni; procesa
u kojem svaki prestup u životu, na osnovu moći
svojstvene azilskom oitisanju, postaje društveni
zločin, koji se otkriva, osuđuje i kažnjava; proce-
 NASTANAK AZILA 241

sa koji nema drugog kraja sem večitog počinjanja

ispočetka, u pounutarnjenom vidu, kao griza $a-
vesti. Luđak kog je Pinel »oslobodio« i, po Pinelu,
luđak modernog zatvaranja, jesu osobe kojima se
sudi; one imaju povlasticu da ih više ne mešaju i
ne stapaju sa osuđenima, one su osuđene da budu,
u svakom času, pod udarom optužbe čiji im se sa­
držaj nikad ne saopštava, jer u nju ulazi ceo nji­
hov život u azilu. Azil doba pozitivizma, za čije se
osnivanje slavi Pinel, nije slobodna oblast posma-
tranja, davanja dijagnoze i lečenja; to je sudski
prostor u kojem se ljudi optužuju, sude i osuđu­
ju, i iz kojeg se oslobađaju tek prenošenjem tog
procesa duboko u sebe, odnosno pokajanjem. U
azilu, ludilo će biti kažnjeno, čak i ako je izvan
azila nevino. Još dugo će ono ostati, bar do naših
dana, utamničeno u svetu morala.

*
* *

Ćutanju, prepoznavanju u ogledalu, i ovom

večitom suđenju, trebalo bi dodati i četvrtu struk­
turu svojstvenu svetu azila koji se izgrađuje kra­
jem osamnaestog stoleća; to je veličanje medicin­
skog osoblja. Od svih, ona je nesumnjivo najvaž­
nija, jer ne samo što će odobriti nove dodire leka-
ra i bolesnika, već i nov odnos između umobolno-
sti i medicinske misli, a na kraju će upravljati i
svekolikim modernim iskustvom ludila. Do sada
su se u azilu zaticale samo iste strukture koje i u
zatvoru, ali pomerene i izobličene. Sa novim po­
ložajem medicinskog osoblja, ukinut je najdublji
smisao zatvaranja: tada je duševna bolest, sa zna­
čenjima koja joj danas pripisujemo, postala mo­
guća.
Delo Tjuka i delo Pinela, po duhu i vrednosti-
ma tako različita, stiču se u tom preobražaju me­
dicinskog osoblja. Lekar, videli smo, nije imao
16
242 ISTORIJA LUDILA

ulogu u zatvorskom, životu. U azilu, međutim, on

postaje glavna figura. On odlučuje ο ulasku. Pra­
vilnikom Utočišta to je utanačeno: »Što se tiče
prijema bolesnika, odbor treba uvek da zahteva
uverenje koje je potpisao lekar... Treba, takođe,
utvrditi da bolesnik nije zahvaćen nekom drugom
bolešću, a ne ludilom. Isto tako, poželjno je da se
sastavi izveštaj iz kojeg bi se videlo otkad je oso­
ba bolesna, kao i da li su, i ako jesu koji, lekovi
upotrebljeni.« Od kraja osamnaestog stoleća le-
karsko uverenje postalo je tako reći obavezno za
zatvaranje luđaka. Ah u samom azilu lekar upo-
redo sa uređivanjem azila kao medicinskog pros­
tora, zauzima sve važnije mesto. Pa ipak, a to je
i glavno, lekar se ne upliće na temelju nekog zna­
nja ili medicinske moći koju bi samo on posedo-
vao, i koju bi opravdavao zbir objektivnih sazna­
nja. Homo medicus stiče vlast u azilu ne kao nau­
čnik, već kao mudrac. Ako se traže lekari kao
struka, onda se oni traže kao moralno i pravno
jemstvo, a ne u ime nauke. Lekara bi lako mogao
da zameni neki veoma savestan čovek, neokrnje­
ne vrline, s dugim iskustvom u azilu. Jer posao le­
kara samo je deo jednog golemog moralnog zada­
tka koji se u azilu mora obaviti i koji jedini može
da obezbedi ozdravljenje bezumnika: »Zar ne bi
za upravu svakog javnog ili privatnog zavoda za
umobolne nepovrediv zakon morao biti da mani­
jaku omogući najširu slobodu koju dopušta nje­
gova lična bezbednost, ili bezbednost drugih, i da
je suzbija samo u skladu sa manjom ili većom oz­
biljnošću ili opasnošću njihovih skretanja ...; da
prikuplja sve podatke koji bi lekaru mogli da po­
mognu u lečenju, da brižljivo posmatra različite
promene u običajima i temperamentu i da se pre­
ma tome, na kraju, postavi blago ili čvrsto, pomir­
ljivo ili sa autoritetom i nepopustljivom strogo-
šću?« Po Semjuelu Tjuku, prvog lekara koji je bio
postavljen u Utočištu preporučila je njegova »ne­
umorna istrajnost«; kada je stupio u Utočište on,
 NASTANAK AZILA 243

sumnje nema, nije imao nikakvog posebnog zna­

nja ο duševnim bolestima, ali to je bio »jedan ra­
zborit duh koji je dobro znao da od njegove pri­
lježnosti i umeća zavise najdraži interesi njegovih
bližnjih«. On je isprobavao različite lekove na ko­
je su mu ukazivali zdrav razum i iskustvo njego­
vih prethodnika. No ubrzo je bio razočaran, ne
stoga što su ishodi bili loši ili što je broj izlečenja
bio mali: »Nego su medicinska sredstva bila tako
nedovoljno povezana sa razvojem ozdravljenja da
nije mogao a da ne posumnja da ona više prate
ozdravljenje no što dovode do njega.« Tada on
shvati da se malo može postići dotad poznatim me­
dicinskim metodama. Briga za čovečnost odnese
prevagu kod njega i on odluči da ne koristi ni je­
dan lek koji bi bolesniku bio odveć neprijatan. Ali
ne bi trebalo verovati da je uloga lekara u Uto­
čištu bila od male važnosti: preko redovnih obila­
zaka, preko autoriteta koji je imao u domu i koji
ga je stavljao iznad svih nadzornika »lekar je nad
duhom bolesnika stekao uticaj veći no što je bio
uticaj svih drugih osoba koje su imale da motre
na njih«.
Veruje se da su Tjuk i Pinel otvorili azil pred
medicinskim saznanjem. No oni nisu uveli nauku,
već ličnost čije su se moći samo prerušile u to zna­
nje, ili, najviše, u njemu našle svoje opravdanje.
Te moći, po prirodi, pripadaju društvenom i mo­
ralnom redu; one vuku korene iz malodobnosti
luđaka, otuđenosti njegove ličnosti, a ne njegovog
duha. Ako je ličnost lekara mogla da izdvoji ludi­
lo, to nije značilo da ga ona poznaje, već da ga
kroti; a ono što će za pozitivizam biti slika objek­
tivnosti, samo je druga strana te nadmoći. »Veo­
ma je važno zadobiti poverenje tih bolnika i izaz­
vati u njima osećanja poštovanja i poslušnosti,
što može doći samo kao plod nadmoćnosti rasu­
đivanja, izvrsnog odgoja i dostojanstva u govoru
i ponašanju. Glupost, neznanje i pomanjkanje na­
čela, potpomognuti tiranskom krutošću, mogu da
16'
 ISTORIJA LUDILA
244

