MALA

EDICIJA
MARKSIZMA

Redakcioni odbor Branko Pribicevic

Ivo Paic
Prvoslav Ralic
D�mitrije Tasic
Urednik Dimitrije Tasic
Graficka oprenia Bogdan Krsic
Recenzent Branko Pribicevic

Glavni
i odgovorni urednik Vidosav Stevanovic
 Peri
Anderson
RAZMATRANJA
0 ZAPADNOM
MARKSIZMU

Prevod
,. JVICA STRNCEVIC

Predgovor
BRANKO PRIBICEVIC
MILOS NIKOLIC

BEOGRADSK1 IZDA VACKO-GRAFICKI ZAVOD

1985.
 Naslov originala
Perry Anderson
CONSIDERATIONS ON WESTERN
MARXISM
New �ft Books Ltd., London 1979.
© Perry Anderson
 PREDGOVOR

Pojava integralnog teksta 1 ove knjige na srpskohr­

vatskom jeziku nesumnjivo je izdavacki poduhvat koji
zasluzuje svaku pohvalu. Vee nekoliko godina - knjiga
je prvi put objavljena 1976. godine - ovo delo je u sre­
distu paznje marksista, a ponegde i ne samo marksista,
sirom sveta. Moglo bi se, stavise, reci da vec vise vre­
�ena jedno marksisticko delo nije bilo predmet tako
sirokog interesovanja, mnogih rasprava i polemika.
Ovde prezentirano delo Peri Andersona (Perry Ander­
son) privuklo je veliku paznju, pre svega; time sto je au­
tor, oslanjajuci se na svoje visegodisnje istrazivanje, iz­
vrsio stvarno zamasna i impresivna uopstavanja u po­
gledu istorijske sudbine marksizma. Veoma sazeto su
izlozene autorove pro,cene glavnih dostignuca u razvo­
ju marksisticke misli i glavne karakteristike pojedinih
faza u razvoju ove misli. U ovom kontekstu autor je po­
nudio i vlastitu periodizaciju razvoja marksizma. Kada
je rec o vremenskoj dimenziji, autor se opredelio za
,,savremeno razdoblje" pod kojim on podrazumeva, sa
mnogo osnova, vreme posle oktobarske revolucije,
1 Naglasili smo ,,integralnog teksta" jer je u casopisu
Marksizam u svetu, broj 5-6/1980, vec objavljen znatan deo
teksta ove knjige. Inace, Consideration on Western Marxism je
prvobitno napisana kao predgovor za jednu antologiju tek­
stova savremenih. zapadnoevropskih marksista. Medutim,
kako je izdavac odustao od izdavanja ove antologije, Ander­
son je 1976, izdao tekst u obliku knjige, snabdevsi ga pogovo­
rom pisanim te godine.

5
znaci zahvatio je razdoblje od priblizno pola veka (od
pocetka dvadesetih do sredine sedamdesetih godina).
Zato smatramo da ce ovo delo biti korisno i dobro­
doslo koliko nasim istrazivacima marksizma, toliko i
potrebama marksisticke edukacije.
Delo ovakvog karaktera danas je potrebnije nego
ikad ranije, ne samo zbog porasta interesovanja za
marksisticku misao i njene unutrasnje razudenosti (di­
ferencijacija izmedu pojedinih pristupa, skola i orijen­
tacija) , vec i zbog znacajnijih promena u strukturi pro­
tagonista marksizma. Naime, zelimo istaci da je, po
svoj prilici, na izmaku vreme kada su' stanje i razvoj
marksisticke misli mogli da se svedu na teorijsko stva­
ralastvo nekolicine svetskih autoriteta, velikana ove
drustvene misli. Sve je manje moguce da se upoznava­
nje marksizma svede na suocavanje sa ,,galerijom veli­
kana". 0 ovoj promeni govori, pre svega (na jednoj
strani), cinjenica da su sa istorijske scene otisle takve
licnosti kao sto su Bloh (Bloch), Lukac (Lukacs), Sartr
(Sartre) i Markuze (Marcuse) koje su mogle da perso­
nifikuju stanje i probleme marksisticke misli odredene
epohe. Na drugoj strani, pojavio se znatan broj novih,
najcesce ne samo veoma plodnih vec i samostalnih
mislilaca marksisticke vokacije koji daju znacajan do­
prinos razvoju ove teorijske misli. Iako su misljenja
ovde, naravno, veoma podeljena, ipak se neretko istice
da takve vredne i samostalne doprinose, - doprinose
koji imaju siri medunarodni znacaj, pa stoga i odredeni
svetski domasaj, ugraduje u riznicu marksisticke misli
preko stotinu mislilaca koji deluju u mnogobrojnim
zemljama.
Ukoliko je ova procena tacna, a mi smatramo da jes­
te, onda je danas nesumnjivo znatno teze pratiti, sagle­
davati i vrednovati raznovrsne tokove, pravce i dopri­
nose, ali i probleme koji se javljaju u razvoju marksis­
ticke misli. Da bi se sto uspesnije uhvatili ukostac- sa

6
 problemirna koji se ovde javljaju, neophodni su i neki
novi analiticki instrumenti. Mislimo da je Peri Ander­
son ovim svojim radom dao nesumnjiv doprinos istra­
zivanjima ove vrste.
Pokusaji sinteza razvojnih perioda marksizma iii
orijentacija i ,.skola" marksisticke misli su utoliko teo­
rijski vredniji i za edukaciju znacajniji, ukoliko - kao
sto to cini l Anderson u svojoj knjizi - marksisticko
stvaralastvo izlazu u kontekstu razvoja radnickog po­
kreta, socijalizma i celokupnog istorijskog kretanja,
• odnosno ukoliko razvoj teorijskog stvaralastva istrazu­
ju i analiziraju u uzajamnoj vezi sa razvojem odgovara­
juce istorijske prakse.
Proucavati razvoj marksizma u istorijskom kontek­
stu podrazumeva ,,primenu" osnovnih teza istorijskog
materijalizma na sam razvoj marksizma. Kao sto je po­
znato, prvi koji je to ucinio bio je Karl Kors (Korsch)
u delu Marksizam i filozofija (1924). Medutim, u toku
• poslednjih pola veka bilo je veoma malo onih koji su
posli primerom Korsa. U istrazivanju i eksp,liciranju •
svog vlastitog razvoja marksizam kao da svoj materija­
listicki pristup istoriji zamenjuje idealistickim, sto po­
sebno naglasavaju Etjen Balibar (Etienne Balibar) i
Karlos Pereira (Carlos Pereyra). Sigurno su, stoga, u
pravu oni marksisticki autori koji, poput Luja Altisera
(Luis Althusser) i Daniela Lindenberga, isticu da je od­
sustvo analiza razvoja marksizma, radnickog pokreta i
socijalizma, sa stanovista istorijskog materijalizma, je­
dan od. krupnijih problema savremene marksisticke
misli. Misljenja smo stoga da je cinjenica sto Anderson
istrazuje odnosno analizira i eksplicira ,,zapadni mark­
sizam" u njegovoj povezanosti sa odgovarajucom isto­
rijskom praksom mozda najvrednija strana njegove
knjige.
Konacno, valja posebno istaci da mnoge Anderso­
nove konkretne eksplikacije i ocene stvaralastva poje-

7
 dinih marksistickih autora unutar ,,�apadnog,marksiz-.
ma", medu njima i neke od onih sa kojima se i ne mo­
ramo sloziti, znatno upotpunjuju saznanja jugosloven­
skog citaoca o do sada najznacajnijem razdoblju u isto­
riji marksizma (od oktobarske revolucije do danas) i
predstavljaju znacajan izazov i podsticaj svestranijem
istrazivanju tog razdoblja i jos sire, temeljitijem pro­
misljanju nekih krupnih problema marksisticke teori­
je koji su se artikulisali u njenom suocavanju sa istorij­
skom praksom.
U granicama ovih uvodnih napomena sigurno nije
moguca svestranija i temeljitija rasprava o svim, po­
sebno mnogobrojnim otvorenim i spornim pitanjima
koja pokrece autor. Ovde cemo, najpre, upoznati citao­
ca sa intelektualnim portretom autora ove knjige i zna­
cajnom ulogom koju ima poslednjih cetvrt veka u inte­
lektualnim traganjima koja karakterisu stanje duhova
u britanskoj politickoj levici. Najvise prostora odvoji-
• cemo za kriticko razmatranje dva �azna pitanja.koja se
pokrecu iii, jos bolje, otvaraju u ovom delu, i, najzad,
dacemo najosnovnije informacije o novoj knjizi naseg
autora U tokovima istorijskog materijalizma (In the
Tracks of Historical Materialism), koja umnogome pred­
stavlja nastavak razmatranja sadrzanih u ovoj koju
sada prezentiramo nasoj javnosti. Spomenuta dva pita­
nja o • kojima zelimo da kazemo nesto vise jesu sledeca:
problem periodizacije istorije marksizma, s tim u vezi
pojam zapadni marksizain i, drugo, primena marksis­
tickog teorijsko-metodoloskog nacela jedinstva teorije
i prakse. Nije nam, pri tom, namera da sire polemise­
mo sa autorom, nego da ukazemo na neke aspekte dva
spomenuta problema koje je istakla ova izvrsna knjiga.

I
Peri Anderson, pre -srednjih nego; poznijih godina,
izrastao je u licnost koja ima siri medunarodni ugled

8
kao istaknuti marksisticki teoreticar i istoricar. Vee je
gotovo pune dve decenije urednik jednog od najtiraz­
nijih i teorijski najzanimljivijih marksistickih casopisa
u svetu - ,,New Left Review". Sedamdesetih godina pri­
vukao je siru paznju u Velikoj Britaniji, ali i u mnogim
drugim sredinama, objavljujuci zaredom tri knjige iz
podrucja istoriografije: Passages from Antiquity to Feu­
dalism (London, NLB, 1974), Lineages of the Absolutist
State (London, NLB,. 1976) i Arguments within English
Marxism (London, NLB, 1980).
Dve su sredisnje preokupacije Andersona koje do­
laze do izrafaja u spomenutim knjigama, ali i u nekim
njegovim drugim radovima.
Prva njegova dugogodisnja polemika bila je sa Tom­
psonom (E. P. Thompson), danas najpoznatijim britan­
skim istoricarem marksistom, koja je utisnula veoma
snafan pecat na razvoj marks1sticke misli u V. Britaniji
sezdesetih i sedamdesetih godina. U sredistu ove pole­
mike, koja je. otpocela pre bezmalo dvadeset godina,
bila su, najpre, neka metodoloska pitanja iz marksistic­
ke istoriografije, a zatim i neki otvoreni problemi raz­
voja radnickog pokreta u ovoj zemlji, strategije socija­
listicke revolucije i njenog utemeljenja u politickoj teo­
riji i posebno teoriji drzave. Dvojica poznatih teoretica­
ra posebno su se sporili oko nekih pitanja povezanih sa
procesom konstituisanja i reprodukovanja subjekt-ob­
jekt odnosa u istoriji, odnosa bica i svesti, kao i oko ne­
kih problema povezanih sa konstituisanjem i reprodu­
kovanjem radnicke klase.
Drugo podrucje znacajnijeg Andersonovog teorij­
skog angazovanja jesu neka pitanja o ulozi drfave u
prelaznim periodima. Ova pitanja podrobno su raz­
matrana u prve dve od navedenih knjiga. Te dve knjige
(Passages from Antiquity to Feudalism i Lineages of the
Absolutist State) deo su jednog sireg istrazivackog pro­
jekta i spisateljskog poduhvata koji bi trebalo da done-

9
 se jos dve knjige: jednu koja treba da obradi ,,velike
burzoaske revolucije, od revolta Holandana do ujedi­
njenja Nemacke" i drugu koja ce se baviti ,,strukturom
savremene kapitalisticke drzave" 2• U ovom svom opre­
deljenju Anderson je posao od sledece tri procene:
• prvo, marksizam, prema njegovoj oceni, jos nije razvio
celovitu i koherentnu politicku teoriju. U tom smislu
on istice da: .,Marks nije nikad izlozio nijedno kohe­
reni:no i komparativno obrazlozenje politicke stukture
burzoaske klasne vlasti ... " 3 U ovom nedostatku on
vidi izvor ,,latentnog katastrofizma u njegovoj ekonom­
skoj teoriji" 4• Drugi razlog je u tome sto on smatra da
drzava irna kljucni znacaj, posto ,,... konstrukcija i
destrukcija drzave, dok god klase opstoje, daju pecat
bitnirn prornenama odnosa proizvodnje" 5• I, najzad,
Anderson.srnatra da su ova istrazivanja bitna pretpos­
tavka da bi se doslo do jedne ,,opste teorije proleterske
revolucije", teorije prirnerene izrnenjenim istorijskirn i
drustvenirn uslovima.
Projekt jos nije realizovan u celini. Ono sto je do
sada objavljeno sigurno sadrzi krupne doprinose
rnarksistickoj politickoj teoriji. Ostaje da se vidi, kada
se pojave i dve najavljene knjige, u kojoj ce meri Ander­
son uspeti u tom ambicioznom istrazivackom poduh­
vatu.

II. •
Za svaku periodizaciju presudni su kriteriji za odre­
divanje glavnih istorijskih faza u razvoju ispitivanog fe­
nomena. Peri Anderson se opredelio za odnos izmedu
2 P.. Anderson, Lineages of the Absolutist State, London,
NLB, 1974. p. 11.
3 P. Anderson, Considerati on on Western Marxism, p.
114.
4 Ibid., p. 116.
5 Anderson, Lineages of the Absolutist St�te, p. 111.

10
teorije i prakse kao odlucujuci kriterij u razvoju mark­
sizma. Osim ovog osnovnog kriterija, on uvodi jos dva
u izvesnom smislu dopunska kriterija, koje on vidi u te­
matskoj usmerenosti (ekonomska, politicka, filozofska
ili neka druga problematika) i geografskoj lokaciji po­
jedinih autora. Polazeci od ovih kriterija, autor je u is 0

toriji marksizma ustanovio tri osnovna razdoblja.

Za prvi period, koji on oznacava izrazom ,,klasicna
tradicija" i koji zahvata vremensko razdoblje izmedu
pocetka Marksovog i Engelsovog stvaralastva cetrde­
setih • godina proiHog xeka i kraja dvadesetih godina
ovoga veka, karakteristican je visok stepen povezanos­
ti teorije i prakse, gotovo svi vodeci predstavnici mark­
sisticke misli u ovoj fazi razvoja bili su na jedan ili dru­
gi nacin povezani sa razvojem radnickog pokreta.
Unutar ,,klasicne tradicije" Anderson izdvaja dve
grupe autora: prvu grupu sacinjavaju Marks, Engels,
Antonio Labriola, Franc Mering (Franz Mehring), Karl
Kaucki (Karl Kautsky) i Plehanov; drugu grupu autora,
koji deluju vec u izmenjenoj ,,medunarodnoj klimi ka­
pitalistickog sveta6• sacinjavaju Lenjin, Roza Luksem­
burg (Rosa Luxemburg), Rudolf Hilferding, Lav Troc­
ki, Oto Bauer (Otto Bauer), Evgenij Preobrazenskii Ni­
kolaj Buharin".
Naglasavajuci da svi ovi autori poticu iz porodica
koje su pripadale razlicitim slojevima vladajuce klase
i da su svi bili istovremeno i teoreticari i rukovodioci
politickih partija radnicke klase, Anderson pokazuje
kako druga grupa autora, koja nosi ,,klasicnu tradici­
ju", izrafava pomeranje ,,geografske osovine ove mark­
sisticke kulture prema istocnoj i centralnoj Evropi" 7.
Njihovu teorijsku delatnost bitno karakterise temat-

