БИБЛИОТЕКА

2 ЗЛАТНОКОЛО 2
ДОНОСИ ВАМ НАЈЛЕПШЕ И НАЈПОЗНАТИЈЕ
БАЈКЕ ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА

Уредник
Нада Драгић
 АЛЕКСЕЈ ТОЛСТОЈ

ЗЛАТНИ КЉУЧИЋ

Илустровала
ЈБубица Сокић

МЛАДО ПОКОЛЕЊЕ
Б Е О Г Р А Д
1959
 Наслов оригинала
А. ТОЛСТОИ
ЗОЛОТОИ КЛ1ОЧИК
или
ПРИКЛ1ОЧЕНИН БУРАТИНО

С руског превео
Никола Николић

Израдио корице и технички опремио

Андреја Андрејевић

Коректор
Неаенка Бошковић

Штампа Београдски графички завод, Београд,

Булевар војводе Мишића бр. 17
ЗЛАТНИ КЉУЧИЋ
е
 ПРЕДГОВОР
Кад сам био мали—а то беше врло,
врло давно — читао сам једну књижицу.
Звала се „Пинокио или пустоловине др-
веног лутка” (дрвени се лутак на итали-
јанском језику каже: Буратино).
Често сам својим друговима, девојчи-
цама и дечацима, причао о занимљивим
Буратиновим доживљајима. Али како се
књига изгубила, причао сам сваки пут
мало друкчије и измишљао такве пусто-
ловине каквих у књизи уопште није било.
Сада, после много, много година, се-
тих се свог старог друга Буратина и од-
лучих, девојчице и дечаци, да вам испри-
чам необичну причу о овом дрвеном чо-
вечуљку.
Алексеј Толстој
СТОЛАРУ ЂУЗЕПУ ДОШЛА ЈЕ ДО РУКЕ
ЦЕПАНИЦА КОЈА ЈЕ ПЛАКАЛА ЉУД-
СКИМ ГЛАСОМ

У давно време живео је у једном гра-

дићу на обали Средоземног Мора стари
столар Ђузепо, прозван Модри нос.
Једном му дође до руке цепаница, са-
свим обична цепаница којом се јјожи
огњиште.
„Није рђава ствар“ рече Ђузепо у
себи „могла би од ње да се начини, на-
пример, нога за сто ...“
Ђузепо натаче наочари омотане ка-
напом — и наочари такође беху старе —
окрете у руци цепаницу и поче да је теше
секирицом. Али само што поче да деље,
нечији необично танушан гласић про-
цвиле:
— Јој, јој, лакше, молим!
Ђузепо спусти наочари на врх носа и
стаде да се обазире по радионици — ни-
ког...
Завири под тезгу — никог ...
Погледа у корпу са струготинама —
нема никог...
9
 Промоли главу кроз врата — никог
ни на улици . ..
„Можда ми се само учинило?“ — по-
мисли Ђузепо. „Ко би могао да цви-
ли? . . .”
Он поново узе секирицу и само што
удари по цепаници, а оно опет:
— Јој, боли, кад вам кажем! — јаук-
ну танки гласић.
Но овај пут се Ђузепо озбиљно упла-
ши. Чак му се ознојише и наочари...
Претражио је у соби сваки угао, увукао
се чак и у огњиште па, искрививши врат,
дуго гледао у димњак.
10
 — Нема никог.. .
„Можда сам попио нешто што није
требало, па ми одјекује у ушима?” разми-
шљао је Ђузепо ...
Не, данас он није пио ништа што не
би требало... Пошто се мало умирио, Ђу-
зепо узе ренде, куцну чекићем по њего-
вом задњем крају да би колико треба —
ни сувише много ни сувише мало — изи-
шла оштрица, положи цепаницу на тезгу
и — само што пође струготина, а оно:
— Јао, јао, јао, јао! Слушајте, зашто
ме штипате? — очајно писну танушни
гласић ...
Ђузепо испусти ренде, устукну, и се-
де право на под: схватио је најзад да тан-
ки гласић долази из цепанице.
ЂУЗЕПО ПОКЛАЊА ЦЕПАНИЦУ КОЈА
ГОВОРИ СВОМЕ ДРУГУ КАРЛУ

У тај час наврати Ђузепу стари његов

пријатељ, верглаш Карло.
Некада је Карло, у шеширу са широ-
ким ободом и са дивним верглом, ишао од
града до града и песмом и свирком зара-
ђивао себи за живот.
Сада беше већ стар и болестан, а
вергл његов одавно покварен.
— Здраво, Ђузепо — рече он улазећи
у радионицу. — А зашто седиш на поду?
— Изгубио сам ... овај ... неки мали
завртањ ... Али, нека га! — одговори Ђу-
зепо и испод ока погледа на цепаницу. —
Но, а како ми ти живиш, старино?
— Рђаво — одговори Карло. — Стал-
но размишљам — на који бих начин мо-
гао нешто да зарадим да купим хлеба...
Кад би ми бар ти помогао, посаветовао
ме, или .. .
— Ништа лакше — рече весело Ђу-
зепо и помисли: „Отарасићу се бар сад ове
проклете цепанице”. — Ништа лакше: ето
12
ту, на тезги, видиш, лежи одлична цепа-
ница; узми је, Карло, и однеси кући .. .
— Ех, ех, ех — тужно рече Карло —
а шта после? Донећу цепаницу кући, а у
мом собичку пи огњишта нема.
— Озбиљно ти говорим, Карло ...
Узми ножић, изрежи из те цепанице лут-
ка, научи га да говори разне смешне речи,
да пева и игра, и пођи с њим по двори-
штима. Зарадићеш тако за парче хлеба и
чашицу вина.
У тај час са тезге, где је лежала цепа-
ница, писну весели гласић:
— Браво! Дивно смишљено, Модри
носу!
Ђузепо опет задрхта од страха, а Кар-
ло се само зачуђено обазираше — одакле
глас?
—■ Хвала ти, Ђузепо, на савету. Хајде,
дај ту цепаницу.
Тада Ђузепо дохвати цепаницу и бр-
же је пружи пријатељу. Но, да ли услед
тога што је незгодно пружио, или она са-
ма од себе — тек, цепаница потскочи и
чвркну Карла по глави.
— А-ха, зар су такви твоји дарови?!
— увређено викну Карло.
13
 — Опрости, стари друже, нисам те то
ја ударио.
— Значи, сам сам себе ударио по
глави?
— Не, друже. Мора да те је ударила
сама цепаница.
— Лажеш, ти си ударио ...
— Не, ја нисам ...
— Знао сам већ да си пијаница, Мод-
ри носу — рече Карло — али ти си још и
лажов.
— Ах, ти још и грдиш! — викну Ђу-
зепо. — Дедер дођи ближе!...
— Дођи ти ближе да те шчепам за
тај твој нос! ...
Оба се старца накострешише и поче-
ше да насрћу један на другога. Карло до-
хвати Ђузепа за модри нос, а Ђузепо Кар-
ла за седе власи које су расле још једино
око ушију.
Стадоше затим да се својски ударају
песницама у слабине. А за то је време
оштар гласић са тезге цичао и подбадао:
— Удри, удри јаче!
Кад се старци најзад уморише и за-
дихаше, рече Ђузепо:
— Хајде да се помиримо.
14
 — Па добро, хајде ... — одговори
Карло.
И пошто се пољубише, узе Карло це-
паницу под мишку и пође кући.
КАРЛО ПРАВИ ДРВЕНОГ ЛУТКА И ДАЈЕ
МУ ИМЕ БУРАТИНО

Карло је живео у некој собици испод

степеништа, у којој није имао ништа
вредно осим дивног огњишта — у зиду
према вратима.
Али ни лепо огњиште, ни ватра у ње-
му, ни мали котао који је кључао изнад
ватре не беху прави — све то беше само
насликано на комаду старог платна.
Карло уђе у собичак, седе на једну
столицу поред стола без једне ноге, за-
гледа цепаницу са свих страна и одмах по-
че ножем да реже из ње лутка.
„Какво име да му дам?” размишљао
је Карло. „Назваћу га Буратино. То ће ми
име донети срећу. Познавао сам једну по-
родицу чије су све чланове звали Бурати-
но: и оца — Буратино, и мајку — Бурати-
но и децу — такође Буратино ... И сви су
живели весело и безбрижно ...”
Прво изреза у цепаници косу, онда —
чело, затим — очи ...
Наједном се очи саме отворише и за-
уставише на Карлу . . .
16
 Карло не показа ни трага да се упла-
шио, већ само љубазно запита:
— Дрвене очице, зашто ме тако чудно
гледате?
Но лутак је ћутао — вероватно стога
што још није имао уста. Карло изреза
образе, затим нос — сасвим обичан ...
Али изненада поче нос сам да се исте-
же, да расте, и постаде тако дуг и оштар
да Карло чак дрекну:
— Не ваља, дуг је ...
2 „Златни кључић" 17
 И хтеде да одреже врх носа. Али, хо-
ћеш! Нос поче да се увија, да се отима из
руку, и тако и остаде — страшно дуг,
радознао, оштар нос.
Карло се сад лати да начини уста. Али
само што доврши уснице, — уста се на-
једном отворише:
— Хи-хи-хи, ха-ха-ха!
И из њих се показа, плазећи се, уски
црвени језичић.
Не обраћајући више пажњу на ове
несташлуке, продужи Карло да струже,
деље, чепрка... Начини лутку браду,
врат, труп, руке .. .
Али тек што заврши са резањем по-
следњег прстића, Буратино стаде да мла-
ти песницама по Карловој ћели, да га шти-
па и голица.
— Чујеш, — рече Карло строго, —
још те нисам ни завршио, а ти већ почео
са несташлуцима ... Шта ће тек после да
буде... А?...
И он строго погледа Буратина. А Бу-
ратино округлим очима као у миша гледа-
ше у тату Карла.
Карло му начини од прутића дуге ноге
с великим стопалама. Пошто тиме заврши
18
посао, стави дрвеног малишана на под да
би научио да хода.
Буратино се заљуља, посрну на тану-
шним ножицама, коракну једанпут, корак-
ну други пут — скок, скок— и право вра-
тима, затим преко прага, па — на улицу.
Карло узнемирен пође за њим.
— Еј, мангупе, натраг!...
Ни говора! Буратино стаде да бежи
по улици као зец; само му дрвени табани
— тук-тук-тук-тук — лупкају по кал-
дрми...
— Држите га! — повика Карло.
Пролазници су се смејали показујући
прстом на Буратина који је бежао. На
раскрсници стајаше огроман полицајац
са уфитиљеним брковима и тророгим ше-
широм на глави.
Кад он спази дрвеног човечуљка како
бежи, широко раскорачи ноге и загради
њима целу улицу. Буратино хтеде да
шмугне између његових ногу, али га по-
лицајац шчепа за нос и тако га држаше
док не стиже тата Карло ...
— Чекај само, даћу ја теби! — рече
Карло сав задихан и хтеде да метне Бу-
ратина у џеп од капута ...
Али Буратину се никако није хтело да
2* 19
у тако радостан дан и пред очима толиког
света, штрчи ногама из нечијег џепа од
капута. Он се вешто измигољи, тресну на
калдрму и направи се као мртав...
— О,о, — рече полицајац, — ствар,
изгледа, рђаво стоји.
Почеше да се скупљају пролазници.
Гледајући на Буратина који је лежао,
климали су главама.
— Јадник, — говорили су једни, —
мора да је то од глади ...
— Карло га је премлатио, — говори-
ли су други. — Овај се стари верглаш
само прави добар, а уствари је рђав, зао
човек...
Слушајући све ово, бркати полицајац
шчепа несрећног Карла за оковратник и
поведе га у полицију.
Карло је дизао прашину својим ципе-
лама и гласно уздисао:
— О, о, куд начиних тог дрвеног де-
чака на своју несрећу!
Кад је улица опустела, Буратино ди-
же нос, обазре се на све стране и скаку-
ћући потрча кући .. .
ЦВРЧАК КОЈИ ГОВОРИ ДАЈЕ БУРА-
ТИНУ МУДАР САВЕТ

Дотрчавши у собицу под степени-

штем, Буратино се опружи по поду поред
ноге од стола.
— Шта бих сад још смислио?
Не треба заборавити да је ово био
Буратину први дан од рођења. Његове су
мисли биле још малецне-малецне, сићу-
шне-сићушне, луцкасте-луцкасте.
У тај час одјекну:
— Крри-кри, крри-кри, крри-кри!
Буратино подиже главу обазирући се
по собици.
— Еј, ко је то?
— Ја. Крри-кри .. .
Буратино спази створење мало, слич-
но бубашваби, али с главом као у цврчка.
Оно је седело на зиду изнад огњишта, ти-
хо цврчало: крри-кри, гледало избуљеним,
стакластим очима дугине боје, и мрдало
брчићима.
— Еј, ко си ти?
— Ја сам цврчак који говори — рече
створење. — Живим у овој соби већ више
од сто година.
21
 — Овде сам ја газда. Губи се одавде!
— Добро, отићи ћу, иако ми је жао да
напуштам собу у којој сам проживео сто
година, — одврати Цврчак који говори,
— али пре но што одем почуј користан
савет.
— Врррло су ми потребни савети ста-
рог цврчка ...
— Ах, Буратино, Буратино — рече
цврчак — окани се несташлука, слушај
Карла, не иди од куће без потребе и сутра
почни да идеш у школу. Ето ти мога са-
вета. Иначе те чекају страшне опасности
и страшни доживљаји, тако да не бих
дао за твој живот ни цркнуте муве.
— Зашшшто? — запита Буратино.
— Па видећеш „зашшшто”, — одго-
вори цврчак који говори.
— Ах, ти, стогодишња бубетино-шва-
бетино! — викну Буратино. — Па ја и во-
лим највише на свету баш страшне дожив-
љаје. Сутра, чим сване, побећи ћу од ку-
ће и пентраћу се по оградама, скидаћу
птичија гнезда, задиркиваћу дечаке, вући
ћу за реп псе и мачке ... И још ћу већ не-
што да смислим! ...
22
 — Жао ми те, жао, Буратино; проли-
ћеш ти још горке сузе.
— Зашто? — опет запита Буратино.
— Зато што имаш глупу, дрвену
главу.
Тада Буратино скочи на столицу, са
столице на сто, дохвати чекић и баци га у
правцу главе цврчка који говори.
Стари, мудри цврчак тешко уздахну,
мрдну брцима и оде иза огњишта — зау-
век из ове собе.
БУРАТИНО СКОРО НАСТРАДА ЗБОГ
СВОЈЕ ЛАКОМИСЛЕНОСТИ. ТАТА КАР-
ЛО ПРАВИ МУ ОДЕЛО ОД ХАРТИЈЕ У
БОЈИ И КУПУЈЕ МУ БУКВАР

После случаја са цврчком који говори

у собичку под степеништем постаде стра-
шно досадно. Дан се одужио, одужио у
бесконачност. А и Буратиновом стомаку
беше досадно.
Он затвори очи и изненада виде пе-
чену кокошку на тањиру.
— Брзо отвори очи — кокошке на та-
њиру нестаде.
Опет затвори очи и виде тањир гриза
са слатким од малина.
Отвори очи — о тањиру гриза са слат-
ким од малина ни трага.
Тада Буратино схвати да је страшно
гладан.
Он притрча огњишту и забоде нос у
котао који је кључао над ватром. Али Бу-
ратинов дуги нос прободе котао, пошто
је, како већ знамо, и огњиште, и ватру, и
дим, и котао, бедни Карло само насликао
на комаду старог платна.
24
 Буратино извуче нос и погледа, кроз
рупицу. За платном, у зиду, било је нешто
слично малим вратима, али све беше толи-
ко покривено паучином да се ништа није
могло разазнати.
Буратино стаде да претражује сваки
кутак — неће ли се, можда, наћи корица
хлеба или каква кокошја кошчица коју
је већ оглодала мачка.
Ах, ништа, баш ништа није било код
сиромашног Карла остављено за вечеру!
Изненада опази у корпи за струготи-
не кокошје јаје. Узе га, стави на прозор-
25
ску даску, па носом — тук-тук — разби
љуску.
Из јајета запишти гласић:
— Хвала, дрвени човечићу.
Из разбијене љуске измиле пиле с па-
перјем уместо репа и с веселим очицама.
— Довиђења! Мама Кока одавно ме
већ чека у дворишту.
И пиле искочи кроз прозор — као да
га није ни било.
— Јој, јој — повика Буратино — хо-
ћу да једем! ...
Дан се најзад завршио. У соби наста
сумрак.
Буратино је седео поред насликаног
огњишта и тихо штуцао од глади.
Погледа — а испод степеница, испод
пода, показа се дебела глава. Промоли се,
поњуши и изиђе нека сива животиња са
кратким ногама.
Не журећи се пође она према корпи
са струготинама, уђе у њу њушећи и тра-
жећи нешто, и срдито зашушка струготи-
нама. Мора бити да је тражила јаје које
је разбио Буратино.
Изиђе затим из корпе, приђе Бурати-
ну и оњуши га увијајући црним носом са
четири дуге длаке на свакој страни. Како
26
Буратино није мирисао на јело, оде живо-
тиња даље вукући за собом дуги танки
реп.
Али како може човек, а да је не ухва-
ти за реп! И Буратино одмах то и учини.
Али се показа да то беше стари, зли
пацов Шушар.
Он прво у страху јурну као сенка под
степенице и повуче за собом Буратина.
Али кад виде да је то само обичан дрвени
човечуљак, окрену се и бесно насрну да му
прегризе грло.
Сад се, опет, Буратино уплаши, пусти
хладни пацовљев реп и скочи на столицу.
Пацов — за њим.
Са столице скочи он на прозорску да-
ску. Пацов — за њим.
Са прозора скочи преко целе собице
на сто. Пацов — опет за њим ... И ту, на
столу, шчепа он Буратина за грло, обори
га и, држећи га у зубима, скочи на под и
стаде да га вуче под степенице, у рупу.
— Тата Карло! — успе још да запи-
шти Буратино.
— Ево ме! — одговори громки глас.
Врата се широм отворише и уђе тата
Карло. Скиде с ноге дрвену ципелу и баци
је на пацова.
27
 Шушар, пустивши дрвеног дечака, за-
шкргута зубима и сакри се.
— Ето до чега доведоше несташлуци!
— прогунђа тата Карло дижући Буратина
с пода. Пошто погледа да ли је остао чи-
тав, посади га на колена, извуче из џепа
главицу лука и очисти је.
— На, једи!...
Буратино зари гладне зубе у главицу
и поједе је пуцкетајући и мљаскајући. За-
тим стаде да таре главом о чекињави
образ тате Карла.
— Бићу доообар, пооослушан, тата
Карло. Цврчак који говори саветовао ми
је да идем у школу.
— То је добра идеја, мали мој ...
— Али, татице Карло, ја сам голи-
шав, сав од дрвета; дечаци ће ми се у
школи ругати.
— Да, да, — рече Карло и почеша
необријану браду. — Имаш право, мали-
шане!
Он запали лампу, узе маказе, туткало
и комадиће шарене хартије. Скроји и
слепи капутић од хартије мрке боје и
светлозелене чакширице. Затим од старе
саре начини ципелице, а од старе чарапе
— малу шиљату капицу с кићанком.
28
 И тако обуче Буратина од главе до
пете.
— У здрављу поцепао!
— Тата Карло, — рече Буратино, —
а како ћу да идем у школу без буквара?
— А-ха, имаш право, мали мој...
Тата Карло се почеша иза ува. На-
баци на рамена свој једини стари капут
и изиђе на улицу.
Он се убрзо врати, али без капута.
У руци је држао књижицу с крупним сло-
вима и занимљивим сличицама.
— Ево ти и буквара. Учи се, и нека
ти је на здравље!
— А где је твој капут, тата Карло?
— Капут сам ... продао. Али не мари
ништа, моћи ће се и без њега ... Само да
си ми ти жив и здрав.
Буратино забоде нос у добре руке
тате Карла.
— Кад свршим школу и кад одра-
стем, купићу ти хиљаду нових капута ...
Буратино је свим силама хтео да ово
прво вече свог живота проведе мирно, без
несташлука, како му је то саветовао цвр-
чак који говори.
БУРАТИНО ПРОДАЈЕ БУКВАР И КУПУ-
ЈЕ УЛАЗНИЦУ ЗА ПОЗОРИШТЕ ЛУТАКА