izazovu i strah, ali prezir uvek pobuđuju. Nadzor­

nik u jednom domu umobolnih, koji je došao do
vlasti nad njima, upravlja i uredovljuje njihovo
ponašanje po svom nahođenju; on mora biti obda­
ren čvrstim karakterom i, po potrebi, pokazati da
ima ogromnu snagu. On treba da preti malo, ali
da sprovodi pretnje i, ako ga ne slušaju, kazna
mora odmah da usledi.« U svetu azila lekar je mo­
gao da sprovodi svoju apsolutnu vlast samo u
onoj meri u kojoj je, od početka, bio Otac i Sudi-
ja, Porodica i Zakon, budući da je njegova medi­
cinska praksa dugo samo tumačila stare obrede
Reda, Autoriteta i Kazne. A Pinel je odlično shva-
tao da lekar isceljuje onda kada, izvan modernih
terapeutskih postupaka, pokreće te pradrevne sli­
ke.
On navodi slučaj jedne sedamnaestogodišnje
devojke koju su roditelji podigli »krajnje popust­
ljivo«; ona je pala u »veselo i luckasto bunilo ko­
jem se nije mogao odrediti uzrok«; u bolnici, s
njom je postupano S najvećom blagošću; no ona
je uvek imala izvestan »oholi izgled« koji se u azi­
lu nije mogao trpeti; ο svojim roditeljima »govo­
rila je samo sa ogorčenjem«. Odlučuju da je po­
dvrgnu režimu strogog autoriteta; »... nadzornik,
da bi ukrotio njen nesalomljiv karakter, iskoristi
trenutak kupanja i žestoko se okomi na neke izo­
pačene osobe koje se usuđuju da se dignu protiv
naredbi svojih roditelja i koje ne priznaju njihov
autoritet. On joj predoči kako će se od sada s
njom postupati sa svom strogošću koju ona zaslu­
žuje, pošto se sama opire svom ozdravljenju i sa
nesavladivim jogunstvom prikriva početni uzrok
svoje bolesti.« Zbog te nove strogosti i te pretnje
bolesnica se oseća »duboko pogođena ...; na kra­
ju je priznala svoje pogreške i prostodušno rekla
da je skrenula pameću zbog jedne nedopuštene
sklonosti svog srca, i imenovala osobu koja je bi­
la njen predmet«. Posle tog prvog priznanja izleče-
nje je bilo lako: »Došlo je do najpovoljnije pro-
 NASTANAK AZILA
245
mene . . . ona je otada mirna i ne može dovoljno
da iskaže svoju zahvalnost nadzorniku koji je
okončao njenu stalnu uznemirenost, i vratio u njeno
srce spokojstvo i mir.« U ovoj priči nema ni jed­
nog mesta koje se ne bi moglo prevesti na izraze
psihoanalize, toliko je bilo tačno da je ličnost le-
kara, pre Pinela, morala da dela ne na osnovu ne­
ke objektivne odredbe bolesti ili izvesne dijagno­
ze koja klasifikuje, već oslanjajući se ο svoju uti­
cajnost koja je obuhvatala tajne Porodice, Autori­
teta, Kazne i Ljubavi; koristeći se upravo tom uti-
cajnošću, navlačeći obrazinu Oca i Sudije, lekar,
jednom od onih naglih prečica" koje ostavljaju me­
dicinsku nadležnost po strani, postaje gotovo ča­
robni izvršilac izlečenja i poprima lik čudotvor­
ca; dovoljno je da on pogleda i progovori pa da
bezumničke uobraženosti nestane i da se ludilo
konačno povinuje razumu. Njegovo prisustvo i
njegova reč raspolažu tom moći vraćanja razumu,
moći koja jednim udarcem razotkriva krivicu i po­
novo uspostavlja poredak morala.
Neobičan je paradoks što je medicinska pra­
ksa zašla u tu nesigurnu oblast lažnih čuda upra­
vo u času kada znanje ο duševnoj bolesti pokuša­
va da poprimi pozitivno značenje. S jedne strane,
ludilo se postavlja na odstojanje u jednom objek-.
tivnom polju u kojem iščezavaju pretnje bezum­
lja; ali u istom tom času luđak teži da sa lekarom,
u nerazorivom jedinstvu, stvori neku vrstu pära u
kom se saučesništvu učvršćuje na osnovu veoma
starih srodnosti. Život u azilu, kako su ga Tjuk i
Pinel ustrojili, omogućio je nastanak te tanane
strukture koja će postati osnovna ćelija ludila —
strukture koja stvara nešto kao mikrokosmos u
kojem su simbolično predstavljene velike struktu­
re građanskog društva i njegovih vrednosti: odno­
si Porodica-Deca, oko teme očevog autoriteta; od­
nosi Krivica-Kazna, oko teme neposredne pravde;
odnosi Ludilo-Nered, oko teme društvenog i mo­
ralnog reda. Odatle lekar i crpe svoju isceliteljsku
246 ISTORIJA LUDILA

moć; i upravo onoliko koliko se bolesnik, preko

tolikih starih veza, već nalazi otuđen u lekaru, le­
kar i ima gotovo čudesnu moć isceljenja.
U vreme Pinela i Tjuka, u toj moći nije bilo
neobičnog; ona je objašnjavana i pokazivana, na­
prosto, preko uspešnosti moralnog držanja; nije
bila tajanstvenija od moći lekara osamnaestog sto­
leća kada je ovaj rastvarao tečnosti ili opuštao
vlakna. Ali smisao ove moralne prakse vrlo je br­
zo izmakao lekaru, onako kako je on svoje znanje
zatvarao u norme pozitivizma: od početka devet­
naestog stoleća psihijatar više nije sasvim tačno
znao kakva je priroda moći koju je nasledio od ve­
likih reformatora čija je delotvornost izgledala ta­
ko čudnovata spram načina na koji je on zamišljao
duševnu bolest i prakse svih ostalih lekara.
Ta psihijatrijska praksa, zgusnuta u svojoj
tajnovitosti, nejasna čak i onima koji su se njome
bavili, u mnogom pogledu nalazi se u istom čudno­
vatom položaju koji luđak ima u svetu medicine.
Pre svega stoga što će medicina duha, prvi put u
povesti zapadne nauke, postati gotovo sasvim ne­
zavisna: još od Grka ona je bila samo jedno po­
glavlje medicine i videli smo kako je Vilis izuča­
vao ludila pod oznakom »bolesti glave«; posle Pi­
nela i Tjuka, psihijatrija će postati medicina sa
osobenim obeležjem: ni oni koji za poreklom lu­
dila najstrastvenije tragaju u organskim uzrocima
ili naslednim sklonostima neće izbeći to obeležje.
Oni će ga izbeći tim manje što će ono — sa po­
kretanjem sve mutnijih moralnih sila — u početku
biti neka vrsta nečiste savesti; oni će se tim više
zatvarati u pozitivizam što više budu osećali kako
njihova praksa izlazi iz njega.
Što se više pozitivizam nameće medicini, a
psihijatriji posebno, to ta praksa postaje mutnija,
moć psihijatra čudotvornija, a par lekar-bolesnik
sve dublje zalazi u jedan neobičan svet. U očima
bolesnika, lekar postaje čudotvorac; onaj autori­
tet koji je lekar dobijao iz reda, morala, porodice,
 NASTANAK AZILA 247

