S O K R A T ( oko 470-399. god. p. n.

e)
Sokrat predstavlja simbol grčke epohe i jedan je od najuticajnijih mislioca u istoriji filozofije. Rođen je u
Atini i nikada je nije napustio. Njegov život bio je ogledalo njegove filozofije. Najbolji dokaz za to jeste
suđenje koje su protiv njega organizovali tadašnji atinski vlastodršci.
Mladi ljudi su ga puno voleli naročito zato što je sa njima, na antičkim trgovima raspravljao o etičkim i
političkim temama. Vlast u Atini ga je optužila za bezbožništvo i da kvari omladinu. Osudili su ga na
smrt.
Sam Sokrat nikada ništa nije napisao, tako da o njegovom delovanju znamo samo na osnovu Platonovih
dijaloga. Protivnik je demokratije.
Bavio se etičkim pitanjima kako treba živeti da bi se živelo u skladu sa istinom, tj. sa onim što je dobro, i
da li uopšte postoje univerzalna merila dobrote. Unutrašnji svet ljudske duše mnogo je značajniji od sveta
spoljašnjih dobara. Za razliku od njih, duša je besmrtna i stoga je njena vrednost nemerljiva. Da bismo na
odgovarajući način vodili računa o duši, moramo se koristiti onim što je njoj najbliže, a to je razum.
Njega treba upotrebljavati na ispravan način. Kada to činimo, onda živimo umereno,živimo pravedno.
Bavi se pitanjem vrline i smatra da je vrlina isto što i znanje. Da bi mogli da postupamo dobro moramo da
znamo šta je to dobro. Znanje dobrog obezbeđuje vrlinu, tj. onaj ko zna šta je dobro nikada neće činiti zlo.
Ljudi nisu po prirodi loši već zločine čine iz neznanja.
Po njemu postoje opšta merila ljudskog ponašanja koje važe za sve i da predstave o dobru i zlu nikada ne
mogu da budu subjektivni i relativni . Do osnovnih etičkih pojmova čovek može da dođe i treba da se
trudi da dođe do njih. Ti pojmovi moraju da služe čoveku kao orijentir u životu. Znanje nije nešto što je
samodovoljno. Ono svoj smisao nalazi u odgovarajućoj upotrebi. Mudar čovek ne saznaje zbog samog
posedovanja znanja, već zbog dobro vođenog vlastitog života. Tragao je za definicijom etičkih pojmova
(šta je to dobro, pravda, hrabrost). Da bi do toga došao služio se metodom pod nazivom dijalektika
(dialogos- razgovor između dvoje ljudi).
Smatra da se stvarno znanje stiče tek kroz raspravu. Sastajala se iz 2 dela: ironija - u svakom razgovoru
polazio je od stava „Znam da ništa ne znam“. Svest o neznanju predstavlja polaznu tačku za dobijanje
znanja. Što je znanje o nekom problemu veće, to je i veća samosvest o neznanju. Majeutička veština -
veština porađanja istine. Konkretno znanje jeste tek polazna tačka za dalje izvođenje ili porađanje istine u
duši sagovornika. Zbog toga je ova metoda i dobila naziv babička (majeutička) veština.
Sokratova indukcija u suštini je tesno povezana s traganjem za opštim definicijama i sastoji se u procesu kojim
se, putem pitanja i odgovora, od pojedinačnih primera našega svakodnevnog iskustva dođe upravo do neke
opšte definicije stvari o kojoj se raspravlja. Radilo se o tome da bi Sokrat stupao u razgovor s nekim i
postavljao mu pitanje, na primer, šta je pravednost ili bi naveo razgovor u određenom pravcu i kada bi
sagovornik upotrebio reč "pravednost", Sokrat bi ga pitao šta je pravednost. Sagovornik bi, budući da je
upotrebio tu reč, morao da zna šta ona znači i nudio bi tada neku definiciju, s kojom bi se Sokrat u načelu
složio, ali bi dodao da tu postoje samo dve ili tri stvari koje bi želeo da razjasni. Stoga bi postavljao nova
pitanja, puštajući sagovornika da govori, ali držeći tok razgovora pod svojom kontrolom. Sagovornik bi
predlagao izmenjene ili nove definicije, i tako bi se odvijao ovaj postupak sa ili bez konačnog rešenja.