Рано ујутру Буратино стави буквар у

торбицу и скакућући потрча у школу.
Успут није гледао чак ни слаткише по
излозима — троугласте колаче с маком и
медом, друге слатке колачиће и петлиће
од жутог шећера набодене на штапиће.
Не хтеде да посматра ни како дечаци
пуштају змајеве од хартије ...
Преко улице је прелазио пругасти
мачак Базилије, кога је лако било ухва-
тити за реп. Али Буратино се чак и од
тога уздржа.
Што је долазио ближе школи, тим се
гласније чула у близини, са обале Средо-
земног Мора, весела музика.
— Пи-пи-пи, — пиштала је флаута.
— Ла-ла-ла-ла, — певала је виолина.
— Дзин-дзин, — звонили су бакрени
тањири.
— Бум! — бубњао је бубањ.
У школу је требало скренути десно, а
музика се чула с леве стране. Буратино
30
поче да се спотиче. Саме су му ноге скре-
тале ка мору, одакле је допирало:
— Пи-пи, пиииии ...
— Дзин-лала, дзин-ла-ла . . .
— Бум!
— Школа ионако неће никуд побећи,
— поче Буратино да говори сам себи, —
а ја ћу само 'да погледам, мало да послу-
шам, па затим трком у школу.
И потрча што га ноге носе према
мору. Виде тамо велики шатор, окићен
разнобојним заставицама које су лепр-
шале на морском ветру.
Наврх шатора поигравајући свираху
четири музиканта.
Доле је пуначка насмејана тета про-
давала улазнице.
Пред улазом стајаше велика гомила
— дечаци и девојчице, војници, продавци
лимунаде, дојиље са бебама, ватрогасци,
писмоноше — и сви, сви су читали велики
плакат:
ПОЗОРИШТЕ ЛУТАКА
САМО ЈЕДНА ПРЕТСТАВА
Пожурите!
Пожурите!
Пожурите!
31
 Буратино повуче за рукав једног де-
чака.
— Кажите ми, молим вас, колико
стаје улазница.
Дечак одговори кроз зубе не жу-
рећи се:
— Четири солда, дрвени човечуљку.
— Знате, дечаче, ја сам заборавио
код куће свој буђелар ... Да ли бисте ми
могли позајмити четири солда? ...
Дечак презриво звизну:
— Баш си нашао будалу!...
— Стрррррашно желим да видим по-
зориште лутака, — рече Буратино кроз
сузе, — купите од мене за четири солда
овај мој дивни капутић ...
— Капутић од хартије за четири сол-
да? Тражи ти другу будалу.
— Но, онда моју лепу капицу ...
— Твојом капицом могућно је је-
дино ловити пуноглавце ... Тражи другу
будалу.
Буратину се чак нос охлади — тако је
силно желео да уђе у позориште.
— Дечаче, узмите онда за четири
солда мој нови буквар.
— Са сличицама?
32
3 „Златни кључић'
 — Са дивним сличицама и крупним
словима.
— Дај овамо, — рече дечак, узе бук-
вар и лено одброја четири солда.
Буратино притрча пуначкој насме-
јаној тети и зацвркута:
— Чујте, дајте ми једну улазницу у
првом реду за једину претставу позори-
шта лутака.
 ЗА ВРЕМЕ ПРЕТСТАВЕ
ЛУТКЕ ПРЕПОЗНАЈУ БУРАТИНА

Буратино седе у први ред и са узбу-

ђењем посматраше спуштену завесу.
На завеси беху насликани некакви
човечуљци како играју, девојчице с цр-
ним маскама, неки страшни брадати људи
у шиљатим капама са звездама, сунце
слично дебелој несавијеној палачинки с
носом и очима, и још друге разне заним-
љиве слике.
Звонце трипут одјекну и завеса се
диже.
На малецној позорници и с десне и
с леве стране беше дрвеће од картона.
Изнад дрвећа је висио фењер у облику
месеца и огледао се у парчету огледала,
по коме су пливала два лабуда начињена
од вате, са златним кљуновима.
Иза дрвета од картона појави се мали
човечуљак у дугачкој белој кошуљи ду-
гих рукава. Лице му је било посуто пуде-
ром белим као прашак за зубе.
Он се поклони поштованој публици и
рече тужно:
з* 35
 — Добар дан, ја се зовем Пјеро ...
Сад ћемо да вам прикажемо комедију
која се зове „Девојчица плаве косе или
тридесет и три шамара“. Мене ће тући
штапом, даваће ми шамаре и ћушке. То је
врло смешна комедија ...
Иза другог дрвета од картона искочи
други човечуљак, обучен од главе до пете
у коцкасто одело као шаховска табла.
И он се поклони поштованој публици.
— Добар дан, ја сам Арлекин!
Затим се окрену Пјероу и опали
овоме два тако звонка шамара да му са
образа спаде пудер.
— Зашто слиниш, глупане?
— Тужан сам, јер хоћу да се женим,
— одговори Пјеро.
— Па зашто се ниси оженио?
— Зато што ми је вереница по-
бегла ...
— Ха-ха-ха, — зацени се од смеха
Арлекин, — видите ли глупака! ...
Он дохвати штап и распали њиме
Пјероа.
— Како ти се зове вереница?
— А нећеш да ме више бијеш?
— Ма, нећу; тек сам почео.
— Е, кад је тако — зове се Малвина
или девојчица с плавом косом.
36
 — Ха-ха-ха, — поново прасну у смех
Арлекин и приши Пјероу још три зауш-
нице. — Чујте, поштована публико.. .
Зар има девојчица с плавом косом?!
Али тада, кад се окрену публици, из-
ненада примети у предњој клупи дрвеног
дечака са устима од ува до ува, дугим
носом и у капици с кићанком ...
— Гледајте, па то је Буратино! —
повика Арлекин показујући на њега пр-
стом.
— Живи Буратино! — викну Пјеро
машући дугим рукама.
Иза дрвета од картона скочи мноштво
лутака — девојчица са црним маскама,
страшних брадоња у шиљатим капама,
рундавих паса с дугмадима уместо очију,
грбоња с носевима налик на краставце ...
Сви они притрчаше свећама које су
гореле дуж предњег дела позорнице и за-
гледајући зажагорише.
— То је Буратино! То је Буратино!
Овамо, к нама, к нама, весели мангупе Бу-
ратино!
Тада Буратино скочи с клупе на су-
флерницу, а с ње на позорницу.
Лутке га зграбише, стадоше да га
грле, да га љубе, да га штипају ... Затим
све заједно запеваше „Полку Птичицу“.
37
 Занела се игром лепом
Птичица у рани час:
Лево кљуном, десно репом,
То је полка Карабас.
Две бубе у добош бију,
Жаба дува контрабас.
Реп надесно, лево шију,
То је полка Барабас.
Птица игра танац леп,
Зато што је жива, чила.
Кљун налево, десно реп.
То је права полка била!...

Гледаоци су били ганути. Једној до-

јиљи ударише сузе, док је неки ватрога-
сац чак гласно плакао.
Само су се дечаци у задњим клупама
љутили и лупали ногама:
— Доста цмакања; нисте ваљда деца.
Настављајте претставу.
Чувши ту вику, иза позорнице се по-
моли човек тако страшан по изгледу да
би се свако могао да укочи од страха при
самој његовој појави.
Густа нечешљана брада вукла му се
по поду, буљаве очи колутале, а зуби у
38
огромним устима шкљоцали као да то није
био човек, него крокодил. У руци је др-
жао седмоструки корбач.
То је био власник позоришта лутака,
доктор наука о луткама, сињор Карабас
Барабас.
— Га-га-га, гу-гу-гу! — замумла он на
Буратина. — То си ти пореметио претставу
моје дивне комедије?
Он шчепа Буратина, однесе га у позо-
ришну гардеробу и обеси о клин. Вра-
тивши се припрети луткама седмоструким
бичем и нареди да наставе претставу.
Лутке завршише некако комедију. За-
веса се спусти и гледаоци се разиђоше.
Доктор наука о луткама, сињор Кара-
бас Барабас, пође у кујну да вечера.
Стрпавши доњи део браде у џеп да му
не смета, седе он поред огњишта, где се
пекао на ражњу цео зец и два пилета.
Пошто овлажи прсте пљувачком, опи-
па печење. Оно му се учини још пресно.
У огњишту беше мало дрва. Тада он
трипут удари дланом о длан.
Утрчаше Арлекин и Пјеро.
— Доведите ми тога беспосличара
Буратина, — рече сињор Карабас Барабас.
— Он је начињен од сувог дрвета — ба-
39
цићу га на ватру и моје ће се печење зачас
испећи.
Арлекин и Пјеро падоше на колена и
стадоше да моле за несрећног Буратина.
— Где је мој бич? — дрекну Карабас
Барабас.
И они јецајући пођоше у гардеробу,
скидоше Буратина са клина и довукоше
га у кујну.
СИЊОР КАРАБАС БАРАБАС УМЕСТО
ДА СПАЛИ БУРАТИНА ДАЈЕ МУ ПЕТ
ЗЛАТНИКА И ПУШТА ГА КУЋИ

Кад лутке довукоше Буратина и ба-

цише на под поред решетке огњишта, си-
њор Карабас Барабас, страшно дишући
кроз нос, чаркао је жарачем ватру.
Наједном му се очи закрвавише, а нос
и цело лице згрчише му се, прекривени
борама. Мора да му је у ноздрве доспео
комадић угљевља.
— Аап . .. аап .. . аап ... — заурла
Карабас Барабас колутајући очима, —
аап-чхи!...
И тако кину да се у огњишту дигао
стуб пепела.
Кад год би доктор наука о луткама
почео да кише, није могао да се заустави,
и кинуо би педесет, а понекад чак и сто
пута узастопце.
Од таквог необичног кијања он би
губио снагу и постајао бољи.
Пјеро крадом шапну Буратину:
— Покушај да заподенеш с њим раз-
говор између кијања ...
41
 — Аап-чхи! Аап-чхи! — хватао је
Карабас Барабас отвореним устима ваздух
и са праском кијао тресући главом и уда-
рајући ногама о земљу.
У кујни се све тресло, звечала стакла,
љуљали се на клиновима тигањи и шерпе.
Између два кијања поче Буратино да
цвили тужним танким гласићем:
— Бедан сам и несрећан, нико ме не
жали.
— Престани да се дереш! — викну
Карабас Барабас. — Ти ми сметаш...
Аап-чхи!
— На здравље, сињоре, — рече кроз
плач Буратино.
— Хвала ... А ... овај, да ли су ти
живи родитељи? Аап-чхи!
— Никада, никада маму нисам ни
имао, сињоре. Ах, мене несрећника! — И
Буратино зацвиле тако продорним гласом
да Карабаса Барабаса поче у ушима нешто
да боцка као иглицом.
Он залупа ногама.
— Престани да цичиш, кад ти кажем!
Аап-чхи! А ... овај, да ли ти је жив отац?
— Мој јадни отац још је жив, сињоре.
42
 — Замишљам како ће му бити кад
дозна да сам на теби испекао зеца и два
пилета. Аап-чхи!
— Мој ће сиромашни отац свеједно
убрзо да умре од глади и зиме. Ја сам је-
дини његов ослонац у старости. Смилујте
се, пустите ме, сињоре.
— Сто му громова! — рикну Карабас
Барабас. — Ни говора о каквом сажаљењу!
Зец и пилићи морају да буду испечени.
Улази у огњиште!
— Сињоре, па ја то и не могу учинити.
— Зашто? — упита Карабас Барабас
само да би Буратино наставио да разго-
вара и да му не пара уши својом дреком.
— Сињоре, већ сам једном покушао
да турим нос у огњиште и само сам на-
правио рупу.
— Каква је то бесмислица! — зачуди
се Карабас Барабас. — Како си могао да
носом пробушиш огњиште?
— Тако, сињоре, што су и огњиште и
котао изнад ватре били само насликани на
комаду старог платна.
— Аап-чхи! — кину Карабас Барабас
тако снажно да Пјеро одлете лево, Арле-
кин десно, а Буратино се заврте као чигра.

43
 — А где си ти то видео огњиште,
ватру и котао насликане на комаду платна?
— У собичку мога тате Карла.
— Твој је отац Карло! — Карабас Ба-
рабас скочи са столице, махну рукама, а
брада му се разлете на све стране. — Тако
дакле! Значи да се у собици старог Карла
налазе тајна ...
— Али ту Карабас Барабас очевидно
не желећи да ода неку тајну, обема песни-
цама затвори себи уста. Седео је тако неко
време гледајући избуљеним очима у ватру
која се гасила.
— Добро, — рече најзад, — вечераћу
недопеченог зеца и полупресне пилиће.
Поклањам ти живот, Буратино. Осим
тога...
Он гурну руку под браду, у џеп од
прслука, извади пет златника и пружи их
Буратину.
— Осим тога, ево ти овај новац и од-
неси га Карлу. Поздрави га и реци му да
га молим да ни у ком случају не умре од
глади и зиме, а што је најважније —
да не напушта собицу где се налази огњи-
ште насликано на комаду старог платна.
Иди сад, испавајсе, аујутру зором — кући.
Буратино стави пет златника у џеп и
одговори уз учтив поклон:
44
 — Хвала вам, сињоре. Нисте могли
поверити новац поузданијим рукама ...
Арлекин и Пјеро одведоше Буратина
у спаваоницу за лутке, где оне опет стадо-
ше да грле, љубе, гуркају, штипају и затим
поново да грле драгог Буратина, који је
тако чудно умакао страшној смрти у ог-
њишту.
А он је шапатом говорио луткама:
— Крије се ту нека тајна.
НА ПОВРАТКУ КУЋИ БУРАТИНО СРЕТА
ДВА ПРОСЈАКА — МАЧКА БАЗИЛИЈА И
ЛИСИЦУ АЛИСУ

Рано ујутру Буратино преброја но-

вац. Златника беше колико и прстију на
руци — пет.
Са златницима стиснутим у шаци поче
он да скакуће путем који је водио кући и
да певуши успут:
— Купићу тати Карлу нов капут, ку-
пићу много троугластих колачића с маком
и петлића од жутог шећера на штапићима.
Када је већ изгубио из вида шатор по-
зоришта лутака и његове заставице које су
лепршале на ветру, опази два просјака
како се тужно вуку по прашњавом путу —
лисицу Алису, која је гегуцала на три ша-
пе, и слепог мачка Базилија.
Али то не беше онај мачак кога је Бу-
ратино јуче срео на улици, него други —
такође Базилије и исто тако пругаст.
Буратино хтеде да прође, но лисица
Алиса рече му умиљато:
— Здраво, добри Буратино. Куда тако
хиташ?
46
 — Кући, тати Карлу.
Лисица уздахну још умиљатије:
— Не знам само да ли ћеш затећи у
животу јадног Карла. Сасвим је пропао од
глади и зиме ...
— А видиш ли ово? — Буратино отво-
ри шаку и показа пет златника.
Кад спази новац, лисица и нехотице
посегну шапом за њим, а мачак наједном
широко отвори слепе очи и оне му блесну-
ше као два зелена фењерчића.
47
 Али Буратино ништа не примети.
— Добри, златни Буратино, а шта
ћеш да учиниш са тим новцем?
— Купићу капут тати Карлу... Па
затим нов буквар ...
— Буквар, ох, ох, — рече лисица Али-
са климајући главом. — Неће те довести
добру то учење. Ето, и ја сам учила, учи-
ла па гледај сад, ходам на три ноге.
— Буквар, — прогунђа мачак Бази-
лије и срдито фркну у бркове. — Због
тог проклетог учења изгубио сам вид...
На сувој грани поред пута седела је
остарија врана. Слушала је, слушала, па
гракнула:
— Лажу, лажу!
Мачак Базилије високо скочи, шапом
обори врану с гране и ишчупа јој пола
репа — једва је успела да одлети. И опет
се учини као да је слеп.
— Зашто сте је тако, мачку Базилије?
— с чуђењем упита Буратино.
— Слеп сам, — одврати мачак, — па
ми се учинило да је псетанце на дрвету ...
Пођоше све троје по прашњавом пу-
ту. Лисица рече:
48
 — Паметни, разумни Буратино, да ли
би ти хтео да имаш десет пута више по-
ваца?
— Па разуме се! А како се то ради?
— Ништа простије. Пођи с нама.
— Куда?
— У Земљу Будала.
Буратино мало размисли.
— Не, морам да идем кући.
— Молим лепо, не вучемо те на ула-
ру, — рече лисица. — Утолико горе по
тебе.
— Утолико горе по тебе, — прогунђа
мачак.
— Ти си сам себи непријатељ, — рече
лисица.
— Ти си сам себи непријатељ, — про-
гунђа мачак.
— Иначе би се твојих пет златника
претворило у хрпу новца ...
Буратино стаде, зину ...
— Лажеш!
Лисица седе на реп, облиза се:
— Сад ћу да ти објасним. У Земљи
Будала има једно чаробно поље, зове се
Поље Чудеса... На том пољу ископаш
само јамицу и кажеш трипут: „Крекс,
фекс, пекс”, ставиш у јаму златник, затр-
паш земљом, озго мало посолиш, све ово
4 „Златни кључић" 49
 лепо залијеш и одеш да спаваш. Кад, ују-
' тру — а из јаме израсло мало дрво на
коме уместо листова висе златници. Ра-
зумеш ли?
Буратино чак потскочи.
— Лажеш!
— Хајдемо, Базилије, — увређено диг-
нувши нос рече лисица, — кад нам се не
верује, и не треба...
— Не, не, — повика Буратино, — ве-
рујем, верујем! ... Хајдемо у Земљу Бу-
далА!...
 У КРЧМИ „КОД ТРИ ШАРАНА”

Буратино, лисица Алиса и мачак Бази-

лије спустили су се под гору и ишли, ишли
преко поља, винограда, кроз борову шу-
мицу, дошли до мора и опет се вратили од
мора кроз исту шумицу, винограде ...
Градић на брежуљку и сунце над њим
видели су се час са десне час са леве стране.
Лисица Алиса говорила је уздишући:
— Ах, није лако доћи у Земљу Бу-
дала: имаш све шапе да нажуљиш ...
Пред вече опазише они поред пута
стару кућу с равним кровом и таблом
изнад улаза:

