Činovnikova smrt

Jedne divne večeri isto tako divni ekonom, Ivan Dimitrič Červjakov, sedeo je u

drugom redu fotelja i gledao pomoću dvogleda „Korneviljska zvona“. Gledao je i

osećao se na vrhuncu sreće. Kad odjednom... U pripovetkama se često sreće ovo

„kad odjednom“. Pisci imaju pravo: život je tako pun iznenañenja! Odjednom mu

se lice namršti, oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi... skinuo je dvogled s

očiju, nagnuo se i... a-phi!!! Kao što vidite, kinuo je.

Kijanje nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i šefovi policije, a ponekad

čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se

maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da nije koga slučajno

uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti. Video je kako starčić,

koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju

ćelu i vrat i nešto gunña. Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika

Brižalova koji je imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja.

„Uprskao sam ga pljuvačkom!“ pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, ali je ipak

neprijatno. Treba se izviniti.“

Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo:

- Izvinite, Vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom... Sasvim slučajno

sam...

- Molim, molim...

- Tako vam Boga, oprostite. Verujte... nisam hteo.

- Ta sedite, molim vas! Pustite me da slušam!

Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče da gleda scenu. Gledao je, ali više

nije osećao blaženstvo. Počelo ga je mučiti nespokojstvo. Za vreme pauze prišao je

Brižalovu, povrteo se oko njega, i kad je savladao strah, promrmljao:

- Ja sam Vas poprskao, vaše prevashodstvo... Izvinite... jer sam... sasvim nehotice...
- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio, a vi sve istu pesmu! – reče general,

a donja mu usna zadrhta od ljutine.

„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući

generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je

prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli,

kasnije će pomisliti!...“

Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i

suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je

Brižalov iz druge ustanove, umirila se.

- Pa ipak otidi, izvini se – reče. – Pomisliće... ne umeš da se ponašaš u društvu!

- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se, a on nekako čudno... nijedne ljudske

reči da kaže. Doduše, nije ni bilo vremena za razgovor.

Sutradan Červjakov obuče novu uniformu, podšiša se i poñe Brižalovu da mu

objasni... Kad je ušao u generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda mnogo

molilaca, a meñu njima i samog generala, koji je već počeo da prima molbe. Pošto

je saslušao nekoliko molilaca, general pogleda na Červjakova.

- Sinoć u „Arkadiji“, ako se sećate, Vaše prevashodstvo – poče da raportira

ekonom – kinuo sam i... nehotice Vas poprskao... Izvin...

- Koješta... šta Vam pada na pamet! Šta vi želite? – obrati se general sledećem

moliocu.

„Neće ni da čuje!“ pomisli Červjakov i preblede. „Znači, ljuti se... Ne, ovo se ne

sme tako ostaviti... Objasniću mu...“

Kad je general završio razgovor i s poslednjim moliocem i pošao u svoj kabinet,

Červjakov koraknu za njim i promrmlja:

- Vaše prevashodstvo! Usuñujem se da uznemirim Vaše prevashodstvo, ali to

činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja!... Nisam namerno, i sami izvolite znati!
General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom.

- Pa Vi se prosto podsmevate, poštovani gospodine – reče i nestade iza vrata.

„Kakvo podsmevanje?“ pomisli Červjakov. „Nema tu nikakvog podsmevanja!

General, pa ne može da shvati! Kad je tako, neću više ni da se izvinjavam ovom

fanfaronu! Neka ide do ñavola! Napisaću mu pismo, ali dolaziti neću! Bogami

neću!“

Tako je mislio Červjakov idući kući. Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je,

mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Morao je sutradan opet otići da

objasni stvar.

- Ja sam dolazio juče i uznemirio Vaše prevashodstvo – promrmlja kad ga general

malo začuñeno pogleda – ne zato da nekog ismevam, kao što ste Vi izvoleli reći. Ja

sam se izvinjavao zato što sam kinuo i poprskao Vas... a nije mi bilo ni na kraj

pameti da nekog ismevam... Otkud ja smem da ismevam? Kad bismo se mi

podsmevali, onda, znači, nikakvog poštovanja prema ličnostima... ne bi bilo...

- Napolje!! – dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa.

- Šta? – zapita šapatom Červjakov, premro od užasa.

- Napolje!! – ponovi general i zalupa nogama. Červjakovu se u utrobi nešto

prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziñe na ulicu i ode

posrčući... Kad je mahinalno došao kući, legao je na divan ne skidajući uniformu

i... umro. Čovek u futroli

Na samom kraju sela Mironosickog, u staji seoskog kmeta Prokofija, smestili su se

da prenoće okasneli lovci. Bila su samo dvojica: marveni lekar Ivan Ivanič i

gimnazijski nastavnik Burukin. Ivan Ivanič je imao prilično čudno dvojno prezime

– Čamša Himalajski, koje mu uopšte nije pristajalo, pa su ga u celoj guberniji zvali

jednostavno po imenu i očevu imenu; on je živeo nedelako od grada, u ergeli, i

došao je sada u lov kako bi se nadisao čista vazduha. A nastavnik gimnazije Burkin
svakog leta dolazio je u goste grofovima P. i u ovom kraju se već davno odomaćio.

Nisu spavali. Ivan Ivanič, visok suvonjav starac dugih brkova, sedeo je napolju kod

ulaza i pušio na lulu; osvetljavao ga je mesec. Burukin je ležao unutra na senu i

nije se mogao videti u tami.

Pričali su razne dogodovštine. Pored ostalog, govorili su o tome kako se kmetova

supruga, žena zdrava i prilično razborita, celoga života nije nikad makla iz svog

rodnog sela, nikad nije videla ni grad ni železničku prugu, a poslednjih deset

godina stalno je sedela u zapećku i samo je noću izlazila na ulicu.

Pa šta je u tome čudno! – reče Burkin. – Na ovom svetu ima dosta ljudi usamljenih

po prirodi, koji, kao rak pustinjak ili puž, nastoje da se sklone u svoju ljušturu.

Možda se u tome ispoljava atavizam, vraćanje u doba kada čovekov predak još nije

bio društvena životinja i živeo je usamljen u svojoj jazbini, a možda je to,

jednostavno, vrsta ljudskog karaktera, ko zna? Nisam prirodnjak i nije moje da se

dotičem takvih pitanja; samo hoću da kažem kako ljudi kao Mavra nisu retka

pojava. Pa eto, ne treba ga tražiti daleko: pre dva meseca umro je u našem gradu

neki Belikov, nastavnik grčkog jezika, moj kolega. O njemu ste, svakako, čuli.

Mogao se zapaziti po tome što je uvek, čak i po vrlo lepom vremenu, izlazio u

kaljačama i sa kišobranom i neizostavno u toplom vatiranom kaputu. I kišobran mu

je bio u navlaci, i časovnik u navlaci od sive jelenske kože, pa kad je vadio perorez da bi zašiljio pisaljku – i
nož mu je bio u navlačici; i lice mu je, činilo se, takoñe

bilo u navlaci, jer ga je on sve vreme krio podignutim okovratnikom. Nosio je

tamne naočare, džemper, uši je zatiskivao vatom, a kad je sedao u fijaker,

nareñivao je da se podigne krov. Jednom rečju, kod toga čoveka opažala se stalna i

nesavladiva težnja da se okruži omotačem, da stvori sebi, takoreći, futrolu, koja bi

ga odvojila, koja bi ga zaštitila od spoljnih uticaja. Stvarnost ga je dražila, plašila,

činila stalno uznemirenim, pa je, možda zato da bi opravdao tu svoju bojažljivost,

svoju odvratnost prema sadašnjosti – uvek hvalio prošlost i ono čega nikad nije

bilo. I drevni jezici koje je predavao bili su za njega, u stvari, te iste kaljače i

kišobrani koji su ga skrivali od stvarnog života.

«O, kako je zvučan, kako je divan grčki jezik!» govorio je sa razneženim izrazom

lica, pa bi, kao da dokazuje svoje reči, začkiljio i, podigavši prst, izgovarao:

«Antropos!»

I svoju misao Belikov je takoñe nastojao da sakrije u futrolu. Njemu su bili jasni

samo okružnice i novinski članci kojima se nešto branilo. Kad se okružnicom

branilo učenicima da izlaze na ulicu posle deset časova uveče ili se u nekom

članku branila telesna ljubav, onda je to njemu bilo jasno, odreñeno; zabranjeno je

– pa kraj. U dozvoli i dopuštenju, pak, krio se za nj uvek sumnjiv element, nešto

nedorečeno i maglovito. Kad su u gradu dozvoljavali dramsku sekciju, ili

čitaonicu, ili čajdžinicu, on je klimao glavom i govorio tiho:

Sve je to, dakako, pravilno i lepo, ama da štogod ne ispadne.

Svako narušavanje, skretanje, odstupanje od pravila izazivalo je u njemu

potištenost, mada, reklo bi se, šta se to njega tiče. Ako bi neki kolega zakasnio na

molitvu, ili bi se čulo za neki nestašluk gimnazista, ili ako je neko video

vaspitačicu kasno uveče sa oficirom, on se silno uzrujavao i stalno je govorio: da

štogod ne ispadne, a na sednicama nastavničkog veća prosto nas je kinjio svojom

opreznošću, nepoverljivošću i svojim čisto futrolnim razmišljanjima povodom toga što se, eto, recimo, u
muškoj i ženskoj gimnaziji mladež rñavo ponaša, mnogo

galami u učionicama – ah, samo da ne dopre do uprave, ah, samo da štogod ne

ispadne – a šta ako bismo iz drugog razreda isključili Petrova, a iz četvrtog

Jegorova, to bi bilo vrlo dobro. A onda? Svojim uzdasima, jadikovkama, svojim

tamnim naočarima na bledom sitnom licu – znate, sitnom kao u tvora – sve nas je

kinjio, i mi smo popuštali, smanjivali Petrovu i Jegorovu ocenu iz vladanja,

zatvarali ih i, na kraju krajeva, isključivali i Petrova i Jegorova. Imao je čudan

običaj – da dolazi u naše stanove. Doñe nastavniku, sedne i ćuti, i kao da nešto

osmatra. Posedi tako ćutke čas-dva i ode. To je on nazivao «održavati dobre

odnose sa kolegama», a, očevidno, bilo mu je teško da dolazi k nama i sedi, i

posećivao nas je samo zato što je to smatrao svojom kolegijalnom dužnošću. Mi,

nastavnici, bojali smo ga se. Čak ga se i direktor bojao. Eto, reklo bi se, nastavnici

su svet koji misli, vrlo čestit, vaspitan na Turgenjevu i Ščedrinu, pa ipak je ovaj

čovek, koji je uvek išao u kaljačama i sa kišobranom, držao u rukama celu

gimnaziju čitavih pet, deset godina! Kakvu gimnaziju? Ceo grad! Naše dame

subotom nisu prireñivale domaće zabave. Bojale su se da on ne sazna. I

sveštenstvo se ustručavalo pred njim da mrsi i da igra karte. Pod uticajem takvih

ljudi kao što je Belikov, za poslednjih deset-petnaest godina u našem gradu počeli

su da se boje svega. Da se boje da glasno govore, da šalju pisma, da se upoznaju,

da čitaju knjige, da se boje da pomažu sirotinji, da je uče pismenosti...

Želeći nešto da kaže, Ivan Ivanič se nakašlja, ali ponovo zapali lulu, pogleda u

mesec, a zatim reče odmereno:

''Da. Ljudi koji misle, čestiti, čitaju i Ščedrina, i Turgenjeva, svakojake Bokle i

ostalo, a eto, pokorili se, trpeli... Eto, to je ono.''

Belikov je živeo u istoj kući gde i ja – produži Burkin – na istom spratu, vrata

prema vratima. Često smo se sretali i ja sam poznavao njegov domaći život. I kod

kuće ista priča: kućna haljina, kapa, kapci, zasuni, čitav niz svadbenih zabrana, ograničenja, i – ah, samo
da štogod ne ispadne! Jesti ponosno je štetno, a mrsno se

ne sme jer će možda reći da se Belikov ne drži postova, i on je jeo smuña na

kraljevom loju – hranu koja nije posna, ali se ne može reći ni da je mrsna. Žensku

poslugu nije držao iz straha da o njemu ne misle loše, nego je držao kuvara

Afanasija, šezdesetogodišnjeg starca, pripita i slaboumna, koji je nekad služio kao

posilni i umeo kojekako da kuva. Taj Afanasije obično je stajao kraj vrata,

prekrstivši ruke, i uvek je mrmljao jedno te isto, sa dubokim uzdahom:

''Zaista, mnogo se njih sadekana namnožilo!'' – Belikovljeva spavaća soba bila je

malena kao sanduk, krevet je bio sa zavesom. Ležući da spava, pokrivao se preko

glave. Bilo je toplo, zagušljivo, u zatvorena vrata lupao je vetar, u peći je hučalo;

čuli su se uzdasi iz kuhinje, uzdasi zloslutni...