Ova dijalektika je, dakle, išla od pojedinačnih primera ka opštem zaključku, od manje primerenih definicija ka
prikladnoj definiciji. Ponekada se tim postupkom i dolazilo do mekog određenog zaključka, premda se rani
Platonovi dijalozi, koji pripadaju njegovoj tzv. sokratskoj fazi, uglavnom završavaju bez nekog određenog i
pozitivnog rezultata. U svakom slučaju, cilj je bio isti: postići istu i opštu definiciju, a pošto je potupak
dokazivanja išao od pojedinačnog ka opštem, to se može reći da je taj put zaista predstavljao postupak
indukcije. Ksenofont spominje da je Sokrat želeo da istraži i definicijama obuhvati neke moralne fenomene, na
primer pobožnost i bezbožnost, pravednost i nepravednost, hrabrost i kukavičluk, a i rani Platonovi dijalozi
razmatraju iste etičke vrednosti: Eutifron pobožnost (bez rešenja), Harmid umerenost (bez rešenja), Lisid
prijateljstvo (bez rešenja).

Znanje
Postizanje opšte defincije, jednako primenljive na sve pojedinačne situacije svakodnevnog iskustva, do koje se
dolazilo dijalektičkim postupkom, predstavljalo je za Sokrata i dostizanje istinskog znanja. Sokratova "ironija",
njegovo priznavanje neznanja, bila je iskrena: on nije znao, ali želeo je da dođe do znanja te da podstakne i
druge da sami razmišljaju i ozbiljno pristupe ozbiljnom radu na negovanju svojih duša – ovo s obzirom na to
da se Sokrat naročito zanimao za moralne aspekte življenja: da bi čovek pravilno živeo, on mora znati šta je to
dobar život. Budući duboko uveren u vrednost duše kao mislećeg i voljnog subjekta, on je jasno uviđao značaj
saznanja za pravilno usmerenje duše. Sokrat je svoju metodu nazvao "babičkom veštinom", ne samo da bi se
našalio sa zanimanjem svoje majke, već i da bi izrazio svoju nameru: navesti druge da razumom dođu do
znanja. Stoga je jasno zašto je on toliko mnogo pažnje posvećivao pronalaženju opštih definicija: on je bio
ubeđen u to da je jasno saznanje istine od suštinskog značaja za ispravno življenje.

Naravno, ova je dijalektika mogla da dokaže nešto što bi nekoga razljutilo ili čak dovelo u nepriliku pa i
ponizilo one čije je neznanje bilo razotkriveno u razgovoru i čija je preterana sigurnost bila uzdrmana, a mogla
je i da zagolica maštu mladih ljudi koji su se okupljali oko Sokrata da bi čuli kako su njihovi stariji zapleteni
Sokratovim pitanjima, ali Sokratov cilj nije bio da naljuti ili povredi ljude: njegov cilj bio je da otkrije istinu,
koju ni on sam nije znao. Da ju je znao, Platon bi u svojim ranim sokratskim dijalozima nudio i rešenja
postavljenih problema, a ne bi ih ostavljao otvorenima.

Vrlina
Sokrat se posebno zanimao za etiku. Aristotel jasno kaže da se Sokrat "bavio etičkim stvarima" (Metaph. A
987b 1–3) te ponovo da se "Sokrat bavio etičkim vrlinama i bio prvi koji je nastojao pronaći za njih opšte
odredbe" (Metaph. M 1078b 17–19). Naravno, zanimanje za etiku kod jednoga Grka nije moglo biti odvojeno
od zanimanja za politiku: upravo zato Ksenofont navodi da je Sokrat istraživao τί πόλις, τί πολιτικός, τί ἀρχὴ
ἀνθρώπων, τί ἀρχὴ ἀνθρώπων (= šta je država, šta državnik, šta vlada ljudi, šta vladar ljudi, Mem. I, 1, 16).
Sokrat, naravno, ne istražuje partijsku politiku, već politički život u njegovom moralnom aspektu: on smatra da
se mora istražiti sama država kao takva pre nego što se pogledaju njeni pojedinačni elementi i interesi. Naime,
mi ne možemo brinuti za državu ako ne znamo prirodu države i ako ne znamo šta je dobra država. Prema tome,
tu se znanje traži kao sredstvo, kao preduslov za moralno delovanje.