КРЧМА „КОД ТРИ ШАРАНА“

Крчмар изиђе у сусрет гостима, скиде

капу с ћелаве главе, ниско се поклони и
замоли да сврате.
— Не би нам шкодило да нешто гриц-
немо, па макар и суву корицу хлеба, —
рече лисица.
— Па макар нас почастили и кори-
цом хлеба, — понови мачак.
4’ 51
 Уђоше у крчму и седоше поред огњи-
шта, где се на ражњевима и у тигањима
пекло све што само можеш да пожелиш.
Лисица се с времена на време облизи-
вала, а мачак Базилије ставио шапе на сто,
бркату њушку — на шапе, и не скида по-
гледа с печења.
— Еј, газда, — важно рече Буратино,
— дајте нам три корице хлеба ...
Газда се готово сруши од изненађења
што тако угледни гости толико мало по-
ручују.
— Весели, духовити Буратино само се
шали с вама, газда, — зацерека се лисица.
— Он се шали, — прогунђа мачак.
— Дајте три корице хлеба и уз њих
— ено оно дивно испечено јагње, — рече
лисица, — затим оно гушче, пар голубова
на ражњу и, молићу вас, уза све то још
нешто џигерице ...
— Шест најдебљих караша, — поручи
мачак, — и ситне пресне рибе за закуску.
Кратко речено, они узеше све што бе-
ше на огњишту, а Буратину остаде само
корица хлеба.
Лисица Алиса и мачак Базилије поје-
доше све заједно с костима. Трбуси им се
надули, њушке се сјајиле.
52
 — Одахнућемо часак, — рече лисица,
— и тачно у поноћ кренућемо. Не забора-
вите, газда, да нас пробудите...
Лисица и мачак извалише се на два
удобна кревета, захркаше и зашишташе
кроз нос. Буратино леже у угао на прости-
рач за пса ...
Приснило му се дрвце са округлим
златним лишћем... И таман пружи руку...
— Еј, сињоре Буратино, време је, већ
је поноћ ...
Неко је лупао у врата. Буратино скочи
и протаре очи. Погледа — а на кревету ни
мачка ни лисице — празно.
Крчмар му објасни:
— Ваши су се поштовани пријатељи
изволели дићи мало раније, поткрепили се
хладном питом и отишли ...
— А зар ми нису ништа поручили?
— Како да не, да ви, сињоре Бурати-
но, одмах, не оклевајући, појурите путем
према шуми ...
Буратино полете ка излазу, али крч-
мар стаде на врата, зашкиљи, стави руке
на бокове.
— А ко ће да плати вечеру?
53
 — Ох, — запишта Буратино, — а ко-
лико?
— Тачно један златник ...
Буратино хтеде да шмугне поред ње-
гових ногу, али крчмар дохвати жарач.
Накострешигце му се чекињасти бркови,
па чак и оно нешто длака изнад ушију.
— Плати, хуљо, иначе ћу да те набо-
дем као бубу!
Буратину не остаде ништа друго, него
да од пет златника одвоји један и да пла-
ти. Потскакујући од беса напусти он про-
клету крчму.
Ноћ је била мрачна — боље речено —
црна као чађ. Све је около спавало. Само
је изнад Буратинове главе нечујно летела
ноћна птица Спљушка.
Дотичући му меким крилом нос Спљу-
шка је понављала:
— Не веруј, не веруј, не веруј!
Он љутито стаде.
— Шта хоћеш?
— Не веруј мачку и лисици ...
— Иди дођавола!...
Затим потрча даље и чу како Спљу-
шка за њим виче:
— Чувај се разбојника на том путу...
 БУРАТИНА НАПАДАЈУ РАЗБОЈНИЦИ

На крају неба појави се зеленкаста

светлост — то је излазио месец.
Напред се видела црна шума.
Буратино пође брже. Неко иза њега
такође пође брже.
Он пређе у трк. Неко је трчао у стопу
за њим нечујним скоковима.
Он се окрену.
За њима је јурило двоје — на главе им
беху навучени џакови са прорезаним ру-
пама за очи.
Један, нижи, махао је ножем, док је
други, виши, држао у руци пиштољ коме
се цев на крају ширила као левак...
— Јој, јој, — зајаука Буратино и пу-
сти се као зец према црној шуми.
— Стој, стој! — викали су разбој-
ници.
Иако се Буратино беше страшно упла-
шио, ипак се досети — стрпа у уста че-
тири златника и скрену с пута према некој
огради зараслој у купине .. . Али ту га
разбојници ухватише ...
55
 — Паре или живот!
Буратино као да није схватио шта то
они хоће од њега и само је испрекидано
дисао кроз нос. Разбојници га шчепаше за
врат и стадоше да га дрмусају. Један је
претио пиштољем, а други претраживао
џепове.
— Где ти је новац? — рекао је ви-
соки.
— Новац крррраставко! — сиктао је
нижи.
— Смрвићу те!
— Главу ћу ти одгристи!
Буратино се тако затресе од страха да
му златници зазвекеташе у устима.
— А, ево где му је новац, — заурлаше
разбојници. — У устима ...
Држећи га за ноге, разбојници су му
тукли главу о земљу. Али ни то није ко-
ристило.
Један од разбојника, онај нижи, по-
куша да му широким ножем растави зубе.
И ево, скоро их је већ и раставио... Но
Буратино се некако измигољи — и свом
снагом угризе разбојника за руку... По-
каза се, међутим, да то није била рука, већ
мачја шапа. Разбојник дивљачки заурла.
56
Буратино се у тај час преврну као гуштер,
јурну према огради, упаде у бодљикаву
купину оставивши на трњу комадиће чак-
ширица и капутића, пређе на другу страну
и полете ка шуми.
На ивици шуме разбојници га поново
стигоше. Он потскочи, дохвати се за грану
која се њихала и попе се на дрво. Разбој-
ници за њим. Али њима су сметали џакови
на главама.
Пошто се успентрао на врх, Буратино
се зањиха и прескочи на суседно дрво. Раз-
бојници за њим ...
Али обојица падоше треснувши о
земљу.
Док су они стењали и чешкали се, Бу-
ратино склизну с дрвета и пусти се у трк
преплићући ногама тако брзо да се нису
могле ни видети.
Дрвеће је услед месечине бацало дуге
сенке. Цела је шума била пругаста ...
Буратино би се час губио у сенци час
би му бела капица блеснула на месечини.
Тако он доспе до језера. Над водом,
мирном као огледало, висио је месец као
у позоришту лутака.

57
 Буратино потрча десно — вода. Лево
—опет вода ... А позади поново запуцке-
таше гранчице ...
— Држи, држи га!...
Разбојници су већ стизали; они су ви-
соко поскакивали у мокрој трави да би
видели где је Буратино.
— Ево га!
Не остаде му ништа друго, него да се
баци у воду. У тај час спази белог лабуда
који је спавао близу обале туривши главу
под крило.
Буратино се баци у језерце, зарони и
ухвати лабуда за ноге.
— Го-го, — дрекну лабуд будећи се,
— какве су то неукусне шале! Оставите
на миру моје нбге!
Лабуд рашири своја огромна крила, и
кад су разбојници почели већ да хватају
Буратина за ноге, које су штрчале из во-
де, достојанствено полете преко језера.
Изнад супротне обале Буратино пусти
лабудове ноге, тресну на земљу, скочи и
преко хумки обраслих маховином стаде да
трчи кроз трску право ка великом месецу
изнад брежуљака.
 РАЗБОЈНИЦИ ВЕШАЈУ БУРАТИНА
О ДРВО

Буратино је једва вукао ноге од умо-

ра као мува у јесен на прозорској дасци.
Наједном опази кроз грање лешника
дивну пољаницу, а усред ње — малу ку-
ћицу са четири прозорчића, обасјану месе-
чином. На прозорским капцима беху на-
сликани: сунце, месец и звезде.
Около је расло цвеће плаве боје.
Стазице посуте чистим песком. Из во-
доскока је избијала танка струја воде, а на
њој је поигравала шарена лоптица.
Буратино четвороношке допуза до
улаза и закуца на врата. У кућици беше
тихо. Он залупа јаче — мора бити да чвр-
сто спавају.
У тај час из шуме поново искочише
разбојници. Они су били препливали је-
зеро и вода је лила с њих потоцима. Кад
опази Буратина, нижи разбојник одвратно
замаука као мачка, а високи залаја као
лисица ...
60
 Буратино је ударао у врата и рукама
и ногама.
— Помозите, помозите, добри љу-
ди!...
Тада кроз прозор промоли главу лепа
девојчица коврџаве косе и лепог прћастог
носића.
Очи су јој биле затворене.
— Девојчице, отвори врата, гоне ме
разбојници!
— Ах, каква глупост! — рече девој-
чица зевајући лепим устима. — Хоћу да
спавам и не могу сад да отварам очи ...
Она подиже руке, поспано се протег-
ну и нестаде са прозорчића.
Буратино у очајању забоде нос у пе-
сак и учини се као мртав.
Разбојници прискочише.
— А-ха, сад нам нећеш умаћи!...
Тешко је и замислити шта су они све
чинили да би присилили Буратина да от-
вори уста. Да нису за време гоњења изгу-
били нож и пиштољ, — могла би се на
овом месту и завршити прича о несрећном
Буратину.
Разбојници најзад одлучише да га
обесе стрмоглавце. Свезаше му ноге уже-
том и Буратино се зањиха на храстовој
грани ... А они седоше под храст про-
62
стревши под себе мокре репове и чекаху
да му из уста испадну златници ...
У зору се диже ветар и зашушта
лишће на храсту. Буратино се љуљао као
дрвена клепка. Разбојницима на крају до-
сади да седе на мокрим реповима...
— Виси ти, прикане, до вечера, — ре-
коше они злослутно и пођоше да траже
неку друмску механу.
 ДЕВОЈЧИЦА ПЛАВЕ КОСЕ ВРАЋА
БУРАТИНА У ЖИВОТ

Иза грана храста на коме је висио

Буратино разли се јутарње руменило.
Трава на пољаници постаде сивкасто-
плава, плави цветови покрише се капљи-
цама росе.
Девојчица с кудравом плавом косом
поново се промоли кроз прозор, протаре
и широко отвори поспанс лепе очи.
Ова девојчица беше најлепша лутка
из позоришта лутака сињора Карабаса Ба-
рабаса.
Како није могла више да подноси
грубе газдине испаде, побегла је из позо-
ришта и настанила се у усамљеној кућици
на сивкастој пољани.
Звери, птице и неке бубе веома је за-
волеше — сигурно стога што је била лепо
васпитана и мирна девојчица.
Дивље су је животиње снабдевале
свим потребним за живот.
Мишеви — шећер, сир и комадиће
кобасице.
64
 Кртица је доносила хранљиво корење.
Пас племените расе, пудлица Арте-
мона, доносила је земичке.
Сврака је крала за њу на пијаци бон-
боне од чоколаде у сребрним папирићима.
Жабе су доносиле у ораховим љуска-
ма лимунаду.
Јастреб — печену дивљач.
Мајске бубе — разне јагоде.
Лептири — цветни прах — да се пу-
дерише.
Гусенице су истискивале из себе пасту
за зубе и маст за подмазивање врата да
не шкрипе.
Ластавице су уништавале око куће
осице и комарце ...
Дакле, чим отвори очи, девојчица с
плавом косом опази одмах Буратина како
виси стрмоглавце.
Она прислони дланове уз образе и
узвикну:
— Ах, ах, ах!
Под прозором, мичући ушима, појави
се племенита пудлица Артемона. Баш је
малочас остригла себи задњу половину
тела, што је радила оедовно, сваки дан.
Кудрава длака на предњој половини била
је очешљана, а преко чуперка на крају
5 „Златни кључић" 65
репа везана црна машна. На предњој шапи
— сребрни сат.
— Ја сам готова!
Артемона искриви нос устрану и по-
диже мало горњу усну изнад белих зуба.
— Позови неког, Артемона! — рече
девојчица. — Треба скинути јадног Бура-
тина, унети га у кућу и позвати лекара .. .
— Спремна сам!
Артемона се од силне спремности да
послуша тако нагло окрену да влажни
песак полете испод њених задњих шапа...
Она појури ка мравињаку, разбуди
лавежом све становнике и посла четири
стотине мрава — да прегризу уже на коме
Је Буратино висио.
Четири стотине озбиљних мрава по-
чеше да миле један за другим по уској
стазици, затим се попеше на храст и пре-
гризоше конопац.
Артемона предњим шапама дочека
Буратина кад је падао и однесе га у
кућу ...
Пошто га положи на кревет, псећим
трком одјури у шумски шипраг и одмах
доведе оданде чувеног доктора Сову, ле-
карску помоћницу Жабу и народног врача
66
Богомољку1) која је личила на суву гран-
чицу.
Сова прислони уво на Буратинове
груди.
— Пацијент је више мртав, него жив,
— прошапта она и окрену главу за сто
осамдесет степени.
Жаба је дуго пипала Буратина својим
влажним краком. Размишљајући гледала
је избуљеним очима истовремено на разне
стране.
Затим је промљаскала огромним
устима:
— Прцијент је више жив, него мр-
тав...
Народни лекар Богомољка поче да
додирује Буратина сувим, као травка тан-
ким рукама.
— Само је једна могућност од две,
— прошушта она, — пацијент је или жив
или мртав. Ако је жив, може да остане
жив и даље, а може и да не остане. Ако
је пак мртав, можда га је могућно ожи-
вети, а можда и није.
— Шшшарлатанство, — рече Сова,
замахну меким крилима и одлете на мрач-
ни таван.
1) Врста бубе зелених крила.

5* 67
 Жаби се од пакости надуше све бра-
давице.
— Какакоко одврррратно незнање! —
закрекета она и шопајући трбухом о
земљу отскакута у влажни подрум ...
Лекар Богомољка претвори се, за
сваки случај, у суву гранчицу и испаде
кроз прозорчић.
Девојчица пљесну лепим ручицама.
— Но, како ћу да га лечим, грађани?
— Рицинусом! — закрекета Жаба из
подрума.
— Рицинусом! — презриво се заце-
река Сова на тавану.
— Или рицинусом или не, — одазва
се Богомољка иза прозора.
Тада несрећни Буратино, сав огуљен
и у модрицама, простења:
— Није потребан рицинус; осећам се
врло добро.
Плавокоса девојчица брижно се наже
над њим.
— Буратино, молим те, зажмури, за-
чепи нос и испиј.
— Нећу, нећу, нећу! ...
— Даћу ти коцку шећера ...
По покривачу се одмах успуза бели
миш. Он је држао коцку шећера.
68
 — Добићеш је, ако ме будеш слушао,
— рече девојчица.
— Дајте ми једну коооцку ...
— Али схвати, ако не попијеш лек,
можеш да умреш ...
— Више волим да умрем, него да по-
пијем рицинус ...
Тада девојчица рече строго, озбиљним
гласом:
— Затвори нос и гледај у таваницу .. .
Један, два, три.
И она истресе рицинус Буратину у
уста, затим му одмах гурну коцку шећера
и пољуби га.
— Ето, готово је .. .
Племенита Артемона, која је волела
све што се лепо свршава, дохвати зубима
свој реп и стаде да се врти под прозором,
тако да је изгледала као вихор од хи-
љаду шапа, хиљаду ушију, хиљаду сјај-
них очију.
ПЛАВОКОСА ДЕВОЈЧИЦА ХОЋЕ ДА
ВАСПИТА БУРАТИНА

Ујутру се Буратино пробудио весео и

здрав као да ништа није ни било.
Девојчица плаве косе чекала га је у
башти седећи за малим столом на коме
беше постављено мало посуђе за лутке.
Лице јој беше свеже умивено, а на
прћастом носићу и обрашчићима — цвет-
ни прах.
Чекајући Буратина она се срдито бра-
нила од досадних лептирова.
— Оканите ме се већ једном ...
Она одмери дрвеног дечака од главе
до пете и намршти се. Нареди му да седне
за сто и нали какао у мајушну шољицу.
Буратино седе за сто и подви под себе
једну ногу. Колачиће с бадемом трпао је
целе у уста и гутао не жваћући.
У чинију са слатким зари прсте и са
задовољством их облизиваше.
Кад се девојчица окренула да баци не-
колико мрвица некој буби у годинама, он
дохвати бокал и испи сав какао.
70
 Али се загрцну и просу какао на чар-
шав.
Тада му девојчица рече строго:
— Извуците испод себе ногу и спусти-
те је под сто. Осим тога, немојте јести ру-
кама; за то постоје кашике и вил>ушке.
Од узбуђења јој заиграше трепавице.
— Кажите ми, молим вас, ко вас одгаја?
— Понекад тата Карло, а понекад —
нико.
— Сад ћу ја дапреузмемнасебебригу
о вашем васпитању, не секирајте се.
71
 „Но, то ми је још требало!” помисли
Буратино.
По трави око куће јурила је за птичи-
цама пудлица Артемона. А кад би оне по-
седале на дрвеће, она би дизала главу, по-
скакивала и скичала.
„Добро гони птичице” — са завишћу
помисли Буратино.
Од пристојног седења за столом про-
лазили су му већ жмарци целим телом.
Најзад се досадни доручак заврши.
Девојчица му нареди да обрише какао с
носа. Затим она поправи боре и машнице
на својој хаљиници, узе Буратина за руку
и поведе у кућу — да почне са васпита-
вањем.
А весела пудлица Артемона јурила је
по трави и лајала, птице су, нимало се не
плашећи, весело цвркутале, а ветрић је
пиркао изнад дрвећа.
— Скините тетраље; добићете присто-
јан капутић и чакширице — рече девој-
чица.
Четири кројача, мајстор-самац намр-
штени рак Шаптало, сиви Детлић са ћуби-
цом, велика буба Јеленак и мишица Лизета,
правили су од изношених девојчициних
хаљина дивно дечачко оделце. Шаптало је
72
 кројио, Детлић кљуном бушио рупе и шио,
Јеленак задњим ногама мотао конац, а Ли-
зета га прегризала.
Буратина беше срамота да навуче на
себе одело направљено од изношених де-
војчициних хаљина, али мораде свеједно
да се преобуче. Шиштећи кроз нос, сакри
у џеп новог капута четири златника.
— Сад седите, ставите руке пред себе
и не грбите се, — рече девојчица и узе
комад креде. — Почећемо са аритметиком.
— У вашем су џепу две јабуке.
Буратино брзо намигну.
— Лажете, нема ниједне ...
— Знам, — стрпљиво рече девојчица
— али претпоставимо да су у вашем џепу
две јабуке. Ако вам неко узме једну ја-
буку, колико ће вам остати?
— Две ...
— Размислите добро.
— Две ...
— Како то?
— Тако што ја том Неком не бих дао
јабуку, па макар се побили!
— Ви немате никаквог смисла за мате-
матику, — рече девојчица са огорчењем.
— Покушајмо с диктатом.
Она диже лепе очи према таваници.
73
 — Пишите:
„И ружама мама жури!”
— Јесте ли написали? Сад прочитајте
ту чаробну реченицу одостраг.
Нама је већ познато да Буратино није
чак ни видео пера ни мастионице.
Девојчица је рекла: „Пишите” — а он
је одмах забо нос у мастионицу и страшно
се уплашио кад му је с носа канула на хар-
тију кап мастила.
Девојчица пљесну рукама и чак јој
ударише сузе на очи.
— Ви сте одвратан деран, и треба да
будете кажњени!
Она провири кроз прозорчић.
— Артемона, одведи Буратина у мрач-
ну комору.
Племенита се Артемона појави на вра-
тима показујући беле зубе. Дохвати Бура-
тина за капутић и идући натрашке одвуче
га у собицу за оставу, где су по угловима
у паучини висили велики пауци. Закључа
га тамо, зарежа да би га добро застрашила
и оде опет да јури за птицама.
Девојчица се баци на чипкасти креве-
тић за лутке и зајеца што је морала тако
окрутно да поступи с дрвеним дечаком.
74
Али кад се већ латила да га васпита, мора-
ла је да иде до краја.
Буратино је гунђао у мрачној ко-
морици:
— Глупе ли девојчице . .. Баш се на-
шла васпитачица, замисли .. . И сама има
главу од порцулана и тело набијено ва-
том...
У комори се зачу танко шкрипутање
као кад неко шкрипи ситним зубићима:
— Слушај, слушај...
Буратино диже од мастила умрљани
нос и назре у тами слепог миша, који је
наглавце висио испод таванице.
— Шта желиш?
— Сачекај ноћ, Буратино.
— Тише, тише, — шушкетали су пауци
по угловима, — не дрмајте наше мреже и
не растерујте наше мушице . ..
Буратино седе на полупан лонац, по-
дупре рукама браду. Бивао је он још у
горим приликама, али се бунио због не-
правде...
— Зар се тако деца васпитавају ... Те,
овако се не седи, овако се не једе ... Дете
можда није још ни буквар савладало, а
она одмах за мастионицу... А пас, сигур-
но, јури за птицама, брига њега!.. .
Слепи миш опет прошишта:
75
 — Сачекај ноћ, Буратино; одвешћу те
у Земљу Будала, где те чекају пријатељи,
мачак и лисица, задовољство и срећа. Че-
кај ноћ.
 БУРАТИНО ДОСПЕВА У ЗЕМЉУ
БУДАЛА