I on se bojao pod pokrivačem. Bojao se da štogod ne ispadne, da ga ne zakolje

Afanasije, da se ne uvuku lopovi, i zatim je cele noći sanjao nemirne snove, a

ujutro, dok bismo zajedno išli u gimnaziju, bio je čemeran, bled, i videlo se da je

gimnazija u koju je išao, puna ljudi, izazivala strah, odvratnost prema celom

njegovom biću, i da je njemu, čoveku po prirodi usamljenom, bilo mučno da ide

pored mene.

''Mnogo galame kod nas u učionicama'' – govorio je, kao da se trudi da pronañe

objašnjenje svog mučnog osećanja. – ''To ne liči ni na šta''.

I taj nastavnik grčkog jezika, taj čovek u futroli, možete li da zamislite, umalo se

nije oženio.

Ivan Ivanič se brzo osvrnu prema staji i reče:

''Palite se?''

Da, umalo se nije oženio, ma kako da je to čudno. Postavili su nam novog

nastavnika istorije i geografije, nekog Kovalenka, Mihajla Saviča, Ukrajinca. On

nije došao sam, nego sa sestrom Varenjkom. On – mlad, visok, crnpurast, golemih

ruku, i po licu mu se vidi da govori basom, i doista – glas kao iz bureta: bu-bu-bu... A ona – više ne tako
mlada, tridesetih godina, ali takoñe visoka, vitka, crnih obrva,

rumenih obraza, jednom rečju – ne devojka, nego marmelada, i tako živahna,

bučna, samo peva maloruske romanse i kikoće se. Za svaku sitnicu spopadne je

zvonak smeh: ha-ha-ha! Prvi put smo se kako treba upoznali sa Kovalenkovim,
sećam se, na direktorovom imendanu. Meñu strogim, do zla boga dosadnim

pedagozima, koji i na imendane idu po dužnosti, odjednom vidimo – nova Afrodita

preporodila se iz pene: korača podbočena, kikoće se, peva, igra... Ona je otpevala

osećajno «Urlaju vetrovi», zatim još jednu romansu, pa još jednu, i sve nas je

opčinila, sve, čak i Belikova. On je seo kraj nje i rekao, umilno se osmehujući:

''Maloruski jezik svojom nežnošću i prijatnom zvučnošću podseća na starogrčki.''

Njoj je to polaskalo i ona je počela da mu priča osećajno i usrdno kako u

gadjačkom srezu ima salaš, a na salašu živi mamica, i tamo su takve kruške, takve

dinje, takve bundeve!1

Slušali smo, slušali i odjednom nam je svima sinula ista misao.

Baš bi bilo dobro da se uzmu – tiho je rekla direktorovica.

Svi smo se odnekud setili da naš Belikov nije oženjen i sada nam se činilo da

dosad nekako nismo zapažali, da smo potpuno ispustili iz vida tako važnu

pojedinost u njegovom životu. Kako se on uopšte ophodi sa ženom, kako rešava to

nasušno pitanje? Ranije nas to uopšte nije zanimalo; možda nismo dopuštali čak ni

pomisao da čovek po svakom vremenu ide u kaljačama i spava pod zavesom može

da voli.

- On je već odavno prešao četrdesetu, a ona ima trideset... – objasni svoju misao

direktorovica. – Meni se čini da bi ona pošla za njega.

Šta se sve ne radi kod nas u unutrašnjosti od čamotinje, koliko nepotrebnog,

besmislenog! I to stoga što se uopšte ne radi ono što je neophodno. Pa eto, zašto

1 Ukrajinci bundevu zovu kabak, a krčme – mehanama, i kuvaju boršč sa rotkvama i sa

cveklama, «tako ukusan, tako ukusan da je to prosto strašno!» nam je odjednom zatrebalo da ženimo
toga Belikova, koji se nije mogao čak ni
zamisliti oženjen? Direktorovica, nadzornikovica i sve vaspitačice iz naše

gimnazije oživele su, čak su se i prolepšale, kao da su odjednom ugledale životni

cilj. Direktrovica uzima u pozorištu ložu i vidimo – u njenoj loži sedi Varenjka, sa

lepezom, blistava, srećna, a kraj nje Belikov, malen, zgrčen, baš kao da su ga iz

kuće izvukli kleštima. Ja prireñujem sedeljku, a dame zahtevaju da neizostavno

pozovem i Belikova i Varenjku. Jednom rečju, proradila je mašina. Pokazalo se da

Varenjka nema ništa protiv toga da se uda. Njen život kod brata nije bio osobito

veseo. Ko šta radi, oni su se po ceo dan prepirali i svañali. Evo vam scene: ide

Kovalenko ulicom, visok, krepak dugajlija u vezenoj košulji, čuperak ispod

kačketa pada mu na čelo; u jednoj ruci drži svežanj knjiga, a u drugoj debelu

čvornovatu močugu. Za njim ide sestra, takoñe sa knjigama.

- Pa ti, Mihajlik, to nisi čitao! – prepire se ona gromoglasno. – Ja ti velim, kunem

se, nisi ti to uopšte čitao!

- A ja tebi velim da sam čitao! – viče Kovalenko, lupajući močugom po trotoaru.

- Ah, pa, zaboga, Miničik! Zašto se ljutiš, pa mi razgovaramo načelno.

- A ja ti velim da sam čitao! – viče još glasnije Kovalenko.

A kod kuće, kako doñe neko sa strane, tako počne nova prepirka. Takav život joj

je, verovatno, dodijao, zaželela je svoj kutak, pa i godine treba uzeti u obzir; više

nema vremena da se bira, poći ćeš za bilo koga, čak i za nastavnika grčkog jezika. I

doista, za većinu naših gospoñica važno je da poñu ma za koga, samo da se udaju.

Kako bilo da bilo, Varenjka je počela da ispoljava očevidnu blagonaklonost prema

Belikovu.

A Belikov? On je i Kovalenka posećivao kao i nas. Doñe k njemu, sedne i ćuti. On

ćuti, a Varenjka mu peva „Urlaju vetrovi“, ili ga posmatra zamišljeno svojim

tamnim očima, ili odjednom je spopadne:

- Ha-ha-ha! U ljubavnim stvarima, a naročito kad je reč o ženidbi, upliv igra veliku ulogu. Svi
– i kolege i vaspitačice – počeli su da uveravaju Belikova kako treba da se oženi,

kako mu ništa više ne preostaje u životu nego da se oženi; svi smo mu čestitali,

govorili s važnim izrazima lica razne gluposti poput one da je brak ozbiljan korak;

uz to, Varenjka je bila privlačna, zanimljiva, bila je kći državnog savetnika i imala

je salaš, a što je glavno, ona je bila prva žena koja se prema njemu držala ljubazno,

srdačna – u glavi mu se zavrtelo i on je zaključio da stvarno treba da se oženi.

- Eto, tada mu je trebalo oduzeti kaljače i kišobran – progovori Ivan Ivanič.

- Zamislite, ispalo je da je to nemogućno. On je stavio na svoj sto Varenjkin portret

i stalno je dolazio k meni i govorio o Varenjki, o porodičnom životu, o tome kako

je brak ozbiljan korak, često je posećivao Kovalenkove, ali način života nije ni

ukoliko menjao. Naprotiv, odluka da se oženi čak je delovala na njega nekako

bolesno: smršao je, pobledeo i, činilo se, još dublje se zavukao u svoju futrolu.

- Varvara Savišna mi se dopada – govorio mi je sa slabašnim kiselim osmejkom – i

ja znam da svaki čovek treba da se oženi, ali... sve se to, znate li, dogodilo nekako

odjednom... Treba razmisliti.

- Šta tu treba razmišljati? – velim mu ja. – Oženite se, pa kraj.

- Ne, ženidba je ozbiljan korak, treba isprva odmeriti dužnosti koje predstoje,

odgovornost... kako posle ne bi nešto ispalo. To me tako uznemiruje. Ja sada po

čitavu noć ne spavam. I, priznajem, bojim se: način mišljenja njen i njenog brata je

nekako čudan, rasuñuju oni nekako, znate li, čudno, i karaktera su vrlo živahnog.

Oženiš se, a posle te, ne daj bože, snañe kakva nevolja.

I on je nije prosio, stalno je odlagao, na veliko nezadovoljstvo direktorovice i svih

naših vaspitačica; stalno je odmeravao dužnosti i odgovornost koji mu predstoje, a

meñutim, skoro svakog dana je šetao s Varenjkom, možda misleći da tako treba da

bude u njegovom položaju, i dolazio k meni da porazgovara o porodičnom životu.

I, po svoj prilici, on bi je, najzad, zaprosio i sklopio bi se jedan od onih nepotrebnih, glupih brakova kakavi
se kod nas od čamotinje i dokolice sklapaju na

hiljade, da se iznenada nije dogodio kolossalische Scandal. Treba reći da je

Varenjkin brat, Kovalenko, omrznuo Belikova od prvog dana poznanastva i nije ga

trpeo.

- Ne shvatam – govorio nam je, sležući ramenima – ne shvatam kako podnosite to

tužakalo, tu odvratnu njušku. Eh, gospodo, kako možete ovde da živite! Atmosfera

je kod nas zagušljiva, pogana. Zar ste vi pedagozi, nastavnici? Jagmite se za

činove, kod vas nije hram nauke, nego crkvena uprava, i na kiselicu smrdi, kao u

policijskoj stražarnici. Ne, bracani, poživeću s vama još malo, pa ću otići na svoj

salaš i tamo ću loviti rakove i poučavati ukrajinsku decu. Otići ću, a vi ostanite tu

sa svojim Judom, crkao dabogda.

Ili se kikotao, kikotao do suza, čas basom, čas tankim pištavim glasom, i pitao me,

šireći ruke:

- Što on kod mene sedeti? Što njemu trebati? Sedeti i posmatrati.

Čak je nadenuo Belikovu i nadimak „krvopija oli pauk“. I, razume se, mi smo

izbegavali da razgovaramo s njim o tome da se njegova sestra sprema da poñe za

„oli pauka“. I kad mu je jednom direktorovica nagovestila da bi bilo dobro zbrinuti

njegovu sestru sa tako solidnim čovekom koga svi poštuju, kao što je Belikov, on

se namrštio i promumlao:

- To nije moja stvar. Neka poñe, ako hoće, i za guju, ali ja ne volim da se uplićem

u tuñe stvari.

Sada slušajte šta je dalje bilo. Neki nestaško je nacrtao karikaturu: ide Belikov u

kaljačama, s podvijenim pantalonama, ispod kišobrana, a s njim pod ruku

Varenjka; ispod toga piše: „Zaljubljeni antropos“. Izraz lica je uhvaćen, razumete

li, izvanredno. Slikar je, verovatno, radio ne jednu noć, jer su svi nastavnici muške
i ženske gimnazije, nastavnici bogoslovije, činovnici – svi su dobili po primerak.

Dobio je i Belikov. Karikatura je proizvela na nj vrlo mučan utisak. Izlazimo zajedno iz kuće – baš je bio
prvi maj, nedelja i svi nastavnici i gimnazisti

dogovorili smo se da se skupimo kod gimnazije i zatim zajedno odemo pešice van

grada u šumicu – izlazimo, a on zelen, turobniji od oblaka.

- Kako ima rñavih, zlih ljudi! – prozbori on, a usne mu zadrhtaše.

Beše mi ga čak žao. Idemo, kad odjednom, možete li da zamislite, vozi se na

biciklu Kovalenko, a za njim Varenjka, takoñe na biciklu, rumena, iznurena, ali

vesela, radosna.

- A mi – viče ona – idemo napred! Vreme je već toliko lepo, toliko lepo da je

prosto strašno!

I oboje se izgubiše. Moj Belikov izgubi zelenu boju i postade bled, i kao da se

ukoči. Stao i gleda u mene.

- Dozvolite, šta je ovo? – zapita on. – Ili me, možda, varaju oči? Zar nastavnicima

gimnazije i ženama priliči da se voze biciklom? – Šta je tu neprilično? – rekoh. –

Neka se voze, budi im prijatno!

- Pa, kako možete! – uzviknu on, zaprepašćen zbog moje mirnoće. – Šta govorite!?