sada kao da izvlači iz sebe samog; upravo zato što

je to lekar, veruje se da on raspolaže tim moćima,
i dok je Pinel, kao i Tjuk, isticao da njegovo moral­
no delovanje nije neminovno skopčano sa naučnom
upućenošću, sad ljudi počinju da veruju, a bole­
snik pre svih, da je on svoju moć rasplitanja ludi­
la stekao iz neke ezoteričnosti svoje nauke, iz neke
gotovo demonske tajne znanja; i što bolesnik vi­
še bude prihvatao to prepuštanje u ruke lekara
koji je istovremeno i božanski i satanski, koji, u
svakom slučaju, prevazilazi ljudsku meru, to će
se više otuđivati u njemu, pnhvatajući potpuno i
unapred sve njegove uticaje, od samog se početka
potčinjavajući volji koju doživljava kao magičnu,
i nauci za koju misli da je predskazivanje i prori­
canje, te tako na kraju postaje idealan i savršen
korelat tih moći koje on projicira u lekara, čist
objekt bez druge otpornosti doli sopstvene inerci­
je, gotov da bude baš ona histerična bolesnica
preko koje je Šarko (Charcot) uznosio čudesnu
moć lekara. Ako bismo želeli da raščlanimo du­
binske sklopove objektivnosti u znanju i praksi
psihijatrije devetnaestog stoleća, od Pinela do
Frojda (44), onda bi zapravo trebalo da pokažemo
da je ta objektivnost od samog početka bila jedno
opredmećenje magijskog reda koje je moglo da se
ostvari tek uz saradnju samog bolesnika i na os­
novu jedne moralne prakse koja je u početku bi­
la otvorena i jasna, ali je, u meri u kojoj je pozi-
tivizam nametao svoje mitove ο naučnoj objekti­
vnosti, polako padala u zaborav; prakse čiji su ko-
reni i smisao zaboravljeni, ali koja je stalno ko-
rišćena i stalno prisutna. Ono što se naziva psihija­
trijskom praksom jeste izvesna moralna taktika,
nastala krajem osamnaestog stoleća, očuvana u ob­
redima azilskog života i prekrivena mitovima po-
zitivizma.
Ali ako za bolesnika lekar brzo postaje čudo­
tvorac on to, u sopstvenim očima, kao lekar pozi-
tivizmä, ne može biti. Toj nejasnoj moći čije po-
248 ISTORIJA LUDILA

reklo on više ne poznaje i u kojoj neće da prepo­

zna drevne sile iz kojih je sačinjena, on treba da
dade neki položaj; a pošto ništa u pozitivnom sa­
znanju ne može da opravda takav prenos volje,
ili slično delovanje na daljinu, brzo će doći trenu­
tak kada će ludilo samo biti proglašeno odgovor­
nim za takve nepravilnosti. Ta ozdravljenja bez
osnove, i za koja odista valja priznati da nisu la­
žna ozdravljenja, postaće istinska ozdravljenja la­
žnih bolesti. Ludilo nije bilo ono što se verovalo
da je, niti ono za šta se izdavalo; ono je bilo bes­
krajno manje od sebe sama: zbir uverenosti i ob­
mane. Vidimo kako se ocrtava ono što će postati
pitijatizam Babinskog. I jednim čudnovatim preo­
kretom misao se vraća gotovo dva stoleća unazad
u vreme kada je granica između ludila, lažnog lu­
dila i simulacije ludila bila nedovoljno određena
— ista nejasna pripadnost prestupu držala ih je
na okupu; a još dalje od toga, medicinska misao
konačno je izvela jedno izjednačenje pred kojim
je oklevala sveukupna zapadna misao, još od gr­
čke medicine: izjednačenje ludila sa ludilom —
odnosno medicinskog poimanja i kritičkog poima­
nja ludila. Krajem devetnaestog stoleća, i u misli
savremenika Babinskog, nalazimo tu nečuvenu po­
stavku koju se još ni jedna medicina nije usudila
da iskaže: da je ludilo, na kraju, samo ludilo.
Otuda, dok je duševni bolesnik potpuno otu­
đen u stvarnoj ličnosti svog lekara, lekar razbija
stvarnost duševne bolesti u kritičkom poimanju
ludila. I to tako da, izvan praznih oblika pozitivi­
stičke misli, ostaje još samo jedna konkretna
stvarnost: par lekar-bolesnik u kojem se zbira,
spliće i raspliće svekolika umobolnost. I upravo
do tog stupnja cela psihijatrija devetnaestog sto­
leća istinski se usmerava ka Frojdu, prvome koji
je ozbiljno prihvatio stvarnost para lekar-bolesnik,
koji se složio da od nje ne odvoji ni svoje posma-
tranje ni svoje istraživanje, koji nije težio da ga
prikrije jednom psihijatrijskom teorijom koja bi
 NASTANAK AZILA
249