Teorija o odnosu između znanja i vrline karakteristična je za celokupnu etiku Sokratovu. Prema njemu, znanje
i vrlina su identični u tom smislu da će mudar čovek, dakle onaj koji poseduje znanje o tome šta je ispravno,
takođe i činiti ono što je ispravno. Drugim rečima, niko ne čini zlo sa znanjem i unapred postavljenim ciljem:
niko ne bira zlo kao takvo. Ovaj etički intelektualizam kritikovao je već Aristotel, tvrdeći da identifikovanje
znanja i vrline zanemaruje iracionalne delove duše i moralnu slabost koja čoveka može navesti da da učini i
ono za šta zna da je loše. Naime, i mi sami pobekad činimo ono za šta znamo da je rđavo, a i druge ljude
smatramo moralno odgovornima za neki rđav čin jer smatramo da su taj čin izvršili znajući da je on loš;
ukoliko neko nije znao da je taj čin rđav, onda njega ne bismo mogli ni smatrati moralno odgovornim.

Prema Sokratu, dobro je ono delovanje koje vodi istinskoj čovekovoj koristi, u smislu dostizanja istinske sreće
(εὐδαιμονία). Svako, dakle, nastoji za sebe postići istinsko dobro, ali naravno nije svako delovanje, ma kako se
možda u određeno vreme činilo prijatnim, zaista i korisno za dostizanje istinske sreće. Na primer, nekome
može biti prijatno da se stalno opija, posebno ako ga pritiska neka velika tuga. Čovek koji se neprestano opija,
verujući da je to za njega istinski dobro, čini to iz neznanja. Međutim, čovek se može opijati i pored toga što
zna da opijanje ne vodi njegovoj istinskoj sreći. Tu se Aristotelova kritika čini zaista čvrstom. Ipak, u onome
što Sokrat govori ipak ima dosta tačnoga, ukoliko stvar posmatramo sa psihološkog stanovišta. Naime, neko
može znati da je opijanje za njega loše, ali u trenutku kada ga spopadne poriv, može se dogoditi da on odvrati
svoju pažnju od toga znanja i usmeri je na stanje opijenosti kao kontrast svom nesrećnom životu, istinski
verujući da to stanje predstavlja njegovo istinsko dobro. Nakon što osećanje opijenosti prođe, on sebi priznaje
da je učinio nešto za šta je znao da je rđavo, ali ostaje činjenica da je, u trenutku kada je podlegao nagonu,
spomenuto znanje izmaklo iz područja njegove mentalne pažnje.

Premda Aristotelova kritika Sokratove etike koja previđa moralnu slabost nesavlađivanja (ἀκρασία) ostaje
validna, ipak se Sokratovoj etici mora odati priznanje, jer racionalna etika mora biti utemeljena na ljudskoj
prirodi i dobru ljudske prirode kao takve. Ljudska priroda je nepromenljiva i stoga su nepromenljive i etičke
vrednosti, a Sokratova zasluga jeste u tome što je shvatio postojanost tih vrednosti i težio za tim da ih odredi
opštim definicijama koje bi mogle postati normama ljudskoga ponašanja. Iz identifikacije mudrosti i vrline
proizlazi jedinstvo vrline: postoji samo jedna vrlina, uviđanje onoga što je istinski dobro za čoveka, onoga što
zaista vodi ka njegovom duševnom zdravlju i duševnoj harmoniji. Što je još važnije, iz te identifikacije
proizlazi i to da se čovek može učiti vrlini. Naravno, o sofisti su tvrdili da podučavaju veštinu vrline, ali se
Sokrat od njih razlikovao ne samo po tome što je tvrdio da i on sam tek uči, nego i po tome što je pokušavao da
otkrije opšte odredbe etičkih vrednosti. Ako se naglašava znanje kao istinsko lično uverenje, onda, ako se
takvo znanje može podučavati, i vrlina bi se mogla podučavati. Za Sokrata podučavati nekoga u nečemu nije
značilo samo pojmovno učenje, nego pre navođenje čoveka na istinsko ubeđenje. On je posebno isticao da isto
kao što je lekar onaj koji je naučio lekarsku veštinu, tako je i pravedan onaj koji je naučio šta je pravednost.

Prezentacija:

https://www.slideserve.com/juan/sokrat

сократ 1

Sokratov metod I savremeno

obraazovanje:

https://kultivisise.rs/sokratov-
metod/