I beše toliko zapanjen da nije hteo da ide dalje, nego se vratio kući.

Sledećeg dana on je stalno nervozno trljao ruke i podrhtavao. Videlo mu se po licu

da se loše oseća. I nastavu je napustio, što mu se dogodilo prvi put u životu. Nije ni

ručao. A pred veče se obukao toplije, mada je napolju vreme bilo sasvim letnje, i

odvukao se do Kovalenkovih. Varenjka nije bila kod kuće, zatekao je samo brata.

- Sedite, molim lepo – izusti Kovalenko hladno i namršti se. Lice mu je bilo

pospano, upravo se odmarao posle ručka i bio je vrlo loše raspoložen.

Belikov je ćutke posedeo deset minuta i počeo:

- Došao sam k vama da bih olakšao dušu. Vrlo, vrlo mi je teško. Neki paskvilant je
nacrtao u smešnom položaju mene i još jednu osobu, blisku nama obojici. Smatram

svojom dužnošću da vas uverim kako u tome nema moje krivice... naprotiv, sve

vreme sam se vladao kao potpuno častan čovek. Kovalenko je sedeo, ljutit, i ćutao. Belikov počeka malo i
nastavi tiho, žalosnim

glasom:

- I još ponešto hoću da vam kažem. Ja sam odavno u službi, a vi tek počinjete, pa

smatram dužnošću da vas, kao stariji, upozorim. Vi se vozite biciklom, a ta zabava

je sasvim neprilična za vaspitača omladine.

- A zašto? – zapita Kovalenko u basu.

- Pa, zar tu treba još objašnjavati, Mihailo Saviču, zar to nije jasno? Ako nastavnik

vozi bicikl, šta, onda, preostaje učenicima? Njima preostaje samo da hodaju

naglavce! Pošto to nije dozvoljeno okružnicom, znači da je zabranjeno. Juče sam

se zaprepastio! Kad sam ugledao vašu sestricu, smrklo mi se pred očima. Žena ili

devojka na biciklu – to je užasno!

- A šta Vi, zapravo, želite?

- Želim samo jedno: da Vas upozorim, Mihailo Saviču. Vi ste mlad čovek, pred

vama je budućnost, treba se ponašati vrlo, vrlo oprezno, a vi ste tako nemarni, oh,

kako ste nemarni! Idete u vezenoj košulji, stalno ste na ulici sa nekakvim

knjigama, a sada još i taj bicikl. O tome da se vi i vaša sestrica vozite biciklom

doznaće direktor, zatim će dopreti do školskog nadzornika... Pa posle?

- To što se ja i sestra vozimo biciklom, nikoga se ne tiče? – reče Kovalenko i

zacrvene se. – A ko se bude uplitao u moj lični život i porodične stvari, toga ću

poslati u vražju mater.

Belikov poblede i ustade.

- Ako Vi govorite sa mnom takvim tonom, ja ne mogu da nastavim – reče on. – I

molim Vas da se nikad tako ne izražavate u mom prisustvu o pretpostavljenima. Vi

ste dužni da se s poštovanjem odnosite prema vlastima.

- A zar sam ja nešto loše govorio o vlastima? – zapita Kovalenko, gledajući ga

jetko. – Molim vas, ostavite me na miru. Ja sam pošten čovek i s takvim

gospodinom kao što ste Vi ne želim da razgovaram. Ja ne volim dostavljače. Belikov se nervozno uzmuva i
poče brzo da se oblači sa izrazom užasnutosti na

licu. Jer on je prvi put u životu slušao takve grubosti.

- Možete da govorite što god želite – reče on, izlazeći iz predsoblja na odmorište

stepeništa. – Moram samo da vas upozorim: možda nas je neko slušao, pa kako ne

bi neko krivo protumačio naš razgovor te da štogod ne ispadne, moraću da

izvestim gospodina direktora o sadržini našeg razgovora... u glavnim crtama. Ja

sam dužan da to učinim.

- Da izvestiš? Odlazi i izveštavaj!

Kovalenko ga uhvati od pozadi za okovratnik i gurnu ga, te se Belikov skotrlja niza

stepenice, kloparajući svojim kaljačama. Stepenište je bilo visoko, strmo, ali on se

srećno dokotrljao do dole, ustao i opipao nos: jesu li mu čitave naočari? Ali baš u

vreme kad se on kotrljao stepeništem, uñe Varenjka i s njom dve vaspitačice; one

su stajale dole i gledale – i Belikovu je to bilo najstrašnije. Bolje bi bilo, činilo mu

se, da je slomio vrat, obe noge, nego što je postao predmet podsmeha: jer sada će

saznati ceo grad, dopreće do direktora, školskog nadzornika – ah, samo da štogod

ne ispadne! – nacrtaće novu karikaturu i sve će se završiti time što će mu narediti

da podnese ostavku...

Kad se podigao, Varenjka ga je prepoznala i, gledajući njegovo smešno lice,

izgužvani kaput, kaljače, ne shvatajući u čemu je stvar, misleći da je slučajno pao,

ne izdrža i zakikota se da je cela kuća odjekivala:

- Ha-ha-ha!

I tim bučnim isprekidanim „ha-ha-ha“ završilo se sve: i prosidba, i Belikovljevo

zemaljsko bitisanje. On više nije čuo šta govori Varenjka i ništa nije video. Pošto

se vratio svojoj kući, pre svega je sklonio sa stola portret, a zatim je legao i više

nije ustajao.

Kroz tri dana doñe k meni Afanasije i pita ne bi li trebalo pozvati lekara, jer se,

veli, sa gospodinom nešto zbiva. Otidoh Belikovu. Ležao je iza zavese, pokriven ćebetom, i ćutao: pitaš ga
nešto, a on samo „da“ ili „ne“ – i više ni glaska. Leži, a

oko njega tumara Afanasije, mračan, mrgodan, i duboko uzdiše; a bazdi na votku,

kao bačva.

Posle mesec dana Belikov je umro. U pratnji smo bili svi, to jest obe gimnazije i

bogoslovija. Sada, kad je ležao u mrtvačkom sanduku, izraz lica mu je bio krotak,

prijatan, čak veseo, kao da se radovao što su ga, najzad, položili u futrolu iz koje

više nikad neće izaći. Da, on je dosegao svoj ideal! I kao u njegovu čast, tokom

cele sahrane bilo je tmurno, kišovito, i svi smo bili u kaljačama i sa kišobranima.

Varenjka je, takoñe, bila na sahrani i, dok su sanduk spuštali u raku, malo je

poplakala. Zapazio sam da Ukrajinke samo plaču ili se kikoću; srednjeg duševnog

stanja kod njih nema.

Priznajem, sahranjivati takve ljude kao što je bio Belikov – pravo je zadovoljstvo.

Dok smo se vraćali sa groblja, imali smo smerne snuždene fizionomije; niko nije

hteo da ispolji to osećanje zadovoljstva – osećanje nalik na ono koje smo

doživljavali nekad davno, još u detinjstvu, kada su stariji odlazili od kuće, a mi

smo trčali po vrtu sat-dva, naslañujući se potpunom slobodom. Ah, sloboda,

sloboda! Čak i nagoveštaj, čak i slabašna nada u njenu mogućnost okrilaćuje dušu,

zar ne?

Vratili smo se sa groblja dobro raspoloženi. Ali nije prošlo više od sedmice, a život

je potekao kao i ranije, isto onako surov, zamoran, besmislen, život koji nije

zabranjen okružnicom, ali nije sasvim ni dopušten. Ne beše bolje. I doista,

Belikova smo sahranili, a koliko je još takvih ljudi u futroli ostalo, koliko će ih još

biti!

- Eto, to je ono! – reče Ivan Ivanič i zapali lulu.

- Koliko će ih još biti! – ponovi Burukin. Gimnazijski nastavnik izañe iz staje. Bio

je to čovek malena rasta, pun, potpuno ćelav, sa crnom bradom gotovo do pojasa; i

s njim izañoše dva psa. - Mesec, gle mesec! – reče on, gledajući naviše.

Bila je već ponoć. Desno se videlo celo selo, duga ulica se protezala u daljinu, na

pet vrsta. Sve je bilo utonulo u tih dubok san; ni pokreta, ni zvuka, teško je čak i

poverovati da u prirodi može da bude tako tiho. Kad u noć obasjanu mesečinom

vidiš seosku ulicu sa njenim drvenim kućama, stogovima, usnulim vrbama, duša se

smiruje; u tome svom spokojstvu, zaklonjena noćnim senama od muka, briga i

jada, ona je krotka, tužna, divna, pa se čini da je i zvezde posmatraju nežno i

ganuto, i da nema više zla na svetu i da je sve srećno. Levo od ivice sela počinjalo

je polje; ono se videlo daleko, sve do horizonta, i na čitavom tom polju, oblivenom

mesečinom – takoñe ni pokreta, ni zvuka.

- Eto, to je ono – ponovi Ivan Ivanič. – A zar to što živimo u zagušljivosti, teskobi,

ispisujemo nepotrebne spise, igramo vint, zar to nije futrola? A to što provodimo

ceo život meñu besposličarima, parničarima, glupim, dokonim ženama, govorimo i

slušamo razne besmislice, zar to nije futrola? Eto, ako želite, ispričaću vam o

jednom vrlo poučnom slučaju.

- Ne, već je vreme za spavanje – reče Burkin. – Do sutra!

Obojica poñoše u staju i legoše na seno. I već su se obojica zatitkala i zadremala,

kad se najednom začuše laki koraci: tup, tup... Neko je koračao blizu staje: proñe

malo pa se zaustavi, a posle minut opet: tup, tup... Psi zarežaše.

- To ide Mavra – reče Burkin. Koraci se utišaše.

- Videti i slušati kako lažu – izgovori Ivan Ivanič, okrećući se na drugu stranu – a
tebe nazivaju budalom zato što trpiš tu laž; podnositi uvrede, poniženja, ne smeti

da otvoreno izjaviš da si na strani poštenih, slobodnih ljudi, i sam lagati, smeškati

se, a sve to zbog komada hleba, zbog toplog kutka, zbog nekakvog položaja koji ne

vredi ni pet para – ne, više se tako ne može živeti!

- E pa, vi to već drugu pesmu, Ivane Ivaniču – reče nastavnik. – Hajde da spavamo.

I posle deset minuta Burkin je već spavao. A Ivan Ivanič se stalno prevrtao s jedne strane na drugu i
uzdisao, a zatim ustade, opet izañe napolje i, sednuvši kraj vrata,

zapali lulu.

Kameleon

Preko pijace ide policijski nadzornik Očumelov u novom šinjelu i s malim

zavežljajem u ruci. Za njim korača riñi policajac i nosi rešeto puno zaplenjenog

ogrozda. Naokolo tišina… Na pijaci ni žive duše… Otvorena vrata radnji i krčmi

zure na ovaj božji svet tužno, kao gladne čeljusti. Oko njih nema čak ni prosjaka.

- A ti ‘oćeš da jedeš, prokletinjo jedna! – začu odjednom Očumelov. – Držte ga,

ljudi! U današnje vreme ujedanje je zabranjeno. Držte ga! Uaa!

Čuje se pseće skičanje. Očumelov se osvrne i ugleda: iz drvare trgovca Pičugina,

podskakujući na tri noge i osvrčući se, beži pseto. Za njim juri čovek u uštirkanoj

platnenoj košulji i raskopčanom prsluku. On trči za njim i, sav povijen napred,

pada na zemlju i hvata psa za zadnje noge. Opet se čuje pseće skičanje i povik:

„Držte ga.“ Iz radnji se pomaljaju sanjiva lica i ubrzo se kod drvare, skuplja gomila

sveta kao da je iz zemlje izrasla.

- Izgleda neki nered, vaše blagorodstvo!... – reče policajac.

Očumelov se okrenu polulevo i poñe gomili. Kraj samih vrata drvare vide da stoji

pomenuti čovek, u raskopčanom prsluku i, podigavši uvis desnu ruku, pokazuje

gomili okrvavljeni prst. Na njegovom polupijanom licu kao da je napisano:

„ Platićeš ti meni, huljo!“ – a i sam prst izgleda kao znamenje pobede. U tom

čoveku Očumelov poznade juvelira Hrjukina. A u sredini gomile, drhteći celim

telom, čuči raskrečenih prednjih nogu i vinovnik skandala – beo, mlad hrt, šiljate

njuške i sa žutom pegom na leñima. U njegovim suznim očima vidi se izraz tuge i smrtnog straha.