6
Perry Anderson, Consideration on Westem Marxism, p. 7.
7 Ibid., p. 7.

11
ska orijentacija ka politickoj ekonomiji i politickoj teo­
riji marksizma . .,Ocigledna transformacija kapitalistic­
kog nacina proizvodnje, koju je proizvela monopo!iza­
cija i imperijalizam, zahtevala je odgovarajuce eko­
nomske analize i objasnjenja" 8
,,Prvih petnaestak godina ovog veka donose zbog
toga veliki procvat marksisticke ekonomske misli u
Nemackoj, Austriji i Rusiji".9 Anderson u prilog te tvr­
dnje navodi sledeca dela: Agrarno pitanje (1899) Karla
Kauckog, Razvitak kapitalizma u Rusiji (1893) V. I. Le­
njina, Finansijski kapital (1910) Rudolfa Hilferdinga,
Akumulacija kapitala (1913) Roze Luksemburg, lmperi­
jalizam i svetska ekonomija (1915) N. Buharina i Impe­
rijalizam - najvisi stadij kapitalizma (1916) V. I. Lenji­
na.
,,U isto vreme" - nastavlja Anderson - .,po prvi put
se i to meteorski pojavila marksisticka politicka teori­
ja" koja je proizasla ,,iz brzog razvoja radnickih partija
u centralnoj Evropi i burnog rasta narodnih pobuna
prntiv ancien regimes u istocnoj Evropi." 10 Anderson
u prilog toga navodi sledeca dela: Sta da se radi, Korak
napred dva koraka nazad, Dve taktike socijalne demokra­
cije, Pouke Moskovskog ustanka, Agrarni program niske
socijal-demokratije i Pravo naroda na samoupravljanj�
Lenjina; Reforma iii revolucija Roze Luksemburg; Re­
zultati i ocekivanja (1905) Trockoga, za cije delo kaze da
predstavlja .,prvu stratesko - politicku analizu p.<,!ucnog
tipa u istoriji marksizma" . 11
Zanimljivo je, medutim, da sam Anderson, u pogo­
voru koji je napisao za trece izdanje svog dela (1979),
istice da je u njegovom prikazu ,,klasicne tradicije" do-

8 Ibid, p. 8.
9 Ibid, p. 10.
10 Ibid, p. 11.
11 Ibid, p. 11.

12
nekle zatajila kriticka dimenzija, ukljucujuci i bespogo­
vorno prihvatanje teze da je u ovoj fazi razvoja u punoj
meri postojalo jedinstvo teorije i prakse. Nacin na koji
je u ovom radu kodsceno nacelo jedinstva teorije i
prakse - istice on - da bi se akcentirao ,,strukturalni
kontrast izmedu klasicnog i zapadnog marksizma",
podrazumevao je da se klasicni marksizam uzima kao
,,standard apsolutnog poredenja unutar istorijskog
materijalizma", a to je sve vodilo ka tome da se teorij­
sko stvaralastvo klasicnog marksizma lisi ,,kritickog
istrazivanja". Mogucnost da u klasicnom nasledu ima
elemenata koji nisu toliko nekompletni koliko su ne­
tacni, nije uzeta u obzir sa dovoljnom ozbiljnoscu. 12
Pqcetak drugog razdoblja autor vezuje za kraj dva­
desetih godina.
Posto je izlozio uticaj oktobarske revolucije na raz­
voj marksisticke teorije, Anderson pokazuje kako su
razvoj prilika u socijalistickoj Rusiji i radnickog pokre­
ta na Zapadu, odnosno kapitalizma u Evropi, uzroko­
vali razdvajanje jedinstva teorije i prakse i zaustavili da­
lji razvoj ,,klasicne tradicije". Uspon staljinizma u Sov­
jetskom Savezu i njegova dominacija u komunistickom
pokretu neposredno su uticali i na sledecu bitnu ka­
rakteristiku ove faze: (geografsko) pomeranje glavnih
sredista marksistickih istrazivanja prema zapadnoev­
ropskim zemljama. Otud i ,,zapadni marksizam". Tada
se javio nov period u istoriji marksizma, ,,ono sto se da­
nas retrospektivno moze nazvati zapadni marksi­
zain" 13. Naime, u periodu od dvadesetih do kraja sez­
desetih godina Anderson smesta teoreticare ,,zapad­
nog marksizma". Predmet Andersenove knjige jeste
ovaj vremenski period, ali, kao i sto sam naslov upucu­
je, autor ovde razmatra uglavnom doprinose onih

12 Ibid ) p. 12.
13 Ibid., p. 25.

13
marksista koji su delovali u zapadnim zemljama i od
kojih znatan broj nije bio neposrednije angafovan u
radnickom pokretu. Izostao je, naime, prikaz marksis­
ticke misli koja se razvijala unutar komunistickog po­
kreta, tzv. marksizam Trece internacionalc, posebno
prikaz sovjetske teorijske produkcijc.
Krajem sezdesetih godina, prema Andersonu, zap.o­
cinje nov, treci period . .,Sada je uocljiv" - pise Ander­
son 1974. godine - .,nastanak jednog novog perioda u
radnickom pokretu, koji nagovestava kraj dugog za1i.i;ja
u klasnoj borbi koje je razdvojilo teoriju i praksu. Majska
pobuna u Francuskoj 1968. godine predstavljala je u
ovom smislu znacajnu istorijsku prekretnicu. Tada je
po prvi put za gotovo pcdeset godina masovni revolu­
cionarni talas uzburkao razvijeni kapitalizam upravo u
vreme mira i u uslovima procvata imperijalizma i bur-,
foaske demokratije. 14 Ova bitna istorijska promena
donela je .,konacno obnavljanje jedinstva teorije i
prakse u jednom masovnom revolucionarnom pokrc­
tu" . 15 Ukoliko se ovo jedinstvo odrzi i razvije, to bi oz­
nacilo kraj zapadnog marksizma, kao izraza razdvaja­
nja teorije i prakse. Anderson istice: .,Kada mase same
govore teoreticari ove vrste koje je Zapad proizveo pe­
desetih godina moraju da cute." 16
Dok su neki autori doveli u pitanje i samu periodi­
zaciju, vise je onih koji se ne slazu sa Andersonovim od­
redivanjem sadrfaja ovog novog susreta teorije i prak­
se marksizma. Za mnoge autore je, naime, veoma spor-

14 Ibid., p. 95.
15 Ibid., p. 101.
16 Ibid., p. 106: Istina, Anderson istice da ,,bez obzira na
sudbinu zapadnog marksizma u podrucju na kome je poni­
kao, poslednjih nekoliko godina svedoci smo njegovog sire­
nja iz Nemacke, Francuske, Italije, gde je bio rasprostranjen,
na nove oblasti kapitalistickog sveta, narocito anglosaksons­
ke i nordijske zemlje. Posledice ove pojave su nepredvidive"
Ibid., p. 102.

14
no Andersonovo stanoviste da je sustina ovog novog
spoja u vracanju Trockom. Znaci, nova istorijska prak­
sa ne razvija sebi primerena nova teorijska shvatanja,
vec reafirmise jednu raniju teorijsku poziciju koja je,
neizbezno kao i svaka druga, morala da nosi pecat svog
vremena. Anderson na jednom mestu kaze da se kroz
ceo istorijski period zapadnog marksizma ,,odrfavala i
razvijala 'izvan pozornice' jedna druga tradicija potpu­
no razlicitog karaktera koja ce po prvi put dobiti siri
politicki znacaj posle francuske eksplozije. To je, na­
ravno, bila teorija i' naslede Trockog" 17. Ovo politicko­
teorijsko naslede ,,predstavlja danas jedan od kljucnih
elemenata za svaku mogucu obnovu revolucionarnog
marksizma na medunarodnom nivou'.' 18.
Argumentacija na osnovu koje Anderso.n prognozi­
ra da ce novonastajuci tj. savremeni period u razvoju
marksizma biti u znaku reafirmacije i razvijanja troc­
kistickih ideja nije, prema nasem misljenju, uverljiva.
Anderson najpre istice da je za razliku od zapadnog
marksizma - koji, iako ,,nikada nije u potpunosti pri­
hvatio staljinizam", ,,njkada senije ni aktivno borio
protiv njega " - Trocki ,,posvetio svoj zivot prakticnoj
i teorijskog borbi za oslobodenje medunarodnog rad­
nickog pokreta od vladavine birokratije, da bi mu omo­
gucio da iznova zapocne uspesno obaranje kapitalizma
u svetskim okvirima" 19.
Ova ocena se, prema nasem misljenju, ne moze pri­
hvatiti, ukoliko je rec o radikalnoj kritici samih teorij­
skih temelja staljinizma. Andersonovo shvatanje mar­
skizma (posebno zanemarivanje uloge filozofskih os­
pova Marksove misli u konstituisanju celine marksis­
ticke teorije) i njegovo na odreden nacin suzeno shva-

17 Ibid., p. 96.
18 Ibid., p. JOO.
19 Ibid., p. 96.

15
tanje odnosa teorije i prakse, izgleda da mu ne omogu.
cavaju da uoci to da Trocki u svojoj, inace, ostroj poli­
tickoj kritici Staljinove prakse nikada nije doveo u pi­
tanje same teorijske osnove te prakse, teorijski funda�
�ent marksizma III internacionale, jer bi time doveo
u pitanje i svoje vlastito temeljno teorijsko stanovfste.
Anderson, istina, istice da je ,.prisilna izolacija" troc­
kizma ,.od glavnih grupacija organizovane radni�ke
klase. ilirom sveta, kombinovana sa produzenim izos­
tankom masovnih revolucionarnih pobuna u glavnim
zemljama industrijskog kapitalizma, neizbezno ostavi­
la svoje· tragove na trockistickoj tradiciji u celini ...
Ocuvanje klasicnog uc�nja odnelo je prevagu nad nje­
govim razvojem. Trijumfalizam u pogledu na stvar rad­
nicke klase i katastrofizam u analizi kapitalizma, koji
su potvrdeni vise voljom riego razumom, bile su tipic­
ne mane ove tradicije u njenoj rutinskoj formi" 20. Me­
dutim, nase je misljenje da ovaj .,trijumfaliiam" i .,ka­
tastrofizam" nisu rezultat samo izolovanosti trockistit­
ke tradicije od glavnih tokova revolucionarnog pokre­
ta - sto naglasava Anderson - nego da logicki proizlaze
i iz teorijskih temelja onog istorijskog oblik� marksiz­
u
ma koji su gotovo podjednakoj rrieri usvajali i.Trocki
i Staljin - teorijskih temelja marksizma III internacio­
nale. Jer, .,katastrofizam" i ,.trijumfalizam" nisu nista
drugo nego na planu politicke strategije izvedena jed­
na od osnovnih protivrecnosti marksizma III interna­
cionale, protivrecnosti objektivnih i subjektivnih cini­
laca istorijskog razvoja data u obliku protivrecnosti iz­
medu vulgarnog ekonomskog determinizma i pragma­
tickog politickog voluntarizma. (Lukac je u Povjesti i
klasnoj svesti kriticki razotkrio ovu protivrecnost u teo­
rijskom nasledu marksizma II internacionale). Buduci
da nije uspeo da teorijski resi problem.subjekt-objekt

20 Ibid, p. 101.

16
odnosa, marksizam III internacionale (uostalom kao i
marksizam II internacionale koji i jeste rodno mesto
ove protivrecnosti) na strategijskoj ravni se raspinjao
izmedu ocekivanja i uzdanja u (skori) nadolazak
sveopste katastrofe kapitalizma, do koje mora nuzno
doci na osnovu objektivnih protivrecnosti sistema, s
jedne, i voluntaristickih akcija politickog subjekta (ak­
cija koje su bile istovrerneno i faktor i rezultat konsti­
tuisanja birokratije i njene uzurpacije istorijskog sub­
jektiviteta radnicke klase), s drl!ge strane.
Upravo, ka<la je rec o ovom pitanju, mnogi autori
,,zapadnog marksizma" svojim kritikama marksizma II
i marksizma III internacionale bili su znatno temeljniji
nego Trocki, iako i oni najcesce nisu uspcvali da, na os­
novu te kritike, izvedu u savremcnim istorijskim uslo­
vima primerenu revolucionarnu strategiju.
Posto je prcthodno izneo razvojni put Trockoga i
ukazao na njegova dela i teorijsko stvaralastvo trojice
njegovih sledbenika, bez sumnje vrsnih marksistickih
teoreticara i istoricara, Isaka Dojcera (Deutscher), Ro­
mana Rosdolskog i Ernesta Mandela, Anderson nagla­
sava kako je ova tradicija ,,predstavljala, prema svojim
najbitnijim aspcktima, potpunu suprot1;0st zapadnom
marksizmu. Ona se koncentrisala na politiku i ekono­
miju, a ne na filozofiju. Bila je nepokolebljivo in terna- •
cionalisticka i nikada se nije ogranicavala, temama iii
horizontom, na pojedinu kulturu iii zemlje ... " 21
Cak i ako bi sve ove konstatacije i bile tacne, tesko
da iz njih moze da se izvede zakljucak, kao sto to cini
Anderson, da ponovno uspostavljanje revolucionarnog
jedinstva teorije i prakse ukidajuci .,zapadni marksi­
zam" reafirmisc - upravo trockiza.rn. Da bi se izveo ta­
kav zakljucak, nije dovoljno isticati tematskc preoku­
pacije, nego je neophodno suociti teorijske stavove i

21 Ibid, p. 100.

17
saznanja sa postojecim konkretno-istorijskim situaci­
jama i zahtevima koji iz njih proisticu.
Sledeci argument u prilog svoje teze, da ce novo­
nastajuci period u razvoju marksizma biti obelezen
afirmacijom trockizma, sadrfan je u oceni da .,.porast
klasnih borbi na medunarodnom planu, zapocet kas­
nih sezdesetih godina, poceo je, prvi put posle poraza
!eve opozicije u Rusiji, da stvara objektivne mogucnos­
ti za aktuelizaciju ideja koje se vezuju, u centralnim ob­
Iastima debate i aktivnosti radnicke klase, za Troc­
kog" 22- Cini nam se da je ovo pre puka tvrdnja nego va­
ljani argument. Sto se pas tice, mi smatramo da bi mog­
Ia da se iznese veoma ubedljiva argumentacija u prilog
teze upravo suprotne Andersonovoj: savremena isto­
rijska akcija svetske ekonomske i opste drustvene kri­
ze i njene reperkus1je na radnicki pokret i socijalizam
nisu uopste stvarnost koja bi potvrdivala istorijsku
adekvatriost i naucnu vrednost odgovarajucih trockis­
tickih interpretacija savremenog drustva, radnickog
pokreta i socijalne revolucije.
Andersonova periodizacija istorije marksizma je,
prema nasem misljenju, _neprihvatljiva.
Ona je neprihvatljiva s obzirom na tezu da najnoviji
period u istoriji marksizma donosi afirmaciju trockis­
ticke' tradicije.
Ona je neprihvatljiva i zbog toga sto ne uocava da,
posle perioda ofanzive radnickog i drugih progresiv­
nih pokreta i sa njima povezane snazne teorijske i po­
liticke afirmacije marksizma sezdesetih i pocetkom se­
damdesetih godina, od sredine sedamdesetih godina
nastupa jedan nov period koji karakterisu negativni
uticaji ekonomske krize na radnicki pokret i progresiv­
ne snage uopste, tako da dolazi do defanzive levih, a
ofanzive desnih snaga. U tom sklopu zaustavljena je si-

22 Ibid, p. 101.

18
roka teorijska i politicka afirmacija marksizma- inten­
zivirani su kriticki pohodi protiv marksizma, a znatan
broj marksista otpoceo je raspravu o krizi marksizma,
posmatrajuci i analizirajuci tu krizu u kontekstu krize
strategije i prakse socijalistickih snaga.
Andersonova periodizacija istorije marksizma je
neprihvatljiva, jer se unutar nje zapadni marksizam de
facto tretira kao jedan period u istoriji marksizma, sto
on nije.
Konacno, ova periodizacija je neprihvatljiva i s ob­
zirom na prvi period koji ona artikulise u istoriji mark­
sizma, period ,;klasicnc tradicije". Ono sto Anderson
podrazumeva pod pojmom .,klasicna tradicija" mno­
gobrojni istoricari marksizma, odnosno marksisticki
teoreticari, najpre dele na stvaralastvo Marksa i Engel­
sa, s jedne, i recepciju i razvoj njihovih teorijskih sta­
vova pod bitnim uticajem radnickog pokreta i celokup­
ne istorijske situacije od osamdesetih godina proslog
veka do danas, s druge strane. Naime, siroko je usvo­
jeno stanoviste da su recepcija i razvoj Marksove i En­
gelsove misli - recepcija i razvoj koji konstituisu ono
sto nazivamo marksizam - znacili i znace razlicite re­
konstrukcije, odnosno interpretacije te misli, pa da se
otuda ne sme stavljati jednakost izmedu misli osnivaca
marksizrna i samog rnarksizma \ojeg su oblikovali i sis­
tematizovali nastavljaci njihovog dela.
Rasprava o razvojnim etapama Marksove misli, i o
nekim razlikama izmedu Marksove i Engelsove misli,
jos je u toku. I pored svih kontroverzi, koje sc ovde is­
poljavaju, postignuta je siroka saglasnost o tome da su
se u razvoju marksizma i radnickog pokreta od deve­
desetih godina proslog veka do II svetskog rata artiku­
lisala dva perioda koja bitno obelezavaju dve do sada
najcelovitije rekonstrukcije, odnosno interpretacije
Marksove rnisli: marksizam II intcrnacionale i marksi­
zam III internacionale. Ne spored to da i ovoj periodi-