bila u manjem ili većem skladu sa medicinskim

saznanjem; on je prvi najdoslednije pratio njene
posledice. Frojd je razotkrio sve ostale azilske
strukture: on jeoukinuo ćutanje i posmatranje, po­
tro samoprepoznavanje ludila u ogledalu sopstve-
nog prizora, ućutkao instance osuđivanja. Ali, s
druge strane, on je iskoristio strukturu koja oba­
vija ličnost lekara; on je pojačao njegova svojst­
va čudotvorca, pripremajući bezmalo božanski
status njegovoj svemoći. On je na njega, na samu
tu prisutnost koja se izmakla iza bolesnika i iznad
njega, u odsutnost koja je isto tako i sveobuhva­
tna prisutnost, preneo sve moći koje su bile ras-
podeljene u kolektivnom bivstvovanju azila; on je
od toga napravio apsolutni Pogled, čisto i uvek uz-
držano ćutanje, Sudiju koji kažnjava i nagrađu­
je jednom presudom koja se čak ni do govora ne
spušta; on je od toga napravio ogledalo u kojem
se ludilo, jednom gotovo nepomičnom kretnjom,
vezuje za, i odvezuje od sebe.
Frojd je postigao da se sve strukture koje su
Pinel i Tjuk ustrojili u zatvoru, pomere prema le-
karu. On je doista izbavio bolesnika tog azilskog
bivstvovanja u koje su ga otuđivali njegovi »oslo­
boditelji«; ali nije ga izbavio onoga što je u tom
bivstvovanju bilo suštinsko; on je preustrojio mo­
ći u njemu, do najvećeg ih stupnja napregao stav­
ljajući ih u ruke lekara; on je stvorio psihoanaliti­
čku situaciju u kojoj, jednim genijalnim kratkim
spojem, otuđenje postaje razotuđujuće zato što,
u lekaru, postaje subjekt.
Lekar, kao lik koji otuđuje, ostaje ključ psi­
hoanalize. Možda upravo zato što nije poništila tu
konačnu strukturu i na nju svela sve ostale, psiho­
analiza i ne može, neće moći da čuje glasove be­
zumlja, niti da odgonetne znake bezumnika kao
takve. Psihoanaliza može da razmrsi neke oblike
ludila; najviši rad bezumlja njoj ostaje stran. Ona
ne može ni da oslobodi ni da prepiše, a ponajma-
nje da objasni ono što je u toj raboti bitno.
 ISTORIJA LUDILA
250

Od kraja osamnaestog stoleća, život bezumlja

otkriva se još samo u blesku dela kao što su Hel-
derlinovo, Nervalovo, Ničeovo ili Artoovo — u de-
lima zauvek nesvodivim na ta ludila koja ozdrav-
ljuju, odupirući se sopstvenom snagom tom ogrom­
nom moralnom utamničenju za koje smo stekli na­
viku da ga nazivamo, nesumnjivo ironično, Pine-
lovim i Tjukovim oslobođenjem umobolnih.
 ZAKLJUČAK

Onaj Goja koji je naslikao Ludnicu doživeo

je, nesumnjivo, pred tim gamizanjem ploti po pra­
znini, tom golotinjom duž golih zidova, nešto što
je bilo u vezi sa ondašnjom patetičnošću: simboli­
čne đinđuve kojima su bili krunisani bezumni kra­
ljevi ostavljale su vidljivim tela koja preklinju,
tela izložena lancima i bičevima, tela koja bunilu
lica protivreče ne toliko bedom svoje razotkrive-
nosti koliko ljudskom istinom koja je provaljiva­
la kroz celu tu netaknutu plot. Čovek sa trorogim
šeširom nije lud zato što je, go-golcat, natakao tu
ritu na glavu; nego u tom luđaku sa šeširom klju­
ča, kroz neiskazivu snagu njegovog mišićavog tela,
njegove divlje i čudesno raspojasane mladosti, jed­
na već amoralna ljudska prisutnost, nekako slobod­
na još od početka vremena, po pravu rođenja. Lud­
nica ne govori toliko ο l udil ima i tim čudnovatim
likovima, koje uostalom nalazimo i u Caprichos,
koliko ο vel ikoj jednoličnosti tih novih tela, poka­
zanih u svoj svojoj krepkosti, a čiji pokreti, ako i
prizivaju njihove snove, pre svega opevaju njihovu
sumornu slobodu: jezik Ludnice sličan je Pinelo-
vom svetu.
Goja sa Disparates i sa Quinta del Sordo ob­
raća se drugom jednom ludilu. Ne ludilu luđaka
bačenih u tamnicuj već ludilu čoveka bačenog u
 ISTORIJA LUDILA
252

sopstveni mrak. Ne povezuje li nas Goja, prema­

šujući sećanje, sa drevnim svetovima čarolija, fan­
tastičnih jahanja, veštica koje čuče po granama
sasušenih drveta? Zar čudovište koje šapće tajne
na uho Kaluđera nije rođak nakaze koja je opči­
njavala Bošovog Svetog Antonija? U izvesnom smi­
slu Goja iznova otkriva te velike zaboravljene sli­
ke ludila. Ali za njega su one nešto drugo, i upe-
čatljivost kojom se odlikuju njegovi kasniji rado­
vi potiče od druge jedne snage. Kod Boša ili Broj-
gela, ti se oblici rađaju iz samoga sveta; kroz pro-
cepe jedne čudnovate poezije, oni otkrivaju kame­
nje i biljke, oni izviru iz životinjskog zavijanja;
ni učešće svekolike prirode nije bilo dovoljno za
njihovo kolo. Gojini oblici rađaju se ni iz čega:
oni su bez osnove, u dvojakom smislu, po tome
što se izdvajaju tek iz najjednolikije tame, i to­
me što ništa ne ukazuje na njihovo poreklo, nji­
hovu granicu i njihovu prirodu. Disparates su bez
predela, bez zidova, bez pozadine — i to je još
jedna razlika u odnosu na Caprichos; u noći tih
velikih slepih miševa koje vidimo na Načinu lete­
nja nema ni jedne jedine zvezde. Iz kog drveta
raste grana na kojoj krešte veštice? Da li ona le­
ti? Prema kom veštičjem sastanku, i kom proplan­
ku? Ništa u svemu tome ne govori ο svetu, ni ο
ovome, ni ο nekom drugom. Reč je, u stvari, ο
onoj Usnulo sti razuma od koje je Goja još 1797.
stvorio prvu sliku »sveopšteg jezika«; reč je ο no­
ći koja je, nema sumnje, noć klasicističkog bezum­
lja, ona troguba noć u koju je utonuo Orest. Ali
u toj noći čovek opšti sa onim što je u njemu
najdublje, i najsamotnije. Pustinja Bošovog Sve­
tog Antonija bila je beskonačno nastanjena; a čak
i ako je bio plod njene mašte, predeo kojim pro­
lazi Luda Greta bio je sav ispresecan ljudskim je­
zikom. Gojin Kaluđer, s tom toplom životinjom uz
svoja pleća, njenim šapama na svom ramenu i
njenom njuškom koja mu dahće u uho, ostaje
sam: nije izrečena nikakva tajna. Jedino je pri-
 ZAKLJUČAK
253