- Šta je to ovde? – upita Očumelov upadajući u gomilu. – Zašto je ovde? Zašto si ti

taj prst?... Ko je vikao?

- Idem ja, vaše blagorodstvo, i nikog ne diram... – počinje Hrjukin, iskašljavajući

se u psenicu – zbog drva, znate, sa Mitričem, kad odjednom ovaj gad, ni pet ni šest,

pa mene za prst!... Vi izvinite, ali ja sam čovek radnik... Radim sitne stvari. Neka

mi se plati, jer ja ovim prstom možda neću moći nedelju dana ni da maknem...

Toga, vaše blagorodstvo, nema u zakonu da čovek od svakog živinčeta strada...

Ako svako počne da ujeda, onda je bolje da čovek ne živi na ovom svetu...

- Hm!... Dobro, de... – veli strogo Očumelov, nakašljavajući se i mršteći obrve. –

Dobro... Čije je to pseto? Ja to neću tako ostaviti! Pokazaću ja vama za to puštanje

pasa! Vreme je već da obratimo pažnju na tu gospodu koja ne žele da se

pokoravaju propisima! Kad ga rebnem novčanom kaznom, nitkova, upamtiće on

meni šta znači pseto i ostale životinje skitnice! Naučiću ja njega pameti! Jeldirine –

obrati se nadzornik policajcu – odmah da doznaš čije je pseto i sačiniš zapisnik! A

pseto treba ubiti! I to odmah! Sigurno je besno... Čije je ovo pseto, pitam ja vas?

- To je, izgleda, generala Žigalova – reče neko iz gomile.

- Generala Žigalova? Hm... skini mi, Jeldirine, šinjel... Strašno je vrućina! Mora

biti pred kišu... Samo jedno ne mogu da razumem... kako je moglo da te ujede? –

obraća se Očumelov Hrjukinu. – Otkud će ono da dosegne do tvog prsta? Ovo je

malo kuče, a ti, gle, kakva si ljudina! Mora da si prst ogrebao, a onda ti je palo na

um da nas lažeš. Jer ti si poznata sorta! Znam ja vas, sotone jedne!

- On mu je, vaše blagorodstvo, cigaretom njušku opekao, radi smejurije, a ono, ne

budi lenjo, nego ćap za prst... Glup i svadljiv čovek, vaše blagorodstvo!

- Lažeš, Ćoro! Kad nisi video, šta onda lažeš? Njihovo blagorodstvo je pametan

gospodin i zna ko laže, a ko istinu govori, kao na ispovesti... On ima u zakonu

napisano... Sada smo svi jednaki... I ja imam brata u žandarmeriji... ako želite da znate.

- Bez priče!

- Ne, ovo nije generalovo... – reče mudro policajac. – Ne drži general ovakve. On

drži većinom ptičare...

- Znaš li sigurno?

- Sigurno, vaše blagorodstvo...

- I ja to znam. General ima pse skupocene rase, a ovo... ñavo bi ga znao šta je! Nit

mu je dlaka lepa, nit njuška... jednom rečju ne vredi ni lule duvana... Zar takve pse

da on drži? Gde vam je pamet? Da se nañe u Petrogradu ili Moskvi ovakvo pseto,

znate li šta bi bilo? Tamo ne bi ni pogledali u zakon, nego trenutno... kamen o vrat!

Ti si, Hrjukine, stradao, pa nemoj tu stvar tako da ostavljaš... Treba ih naučiti

pameti! Vreme je...

- A možda je generalovo... – glasno razmišlja policajac. – Na čelu mu ništa ne

piše... Onomad sam u njegovom dvorištu video ovakvo jedno.

- Pa naravno da je generalsko! – reče glas iz gomile.

- Hm!... Ogrni mi, brate Jeldirline šinjel... Nešto je zahladnelo... Ježim se...

Odvešćeš psa generalu i tamo ćeš pitati. Kazaćeš da sam ga ja našao i poslao... I

reci da ga ne pušta na ulicu... Pseto je možda skupo, a ako mu svaka svinja bude

pekla cigaretom njušku, može pas da krepa. Jer pas ti je živinče nežno... A ti,

budalo, spusti tu ruku! Nemoj da nam pokazuješ... taj svoj glupački prst! Sam si

kriv!...

- Evo, ide generalov kuvar, njega ćemo pitati... Ej, Prohore! Doñi, brate, ovamo!

Pogledaj ovo pseto... Je li vaše?

- Baš si pogodio! Ovakvih nikada nismo imali!

- Ama ne treba ni pitati – reče Očumelov. – To je, očevidno, neko pseto lutalica!

Šta ima tu da se priča... Kad vam ja kažem da je lutalica. Treba ga ubiti, i tačka!

- To nije naše – nastavlja Prohor – nego generalovog brata što je onomad doputovao. Naš gospodin ne
voli hrtove. To njihov brat voli...

- A zar je njihov brat doputovao? Vladimir Ivanič? – pita Očumelov, a lice mu

ozari ushićen osmeh. – Gle ti, molim te! A ja nisam ni znao. Doputovali u goste?

A!

- U goste...

- Vidi ti, molim te... Zaželeli se brata... A ja nisam ni znao! Dakle, ovo je njihovo

psetance? Baš mi je milo... Uzmi ga... Lepo psetance... Živahno... Pa ovoga ham za

prst! Ha-ha-ha... De, šta ti je, šta drhtiš! Rrr... Rrr... ljuti se, obešenjak... kuca

mala...

- Prohor vabi psa i odlazi s njim sa drvare... Svet se smeje Hrjukinu.

- Pašćeš ti meni šaka! – preti mu Očumelov, uvija se u šinjel i nastavlja svoj put po

pijaci.

JONIČ

Kada bi se u gubernijskom gradu S. došljaci žalili na dosadu i jednoličan život, mještani su, kao
opravdanje, govorili da je, naprotiv, u

njihovom gradu vrlo dobro, da imaju biblioteku, pozorište, klub, da se priređuju balovi i, najzad, da ima
inteligent-nih, interesantnih i

prijatnih porodica s kojima se mogu sklapati poznanstva. I isticali su porodicu Turkinovih kao
najobrazova-niju i najtalentovaniju.
Ta porodica je stanovala u glavnoj ulici, odmah pored guber-natora, u vlastitoj kući. Sam Turkin, Ivan
Petrovič, pun i lijep brinet sa

zaliscima, priređivao je diletantske predstave u do-brotvorne svrhe i sam je igrao uloge starih generala i
pri tome vrlo smiješno

kašljao. On je znao mnogo anegdota, šarada, po-slovica, volio je da zbija šale i pravi dosjetke, i uvijek je
imao takav izraz lica da se

nije znalo šali li se ili ozbiljno govori. Njegova žena Vera Josifovna, mršava, ljupka dama sa cvikerima,
pisala je romane i rado ih

naglas čitala svojim gostima. Njihova kći Jekaterina Ivanovna, mlada djevojka, svirala je na klaviru.
Jednom riječju, svaki član

porodice imao je neki svoj talenat. Turkinovi su srdačno primali goste i svoje talente im pokazivali s
vedrinom i srdačnom

prostodušnošću. U njihovoj velikoj ka-menoj kući bilo je prostrano i ljeti hladovina, pola prozora je
gledalo u stari sjenoviti vrt, u

kome su u proljeće pjevali slavuji. Kada su u kući bili gosti, iz kuhinje se čula lupa noževa, a u dvorištu je
mirisalo na pržen luk - i to je svaki put nagovještavalo obilnu i

ukusnu večeru.

I doktoru Starčevu, Dmitriju Joniču, čim je bio postavljen za sreskog ljekara i doselio se u Djaliž, devet
vrsta od grada S., također su

govorili da mu je kao inteligentnom čovjeku, neo-phodno potrebno da se upozna sa Turkinovima. Jednog

zimskog dana na ulici su ga

predstavili Ivanu Petroviču; porazgovarali su o vremenu, o koleri, a zatim je uslijedio i poziv u goste.
Nekako u proljeće, o prazniku -

bio je Spasovdan - poslije prijema bolesnika, Starčev je krenuo u grad da se malo razonodi i uzgred kupi
koješta. Išao je pješice, ne

žureći se (svoje konje još nije imao) i stalno pjevušio:

Dok još nisam pio suza iz čaše života...

U gradu je Starčev ručao, prošetao u parku, a zatim se ne-kako slučajno sjetio poziva Ivana Petroviča, pa
odluči da ode do Turkinovih

da vidi kakvi su to ljudi.

- Dobar dan, izvolite - rekao je Ivan Petrovič dočekujući ga na ulazu. - Veoma, veoma mije milo što vidim
tako prijatnog gosta.

Izvolite da vas predstavim svojoj milostivoj. Veročka - produžio je predstavljajući doktora svojoj ženi - ja
mu kažem da on nema

nikakvog rimskog prava da sjedi u svojoj bolnici, nego da svoje slobodno vrijeme mora posvetiti društvu.
Zar ne, dušice?

- Sjedite ovdje - rekla je Vera Josifovna posađujući gosta pored sebe. - Možete mi biti udvarač. Moj muž
je ljubomoran, to je Otelo,

ali mi ćemo se ponašati da on ništa ne primijeti.

- Ah, ti kokice razmažena... - nježno promrsi Ivan Petrovič i poljubi je u čelo. - Došli ste u pravo vrijeme -
opet se on obrati gostu -

moja milostiva je napisala veliki roman i danas će ga naglas čitati.

- Žaniću - Vera Josifovna se obrati mužu - dites que l'on nous donne du the (reci da nam donesu čaj-
franc.).

Starčevu su predstavili Jekaterinu Ivanovnu, osamnaesto-godišnju djevojku, veoma sličnu materi, tako
isto mršavu i ljup-ku. Ona je

još uvijek imala dječiji izraz lica i tanak, nježan struk, ali njene djevojačke, već razvijene, lijepe i zdrave
grudi govorile su o proljeću,

pravom proljeću. Zatim su pili čaj sa slatkišima s medom, s bombonima i vrlo ukusnim biskvitima što su
se topili u ustima. S

dolaskom večeri postepeno su se skupljali gosti i svakog od njih je Ivan Petrovič dočekivao svojim
nasmijanim očima:

- Dobra večer, izvolite.

Svi su sjedili u gostinskoj sobi i ozbiljnih lica slušali kako im Vera Josifovna čita svoj roman. Ona je počela
ovako: "Mraz je stezao..."

Prozori su bili širom otvoreni, čulo se kako u kuhinji lupkaju noževi, do gosta je dopirao miris prženog
luka... U mehkim i dubokim

foteljama bilo je ugodno, u sumraku gostinske sobe tako su nježno treperile svjetiljke; i sada, u ljetnu
večer, kada su s ulice dopirali

glasovi i smijeh, a iz dvorišta miris jorgovana, teško je bilo zamisliti kako je zalazeće sunce svojim hladnim
zrakama osvjetljavalo
snježnu ravnicu i usamljenog put-nika na drumu. Vera Josifovna je čitala kako je mlada i lijepa grofica u
svome selu podizala škole,

bolnice i biblioteke i kako je zavoljela jednog putujućeg slikara - čitala je što se nikad ne događa u životu,
pa ipak je bilo prijatno i

ugodno slušati to njeno čitanje, u glavi su se rađale sve neke lijepe i spokojne misli - i nikome se nije
ustajalo...

- Nije loše... - tiho je rekao Ivan Petrovič.

A jedan od gostiju, slušajući i ploveći u mislima nekud vrlo, vrlo daleko, rekao je jedva čujno:

- Da... stvarno...

Prošao je sat, dva. U gradskom parku, koji se nalazio u blizini, svirao je orkestar i pjevao hor pjevača.
Kada je Vera Josifovna

zatvorila svoju svesku, pet minuta su svi šutili i slušali "Lučinušku", koju je pjevao hor, a pjesma je
govorila o onome čega nije bilo u

romanu, a što se događa u životu.

- Štampate li vi svoja djela u časopisima? - pitao je Starčev Veru Josifovnu.

- Ne - odgovorila je ona. - Ja nigdje ne štampam. Napišem, i ostavim u ormar. Zašto da štampam? -

objasnila je. - Pa mi imamo

sredstava za život.

I svi su iz nekog nepozantog razloga uzdahnuli.

- A sada nam ti, Mačkice, odsviraj nešto - rekao je Ivan Petrovič svojoj kćeri.