19
zaciji mogu da se stave odredene metodoloske i sadr­
zinske primedbe, smatramo da ona, ipak, znatno adek­
vatnije i potpunije zahvata i izrafava celinu razvoja
marksisticke misli u odgovarajucem istorijskom razdo­
blju.
Pod uticajem istorijskih zbivanja u toku i posle II
svetskog rata otpoceo je proces prevazilazenja mark­
sizma III internacionale, a time � prevazilazenja onih
teorijskih i teorijskometodoloskih osnova marksizma
II internacionale koje je marksizam III internacionale
preuzeo od tog prethodnog istorijskog oblika interpre­
tacije Marksove misli, da_bi na tim teorijskim i meto­
doloskim osnovama sazdao jednu drugaciju teorijsku.
elaboraciju osnovnih pitanja revolucije.
Otvaranje i razvoj tog procesa konstituise nov pe­
riod u istoriji marksizma i radnickog; odnosno socija­
listickog pokreta, unutar koga su se razvijali i danas se
razvijaju razliciti pravci i skole marksisticke misli. Ot­
varanjem procesa prevazilazenja marksisticke teorije i
politicke prakse III internacionale, marksizam III in­
ternacionale nije potpuno potisnut sa istorijske scene;
on postoji i ti ovom novom, savremenom periodu u is­
toriji marksizma. Ali, on vise ne obelezava bitno celinu
razvoja marksisticke teorije, kao sto ni njemu odgova­
rajuta politicka praksa vise nije jedina unutar svetsko­
istorijskog procesa socijalizma (socijalizma kao svet­
skog procesa) koji se razvija nakon II svetskog rata.
Taj proces prevazilazenja marksizma III internacio.­
nale imao je svoju teorijsku prolegomenu u stvaralast­
vu rodonacelnika zapadnog marksizma dvadesetih go­
dina (mislimo na teorijsko stvaralastvo Derda Lukaca,
Karla Korsa, Ernsta Bloha i Antonija Gramsija), a za­
tim u stvaralastvu osnivaca ,,frankfurtske skole", zapra- ,
vo ,,kriticke teorije drustva" tridesetih godina (mislimo •
na Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer) i Herberta
Markuzea). Medutim, proces prevazilazenja marksiz-

20
ma III internacionale ce de facto otpoceti tek kada se
javi istorijski' nova praksa radnickog pokreta i socijalis­
tickih snaga, razlicita od politicke prakse vezane za
marksizam III internacionale - praksa autenticnih i
autonomnih socijalistickih revolucija u toku i posle II
svetskog rata (mislimo, pre svih, na nasu i kinesku re­
voluciju), praksa antiimperijalistickih revolucija i
praksa koja se javila u novim sadrfajima, oblicima i
snagama klasne borbe u razvijenim kapitalistickim
zemljama. Ta nova istorijska praksa dala je snafan pod­
sticaj razvoju marksisticke teorije, najpre razvoju teo­
rije unutar politickih subjekata revolucionarnih pro­
cesa i intenzivnih klasnih borbi (kolektivni marksi­
zam); a zatim i znatno sire nego ranije, izvan tih politic­
kih subjekata, u redovima socijalisticke i uopste pro­
gresivno orijentisane inteligencije (mislimo na onaj
oblik razvoja marksisticke teorije koji mnogi istoricari
marksizma nazivaju akademski marksizam). Unutar
tih teorijskih i politickih tokova, pedesetih godina se
poriovo javio zapadni marksizam, preuzimajuci znatan
deo one kritike marksizma II i marksizma III interna­
cionale koju su teorijski postavili autori zapadnog
marksizma dvadesetih-tridesetih godina i dalje je raz­
vijajuci na osnovu iskustava kako staljinizma, tako i
procesa destaljinizacije.

III.

Glavni kriterijumi, na osnovu kojih Anderson arti­

kulise i definise ,,zapadni marksizam", jesu: (prvo) od­
nos marksizma i prakse radnickog pokreta, (drugo)
mesto rodenja, odnosno geografska oblast delovanja
pojedinih marksistickih autora i (trece) tematska pre­
okupacija u teorijskom stvaralastvu marksistii':kih au­
tora.

21
 1) Isticuci na pocetku ovo'g predgovora da je jedna
od najvrednijih strana Andersonove knjige to sto raz­
voj marksisticke teorije posmatra i analizira u njegovoj
vezi s odgovarajucom istorjjskom praksom, znaci sa
stanovista jedinstva teorije i prakse, napomenuli smo
da njegovo shvatanje tog jedinstva postaje ishodiste
nekih problema u njegovoj elaboraciji.
Jedinstvo teorije i prakse je, prema nasem mislje­
nju, jedno od najslozenijih teorijskih pitanja, pa vec
otuda to pitanja tako cesto se shvata neprimereno nje­
govoj slozenoj sustini, a u praksi tretira kao ideoloska
teza za legitimaciju veoma razlicitih istorijskih situaci­
ja i teorijskih, odnosno politickih zahteva. Sartr je s
pravom isticao da je u istoriji marksizma i radnickog
pokreta nacelo jedinstva teorije i prakse, kao najjaca
strana marksizma, postajao veoma cesto njegova ,,na­
jslabija strana". U ovom tekstu ocigledno nemamo mo­
gucnosti da se temeljnije pozabavimo ovim pitanjem.
Zato cemo dati samo neke objekcije na Andersonovo
shvatanje i primenu nacelajedinstva teorije i prakse,
sa namerom da ukazemo na neke probleme koje je,
kako mi vidimo stvar, Andersonovo shvatanje ovog pi­
tanja uzrokovalo u razmatranjima ,,zapadnog marksiz­
4
rna' •

Kao sto smo vec napomenuli, Andersonovo shvata­

nje, odnosno teorijskometodolosku prim_enu nacela je­
dinstva teorije i prakse, karakterise, prema nasem mis­
ljenju, nekoliko svojevrsnih redukcija koje su, upros­
cavajuci slozenost ovog nacela bile teorijsko ishodiste,
prema nasem misljenju, problematicnih odgovora na
neka bitna pitanja, koje podrazumeva svako sire raz­
matranje problema ,.zapadnog matksizma".
a) Pre svega, Andersonovo nacelo jedinstva mark­
sisticke teorije i njoj odgovarajuce prakse (zapravo,
prakse onih subjekata koji se pozivaju na marksizam,
nastojeci da ga primenjuju kao teorijsko i ideolosko

22
orude te prakse) ne utemeljuje u Marksovoj tezi jedin­
stva bitka i svesti, lapidarno izrecenog u recenici: •
,,Svest nikad ne maze biti nista drugo do svesno biv­
stvovanje, a bivstvovanje ljudi je stvarni proces njiho­
vog zivota." 23 Nacelo jedinstva teorije i prakse uteme­
ljeno u tezi jedinstva bitka i svesti podrazumeva da
,,nije dovoljno da misao· stremi ozbiljenju", nego da i
,,sama zbiljnost mora stremiti ka misli" 24. Drugim reci­
ma: jedinstvo teorije i prakse ne izrafava samo inten­
ciju teorije nego i intencije prakse, tako da ne samo sto
odredena teorija omogucuje odredenu praksu nego i
odredena praksa produkuje sebi primerenu teoriju.
Zato sto nacelo jedinstva marksisticke teorije i
prakse ne shvata u njegovoj utemeljenosti u tezi jedin­
stva bitka i svesti, Anderson u elaboracijama u svojoj
knjizi izgleda gubi iz vida da se'jedinstvo marksisticke
teorije i prakse, upravo s obzirom na samu praksu
moze ostvarivati u istorijskim oblicima koji imaju veo­
ma razlicito znacenje i implikacije u razvoju marksis­
ticke teorije i razvoju radnickog pokreta.
Naime, istorija marksizma, radnickog pokreta i so­
cijalizma pokazala je· da i nerevolucionarne situacije,
odnosno nerevolucionarne (oportunisticke, reformis­
ticke, pa i konzervativne) prakse, prilagodujuci mark­
sisticku teoriju svojim potrebama, produkuju sebi pri­
merenu teoriju i tako ostvaruju odgovarajuce jedin­
stvo teorije i prakse. Jedan od prvih koji je to teorijski
uverljivo isticao i istorijski argumentovao bioje Karl
Kors u analizama marksizma II internacionale u knjizi
Marksizani i filozofija Uos davne 1923. godine).
Anderson istice da je u Staljinovoj epohi doslo do
.,kraha teorije i prakse" 25, pa cak to ddinise kao
23 K. Marx, F. Engels, Dela, tom 6, izd . .,Prosveta", str. 23.
24 K. Marx, F. Engels, Dela, tom 3, izd . .,Prosveta", str. 157.
25 Perry Anderson, Consideration on Western Marxism,
str. 103.

23
 26
strukturalJ;). o razilazenje teorije i prakse". Da Ii je to
�acno? Zar staljinizam, prilagodavajuci pojedine teorij­
ske sadrzaje marksizma svojim potrebama i stavljajuci
ih u funkciju posvemasnje ideoloske legitimacije svoje
prakse i odgovarajuce represivne ideoloske indoktri­
nacije podanika, nije takode ostvarivao jedinstvo tako
preparirane i upotrebljavane teorije i vlastite prakse?
Kada je rec o tome, smatramo da je Eduard P. Tom­
pson s pravom stavio kriticku objekciju upravo na
Adersonovo definisanje staljinizma kao prekida teorije
i prakse, naglasavajuci bitnu povezanost staljinisticke
prakse i teorije.27
U istorijskim situacijama kada se jedinstvo teorije i
prakse ostvaruje kao jedinstvo jedne nerevolucionar­
ne, konzervativne, pa i kontrarevolucionarne prakse
sa sebi primerenom marksistickom (upravo .,marksis­
tickom") teorijom ili u situacijama koje bitno karakte­
rise odsustvo intenzivnijih klasnih borbi i iole znacaj­
nijih revolucionarnih mogucnosti, nastojanja da se
ocuva revolucionarni smisao marksisticke teorije
mogu, u stvari, biti koliko-toliko uspesna, ukoliko se
realizuju nasuprot empirijskoj praksi. Istina, a to potv­
rduje istorijsko iskustvo, to se placa povlacenjem
marksizma na, podrucje apstraktnog teorijskog diskur­
sa, na podrucje filozofije. Herbert Makuze je tu u pra­
vu, kada istice: ,.Odvajanjem teorije od prakse, filozo­
fija je postala utocistem 'istorijske teorije' prihvatajuci
se toga da u medijumu apstraktnog misljenja cuva rje­
senje covjekovog problema." 28
Istina je, takode, da se ovim povlacenjem u speku­
laciju, odnosno svojevrsnom redukcijom stvaralackog

26 Ibid., str. 92.

27 Eduard P. Thompson, The Poverty of Theory, Merlin,
Press, London, 1978. p. 374.
28 Herbert Marcuse, Um i revolucija, izd. ,,Veselin Masle­
sa", Sarajevo, 1966. str. 285.

24
marksizma na filozofiju, gubi celina marksistickog sa­
drfaja, a pre svega njegova istorijska usmerenost ka
promeni sveta (naime, ta intencionalnost postaje -
apstraktno humanisticka pozicija, cija delotvomost se,
u najboljem slucaju, moze pokazati u kritici ideologi­
je). Medutim, valja naglasiti da to nije pratilo samo za­
padni marksizam, nego j onaj marksizam koji Ander­
son naziva ,.klasicnom tradicijom". Dovoljno je samo
podsetiti se nastojanja marksisticke ortodoksije na
prelazu XIX u XX vek da, nasuprot revizionizmti, u
jednoj nerevolucionarnoj istorijskoj situaciji sacuva
revolucionarnu ,.cistotu" Marksove misli; neuspeh tog
poku�aja pokazuje ne samo stvaralastvo Plehanova i
Kauckog nego i Lukaceva redukcija marksizma na me­
tod (u eseju .,Sta je ortodoksni marksizam").
Pa ipak, nastojanje da se svesnim prekidom sa ne­
revolucionarnom, konzervativnom praksom ocuva hu­
manisticka sustina • Marksove misli, nekad uspeva u
tome makar i po cenu jednostranosti, pa makar i po
cenu da kritika ne uspeva da ukaze na puteve izlaska
(iz postojece nepovoljne situacije), da teorijski uteme­
lji strategiju moguce revolucionarne akcije. Uostalom
- zapitajmo se: Zar zapadni marksizam dvadesetih i ti::i­
desetih godina (ukljucujuci i frankfurtovce) nije bio
blizi Marksu od tada vladajuce staljinisticke teorije?
b) Anderson, cini se, vrsi jos jednu redukciju nace­
la jedinstva (marksisticke) teorije i (radnicke i socija­
listicke) prakse. U elaboracijama u njegovoj knjizi Raz­
matranja o zapadnom marksizmu praksa se najcesce re­
ducira na politicku praksu i, jos vise, na praksu politic­
kih partija, pa mu je otuda primarni kriterijum za jedin­
stvo teorije i prakse da Ii su marksisticki teoreticari is­
tovremeno i politicki aktivisti, upravo aktivni sudioni­
ci u delovanju politickih partija radnicke klase.
Istorija marksizma, radnickog pokreta i socijalizma
pokazuje da su izrafavajuci klasne interese i revolucio-

25
narna stremljenja proletarijata praksu teorijski istrazi­
vali i marksisti koji nisu (bar uvek) to svoje stvaralast­
vo razvijali unutar politickih partija radnicke klase.
Jedinstvo marksisticke teorije i radnicke, revolu­
cionarne, emancipatorske prakse jeste sloi,eno struk­
tuiran proces (naglasavamo proces, jer se on i ostvaruje
samo kao proces) unutar koga su i teorija i praksa rela­
tivno autonomne, odnosno trebalo bi da budu takve.
Stavise, rec je o dijalektickom jedinstvu teorije i prakse,
znaci da se radi o dijalektickom jedinstvu protivrecnos­
ti. Otuda i moze da se defava da se teorija razvija i izvan
postojecih vladajucih oblika politicke prakse, pa ipak
da to bude marksisticka teorija koja, kritikujuci posto­
jece, izrafava revolucionarna stremljenja i mogucnosti
i elaborira emancipatorske sadrfaje. U tom smislu ona,
takode, ostvaruje jedinstvo s istorijskom praksom
emancipacije. Ono sto ovaj oblik jedinstva teorije i
prakse najcesce ne moze da ostvari jeste: (prvo) ,,pre­
vodenje" teorijskih saznanja u politicku strategiju i
taktiku i (drugo) kontinuirano uopstavanje iskustva
borbi socijalno-klasnih i politickih subjekata, zapravo
razvoj teorijskih sadrfaja na osnovu tih iskustava. To
unosi elemente apstraktnog u marksisticku teorju koja
se razvija izvan okvira tekuce politicke prakse, isto
onako kao sto svakodnevna politicka borba unosi ele­
mente pragmatizma u teoriju koja se razvija unutar
nje. Ovo drugo desava se u posebno grubim, pa i vul­
garnim, oblicima tamo i u onim situacijama gde je teo­
rijsku delatnost u znatnoj meri i u neposrednijim ob­
licima instrumentalisala odgovarajuca partijska struk­
tura (vrhovi).
Upravo zato je neophodno shvatiti i ,,praktikovati"
jedinstvo teorije i prakse kao proces slozene strukture
unutar koje sve instancije u svojevrsnoj borbi, manje
ili vise, ravnopravno doprinose ostvarivanju tog jedin­
stva.