sutna najzapretenija, a u isti mah i najdivljačkije

slobodna sila: ona koja komada tela na Grande
Disparate, ona koja se razularila i bode oči na
Pomamnom ludilu. Posle toga se i sama lica ra­
spadaju: to više nije ono ludilo sa Caprichos ko­
je je navlačilo obrazinu istinskiju od istine likova;
to je sad ludilo ispod obrazine, ludilo koje ujeda
lica, nagriza crte; nema više očiju i usta, tu su sa­
mo pogledi koji dolaze ni od kuda i upiru se ni
u šta (kao na Skupu veštica); ili krici koji naviru
iz crnih rupa (kao na Hodočašću svetog Isidora).
Ludilo je u čoveku postalo mogućnost da se uni­
šte i čovek i svet — pa čak i te slike koje prkose
svetu i izobličuju čoveka. Ono je, daleko ispod
sna, daleko ispod more bestijalnosti, poslednje
pribežište: kraj i početak svega. Ne stoga što bi
bilo obećano kao u nemačkoj lirici, već stoga što
je zbrka haosa i apokalipse: taj Idiot koji kriči
i krivi rame da bi se izmakao ništavim koje ga za­
hvata — da li je to rođenje prvog čoveka i nje­
gov prvi pokret prema slobodi, ili poslednji trzaj
poslednjeg samrtnika?
Zar to ludilo koje spaja i deli vreme, koje
svija svet u omču jedne noći, to ludilo tako tuđe
iskustvu čiji je savremenik, ne prenosi, onima ko­
ji su kadri da ga prihvate — Ničeu i Artou — te
jedva čujne reči klasicističkog bezumlja u koji­
ma su posredi bili ništavilo i noć, ali pojačavajući
ih do krika i besa? I dajući im, po prvi put, iz­
raz, pravo građanstva, i uporište u zapadnoj kul­
turi na osnovu kojeg postaju moguća sva ospo­
ravanja, i totalno osporavanje? Vraćajući im nji­
hovo prvotno divljaštvo?
Miran, strpljivi jezik De Sadov takođe hvata
poslednje reči bezumlja i daje im, za budućnost,
i on, jedno udaljenije značenje. Između iskidanog
Gojinog crteža i te neprekinute crte reči čija se
jednosmernost proteže od prve knjige Zistine do
desete knjige Zilijete, nesumnjivo nema ničeg za­
jedničkog osim izvesnog pokreta koji, vraćajući se
254 I S T O R U A LUDILA

tökom savremene lirike i isušujući joj izvore, iz­

nova otkriva tajnu ništavila i bezumlja.
U zamku u koji se zatvorio De Sadov junak,
po manastirima, šumama, podzemnim tamnicama
u kojima se beskonačno produžava ropac njego­
vih žrtava, priroda, na prvi pogled kao da može
da se iskazuje u punoj slobodi. Tu čovek ponovo
nalazi jednu istinu koju je zaboravio premda je
ona očigledna: koja bi želja mogla biti protiv pri­
rode kada je nju u čoveka usadila priroda sama,
i kada je nju čovek naučio od prirode u velikoj
pouci života i smrti koja ne prestaje da obnavlja
svet? Ludilo želje, bezumna ubistva, najnerazum-
nije strasti jesu mudrost i razum, pošto spadaju
u poredak prirode. Sve što su moral i religija, i
jedno loše ustrojeno društvo, mogli da uguše u
čoveku, oživljava u dvorcu ubistava. Tu je čovek
konačno usklađen sa svojom prirodom; ili, bolje
rečeno, jednom etikom svojstvenom tom čudnova­
tom zatvaranju, čovek mora da se stara da, bez
skretanja, održi svoju vernost prirodi: strog zada­
tak, sveobuhvatan, neiscrpan zadatak: »Ništa ne­
ćeš znati ako nisi sve upoznao; a ako si toliko
plašljiv da se zaustaviš pred prirodom, ona će ti
izmaći za svagda.« (45) I obrnuto, ako je čovek
povredio ili izmenio prirodu, on treba i da ispra­
vi zlo matematikom vrhovne osvete: »Priroda je
učinila da se svi rodimo jednaki; ako se sudbini
dopada da remeti taj poredak opštih zakona, na
nama je da ispravimo njene ćudi i da svojom
spretnošću povratimo ono što su jači oteli.« (46)
Sporost osvete, kao i drskost želje, pripadaju pri­
rodi. U onom što izumeva ludilo ljudi nema niče­
ga što ne bi bilo ili očigledna priroda, ili ponovo
uspostavljena priroda.
Ali u De Sadovoj misli to je tek prvi trenu­
tak: ironično opravdanje, racionalno i lirsko, go­
rostasan pastiš Rusoa. Na osnovu tog pokazivanja
— posredstvom besmisla — ništavnosti savreme­
ne filosofije i celog njenog naklapanja ο čoveku
 ZAKLJUČAK 255

i prirodi, biće donete istinske odluke: odluke ko­

je su isto toliko i prekidi u kojima se poništava
veza čoveka sa njegovim prirodnim bićem (47).
Čuveno Društvo prijatelja zločina, nacrt Ustava
Švedske, kada ih jednom očistimo od njihovih
otrovnih aluzija na Društveni ugovor i namerava-
na ustrojenja Poljske ili Korzike, utvrđuju jedino
vrhovnu strogost subjektivnosti u odbacivanju
svake prirodne slobode i jednakosti: nekontroli-
sano raspolaganje jednim elanom od strane dru­
gog, prekomerno sprovođenje nasilja, bezgranična
primena prava smrti — celo to društvo čija je je­
dina veza odbacivanje veze, javlja se kao otpuš­
tanje prirode — budući da jedina kohezija koja
se zahteva od pojedinaca u toj skupini ima za cilj
samo da zaštiti ne prirodno postojanje, već slo­
bodno ispoljavanje suvremenosti nad prirodom i
protiv nje (48). Odnos što ga je uspostavio Ruso
sasvim je obrnut; suverenost više ne prenosi
prirodno postojanje, ono j e za suverena samo je­
dan objekt, koji mu omogućuje da odvagne svoju
dovede do svog logičnog
zaključka, želja samo prividno vodi ponovnom ot­
krivanju prirode. Kod De Sada, u stvari, nema po­
vratka rodnoj zemlji, nema nade da će prvotno
odbacivanje društvenog ponovo kriomice postati
poredak sreće, putem dijalektike prirode koja se
odriče same sebe i time se potvrđuje. Za usamlje-
ničko ludilo želje koje još i za Hegela, kao i za
filosofe osamnaestog stoleća, konačno utapa čove­
ka u prirodni svet koji društveni svet odmah pre­
uzima, De Sad smatra da baca čoveka u jednu
prazninu koja izdaleka vlada prirodom, u potpu­
no odsustvo srazmera i zajednice, u stalno iznova
otpočinjano nepostojanje zadovoljenja. Noć ludi­
la otuda je beskrajna; ono što se moglo smatra­
ti nasilničkom prirodom čoveka samo je bila be­
skonačnost ne-prirode.
Ovde je izvor velike jednoličnosti De Sadove:
sa De Sadovim napredovanjem kulise se raspada-
 ISTORIJA LUDILA
256