Плавокоса девојчица приђе вратима

собице за оставу.
— Буратино, пријатељу мој, да ли се
најзад кајете?
Он беше веома љут, а осим тога било
му је сасвим нешто друго у глави.
— Баш ми је потребно да се кајем! Не-
ћете то дочекати ...
— Онда ћете морати да преседите у
комори до јутра ...
Девојчица горко уздахну и оде.
Настаде ноћ. Сова се зацерека на та-
вану. Жаба изиђе из подрума да би својим
трбухом шљапала по одразу месеца у ба-
рама.
Девојчица је легла да спава у чипка-
сту постељицу и дуго је горко јецала, све
док није заспала.
Артемона је, забивши њушку под реп,
спавала поред врата девојчицине собе за
спавање.
Зидни сат са шеталицом изби у кућици
поноћ.
77
 Слепи миш паде са таванице.
— Време је, Буратино, бежи! — запи-
шта му поред ува. — У углу коморице на-
лази се пацовска рупа која води у под-
рум ... Чекаћу те на пољаници.
Он излете кроз прозор на крову. Бу-
ратино јурну у угао коморице заплећући
се у паукове мреже. За њим су љутито ши-
штали пауци.
Стаде да пуже пацовским пролазом у
подрум. Пролаз постајаше све ужи и ужи,
тако да се Буратино најзад једва провла-
чио под земљом. И наједном стрмоглавце
полете у подрум.
Тамо скоро упаде у пацоловку, стаде
на реп смуку, који се баш мало пре напио
млека из бокала у трпезарији, и најзад
кроз мачји пролаз искочи у пољаницу.
Изнад цветова азурне боје нечујно је
летео слепи миш.
— За мном, Буратино, у Земљу Бу-
дала!
У слепих мишева нема репа: стога он
не лети право као птица, него час горе час
доле, на опнастим крилима, сличан ђавол-
чићу. Уста су му стално отворена да би
успут, не губећи време, могао да лови м
гута живе комарце и ноћне лептире.
78
 Буратино, до врата у трави, јурио је
за њим и мокра га је трава шибала по
лицу.
Наједном се миш високо затетура
према округлом месецу и одатле викну
неком:
— Довео сам га!
Буратино одмах стрмоглавце полете
доле са стрмог обронка. Котрљао се, ко-
трљао, и треснуо међу неке мочварне
биљке.
Изгребан, са устима пуним песка и са
исколаченим очима, седе.
— Ух, ти!...
Пред њим су стајали мачак Базилије
и лисица Алиса.
— Храбри, одважни Буратино, ти мо-
ра да си пао са месеца, — рече лисица.
— Чудио како остаде жив, — мрачно
рече мачак.
Буратино се обрадова старим позна-
ницима, иако му се учини сумњиво што је
мачку завијена десна шапа, а у лисице реп
сав од муља.
— Нема зла без добра, — рече лисица,
— зато си бар доспео у Земљу Будала ...
Она шапом показа на полусрушени
мост преко пресушеног потока. На другој
79
се страни потока међу гомилама ђубрета
виделе полуразрушене кућице, кржљаво
дрвеће са изломљеним гранама и звоници
накривљени на разне стране ...
— У томе се граду продају чувени
капути од зачјег крзна за тату Карла, —
облизујући се певала је лисица, — и бу-
квари са сличицама у боји ... Ах, какви се
само продају слатки колачићи и петлови
од жутог шећера на штапићима! Ниси ваљ-
да изгубио свој новац, лепи Буратино?
Лисица Алиса му поможе да устане;
поквасивши шапу пљувачком, очисти му
капутић и поведе га преко порушеног
моста.
Мачак Базилије туробно гегуцаше
позади.
Била је већ дубока ноћ, а у Граду
Будала нико још није спавао.
По кривој блатњавој улици лутали су
мршави пси и зевали од глади:
— Е-хе-хе ...
Козе са олињалом кожом на боковима
чупкале су прашњаву траву поред трото-
ара и тресле бадрљцима репова.
— Бе-е-е-е-да ...
Спустивши главу стајала је крава, а
све су јој се кости виделе испод коже ...
80
 — М-у-у-у-у-чење ... — понављала ,је
замишљено.
На гомилама блата седели су очеру-
пани врапци, они нису одлетали макар их
ногама газио ...
Посртале су од изнемоглости кокошке
са ишчупаним реповима ...
Али су зато на раскрсницама гордо
стајали свирепи полициски булдози са
тророгим шеширима и бодљикавим око-
вратницима.
Они су викали на гладне и краставе
становнике:
— Прррролази! Дррржи десно! Не
задрррржавај се!...
Лисица је вукла Буратина даље ули-
цом. Видели су како се на месечини шетају
тротоаром угојени мачори са златним на-
очарима, испод руке с мачкама у капицама.
Шетао је дебели Лисац, губернатор
тога града, важно дигнувши нос, а с њим
охола лисица држећи у шапи цветак ноћне
љубичице.
Лисица Алиса шапну:
— То шетају они који су посејали
новце на Пољу Чудеса ... Данас је послед-
ња ноћ у којој се може сејати. Ујутро
8 „Златни кључић“ 81
ћеш имати гомилу новаца и накуповаћеш
што ти срце жели .. . Хајдемо брже ...
Лисица и мачак доведоше Буратина
на пусто поље, где су лежали полупани
лонци, поцепане ципеле и каљаче и које-
какве крпе ... Прекидајући једно друго,
они забрбљаше:
— Копај јаму.
— Стављај златнике.
— Посоли.
— Заграби из баре и лепо залиј.
— И не заборави да кажеш: „Крекс,
фекс, пекст”...
Буратино почеша нос умрљан ма-
стилом.
— А ви ипак идите мало даље ...
— Боже мој, па ми ни не мислимо да
гледамо где ћеш да закопаш новац, —
рече лисица.
— Боже сачувај, — рече мачак.
Они одоше мало даље и сакрише се
за гомилом ђубрета.
А Буратино ископа јаму, рече шапа-
том трипут: „Крекс, фекс, пекс“, стави у
јаму четири златника, затрпа их, извади
из џепа мало соли и посу одозго. Затим
донесе из баре мало воде у руци и поли.
И седе да чека да дрво израсте ...
82
ПОЛИЦАЈЦИ ХВАТАЈУ БУРАТИНА И НЕ
ДАЈУ МУ ДА КАЖЕ НИЈЕДНЕ РЕЧИ У
СВОЈУ ОДБРАНУ

Лисица Алиса је мислила да ће Бура-

тино отићи да спава, а он је стално седео
на хрпи смећа стрпљиво испруживши нос.
Тада она заповеди мачку да остане на
стражи, а сама потрча до најближег поли-
циског одељења.
Тамо је у соби пуној дуванског дима,
за столом умрљаним од мастила, снажно
хркао дежурни булдог.
Лисица му најумиљатијим гласом
рече:
— Храбри господине дежурни, да ли
бисте хтели да ухватите једног крадљивца-
скитницу? Иначе страшна опасност прети
свим богатим и уваженим грађанима ове
вароши.
Тргнувши се иза сна, дежурни булдог
тако рикну да се под лисицом од страха
створи бара.
— Крррадљивац! Хам!
Лисица објасни да је тај опасни лопов
Буратино примећен на пустој пољани.
6* 83
 Дежурни, стално ричући, зазвони.
Упадоше два добермана-пинча, полициска
агента, који никад нису спавали, никоме
нису веровали и чак су сами себе сумњи-
чили у преступним намерама.
Дежурни им нареди да доведу пре-
ступника живог или мртвог у полициско
одељење.
Агенти одговорише кратко:
— Тјаф!
И потрчаше ка пољани нарочитим, бр-
зим галопом, забацујући задње ноге
устрану.
Последњих сто корака пузили су на тр-
бусима и заједнички се бацали на Бура-
тина, шчепали га под руке и стали да га
вуку у полицију.
Буратино је климатао ногама и молио
да му кажу зашто га хапсе. Агенти су од-
говарали:
— Тамо ћеш да чујеш ...
А лисица и мачак, не губећи време, от-
копаше четири златника. Лисица је тако
вешто поделила новац да се у мачка нађе
свега један златник, а у ње — три.
Мачак јој ћутећи зари нокте у њушку.
Лисица га чврсто обухвати шапама. И
обоје су се неко време котрљали као клуп-
84
ко по пољани. Мачја и лисичија длака лс-
теле су у праменовима под месечевом свс-
тлошћу.
Пошто одраше једно другом слабинс.
разделише златнике напола и те се ноћи
изгубише из града.
За то су време агенти довели Бура-
тина у полицију. Дежурни булдог устаде
иза стола и сам му претражи џепове.
Кад не нађе ништа осим комадића ше-
ћера и мрвица колача од бадема, он крво-
жедно зарежа на Буратина:
— Ти си, хуљо, учинио три преступа:
без надзора си, без исправа и без посла.
Одведите га изван града и утопите у риб-
њаку.
Агенти одговорише:
- Тјаф!
Буратино покуша да им прича о тати
Карлу, о својим доживљајима. Све узалуд!
Агенти га шчепаше, одвукоше у галопу
изван града и бацише с моста у дубоки
блатњави рибњак, пун жаба, пијавица и
ларви водене бубе.
Буратино пљасну у воду и зелена се
жабокречина склопи изнад њега.
БУРАТИНО СЕ УПОЗНАЈЕ СА СТАНОВ-
НИЦИМА РИБЊАКА, ДОЗНАЈЕ О НЕ-
СТАНКУ ЧЕТИРИ ЗЛАТНИКА И ДОБИЈА
ОД КОРЊАЧЕ ТОРТИЛЕ ЗЛАТНИ
КЉУЧИЋ

Не треба заборавити да је Буратино

био од дрвета и да стога није могао да по-
тоне.
Ипак се толико био уплашио да је
дуго непомично лежао на води сав облеп-
љен зеленом воденом маховином.
Око њега се сакупише становници риб-
њака: црни трбушасти пуноглавци, по-
знати свима због своје глупости, водене
бубе, са задњим ногама сличним веслима,
пијавице, ларве, које једу све што дохвате
до самих себе, и најзад разне ситне инфу-
зорије.
Пуноглавци су га голицали тврдим ус-
нама и са задовољством жвакали кићанку
на капици. Пијавице се увукле у џеп ка-
путића. Једна водена буба неколико му се
пута пењала на нос, који је високо штрчао
из воде, и одатле се као ластавица бацала
у воду.
86
 Ситне инфузорије извијајући се и
брзо трепећући длачицама које су им за-
мењивале руке и ноге покушавале су да
дохвате нешто за јело, али су саме доспе-
вале у уста ларви водене бубе.
Буратину све ово најзад досади и за-
пљеска ногама по води.
— Губите се! Нисам ја, ваљда, црк-
нута мачка.
Становници се разбежаше куд који.
Он се преврну на трбух и заплива.
На округлим листовима водених љи-
љана седеле су на месечини широкоусте
жабе и буљавим очима посматрале Бура-
тина.
— Плива некаква сепија, — закрекета
једна.
— Има но као у роде, — закрекета
друга.
— То је морска жаба, — закрекета
трећа.
Да би се одморио, Буратино се успуза
на велики лист воденог љиљана. Седе на
њега, чврсто обухвати колена и рече цво-
коћући зубима:
— Сви су се дечаци и девојчице напи-
ли млека и спавају сад у топлим кревети-
87
 ћима, само ја седим на мокром листу. . .
Дајте ми нешто да једем, жабе.
Жабе су, како је познато, врло хлад-
нокрвне. Али не треба мислити да немају
срца. Кад је Буратино, ситно цвокоћући
зубима, стао да прича о својим несрећним
доживљајима, жабе су једна за другом
скочиле, блеснуле на месечини својим кра-
цима и зарониле на дно рибњака.
Донеле су оданде цркнуту бубу, крил-
це вилиног коњица, комадић водене ма-
ховине, зрнце рачје икре и неколико тру-
лих коренчића.
Кад су све ово ставиле пред Буратина,
поново су скочиле на лишће водених љи-
љана и седеле тамо непомично, као да су
од камена, дигнувши великоусте главе с
буљавим очима.
Буратино помириса, проба ове жабље
ђаконије.
— Мука ми је, — рече он. — Каква га-
дост!...
Тада жабе поново — све одједном —
бућнуше у воду ...
Зелена се жабокречина на површини
рибњака заталаса и појави се велика, стра-
шна змијска глава. Она заплива ка листу
на коме је седео Буратино.
88
 Њему се накостреши кићанка на ка-
пици. Скоро се преврну у воду од страха.
Али то не беше змија. То је била кор-
њача Тортила, већ прилично у годинама
кратковида и никоме опасна.
— Ах ти, шашави, лаковерни дечаче
кратке памети! — рече Тортила. — Уместо
да седиш код куће и да марљиво учиш, ти
си доспео у Земљу Будала.

89
 — Хтео сам да дођем до много злат-
ника за тату Карла ... Ја сам врррло добар
и послушан дечак ...
— Твој су новац украли мачак и ли-
сица, — рече корњача. — Кад су трчали
поред рибњака и стали да пију воде, чула
сам како се хвале да су ископали твој но-
вац и да су се и побили због њега ... Ох
ти, шашави, лаковерни дечаче, кратке па-
мети...
— Лако је грдити, — прогунђа Бура-
тино, — треба човеку помоћи ... Што ћу
сад да радим? Ох, ох, ох!... Како да се
вратим тати Карлу? Ах, ах, ах!...
Трљао је песницама очи и плакао тако
жалосно да жабе наједном све заједно уз-
дахнуше:
— Ух-ух ... Тортила, помози човеку.
Корњача је дуго гледала у месец, се-
ћала се нечег ...
— Једном сам помогла неком човеку,
а он је после од оклопа моје баке и деде
направио много чешљева, — рече она. И
поново се дуго загледа у месец.
— Но, добро, поседи ту, човечићу, а
ја ћу мало поћи по дну — можда ће се
наћи каква корисна стварчица.
Она увуче змијску главу и полако се
спусти под воду.
90
 Жабе зашапуташе:
— Корњача Тортила зна велику тајну.
Прође дуго, дуго времена. Месец се
већ сакрио за брежуљке... Поново се за-
њиха зелена жабокречина и појави се кор-
њача држећи у устима мали златни кљу-
чић.
Стави га на лист код Буратинових
ногу.
— Лаковерни, будаласти дечаче, крат-
ке памети, — рече Тортила, — не жали
што ти лисица и мачка украдоше златнике.
Дајем ти овај кључић. Њега је испустио на
дно рибњака некакав човек са страшно
дугом брадом, коју је стално морао да
трпа у џеп да му не би сметала при хода-
њу. Ах, како ме молио да нађем овај кљу-
чић...
Тортила уздахну, поћута и опет уз-
дахну, тако да се на води показаше ме-
хурићи ...
— Али ја му нисам хтела помоћи, по-
што бејах врло љута на људе због моје
баке и деде, од чијих су оклопа начинили
чешљеве. Брадати ми је човек много при-
чао о том кључићу, но ја сам све забора-
вила. Сећам се само толико да њиме треба
отворити нека врата и да ће то донети
срећу...
91
 У Буратина јаче закуца срце, забли-
сташе очи. Он наједном заборави све не-
згоде. Извади из џепа капутића пијавице,
стави тамо кључић, учтиво захвали кор-
њачи Тортили и жабама, скочи у воду и
заплива ка обали. Кад се као тамна сенка
показа на обали, жабе закрекеташе за
њим:
— Буратино, пази да не изгубиш
кључић.
БУРАТИНО БЕЖИ ИЗ ЗЕМЉЕ БУДАЛА
И СРЕЋЕ ДРУГА У НЕСРЕЋИ

Корњача Тортила није му показала

пут из Земље Будала.
Буратино је ишао куд га очи воде. За
црним дрвећем блистале су звезде. Над
пут се наднеле стене. У кланцу је лежао
облак магле.
Наједном испред Буратина стаде да
скакуће нека сива грудица. Одмах се зачу
псећи лавеж.
Буратино се приби уза стену. Поред
њега пројурише бесно дахћући два поли-
циска булдога из Града Будала.
Сиво клупко скрену с пута устрану —
низ падину. Булдози за њим.
Кад се топот и лавеж удаљише, Бура-
тино потрча тако брзо да звезде брзо-брзо
запливаше небом иза црних грана.
Наједном сиво клупко поново пређе
пут. Буратино успеде да види да је то зец
и да на њему, држећи га за уши, седи неки
бледи мали човечуљак.
Низ падину почеше да се котрљају
каменчићи — то булдози, у стопу за зецом,
93
прескочише пут. Затим се опет све утиша.
Буратино је трчао тако брзо да су зве-
зде сада као луде јуриле иза црних грана.
И по трећи пут сиви зец прескочи пут.
Човечуљак запе главом за гранчицу, сру-
ши се са зечјих леђа и тресну право пред
Буратинове ноге.
— Ррр-хаф! Држи га! — отскакаше
за зецом полициски булдози. Очи им беху
тако пуне злобе да не приметише ни Бу-
ратина ни бледог човечуљка.
— Збогом, Малвина, збогом заувек,
— плачним гласом пропишта човечуљак.
Буратино се наже над њим и у чуду
виде да је то Пјеро у белој кошуљи с ду-
гим рукавима.
Он је лежао главом доле у бразди од
точкова и очевидно, сматрао себе мртвим,
а загонетну реченицу: „Збогом, Малвина,
збогом заувек“ прошаптао је опраштају-
ћи се са животом.
Буратино стаде да га дрма и потеже
за ногу, али се Пјеро није мицао. Тада Бу-
ратино нађе у свом џепу заосталу пија-
вицу и стави је поред носа човечуљка,
који као да није дисао.
94
 Пијавица га не предомишљајући се
ухвати за нос. Пјеро брзо седе, махну гла-
вом, отрже пијавицу и простења:
— Ах, па ја сам, изгледа, још жив!
Буратино га ухвати за образе, беле
као прашак за зубе, пољуби га и запита:
— Како си овамо доспео? Зашто си
јахао на сивом зецу?
— Буратино, Буратино, — одговори
Пјеро обазирући се плашљиво на све стра-
не, — сакриј ме брзо... Пси нису ни го-
нили сивог зеца — они су гонили мене ...
Сињор Карабас Барабас јури за мном дан
и ноћ ... Изнајмио је у Граду Будала по-
лициске псе и заклео се да ће ме ухватити
живог или мртвог.
У даљини поново залајаше пси. Бура-
тино ухвати Пјера за рукав и повуче међу
жбуње мимоза, покривено цветовима у
облику округлих жутих мирисавих бубу-
љица.
Тамо, лежећи на трулом лишћу, Пјеро
му поче шапатом да прича:
— Знаш, Буратино, једном је ноћу
дувао ветар а киша лила као из кабла...
 ПЈЕРО ПРИЧА КАКО ЈЕ ЈАШУЋИ НА
ЗЕЦУ ДОСПЕО У ЗЕМЉУ БУДАЛА