26
 2) Drugi kriterijum, na osnovu koga Anderson arti··
kulise i definise ,,zapadni marksizam", tice se geograf­
ske oblasti u kojoj deluju pojedini marksisticki autori.
Dosadasnji razvoj rnarksizrna je potvrdio da su se na
pojedinim sirim ili uzim geografskim prostorima razvi­
jali pravci marksistickog misljenja koji su se ili u mno­
go cemu slagali ili izmedu sebe znatnije razlikovali:
Medutim, te razlike nisu nikad proizlazile - da tako ka­
zemo - iz samog geografskog prostora, nego iz razlika
u razvoju radnickog pokreta i ukupne istorijske prakse
i tradicije (ne samo politicke nego celokupne kulturno­
duhovne tradicije) na tim prostorima i sposobnosti i
spremnosti marksistickih autora i ,,skola" da te razlike
izraze, ali, i da ih, kada to zatreba, u odredenoj meri
stvaralacki ,,nadilaze". Nema stvarno sumnje u to da
ukupne drustvene situacije, koje s� karakteristicne za
pojedina geografska podrucja, i te kako uticu na razvoj
i oblikovanje politicke i opste drustvene misli koja se
razvija na tim prostorima. Ovde ne treba, naravno, po­
sebno naglasavati da je rec o uslovima i okolnostima
koji nisu neposredni produkt odredenih geografskih
koordinata, vet kako savremenih drustvenih, ekonom­
skih, politickih, kulturnih i drugih uslova, okolnosti i
odnosa, tako i odgovarajuc.ih tradicija.
Ovde treba, medutim, dodati i'to, da se najednom
geografskorn prostoru ispoljavaju razlicite prakse unu­
tar radnickog pokreta i emancipatorskih pokreta
uopste, kao i razlicite tradicije, sto daje podsticaje raz­
licitim pravcima razvoja teorijskog, marksistickog mis­
ljenja. Ove se razlike povecavaju i delovanjem drugih
faktora (na primer, individualni razvoj teoreticara i
sl.). Zato su za konstituisanje i razvoj pojedinih prava­
ca, struja, skola marksistickog misljenja bitni i njihovi
teorijski sadriaji. Taj teorijski sadrfaj, kada je rec o
pravcima, interpretacijama, orijentacijama, skolama
marksistickog misljenja, podrazumeva najpre bitnu

27
teorijskometodolosku impostaciju i orijentaciju celine
teorijskih sadrzaja unutar date istorijske celine i, s tim
u vezi, odgovarajucu interpretaciju Marksovih teksto­
va i uopste marksistickog teorijskog nasleda.
Anderson u svom definisanju i eksplikaciji zapad­
nog marksizma ne uzima u dovoljnoj meri u obzir ovaj
teorijski sadrzaj marksistickih razmisljanja. Za njega
je, umesto toga, osim pripadanja marksistickih autora
pojedinim geografskim prostorima i njihovog odnosa
prema politickoj praksi radnickog pokreta, jedino me­
rodavan kriterijum tematska preokupacija teorijskog
stvaralastva pojedinih autora: ,,klasicnu tradiciju" su
obelezavala dela iz podrucja politicke ekonomije i po­
liticke teorije -autori ,,zapadnog marksizma" se usred­
sreduju na filozofiju.
Unutar ,,zapadnog marksizma" svrstani su autori
koji se u pogledu teorijskometodoloskih orijentacija
svojih marksistickih spisa, odnosno interpretacija
Marksa, temeljito razlikuju. Tako, unutar njegovog ,,za­
padnog marksizma" koegzistiraju: Dela Volpeovo (Del­
la Volpe) suprotstavljanje hegelijanskim uticajima u
marksizmu i njegovo nastojanje da se marksizam in­
terpretira kao cista nauka, Koletijeva (Collety) rehabi­
litacija Kanta na delavolpeovskoj liniji, Altiserova struk�
turalisticka interpretacija marksizma sa teorijskim
stvaralastvom Lukaca, Kotsa i Gramsija (dvadesetih
godina) kao i sa teorijskim stvaralastvom ,,frankfurto­
vaca" i Lefevra (Lefebvre).
I najzad da kazemo da iznenaduje sto Anderson u
,,zapadni marksizam" nije uvrstio mislioca takvog for­
mata kao sto je Ernst Bloh, iii sto bar nije spomenuo
,,komuniste sveta" i anglosaksonske marksiste, iako je
konstatovao rasprostiranje zapadnog marksizma na
anglosaksonske i nordijske zemlje, tvrdeci, ne bez raz­
loga, da je u Engleskoj (danas) ,,marksisticka istoriog-

28
rafija kalibrom verovatno superiornija nego u bilo ko­
joj drugoj zemlji".

IV

Godine 1983. Peri Anderson je objavio novu knjigu

(U tokovima istorijskog materijalizma) koja je svojevrsni
nastavak knjige.Razmatranja o zapadnom marksizmu. 0
vezi ove dve knjige on u novoj knjizi kaze: ,,Taj pregled"
(odnosi se na knjigu Razmatranja ... ,,pisan sredinom
sedamdesetih godina sadrzi jednu dijagnozu i neka
predvidanja .. . Glavna namera ovih predavanja" (knji-
ga U tokovima . .. proizasla je iz njegovih predavanja
odrfanih 1982. godine na Kalifornijskom univerzitetu
u Irvini) je da u svetlosti kasnijeg razvoja oceni tacnost
analiza i anticipacija u tom pogledu." 29
Posto je prethodno rezimirao osnovne ideje svoje
knjige Razmatranja o zapadnom marksizmu, Anderson
konstatuje da mu se cini da su osnovne ocene date u
toj knjizi proteklim razvojem uglavnom potvrdene:
,.Velika tradicija zapadnog marksizma ... je prakticno
zavrsena, a umesto nje se pojavila, sa primetnom brzi­
nom i smeloscu, jedna druga vrsta marksisticke kultu­
re, orijentisana, pre svega, ka onim pitanjima ekonom­
skog, drustvenog iii politickog poretka koja su u pre­
thodnoj kulturi bila zanemarena". 30 Ovakva marksis­
ticka kultura je pokazala ,,jednu novu zudnju za kon­
kretnim" 31. Medutim, Anderson dopunjuje ovu ocenu:
,,Mada mozemo govoriti o stvarnom topografskom
'raskidu' izmedu zapadnog marksizma i nove formacije
koja se pojavila i koju sam skicirao u glavnim crtama,

29 Perry Anderson, In the Tracks of Historical Materia­

lism, Verso, London, 1983, p. 12.
30 Op. cit., p. 20
31 Op. cit., p. 21.

29
u drugom je pogledu mozda ostvaren veci kontinuitet
veza nego sto sam ja dopustao". 32 Anderson, naime,
konstatuje da su pojedini autori zapadnog marksizma
znacajnije uticali na autore koji danas nose novu mark­
sisticku kulturu koja se orijentise na konkretno. Tako
on istice uticaj Altisera na Poulantrasa, Therborna, Ag­
lietta, Wrighta i Estableta, uticaj frankfurtske skole na
Braverman.a, Offea i Habermasa·, lukacevske tradicije
na F. Dzejmsona (Jameson) itd.
Na to Anderson odmah nadovezuje dve ocene:
prvo, da ,.danas, cini se, predominantni centri intelek­
tualne proizvodnje leze u englesko govorecem svetu
vise nego u nemackom i latinoevropskom" 33; druga, da
je jedna od ,.najplodnijih promena u prosloj dekadi",
cinjenica intenzivnog razvoja marksistickih istorijskih
studija, upravo jedinstvo istorijske i teorijske analize. 34
Posto je jos jednom konstatovao da sc cini da su
,.nade i hipoteze razvijene u Razmatranjima o zapad­
nom marksizmu siroko ostvarene", Anderson istice da
se u jednom pogledu tok teorije u proteklim godinama
nije kretao u pravcu koji je on predvideo. .,Ponovno
sjedinjavanje teorije i narodne prakse u sklopu masov­
nog revolucion�nog pokreta nije uspelo da se ostvari.
Intelektualna posledica tog neuspeha bila je, logicki i
sudbonosno, opsta oskudica stvarnog strateskog raz­
misljanja u krugu levice u razvijenim zemljama." 35
Nova marksisticka kultura koja je nasledila zapadni
marksizam, sa njim deli pre ,.siromastvo strategije",
nego .,siromastvo teorije". (Tu Anderson aludira na
knjigu E. Tompsona Siromastvo teorije, na koju je on
odgovorio kontraknjigom Argument/ u okviru engles-

32 Op. cit., p. 23.

33 Op. cit.} p. 26.
34 Op. cit., p. 27.
35 Op. cit., p. 27.

30
kog marksizma (Arguments Within English Mar
xism). Karla je rec o tome, neophodno je, premq Ander-
sonu, razmotriti i ono sto se naziva ,,krizom marksiz­
ma". ,,Ono sto je stvarno u pitanju - pise Anderson -
jeste kriza odredenog marksizma geografski ogranice­
nog na latinsku Evropu, bitno na Francusku, Italiju,
Spaniju" 36. U tim zemljama se sedamdesetih godina
doista zbilo nesto sto je ,,blisko kolapsu marksisticke
tradicije". 37 Na jednoj strani, u toku je ,,provala antiko­
munisticke groznice" u odgovarajucem kapitalistic­
kom okruzenju, posebno u Francuskoj i ltaliji, sto je
praceno ,,naglim siroko rasprostranjenim potpunim
odricanjem od marksizma podjednako mislilaca starije
i mlade generacije levice" 38. S druge strane, na delu je
,,rastuci skepticizam u pogledu same ideje revolucio­
riarnog raskida sa kapitalizmom" . 39
Anderson je kao lucidni marksisticki mislilac do­
ista zapazio dve cinjenice koje podrazumeva ocena o
krizi marksizma danas. Medutim, cini nam se da je pro­
blem krize marksizma ipak siri i slozeniji nego sto ga
je Anderson ovde eksplicirao.

Branko Pribii:evii:
Milos Nikolic

�6 Op. cit., p. 28.

37 Op. cit., p. 28.
38 Op. cit., p. 28.
39 Op. cit., p. 29.
 UVOD

Potrebno je reci nekoliko reci da bi se objasni­

la priroda ovog kratkog teksta i povod za njegovo
pisanje. Nastao pocetkom 1974. godine, ovaj tekst
je trebalo da poslufi kao uvod u zbirku eseja raz­
licitih autora o savremenim teoreticarima ev­
ropskog marksizma. • Medutim, izdavacka kuca
koja je pripremala ovaj ,,tumac" slucajno je pre­
stala da postoji mesec dana pre njegovog objavlji­
vanja. Odustajanje od tog projekta lisilo je i ovaj
tekst njegove prvobitne namene. Te okolnosti ob­
jasnjavaju neke anomalije koje u tekstu postoje,
ukoliko ih vec nuzno rie opravdavaju. Jer, esej koji
se ovde objavljuje uzima u obzir opste koordinate
,,zapadnog marksizma" kao zajednicke intelek­
tualrie tradicije; on n� sadrfi posebno istrazivanje
ili UJ?Oredn? vrednovanje �ilo kojeg i_zdvojenog
teonJskog s1stema unutar nJe. Trebalo Je da bude
• samo jedan deo studija kojima bi sluzio kao pred­
govor. A eseji bi bili serija kritickih prikaza o sva­
koj od glavnih skola ili teoreticara u ovoj tradiciji
- od Lukaca (Lukacs) do Gramsija (Gramsci), od
Sartra (Sartre) do Altisera (Althusser), od Marku­
zea (Marcuse) do Dela Volpea (D�lla Volpe). Tek­
st koji je pred vama usredsreden je na formalne
strukture marksizma koji se na Zapadu razvio po­
sle oktobarske revolucije, i u njemu se nece davati •
• sustinski sudovi o relativnim zaslugama iii kvali­
tetima njegovih najznacajnijih predstavnika. U
stvari, svi oni, naravno, nisu bili ravnopravni ni

33
identicni. Istorijski bilans jedinstva zapadnog
marksizma ne iskljucuje potrebu da se izvrse i na­
jmanje procene razlicitih dostignuca unutar nje­
ga. Rasprava o tome, koja je ovde nemoguca, os­
novni je zadatak levice, a i za nju je veoma koris­
na.
Ukoliko je - nezavisno od datog trenutka kada
je nastao - ovaj tekst bio motivisan nekim univer­
zalnijim preokupacijama, koje su i omogucile nje­
govo stampanje danas, onda je to zbog cinjenice
da se on bavi odredenim problemima koji su se
pojavljivali u socijalistickorn casopisu .,Nova leva
revija" (,,New Left Review") tokom njegovog du­
gogodisnjeg izlazenja. U jednom eseju, koji je za
ovaj casopis napisan krajem sezdesetih godina,
ucinjen je pokusaj da se razgranici i analizira po­
seban oblik nacionalne kulture u Engleskoj posle
prvog svetskog rata. 1 Jedna od osnovnih pretpos­
tavki tog teksta bila je ta da engleskoj kulturi u
znatnoj meri nedostaje bilo koja tradicija ,,zapad­
nog marksizma" te epohe - to je zabelezeno u veo­
ma negativnom svetlu. U to vrerne se u ,,Novoj le­
voj reviji" najvise paznje posvecivalo svesnom po­
kusaju da se u izvesnom smislu pocne da leci taj
urodeni nedostatak, a to se postizalo objavljiva­
njem, cesto prvi put u Britaniji, radova najistak­
nutijih teoreticara iz Nemacke, Francuske i Italije.
Ovakav program, koji se rnetodicki provodio, do­
veden je do kraja pocetkom sedamdesetih godina.
Logicno, bilo je potrebno jedno zavrsno svodenje
nasleda koje je casopis zeleo da ucini korisnim.
Upravo u toj perspektivi, teme koje se ovde raz­
matraju bile su na prvom mestu. Tako ovaj esej o
,..kontinentalnoj" tradiciji iz Evrope predstavlja
delimican nastavak ranijeg opisa ,,ostrvskog" ka-

1 . ,.Components of the National Culture", ,,New Left.Re­

view", 50, July-August, 1968. Danas bi neki delovi ovog teksta
bili izmenjeni.

34
lupa u Engelskoj. Nasled:e koje Britanija na svoju
stetu nije uocavala ostalo je, kao posledica sve
razvijenije svesti, neprimeceno i u odred:enim kla­
sicnim karakteristikama istorijskog materijaliz­
ma. Veca pravicnost u prosud:ivanju i ocenjivanju
nacionalnih varijanti i medunarodne sudbine
marksizma te epohe bio je rezultat koji se podraz­
umevao.
0 tekstu su, posto se bavio jednom od sredis­
njih tema casopisa, sa mnogih stanovista rasprav­
ljali i kritikovali ga kolege iz ,,Nove leve revije",
neposredno posto je ,,tumac" za koji je bio napi­
san propao. Spremajuci tekst za objavljivanje, po­
kusao sam da uzmem u obzir njihova razmisljanja
i kritike. Negde sam ga i popravljao, ukoliko sam
smatrao da se argumenti mogu poboljsati, a osvr­
tao sam se i na ono sto se desilo posle njegovog pi­
sanja. 2 Ostalo sam uoblicio u meri u kojoj je to
bilo moguce, a da se pri tom ne narusi unutrasnja
struktura. Med:utim, sada mi se cini da neke kate­
goricke tvrdnje iz tog prvobitno napisanog teksta
postavljaju probleme koji ne dopustaju nijedno
gotovo resenje na ovim stranama. Te sumnje u
ovako napisanom eseju ne mogu se ni na koji na­
cin izmeniti. Zbog toga su one naznacene u pogo­
voru u kojem se iznose dalja pitanja na koja se nije
odgovorilo i koja se mogu istrazivati u buducnosti
istorijskog materijalizma.

2 Napomene u velikim zagradama odnose se na teksto­

ve iii dogadaje koji su usledili posle pisanja ovog teksta.