ju; iznenađenja, slučajnosti, patetične ili drama­

tične veze prizora iščezavaju. Ono što je još u li­
stini bilo preokret — doživljen, dakle nov doga­
đaj — postaje, u Žilijeti, suverena, uvek pobednič-
ka igra, bez slabih strana, igra čije je savršenstvo
toliko da njena novina može biti samo sličnost
sa samom sobom. Kao i kod Goje, više nema os­
nova tim preterano tačnim Disparates. Pa ipak,
kroz to pomanjkanje dekora koje može biti mrkli
mrak isto tako kao i bleštavo svetio (kod De Sa­
da nema senki), lagano se krećemo ka svršetku:
smrti Žistine. Njena bezazlenost zamorila je čak
i želju da bude kinjena. Ne može se reći da zločin
nije savladao njenu vrlinu; treba da kažemo obr­
nuto, da ju je njena prirodna vrlina dovela dotle
da je iscrpla sve moguće načine da bude pred­
met zločina. Tada, i kada zločin bude mogao još
samo da je najuri iz oblasti svoje suverenosti (Zi-
lijet najuruje svoju sestru iz zamka Noarsej), ta
priroda tako dugo potčinjavana, kinjena, poniža­
vana (49), potpuno se pokorava onome što joj se
protivilo: sada ona zapada u ludilo i tu, ali samo
za trenutak, ponovo uspostavlja svoju svemoć.
Pobesnela olujina, grom koji zgromljuje Žistinu
— to je priroda koja je postala zločinačka sub­
jektivnost. Ta smrt koja kao da je izmakla bezum­
noj vladavini Zilijete dublje joj pripada nego bilo
koja druga; noć oluje, munje i groma dovoljno
označuje da se priroda razdire, da dostiže krajnji
stupanj svoje borbe, i da u tom zlatnom blesku
otkriva suverenost koja je i ona sama, i nešto sa­
svim drugo no ona sama: suverenost poludelog
srca koje je, u svojoj samoći, dostiglo granice
sveta koji ga razdire, okreće ga protiv sebe i uni­
štava u času kada mu to što je tako dobro ovla­
dalo tim svetom daje pravo da se poistoveti s
njim. Taj trenutni grom koji je priroda potegla
iz sebe da bi zgromila Žistinu samo je jedno te
isto sa dugim bivstovanjem Žilijete koja će, tako-
đe, iščeznuti sama od sebe, ne ostavljajući ni tra-
 ZAKLJUČAK 257

ga, ni leša, niti bilo šta drugo po čemu bi priroda

mogla da preuzme svoja prava. Ništavilo bezumlja
u kojem se zauvek ućutao jezik prirode postalo
je nasilništvo prirode i protiv prirode, i to sve do
suverenog ukidanja sebe samog (50).
Kod De Sada, kao i kod Goje, bezumlje na­
stavlja da bdije u svojoj noći; ali kroz to bdenje
ono se spreže sa svežim snagama. Ne-biće koje je
ono bilo, postaje moć koju treba uništiti. Preko
De Sada i Goje, zapadni svet je stekao mogućnost
da u nasilju prevaziđe svoj razum i da tragično
iskustvo ponovo otkrije izvan obećanja dijalektike.
*
* *

Posle De Sada i Goje, a od njih počev, be­

zumlje pripada onome što je, za moderan svet,
presudno u svakom umetničkom delu: to znači
onome po čemu svako delo jednovremeno nosi i
ubistvo i prinudu.
Tasovo ludilo, Sviftova melanholija, Rusoovo
bunilo, pripadaju njihovim delima baš kao što i
ta dela pripadaju njima. Tu u tekstovima, tamo
u životima ljudi, progovaralo je isto nasilje, ili
ista gorčina; viđenja su se svakako izmenjivala;
jezik bunila se ispreplitao. Ali to nije sve: umet-
ničko delo i ludilo bili su, u iskustvu klasicizma,
dublje povezani na drugoj jednoj razini: paradok­
salno, baš tamo gde su ograničavali jedno drugo.
Postojala je, naime, jedna oblast u kojoj je ludi­
lo osporavalo stvaralaštvo, ironično ga umanjiva­
lo, pravilo od predela svojih slika jedan patološki
svet utvara; taj jezik, koji je bio bunilo, nikako
nije bio stvaralaštvo. I obrnuto, bunilo se, ako je
bilo potvrđeno kao stvaralaštvo, otimalo svojoj
tanušnoj istini ludila. Ali u samom tom ospora­
vanju jedno drugo nije obezvređivalo, već je pre reč
bila (setimo se Montenja), ο otkrivanju one osnov­
ne neizvesnosti u kojoj se rađa umetničko delo, u
17
258 ISTORÜA LUDILA

trenutku kada ono prestaje da se rađa da bi uisti­

nu postalo delo. U tom suprotstavljanju čiji su
nam svedoci, posle Lukrecija, Taso ili Svift — i
koje je uzaludno bilo pokušavati razdeliti na raz­
doblja lucidnosti i razdoblja krize — otkriva se
jedno odstojanje u kojem sama istina umetničkog
dela postavlja pitanje: da li je ona delo ili ludilo?
nadahnuće ili priviđenje? spontano naviranje reči
ili čist izvor jednog jezika? Da li njegovu istinu tre­
ba unapred tražiti, još pre no što je ono i na­
stalo, u jadnoj istini ljudi ili je, daleko izvan nje­
govog nastanka, otkrivati u biću koje se u njoj
naslućuje? Ludilo pisaca bilo je, za druge, prilika
da se vidi rađanje, neprekidno ponovno rađanje,
u malodušnosti ponavljanja i bolesti, istine umet­
ničkog dela.
Ludilo Ničea, ludilo Van Goga ili ludilo Ar-
toa, pripada njihovom delu, možda isto tako du­
boko, ali na sasvim drugi način. Učestalo javlja­
nje, u modernom svetu, tih dela koja se rasprska­
vaju u ludilu, svakako da ništa ne dokazuje ο ra­
zumu toga sveta, ο smislu njegovog umetničkog
stvaralaštva, pa čak ni ο odnosima koji se spliću
i raspliću između svarnog sveta i umetnika koji
su stvorili dela. Pa ipak, tu učestalost valja ozbilj­
no shvatiti, kao isticanje jednog pitanja; od Hel-
derlina i Nervale, broj pisaca, slikara, muzičara
koji su »potonuli« u ludilo umnogostručio se; ali
ne zavaravajmo se; između ludila i umetničkog
dela nije bilo sporazumevanja, neke trajnije raz-
mene, niti jezičkog opštenja; njihov je sukob mno­
go pogibeljniji no nekada; a njihovim osporava­
njem sada ništa nije oprošteno; oni sada igraju
na život i smrt. Ludilo Artoovo ne uvlači se u
međuprostore dela; ono je pravo odsustvo dela,
ispretresano prisustvo tog odsustva, njegova sre­
dišnja praznina koja se oseća i meri svim njego­
vim dimenzijama kojima nema kraja. Poslednji
krik Ničeov, koji ga proglašava i Hristom i Dioni-
zijem — to nije na međi razuma i bezumlja, na
 ZAKLJUČAK
259