— Знаш, Буратино, једном је ноћу

шумео ветар, киша лила као из кабла. Си-
њор Карабас Барабас седео је поред огњи-
шта и пушио на лулу. Све су лутке већ
спавале. Једино сам ја био будан. Мислио
сам о девојчици плаве косе ...
— Баш си нашао о коме да мислиш,
будало, — прекиде га Буратино. — Ја сам
баш синоћ побегао од те рђаве девојчице
и то из собице за оставу, пуне паукова ...
— Шта?! Ти си видео девојчицу с пла-
вом косом? Видео си моју Малвину?!
— Ух, шта мислиш, невиђена ствар!
Обична плачљивица и досадна као ...
Пјеро скочи машући рукама.
— Води ме њој ... Ако ми помогнеш
да нађем Малвину, открићу ти тајну злат-
ног кључића ...
— Како?! — повика Буратино радо-
сно. — Ти знаш тајну златног кључића?
— Знам где се кључић налази, како
се до њега може доћи, знам да њиме треба
96
откључати нека враташца ... Дознао сам
тајну, и зато ме сињор Карабас Барабас
тражи с полициским псима ...
Буратино силно зажеле да се одмах
похвали да тајанствени кључић лежи у
његовом џепу. Да не би проговорио, скиде
с главе капицу и запуши њоме уста.
Пјеро је молио да га одведе Малвини
Буратино помоћу прстију објасни томе
шашавку да је сад тамно и опасно, и да ће
отрчати до ње чим сване.
Натеравши Пјера да се опет сакрије
под грмље мимоза, Буратино прошушкета,
пошто су му уста била запушена капицом:
— Пшичај ...
— Дакле, тако, једном је ноћу дувао
ветар...
— О томе ши већ пшичао ...
— И, тако, — продужи Пјеро, — ја,
знаш, не спавам и одједном чујем: неко
јако закуца на прозор ...
Сињор Карабас прогунђа: „Ко је то
сад, по таквом пасјем времену?”
„То сам ја, Дуремар”, одговори неко
иза прозора, „продавац лековитих пија-
вица. Дозволите ми да се осушим поред
ватре”.
Мени се, знаш, силно прохтело да ви-
дим какви изгледају продавци лековитих
7 „Златни кључић" 97
пијавица. Полако задигнем крај завесе и
промолим главу у собу. И — видим:
Сињор Карабас Барабас диже се са
столице, стаде, као и увек, на браду, оп-
сова нешто и отвори врата.
Уђе дугачак, мокар-мокар човек с ма-
јушним лицем, избразданим као гљива
смрчак. На њему беше стари зелени капут,
а о појасу висиле су машице, неке кукице
и чиоде. У рукама је држао лимену кутију
и ручну мрежицу за хватање риба.
„Ако вас боли трбух”, рече он клања-
јући се као да му леђа беху сломљена по
средини, „ако имате јаку главобољу или
зујање у ушима, могу да вам ставим иза
ушију пола туцета најбољих пијавица“.
Сињор Карабас Барабас прогунђа:
„Дођавола с пијавицама! Сушите се
поред огњишта колико год хоћете”.
Дуремар стаде леђима према ватри.
Из његовог зеленог капута диже се
одмах пара и задах жабокречине.
„Слабо иде трговина с пијавицама”,
рече он опет. „За комадић хладне свиње-
тине и чашу вина спреман сам да вам ста-
вим на бедро туце најодличнијих пија-
вица, ако имате севање у костима”...
98
 „Дођавола! Никаквих ми пијавица не
треба!” — повика Карабас Барабас. „Је-
дите свињетину и пијте вино.”
Дуремар стаде да једе свињетину.
Лице му се при томе скупљало и расте-
зало као да је од гуме. Кад се најео и на-
пио, затражи мало дувана.
„Сињоре, ја сам сит и огрејан”, —
рече он. — „Да бих вам се одужио за ваше
гостопримство, открићу вам једну тајну.”
Сињор Карабас Барабас запућка на
лулу и одговори:
„Има само једна тајна на свету коју
желим да сазнам. На све остало пљујем”.
„Сињоре”, опет ће Дуремар, ја знам
велику тајну, коју ми је открила корњача
Тортила.
При овим речима Карабас Барабас
исколачи очи, скочи, саплете се у браду,
полете право на престрашеног Дуремара,
притисну га уз трбух и рикну као бик:
„Најљубазнији Дуремару, најдраго-
ценији Дуремару, говори, говори брже
што ти је саопштила корњача Тортила!”
Тада му Дуремар исприча ову причу:
„Хватао сам пијавице у једном прља-
вом рибњаку у близини Града Будала. За
четири солда на дан узимао сам неког си-
99
ромашног човека, који би се свлачио, ула-
зио до врата у рибњак и стајао тамо док
му се по телу не би нахватале пијавице.
„Тада би излазио на обалу, ја бих
скинуо с њега пијавице и поново га слао у
рибњак.
„Када смо на тај начин били већ ухва-
тили довољно, из воде се наједном појави
змијска глава.
„— Чујеш, Дуремару — рече глава —
преплашио си све становнике нашег див-
ног рибњака, мутиш воду, не дозвољаваш
мени да у миру одахнем после доручка ...
Кад ће да престане тај безобразлук? ...
„Кад сам видео да је то обична кор-
њача, одговорио сам не плашећи се ни-
мало:
„— Кад похватам све пијавице у тој
вашој блатњавој бари ...
„— Ја сам спремна да ти платим, Ду-
ремару, да оставиш на миру наш рибњак
и да никад више овамо не долазиш.
„Тада ја стадох да јој се ругам:
„— Ах, ти, стари коферу који плива,
глупа тетка Тортило, чиме ти можеш да
се откупиш? Ваљда својим коштаним по-
клопцем, под који склањаш главу и но-
ге ... Продао бих тај твој поклопац да се
од њега праве чешљеви ...
100
 Корњача позелене од беса и рече:
„— На дну рибњака лежи чаробни
кључић... Знам једног човека који би
био спреман да учини све на свету само
да до тог кључића дође ...“
Дуремар не успеде још ни да заврши
ове речи, а Карабас Барабас закука на сав
глас:
„Тај човек сам — ја! ја! ја! Најљу-
базнији Дуремару, зашто не узе кључић
од корњаче?“
„Таман посла!“ одговори Дуремар и
тако скупи лице у боре да је личило на
кувану печурку. „Таман посла! Да дам пр-
вокласне пијавице за богзна какав кљу-
чић ... Укратко, ја и корњача посвађасмо
се и она дигнувши шапу из воде рече:
„— Кунем се да ни ти нити ико други
неће добити чаробни кључић. Заклињем
се — добиће га само онај који наговори
све становнике рибњака да ме за то моле..
„И са уздигнутом шапом зарони кор-
њача у воду”.
„Сместа, не губећи ни тренутка, у
Земљу Будала!” — дрекну Карабас Бара-
бас гурајући ужурбано у џеп крај браде и
узимајући шешир и фењер. „Сешћу тамо
на обалу рибњака. Умиљато ћу се смеш-
кати. Преклињаћу жабе, пуноглавце и во-
101
дене бубе да сви моле корњачу... Обећа-
ћу им милион и по најдебљих мува ... Ри-
даћу као усамљена крава, стењати као
болесна кокош, плакати као крокодил.
Пашћу на колена пред најмањим жапче-
том ... Кључић мора да буде у мојим ру-
кама! Отићи ћу затим у град, ући у једну
кућу, продрети у собицу под степени-
штем ... Пронаћи ћу мала враташца, по-
ред којих сви пролазе, а нико их не при-
мећује. Турићу кључић у браву ...”
— А мене је све то, знаш, Буратино,
— причао је Пјеро под мимозом, на тру-
лом лишћу, — тако силно заинтересовало
да сам се сав промолио иза завесе.
Сињор Карабас Барабас ме спази.
„А, ти прислушкујеш, хуљо!” И он
јурну да ме ухвати и баци у ватру, али се
опет саплете у браду и уз страшан тресак,
обарајући столице, опружи се колики је
дуг по поду.
Не сећам се више како сам се нашао
под прозором и како сам прескочио плот.
У тами је хујао ветар и шибала киша.
Изнад моје главе муња осветли црни
облак, и ја на десет корака опазих како
трче за мном Карабас Барабас и продавац
пијавица... „Пропао сам” — прође ми
102
кроз главу, спотакох се, падох на нешто
меко и топло и ухватих се за нечије уши...
То беше сиви зец. Он од страха за-
пишта, високо скочи, али ја сам се грче-
вито држао за његове уши, и ми појури-
смо у тами преко поља, винограда, башти.
Кад би се зец уморио и сео мичући
увређено расеченом усном, ја бих га љу-
био у чело и говорио:
103
 — Но, хајде, скокнимо још мало, си-
ви мој...
Зец би уздахнуо и ми бисмо опет ју-
рили незнано куда — час десно, час
лево.. .
Кад се облаци разиђоше и изиђе ме-
сец, опазих под брдом градић с торње-
вима накривљеним на разне стране.
- Путем ка граду трчао је Карабас Ба-
рабас и продавац пијавица.
Зец тада рече: „Ех, ето ти зечје среће!
Они то иду у Град Будала да најме поли-
циске псе. Свршено је, пропали смо”.
И он паде у очајање. Тури нос међу
шапе и оклембеси уши.
Молио сам га, плакао, чак падао пред
њим на колена, а он — ни да се макне.
Али када из града искочише у галопу
два широконоса булдога с црним заво-
јима на десним шапама, зечевом кожом
прође ситна дрхтавица и ја једва успедох
да скочим на њега. Он се пусти кроз шуму
силним скоковима ...
Остало си сам видео, Буратино.
Пјеро заврши причу, а Буратино га
опрезно упита:
104
 — А у каквој то кући, у каквој се то
соби под степеништем налазе враташца
која отвара кључић?
__ — Карабас Барабас није доспео да то
каже ... Ах, зар нам није свеједно — кљу-
чић је ионако на дну језера ... Никад не-
ћемо имати ту срећу ...
— А видиш ли ово? — викну му Бу-
ратино у уво. И извадивши кључић из
џепа тури га Пјеру под нос. — Ево га!
БУРАТИНО И ПЈЕРО ДОЛАЗЕ МАЛВИ-
НИ, АЛИ МОРАЈУ ОДМАХ ДА БЕЖЕ
ЗАЈЕДНО С ЊОМ И ПУДЛИЦОМ
АРТЕМОНОМ

Кад се сунце дигло изнад стеновитог

планинског врха, Буратино и Пјеро изи-
ђоше испод грма и потрчаше преко поља
по коме је прошле ноћи слепи миш одвео
Буратина из куће плавокосе девојчице у
Земљу Будала.
Смешно је било посматрати Пјероа
како хита да што пре види Малвину.
— Слушај, Буратино, — говорио је
сваких петнаест секунди, — што ти ми-
слиш, да ли ће ми се она обрадовати?
— Откуд ја знам ...
После петнаест секунди опет:
— Чуј, Буратино, а ако ми се не
обрадује?
— А шта ја знам . ..
Најзад спазише белу кућицу са сун-
цем, месецом и звездама насликаним на
прозорским капцима.
106
 Из димњака се дизао мајушни стуб
дима. Изнад њега је пловио облачак сли-
чан мачјој глави.
Пудлица Артемона седела је на улазу
и с времена на време лајала на тај облак.
Буратину се баш није враћало девој-
чици с плавом косом. Али беше гладан и
још издалека оњуши мирис куваног млека.
— Ако тој девојчици опет падне на
памет да нас васпитава, напићемо се мле-
ка, и ни за што на свету не остајем овде.
Малвина је у тај час изишла из ку-
ћице. У једној је руци држала порцелан-
ски бокалчић за какао, у другој — кор-
пицу са колачићима.
Очи јој беху још уплакане — била је
уверена да су пацови одвукли Буратина
из коморице и појели га.
Али само што је села поред сточића
за лутке на пешчаној стазици, а плави се
цветови зањихаше, лептирови се дигоше
изнад њих као бели и жути листићи, и по-
јавише се Буратино и Пјеро.
Малвина толико разрогачи очи да би
оба дрвена дечака могла да ускоче у њих.
Кад виде Малвину, стаде Пјеро да муца
неке речи, тако глупе и без везе, да их не-
ћемо овде ни да наводимо.
107
 А Буратино рече као да ништа није
ни било:
— Ево, довео сам га, васпитавајте ...
Малвина схвати најзад да то није сан.
108
 — Ах, каква срећа! — прошапта она,
али одмах додаде озбиљним гласом: —
Дечаци, хајде сместа да се умијете и да
оперете зубе. Артемона, отпрати их до
бунара.
— Јеси ли видео? — прогунђа Бура-
тино. — Има она неку бубицу у глави,
умивати се само, чистити зубе... У стању
је да отера човека на други свет с том ње-
ном чистоћом ...
Ипак се умише. Артемона им чупер-
ком на крају репа очисти капутиће ...
Седоше за сто. Буратино је толико
трпао у уста да су му се надула оба обра-
за. Пјеро није окусио ни колачића, него
стално гледао у Малвину као да је начи-
њена од теста с бадемом.
Њој то најзад досади.
— Но, — рече му она, — шта има тако
занимљиво на мом лицу? Доручкујте, мо-
лим вас, мирно.
— Малвина, — одговори Пјеро, — ја
већ одавно ништа не једем, пишем
песме ...
Буратино се затресе од смеха.
Малвина се зачуди и опет широко
отвори очи.
— Кад је тако, читајте ми онда мало
ваше стихове.
109
 И она подбочи образ лепом ручицом,
а лепушкасте очи диже ка облачку слич-
ном мачјој глави.
Пјеро поче да говори стихове с таквим
завијањем као да је седео на дну дубоког
бунара:
Малвина побегла у далеки крај,
Малвина нестала, ишчезо мој рај...
Плачем, очајавам — не знам шта да
радим...
Да л' да се растанем са животом
младим?

Пјеро још није био завршио и Мал-

вина још није успела да похвали стихове,
који су јој се врло свиђали, а на пешчаној
стазици појави се жаба.
Страшно избуљених очију она рече:
— Излапела корњача Тортила испри-
чала је ноћас Карабасу Барабасу све о
златном кључићу ...
Малвина уплашено врисну, иако ни-
шта није разумела, Пјеро, расејан као сви
песници, узвикну нешто без икаквог сми-
сла, што овде нећемо ни да наводимо. Али
зато Буратино одмах скочи и поче да трпа
у џепове колачиће, шећер и бонбоне.
110
 — Бежимо што је могућно пре. Ако
полициски пси доведу овамо Карабаса
Барабаса — пропали смо.
Малвина пребледе као крилце белог
лептира. Пјеро помисли да то она умире,
истресе на н>у цео бокал и лепу Малви-
нину хаљиницу поли какаом.
На то Артемона, њена је дужност
била да пере Малвинине хаљине, шчепа
Пјероа за врат и стаде да га тресе све док
он не изусти муцајући:
— Доста, молим .. .
Жаба је посматрала буљавим очима
целу ову трку и поново рекла:
— Карабас Барабас биће овде с поли-
циским псима за четврт часа ...
Малвина отрча да се пресвуче. Пјеро
је у очајању кршио руке и покушавао чак
да се баца на леђа по пешчаној стазици.
Артемона је вукла завежљаје с кућним
стварима. Врата су лапала; врапци очајно
брбљали на жбуњу; ласте летеле над са-
мом земљом. Сова, да би се паника уве-
ћала, дивље се зацерека на тавану.
Једино Буратино не изгуби присуство
духа. Он натовари на Артемону два за-
вежљаја с најпотребнијим стварима. На
завежљаје посади Малвину, одевену у
111
лепу путну хаљину. Пјеру нареди да се
држи за псећи реп. Сам стаде спреда:
— Само никакве панике! Бежимо!
И кад они — то јест Буратино, који
је храбро корачао пред псом, Малвина,
која је потскакивала на завежљајима, и
позади свих Пјеро, с пуном главом глупих
стихова уместо здравог смисла — када
они, тако, изиђоше из густе траве на
чисто поље, — из шуме се показа разбару-
шена брада Карабаса Барабаса. Он дла-
ном заклањаше очи од сунца и посма-
траше околину.
 СТРАШНА БОРБА НА РУБУ ШУМЕ