35
 ,, Tacna revolucionarna teorija dobija
svoj konacan oblik samo ako je u uskoj
vezi sa praksom zaista masovnog i • is­
tinski revolucionarnog pokreta."
LENJIN

,,Gomilu, i one sa prohtevima koji su

nalik na prohteve gomile, molim da ne
citaju moju knjigu; stavise, vise bih vo-
- leo da je oni potpuno zanemare, nego
da je pogresno tumace pre.ma svojim
prohtevima."
SPINOZA
RAZMATRANJA
0 ZAPADNOM
MARKSIZMU
 KLASICNA TRADICIJA

Istorija marksizma od njegovog nastanka, pre

nesto vise od sto godina, tek treba da se napise.
Njegov razvoj, koji je vremenski jos relativno kra­
tak, ipak je slozen i dinamican. Uzroci i oblici nje­
govih metamorfoza i preobrazaja u znatnoj meri
su ostali neispitani. Predmet ovog teksta bice og­
ranicen na ,,zapadni marksizam" - termin koji,
sam po sebi, ne ukazuje ni na tacno odreden pro­
stor, ni na precizno odredeno vreme. Stoga ce cilj
ovog kratkog eseja biti da odredeni teorijski rad
odredi istorijski i da predlozi strukturne koordi­
nate koje definisu njegovo jedinstvo - drugim re­
cima, da ga konstituise, uprkos unutrasnjim razli­
kama • i protivrecnostima, kao jednu zajednicku
intelektualnu tradiciju. Da bi se to postiglo, treba
dati neka osnovna obavestenja o razvoju marksiz­
ma pre teoreticara o kojirna ce ovde biti reci. Jer,
samo na taj nacin cemo moci da uocimo specific­
ne novine modela koji su oni predstavljali. Odgo­
varajuc� obrada citavog ranijeg istorijskog mate­
rijalizma zahtevala bi, naravno, mnogo opsezniji
pristup nego sto je to ovde moguce. Pa ipak, cak
i sumarna retrospektiva pomoci ce nam da pojas­
nimo promene koje su iza toga usledile.
Osnivaci istorijskog materijalizina, Marks i En­
gels, rodeni su u prvoj deceniji posle Napoleono­
vih ratova. Marks (1818-1883) je bio sin advokata
iz Trira, dok je Engelsov (1820--1895) otac bio fab­
rikant iz Barmena. Obojica su bili poreklom iz

41
Rajnske oblasti i imali su iza sebe uspesne bur­
zoaske porodice iz najrazvijenijh zapadnih delova ·
Nemacke. 0 njihovom radu i zivotu u javnosti se
dovoljno zna, i ovde nije potrebno da se to pona­
vlja. Dobro je poznato kako je Marks, povucen
gravitacionom • silom prvih proleterskih nemira
posle industrijske revolucije, u svojim dvadese­
tim godinama sve vise poceo· da se zanima za He­
gelovo i Fojerbahovo filozofsko naslede i Prudo­
novu (Proudhon) politicku teoriju, dok je Engels
otkrio stvarni polozaj radnicke klase u Engleskoj
i objavio ekonomska nacela kojima je on ozako­
njen; kako su njih dvojica, u predvecerje velikih
nemira na Kontinentu '1848. godine, pisali Mani­
fest Komunisticke partije i kako su se, zbog revolu­
cionarnog socijalizma, te godine borili na ekst­
remno levom krilu medunarodne pobune; kako
su ih, u njihovim tridesetim godinama, kontrare­
volucionari pobednicki lovili u izgnanstvu u Eng­
Ieskoj; kako je Marks napravio istorijski bilans
francuske revolucije koja je zavrsila Drugim Car­
stvom; dok je Engels sumirao rezultate propale
revolucije u Nemackoj; kako je Marks, ziveci u
Londonu sam u potpunom siromastvu, prihvatio
monumentalni teorijski zadatak da prikaze kapi­
talisticki nacin proizvodnje kao jedne celine - pri
tom ga je intelektualno i materijalno podrzavao
samo Engels, koji je ziveo u Mancesteru; kako je
posle petnaest godi�a rada objavljen prvi tom Ka­
pitala, neposredno_p:re nego sto je Marks napunio
pedeset godina zivota; kako je istovremeno on
ucestvovao u osnivanju Prve internacionale, da bi
kasnije ulagao ogromne napore da njen rad kana­
lise u organizovani socijalisticki pokret; kako je
Marks obnovio uspomene na Parisku komunu i
dao instrukcije za osnivanje nove ujedinjene rad­
nicke partije u Nemackoj, uspostavivsi, na taj na­
cin, opsta nacela buduce proleterske drzave; kako
je poslednjih godina Marksovog zivota i posle nje-

42
 gove smrti Engels prvi put sistematski izlozio is­
torijski materijalizam koji je postao od naroda
prihvacena politicka snaga u Evropi, i kako je En­
gels, u svojim sedamdesetim godinama, nadgle­
dao rast Druge internacionale, za cije vreme je is­
torijski materijalizam postao zvanicno ucenje
glavnih radnickih partija na Kontinentu.
Neizmerna dostignuca, koja su ostvarena u
ova dva isprepletan.a zivota, nisu ovde predmet
naseg neposrednog interesovanJa. Za ono sto mi
zelimo bice dovoljno da istaknemo odredene
drustvene vrednosti teorijskog rada Marksa i En­
gelsa, sto nam moze biti merilo prilikom porede­
nja sa kasnijim razvojem. Marks i Engels bili su
usamljeni pioniri svoje generacije. Ni za jednog
• njihovog savremenika, bilo koje nacionalnosti,-ne
• tnoze se reci da je u potpunosti shvatio, ili da je sa
njima delio, njihove zrele poglede. U isto vreme, •
njihov rad bio je tvorevina dugotrajnog zajednic­
kog napora, intelektualnog partnerstva za koje se
ne moze naci paralela u dosadasnjoj istoriji mis­
ljenja. Ova dva coveka- uvek zajedno, u siromast-
- vu, izgnanstvu i dirincenju - nikada nisu izgubili
vezu sa glavnim bitkama koje je bio proletarijat
toga vremena, uprkos cinjenici da su sa njim vise
od deset godina bili izgubili gotovo svaku organi­
zacionu vezu. Dubina istorijske povezanosti
Marksove i Engelsove misli sa razvojem radnicke
klase najbolje je pokazana u teskim trenucima
koji su nastupili od 1850. godine pa nadalje, kada
su i jedan i drugi bili prisiljeni da se opet have
samo ,,prh1atnim'' stvarima. Taj period Marks je,
uz neprekidnu Engelsovu materijalnu pornoc, is­
koristio za pripremanje Kapitala, i zavrsio se tako
sto je Marks,. prirodno, postao clan Prve interna­
cionale, kojoj je veoma brzo postao i voda. S dru­
ge strane, savrseno jedinstvo teorije i prakticnog
delovanja, koje su Marks i Engels, uprkos svim ne­
dacama, __uspeli da postignu, nije moglo da se ana-

43
 logno i bezrezervno primeni i na njihovu okolinu.
Revolucionarna komesanja, u kojima su njih dvo­
jica licno ucestvovala, bila su po karakteru zana­
tlijska iii seljacka. Nejaki nemacki proletarijat
imao je veoma malu ulogu u dogadajima iz 1848.
godine. 1 ��jnaprednija drustvena pobuna - Paris-
• ka komuna - ciji SU oni hili samo daleki svedoci,
po svom karakteru bila je takode zanatlijska; Njen
poraz prouzrokovao je raspustanje Prve interna­
cionale, pa su i Marks i Engels jos jednom morali
da se vrate neformalnom politickom delovanju.
Do stvarnog formiranja partija industrijske rad­
nicke klase doslo je tek posle Marksove smrti.
Tako je odnos izmedu Marksove teorije i proleter­
ske prakse uvek bio promenljiv i posredan: ne­
posredna poklapanja tog odnosa bila su veoma
retka. Slozenost objektivne povezanosti ,,klase" i
,,nauke" u tom periodu (koja je i danas prakticno
neproucena) ogledala se u prirodi i sudbini samih
Marksovih spisa. Jer, ograniceno delovanje rad­
nicke klase tog vremena odredilo je i neke grani­
ce Marksovog i Engelsovog rada. To se moze po­
smatrati sa dva nivoa - kako su njihovi tekstovi
docekivani i koliko su imali uticaja. Strogo po­
smatrano, Marksov teorijski uticaj bio je relativno
ogranicen na vreme u kojem je on ziveo. Najvec�
deo njegovog opusa - oko tri cetvrtine svega sto
je napisao - bilo je u trenutku njegove smrti neob­
javljeno. A i ono sto je bilo objavljeno .za njegova
zivota, bilo je rasuto po mnogim drzavama i na
raznim jezicima, a ni u jednoj zemlji i ni na jed­
nom jeziku nije bilo upotrebljivo kao jedna celi�
na.2 Trebalo je da prode jos pola veka pre nego sto

1 Vidi; Theodore Hamerow, Restoration, Revolution,

Reaction, Princeton, 1958, pp. 137-156. To je najbolja istorij­
ska analiza drustvenog sklopa revolucije u Nemackoj 184:8.
2 Medu delima koja nisu bila objavljena za vreme Mark­
sovog zivota nalazila su se i:· Kritika Hegelove filozofije driav-

44
su sva njegova glavna dela bila objavljena, i isto­
rija njihovog posthumnog pojavljivanja predstav­
ljala je sredisnu nit kasnijih promena u marksiz­
mu. Spisak Marksovih dela objavljenih za njegova
zivota predstavlja indeks prepreka za sirenje nje­
gove misli medu klasom k9joj su ona bila name­
njena. Medutim, iskustvo proletarijata te epohe - .
koji je jos bio na sredini puta izmedu radionice i
fabrike, u znatnoj meri lisen cak i sindikalne orga­
nizacije i bez nade da bilo gde u Evropi dograbi
vlast - omedilo je krajnje granice i same Markso­
ve misli. Marks je, u osnovi, iza sebe ostavio jednu
koherentnu i razvijenu ekonomsku teoriju o kapi­
talistickom naciriu proizvodnje - data je u Kapita­
lu - ali ne i slicnu politicku teoriju o strukturi bur­
foaske drzave, ili o strategiji i taktici revolucio­
narne socijalisticke borbe radnicke klase koja je
imala zadatak da tu drzavu srusi. U najboljem slu­
caju, on je u naslede ostavio nekoliko zagonetnih
predvidanja iz cetrdesetih godina, a sedamdesetih
godina proslog veka izneo je nekoliko sazetih pri­
ncipa (,,diktatura proletarijata"), zajedno sa cuve­
nim analizama Drugog Carstva. Sa te strane,
Marksov rad nije mogao ubrzati stvarnu istorij­
sku inventivnost masa u iznalazenju instrumenata
za sopstvenu emancipaciju. U isto vreme - i tu sa­
vremenici · vide jednu mnogo vecu prazninu -
Marks nikada nije dao bilo kakvo uopsteno objas­
njenje o istorijskom materijalizmu kao takvom.
Tog posla latio se Engels krajem sedamdesetih i u
osamdesetim godinama proslog veka, i to je bio
odgovor na rast novih organizacija radnicke klase

nag prava (1843), Ekonomsko-politicki spisi (1844), Teze o Fo­

jerbahu (1845), Nemacka ideologija (1846), Grundrise
(1857-1858), Teorija o visku vrednosti (1862-1863), Kapital,
tom II i III, Kritika Gotskog programa (1875), Beleske o Vagneru
(1880).

45
 · ,,
na Kontinentu. Poslednji paradoks u istorijskoj.
pove�anosti Marksovog i Engelsovog teorijskog
rada sa prakticnom borbom proletarijata, jeste
karakteristican oblik njihovog internacionalizma.
Ni jedan ni drugi posle 1848. nikada nisu uhvatili
korena ni u jednoj nacionalnoj politickoj partiji.
Ziveci u Engleskoj, gde su bili potpuno izvan lo-
kalnih kultumih i politickih dogadaja, obojica su
sezdesetih godina svesno odbili da se vrate u Ne-
macku, mada su to tada mogli. da ucine. I pored
toga sto nisu hteli da prihvate bilo kakvu nepos-
rednu ulogu u formiranju nacionalnih organizaci-
ja radnicke klase u najvecim. industrijskim drza-
vama, oni su ipak savetovali i predvodili borce i
vode sirom Evrope i Severne Amerike. Njihova
pisma stizala su svuda - od Moskve do Cikaga, od
Napulja do Osla. Istinska skucenost i nezrelost
radnickog pokreta te epohe ucinili su da oni za-
misle jedan internacionalizam koji bi bio cistiji
nego sto je to, u stvari, bilo moguce u daljem raz-
voju pokreta radnicke klase .. _
Grupa teor:eticara koja je sledila Marksa i En­
gelsa bila je malobrojna. Nju su sacinjavali ljudi
koji su do istorijskog materijalizma u svom razvo­
ju stigli relativno kasno. Cetiri najznacajnija cove­
ka u tom periodu bili su Labriola (Labriola) (ro­
den 1843), Mering (Mehring) (roden 1846), Kaucki
(Kautsky) (roden 1854) i Plehanov (roden 1856).3
Svi su bili iz zaostalijih oblasti Istocne iii Zapadne
Evrope. Mering je bio sin junkera iz Pomeranije,
Plehanov sin zemljoposednika iz Tambova, Lab­
riolin otac je bio takode zemljoposednik iz Kam­
papije, dok je otac Kauckog bio slikar iz Bohemi-

3 Bemstajn (Bernstein) (1850-1923) je bio intelektualno

minoma figura, ali je pripadao istoj tradiciji. Moris (Morris)
(1834-1896) je bio stariji od sviH"pripadnika ove grupe i bio
je veoma znacajan, ali nije imao mnogo uticaja u svojoj zem)ji,
dok je u inostranstvu bio nepoznat.

41-,
je. Plehanov je prisao marksizmu dok se, posle de­
cenije tajnog rada u narodnjacima, osamdesetih
godina proslog veka nalazio u izgnanstvu u Svaj­
c.arskoj; Labriola je radio u Rimu - u pocetku je
bio hegelovac, a marksista je postao oko 1890; Me­
ring je, pre nego sto se 1891. godine prikljucio Ne­
mackoj socijaldemokratskoj partiji, mnogo godi­
na gradio karijeru liberalnog demokrate i publi­
ciste u Pruskoj; jedino Kaucki nije imao nemark­
sisticku proslost; on je, u svojim dvadesetim godi­
nama, prisao radnickom pokretu kao novinar koji
se bori za ideju socijalizma. Nijedan od ovih inte­
lektualaca nije imao znacajniju ulogu u vodenju
nacionalnih partija svojih zemalja, ali svi su bili
potpuno ukljuceni u partijski politicki i ideoloski
rad i imali su zvanicne funkcije u partijama. Jedi­
no je Labriola bio po strani kada se osnivala So­
cijalisticka partija Italije. 4 Plehanov je, posto je
pomagao da se osnuje Grupa za oslobadanje rada,
bio u prvom izdavackom savetu ,,Iskre", a na Dru­
gom kongresu Ruske socijaldemokratske radnic­
ke partije izabran je u Centralni komitet. Kaucki
je bio urednik casopisa ,,Die Neue Zeit", koji je po­
stao glavni organ SPD-a; na kogresu u Erfurtu ski­
cirao je zvanicni program Partije. Mering je bio is­
taknuti saradnik ovog casopisa, isto kao sto je
Labriola saradivao u slicnom francuskom casopi­
su ,,Le Devenir Social." Sva cetvorica su se dopi­
sivala sa Engelsom, koji je uticao na njihovo for­
miranje. U stvari, za njihov rad se moze smatrati
da predstavlja nastavak Engelsovog rada pri kraju
njegovog zivota. Drugim recima, oni su na razlici­
te nacine zeleli da sistematizuju istorijski materi-

4 Labriola je nagovarao Turatija (Turati) da, prema ne­

mackom modelu, osnuju Socijalisticku partiju u Italiji. U po­

slednjem tre!!utku odlucio je da ne ucestvuje na osnivackom
kongresu, u Denovi 1892. godine, zbog toga sto nije bio ube­
dcn u ideolosku cistotu nove partije.

47
jalizarn kao sveobuhvatnu teoriju o ljudima i pri­
rodi - teoriju koja je sposobna da zarneni supar­
nicke burzoaske discipline i da radnickom pokre­
tu da jednu siroku i koherentnu viziju sveta kojeg
bi pravi borci iz tog pokreta mogli da 6svoje. Taj
zadatak zahtevao je da oni, a na to je bio primoran
i Engels, ucine sledece: da daju opste filozofske
stavove o marksizmu kao shvatanju istorije i da ih
prosire na ona podrucja koja Marks neposredno
nije dotakao. Slicnost naslova nekih njihovih glav­
nih radova ukazuje na zajednicke predmete njiho­
vog inter�sovanja: 0 istorijskom materijalizmu
(Mering), Ogledi o materijalistickom shvatanju is­
torije (Labriola), K pitanju o razvitku monistickog
pogleda na istoriju (Plehanov), Materijalisticko
shvatanje istorije (Kaucki). 5 U isto vreme, Mering
i Plehanov pisu eseje o literaturi i umetnosti (Le­
genda o Lesingu i Umetnost i drustveni zivot), dok
se K.aucki bavi i proucavanjem religije (/zvori
hriscanstva) - sve su to teme koje je i Engels na
kraju zivota u manjoj meri razmatrao. 6 Zajednic­
ka karakteristika njihovih radova pre je bilo upot­
punjavanje, nego razvoj Marksovog nasleda. Ova
generacija zasluzna je i za pocetak objavljivanja
Marksovih rukopisa i biografskih studija o njego­
vom zivotu. Time su zeleli da socijalistickom po­
kretu prvi put u potpunosti pokazu i otkriju te
znacajne tekstove. Engels je objavio drugi i treci
tom Kapitala; Kaucki je uredio Teorije o visku
vrednosti; Mering je ucestvovao u objavljivanju
knjige Marks-Engels: Prepiska; na kraju zivota, on

5 Meringov ogled bio je objavljen 1893, Plehanovljev

1895, Labriolin.1896. Rasprava koju je napisao Kaucki, na jed­
nom mnogo visem nivou, objavljena je znatno kasnije, 1927.
godine.
6 Ti tekstovi napisani su: 1893 (Mering), 1908 (Kaucki) i
1912-1913 (Plehanov).