Podigli su poklopac na klaviru i otvorili note, koje su već bile pripremljene. Jekaterina je sjela i objema
rukama udarila po dirkama,

odmah zatim opet udarila iz sve snage, pa opet, i opet. Tresla su joj se ramena i grudi, a ona je uporno
udarala sve u jedno te isto

mjesto i izgledalo je da neće prestati dok ne zabije dirke u unutrašnjost klavira. Grmljavina je ispunila
gostinsku sobu, sve je zvonilo: i

pod, i tavanica, i namještaj... Jekaterina Ivanovna je svirala neki težak pasaž, interesantan upravo zbog
svoje teškoće, pasaž dug i

jednoličan i Starčev je, slušajući taj pasaž, zamišljao kako se s visoke planine kotrlja kamenje, kotrlja,
stalno kotrlja i priželjkivao je
da što prije prestane to kotrljanje. A istovremeno mu se veoma sviđala Jekaterina Ivanovna, onako
rumena od naprezanja, snažna,

energična i s pramenom kose na čelu. Poslije zime, koju je u Djaližu proveo među bolesnicima i seljacima,
bilo je tako prijatno, tako

novo sjediti u gostinskoj sobi, gledati to mlado, graciozno i, vjerovatno, čisto stvorenje i slušati te bučne i
dosadne, ali ipak kulturne

zvuke. - E, Mačkice, danas si svirala kao nikada - sa suzama u očima rekao je Ivan Petrovič kada je njegova
kći završila i ustala. - Umri,

Denise, ali nešto bolje nećeš stvoriti.

Svi su se okupili oko nje, čestitali joj, divili se i uvjeravali je da već odavno nisu slušali takvu muziku, a ona
ih je šutke slušala,

diskretno se smiješila i čitava njena pojava je zračila osjećanjem trijumfa.

- Divno! Prekrasno!

- Divno! - rekao je i Starčev podlegavši općem odušev-ljenju. - A gdje ste vi učili muziku? - zapitao je
Jekaterinu Ivanovnu. - Na

konzervatorijumu?

- Ne, ja se tek spremam za konzervatorijum, a zasad učim ovdje, kod gospođe Zavlovske.

- Vi ste završili ovdašnju gimnaziju?

- O, ne! - umjesto nje je odgovorila Vera Josifovna. - Mi smo nastavnike pozivali kući, jer u gimnaziji ili
institutu, sami ćete priznati,

moglo je doći do hrđavog uticaja; dok djevojka raste, ona se mora nalaziti jedino pod uticajem svoje
majke.

- Pa ipak ću poći na konzervatorijum - rekla je Jekaterina Ivanovna.

- Ne, Mačkica voli svoju mamu. Mačkica neće žalostiti tatu i mamu.

- Ne, poći ću! Poći ću! - lupnuvši nogom, rekla je Jekater-ina Ivanovna šaleći se i ostajući uporna.

A za vrijeme večere Ivan Petrovič je pokazivao svoje spo-sobnosti. Smijući se samo očima, on je pričao
anegdote, pravio dosjetke,

zadavao smiješne zadatke i sam ih rješavao, a stalno govorio svojim neobičnim jezikom, stvorenim dugim
vježbama u duhovitosti, a
koji mu je, po svoj prilici, već odavno prešao u naviku: dobrinski, priličstveno, ponizano zahvaljujem...

Ali ni to nije bilo sve. Kada su se gosti, siti i zadovoljni, gurali u predsoblju i tražili svoje kapute i štapove,
pored njih se vrzmao lakej

Pavluša ili, kako su ga ovdje zvali, Pava, četr-naestogodišnji dječak, ošišan i bucmast.

- Deder, Pava, prikaži to svoje! - rekao mu je Ivan Petrovič.

Pava se ukočio, podigao ruku i procijedio tragičnim tonom:

- Umri, nesretnice!

I svi su se zasmijali.

"Interesantno", pomislio je Starčev izlazeći na ulicu. Svratio je još u restoran i popio pivo, a zatim pješice
krenuo kući u Djaliž. Išao je

i stalno pjevušio:

Tvoj glas mi zvuči i nježno i čeznutljivo...

Propješačivši devet vrsta i zatim legavši u postelju, on nije osjećao ni najmanji umor, naprotiv, činilo mu
se da bi sa zado-voljstvom

propješačio još dvadeset vrsta.

"Priličstveno..." sjeti se tonući u san i nasmija se.

II

Starčev se stalno spremao da posjeti Turkinove, ali je u bolnici imao veoma mnogo posla i nikako nije
mogao da ugrabi slobodnog

vremena. Tako mu je u radu i usamljenosti prošlo više od godine dana. Ali jednog dana iz grada su mu
donijeli pismo u plavoj

koverti...

Vera Josifovna je već odavno patila od migrene, a u posljed-nje vrijeme, otkad je Mačkica počela
svakodnevno plašiti da će poći na
konzervatorijum, napadi su se sve češće ponavljali. Kod Turkinovih su se izmijenjali svi gradski ljekari i
najzad je došao red i na

sreskog. Vera Josifovna mu je napisala dirljivo pismo, u kome ga je molila da dođe i olakša joj patnje.
Starčev je došao, i poslije toga

je počeo češće posjećivati Turkinove, često, vrlo često... Ustvari, on je u izvjesnoj mjeri pomogao Veri
Josifovnoj, i ona je već svim

gostima pričala da je to izvanredan i neobičan ljekar. Ali nije on više dolazio Turkinovima zbog migrene...

Praznik je. Jekaterina Ivanovna je završila svoje duge i za-morne vježbe na klaviru, dugo su zatim sjedili u
trpezariji i pili čaj, a Ivan

Petrovič je pričao nešto smiješno. Začulo se zvonce; trebalo je izići u predsoblje i dočekati nekog gosta.
Iskoristivši trenutak zabune,

Starčev je uzbuđeno šapnuo Jekaterini Ivanovnoj: - Tako vam Boga, molim vas, ne mučite me, hajdemo u
vrt! Ona je slegla ramenima kao da je bila u nedoumici i nije razumjela šta

traži od nje, ali je ustala i pošla.

- Vi po tri, četiri sata svirate na klaviru - govorio je on idući za njom - poslije sjedite s mamom, i čovjek
nema nikakve mogućnosti da

s vama porazgovara. Molim vas, posvetite meni bar četvrt sata.

Približavala se jesen, i u starom vrtu je bilo tiho i tužno, a na stazama je ležalo potamnjelo lišće. Već se
rano smrkavalo.

- Čitavu sedmicu vas nisam vidio - nastavio je Starčev. - A kad biste samo znali kakve su to muke! Dajte da
sjednemo. Saslušajte me.

Oboje su imali omiljeno mjesto u vrtu: klupu pod starim širokim javorom. I sada su sjeli na nju.

- Šta vi želite? - suho i poslovnim tonom upitala ga je Jekaterina Ivanovna.

- Nisam vas vidio čitavu sedmicu, i tako dugo vas nisam čuo. Strasno sam željan vašeg glasa. Pričajte.

Njega je oduševljavala njena svježina i naivan izraz očiju i obraza. Čak i u tome kako joj je stajala haljina
on je vidio nešto neobično

ljupko i dirljivo u svojoj jednostavnosti i naivnoj gracioznosti. I u isto vrijeme, bez obzira na tu naivnost,
ona mu se činila vrlo

pametna i neobično razvijena za svoje godine. S njom je mogao razgovarati o književnosti, o umjetnosti i
o svemu što bi zaželio;
mogao joj se žaliti na život i na ljude, iako se događalo da bi za vrijeme ozbiljnog razgovora neumjesno
prasnula u smi-jeh ili pobjegla

u kuću. Kao gotovo sve djevojke u njihovom gradu, ona je mnogo čitala (a uopće u S. se čitalo vrlo malo, i
u ovdašnjoj biblioteci su

otvoreno govorili da bi morali zatvoriti biblioteku da nije djevojaka i mladih Jevreja); to se bezgranično
sviđalo Starčevu, i on je svaki

put s uzbuđenjem pitao šta je čitala posljednjih dana, i očaran je slušao dok bi ona pričala.

- Šta ste čitali ove sedmice otkad se nismo vidjeli? - opet je pitao. - Pričajte, molim vas.

- Čitala sam Pisemskog.

- A šta?

- "Hiljadu duša" - odgovorila je Mačkica. - A kako se smiješno zvao Pisemski: Aleksej Feofilaktič!

- Pa kuda ćete? - užasnuo se Starčev kada ona najednom ustade i pođe u kuću. - Neophodno mi je
potrebno da porazgovaram s vama,

moram da vam objasnim... Ostanite sa mnom bar pet minuta! Preklinjem vas!

Ona zastade kao da je htjela nešto kazati, zatim mu nespretno u ruku gurnu ceduljicu, otrča u kuću i opet
sjede za klavir.

"Večeras u jedanaest sati", čitao je Starčev, "budite na grob-lju kod Demetinog spomenika."

"Pa to uopće nije pametno", pomislio je došavši sebi. "Ka-kve veze tu ima groblje? Zbog čega?"

Bilo je jasno: Mačkica se šegačila. Zaista, kome bi ozbiljno palo na pamet da zakazuje sastanak noću,
daleko van grada i na groblju

kad se to lahko moglo udesiti na ulici ili u gradskom parku? I zar to dolikuje njemu, sreskom ljekaru,
inteligentnom i solidnom

čovjeku, da uzdiše, prima ceduljice, da se vucara po grobljima i pravi gluposti kojima se sada čak i
gimnazijalci smiju? Kuda će da ga

odvede ta avantura? Šta će reći njegove kolege kada doznaju? Tako je razmišljao Starčev tumarajući oko
stolova u klubu, a u deset i

po najednom se otrese tih svojih razmišljanja i krenu na groblje.

Sada je on već imao par konja i kočijaša Pantelejmona u kadifenom prsluku. Mjesec je sijao. Bilo je tiho i
toplo, ali to je bila jesenska
toplina. U predgrađu, oko klaonice, zavijali su psi. Starčev je ostavio kočiju u jednoj uličici na kraju grada i
pješke pošao na groblje.

"Svak ima neku svoju nastranost", raz-mišljao je Starčev. "I Mačkica je nastrana i - ko bi znao? - možda se
ne šali, možda će doći", i

predade se toj slaboj i pustoj nadi, i ona ga opi.

Pola vrste je propješačio. Groblje je u daljini ličilo na tamnu traku, na šumu ili veliki park. A onda je
ugledao ogradu od bijelog

kamena, pa kapiju... Na mjesečini se moglo pročitati na kapiji: "Грядет час в oнь жe..." Starčev je ušao
kroz vratnice, i prvo što je

vidio bili su bijeli krstovi i spomenici s obje strane široke aleje, njihove crne sjenke i sjenke jablanova;
daleko oko njega vidjelo se

bijelo i crno, i vidjelo se kako je sanjivo drveće pognulo svoje grane nad tom bjelinom. Činilo se da je
ovdje vidnije nego u polju.

Javorovo lišće, koje je ličilo na šape, oštro se izdvajalo na žutim pješčanim alejama i na pločama, a i
natpisi na spomenicima jasno su

se vidjeli. U prvim trenucima Starčeva je zapanjilo to što je sada vidio prvi put u životu i što, vjerovamo,
nikada više neće vidjeti:

svijet koji ničemu drugom nije sličan - svijet gdje je tako prijatna i mehka mjesečina, kao da je ovdje
njena kolijevka, ovdje, gdje

nema nikakvog života, ali gdje se u svakom tamnom jablanu i na svakom grobu osjeća prisustvo tajne što
obećava tih, prekrasan i

vječni život. Od nadgrobnih ploča i uvehnulog cvijeća, zajedno s jesenjim mirisom lišća, širio se dah
oproštaja, žalosti i mira.

Svuda okolo tišina; u dubokoj smirenosti gledale su zvijezde s neba, i Starčevljevi koraci odjekivali su tako
oštro i tako ne-zgodno. I

tek kada je na crkvi počeo otkucavati sat i kada je zamislio da je mrtav i zauvijek ovdje zakopan, njemu se
učinilo da ga neko gleda, i

on za trenutak pomisli da to nije taj mir i tišina, nego nijema tuga nepostojanja, ugušeno očajanje...

