Ирена ПЛАОВИЋ

ОД ВЕНЕЦИЈЕ ДО СВЕТЕ ЗЕМЉЕ

(Sante Graciotti. La Dalmazia e l’Adriatico. Dei pellegrini ’’veneziani’’ in

Terrasanta. Lido di Venezia: La musa Talìa editrice, 2014, 676 str.)

У издању Далматинског друштва историјске отаџбине из Рима,

чији је Санте Грачоти, еминентни слависта и историчар културе,
почасни председник, изашла је 2014. године књига Далмација и Ја-
дран – о „венецијанским“ ходочасницима у Свету земљу. Књига се
састоји из два дела – студије и приређених и преведених текстова.
Студија, која чини први и обимом мањи део (до 200. стране) књиге,
подељена је на два одељка, од којих се први тиче писаца ходочасни-
ка (I pellegrini scrittori), а други самог путовања (Il viaggio). Приређе-
ни текстови обухватају записе педесет три различита ходочасника
– из Италије, Шпаније, Француске, германских земаља, Енглеске,
Чешке и Пољске – из периода од 1322. до 1598. године. Сви су пре-
ведени на савремени италијански језик, а велики допринос разуме-
вању немачких текстова дао је германиста и медиевиста Лоренцо
Лоци Гало, чији се лингвистички апендикс налази на крају књиге,
након топографског прилога који се састоји из списка локалитета
на јадранско-јонском путу ходочасника, илустрација и географ-
ских карата.
Аутор је, према сопственим речима, желео да дарује читаоцу
„оруђе за рад“ којим се и сам служио, понудивши свету најреле-
вантније документарне изворе за које је веровао да ће будућим ис-
траживачима бити значајнији од његових сопствених тумачења, ма
колико оригинална она била. Избор толиког броја ходочасника ве-
ома различите провенијенције, уз чије је текстове увек дата кратка
биографска белешка, сажети опис путовања и белешка о издањима,
сведочи о изузетном богатству, а у настојању да се разуме значај
који путовања имају за ходочасника и друштво из којег он долази,
видљив је напор историчара да открије свет путника, као што се и
током путовања свет откривао самим путницима.
Ова открића се нису односила само на свет духовности – ау-
тор наглашава и неке веома важне, а за читаоца можда још инте-
ресантније, профане аспекте ходочашћа. Путници у Свету земљу,
наиме, описују места кроз која пролазе, а њихово задржавање на
одређеним појединостима пружа нам, како Грачоти уочава, дво-
струку информацију: ону о реалности посећеног света, као и ону
о свету и менталитету посетилаца. Осим тога, писци-ходочасници
различитог порекла, разних титула и друштвених положаја (међу
њима је било монаха, свештених лица високога ранга, принчева,
војвода, будућих краљева, али и трговаца) на путовању скупљају
Библид 0350-6428, 48 (2016) 158, стр. 339-341. / приказ
УДК 27-567(569.5)”1322/1598”(049.32)
информације које би могле бити од значаја за будуће политичке де-
латности Запада према муслиманском Истоку, што аутора наводи
на размишљање о могућности читања ових путописа као својеврс-
не шпијунске литературе. Та интригантна могућност, међутим,
остављена је само као запитаност. Главни јунак њихових списа
ипак је море, са свим својим опасностима – од турских гусара до
сењских ускока – чији описи заузимају више простора од описа
копна. И када је реч о земљама и местима, најмање је пажње по-
свећено јадранској обали. Путнике су више занимале почетна и
крајња тачка ходочашћа: Венеција и Света земља.
Специфична интересовања, навике и особине писања ходочас-
ника аутор је у првом делу студије покушао да групише на основу
држава и народа из којих су потекли, па је тако своја разматрања
поделио на неколико целина, у којима се бави сликом (или, како
је сликовито назива, фото-роботом) ходочасника (Un identikit dei
pellegrini scrittori?), немачком ерудицијом (L’erudizione, ma non solo,
e i tedeschi), дугим и променљивим француским присуством (La
lunga, mutevole, presenza francese), ходочасништвом са периферије
централне Европе (Il pellegrinaggio delle periferie del Centro Europa),
која се код Грачотија односи на британска острва, Шпанију, Бо-
хемију и Пољску, те италијанским писцима ходочасницима (I
pellegrini scrittori italiani). Истраживачима књижевности, међутим,
најзанимљивија би могла бити последња два поглавља првог дела
студије: Учени мотиви: класични и германско-романски (I motivi
dotti: classici e germano-romanzi) и Новелистички подстицаји из-
међу локалних традиција и књижевне обраде (Spunti novellistici fra
tradizioni locali ed elaborazione letteraria), у којима аутор, додуше у
врло кратком прегледу, даје познате књижевне мотиве који се по-
времено јављају у записима ходочасника. Тако, на пример, пулска
арена постаје палата Александра Великог, али и место за витешке
турнире које је основао Роланд/ Орландо, а и сама Пула постаје
место у коме је краљ Артур имао двор. Појављују се, такође, и мо-
тиви из неких народних бајки. Разматрајући ове посебно забавне
примере, Грачоти указује на могућност литерарне транспозиције
историјског догађаја који се стварно одиграо и пронашао свој израз
у оном књижевном руху које је ходочасницима било најпознатије.
С друге стране, ови примери упућују, нарочито у случају митова
о Александру или Артуру, и на трагање ходочасника за траговима
сопствене приче у страној земљи.
У другом делу студије, посвећеном путовању, Санте Грачоти се
најпре бави односом између Венеције и Јерусалима, града-чуда на
води и светог града (Venezia e Gerusalemme), а потом у одељку Брод
ходочасника (La nave pellegrina) прелази на разматрање поморског
путовања, које је, са проблемима безбедности, избора и цене брода,
као и другим мукама пловидбе, „најреалистичнији“ део ходочас-

340 Ирена ПЛАОВИЋ

 Оцене, прикази, белешке 341

ничких размишљања и записа. Након тога се задржава на поједи-

ним деловима путовања дуж јадранске обале и даље, посвећујући
поглавља одређеним местима на којима су се путници заустављали
(Задар, Шибеник, Сплит, Хвар, Корчула, Мљет, Дубровник, Алба-
нија и Крф), а једно поглавље посвећено је ветровима, олујама и
гусарима (Venti, fortunati e pirati). У њему је, између осталог, реч о
сењским ускоцима и начину на који су они представљени у запи-
сима ходочасника, што би могао бити занимљив и потенцијално
плодан упоредни контекст за наше истраживаче народне књижев-
ности.
У последњем поглављу своје студије, у којем „своди рачуне“ и
даје предлоге за даља размишљања (Tra bilanci e proposte), пре него
што ће читаоце препустити перу ходочасника, Грачоти се још јед-
ном осврће на вредност њихових записа, како о областима кроз
које су на путу прошли тако и о културама, језицима, вери, ношњи,
народним обичајима и другим појединостима, на којима имамо да
захвалимо вечитом човековом интересовању за човека, чак и онда
када је циљ путовања религијски. Ходочасничко ,,освајање“ Дал-
мације и Јадрана отворило је нове стазе истраживања за модерне
историчаре (а како видимо из појединих тек дотакнутих тема – и
за проучаваоце књижевности). Можда би достојно било читати ову
обимну и вредну студију као својеврсни бедекер за нова путовања
за која аутор тврди да су, за разлику од минулих ходочашћа, тек на
почетку: путовања будућих научника кроз времена, просторе, јези-
ке и културе сложеног Јадрана.