48
� je napisao i prvu ozbiljniju Marksovu biografiju.7
Sistematizacija i rekapi tulacija nasleda, koje je jos
bilo veoma sveze, bio je jedan od glavnih zadataka
ovih Marksovih naslednika.
U meduvremenu, klima svetskog kapitalizma
se izmenila. Poslednjih godina dcvetnacstog veka
doslo je do naglog ekonomskog skoka u glavnim
industrijskim drfavama - privreda je monopoH­
zovana kod kuce, imperijalisticka ekspanzija sve
vise se orijentisala na druge zemlje, nagovestena
je era znacajnih tehnoloskih inovacija, dolazi do
povecanja stope profita. sve vece akumu1acije ka­
pitala i pojacanog vojnog rivaliteta medu velikim
silama. Ove okolnosti su se veoma mnogo razliko­
vale od relativno mirne faze razvoja kapitalizma u
vreme dugog perioda recesije od 1874. do 1894.
godine, posle poraza Komune i pre prvih me­
duimperijalistickih sukoba u englesko-burskom i
spansko-americkom ratu (ubrzo posle njih, usle­
dio je i rusko-japanski rat). Neposredni naslednici
Marksa i Engelsa formirali su se u periodu relativ­
nog zatisja. Naredna generacija marksista dosla je
u vreme mnogo vecih nemira, u vreme kada je ev­
ropski kapitalizam poceo da srlja u oluju prvog
svetskog rata. Teoreticari iz tog vremena bili su
mnogobrojniji od svojih prethodnika. Oni su jos
uocljivije potvrdili promenu koja je postala vidlji­
va vec u prethodnom periodu - geografska osa
marksisticke kulture preneta je u Istoc:nu i Cen­
tralnu Evropu. Najznacajnije figure te nove gene­
racije bez izuzetka su bile iz oblasti istocno od
Berlina. Lenjin je bio sin drfavnog cinovnika iz
Astrahana, Roza Luksemburg (Rosa Luxemburg)

7 II tom Kapitala pojavio se 1885, a III tom !896; Teorije

u vi.{ku vrednosti i¢avale su se od 1905 do 1910; Prepiska ie
objavljcna 1913; Mering01a knjiga Karl Marks izdataje 1918.
go<line.

49
 bila je kcerka trgovca drvetom iz Galicije, Trocki
(Trockij) je bio sin farmeta iz Ukrajine, Hilferdin­
gov (Hilferding) otac bio je funkcioner u osigura­
vajucem zavodu,aBauerov(Bauer)industrijalac u
Austriji. Svi oni su glavna defa napisali pre prvog
svetskog rata. Buharin, sin ucitelja iz Moskve, i
Preobrazenski, ciji je otac bio svestenik u Orelu,
pisali su posle rata, ali mogu se smatrati kasnijim
pripadnicima iste grupe. Vremensko i prostomo
odredivanje razvoja marksisticke teorije do· tog
trenutka, tabelamo bi se moglo prikazati na sle­
deci nacin:
Marks 1818-1883. g. l'rir (Rajna)
Engels 1820-1895 g. Barmen (Vestfalija)
Labriola 1843-1904 g. Kasino (Kampanija)
Mering 1846-1919 g. Slave (Pomeranija)
Kaucki 1854-1938 g. Prag (Bohemija)
Plehanov 1856-1918. g Tambov (centr. Rusija)
Lenjin 1870-1923. g. Simbirsk (Volga)
Luksemburg 1871-1919. g. Zamosk ( Galicija)
Hilferding 1877-1941. g. Bee
Trocki 1879-1940. g. Herson (Ukrajina)
Bauer 1881--1938. g. Bee
Preobrazenski 1886-1937. g. Orel (centr. Rusija)
Buharin 1888-1938. g. Moskva

Gotovo svi cianovi mlade generacije teoretica­

ra imali su glavnu ulogu u rukovodenju svojim na­
cionalnim partijama - bili su znacajniji i mnogo
aktivniji od svojih prethodnika. Lenjin je, narav­
no, stvorio Partiju boljsevika u Rusiji. Roza Luk-
- semburg je bila vodeci intelektualac Socijalde­
mokratske partije u Poljskoj, a kasnije je bila naj
autoritativniji osnivac Komunisticke partije Ne­
macke. trncki je bio sredisna figura frakcionas­
kih borbi u Ruskoj socijaldemokratskoj radnickoj
partiji, a Buharin je pre prvog svetskog rata bio
sve znacajniji Lenjinov pomocnik. Bauer je bio na
celu Sekreuµijata parlamentarne grupe Austrij-
. ske socijaldemokratske partije, dok je Hilferding
postao istaknuti predstavnik Nemacke socijalde-

so
mokratske partije u Rajhstagu. Zajednicka karak­
teristika citave ove grupe bilo je njihovo rar:i o sa­
zrevanje: svaki teorl'.tii''.ar, kojeg sam sa.da spome­
nuo, svoje glavno delo je napisao krajern druge
decenije svoga zivota.
Koje novc pravce su zastupali u ::,pisima? Zbog
ubrzanog istorijskog hoda i,, jcdnog u drugi vek i
dalje, sustina njihovog interesovanja bilaje usme­
rena u dva nova pravca. Prvo, ucigledna transfor­
macija kapitalistickog nacina proinodnje. koji je
stvorio monopolizaciju i impedjaHzam. zahtevala
je neprekidne ,,•.konon:1ske analb:c i 0bjasnjenja.
Stavise, M.arksov rad '.',U sada akademski ekono­
misti prvi put poccll profesionalno d;:: kritukuju. 8
Na Kapital se vise nijc moglo jednostavno osloniti:
trebalo ga je razvijati. Prvi oz.biljan pokwfaj u tom
pravcu ucinio je Kaucki knjigom. iz 1899. godine,
0 seljackom piian7u. Bilo je to sveobuhvatno ispi­
tivanje promena u evrnpskoj i ameri{:koj poljop­
rivredi koje je uputilo na cinjenicu da jc on tad,,
bio clan starije gcneracije koja je bila osetljivija na
zahteve savremenog trenutka, i. koja je rnedu rnla­
dim marksistima ostavila dubok tr,ig. 9 lste godi­
ne, nekoliko r-1eseci kasnije, Lc'.njin j� objavio
knjigu Razvoj kapitalizma u Rusiji - obirnnu studi­
ju o seoskoj privredi, u kojoj se uglavnom polazi.lo

8 Prva ozbiljna neoklasicna kritika Marks,, bila je knjiga

Bem-Baverka (Bohm--Bawerk) Zum Abschius:; des Marxsc­
hen Systems (1896). Bem--Baverk jc: bio tri pwa ministar 1.a ii­
nansije u Austrijskom Carstvu, a na Univcrzitetu 11 Been je od
1904. do 1914. godme bio sef Katedre za politicku �konom�ju.
9 Rasprava o problcrnima pol_jop:rivrede u SPD u zn..11n0j
meri je zapoccta posk studije M;,ks,; Vebe,;; (Max Webn-J o
uslovima u kojima radc poljopr i\ rednici fotoc.1e Nemacke -
studiju jc objavio libenilni Verein fur Soz,i11lpolitik, 1892. godi­
ne. Vidi izvanredan prcdgovor kojegje Bulijano Prnkaci (Giu­
liano Proccaci) napisao povodom p0slednjeg ilalijanskop, iz­
danja Kauckijeve knjigc La Questionc Agraria, Milano, 1971,
pp. L-LII. LVllI.

51
 od istih problema kao i u O seljackom pitanju, ali
ciji su zakljucci u izvesnom smislu bili smeliji i no­
viji. U stvari, ovaj rad je predstavljao prvu prime­
nu, u Kapitalu iznete, opste teorije o kapitalistic­
kom nacinu proizvodnje na jednu konkretnu
drustvenu formaciju, spajanje jednog broja naci­
na proizvodnje sa jednim jasno izrazenim istorij­
skim totalitetom. Na taj nacin je Lenjinovo istra­
zivanje poljoprivrede u carizmu predstavljalo na­
predak za istorijski materijalizam kao celinu.
Kada je zavrsio tu knjigu, Lenjin je imao dvadeset
devet godina. Sest godina kasnije, Hilferding je -
posto se proslavio, 1904. godine, posle efektnog
odgovora na kritiku koju je Marksu uputio Bem­
Baverk - proucavanje kapitala zavrsio u dvadeset
osmoj godini, kada je napisao knjigu Finansijski
·kapital. Objavljen ·1910. godine, ovaj Hilferdingov
rad bio je iznad ,,sektorskog" ili ,,nacionalnog"
primenjivanja Kapitala, kakvi su bili i radovi
Kauckog i Lenjina, i pokazao je njegovu ,,savreme­
nost" i sposobnost za posrnatranje globalne pro­
mene u kapitalistickom nacinu proizvodnje kao
takvom� u novoj epohi trustova, carina i trgovins­
kih ratova. Usmerivsi svoje analize na sve vecu
moc banaka, na ubrzano monopolizovanje i na
sve vece koriscenje drzavne masinerije za agresiv­
nu ekspanziju kapitala, Hilferding je istakao ras­
tucu medunarodnu napetost i bezvlasce koji su
bili cvrsto povezani sa jacanjem organizovanja i
centralizovanja svakog nacionalnog kapitalizma.
U meduvremenu, 1907. godine (posle zavrsetka
pisanja, ali pre objavljivanja knjige Finansijski ka­
pital) Bauer je objavio podjednako veliko delo Na­
ciorwlno pitanje i socijaldemokratija kada je imao
dvadeset sest godina. U njemu se on uhvatio ukos­
tac sa krucijalnim politickim i teorijskim proble­
mom kojeg Marks i Engels gotovo da i nisu dotak­
li, a koji je socijalistickom pokretu tada izgledao
veci nego ikada ranije. U ovom gotovo potpuno

52
novom podrucju, on je ucinio jednu veoma ambi­
cioznu sintezu da bi objasnio poreklo i sastav na­
cija, zavrsavajuci analizom savremenog talasa im­
perijalistickog anektiranja izvan Evrope. Sam im­
perijalizam postao je glavni predmet teorijskog
razmatranja u knjizi Roze Luksemburg Akumula­
cija kapitala, koja je objavljena u predvecerje pr­
vog svetskog rata, 1913. godine. Njeno stalqo isti­
canje nezamenljive uloge nekapitalistickih zema­
lja u stvaranju viska vrednosti, i, shodno tome,
nuznosti vojno-imperijalisticke ekspanzije iz cen­
tara moci pre ma Balkanu, Aziji i Africi, oznacilo je
ovaj rad - uprkos njegovim analitickim greskama
- kao najradikalniji i originalan pokusaj da se ka­
tegorijski sistem Kapitala domisli i razvije na svet­
skom nivou, u svetlu nove epohe. Knjigu je u ca­
sopisu ,,Die Neue Zeit" odmah kritikovao Bauer,
koji je od 1904. godine i sarn ispitivao problem ve­
zan za Marksova objasnjenja ekspanzionisticke
reprodukcije kapitala. Konacno, Buharin je, kada
je vec izbio rat, 1915. godine, izneo svoje shvatanje
o kretanju medunarodnog kapitalizma u knjizi
Imperijalizam i svetska ekonomija, 10 a Lenjinje na­
redne godine objavio poznatu kratku studiju lm­
perijalizam kao najvisi stadijum kapitalizma - u ko­
joj su sumirani zakljucci o ekonorniji iz prethod­
nih rasprava; oni su tu prvi put uokvireni unutar
jedne koherentne politicke analize imperijalistic­
ke ratobornosti i kolonijalne eksploatacije, anali­
ze koja je izvedena iz opsteg zakona neravnomer­
nosti razvoja kapitalistickog nacina proizvodnje.
Tako je u prvih petnaest godina ovog veka do­
slo do pravog procvata marksisticke ekonomske
misli u Nemackoj, Austriji i Rusiji. Svaki znacajniji

10 Kasni_je je Buharin, 1924. godine, objavio siru kritiku

teorije Roze Luksemburg. Ovaj tekst nedavno je preveden na
engleski, (ed,) K. Tarbuk (K. Tarbuk) Imperialism and the Acu-
11111la1ion of Capital, London, 1971.

53
teorc1 H�ar toga doba smatrao je da je od zivotnog
znacai{t res:wanie fundamentalnih zakona o kre­
tanju kapitalizrna u novoj fazi njegovog istorij­
skog razvoja. Meautim, u isto vreme je prvi put
do<lo i do naglog pojavljivanja marksisticke poli­
ticke teorije. Dok je ekonomsko proucavanje tog
periuda moglo direktno da se nadgradi na impo­
zantne ternelje Kapitala, ni Marks ni Engels nisu
iza sche ostavili ni priblizno slicnc predstave o po­
litickoj strategiji i taktici proleterske revolucije.
Kao sto smo videli, objektivne okolnosti su ih
sprecile da to ucine. Brzo jacanje radnickih parti­
ja u Centralnoj Evropi i burne pobune naroda
protiv starih rezima u Istocnoj Evropi, stvorili su
sada uslove za jedan ndv tip teorije zasnovane di­
rektno na masovnim borbama proletarijata i pri­
rodno integrisane u partijskc organizacije. Ruska
revolucija iz 1905. godine, koja je pazljivo pracena
u Nemackoj i Austriji, stvorila je prvu strategijsku
politicku analizu naucnog tipa u istoriji marksiz­
ma -- bilo je to delo koje je napisao Trocki Rezul­
tati i izgledi. Zasnovan na izuzetnom sagledavanju
strukturc drzavnog sistema svetskog imperijaliz­
ma, ovaj kratak rad sa briljantnom preciznoscu
daje budud karakter i tok socijalisticke revoluci­
je u Rusiji. Trocki je to delo napisao kada je imao
dvadeset sedam godina; posle toga, do prvog svet­
skog rata, nije napisao nista znacajno, zbog cega
je, posle 1907. godine, bio izolovan iz Boljsevicke
partije. Sistematsko. stvaranje marksisticke poli­
ticke teorije o klasnoj borbi, na organizacionom i
taktickom nivou, Lenjinovo je deio. Stepen njego­
vog obrazovanja iz ovog podrucja stalno je prouz­
rokov::,o promene citave konstrukcije istorijskog
materijalizma. Pre Lenjina je ovo politicko pod­
rucjc bilo gotovo potpuno neistrazeno u marksis­
tickoj teoriji. Za samo dvadeset godina on je stvo­
rio pojmove i rnctode neophodne za vocienje, pod
rukovodstvom jedne veste i odane radnicke par-

54
tije, uspesne proleterske borbe za vlast u Rusiji.
Specifican nacin kombinovanja propagande i agi­
tovanja, organizovanje strajkova i demonstracija,
sklapanje klasnih saveza, ucvrscivanje partijskih
organizacija, zahtevanje nacionalnog samoopre­
deljenja, tumacenje unutrasnjih i medunarodnih
prilika, koriscenje parlamentarnog nacina rada,
utvrdivanje vrsta devijacija, pripremanje pobu­
njenickog napada- sve su to inovacije, koje se ces­
to posmatraju kao jednostavne ,,prakticne" mere,
koje, u stvari, predstavljaju odlucan intelektualni
prodor na do tada neistrazeni teren. Sta da se
radi? Korak napred dva koraka nazad, Dve taktike
socijaldemokratije, Lekcije Moskovskog ustanka,
Paljoprivredni program Ruske socijaldemokratije,
Pravo nacije na samoopredeljenje - svi ovi, i stoti­
nu ostalih ,,prigodnih" telcstova ili eseja, napisa­
nih pr:e prvog svetskog rata, oznacili su pocetak
marksisticke politicke nauke koja je od tada pa
nadalje bila sposobna da se nosi sa mnogobroj­
nim problemima koji su do tada bili izvan svakog
ozbiljnijeg teorijskog podrucja. Jasno je da je sna­
gu Lenjinovim radovima iz tih godina dala ogrom­
na revolucionarna energija narodnih masa u smi­
raju carizma., Upravo njihova elementarna spon­
tanost u delovanju i pritisak koji je sve vise vodio
ka zbacivanju ruskog apsolutizma, omogucili su
Lenjinu da u znatnoj meri prosiri marksisticku
teoriju.
Objektivne granice ovog intelektualnog otkri­
ca jos jednom su, nuzno, odredene stvarnim ma­
terijalnim uslovima. Ovde nemamo dovoljno pro­
stora da govorimo o ogranicenjima i propustima
Lenjinovog dela: moze se reci samo to da je ono
bilo sustinski povezario sa zaostaloscu ruske
drustvene formacije i sa drzavom koja je takvu
formaciju odrlavala, odvojivsi carstvo od ostalog
dela predratne Evrope. Lenjin, koji je sa nacional­
nim radnickim pokretom bio povezan mnogo