Сињор Карабас Барабас држао је на

ланцу два полициска пса. Опазивши на
равном пољу бегунце, он разјапи зубата
уста.
— Аха! — повика и пусти псе. Сви-
репи пси почеше да копају земљу задњим
ногама. Они чак нису ни лајали и гледали
су на сасвим другу страну, не на бегунце,
тако су се поносили својом снагом.
Затим полако пођоше ка месту где су
у ужасу стајали Буратино, Артемона,
Пјеро и Малвина.
Изгледало је да више нема спаса. Ка-
рабас Барабас је гегајући се ишао у стопу
за полициским псима. Брада му је с вре-
мена на време испадала из џепа од капута
и плела му се око ногу.
Артемона је подвила реп и бесно ла-
јала. Малвина је махала рукама:
— Ја се бојим, ја се бојим!
Пјеро је опустио рукаве и гледао у
Малвину, уверен да је све свршено.
Први се снађе Буратино.
8 „Златни кључић“ 113
 — Пјеро, викну он, — узми за руку
ту девојчицу и бежите ка језеру, где су ла-
будови!... Артемона, бацај те завежљаје
са себе, скидај сат, мораћеш да се бијеш!..
Малвина, чим чу ова одлучна наре-
ђења, скочи с Артемоне и придржавајући
хаљиницу потрча према језеру. Пјеро
за њом.
Артемона збаци са себе завежљаје,
скиде са шапе сат и машницу са краја
репа. Искези беле зубе, скочи лево-десно
114
да би размрдала мишиће и такође поче
полако да копа земљу задњим ногама.
Буратино се успуза по смоластом
стаблу на врх италијанског бора који је
усамљен стајао на пољу и отуда повика,
закука, запишта на сав глас:
— Звери, птице, бубе! Наше напа-
дају! Спасавајте дрвене човечуљке, који
нису ником ништа криви!...
Полициски булдози као да тек сада
опазише Артемону и одједном се бацише
на њу. Вешта пудлица се уклони и зубима
шчепа једног пса за бадрљасти реп, дру-
гог за бедро.
Булдози се неспретно окренуше и
поново јурнуше на пудлицу. Она високо
потскочи, пусти их испод себе и опет успе-
де да огули једном слабину, другом леђа.
И трећи се пут бацише на њу булдози.
Тада Артемона опустивши реп по трави
појури у круговима по пољу пуштајући
повремено полициске псе да се приближе
да би им онда, испред самог носа, умакла
скочивши устрану ...
Широконоси булдози се сад озбиљно
расрдише, задрхташе и потрчаше за Арте-
моном не журећи се нарочито, но упорно,
спремни и да прецркну од умора, али да
се дочепају грла хитре пудлице.
8» 115
 За то време Карабас Барабас приђе
италијанском бору, ухвати се за стабло и
стаде да га дрма.
— Силази, силази!
Буратино се закачио за грану и ру-
кама, и ногама и зубима. Карабас Барабас
затресе дрво тако да се зањихаше све
шишарке на гранама.
На италијанском бору шишарке су
бодљикаве и тешке, велике као омања
диња. Коме таква шишарка падне на
главу — тешко њему!
Буратино се једва држао на грани,
која се њихала. Опазио је да је Артемона
већ исплазила језик као црвену крпу и да
трчи све спорије.
— Дај кључић! — рикну Карабас Ба-
рабас разјапивши чељусти.
Буратино поче да пуже по грани, до-
пуза до велике шишарке и стаде да гризе
петељку на којој је висила. Карабас Ба-
рабас задрма снажније, а тешка шишарка
полете и — буп! — право у његово зубато
ждрело.
Карабас Барабас чак седе.
Буратино откиде другу шишарку и
она — буп! — тачно по темену Карабаса
Барабаса, као по добошу.
116
 — Наше бију! — поново повика Бу-
ратино. — У помоћ потпуно невиним др-
веним човечуљцима!
Прве притекоше у помоћ птице бре-
гунице и муњевитим летом почеше да секу
ваздух испред носева булдога. Пси су уза-
луд шкљоцали зубима, али брегуница није
мува: као сива муња — ж-жик поред носа!
Из облака сличног мачјој глави паде
црни јастреб, онај што је обично доносио
Малвини дивљач; он зари канџе у леђа
полициског пса, узлете на дивним кри-
лима, диже пса и пусти га ...
Пас скичећи тресну на леђа.
Артемона налете са стране на другог
пса, удари га грудима, обори, угризе,
отскочи ...
И поново појурише по пољу око
усамљеног бора Артемона и за њом изби-
јени и изуједани полициски пси.
Артемони дођоше у помоћ жабе. Оне
су вукле два смука ослепела од старости.
Смуковима је свакако већ дошло време да
умру — било под трулим пањем било у
стомаку чапље. Жабе их наговорише да
бар умру херојском смрћу.
Племенита Артемона одлучи сад да
ступи у отворену борбу.
Седе на реп и искези очњаке.
117
 Булдози налетеше на њу и све троје
стадоше да се котрљају као клупко.
Артемона је шкљоцала зубима, де-
рала ноктима. Булдози су, не обраћајући
пажњу на уједе и огреботине, хтели само
једно: да се дочепају Артемонина грла
смртоносним уједом. Стаде цика и зави-
јање по целом пољу.
У помоћ Артемони долазила је јежева
породица: сам јеж, јежева супруга, је-
жева ташта, две јежеве неудате тетке и
јежева младунчад.
Летели су и зујали дебели црно-бар-
шунасти бумбари у златним огртачима,
шиштали крилима бесни стршљенови, ми-
леле бубе са жаоком и дугим брковима.
Све дивље животиње, птице и бубе
бацише се са самопожртвовањем на мрске
полициске псе.
Јеж, јежева супруга, јежева ташта,
две јежеве неудате тетке и мали јежићи,
котрљали су се као клупко и брзином
лопте за крокет ударали бодљама булдоге
у њушке.
Бумбари и стршљенови боли су их у
лету отровним жаокама.
Озбиљни мрави улазили су им не жу-
рећи се у ноздрве и пуштали отровну мра-
вињу киселину.
118
 Разне бубице уједале су их за пупак.
Јастреб је својим кукастим кљуном
кљуцао у главу час једног час другог.
Лептирови и муве летели су им пред
очима као густи облачак и заклањали
видик.
Жабе су држале у приправности два
смука спремна .да умру херојском смрћу.
И, ево, када један од булдога широко
разјапи чељусти да искашље отровну мра-
вињу киселину, стари слепи смук баци му
се у ждрело и попут сврдла уђе му у
једњак.
То се деси и другом булдогу: други
слепи смук бацио се њему у уста.
Оба пса, избодена, изуједана, изгре-
бана — гушећи се, беспомоћно су се ва-
љала по земљи.
Племенита Артемона изишла је из
боја као победник.
За то је време Карабас Барабас изву-
као, најзад, бодљикаву шишарку из
огромних уста.
Од ударца* по темену очи су му се
исколачиле. Посрћући ухвати се он опет
за стабло италијанског бора. Ветар му је
разносио браду.
119
 Седећи на самом врху примети Бура-
тино да се крај браде Карабаса Барабаса,
дигнуте ветром, залепио за смоласто
стабло.
Буратино се обеси о грану и пркосећи
зацича:
— Дедице, не можеш ме ухватити, не
можеш ме ухватити, дедице ...
Скочи на земљу и поче да трчи око
бора. Карабас Барабас пружи руке да
ухвати дечака и посрћући појури за њим
око дрвета.
Оптрча једном и изгледало је да је
кукастим прстима већ дохватио дечака,
који је измицао. Оптрча затим други, па
трећи пут ...
Брада му се омотавала око стабла и
чврсто лепила за смолу.
Кад се брада већ сва омотала и Кара-
бас Барабас ударио носом у дрво, Бура-
тино му исплази језик и потрча ка Лабу-
довом језеру да тражи Малвину и Пјера.
Преморена Артемона, подвивши једну
ногу, гегала је за њим на три ноге хро-
мим псећим касом.
На пољу остадоше два полициска пса,
чији живот, како је изгледало, није више
вредео ни цркнуте муве, и избезумљени
120
доктор наука о луткама, сињор Карабас
Барабас, са чврсто прилепљеном брадом
за италијански бор.
 У ПЕЋИНИ

Малвина и Пјеро седели су на вла-

жној, топлој хумци у шашу.
Озго их је покривала паукова мрежа,
пуна крилашца вилиних коњица и исиса-
них комараца.
Мале плаве птичице прелећући с јед-
не трске на другу с веселим су чуђењем
погледале на девојчицу која је горко пла-
кала.
Издалека су допирали очајни јауци и
писка — то су, очевидно, Артемона и Бу-
ратино скупо продавали свој живот.
— Ја се бојим, ја се бојим, — понав-
љала је Малвина и у очајању листићем
морске биљке заклањала од суза мокро
лице.
Пјеро покушаваше да је утеши сти-
ховима:
На хумци седимо,
Цветиће бројимо —
Жуте, беле, плаве,
Врло мирисаве.
Цело лето бајно
123
 Провешћемо сјајно
У самоћи ми —
Нек се чуде сви.
Малвина залупа ножицама.
— Ви сте ми досадили, досадили, де-
чаче ... Откините, боље, свеж лист, јер је
овај, видите, сав мокар и поцепан.
Бука и цика у даљини изненада пре-
стадоше. Малвина полако пљесну рукама.
— Артемона и Буратино су поги-
нули...
И баци се лицем на хумку, у зелену
маховину. Пјеро се глупо ушепртљао око
ње. Ветар је тихо звиждукао кроз метлице
трске.
Најзад се зачуше кораци. То је, не-
сумњиво, ишао Карабас Барабас да грубо
шчепа и гурне у своје дубоке џепове Мал-
вину и Пјероа. Трска се размакну — и
појави се Буратино: нос — штрчи, уста —
до ушију. За њим је, са два завежљаја на
леђима, храмала изгребена Артемона ...
— Са мном су они наумили да се
бију! — рече Буратино не обраћајући
пажњу на радост Малвине и Пјероа. —
Шта је за мене мачак, шта је за мене ли-
сица, шта су за мене полициски пси, па и
124
сам Карабас Барабас — пхи! Девојчице,
пењи се на пса; дечаче, држи се за реп.
Хајдемо...
И он храбро пође преко хумки раз-
мичући лактовима трску — около језера
на ону страну.
Малвина и Пјеро не осмелише се чак
да га запитају како се завршио бој с по-
лициским псима и како то да за њима не
јури Карабас Барабас.
Кад најзад стигоше до супротне оба-
ле језера, племенита Артемона поче_ да
скичи и да храмље на све четири шапе.
Требало се зауставити на кратак одмор
да јој се превију ране. Под огромним ко-
рењем бора који је растао на каменитом
брежуљку опазише пећиницу. У њу уву-
коше завежљаје и тамо се увуче и Арте-
мона.
Племенита пудлица прво је облизи-
вала сваку шапу, затим их је пружала
Малвини. Буратино је правио од Малви-
нине старе кошуљице завоје, Пјеро их је
држао, а Малвина превијала шапе.
После превијања ставише Артемони
топломер и пудлица мирно заспа.
Буратино рече:

125
 — Пјеро, иди до језера и донеси
воде.
Пјеро послушно загегуца мрмљајући
стихове и спотичући се, изгуби успут по-
клопац и једва донесе воде на дну чај-
ника.
Буратино опет рече:
— Малвина, тркни-дер и накупи гран-
чица за ватру.
Малвина прекорно погледа на Бура-
тина, слеже раменцем, и донесе неколико
сувих прутића .. .
— Па то је управо казна божја са
овима ... добро васпитанима, — рече Бу-
ратино.
Сам донесе воде, сам накупи гранчица
и борових шишарки, сам наложи ватру на
улазу у пећину, која тако запуцкета да се
зањихаше гране на високом бору... Сам
скува и какао на води.
— А сад, брзо! Седај да се доруч-
кује ...
Малвина је цело то време ћутала сти-
снутих усница. Али сада рече, и то врло
чврстим гласом, као велика:
— Не мислите, Буратино, да вас то
што сте се борили са псима и победили,
што сте нас спасли од Карабаса Барабаса
126
и што сте се и даље храбро држали, да
вас све то ослобађа дужности да пре јела
перете руке и чистите зубе ...
Буратино седе од чуда — ето ти сад!
— и исколачи очи на ову девојчицу гво-
зденог карактера.
Малвина изиђе из пећине и удари
дланом о длан:
— Лептирови, гусенице, бубе, жабе ...
Не прође ни минут — а долетеше ве-
лики лептирови, умрљани цветним пра-
хом. Допузаше гусенице и намргођене
бубе-ђубретари.
Доскакаше жабе пљескајући трбу-
сима по земљи ...
Лептири треперећи крилима седоше
на зидове пећине да би унутра било лепше
и да земља која се одроњава не би падала
У јело.
Бубе-ђубретари уваљаше у грудице
све ђубре на поду пећине и изгураше га
напоље.
Дебела бела гусеница успуза се на
Буратинову главу и обесивши му се о нос
истисну из себе мало пасте на његове
зубе. И тако је — хтео, не хтео — морао
да их очисти.
127
 Друга гусеница очисти зубе Пјероу.
Појави се затим поспан јазавац, сли-
чан длакавом прасету... Он је узимао
шапом гусенице мрке боје, истискивао из
њих мрку маст на обућу и онда репом од-
лично очистио сва три пара ципела —
Малвинине, Буратинове и Пјероове.
Пошто их очисти, зевну: а-ха-ха — и
оде гегајући се.
Улете живахни, шарени, весели пупа-
вац с црвеном ћубицом, која би се увек
накострешила кад се он чему чудио.
— Кога треба очешљати?
— Мене, — рече Малвина. — Увијте
ми косу и очешљајте ме, сва сам рашчу-
пана ...
— А где је огледало? Чујте, ду-
шице ...
Тада буљооке жабе рекоше:
— Ми ћемо да донесемо.. .
Десет жаба зашопа трбусима ка је-
зеру. Уместо огледала довукоше оне као
огледало сјајног шарана, тако дебелог и
поспаног да му је било сасвим свеједно
куда га вуку за пераја.
Шарана поставише на реп пред Мал-
вину. Да се не би угушио, сипали су му у
уста воду из чајника.
128
 Живахни пупавац уви Малвинину
косу и очешља је. Опрезно узе са зида
једног лептира и прахом са његових
крила напудра нос девојчици.
— Готово, душице .. .
И — ффрр — као шарено клупко из-
лете из пећине.
Жабе одвукоше сјајног шарана на-
траг у језеро. Буратино и Пјеро — хтели,
не хтели — опраше руке, па чак и врат.
Малвина дозволи најзад да се седне
за доручак.
После доручка, очистивши мрвице с
колена, она рече:
— Буратино, друже мој, прошли пут
смо стали код диктата. Сад ћемо да наста-
вимо...
Буратину дође да искочи из пећине и
да бежи главом без обзира. Али није мо-
гао да остави немоћне другове и болесног
пса. Он прогунђа:
— Нисмо узели прибор за писање ...
— Није тачно, узели смо, — простења
Артемона. Она допуза до завежљаја раз-
веза га зубима и извуче флашицу с масти-
лом, кутију за пера, свешчицу и чак мали
глобус.
9 „Златни кључић" 129
 — Не држите држаље тако грчевито
и сувише близу пера, јер ћете упрљати
прсте мастилом, — рече Малвина. Диже
лепе очи према таваници пећине, на леп-
тирове, и ...
У тај се час зачу пуцкетање гранчица,
груби гласови — то поред пећине про-
ђоше продавац лековитих пијавица Ду-
ремар и Карабас Барабас, који је једва
вукао ноге.
На челу директора позоришта лутака
црвенела се чворуга као огромна ши-
шарка, нос му беше надувен, а брада —
сва рашчупана и умазана смолом.
Стењући и искашљујући се гово-
рио је:
— Нису они могли далеко да побегну.
Ту су негде, у шуми.
БЕЗ ОБЗИРА НА СВЕ ОВО БУРАТИНО
ОДЛУЧУЈЕ ДА ДОЗНА ОД КАРАБАСА
БАРАБАСА ТАЈНУ ЗЛАТНОГ КЉУЧИЋА

Карабас Барабас и Дуремар полако

прођоше поред пећине.
За време боја на равници продавац
лековитих пијавица седео је у страху иза
жбуна. Кад се све завршило, сачекао је да
Артемона и Буратино ишчезну у густој
трави и тек је тада, с великом муком, од-
лепио од стабла италијанског бора браду
Карабаса Барабаса.
— Но, добро вас је удесио деран? —
рече Дуремар. — Мораћете да ставите на
потиљак два туцета најбољих пијавица ...
Карабас Барабас рикну:
— Сто му громова! Брзо у потеру за
тим хуљама! . ..
Карабас Барабас и Дуремар пођоше
по траговима бегунаца. Размицали су ру-
кама траву, разгледали сваки грм, претра-
живали сваку хумку.
Приметили су дим поред корења ста-
рог бора, али ни помислили нису да су се
9* 131
у тој пећини скривали дрвени човечуљци
и да су још и ватру наложили.
— Онога хуљу Буратина исећи ћу
џепним ножићем на комадиће, — гунђао
је Карабас Барабас.
Бегунци се притајише у пећини.
Шта сад да се ради? Да се бежи? Али
Артемона је, сва у завојима, чврсто спа-
вала. А требало је да спава двадесет че-
тири часа да би јој зарасле ране.
Зар да оставе племенитог пса самог
у пећини?
Не, не. Ако ће да се спасавају — сви
ће заједно; а ако треба да се гине — опет
заједно ...
Буратино, Пјеро и Малвина, додиру-
јући се носевима, дуго су се саветовали
у дубини пећине. Одлучише: сачекати
овде јутро, улаз у пећину маскирати гра-
нама и Артемони, да би пре оздравила,
уштрцати храну помоћу клистира.
Буратино рече:
— Ја хоћу, ипак, пошто пото да са-
знам од Карабаса Барабаса где су та вра-
ташца која отвара златан кључић. Иза
тих врата се чува нешто нарочито, изван-
редно .. .И то треба да нам донесе срећу ...

132
 — Бојим се да останем без вас, бојим
се, — простења Малвина.
— Па Пјеро вам је ту.
— Ах, он само говори стихове ...
— Ја ћу да браним Малвину као лав,
— рече Пјеро промуклим гласом, каквим
говоре велики разбојници, — не позна-
јете ви још мене ...
— Момчина си, Пјеро! Одавно је већ
тако требало!
И Буратино пође по траговима Кара-
баса Барабаса и Дуремара.
Убрзо их опази. Директор позоришта
лутака седео је на обали потока, а Дуре-
мар му је ставио на чворугу облог од ли-
шћа коњског кисељака. Издалека се чуло
страшно крчање у празном стомаку про-
давца лековитих пијавица.
— Сињоре, нама је потребно да се
поткрепимо, — говорио је Дуремар, —
трагање за тим нитковима може да се оте-
гне до дубоке ноћи.
— Појео бих сад цело прасе и још
пар пловчица, — мрачно рече Карабас
Барабас.
Пријатељи се упутише крчми „Код
три шарана“ — њена се фирма видела на
брежуљку. Али пре Карабаса Барабаса и
133
Дуремара стиже тамо Буратино, сагињући
се у трави да га не опазе.
Код врата крчме Буратино непримет-
но приђе великом петлу, који је нашавши
зрнце или комадић пилећег црева гордо
тресао црвеном крестом, чепркао ногама
и бучно позивао кокошке на гошћење:
— Ко-ко-ко!...
Буратино му пружи на длану мрвице
колача од бадема:
— Изволите, сињоре главнокоманду-
јући.
Петао строго погледа на дрвеног де-
чака, али се не уздржа и кљуцну га у длан.
— Ко-ко-ко!
— Сињоре главнокомандујући, треба
да уђем у крчму, тако да ме крчмар не опа-
зи. Сакрићу се иза вашег дивног шареног
репа и ви ћете да ме доведете до самог
огњишта. Пристајете ли?
— Ко-ко! — још надменије изговори
петао. Он ништа није схватао, али да не
би показао да ништа не разуме, важно
пође ка отвореним вратима крчме.
Буратино га ухвати испод крила, за
бокове, покри се његовим репом и чучећи
дође у кујну до самог огњишта, где је
134
пословао ћелави крчмар вртећи на ватри
ражњеве и пржећи у тигањима.
— Губи се, маторо чорбино месо! —
викну газда на петла и удари га ногом.
— Ку-дах-тах-тах! — са очајним кри-
ком излете петао на улицу престрашеним
кокошкама.
Буратино шмугну неприметно поред
крчмаревих ногу и седе за велики глинени
бокал.
У тај се час зачуше гласови Карабаса
Барабаса и Дуремара.
Крчмар им изиђе у сусрет дубоко се
клањајући.
Буратино се увуче у глинени бокал и
тамо се притаји.
БУРАТИНО САЗНАЈЕ ТАЈНУ ЗЛАТНОГ
КЉУЧИЋА