Demetin spomenik je bio u vidu kapele, s anđelom na vrhu. Nekad, kada se, na prolazu, u S. zadržala
talijanska opera, umrla je jedna
pjevačica, i tu su je sahranili i podigli joj ovaj spomenik. U gradu je se niko više nije sjećao, ali kandilo nad
ulazom je blistalo na

mjesečini i činilo se da gori. Nigdje nikog nije bilo. A i ko bi mogao da dođe ovamo u ponoć? Ali Starčev je
čekao, i kao da je mjesečina u njemu podgrijavala

strast, čekao je s požudom i u svojoj uobrazilji zamišljao poljupce i zagrljaje. Pola sata je sjedio pored
spomenika, a onda je sa šeširom

u ruci prošao duž pobočnih aleja, sve očekujući i misleći koliko je u ovim grobovima zakopano lijepih i
dražesnih žena i djevojaka,

koje su voljele, gorjele noću od strasti i predavale se milovanju. Kako se, zapravo, majka priroda poigrava
sa čovjekom i kako je teško

kada to vidiš! Tako je mislio Starčev i u isto vrijeme javljala se želja da zavapi da on želi i očekuje ljubav po
svaku cijenu. Sada se

pred njim nisu više bijeljeli komadi mermera, nego divna tijela, vidio je oblike koji su se stidljivo krili u
sjenci drveća i osjećao

toplinu, i ta čežnja postajala je sve teža...

Tačno kao da se zavjesa spustila, mjesec je zašao za oblak, i najednom je sve utonulo u tamu. Starčev je
teško našao kapiju - to je bila

tama jesenje noći - a zatim je više od sata lutao i tražio uličicu u kojoj je ostavio svoju kočiju.

- Umorio sam se, teško se na nogama držim - rekao je Pantelejmonu.

I, s uživanjem sjedajući u kočiju, pomisli: "Ah, nije trebalo da se gojim!"

III

Sljedeću večer on je krenuo Turkinovim da zaprosi Mačkicu. Međutim, to se pokazalo nezgodno postoje
Jekaterinu Ivanovnu u njenoj

sobi češljao frizer jer se spremala u klub na igranku.

Opet je morao dugo da sjedi u trpezariji i da pije čaj. Videći da je gost zamišljen i da mu je dosadno, Ivan
Petrovič je iz džepa prsluka
izvukao svoje bilješke i pročitao mu smiješno pismo Nijemca upravnika u kome piše kako su se na imanju
pokvarile sve bravarice i

popucale zidarice.

"A miraza će, sigurno, prilično dati", mislio je Starčev slu-šajući ga rasijano.

Poslije besane noći on se nalazio u stanju ošamućenosti kao da je bio opijen nečim slatkim i
uspavljujućim. U duši je bilo maglovito,

ali radosno i toplo, i u isto vrijeme u glavi je neko hladno i teško parče rezonovalo:

"Stani dok nije kasno! Zar je ona za tebe? Ona je razmažena, ćudljiva, spava do dva sata, a ti si
crkvenjakov sin, sreski ljekar...

"Pa šta?" mislio je. "Neka je."

"Osim toga, ako se njome oženiš", nastavljalo je ono parče, "njezina rodbina će te primorati da ostaviš
sresku službu i da živiš u

gradu."

"Pa šta?" mislio je on. "U gradu, pa dobro, u gradu. Daće miraz, steći ćemo pokućstvo..."

Najzad je ušla Jekaterina Ivanovna u balskoj haljini s dekol-teom, čista, i Starčev se zadivi i pade u takav
zanos da nije mogao ni riječi

izustiti, nego je samo gledao u nju i smijao se.

Ona je počela da se prašta, i on - pošto više nije imao razloga da ostaje - ustade govoreći da mu je
vrijeme da ide kući: čekaju ga

bolesnici.

- Šta se može - rekao je Ivan Petrovič - idite. Uzgred i Mačkicu odbacite u klub.

Napolju je sipila kiša, bilo je veoma mračno i samo po promuklom Pantelejmonovom kašljanju moglo se
zaključiti gdje je kočija.

Podigli su krov na kočiji.

- Ja slažem dok lažem, ti slažeš dok lažeš - govorio je Ivan Petrovič smještajući kćerku u kočiju - on slaže
dok laže... Kreći! Zbogom,

molim lijepo!

Kočija je krenula.

- A ja sam sinoć bio na groblju - počeo je Starčev. - Kako je to s vaše strane neplemenito i nemilosrdno...
- Bili ste na groblju?

- Da, bio sam i čekao vas skoro do dva sata. Patio sam...

- Pa patite kad ne razumijete šalu. Zadovoljna što se tako lukavo našalila sa zaljubljenim čovje-kom i što
je on tako silno voli, Jekaterina Ivanovna se zakikota, ali

najednom vrisnu od straha, jer su baš u tom trenutku konji naglo skrenuli u kapiju kluba i kočija se
nakrenula. Starčev je obgrli oko

struka, a ona, onako uplašena, priljubi se uz njega, i on, ne izdržavši, strasno je poljubi u usta i podbradak
i još jače zagrli.

- Dosta - suho je rekla Jekaterina Ivanovna.

Samo trenutak kasnije nje više nije bilo u kočiji, i stražar, koji je stajao pored osvijetljenog ulaza u klub,
odvratnim glasom se prodera

na Pantelejmona:

- Šta stojiš, zazjavalo? Tjeraj dalje!

Starčev se odvezao kući, ali se ubrzo vratio. Obučen u tuđi frak i s bijelom tvrdom mašnom što je stalno
stršila i htjela da spadne s

kragne, on je u ponoć sjedio u klupskom salonu i sa zanosom govorio Jekaterini Ivanovnoj:

- O, kako malo znaju oni koji nikada nisu voljeli! Čini mi se da još niko nije vjerno opisao ljubav, i teško da
se i može opisati to

nježno, radosno i bolno osjećanje, i ko ga je bar jednom osjetio, taj ga neće opisivati riječima. Našto
predgovori i opisi-vanja? Našto

nepotrebno krasnorječje? Moja je ljubav bezgra-nična... Molim, preklinjem vas - izgovori najzad Starčev -
bu-dite moja žena!

- Dmitrije Joniču - porazmislivši malo, Jekaterina Ivanov-na je rekla s vrlo ozbiljnim izrazom lica. - Dmitrije
Joniču, vrlo sam vam

zahvalna na ukazanoj časti, ja vas poštujem, ali... - ona ustade i produži stojeći - ali, izvinite, ja ne mogu
da budem vaša žena. Da

razgovaramo ozbiljno. Dmitrije Joniču, vi znate da ja više od svega u životu volim umjetnost, ja bezumno
volim, ja obožavam

muziku, njoj sam posvetila čitav svoj život. Ja hoću da budem umjetnica, hoću slave, uspjeha, slobode, a
vi hoćete da ja nastavim
život u ovom gradu, da nastavim ovaj prazan, nekoristan život, koji je za mene postao neizdržljiv. Da
postanem žena - o ne, izvinite!

Čovjek mora da teži nečem višem, nekom blistavom cilju, a porodični život bi me vezao zauvijek. Dmitrije
Joniču (ona se malčice

nasmiješila, jer se, izgovorivši "Dmitrije Joniču" sjetila "Alekseja Feofilaktiča"), Dmitrije Joniču, vi ste
dobar, plemenit i pametan

čovjek, vi ste bolji od svih... - njoj su suze navrle na oči - ja svom dušom saosjećam s vama, ali... ali vi ćete
razumjeti...

I da ne bi zaplakala, ona se okrenu i iziđe iz salona.

Starčevljevo srce se smirilo.

Izišavši iz kluba, on prije svega trže sa sebe ukrućenu mašnu i odahnu punim grudima. Bilo ga je malo
stid, samoljublje mu je bilo

povrijeđeno - nije očekivao da će biti odbijen - i nije vjerovao da su ga svi njegovi snovi, čama i nade
mogli dovesti do tako glupog

svršetka, tačno kao u nekom malom komadu na diletantskoj predstavi. I žao mu je bilo tog svog
osjećanja, te svoje ljubavi, tako žao da

je, činilo mu se, mogao zaridati ili svom snagom lupiti kišobranom po širokim Pantelejmonovim leđima.

Tri dana ništa mu nije polazilo za rakom, niti je jeo niti spavao, ali kada je čuo da je Jekaterina Ivanovna
otputovala u Moskvu da stupi

na konzervatorijum, on se smirio i počeo da živi kao što je i živio.

Kasnije, sjećajući se ponekad kako je lutao po groblju ili jurio po čitavom gradu da nađe frak, on bi se
lijeno protegao i rekao:

- Trista mu jada, koliko samo glavobolje!

IV

Prošle su četiri godine. Starčev je već razgranao praksu u gradu. Svako jutro je nabrzinu pregledao
bolesnike u Djaližu, a onda odlazio
bolesnicima u grad, ali sada ne više s parom konja, nego u tropregu s praporcima, i vraćao se kući kasno
noću. On je odebljao, zaoblio

se i nerado je išao pješke, jer je patio od astme. I Pantelejmon se ugojio i, što se više širio, sve je žalosnije
uzdisao i žalio se na svoju

gorku sudbinu: vožnja ga je izmučila!

Starčev je posjećivao razne kuće i sretao mnoge ljude, ali ni s kim nije bio u bliskim odnosima. Palančani
su ga srdili svojim

razgovorima, pogledima na život, pa čak i svojim izgle-dom. Iskustvo ga je postepeno naučilo da je

palančanin miran, ljubazan pa da

čak nije ni glup dok se s njim kartaš ili jedeš, ali s njim samo treba početi razgovor o nečemu što se ne
jede, naprimjer, o politici ili

nauci, i on se odmah nađe u ćorsokaku ili počne da filozofira tako tupavo i jetko da ti ne ostaje drugo
nego da odmahneš rakom i

okreneš mu leđa. Kada bi Starčev pokušao da povede razgovor čak i s liberalnim palančaninom,
naprimjer, o tome da čovječanstvo,

hvala Bogu, ide naprijed i da mu s vremenom neće biti potrebni pasoši i smrtna kazna, palančanin bi ga
poprijeko gledao i

nepovjerljivo pitao: "Pa, znači, tada će svako moći da kolje na cesti koga hoće?" A kada bi Starčev u
društvu, za večerom ili čajem,

počeo o tome da treba raditi i da se bez rada ne može živjeti, svaki od njih je to primao kao
predbacivanje i počinjao da se ljuti i

nasrtljivo prepire. Pa i pored svega toga, ti palančani, ti malograđani, ništa, ama baš ništa nisu radili i
ničim se interesovali, i

nemoguće je bilo smisliti o čemu bi se s njima razgovaralo. I Starčev je izbjegavao razgovore, on je s njima
samo mezetio, igrao

karata, a kada bi u kojoj kući naišao na neku porodičnu svečanost i bio pozvan za sto, sjeo bi i, gledajući u
tanjir, šutke jeo. I sve što bi

tada govorili bilo je neinteresantno, nepravično i glupo, i on se srdio i uzbuđivao, ali je šutio. I baš zato
što je tako strogo šutio i gledao

u tanjir, u gradu su ga prozvali "napuhani Poljak", iako on uopće nije bio Poljak. On je izbjegavao takvu
razonodu kao što su pozorište i koncerti, ali se zato svaku večer sa zadovoljstvom kartao. Imao je još
jednu
vrstu razonode, na koju se postepeno i neprimjetno navikao, a to je bilo da uvečer iz džepova vadi
novčanice zara-đene ljekarskom

praksom, novčanice - žute i zelene koje su mirisale na parfem, na sirće, na tamjan i riblje ulje; po sedam-
deset rubalja bi bilo nagurano

po raznim džepovima. A kada bi se nakupilo nekoliko stotina, on ih je nosio u Društvo za uzajamni kredit i
tamo ih ulagao na tekući

račun.

Za sve četiri godine od odlaska Jekaterine Ivanovne, on je kod Turkinovih bio samo dva puta, i to na poziv
Vere Josifovne, koja se još

uvijek liječila od migrene. Jekaterina Ivanovna je svakog ljeta dolazila roditeljima u goste, ali je on
nijednom nije vidio. Tako je

nekako slučaj htio.

A kada su već prošle četiri godine, jednog tihog, toplog jutra donesoše mu u bolnicu pismo. Vera
Josifovna je pisala Dmitriju Joniču

da ga je veoma poželjela i moli ga da svakako dođe do nje i olakša joj muke, a uz to daje danas i njen
rođendan. Pri dnu je bilo

napisano: "Maminoj molbi i ja se pridružujem. K."

Porazmislivši malo, Starčev je uvečer pošao Turkinovim.

- O, dobra večer, izvolite! - dočekao ga je Ivan Petrovič smiješeći se samo očima. - Bonžurujte.

Vera Josifovna, koja se već veoma postarala i osijedjela, stegla je Starčevu ruku, afektirano uzdahnula i
rekla:

- Doktore, vi meni nikada ne posvećujete pažnje, nikada nas ne posjećujete, ja sam već stara za vas. Ali,
evo, doputovala je mlađa,

možda će ona biti bolje sreće.