55
dubljc nego sto je to sa Marksom bio slucaj, nije
pokazivao neposredno interesovanje za nuzno
razlicit oblik borbe u drugim drfavama Evrope,
bez obzira na to sto je ta borba trebalo <la stvori
kvalitativno nmogo tezi revolucionarni put od
onog u Rusiji. Tako je u Nemackoj, koja je indust­
rijski bila neuporedivo razvijenija, zbog opsteg
prava glasa i gradanskih sloboda stvorena drzav­
na struktura potpuno razlicita od one koju su za­
mislili Romanovi, a otuda se i politicko bojno po­
lje uvek potpuno razlikovalo od onog u Rusiji.
Radnicka klasa bila je neuporedivo manje revolu­
cionarno raspolozena, a u isto vreme i njena kul­
tura, zajedno sa institucionalnim okvirom citavog
drustva, bila je znatno razvijenija. Roza Luksem­
burg, marksisticki mislilac u carskoj Nemackoj
kojije stvorio originalnu politicku teoriju, u svom
radu veoma sugestivno je razmisljala o toj protiv­
recnosti, mada su njeni tekstovi delimicno uvek
bili nadahnuti njenim iskustvom o mnogo rato­
bornijem poljskom ilegalnom pokretu tog vreme­
na. Njeni politicki spisi nikada nisu imali kohe­
rentnost ili dubinu Lenjinovih, kao ni mogucnost
predskazivanja, koje su imali radovi Trockog.
Podloga nemackog pokreta nije dopustala slican
razvoj. Ali strasne intervencije, koje je Roza Luk­
semhurg vrsila u SPD da bi zaustavila njcno sve iz­
razcnije zapadanje u reformizam (ciji obim Lenjin
u izgnanstvu uglavnom nije uspeo da uoci), ipak
su sadrzavale elemente kritike kapitalisticke de­
mokratije, odbrane proleterske spontanosti i
koncepciju socijalisticke slobode koja je, zahva­
ljujuci slo-zenijoj okolini, bila dosta ispred Lenji­
nove. Drustvena refonna ili revolucija, ostra pole­
mika kojom je -kadajoj je bilo dvadeset osam go­
dina - odgovorila na Bernstajnov evolucionizam,
bilo je delo koje ju je izvelo na njen karakteristi­
can put: posle toga usledilo je teoretisanje o gene­
ralnom strajku kao arhetipskom oruzju za sa-

56
mooslobadanje radnicke klase, a zakljucak je <lat
u presudnoj raspravi sa Kauckim 1909-1910. godi­
ne, kada je konacno odredena buduca politika
radnicke klase.
Prvi svetski rat radikalno je podelio marksis­
ticku teoriju u Evropi, a isto tako je podeljen i rad­
nicki pokret. Razvoj marksizma u deceniji pred
rat pokazao je, zbog veceg broja organizovanih so­
cijalistickih partija tog doba, mnogo vece jedin­
stvo teorije i prakse nego u prethodnom periodu.
Ukljucivanje vodecih marksistickih teoreticara u
rad njihovih nacionalnih partija nije dovelo do
njihovog provincijalizovanja ili medusobnog raz­
dvajanja. U stvari, bilo je obrnuto - medunarodne
rasprave i polemike bile su njihova druga priroda.
Tosto niko od njih nije dostigao olimpsku univer­
zalnost Marksa i Engelsa moze se protumaciti nji­
hovom mnogo konkretnijom delatnoscu u poseb­
nim okolnostima koje su imali u svojim zemljama,
i, kada se radi o Rusima i Poljacima, dugim iz­
gnanstvima van drfave, koja podsecaju na osniva­
ce istorijskog materijalizma. 11 U novim uslovirna
tog vrernena oni su, ipak, fonnirali relativno ho­
mogene kanale za diskusiju i komunikaciju, i vo­
deci pisci glavnih uporista Druge internacionale u
istocnoevropskim i drfavama Centralne Evrope,
gde se sada marksizam bio koncentrisao kao zi­
votna teorija, znali su iz prve ili druge ruke za ra­
dove koje bi neko od njih napisao, sto znaci da kri­
tika nije priznavala drfavne granice. Kada je 1914.
godine izbio rat, doslo je do rascepa, i razne nacio­
nalne grupe marksistickih teoreticara, koji su

11 Neku predstavu •o ruskoj emigraciji mozemo dobiti

ako pogledarno kuda su sve putovali i gdc su sve, pre 1917. go­
dine, ziveli Lenjin, Trocki i Buharin: Nerna<'.·ka, Eng!eska,
Francuska, Belgija, Svajcarska i Austrija (Lenjin i Trocki); Ita­
lija i Poljska (Lenjin); Rumunija, Srbija, Bugarska, Spanija
(Trocki); Sjedinjene Americke Drzave (Trocki i Buharin);
Danska, Norveska i Svedska (Buharin).

57
imali vodecu ulogu na predratnoj sceni, nisu mog-
le da se sloze oko ocene ovog vojnog sukoba. Iz
starije generacije, Kaucki i Plehanov su se glasno
izjasnili za sovinizam i podrzali su svoje (suparnic­
ke) imperijalisticke otadzbine. _ S druge strane,
Mering je odlucno odbio da ima bilo kakve veze
sa kapitulacijom SPD u Nemackoj. Medu mladom
generacijom, Lenjin, Trocki, Luksemburg i Buha­
rin opredelili su se za otpor ratu i javno su optuzili
za izdaju socijaldemokratske organizacije koje su
u kapitalistickom pokolju stale iza klasnog nepri­
jatelja. Hilferding, koji se u Rajhstagu na pocetku
protivio ratu, posle je dopustio da ga uvuku u
austrijsku armiju. Bauer je odmah poslat na Istoc­
ni front u rat protiv Rusije, i tamo je brzo zarob­
ljen. Jedinstvo Druge internacionl;lle, koje je En­
gels odnegovao, unisteno je za nedelju dana.
Posledice koje je avgust 1914. ostavio na Kon­
tinentu dobro su poznate. U Rusiji je februara
1917, spontanim ustajanjem gladne i ratom izmu­
cene mase, oboren carizam. Za samo osam mese­
ci, Boljsevicka partija, sa Lenjinom na celu, bila je
spremna da preuzme vlast. Oktobra u Petrogradu
Trocki je jasno formulisao tu vlast kao socijalistic­
ku revoluciju, koju je on predvideo dvanaest go­
dina pre toga. Brzu pobedu iz 1917. godine pratila
je imperijalisticka blokada, intervencija i gradan­
ski rat koji je trajao od 1918. do 1921. godine. Sia­
van tok ruske revolucije u tim godinama imao je
teorijski kompas u Lenjinovim spisima u k.ojima
su politicko rnisljenje i akcija sada bili spojeni i je­
dinstveni na nacin koji nije zabelezen ni pre ni
kasnije. Od Aprilskih teza Dri.•ve i revolucije
i Marksizma i pobune do r enja ... i Poreza u
naturi, Lenjinova delaiz ·na uspostavila su
nove norrne istorijskog m jalizma - ,,konkret-
ne analize konkretne situacije" - sto je on nazivao
,,zivotnim nacelom marksizma" - u sta se on uno­
sio sa toliko silage i zara da je izraz lenjinizam veo-

58
ma brzo postao sastavni deo marksisticke termi­
nologije. U tom herojskom periodu proleterske
revolucije u Rusiji, brzi razvoj marksisticke teori­
je nije, naravno, bio ogranicen samo na Lenjinov
rad. Trocki je napisao fundamentalno delo o ves­
tini vodenja rata (Kako se naorui.avala revolucija)
i o sudbini knjizevnosti (Knjii.evnost i revolucija).
Buharin je pokusao da da sumaran pregled isto­
rijskog materijalizma kao jedne sistematske so­
ciologije u delu o kojem je mnogo raspravljano
(Teorija istorijskog materijalizma). 12 Odmah posle
toga je Preobrazenski, sa kojim je Buharin saradi­
vao prilikom sastavljanja boljsevickog prirucnika­
Azbuka komunizma, poceo da objavljuje temeljne
i sasvim originalne ekonomske studije o zadaci­
ma koji se nalaze pred sovjetskom drzavom na
prelazu u socijalizam - to je bilo podrucje preko
koga je • marksisticka teorija do tada normalno
prelazila. Prvi delovi Novih ekonomija pojavili su
se 1924. godine. U isto vreme, Medunarodni cen­
tar za proucavanje istorijskih spisa, koji se bavio
pronalazenjem i objavljivanjem Marksovih neob­
javljenih rukopisa, prenet je u Rusiju. Rjazanov,
koji je vec i. pre rata stekao reputaciju naucnika
koji se bavi izucavanjem Marksovih manje pozna­
tih dela, sada je rukovodio timom koji je imao za­
datak da pripremi prvo kompletno i naucno izda­
nje Marksovih i Engelsovih radova, ciji je najveci
deo prebacen, u Moskvu i smesten u lnstitut za
proucavanje Marksa i Engelsa; za direktora je po­
stavljen Rjazanov. 13 Svi ovi ljudi imali su, narav- •
12 B
uharinov socioloski prirucnik objavljen je 1921;
Trockijeva studija o knjizevnosti objavljena je 1924.
13 David Rjazanov (pravo ime Golden'dar) je roden 1870.

godine. •
Njegovo ucestvovanje na Drugom kongresu Ruske soci­
jaldemokratske radnicke partije je sporno. Na tom Kongresu
su se razisli Martov i Lenjin, neposredno pred sukob oko ru­
kovodenja partijskom organizacijom. Posle revolucije 1905.
godine, Rjazanov je u ,,Die Neue Zeit"-u cesto objavljivao tek­
stove; radio je na izdavanju Marksove i Engelsove prepiske.

59
no, istaknute uloge u svakodnevnoj borbi za po­
tpun trijumf revolucije u Rusiji i za izgradnju nove
sovjetske drzave. Za vreme gradanskog rata, Le­
njinje bio predsednik Saveta narodnih komesara,
Trocki je bio komesar za rat, Buharin urednik
partijskih casopisa i novina, Preobrazenski prvi
covek u partijskom sekretarijatu, a Rjazanov or­
ganizator sindikata. Posto je gradanski rat na boj­
nom polju zavrsen uspesno, plejada marksista iz
ove generacije obezbedila je novoj radnickoj tvr­
davi SSSR-a buducnost u marksistickoj kulturi.
Medutim, u ostalom delu Evrope, gde je velikf
revolucionami talas krenuo krajem rata 1918. go­
dine i trajao do 1920. godine, radnici su pora.zeni.
Kapitalizam je svuda, izuzev u Rusiji, pokazao da
je isuvise jak. Medunarodno kontrarevolucionar­
no okruzenje Sovjetskog Saveza, izrnedu 1918. i
1921. godine, nije uspelo da unisti radnicku drza­
vu, mada je gradanski rat ruskoj radnickoj klasi
naneo ogromnu stetu. Ali, okruzenje je uspelo da
rusku revoluciju, u vreme kada je imperijalizam
na Kontinentu prezivljavao najostrije drustvene
krize, potpuno odvoji od ostalog dela Evrope i da
je uspesno drzi pod kontrolom, sprecavajuci pro­
leterske pobune izvan Sovjetskog Saveza. Prva i
najozbiljnija pretnja jednoj od najutvrdenijih ka­
pitalistickih drzava na Kontinentu bile su masov­
ne pobune u Nemackoj 191�1919. godine. Roza
Luksemburg, koja je tok revolucije u Rusiji po­
smatrala iz zatvora, uocila je neke opasnosti od
diktature, koja je uspostavljena za vreme gradan­
skog rata, jasnije nego bilo koji od tadasnjih bolj­
sevickih voda, dok je, istovremeno, cesto pokazi­
vala daje ograniceno njeno shvatanje onih pitanja
(nacija, seljastva) ciji znacaj se u visoko industri­
jalizovanim delovima Evrope teze mogao razume­
ti. 14 Posto je posle propasti Drugog Rajha pustena
14 Njen ogled The Russian Revolution, napisan 1918, prvi
put je objavio 1922. godine Pol Levi (Paul Levi).

60
 iz zatvora, ona je odmah pocela da organizuje re­
volucionarnu 1evicu u Nemackoj. Kako je imala
najznacajniju ulogu u formiranju Komunisticke
partije Nemacke, ona je mesec dana posle toga na­
pisala partijski program i na osnivackom kongre­
su podnela je politicki izvestaj. Dve sedmice po­
tom, ubijena je prilikom neorganizovanih, polus­
pontanih nereda koje su u Berlinu izazvale mase
gladnih ljudi, a koji su krvavo uguseni po narede­
nju socijaldemokratske vlade. Represiju posle ja­
nuarskih pobuna u Berlinu ubrzo je upotpunilo
vojno osvajanje Minhena, kada su lokalne socija­
listicke i komunisticke grope u aprilu tamo osno­
vale kratkotrajnu Bavarsku sovjetsku republiku.
Nemacka revolucija, koja je rodena novembra
1918. godine u radnickim i vojnickim savetima,
konacno je ugusena 1920. godine.
U meduvremenu, dogadaji su se slicno odvijali
i u Austro-Ugarskom Carstvu. U zaostalijoj madar­
skoj seoskoj drzavi, zahtevi Antante su doveli do
dobrovoljnog abdiciranja burfoaske vlade, koja je
uspostavljena posle zakljucivanja primirja, i do
uspostavljanja Sovjetske Republike koju su zajed­
nicki vodili socijaldemokrati i komunisti. $est
meseci kasnije, rumunske trope SU srosile madar­
sku komunu, i ponovo uspostavile beli rezim. U
Austriji je objektivna snaga industrijske radnicke
klase bila znatno veca nego u Madarskoj (sto je
bio slucaj u Prusiji u poredenju sa Bavarskom), ali
je Socijaldemokratska partija - kojoj je radnicka
klasa i dalje bila potpuno lojalna - glasala protiv
socijalisticke revolucije i usla je u burzoasku koa-
, licionu vladu, da bi odmah potom, pod izgovorom
dace Antanta intervenisati, rasformirala radnicke
i vojnicke savete. Godine l 920. ona je napustila
vladu, ali je tada kapitalizam vec bio potpuno uc­
vrscen. Bauer, koji je veoma brzo postao vodeta
licnost Socijaldemokratske partije, 1919. godine

61
je postao rriinistar spoljnih poslova austrijske vla­
de; zatim je napisao teorijsku odbranu partijskog
delovanja posle rata - pogresno je riazivajuci Aust­
rijska revolucija - koja je objavljena 1924. godine.
U meduvremenu je, njegov bivsi kolega, Hilfer­
ding dva puta bio ministar finansija u Vajmarskoj
Republici. Jedinstvo teorije i prakse, karakteris­
ticno za ovu generaciju, podrzavali SU cak i refor­
misticki redovi austromarksizma.15 Poslednja
veca proleterska pobuna, u trogodisnjem porat­
nom periodu, bila je u Italiji. Labriolina otadzbina
je uvek imala manju socijalisticku partiju nego
Nemacka iii Austrija, ali je zato ona bila ratobor­
nija Uspelaje da se odupre drustvenom patriotiz­
mu i da za vreme rata prkosno brani pozicije mak­
simalista. I pored toga, opsti strajk i zestok talas
zauzimanja fabrika u Torinu 1920. godine, zatekao
ju je potpuno nespremnu i bez agresivne revolu­
cionarne strategije. Brze protivmere, koje su
preduzeli vlada liberala i poslodavci, paralizovale
su pokret koji nije imao nikakvo jasno politicko
vodstvo. Talas narodnih nemira povukao se i os­
tavio naoruzane odrede kontrarevolucionara da
pripremaju dolazak fasizma.
Do kobnog povlacenja u Nemackoj, Austriji,
Madarskoj i Italiji - zemljama u kojima je, osim
Rusije, pre rata marksisticki uticaj bio najjaci -
doslo je pre nego sto se boljsevicka revo!ucija os­
lobodila imperijalisticke intervenc\je u tolikoj
meri da bi mogla neposredno, organizaciono iii
teorijski, uticati na tok klasne borbe u ovim drza­
vama. Treca internacionala formalno je osnovana
15 Druga dvojica istaknutih ekonomista - jedan bivsi
marksista, a drugi kriticar marksizma - u to vreme imali su
polozaje u vladama drlava u Istocnoj i Centralnoj Evropi. Tu­
gan-Baranovski (Tugan-Baranovsky) je u Ukrajini bio minis­
tar za finansije u kontrarevolucionarnoj vladi 1917-1918. go­
dine; Sumpeter (Schumpeter) je u Austriji 1919. godine bio na
istom polozaju.