Карабас Барабас и Дуремар поткреп-

љивали су се печеним прасенцетом. Крч-
мар је наливао вино у чаше.
Карабас Барабас глођући прасећу но-
гу рече крчмару:
— Ово ти је вино прави бућкуриш;
налиј-дер ми тамо из оног бокала! — И
оглоданом коском показа на бокал у коме
је седео Буратино.
— Сињоре, тај је бокал празан — од-
говори крчмар.
— Лажеш, покажи.
На то крчмар диже бокал и преврну
га. Буратино, да не би испао, одупре се
свом снагом лактовима о стране бокала.
— Тамо се нешто црни — промуклим
гласом рече Карабас Барабас.
— Тамо се нешто бели — потврди Ду-
ремар.
— Сињори, нека ми чир израсте на
језику, нека ме нешто прострели кроз кр-
ста — ако бокал није празан!
136
 — Кад је тако, стави га на сто. Баца-
ћемо кости у њега.
И бокал у коме је седео Буратино
метнуше између директора позоришта лу-
така и продавца лековитих пијавица. На
Буратинову главу почеше да падају огло-
дане кости и коре од хлеба.
Карабас Барабас, пошто је попио до-
ста вина, изложи ватри своју браду да би
се са ње отопила прилепљена смола.
— Ставићу Буратина на длан, — хва-
лисаво је говорио, — па ћу другим дланом
да ударим и од њега ће да остане мокра
мрља.
— Та хуља потпуно то и заслужује,
— потврђивао је Дуремар, — али било би
добро да му се прво ставе пијавице да му
исисају сву крв . . .
— Не! — удари песницом Карабас Ба-
рабас. — Прво ћу да отмем од њега златни
кључић ...
У разговор се умеша крчмар. Он је
већ знао за бекство дрвених човечуљака.
— Сињоре, не треба да се замарате
трагањем. Ја ћу одмах да позовем два
окретна дечака и док се ви будете пот-
крепљивали вином, они ће брзо да пре-
траже сву шуму и да вам доведу Буратина.
137
 — Добро. Шаљи дечаке, — рече Ка-
рабас Барабас окрећући ватри огромна
стопала. И пошто беше већ пијан, запева
на сав глас:
У мене је трупа:
Од дрвета, глупа.
Луткама сам цар,
Бог и господар ...
Грозни Карабас,
Славни Барабас...
Кад им приђем ближе,
Од траве су ниже.
Нек лепотом лутка сја —
Али корбач имам ја,
Корбач седмоструки,
Дигнем ли га ћутке,
Певају све лутке
Песмице умилне,
Згрћу паре силне
У мој џеп дубоки,
У мој џеп дубоки ...
Тада Буратино поче да завија из ду-
бине бокала:
— Откриј тајну, несрећниче, откриј
тајну!...
Карабас Барабас од изненађења гром-
ко шкљоцну зубима и избуљи очи на Ду-
ремара.
138
 — Јеси ли то ти?
— Не, нисам ја ...
— Па ко је, онда, рекао да откријем
тајну?
Дуремар је био сујеверан; осим тога,
и он беше попио много вина. Лице му по-
модре од страха и набра се као гљива
смрчак.
Гледајући на њега и Карабас Барабас
зацвокота зубима.
— Откриј тајну, — поново зави та-
јанствени глас из дубине бокала, — иначе
се нећеш дићи са те столице, несрећниче!
Карабас Барабас покуша да скочи, али
није могао ни да се макне.
— Ка-ка-какву та-та-тајну? — запита
он муцајући.
А глас одговори:
— Тајну корњаче Тортиле.
Дуремар од страха поче полако да се
подвлачи под сто. У Карабаса Барабаса
оклембеси се доња вилица.
— Где се налазе врата, где се налазе
врата? — завијао је глас као ветар кроз
димњак у јесењој ноћи ...
— Рећи ћу, рећи ћу, само заћути, —
прошапта Карабас Барабас. — Врата су
139
у собичку старог Карла, иза насликаног
огњишта ...
Само што је изговорио ове речи, а
крчмар уђе.
— Ево тих поузданих дечака; они ће
вам, сињоре, за новац да доведу и самог
ђавола ...
И он показа на лисицу Алису и мачка
Базилија, који су стајали на прагу. Ли-
сица с поштовањем скиде стари шешир.
— Ако нам сињор Карабас Барабас да
десет златника, предаћемо му у руке нит-
кова Буратина, а да се при томе и не мак-
немо с овог места.
Карабас Барабас гурну руку под бра-
ду, у џеп од прслука, и извади десет злат-
ника.
— Ево новца, а где је Буратино?
Лисица преброја неколико пута злат-
нике, уздахну дајући половину мачку и
показа шапом:
—• Ето га у том бокалу, сињоре, пред
вашим носом ...
Карабас Барабас дохвати бокал са
стола и бесно га тресну о камени под. Из
хрпе црепова и оглоданих костију искочи
Буратино. Док сви стајаху отворених уста,
он се баци као стрела из крчме у двори-
140
ште — право ка петлу, који је гордо, час
једним час другим оком, посматрао црк-
нутог црвића.
— То ме ти издаде, маторо месо за
ћуфте! — бесно пруживши нос рече Бура-
тино. — Но, зато сад запни из све снаге ...
И грчевито се ухвати за његов гене-
ралски реп. Петао, ништа не схватајући,
рашири крила и спусти се на својим кра-
катим ногама. А Буратино за њим као у ви-
хору — низ брдо, преко друма, кроз поље,
ка шуми.
Карабас Барабас, Дуремар и крчмар
дођоше најзад себи од чуда и истрчаше за
Буратином. Али ма колико да су се оба-
зирали на све стране, нигде га не опазише;
само је преко поља, главом без обзира,
јурио петао. Како је, међутим, свима било
познато да је он будала, на њега нико и
не обрати пажњу.
БУРАТИНО ПАДА У ОЧАЈАЊЕ ПРВИ
ПУТ У ЖИВОТУ, АЛИ СЕ СВЕ ДОБРО
СВРШИ

Глупи петао се већ био уморио и једва

трчао отворивши кљун. Буратино пусти
најзад његов изгужвани реп.
— Иди сад, генерале, својим коко-
шкама ...
А сам се упути тамо где се кроз лишће
блистало Лабудово Језеро.
Ево већ и бора на каменитом брежуљ-
ку, ево и пећине. Около су разбацане из-
ломљене гранчице. Трава згњечена траго-
вима точкова.
Буратину очајно залупа срце. Скочи
с брежуљка и завири под сасушено ко-
рење ...
Пећина беше празна!!!
Ни Малвине, ни Пјероа, ни Артемоне.
Само су на земљи лежале две крпице.
Он их подиже — то беху отргнути рукави
Пјероове кошуљице.
Другове је неко уграбио! Они су про-
пали! Буратино паде ничице — нос му се
дубоко зари у земљу.
142
 Тек сад осети колико су му драги дру-
гови. Макар се Малвина и далљ* бавила
васпитањем, а Пјеро макар и хиљаду пута
узастопце говорио стихове — Буратино
би дао чак златни кључић само да их по-
ново види.
Поред његове главе нечујно се диже
гомилица сипке земље, из ње изиђе бар-
шунаста кртица са ружичастим табанима,
пискаво кину трипут и рече:
— Ја сам слепа, али одлично чујем.
Овде су била стигла кола у која беху
упрегнуте овце. У њима је седео Лисац,
губернатор Града Будала, и полициски
агенти. Губернатор је наредио:
„Ухапсите те ниткове, који су пре-
млатили најбоље моје полицајце при вр-
шењу дужности! Ухапсите!
„Агенти одговорише:
„Тјаф!
„Бацише се затим у пећину и тамо на-
стаде очајна гужва. Твоје пријатеље све-
заше, бацише у кола заједно са завежља-
јима и одоше.”
Каква је корист од лежања са носом
забоденим у земљу. Буратино скочи и по-
трча по траговима точкова. Обиђе језеро,
изби на поље обрасло у густу траву.
143
 Ишао је, ишао. Никаквог плана није
имао у глави. Знао је само једно — треба
спасти другове...
Стиже до обронка одакле се претпро-
шле ноћи био скотрљао у барску траву.
Доле виде прљави рибњак у коме је жи-
вела корњача Тортила. Путем према риб-
њаку спуштала су се кола која су вукле
две као скелет мршаве овце са олињалом
длаком.
На боку је седео угојен мачак наду-
вених образа и са златним наочарима —
он је служио код губернатора као тајни
доушник. Иза њега — важни Лисац, гу-
бернатор . .. На завежљајима су лежали
Малвина, Пјеро и Артемона, сва у заво-
јима. Њен реп, увек тако очешљан, вукао
се сад својим чуперком по прашини.
Иза кола су ишла два полициска
агента — добермана-пинча.
Агенти наједном дигоше псеће њу-
шке и опазише на врху обронка белу Бу-
ратинову капицу.
Снажним скоковима почеше они да
се пењу уза стрму падину. Али пре но што
доскакаше до врха, Буратино, који више
није имао куда да се сакрије и куда да
побегне, диже руке изнад главе и — као
144
ластавица — баци се са најстрмијег места
доле, у прљави рибњак, прекривен зеле-
ном жабокречином.
Он описа у ваздуху криву линију и,
разуме се, погодио би у рибњак, да не
беше јаке струје ветра.
Ветар дохвати лаког, дрвеног Бура-
тина, окрену га, заврте „двоструким за-
вртњем”, баци га устрану, и он тресну
право на кола, на главу губернатора Ли-
сца.
Дебели мачак са златним наочарима
сруши се од изненађења са седишта, и
како беше подлац и кукавица, направи се
као да је пао у несвест.
Губернатор Лисац, такође очајна ку-
кавица, са писком стаде да бежи по стр-
мини и упаде у јазавчеву рупу. Тамо му
баш не беше слатко: јазавци гадно доче-
кују такве госте.
Овце тргоше устрану и кола се пре-
врнуше. Малвина, Пјеро и Артемона, за-
једно са завежљајима, откотрљаше се у
барску траву.
Све се то деси тако брзо да ви, драги
читаоци, не бисте успели ни да избројите
све прсте на руци.
10 „Златни кључић" 145
 Добермани-пинчи у великим скокови-
ма јурнуше низ обронак. Доскакавши до
преврнутих кола видеше дебелог мачка у
несвести. Опазише како се међу воденим
биљкама ваљају дрвени човечуљци и пуд-
лица у завојима. Али нигде не видеше гу-
бернатора Лисца.
Он је нестао. Као да је у земљу про-
пао баш онај кога су били дужни да чу-
вају као зеницу.
Први агент, дигнувши њушку, пусти
псећи вапај очајања.
Други агент учини то исто:
— Аууу — аууу — у-у-у!. . .
Јурнуше опет и претражише цео бре-
жуљак. Поново су затим тужно заурли-
кали, јер им је већ излазио пред очи кор-
бач и гвоздена решетка.
Покорно увијајући задњицама потр-
чаше у Град Будала да слажу у полицији
како је тобоже губернатор отишао жив
на небо — тако су успут смислили да се
оправдају.
Буратино се кришом опипа — ноге и
руке беху читаве. Он допуза међу водено
биље и ослободи од конопца Малвину и
Пјера.
146
 Малвина не говорећи ни речи загрли
Буратина, али не успеде да га пољуби
— сметао је дуги нос.
У Пјероа су до лаката били отргнути
рукави, бели се пудер осипао са образа и
показало се да су му образи обични, ру-
мени, без обзира на његову љубав према
стиховима.
— Поштено сам се тукао — грубим
гласом рече он. — Само да ми не подмет-
нуше ногу — не би ме савладали.
Малвина потврди:
— Борио се као лав.
Она загрли Пјера и пољуби га у оба
образа.
— Доста, доста цмакања, — прогунђа
Буратино. — Бежимо. Артемону ћемо ву-
ћи за реп.
И све троје ухватише за реп несрећну
пудлицу и повукоше је уза стрмину.
— Пустите ме, сама ћу; то ме пони-
жава, — стењала је, сва у завојима, Арте-
мона.
— Не, не, ти си сувише слаба.
Но једва се успентраше до половине
брежуљка, а горе се показаше Карабас
Барабас и Дуремар. Лисица Алиса је по-
10* 147
казивала шапом на бегунце, а мачак Бази-
лије кострешио бркове и одвратно ши-
штао кроз нос.
— Ха-ха-ха, како је то сјајно, —
зацерека се Карабас Барабас. — Златни
кључић иде ми сам у руке!
Буратино је напрегнуто мислио како
да се искобељају из ове нове несреће.
Пјеро привуче себи Малвину одлучивши
да скупо прода свој живот. Овај пут не
беше заиста никакве наде да би се могли
спасти.
Дуремар се церекао на врху бре-
жуљка.
— Болесног пса-пудлицу, сињоре Ка-
рабасу Барабасу, дајте мени; бацићу је у
рибњак пијавицама да се моје пијавичице
угоје...
Дебелог Карабаса Барабаса мрзело је
да силази, него је звао бегунце прстом,
сличним сардели:
— Ходште, ходите овамо, дечице ...
— Ни корака! — нареди Буратино.
— Ако треба да се гине — онда весело!
Пјеро, говори какве било ружне стихове,
а ти се, Малвина, смеј на сав глас...
Малвина је, без обзира на неке недо-
статке, била добар друг. Она обриса сузе
148
и засмеја се врло подругљиво онима који
су стајали на врху обронка.
Пјеро одмах састави песму и стаде
да завија непријатним гласом:
Лије Алисе ми жао —
Штап је за њу душу дао.
Базилије — одртина,
Лопов, стара мечкетина.
Дуремар је глуп к’о ћурка,
А ружан је к’о печурка.
Еј, Карабас Барабас,
Не бојимо се ми вас.
За то време Буратино се кревељио и
пркосио:
— Еј ти, директоре позоришта лу-
така, старо пивско буре, масна врећо на-
бијена глупошћју, сиђи, сиђи овамо — да
ти пљунем у ту рашчупану браду!
У одговор Карабас Барабас страшно
рикну, а Дуремар диже танке руке према
небу.
Лисица Алиса злобно се насмеши:
— Дозвољавате ли да заврнем шију
овим безобразницима?
Још само минут и све би било свр-
шено ... Изненада са звиждуком проју-
рише птице брегунице.
149
 — Овде, овде, овде! ...
Изнад главе Карабаса Барабаса про-
лете сврака гласно брбљајући:
— Брже, брже, брже!.. .
И на врху брежуљка појави се стари
тата Карло. Рукави му беху, засукани, у
руци чворновата батина, обрве намр-
штене...
Он раменом одгурну Карабаса Бара-
баса, лактом Дуремара, батином издужи
по леђима лисицу Алису, чизмом одгурну
устрану мачка Базилија. ..
Затим, нагнувши се и гледајући низа
стрмину, где су стајали дрвени човечуљ-
ци, рече радосно:
— Сине мој, Буратино, мангупе, ти
си жив и здрав. Ходи брже мени!
БУРАТИНО СЕ НАЈЗАД ВРАЋА КУЋИ
ЗАЈЕДНО С ТАТОМ КАРЛОМ, МАЛВИ-
НОМ, ПЈЕРООМ И АРТЕМОНОМ

Изненадна појава Карла, његова ба-

тина и намрштене обрве доведоше нит-
кове у ужас.
Лија Алиса одвуче се у густу траву и
стаде да бежи главом без обзира заустав-
љајући се само понекад да би се стресла
после ударца батином.
Мачак Базилије, одлетевши десетак
корака, шиштао је од пакости као пробу-
шена гума на бициклу.
Дуремар задиже поле зеленог огрта-
ча и пође низа стрмину понављајући:
— Ја нисам ништа крив, ја нисам
ништа крив ...
Али на стрмом месту паде, стаде да
се котрља, и уз ужасну дреку и пљесак
шопи у рибњак.
Карабас Барабас остаде на месту где
је и био. Увукао само целу главу до теме-
на међу рамена, а брада виси као кучина.
151
 Буратино, Пјеро и Малвина попеше
се на врх. Тата Карло их је узимао на ру-
ке једно по једно, претио прстом:
— Даћу ја вама, мангупи!
И стављао их у недра.
Затим се он спусти неколико корака
са стрмине и седе поред несрећног пса.
Верна Артемона диже њушку и лизну
Карла по носу. Буратино се одмах про-
моли из недара.
— Тата Карло, ми без пса не идемо.
— Е-хе-хе, — одговори Карло, — би-
ће мало потеже, али ћу некако успети да
понесем и ваше псетанце.
Он натовари Артемону на раме и те-
шко дишући под толиким теретом пође
горе, где је још стајао Карабас Барабас,
главе увучене међу рамена и избуљених
очију.
— Лутке су моје ... — прогунђа он.
Тата Карло му оштро одговори:
— Ех, ти! С ким си се то ухватио у
коло под старе дане, са опште познатим
варалицама: Дуремаром, мачком и лиси-
цом. Слабије нападате! Срамота, докторе!
И Карло пође путем у град.
Карабас Барабас, с главом увученом
међу рамена, ишао му је за петама.
152
 — Лутке су моје, дај их! . . .
— Нипошто не дај! — закука Бура-
тино помаљајући главу из недара.
Тако су ишли, ишли. Прошли су по-
ред крчме „Код три шарана”, где се пред
вратима клањао ћелави крчмар показу-
јући обема рукама на тигање у којима је
цврчало. Поред врата шеткао је тамо-амо
петао са ишчупаним репом и узбуђено
причао о простачком Буратиновом по-
ступку. Кокошке су са саосећањем повла-
ђивале:
— Ах, ах, какав страх! Баш, баш,
петле наш! . . .
Карло се попе на брдо, одакле се ви-
дело море, гдегде покривено намрешка-
ним пругама услед ћарлијања поветарца,
а поред обале — стари градић пешчане
боје под врелим сунцем и платнени кров
позоришта лутака.
Карабас Барабас стојећи на три ко-
рака иза Карла прогунђа:
— Даћу ти за лутке сто златника,
продај их.
Буратино, Малвина и Пјеро преста-
доше да дишу — чекали су шта ће Карло
да каже.
153
 Он одговори:
— Не! Да си ти добар, ваљан дирек-
тор позоришта, дао бих ти ове човечуљке.
Али ти си гори од сваког крокодила. Не-
дам и нећу да продам. Губи се!
Карло се спусти с брда, и не обраћа-
јући више пажњу на Карабаса Барабаса
уђе у градић.
На пустом тргу непомично је стајао
полицајац. Од врућине и досаде обесили
му се брци, очни капци се затварали, а
изнад тророгог шешира кружиле муве.
Карабас Барабас изненада гурну бра-
ду у џеп, ухвати Карла одостраг за кошу-
љу и дрекну преко целог трга:
— Држ’те лопова, украо је моје лут-
ке!...
Али полицајац, коме беше врућина и
досадно, чак се и не макну. Карабас Бара-
бас му прискочи тражећи да ухапси Карла.
— А ко си ти? — лено запита поли-
цајац.
— Ја сам доктор наука о луткама,
директор чувеног позоришта, носилац
највиших ордена, најинтимнији прија-
тељ Тарабарског краља, сињор Карабас
Барабас...
— Не вичи ти на мене, — одговори
полицајац.
154
 Док се Карабас Барабас с њим пре-
пирао, тата Карло лупајући журно бати-
ном по плочнику доспе до куће у којој је
становао. Откључа врата полутамне со-
бице под степеништем, скиде с рамена
Артемону, положи је на кревет, извади из
недара Буратина, Малвину и Пјера и ста-
ви их на сто једно поред другог.
Малвина одмах рече:
— Тата Карло, побрините се пре све-
га за болесног пса. Дечаци, сместа на уми-
вање.
Наједном она у очајању пљесну ру-
кама.
— Моје хаљине, моје нове папучице,
моје лепе машнице — све је остало на
дну обронка, у трави!...
— Ништа не мари, не тугуј, — рече
Карло, — вечерас ћу да сиђем и да доне-
сем твоје завежљаје.
Он пажљиво скиде завоје са Арте-
мониних шапа. Показа се да су ране ско-
ро већ зацељене и да пас није могао да се
макне само стога што беше гладан.
— Тањирић чорбице од овса и кош-
чицу са сржи, — простења Артемона, —
па сам спремна да се бијем са свима псима
У граду.
155
 — Ах, ах, ах, — жалостио се Карло,
— а у мене у кући ни мрвице, и у џепу ни
солда...
Малвина жалосно зајеца, а Пјеро тр-
љаше песницом чело размишљајући.
— Поћи ћу на улицу да говорим сти-
хове, па ћу да сакупим од пролазника
целу хрпу солда.
Карло заврте главом.
— И да ноћиваш, синко мој, у поли-
цији због скитње.
Сви се забринуше осим Буратина. Он
се лукаво смешкао и врпољио као да није
седео на столу, него на преврнутом ексер-
чићу.
— Другови, доста плакања! — Он
скочи на под и извуче нешто из џепа. —
Тата Карло, узми чекић и скини са зида
то поцепано платно.
И диже нос па њиме показа на огњи-
ште, на мали котао изнад огњишта и на
дим, који беху насликани на комаду ста-
рог платна.
Карло се зачуди.
— Зашто хоћеш да скинеш са зида
тако дивну слику, синко? Зими ја гледам
у њу и уображавам да је то права ватра а
156
у котлу права јагњећа чорба с белим лу-
ком, па ми постаје мало топлије.
— Тата Карло, дајем ти часну лутки-
ну реч, имаћеш праву ватру у огњишту,
прави гвоздени котао и праву топлу чор-
бу. Здери то платно!
Буратино је све ово рекао с таквим
убеђењем да се тата Карло почеша иза
ува, заврте главом, постења мало — узе
клешта и чекић и поче да отшива платно.
Иза платна је, како ми већ знамо, било
све покривено паучином, на којој су ви-
сили цркнути пауци.
Карло брижљиво очисти паучину. По-
казаше се нека мала врата од потамнеле
храстовине. На њима су, у сва четири угла,
била изрезана четири мала насмејана ли-
ца, а у средини човечуљак с дугим носом
како игра.
Кад са њега обрисаше прашину, и
Малвина, и Пјеро и тата Карло, чак и глад-
на Артемона узвикнуше у један глас:
— Па то је портрет самог Буратина!
— Тако сам нешто и мислио, — рече
Буратино, иако ништа слично није ни по-
мислио, него се и сам чудио. — А ево и
кључа од враташца. Откључај их, тата
Карло...
157
 — Ова мала врата и овај златни кљу-
чић, —■ рече Карло, — начинио је врло
давно неки вешт мајстор. Да видимо шта
се крије иза врата.
Он тури кључић у браву и окрете
га ... Разлеже се тиха, врло пријатна му-
зика, као да засвира у музичком санду-
чету.
Тата Карло гурну враташца и она по-
чеше са шкрипом да се отварају.
158
 У тај се час зачуше ужурбани кораци
иза прозора, и глас Карабаса Барабаса
рикну:
— У име Тарабарског краља ухап-
сите старог лопова Карла!
 КАРАБАС БАРАБАС ПРОВАЉУЈЕ У
СОБИЦУ ПОД СТЕПЕНИШТЕМ