jranici duž koje se udaljava delo, njihov zajednič-

li, konačno odmah
san ο izmirenju »pastira iz Arkadije i ribara sa
jezera Tiverijadskog«; to je poništavanje dela, ono
na osnovu čega delo postaje nemoguće i gde ono
treba da začuti; čekić je upravo ispao iz ruku fi-
losofa. A Van Gog, taj koji nije hteo da traži »do­
zvolu od lekara da pravi slike«, znao je da su nje­
govo delo i njegovo ludilo međusobno nesaglasni.
Ludilo je potpuni prekid s umetničkim delom;
ono je sastavni trenutak ukmuća koje istinu dela
rastače u vremenu; ono mu ocrtava spoljašnju ivi­
cu, put rušenja, obris naspram praznine. Artoovo
delo doživljava u ludilu sopstveno odsustvo, ali to
doživljavanje, stalno nova hrabrost da se to doži­
vi, sve one reči nabacane spram suštinske odsut­
nosti jezika, sav taj prostor telesne patnje i užasa
koji okružuje prazninu ili se, bolje rečeno, podu­
dara s njom — to je delo samo: sunovrat nad
bezdanom odsutnosti dela. Ludilo više nije pro­
stor neodlučnosti u kojem je postojala opasnost
da će probiti prvobitna istina dela, već odlučnost
na osnovu koje se ona neopozivo prekida i za
svagda se nadnosi nad istoriju. Nije važan tačan
dan one jeseni 1888. kada je Niče konačno polu-
deo i od kada njegovi tekstovi više ne pripadaju
filosofiji već psihijatriji: sve, računajući i dopi­
snicu Strindbergu, pripada Ničeu, i sve je u te-
snoj vezi sa Rođenjem tragedije. Ali tu neprekinu-
tost ne treba zamišljati na razini nekog sistema,
tematike, pa ni postojanja: ludilo Ničeovo, to jest
raspad njegove misli, jeste ono po čemu se ta mi­
sao probija u moderan svet. Ono što ju je činilo
nemogućom, nama je čini savremenom; ono što ju
je otimalo od Nieea, nama je nudi. To ne znači da je
ludilo jedini jezik zajednički umetničkom delu i mo­
dernom svetu (opasnosti od patosa kletvi, obrnuta i
simetrična opasnost od psihoanaliza); već to zna­
či da, preko ludila, neko delo koje se na izgled
utapa u svet, odaje u njemu svoj besmisao i pre­
17*
 ISTORIIA LUDILA

obražava se u njemu jedino u vidu patološkog,

obuhvata sobom vreme sveta, ovladava njime i
vodi ga; preko ludila koje ga prekida, umetničko
delo otvara prazninu, vreme ćutanja, pitanje bez
odgovora, ono stvara jedan neizmirivi rascep u
kojem je svet prinuđen da se preispita. Ono što
je u nekom umetničkom delu nužno oskvrnitelj-
sko tu se preokreće i, u vremenu toga dela pre­
plavljenom ludilom, svet doživljava svoju krivicu.
Nadalje, i posredstvom ludila, svet postaje kriv
(po prvi put u zapadnom svetu) u odnosu na de­
lo; ono diže optužbu protiv njega, prinuđuje ga
da se pokori njegovom jeziku, obavezuje ga na je­
dan zadatak prepoznavanja, popravljanja; na za­
datak da povrati razum iz tog bezumlja i tome
bezumlju. Ludilo u koje se survava umetničko de­
lo jeste prostor našeg rada, jeste beskonačan put
da se stigne do kraja, jeste naš poziv u kojem se
mešaju pobornik i tumač. Zbog toga je malo važ­
no znati kada se u Ničeovu gordost, Van Gogovu
poniznost uvukao prvi glas ludila. Ludilo postoji
samo kao poslednji trenutak dela — ovo ga be­
skonačno potiskuje prema svojim granicama; ta­
mo gde postoji delo, nema ludila; pa ipak, ludilo
je savremenik dela, pošto ono označuje čas nje­
gove istine. Trenutak kada se, zajedno, rađaju i
dovršavaju delo i ludilo jeste početak vremena u
kojem to delo optužuje svet i čini ga odgovornim
za to što ono jeste.
Lukavstvo i novo likovanje ludila: taj svet
koji veruje kako odmerava, opravdava ludilo pu­
tem psihologije, mora sam da se pravda pred njim,
jer u svojim naporima i rasprama on se odmera­
va prema neodmerenosti dela kao što su Ničeovo,
Van Gogovo, Artoovo. I ništa u tim delima, pogo­
tovu ne ono što bi mogao znati ο l udil u, ne uve-
rava taj svet da ga ova del a l udil a opravdavaju.
 BELEŠKE