A Mačkica? Ona je omršala, poblijedjela, proljepšala se i postala vitkija; to je već bila Jekaterina Ivanovna,
a ne Mačkica; više nije

bilo one nekadašnje svježine i izraza dječije naivnosti. I u pogledu i u pokretima je bilo nešto novo - nešto
bojažljivo i oprezno, kao da

se ovdje, u kući Turkinovih, više nije osjećala kod svoje kuće.

- Otkad se samo nismo vidjeli! - rekla je pružajući mu ruku i vidjelo se da joj srce uzbuđeno lupa. Pažljivo i
radoznalo gledajući mu u

lice, ona odmah nastavi: - Kako ste se ugojili! Pocrnjeli ste, postali muževni, ali, uopće, malo ste se
promijenili.

I sada mu se ona sviđala, veoma sviđala, ali joj je nešto nedostajalo, ili je nešto bilo suvišno - on ni sam ne
bi mogao da kaže šta je to

zapravo, ali nešto mu je već smetalo da bi osjetio ono što je ranije osjećao. Nije mu se sviđalo njeno
bljedilo, njen novi izraz lica,

diskretni osmijeh, pa ni glas, a malo kasnije nije mu se sviđala ni haljina, pa ni fotelja u kojoj je sjedila,
nije mu se sviđalo nešto ni iz

prošlosti, kada se umalo nije oženio tom istom Jekaterinom Ivanovnom. Sada se sjećao svoje ljubavi,
snova i nadanja koja su ga prije

četiri godine uzbuđivala - i obuzelo ga je osjećanje nelagodnosti.

Pili su čaj s pirogom. Zatim je Vera Josifovna naglas čitala svoj roman, čitala je o tome što se nikad u
životu ne događa, a Starčev je

slušao, gledao u njenu sijedu lijepu glavu i čekao kada će završiti.

"Nije neobdaren onaj ko umije da piše romane, nego onaj ko ih piše, a ne umije da to sakrije", razmišljao
je Starčev.

- Nije loše - rekao je Ivan Petrovič.

Zatim je Jekaterina Ivanovna svirala na klaviru, svirala buč-no i dugo, a kada je završila, dugo su joj
zahvaljivali i izražavali svoje

divljenje.

"Ali dobro je ipak što se ja njom nisam oženio", pomislio je Starčev.

Ona ga je gledala i, očevidno, očekivala da je pozove da idu u vrt, ali on je šutio.

- Pa dajte da razgovaramo - rekla je prilazeći mu. - Kako živite? Šta ima novo kod vas? Sve ove dane
mislila sam na vas - nastavila je

nervozno - htjela sam da vam pošaljem pismo, ali sam se predomislila - bogzna kako vi sada gledate na
mene. S tolikim uzbuđenjem

sam vas danas očekivala. Boga vam, haj-demo u vrt.

Otišli su u vrt i sjeli na klupu pod starim javorom, kao i prije četiri godine. Bila je pomrčina.
- Pa, kako živite? - pitala je Jekaterina Ivanovna.

- Pa tako, pomalo - odgovorio je Starčev.

I ništa više nije mogao da smisli. Zašutjeli su.

- Ja sam uzbuđena - rekla je Jekaterina Ivanovna i rukama prekrila lice - ali vi se ne osvrćete na to. Meni
je tako dobro kod kuće, tako

mi je drago da vidim sve, a ne mogu da se priviknem. Koliko uspomena! Ja sam mislila da ćemo, do
samog jutra, neprekidno

razgovarati.

Sada je već izbliza vidio njeno lice i sjajne oči, i ovdje, u mraku, izgledala je mlađa nego u sobi, čak je
izgledalo da joj se vratio onaj

pređašnji dječiji izraz lica. I, zaista, ona je s na-ivnom znatiželjom gledala u njega kao da je htjela da
pobliže razgleda i razumije

čovjeka koji ju je nekad tako plameno, tako nježno i tako nesretno volio. Njene oči su zračile zahvalnošću
za tu ljubav. I on se sjećao svega što je bilo, svega, do najmanjih sitnica, sjećao se kako je lutao po
groblju, kako se zatim umoran vraćao kući, i najednom ga

obuze tuga i bi mu žao prošlosti. U duši je zasvjetlucao plamičak.

- A sjećate li se kako sam vas ja onu večer pratio u klub? - poče on. - Padala je kiša, bila pomrčina...

Plamičak se razgarao u duši, i već se pojavila želja da govori, da se žali na život...

- Eh! - uzdahnuo je. - Eto, vi me pitate kako živim. Kako mi ovdje živimo? Nikako. Starimo, gojimo se,
propadamo. Dan za danom -

dok i smrt za vrat, prolazi život, onako bezbojno, bez utisaka, bez nekih misli... Danju trka za parama, a
uvečer klub, društvo kockara,

alkoholičara i galamdžija, koje ja očima ne mogu da vidim. Šta ima tu dobrog?

- Ali vi imate svoj posao, plemenit cilj u životu. Vi ste tako voljeli da govorite o svojoj bolnici. Ja sam tada
bila nekako čudnovata,

uobražavala sam da sam neka velika pijanistkinja. Sada sve djevojke sviraju na klaviru, i ja sam svirala kao
i sve ostale, i ništa u meni

nije bilo naročitog; ja sam ista takva pi-janistkinja kao što je mama književnica. I, naravno, tada ja vas
nisam razumjela, ali kasnije, u
Moskvi, često sam mislila na vas. Samo sam o vama i mislila. Kakva je sreća biti sreski ljekar, pomagati
nevoljnicima i služiti narodu!

Kakva sreća! - sa zano-som je ponovila Jekaterina Ivanovna. - Kada sam u Moskvi mislila na vas, vi ste mi
izgledali tako idealni,

uzvišeni...

Starčev se sjetio novčanica, koje je uvečer s takvim zado-voljstvom vadio iz džepova, i plamičak u duši se
ugasi. Ustade da ide kući.

Ona ga uze pod ruku.

- Vi ste najbolji čovjek koga sam ikad u životu srela - nastavila je ona. - Mi ćemo se sastajati, razgovarati,
zar ne? Obećajte mi. Ja

nisam pijanistkinja, i što se tiče mene lično, oslobodila sam se svih zabluda, i pred vama neću ni svirati ni
govoriti o muzici.

Kada su ušli u kuću i Starčev na večernjoj svjetlosti vidio njeno lice i na sebi osjetio njen tužni, zahvalni i
ispitivački pogled, obuze ga

nemir i on opet pomisli: "Dobro je ipak što se tada ne oženih."

On poče da se oprašta.

- Vi nemate nikakvoga rimskog prava da idete bez večere - govorio je Ivan Petrovič ispraćajući ga. - To je s
vaše strane vrlo

perpendikularno. Deder, prikaži ti to svoje! - rekao je obra-ćajući se u predsoblju Pavi.

Pava, koji više nije bio dječak, nego mlad čovjek s brkovima, ukoči se, podiže ruku i procijedi tragičnim
tonom:

- Umri, nesretnice!

Sve je to Starčevu išlo na živce. Sjedajući u kočiju i gledajući u tamnu kuću i vrt, koji su mu nekad bili tako
mili i dragi, najednom se

sjeti svega - romana Vere Josifovne, i bučnog sviranja Mačkice, i duhovitosti Ivana Petroviča, i tragične
poze Pavine, i pomisli - ako

su najtalentovaniji ljudi u gradu tako nedaroviti, kakav onda mora izgledati taj grad.

Tri dana kasnije Pava je donio pismo od Jekaterine Ivanovne.

"Nema vas k nama. Zašto?" pisala je ona. "Bojim se da ste se izmijenili prema nama; bojim se, i strah me
hvata od same pomisli na to.
Umirite me, dođite i recite da je sve dobro.

Neophodno mi je potrebno da s vama porazgovaram. Vaša J. T."

On pročita pismo, porazmisli malo i reče Pavi:

- Reci ti, dragoviću, da ja danas ne mogu doći, veoma sam zauzet. Doći ću, reci, tako, za tri dana.

Ali prošla su tri dana, pa prođe i čitava sedmica, a on nikako da ode. Jednog dana, prolazeći pored kuće
Turkinovih, sjetio se da bi

trebao bar na časak navratiti, ali malo porazmisli i... ne navrati.

I nikad više nije ni bio kod Turkinovih.

Prošlo je još nekoliko godina. Starčev se još više ugojio, odebljao, teško je disao i sada je već išao
zabačene glave. Kada bi, onako

bucmast i crven, prolazio u trojci s praporcima, a Pantelejmon, isto tako pun i crven, s mesnatim
zatiljkom, sjedio na boku, ispruživši

ruke, kao da su od drveta, i vikao prolaznicima: "Drži desno", dobijao se utisak impozantnosti i izgledalo
je da to ne prolazi čovjek,

nego neki paganski bog. U gradu je imao ogromnu praksu, nije imao vremena dahnuti. Imao je već
imanje i dvije kuće u gradu, a već

je mjerkao i treću, unosniju, a kada u Društvu za uzajamni kredit sazna za neku kuću pred-viđenu za
licitaciju, on bez ikakvog ustezanja ide u tu kuću i, prolazeći kroza sve sobe, ne osvrćući se na neobučene
žene i djecu, koji ga gledaju s čuđenjem i strahom, on

u sva vrata upire štapom i pita:

- Je l' ovo radna soba? A ovo spavaonica? A šta je ovdje?

Hoda tako po kući, teško diše i briše znoj sa čela.

On ima mnogo poslova, ali ipak ne napušta posao sreskog ljekara; gramzivost ga je obuzela, hoće da
stigne na sve strane. I u Djaližu i
u gradu sada ga zovu prosto - Jonič. "Kuda li to Jonič ide?" ili "Kako bi bilo da Joniča pozovemo na
konzilijum?"

Vjerovatno zbog toga što mu je grlo odebljalo, i glas mu se promijenio, postao tanak i rezak. Narav mu se,
također promi-jenila:

postao je sekantan i naprasit. Primajući bolesnike, obično se srdi, nestrpljivo lupa štapom po podu i dere
se svojim nepri-jatnim

glasom:

- Izvolite odgovarati samo na pitanja! Bez razgovora!

On živi sam. Živi dosadnim životom i ništa ga ne interesuje. Za sve vrijeme života u Djaližu ljubav prema
Mačkici bila je njegova

jedina i, po svoj prilici, posljednja ljubav. Uvečer on u klubu igra karata, a zatim sam sjedi za velikim
stolom i večera. Služi ga lakej

Ivan, najstariji i najpoštovaniji, servira mu lafit br. 17, i već svi - i starješine kluba, i kuhar, i lakej - znaju
šta on voli, a šta ne voli,

svim silama se trude da mu ugode, inače se može dogoditi da se rasrdi i da štapom počne lupati po podu.
Večerajući, on se ponekad

okrene i umiješa u neki razgovor:

- A o čemu vi to? A? Šta to?

A kada se slučajno za nekim susjednim stolom povede raz-govor o Turkinovima, on pita:

- O kojim vi to Turkinovima? To vi o onima što im kći na klavir svira?

Eto, to je sve što bi se o njemu moglo reći.

A Turkinovi? Ivan Petrovič se nije postarao, nimalo se nije promijenio, i, kao i ranije, pravi dosjetke i priča
anegdote; Vera Josifovna,

kao i prije, sa srdačnom jednostavnošću, rado čita gostima svoje romane. A Mačkica svaki dan po četiri
sata svira na klaviru. Ona se

primijenio postarala, pobolijeva, i svake jeseni s majkom odlazi na Krim. Ispraćajući ih na stanici, kada voz
krene, Ivan Petrovič briše

suze i dovikuje im:

- Zbogom, molim lijepo! I maše maramicom.

ЉУБАВ (49)

„Три сата после пола ноћи. Кроз моје прозоре загледа тиха април-

ска ноћ и умиљато ми намигује својим звездама. Ја не спавам. Тако ми

је лепо!

Целог ме, од главе до пета, прожима некакво чудно, неразумљиво

осећање. Не умем сада да га анализирам, немам кад, мрзко ми је, а и

бог с њом, с том анализом! Но, хоће ли тражити смисао у својим

осећањима човек који главачке лети са звонаре или који сазнаје да је

извукао двеста хиљада? Да ли му је тада до тога?"