Карабас Барабас је, како већ знамо,

узалуд настојао да наговори поспаног по-
лицајца да ухапси Карла. Не постигавши
ништа, Карабас Барабас потрча улицом.
Разбарушена његова брада закачи-
њала се за дугмета и сунцобране прола-
зника. Он се гуоао лактовима и шкљоцао
зубима. За њим су оштро звиждали де-
чаци и бацали му у леђа труле јабуке.
Карабас Барабас дотрча управнику
града. У тај час неподношљиве жеге уп-
равник је седео у врту поред водоскока
само у гаћицама и пио лимунаду.
У управника је било шест подвољака,
а нос му утонуо међу ружичасте образе.
За његовим леђима, под липом, четири по-
лицајца мрачна изгледа стално отвараху
флаше с лимунадом.
Карабас Барабас паде на колена пред
управником и размазујући брадом сузе по
лицу закука:
— Мене су, несрећног сиромашка,
увредили, покрали, избили ...
160
 — Ко је то тебе, сиромаха, увредио?
— дахћући упита управник.
— Најљући мој непријатељ, стари
верглаш Карло. Украо је од мене три нај-
боље лутке и хоће сад да спали моје
чувено позориште. Он ће потпалити и
опљачкати и цео град, ако га сместа не
ухапсите.
Да би поткрепио своје речи, Карабас
Барабас извади из џепа прегршт златника
и стави их у управникову папучу.
Укратко, он је толико оклеветао и на-
лагао да уплашени управник нареди чет-
ворици полицајаца под липом:
— Идите са овим поштовања достој-
ним сиромашком и учините све потребно
у име закона.
Карабас Барабас дојури с четворицом
полицајаца до Карлове собице и дрекну:
— У име Тарабарског краља — ухап-
сите лопова и хуљу!
Али врата беху закључана. Из собице
се нико није одазвао. Онда Карабас Бара-
бас нареди:
— У име Тарабарског краља — про-
валите врата!
11 „Златни кључић“ 161
 Полицајци навалише, трула врата
спадоше са шарки и четири храбра поли-
цајца звонећи сабљама свалише се са тре-
ском у собицу под степеништем.
То беше баш у тај час кад је кроз
тајна враташца у зиду, сагнувши се, ула-
зио Карло.
Он ишчезну последњи. И враташца
се затворише:
— Дзин!...
Тиха музика престаде да свира. На
поду собице под степеништем лежали су
само прљави завоји и поцепано платно са
насликаним огњиштем ...
Карабас Барабас прискочи тајним
вратима, поче да лупа у њих и песницама
и ногама:
— Тра-та-та-та!
Али враташца су била чврста.
Карабас Барабас се залете и удари их
задњицом.
Враташца не попустише.
Он тада залупа ногама на полицајце.
— Провалите та проклета врата у
име Тарабарског краља!...
Полицајци су опипавали један другог
— у неког беше оток на носу, у некога
чворуга на глави.
162
 — Не, ово је тежак случај, — рекоше
они и пођоше управнику града да му
кажу како су учинили све по закону, али
да старог верглаша, очевидно, помаже
сам нечастиви, јер је нестао у зиду.
Карабас Барабас повуче себе за
браду, извали се на под и стаде да ур-
личе, да завија и да се ваља као суманут
по празној собици под степеништем.

11»
ШТА СУ НАШЛИ ИЗА ТАЈНИХ ВРАТА

Док се Карабас Барабас ваљао као

луд и чупао себи браду, дотле су се Бура-
тино, као први, а за њим Малвина, Пјеро,
Артемона, и, последњи, тата Карло спу-
штали стрмим каменитим степеницама
под земљу.
Тата Карло је држао у руци парченце
свеће. Њен је дрхтави пламичак бацао
велике сенке од Артемонине рундаве
главе или од опружене Пјерове руке, али
није могао да осветли таму у коју су се
спуштале степенице.
Малвина је, да не заплаче од страха,
штипала себе за уши.
Пјеро је — као увек, и потпуно не-
умесно — мрмљао стихове:
Играју по зиду сене,
Али то не плаши мене.
Степенице — пропаст сама.
Нек је око нас и тама,
Мрачни пут ће нас свеједно
Довести на место једно ...
164
 Буратино је ишао далеко испред дру-
гова — његова се бела капица једва нази-
рала дубоко у тами.
Наједном тамо доле нешто запишта,
паде, поче да се котрља и зачу се Бура-
тинов тужни глас:
— Овамо, у помоћ!
Артемона заборавивши на ране и
глад обори Малвину и Пјероа и као црни
вихор јурну доле низ степенице.
Шкљоцнуше њени зуби. Одвратно ци-
кну неко створење.
Све се утиша. Само је Малвини јако,
као будилник, куцало срце.
Широк млаз светлости осветли оздо
степенице. Пламичак свеће коју држаше
тата Карло постаде жут.
— Погледајте, погледајте брже! —
гласно позва Буратино.
Малвина поче ужурбано и натрашке
да силази са степенице на степеницу, а за
њом заскакута Пјеро. Последњи је, пог-
нуте главе, силазио Карло губећи сваки
час дрвене ципеле.
Доле је, тамо где су се завршавале
стрме степенице, на каменим плочама се-
дела Артемона. Она се облизивала. Поред
165
њених ногу лежао је задављен пацов
Шушар.
Буратино јеобема рукама придизао
већ иструнулу завесу — њом беше застрт
отвор у каменом зиду. Оданде се проси-
пала плава светлост.
Прво што приметише кад прођоше
кроз отвор беху зраци сунца, који су се
ширили на све стране. Они су падали са
засвођене таванице кроз округли прозор.
Широки млазеви светлости, у којима
су поигравале честице прашине, осветља-
вали су округлу собу од жућкастог мер-
мера. Насред собе стајаше позориште за
лутке неизрециве лепоте. На завеси је
блистала златна муња у облику цик-цак
линије.
С леве и с десне стране завесе дизале
су се две четвртасте куле обојене тако да
су изгледале као сазидане од мајушних
циглица. Високи кровови од зеленог лима
јарко су бљештали.
На левој кули беше сат с бронзаним
казаљкама. Поред сваке је цифре било
насликано насмејано лице девојчице и
дечака.
На десној кули — округао прозорчић
од разнобојног стакла.
166
 Изнад тог прозорчића, на крову од
зеленог лима, седео је Цврчак који го-
вори. Кад су сви стали пред дивним позо-
риштем зинувши од чуда, цврчак изго-
вори полако и јасно:
— Упозоравао сам те да те чекају
страшне опасности и страшни доживљаји,
Буратино. Добро је што се све срећно
свршило, а могло је да се заврши и не-
срећно ... Тако ...
Цврчков глас беше стари и помало
као увређен, јер је Цврчак који говори
добио у своје време чекићем по глави, и
без обзира на стогодишњу старост и при-
родну доброту срца, није могао да забо-
рави незаслужену увреду. Зато није више
ништа додао — мрднуо је брковима као
да стреса са њих прашину и полако оти-
шао негде у усамљену пукотину — по-
даље од буке.
Тада рече тата Карло:
— А ја се надао да ћемо ту наћи, у
најмању руку, хрпу злата и сребра — а
нађосмо само неку стару играчку.
Он приђе сату узиданом у кули, куцну
ноктом по табли за цифре, и како је са
стране сата на бакреном ексерчићу висио
кључић, он га узе и нави сат...
167
 Зачу се јасно куцање. Казаљке се по-
кренуше. Велика казаљка дође на двана-
ест мала — на шест. У кули нешто забруја
и зашушта. Сат звонко изби шест...
На десној се кули одмах отвори про-
зорчић од разнобојног стакла, искочи
шарена птица и залепршавши крилима
зацвркута шест пута:
— К нама - к нама, к нама - к нама,
к нама - к нама...
Птичица ишчезну, прозорчић се за-
твори, разлеже се музика вергла. И завеса
се диже ...
Нико, чак ни тата Карло, није видео
никад тако дивну декорацију.
На позорници је био врт. На мајуш-
ном дрвећу са златним и сребрним листо-
вима певали су чворци величине нокта.
На једном су дрвету висиле јабуке, и ни-
једна не беше већа од зрнца грашка,
Испод дрвећа су шетали паунови и дижући
се на прсте кљуцали јабуке. На пољаници
су скакутала и бола се два јаренцета, а по
ваздуху летели једва видљиви лептири.
Тако прође минут. Чворци заћуташе,
паунови и јарићи сакрише се за бочне
кулисе. Дрвеће пропаде у тајне отворе,
под позорницу.
168
 На задњој декорацији почеше да се
разилазе облаци од тила. Показа се цр-
вено сунце изнад пешчане пустиње. Са
десне и са леве стране, из бочних кулиса,
опружише се гране лијана, сличне зми-
јама — на једној је стварно и висила
змија удав. На другој се љуљала, зака-
чивши се реповима, породица мајмуна.
То беше Африка.
По пустињском песку, под црвеним
сунцем, пролазиле су дивље животиње.
У три скока пројури гривасти лав —
иако није био већи од мачета, свеједно
беше страшан.
Љуљајући се прогега на задњим ша-
пама и са сунцобраном медвед од плиша.
Затим прође пузећи одвратни кроко-
дил. Његове мале, зле очице настојале су
да изгледају добродушне. Али Артемона
свеједно не поверова и залаја на њега.
Проскакута носорог — на његов ош-
три рог беше ради сигурности набодена
лоптица.
Протрча жирафа, слична пругастој
рогатој камили која је из све снаге испру-
жила врат.
169
 Затим је ишао слон, пријатељ деце —
паметан, добродушан — и махао сурлом,
у којој је држао бонбону.
Последњи је прокасао, тресући се,
страшно прљав дивљи пас-шакал. Арте-
мона залаја и јурну на њега — тата Карло
једва успеде да је одвоји од позорнице
вукући је за реп.
Звери прођоше. Сунце се наједном
угаси. У тами се неке ствари спустише
одозго, неке се помакоше са страна. Од-
једном се зачу звук као да је неко преву-
као гудалом преко жица.
Блеснуше улични фењерчићи са за-
магљеним стаклом. На позорници се по-
каза градски трг. Врата се на кућама отво-
рише, истрчаше мали људи, почеше да се
пењу у трамвај мали као играчка. Кондук-
тер зазвони, кочничар окрете ручку, неки
се малишан брзо ухвати за одбојник,
стражар зазвижда — и трамвај замаче у
побочну улицу између високих кућа.
Прође човек на бициклу са точко-
вима који не беху већи од тањирића за
слатко. Протрча продавац новина. Кад
начетворо савијеш листић џепног кален-

170
дара — ето какве су величине биле новине
које је носио.
Продавац сладоледа пређе преко трга
гурајући колица са сладоледом. На бал-
кончиће истрчаше девојчице и замахаше
на њега рукама, а продавац сладоледа
рашири руке и рече:
— Нестало је, дођите други пут.
Тада се завеса спусти и на њој опет
заблиста златна муња у цик-цак линији.
Тата Карло, Малвина и Пјеро нису
могли да се снађу од чуда. Буратино ту-
ривши руке у џепове диже нос и рече
хвалисаво:
— Но, јесте ли видели? Значи, нисам
се узалуд квасио у бари код тетке Тор-
тиле ... У том ћемо позоришту да играмо
комедију — знате ли какву? — „Златни
кључић или необични доживљаји Бура-
тина и његових другова". Карабас Барабас
ће да пукне од беса.
Пјеро је песницама трљао намрштено
чело.
— Ја ћу да напишем ту комедију у
дивним стиховима.
— А ја ћу да продајем сладолед и
улазнице, — рече Малвина. — Ако нађете
171
да имам талента, покушаћу да играм
улоге лепих девојчица ...
— Чекајте, децо, а када ћете да учи-
те? — упита тата Карло.
Сви заједно одговорише:
— Учићемо изјутра ... А увече ћемо
играти у позоришту ...
— Но, добро, дечице, — рече тата
Карло — ја ћу, онда, да свирам на вергл и
да увесељавам поштовану публику, а ако
будемо путовали по целој Италији, из
града у град, ја ћу да кочијашим и да ку-
вам јагњећу чорбу с белим луком ...
Артемона је слушала наћуливши уво,
вртела главом и гледала другове сјајним
очима које су питале: а шта ћу ја да ра-
дим?
Буратино рече:
— Артемона ће да се стара о свим
техничким стварима и о позоришним
костимима; њој ћемо дати кључеве од по-
зоришне гардеробе. Осим тога, може она
за време претставе иза кулиса да подра-
жава рику лава, топот носорога, шкрипа-
ње крокодилових зуба, завијање ветра
(помоћу брзог вртења репа) и друге по-
требне гласове.
172
 — Но, а ти, а ти, Буратино? — питали
су сви. — Шта ћеш ти да будеш у позори-
шту?
— О, чудаци! Па ја ћу да играм у ко-
медији самог себе и да се прославим у
целом свету!
 НОВО ПОЗОРИШТЕ ЛУТАКА ДАЈЕ
ПРВУ ПРЕТСТАВУ

Карабас Барабас је седео поред огњи-

шта у очајном располежењу. Мокра су др-
ва једва тињала. На улици је лила киша.
Поцепани кров позоришта лутака проки-
шњавао. Луткама су се овлажиле руке и
ноге, и на пробама нико није хтео да ради,
чак ни под претњом седмоструког корба-
ча. Лутке већ трећи дан ништа нису оку-
силе и злослутно су шапутале у гардероби
висећи о клиновима.
Од јутра не беше продана ниједна
улазница за позориште. Па ко би и ишао
да гледа код Карабаса Барабаса досадне
комаде и гладне, поцепане глумце.
На градској кули изби шест сати. Ка-
рабас Барабас мрачно пође у позоришну
салу и погледа — празно.
— Нека ђаво носи све поштоване гле-
даоце, — прогунђа он и изиђе на улицу.
Кад изиђе, погледа, трепну, и отвори уста
тако да би у њих лако могла да улети
врана.
174
 Преко пута његовог позоришта, пред
великим новим шатором, стајала је гоми-
ла света не обраћајући пажњу на влажни
ветар с мора.
Изнад улаза у шатор стајао је на уз-
вишењу од дасака дугоноси човечуљак у
шиљатој капици, дувао у промуклу трубу
и нешто викао.
Публика се смејала и пљескала,
а многи су улазили у шатор.
Карабасу Барабасу приђе Дуремар.
Од њега је, као никад, заударало на жа-
бокречину.
— Ех, ех, ех, — рече он скупивши
лице у киселу гримасу, — никако не иде
посао с лековитим пијавицама. Отићи ћу
њима, — Дуремар показа руком на нови
шатор, — и молићу их да ме приме да им
палим свеће или метем ггод.
— Ма, чије је то проклето позори-
ште? Одакле се створи овде? — повика
Карабас Барабас.
— То је позориште „Муња“, које су
отвориле саме лутке; оне саме пишу ко-
маде у стиховима и саме играју.
Карабас Барабас зашкргута зубима,
повуче себе за браду и упути се ка новом
шатору.
175
 Над улазом је викао Буратино:
— Дајемо прву претставу занимљиве
дивне комедије из живота дрвених чове-
чуљака. Истинити догађај о томе како смо
победили све своје непријатеље оштроум-
љем, смелошћу и присуством духа ...
Поред улаза у позориште лутака, у
стакленој кућици, седела је Малвина с
дивном машницом у плавој коси и није,
просто, могла да стигне да изда улазнице
свима који су хтели да виде веселу коме-
дију из живота лутака.
Тата Карло, у новом плишаном капу-
ту, окретао је вергл и весело намигивао
поштованој публици.
Артемона је вукла за реп из шатора
лисицу Алису, која се била увукла без
карте.
Мачак Базилије, који је то исто био
покушао, успео је да побегне и седео је
сад на дрвету под кишом злобно гледају-
ћи доле.
Буратино надувши образе затруби у
промуклу трубу:
— Претстава почиње.
И стрча низ степенице да игра у првој
сцени, у којој се приказивало како сиро-
12 „Златни кључић** 177
машни тата Карло теше из цепанице др-
веног човечуљка и не слутећи да ће му то
донети срећу.
Последња је допузала у позориште
корњача Тортила држећи у устима поча-
сну улазницу на пергаментној хартији са
златним угловима.
Претстава поче. Карабас Барабас
врати се мрачан у своје празно позо-
риште. Узе седмоструки корбач. Отвори
врата гардеробе.
— Одучићу ја вас ленчарења, шугав-
ци! — бесно рикну. — Научићу вас да при-
вучете публику мени!
Он пукну бичем. Али нико не одго-
вори. Гардероба беше празна. Само су на
ексерима висили комадићи канапа.
Све лутке: и Арлекин, и девојчице са
црним маскама, и чаробњаци у шиљатим
капама са звездама, и грбавци с носевима
као краставци, и Арапи и мали пси — сви,
сви беху побегли од Карабаса Барабаса.
Страшно рикнувши искочи он из по-
зоришта на улицу. Виде како последњи
од његових глумаца беже преко барица ка
новом позоришту, одакле се чула весела
музика, смех и пљескање.
178
 Карабас Барабас успе једино да
ухвати псетанце начињено од памучне
тканине с дугмадима уместо очију. Али на
њега изненада налете Артемона, обори га,
истрже му из руку псетанце и побеже
с њим у шатор, где је иза кулиса за
гладне глумце била спремљена топла
јагњећа чорба с белим луком.
А Карабас Барабас остаде и даље да
седи у бари, на киши.

12*
 У I КОЛУ ИЗИШЛО ИЗ ШТАМПЕ:
X. К. Андерсен: БАЈКЕ
А. Толстој: ЗЛАТНИ КЉУЧИЋ
К. Брентано: ХИНКЛ, ГОКЛ И ГАКЕЛАЈА
О. Вајлд: СРЕЋНИ ПРИНЦ
И ДРУГЕ БАЈКЕ
Браћа Грим: ТРНОВА РУЖИЦА
И ДРУГЕ БАЈКЕ
Руске нар. бајке: ВАСИЛИСА ПРЕКРАСНА
И ДРУГЕ БАЈКЕ

У 11 КОЛУ ИЗИШЛО ИЗ ШТАМПЕ:

М. Сервантес: ДОН КИХОТ

Џ. Свифт: ГУЛИВЕРОВА ПУТОВАЊА
Ј. А. Музеус: РИБЕЦАЛ, БРДСКИ ДУХ
Г. П. Петерсен: ТИЛ ОЈЛЕНШПИГЕЛ
Г. А. Биргер: БАРОН МИНХАУЗЕН
Г. Шваб: ПРИЧЕ ИЗ КЛАСИЧНЕ
СТАРИНЕ

III КОЛО ОВЕ БИБЛИОТЕКЕ ДОНОСИ:

Десанка Максимовић: АКО ЈЕ ВЕРОВАТИ МОЈОЈ
! БАКИ
Јосип Вандот: КЕКЕЦ НАД УСАМЉЕНИМ
ПОНОРОМ
Франце Бевк: СМЕХ КРОЗ СУЗЕ
Владимир Назор: КЊИГА ЗА ДЈЕЦУ
Бранко Ћопић: МАЧАК ТОША И ДРУГЕ
БАЈКЕ
Мато Ловрак: ИЗБОР НАЈЛЕПШИХ
ПРИЧА