1. U p . J. LEBEUF: Histoire de la ville et de tout te diocese de Paris

(Paris, 1754—1758).
2. Tristan i Izoida.
3. De LANCRE: De l'Inconstance des mauvais anges (P aris, 1612).
4. U t o m smislu, iskustvo ο ludilu tačno se nadovezuje na iskustvo
ο gubi. Obred isključivanja gubavca pokazuje d a j e o n , živ, b i o
sämo prisustvo smrti.
5. Louise L A B E .
6. SAINT-fiVREMOND: Sir Politik would be, čin V , scena I I .
7. S E R V A N T E S : Don Kihot, I I d e o , glava 1.
8. Ukaz o d 1656, član I V . Kasnije su pridodati Saint-Esprit i les
Enfants-Trouves, a povučena j e la Savonnerie.
9. Izveštaj La Rošfuko-Lijankura u ime O d b o r a za prosjačenje Usta­
votvorne skupštine (Proces verbaux de l'AssembUe nationale, t. X X I ) .
10. Sa duhovne tačke gledišta, b e d a se, k r a j e m šesnaestog i p o č e t k o m
sedamnaestog stoleća oseća k a o pretnja Apokalipse. »Jedan o d n a j -
očiglednijih znakova skorog dolaska B o ž j i h Sinova i kraja vre­
mena jeste prekomernost duhovne i vremenske b e d e na k o j u se
svet sveo. Sada su naišli loši d a n i . . . usled mnoštva prestupa u m n o ­
žili su se i j a d i , a m u k e su senke neodvojive o d krivnje.« — (CA­
MUS: De la Mendiciti Ugitime des pauvres, p p . 3—4).
11. Pravilnik Opšteg prihvatilišta. Cl. X I I i X I I I .
12. ROUSSEAU: Discours sur les sciences et les arts.
13. Archives Bastille, RAVAISSON, X I I I , p p . 161—162.
14. Nacionalna biblioteka, Fonds Clairambault, 986.
15. Dogodilo se, ali veoma kasno, i nesumnjivo p o d utlcajem prakse
k o j a se odnosila na luđake, da se pokazuju i venerični bolesnici.
Otac RICHARD, u svojim Mimoires, priča ο poseti k o j u i m j e
učinio princ Condć sa v o j v o d o m o d Enghiena kako b i ga »ispunio
užasom o d greha« (f° 25).
16. Ned WARD, u London Spy, navodi iznos o d 2 penija.
17. »Nekada j e svako b i o pušten da o b i đ e Bisetr, i p o l e p o m vremenu
dolazilo j e najmanje 2.000 posetilaca dnevno. Pošto biste platili,
 ISTORIJA LUDILA
262
vodič b i vas v o d i o u odeljenje bezumnika.« — (Memoires du Pire
Richard, l o c . , cit. f° 61). Obilaženi su j e d a n irski sveštenik »koji
j e ležao na slami«, jedan brodski kapetan koga j e razbešnjavao
pogled na ljude »jer j e zbog ljudske nepravde i poludeo«, jedan
mladić »koji j e divno pevao« (ibid.).
18. MIRABEAU: Mamoires d'un voyageur anglais (1788), str. 213, b e -
leška I.
19. ESQUIROL: »Memoire historique et statistique d e la Maison Royale
de Charenton«; i r Des maladies mentales, I I , str. 222.
20. PASCAL: Pensaes, n. 339.
21. BOSSUET: Panigyrique de saint Bernard.
12. Saint Vincent pravi ovde aluziju na tekst sv. Pavla (I posl. K o -
rinćanima, I , 23): Jadaeis quidem Scandalum, gentibus autem stul-
titiam.
23. Correspondance de Saint Vincent de Paul (ed. Coste), t. V , str. 146.
24. J. W E Y E R : De praestigiis demomim.
25. »Neki v o j n i k posta melankoličan z b o g toga Sto ga o d b i š e roditelji
j e d n e devojke k o j u j e silno v o l e o . B i o j e sanjar, žalio se d a ga
j a k o b o l i glava i da m u neprestano trne ta strana. Primetno j e
mršavio; lice m u j e b i l o sve bleđe; b i o j e toliko slab da j e izba­
civao izmet a n i j e ni p r i m e ć i v a o . . . Nije b i l o nikakvog bunila,
premda bolesnik n i j e davao nikakav pozitivan o d g o v o r i izgledao
j e p o t p u n o utonuo u s v o j e misli. Nikad nije tražio ni d a j e d e ni
da pije.« — (Gazette salutaire, 17. marta 1763).
26. Encyclopadie, članak ο Maniji.
27. M­me de Sevigne' j u j e m n o g o upotrebljavala, i smatrala j e » d o b r o m
protiv tuge« (up. p i s m a o d 16. i 20. o k t o b r a 1675).
28. Raspravlja se ο t o m e da U j e pronalazač mašine Maupertius, Dar­
win ili Danac Katzenstein.
29. LEURET: Fragments psychologies sur la Folie (Paris, 1834).
3C. L e Neveu de Rameau, D I D E R O T : Oeuvres (Pleiade), str. 435.
31. M E R C I E R : Tableau de Paris, t. I, str. 233—234.
32 Mercier, lac. cit,
33. »Znao sam, k a o i svi, d a j e Bisetr bila i bolnica i tamnica u isti
mah; ali nisam znao da j e bolnica bila izgrađena da b i stvarala
bolesti, niti tamnica da b i stvarala zločin.« — (MIRABEAU: Souvenirs
d'un voyageur anglais, str. 6 ) .
34. MIRABEAU: Relation d'un voyageur anglais.
35. U evolucionizmu devetnaestog stoleća, ludilo j e zaista povratak,
ali duž jednog hronološkog puta; o n o nije apsolutno rasula vre­
mena. Reč je ο j e d n o m unazad v r a ć e n o m vremenu, n e ο ponav
ljanju u strogom smislu reči. Psihoanaliza, koja j e pokušala da
iznova suoči ludilo i bezumlje, našla se pred p r o b l e m o m vremena;
fiksacija, instinkt smrti, kolektivno nesvesno, arhetip, manje-više
srećno određuju tu heterogenost d v e j u temporalnih struktura: o n u
k o j a j e svojstvena iskustvu Bezumlja i znanju k o j e o n o obavija;
o n u koja j e svojstvena znanju ο ludilu, i nauci k o j u o n o odobrava.
36. RfiCALDE: Traiti sur les abas.
37. MIRABEAU: L'Ami da Hammes.
38 TURCOT: »Eloge de Gournay«.
 BELEšKE
263

39. TURGOT: Članak Fonđation u l'Encyclopadie.

40. TURGOT: »Lettre ä Trudaine sur le L i m o u s i n . . Oeuvres (cd. Schelle),
I I , str. 478—»95.
41. D E L A R I V E . Pismo upućeno redaktorima Bibliolheque britannique ο
j e d n o j n o v o j ustanovi za lečenje umobolnih. Ovaj se tekst pojavio
u Bibliotheque britannique, zatim i u o d v o j e n o j brošuri. Delarive
j e posetio Utočište 1798.
42. Scipion PINEL: Τταίίέ complet du rigime sanitaire des aliinis P( a­
ris, 1836), str. 56.
43. Traiti medico-philosophique.
44. Ove strukture i dalje p o s t o j e u nepsihoanalitičkoj psihijatriji a d o b ­
r i m d e l o m i u s a m o j psihoanalizi.
45. Cent vingt journies de Sodome (citć par BLANCHOT: Lautreantont
et Sade, Paris, 1949, str. 225).
46. Navedeno prema: BLANCHOT, ibid., str. 225.
47. Beščašće m o ž e ići sve d o »komadanja prirode i pomeranja sveta*
(Cent vingt journies, Paris, 1935), t . I I , str. 369.
48. Ta kohezija nametnuta t i m socii sastoji s e , u Stvari, ne u t o m e
što se između njih priznaje valjanost prava smrti, k o j e m o g u da
ostvare nad drugima, v e ć da c n a između sebe priznaju apsolutno
pravo slobodnog raspolaganja; svak m o r a da m o ž e da pripada d r a ­
gome.
49. U p . sa e p i z o d o m sa vulkanom s kraja Juliette (ćđ. J. J. Pauvert,
Sceaux, 1954, t. V I , str. 31—33).
50. »Reklo bi se da j e priroda, umorna o d sopstvenih dela, bila spremna
d a sve elemente p o b r k a kako b i i h nagnala u nove oblike.« —
(Ibid., str. 270).
 SADRŽAJ

Predgovor 9

I »Stultifera Navis« · 1 4

II Veliko utamničenje 50
III Bezumnici 7 4

VI Lica ludila 9 5

V Lekari i bolesnici 135

VI Veliki strah 1 7 4

VII Novo razdvajanje 195

VIII Nastanak azila 214
Zaključak . . 251
Beleške 261