Приближно тако је почињало љубавно писмо Саши, деветнаестого-

дишњој девојци, у коју сам се заљубио. Пет пута сам га почињао, и

исто толико пута сам морао цепати хартију, прецртавати читаве

странице и поново их преписивати. Мучио сам се с писмом дуго, као са

нарученим романом, и уопште не зато да би писмо испало дуже, кит-

њастије и осећајније, већ зато што сам хтео да до у бесконачност про-

дужим сам процес писања, када седиш у тишини свог кабинета у који

загледа пролећна ноћ и разговараш са сопственим сањарењем. Из-

међу редака видео сам драги лик и, чинило ми се, за истим столом са

мном седели су духови, исти овакви као ја, наивно-срећни, глупи и бла-

го насмешени, и исто тако су пискарали. Ја сам писао и сваки час сам

погледао у своју руку која се још увек мучила због недавног руковања,

а кад бих скретао очи у страну, онда сам могао видети решетку зелене

капије. Кроз ту решетку Саша ме је погледала пошто сам се с њом

опростио. Кад сам се опраштао са Сашом, нисам ни о чему мислио,

већ сам с дивљељем посматрао њену фигуру, као што сваки пристојан
човек посматра с уживањем лепушкасту жену; угледавши кроз решетку

два велика ока, ја одједном, као по интуицији, схватих да сам заљу-

бљен, да је међу нама већ све одлучено и завршено, да ми ј едино још

преостаје да посвршавам којекакве формалности.

Велико је такође задовољство затворити љубавно писмо, полако се

обући, изаћи тихо из куће и носити то благо до поштанског сандучета.

На небу више нема звезда; уместо њих на истоку изнад кровова

суморних кућа бели се дугачки трак, који је гдегде прекривен обла-

цима; од тог трака по целом се небу разлива бледило. Град спава, али

су већ изашле водоноше, и негде у далекој фабрици пиштаљка буди

раднике. Крај поштанског сандучета, које је овлаш покривено росом,

неизоставно ћете угледати трапавог пазикућу у кожуху звонастог обли-

ка и са штапом у руци. Он се налази у стању каталепсије: нити спава,

нити је будан, него нешто средње...

Кад би поштанска сандучад знала како се често људи њима

обраћају да реше питање своје среће, не би имала тако спокојан из-

глед. Ја, ето, само што нисам пољубио своје поштанско сандуче и,

гледајући га, помислих да је пошта — највеће благо!..

182

Ономе ко је некада био заљубљен предлажем да се сети како,

убацивши писмо у поштанско сандуче, човек обично жури кући, брзо

леже у постељу и покрива се покривачем, потпуно сигуран да неће ују-

тру стићи ни да се пробуди а већ ће га захватити сећање о

јучерашњим тренуцима и он ће са усхићењем гледати у прозор кроз ко-

ји се између набора на завесама жудно пробија дневна светлост...

Али да пређемо на ствар! Сутрадан, у подне, Сашина собарица ми

донесе овакав одговор: „Врло ми је драго дођите молим вас данас код

нас неизоставно чекаћу вас. Ваша С." Ни једне запете. Та одсутност

интерпункције, „јат" уместо „е" у речи „неизоставно", цело писмо, и чак

дугачки уски коверат, у који оно беше стављено, гануше ме до дна

душе. У развученом, али нимало смелом рукопису, препознао сам Са-

шин ход, њену навику да високо подиже обрве док се смеје, покрете

њених усана... Али садржај писме ме није задовољио... Прво, на поет-

ска писма се тако не одговара, и, друго, зашто да идем у Сашину кућу

и тамо чекам док се дебела мамица, браћа и сиромашне рођаке сете

да нас оставе насамо? Њима неће бити ни на крај памети да се тога

сете, а нема ништа одвратније него уздржавати своје усхићење само

зато што поред вас штрчи некакава жива ситница, као што је полуглу-

ва старица или девојчица која досађује с питањима. Послах по

собарици одговор у коме сам предлагав Саши да као место за rendez-

vous41 изабере неки парк или булевар. Мој предлог је био срдачно при-

хваћен. Њим сам погодио, како се каже, у праву жицу.

Око пет сати после по дне пробијао сам се у најудаљенији и

најгушћи кутак градског парка. У парку није било ни живе душе, и са-

станак је могао бити уговорен негде ближе, у алејама или у сеницама,

али жене не воле љубавне романсе упола: ако је мед, онда нека буде

и кашика, ако је састанак — онда дај најзабаченији и најгушћи честар,

где се излажеш опасности да набасаш на неког лупежа или припитог

малограђанина.

Кад сам пришао Саши, она ми је била окренута леђима, а у тим ле-

ђима ја прочитах ђаволски много тајанствености. Чинило се да су

леђа, потиљак и црне тачкице на хаљини говорили: пет! Девојка је би-

ла у простој цицаној хаљиници поврх које је била пребачена лака

пелериница. Ради веће тајанствености лице јој је сакривао бели вео. А

ја, да се не би нарушила хармонија, требало је да приђем на прстима

и да почнем да говорим полушапатом.

Како ми се сада чини, у томе rendez-vous ја нисам био оно најбитни-

је, него само детаљ. Сашу није толико занимао он колико романтич-

ност састанка, његова тајанственост, пољупци, ћутање суморног

дрвећа, моје заклетве... Није било ни тренутка кад би она могла да се

заборави, да замре, да збаци са свог лица израз тајанствености и,

41 Састанак (франц.)

стварно, да је уместо мене ту био некакав Иван Сидорич или Сидор

Иванич, она би се осећала подједнако лепо. Па онда изволите — саз-

најте уз такве околности да ли сте вољени или не? Ако сте вољени, да

ли је то онда заиста како треба или онако како не треба?

Из парка сам Сашу повео у свој стан. Присутност вољене жене у

момачком стану делује као музика и вино. Обично почињеш да

говориш о будућности, при томе самоувереност и самопоуздање не

знају за границе. Правиш пројекте, планове, ватрено говориш о гене-

ралству иако још ниси ни заставник, и уопште лупаш такве красноречи-

ве бесмислице да слушатељка треба да буде веома заљубљена, уз то

да не познаје живот, па да ти све потврђује. На срећу за мушкарце,

жене које воле увек су заслепљене љубављу и никад не познају живот.

Оне не само што повлађују него чак и бледе од светог ужаса, осећају

дубоко поштовање и хватају похлепно сваку манијакову реч. Саша ме

је слушала са интересовањем, али убрзо прочитах на њеном лицу ра-

сејаност: она ме није схватила. Будућност о којој сам јој говорио зани-

мала ју је само свој ом спољашношћу, и ја сам узалуд пред њом рас-

предао своје пројекте и планове. Њу је веома интересовало питање

где ће бити њена соба, какви ће бити тапети у тој соби, зашто имам пи-

јанино а не клавир, итд. Она је пажљиво разгледала предмете на мом

столу, фотографије, мирисала бочице, одлепљивала са коверата ста-

ре марке које су јој због нечег биле потребне.

— Молим те, скупљај ми старе марке! — рече она правећи озбшвно

лице. — Молим те!

Затим је негде на прозору нашла орах, гласно га здробила зубима и

појела.

— Зашто на своје књиге не ставиш налепнице? — запита бацивши

поглед на орман са књигама.

— А зашто?

— Па тако, да би свака књига имала свој број. А где ћу ја своје књи-

ге ставити? Та и ја такође

имам књига.

— А какве књиге ти имаш? — упитах. Саша подиже обрве, мало

размисли и рече:

— Разне...

И кад би ми пало на памет да је упитам шта она мисли, каква су јој

убеђења, циљеви, она би, вероватно, на исти такав начин извила обр-

ве, промислила и рекла: „Разни..."

После сам отпратио Сашу кући и отишао од ње као прави-правцати

патентирани вереник, каквим сам се и сматрао све док се нисмо

венчали. Ако ми читалац дозволи да судим само према своме личном

искуству, уверавам га да је врло досадно бити вереник, чак је досадни-

је него бити муж или ништа. Вереник — то ти је ни вино, ни вода: од

једне обале си отпливао, а до друге ниси стигао: ниси ожењен, а не

183

42 Узгред, у осталом, што се тиче тога... (франц.)

184

може се рећи ни да си слободан, него нешто што је налик на пазику-

ћино стање, о чему је већ било речи.

Свакодневно бих, чим бих уграбио згодну прилику, журио вереници.

Обично бих, идући њој, носио са собом гомилу нада, жеља, намера,

предлога, фраза. Сваки пут ми се чинило, да ћу ја, коме је загушљиво

и тесно чим собарица отвори врата, до грла утонути у освежавајућу

срећу. Али у стварности се догађало другачије. Сваки пут кад сам до-

лазио код веренице, затицао сам целу њену породицу и укућане како

шију глупи мираз. (А propos42: шили су два месеца и сашили за мање

од стотину рубаља.) Мирисало је на пеглање, стеарин и угљен-монок-

сид. Под ногама су крцкале ђинђуве. Две најважније собе биле су пре-

трпане брдима платна, перкалина и муслина, а из гомиле је провири-

вала Сашина главица с концем међу зубима. Сви они који су шили сре-

тали су ме с радосним ускликом, али истог часа су ме одводили у тр-

пезарију, где им нисам могао сметати и видети оно што се допушта

само мужевима да виде. Тешка срца сам морао да седим у трпезарији

и да причам с чанколизом Пименовном. Саша, забринута и узбуђена,

сваки час је протрчкавала поред мене с напрстком, с клупком вуненог

предива или с каквом другом беспослицом.

— Сачекај мало, сачекај... Одмах ћу! — говорила је кад сам под-

изао према њој молећив поглед. — Замисли, пакосна Степанида је на

вуненој хаљини цео струк оштетила!

И не дочекавши милости, ја сам се љутио, одлазио и шетао по

плочницима у друштву свог вереничког штапа. А понекад тако прохте

ти се да се прошеташ или да се провозаш са вереницом, свратиш к

њој, а она већ стоји са својом мамицом у предсобљу, сасвим обучена,

и игра се кишобраном.

— А ми пошле до дућана у пасажу! — каже она. — Треба још доку-

пити Кашмира и променити шешир.

Пропаде шетња! Привезао бих се тако уз госпође и ишао с њима у

пасаж. Ужасно је досадно слушати како жене купују, како се цењкају и

труде да надмудре варалицу дућанџију. Мене је обузимао стид кад је

Саша, пошто би испревртала гомилу робе и пошто би успела да снизи

цену до минимума, одлазила из продавнице не купивши ништа или пак

заповедивши да јој одрежу комад за једно четрдесет, педесет копејака.

Изашавши из трговине, Саша и мамица су забринута, уплашена лица

дуго расправљале о томе како су се превариле, како нису купиле оно

што је требало купити, како су на цицу сувише тамни цветићи, итд.

Не, досадно је бити вереник! Бог с њим!

Сада сам ожењен. Вече је. Седим у свои кабинету и читам. Иза

мене на софи седи Саша и нешто гласно жваће. Пије ми се пиво.

— Потражи де, Саша, отпушач... — велим ја. — Ту негде лежи.

Саша скаче, без реда рије између два, три свежња хартије, обара
шибице и, не нашавши отпушач, ћутке седа... Пролази једно пет, десет

минута... Почиње ме копкати црвић, и жеђ и зловоља..

— Саша, па потражи отпушач! — велим ја. Саша опет скаче и

чепрка по хартијама поред мене. Њено жвакање и шуштање хартије

делују на мене као звекет ножева кад се трљају један о други... Устајем

и сам тражим отпушач. Он је, најзад, нађен и пиво је отворено. Саша

остаје крај стола и почиње надугачко да прича о нечему.

— Могла би штогод прочитати, Саша... — кажем јој.

Она узима књигу, седа наспрам мене и почиње мицати уснама... Ја

гледам у њено мало чело, у усне које се мичу и почињем да

размишљам.

„Њој је двадесет година..." мислим ја. „Ако се узме интелигентан

младић истих година и упореди, каква је то разлика! Младић има и

знања, и убеђења, и памети!"

Али ја опраштам ту разлику као што опраштам узано чело и усне

што се мичу... Некад, сећам се, у данима када сам јурио за женама,

остављао сам их због мрље на чарапи, због једне једине глупе речи,

због неопраних зуба, а овде опраштам све: жвакање, мување при тра-

жењу отпушача, аљкавост, дуге разговоре о нечему што не вреди ни

пишљива боба. Опраштам готово несвесно, не правећи насиље над

својом слободом, као да су Сашине грешке — моје грешке, а од много

чега што ме је раније вређало сада постајем ганут и чак се заносим.

Мотиви таквог свепраштања леже у мојој љубави према Саши, а где су

мотиви самој љубави заиста, не знам.