62
1919. godine, dok je Moskva jos bila okruzena ar­
mijama belih. Ona je stvarno pocela da radi od
svog Drugog kongresa, 1920. godine. Tada je vec
bilo kasno da se utice na najvaznije bitke koje su
odlucivale o posleratnom uredenju Evrope. Crve­
na armija prodrla je u Poljsku, pa je to za trenutak
dalo nadu u moguce materijalne veze sa revolu­
cionarnim snagama u Centralnoj Evropi, ali je za
manje od mesec dana odbacena natrag. Radnici
koji su zauzeli fabrike u Torinu bili su porazeni za
svega nekoliko nedelja, iako je Lenjin u to vreme
Socijalistickoj partiji Italije poslao telegram u ko­
jem je pozivao na akcije u citavoj zemlji. Iskljucivi
krivci za ove poraze nisu, naravno, bile subjektiv­
ne greske ili propusti. To je, pre svega, bio odraz
superiornosti kapitalizma u centralnoj i zapadnoj
Evropi, gde je on svoju istorijsku prevlast nad rad­
nickom klasom uspeo da zadrzi i posle rata. Tek
posto su sve te bitke vodene i izgubljene, Treca in­
ternacionala je uspela u znatnoj meri da se ucvrsti
u najvecim evropskim drzavama izvan Sovjetskog
Saveza. Kada je blokada Sovjetskog Saveza konac­
no razbijena, ogromna razlika izmedu debakla so­
cijaldemokratskih aparata i poraza spontanih us­
tanaka u Centralnoj i Juznoj Evropi, s jedne stra­
ne, i uspeha Boljsevicke partije u Rusiji, s druge
strane, omogucila je relativno brzo formiranje
jednog centralizovanog revolucionarnog medu­
narodnog pokreta zasnovanog na principima koje
su utvrdili Lenjin i Trocki. Godine 1921. Lenjin je
napisao fundamen.talnu teorijsku »poruku« no­
vim komunistickim partijama, koje su tada osno­
vane u gotovo svim delovima razvijenog kapitalis­
tickog sveta - Levicarenje, decja bolest komuniz­
ma. U tom tekstu on je evropskim socijalistima
sintetizovao istorijske pouke boljsevickog iskust­
va u Rusiji, i prvi put je poceo da se bavi proble­
mima marksisticke strategije u sredini koja je bila
znatno razvijenija nego u vreme carizma, kada je

63
 burfoaski parlamentarizam bio mnogo jaci a re­
formizam radnicke klase mnogo dublji, nego sto
je on mislio pre prvog svetskog rata Prvi put je
borcima sirom Evrope sistematicno prevodenje
prikazalo Lenjinova dela kao organizovani teoret­
ski sistem, i za mnoge je to bilo iznenadno politic­
ko prosvetiteljstvo. Izgledalo je da su se stekli us­
lovi za medunarodno sirenje i obogacivanje mark­
sisticke teorije na sasvim novom nivou, pri cemu
je Kominterna trebalo da bude garant materijalne
podrske svakodnevnim borbama narodnih masa.
Medutim, ti lepi izgledi su veoma brzo propali.
Divlji udarci, koje je imperijalizam zadao ruskoj
revoluciji, desetkovali su sovjetsku radnicku kla­
su; ona je posebno stradala u sukobima sa snaga­
ma belih u gradanskom ratu. Posle 1920. godine,
Sovjetski Savez nije mogao da racuna ni na kakvu
pomoc razvijenih evropskih zemalja. Savez Sov­
jetskih Socijalistickih Republika bio je osuden da
zivi sam sa svojom unistenom industrijom, oslab•
. ljenim proletarijatom, opustosenim selom i neza•
dovoljnim seljacima. Kapitalizam se u Centralnoj
Evropi ponovo ucvrstio, i revolucionarna Rusija
je od nje bila odsecena. Proboj okruzenfa i pono­
vo uspostavljanje kontakata sa ostatkom Konti­
nenta ostvareni su tek kada je sovjetska driava -
stegnuta u mengele ruske zaostalosti, bez politic•
ke pomoci iz inostranstva - pocela da ugrozava
samu sebe iznutra. Ozbiljno uzurpiranje vlasti ·od
partijskog aparata, sve ociglednije potcinjavanje
radnicke klase, plima zvanicnog sovinizma - sve­
ga toga je Lenjin postao svestan suvise kasno, tek
kada se 1922. godine .smrtno razboleo. Njegovi po­
slednji spisi - od clanka o Rabkrin-u do Testamen•
ta 16 - mogu se posmatrati kao ocajnicki teorijski

16 Lenin, Collected Works, Vol. 33, pp. 481-502; Vol. 36, pp.
593-597.

64
pokusaj da se nadu oblici toji hi omogucili oziv­
ljavanje pravog politil:kog dclovz,nja masa, sw bi
dovelo do unistenja birokr:.duma nove sovjdskc
drzave i do obnavljanja izgubl_jenog jedinstva 1 de­
mokratije iz Oktobra.
Lenjin je urnro pocetkom 1924 godine. U na­
redne tri godine, Stal.jinje odnco pobedu u burba�
ma unutar Komunisti{'ke partije Sovjctslrng Save­
za, i to je zapecatilo sudbinu socijalizma i rnarksiz­
ma u Sovjetskom Savczu u de,:enijama koje su do-
lazilc. Staljinov politiLki c;kHvno je spre!''a-
vao delovanje revohJc rrasa u. sarnoj Ru-
siji i sve vise lh je ob-c:·siH::b:·ivao iii. onernoguc::c­
vao izvan Sovjetskog ,·:::za. Li(vrs{:ivanje biruk­
ratskog privilegovanug s1oja, koji je pot('.inio sebi
radnicku klasu, obezbedivala je oo!iciia •• ,,;vi" ve­
com surovoscu. U m,akvim 01':olr;osl rcvolu­
cionarno jcdinstvo teorije i prakse, ornogu­
cio kla�i_cr:i boljsevizarn, !1eizbeznu jc . ,rnist�­
no. PotcmJcne mase stavlJene su u drug1 p;:1n, , a b1-­
rokradja, kojaje prigrnbila svu vlast u drzavi. uki­
nula je njihovu autcnomiju i zabranila njihovo
spontano delovanje. SvevBmja partija poslepeuo
je iz svojih redova uklanjab poslednje Lenjinovc
saborce. Posle kolektivizaciie, u Sovietskom Savf>
zu nije vise bilo niiedmH:; ozbiljn.og teqrijskog
rada. Trocki je proteran u izgnanstvo 19'.n. a ubi­
jen je 1940. godine; Rjaz:mov je raz.rcst:n duhwsti
1931, a umroje u radnom logon.1 1939; Hu.h:uln je
ucutkan 1929, a ubijen je 1938; Pr,:obn:z,,nski je
!
,,slomlj�n". 930, a st�·ad_ao jc u z�tvoru ;y:,8. la
vrerr1e Stalpnove vlaoav1ne marks1z:m1 n K. u
znatnoj meri je bio svcckn na podsetnik. Dri:ava ,_1
kojoj je istorijski materijalizarn hio najrazvijeni_j!
na svetu, koja je nadrnasivala .":itavu Evropu po
broju zestokih teore,icara, za sv,;ga dcset godincce
pocela je da ide una:1.c1d, i ostab. velika samo po
svojoj sveopstoj kontroli i piustuj, sirnvoj prnr:l·
gandi.

65
 ·u meduvremenu je izvan Sovjetskog Saveza,
gde je staljinizam potpuno ugusio sovjetsku kul­
turu, politicka fizionomija evropskog kapitalizma
postajala sve grublja. Radnicka klasa je posle ve­
likjh postrevolucionarnih kriza svuda potcinjena.
Ali, onaje i dalje predstavljala veliku pretnju bur­
zoaziji µ centralnoj i juznoj Evropi. Stva;ranje Tre­
ce internacionale i jacanje organizovanih komu­
nistickih partija lenjinistickog tipa zaplasilo je sve
vladajuce klase u epicentrima nemira iz
1918-1920. godine. U stvari; pokazalo se daje kas­
nije ekonomsko obnavljanje imperijalizma, koje
je dovelo do ponovnog politickog uspostavljanja
odredaba Versajskog sporazuma, bilo kratkog
. daha. Godine 1929, na Kontinentu je doslo do naj­
veceg lama u istoriji kapitalizma. Nez.aposlenost
se veoma brio sirila i klasna borba je postajala sve
zesca. Kontrarevolucija, koja se sada ispoljavala u
' najbrutalnijim i· najgrubljim obliciina, pocela je
da ukida parlamentarnu demokratiju i sve auto­
nomne organizacije radnicke klase. Teroristicke
diktature fasizma predstavljale su istorijski odgo­
vor kapitala na opasnosti koje je u ovom regionu
sa sobom nosilo delovanje radnika. One su imale
za cilj da uniste svaki trag proleterskog otpora i
nezavisnosti, pogotovo sto je na medunarodnoj
sceni dolazilo do sve ozbiljnijih unutarimperijalis­
tickih neprijateljstava. Italija je bila prva zemlja·
koja je osetila punu snagu fasisticke represije:
1926. godine, Musolini se obracunao sa celokup­
nom legalnom opozicijom u drzavi. U Nemackoj •
je nacizam dosao na vlast 1933. godine, posto je
Kominterna Komunistickoj partiji Nemacke od­
redila put koji je vodio u samoubistvo. Radnicki
. pokret u Nemackoj bio je unisten. Godinu dana
kasnije; oslobodeni klerikal-fasizam izvrsio je voj­
nu intervenciju u Austriji, gde su takode ukinute
radnicke partije i ,sindikati. U Madarskoj je dikta­
tura belih vec davno bila uspostavljena. Puc u

66
Spaniji je doveo do trogodisnjeg gradanskog rata
koji je zavrsen pobedom spanskih fasista- obilnu
pomoc oni su primili od susedne Portugalije, i ita­
lijanskih i nemackih saveznika. Decenijaje zavrse­
na nacistickom okupacijom Cehoslovacke i pa­
dom Francuske.
Kakva je bila sudbina marksisticke teorije u
ovo pogubn·o vreme u centralnoj Evropi - oblasti
koja je pre prvog svetskog rata imala toliko zna­
cajnu ulogu u razvoju istorijskog materijalizma?
Videli smo da je lenjinisticka politicka misao pro­
sirena izvan Rusije tek kada je sterilizovana stalji­
nizacijom Trece internacionale, koja je razvoj par,
tija-clanica sve vise potcinjavala spoljnoj politici
Sovjetskog Saveza. Socijaldemokratske i centru­
maske partije izvan Kominterne nisu, sto' je i nor­
malno, obezbedivale prostor za primenu ili usavr­
savanje lenjinizma. Tako je u postojecim radnic­
kim organizacijama ovog dela Evrope marksistic­
ka teorija, u periodu izmedu dva rata, u najvecoj
meri svedena na ekonomske analize, ali je nivo
rasprava bio neuporedivo nizi od onog pre rata. U
Vajmarskoj Republici je 1923. godine, u Frankfur­
tu, osnovan Institut za drustvena istrazivanja - fi­
nansijski ga je pomogao jedan bogati • trgovac zi­
tom - koji je trebalo da pokrene marksisticka pro­
ucavanja u kvazi-akademskoj sredini (Institut je
formalno potpadao pod Univerzitet u Frankfur�
tu). 17 Njegov prvi direktor bio je istoricar Karl
Grinberg, (Carl Grunberg), koji je pre rata bio sef
katedre Univerziteta u Becu. Roden u Transilvani­
ji 1861. godine,on je bio tipicni predstavnik stari­
je generacije marksista iz Istocne Evrope .. Jos u
Becu je osnovao i uredivao prvi znacajniji casopis
za istoriju,radnickog pokreta u Evropi, .,Arhiv za

17 Za izvore frankfurtskog Ins ti tu ta za socijalna istraziva­

. nja vidi potpun i naucan opis u: Martin Dzej (Martin Jay), The
Dialectical Imagination, London, 1973, pp. 4-12.

67
.istoriju socijalizma i radnicki pokret'' (Archiv fiir
die Geschichte des Sozialismus und dcr Arbeiter­
bewegung), a sada ga je preneo u Frankfurt; Ovaj
istaknuti predstavnik austromarksisticke tradici-
je od tada pa dalje bio je most izmedu starije i mla-
de generacije socijalistickih intelektualaca u Ne­
rriackoj. U deceniji u kojoj je osnovan, Institut je
zaposljavao i komuniste i socijaldcmokrate, a pri
tom je zadrzao stalne veze sa Institutom za pro-.
ucavanje Marksa i Engelsa u Moskvi. Rjazanovu
su stalno slali arhivske materijale koji su pripre­
mani za prvo naucno izdanje Marksovih i Engel­
sovih radova. U stvari, prvi torn Marx- Engels, Ge­
samtausgabe (MEGA) objavljen je, u izdanju oba
instituta, u Frankfurtu 1927. godine.
U isto vreme, Institut je finansirao najveci po­
jedinacni rad iz marksisticke ekonomske teorije
izmed:u dva rata - delo Henrika Grosmana (He­
nryk Grossmann), jos jednog emigranta iz istocne
Evrope. Roden 1881. godine u Krakovu, kao sin
vlasnika rudnika iz Galicije, Grosman je bio Baue­
rov vrsnjak, a od Buharina je bio sedam godina
stariji. Drugim recima, bio je pripadnik istaknute
generacije koja je zasijala pre 1914. godine. Pa
ipak, njegov razvoj bio je mnogo sporiji. Posto je
studirao kod Bem-Baverka u Becu, posle prvog
svetskog rata je prisao Komunistickoj partiji Po­
ljske; postao je sef Katedre za ekonomiju Univer­
ziteta u Varsavi. Godine 1925, zbog politickog pri­
tiska, otisao je iz Poljske u Nemacku; 1926--1927
godine odrfao je vise predavanja na Institutu u
Frankfurtu. Kasnije su ta predavanja sakupljena u
zbirku i izdata pod nasJ.ovom Zakon akumulacije i
propast kapitalistickog sistema. 18 Ovo delo je ob­
javljeno u vreme najzesce ekonomske krize, 1929.

18 Die Akkumulations und Zusammenbruchsgesetz des ka­

pitalistischen Systems, Leipzig, 1929; ponovo objavljeno u
Frankfurtu 1971.

68
 g?_dine. U njernu dat pregled kbsi:':nih predrat­
n1t1 rasprav:1 o onin'i-a kretanja ]<apitaHs1iCkog
naCina ·µroiz·vodnje u dvadesf:torn \/(::ku � i U\�injc;n
ic a.rr1biciozan 1 sist.eI-nat}Cat'.i da sc i2
Ivlarkwve sheme kapltalisti6,e reprudukcije izve­
dc: nu}na proix,st ovog,;':istema._ Njegove osnovne
P ·;c-ta-•
- -= ko- - ·•·1 • se •• --• ••c'•Y1') uk l(·r'1l � " ·••> ,.-r-�'D'P
1
, t;(...,l".i. ,l_ \� ., .. 1,--� \:., �i -�� V l_, __ .i,..,.1
t_ .. �"'.>1..- '-.,_!-,..�..,,, J., JC:.::-,-< 0
,..-

odrn;:1h .!e ospono mh1.d.1 ekonom1sta, Inn soc1Jal­

demokrata, Frie Sternberg Sternberg).
Grosman jc pre toga napao $1ernbergovu knjigu
Imperijalizarn (1926). koja u znatnoj n-1eri pre<l­
stavlja ponovno izlaganjc stavova Roze Lukscm­
burg, s tim sto je prosircna novim 2i10.fo:arna ulo­
ge i pokrctljivosti rezervne radne snagc u kapita­
Lizmu. Kasnije je Natalija Moskovska (Natalie
Moszkowska), jos jedan marksista poljskog po­
rekla, u, po obimu maloi, knjizi napisanoj posle
dolaska nacista na vlast u Nemackoj, kritikovala
obojicu. 19 C tom delu ona se bavila modernim
teorijama o krizi. Naredne godine je Bauer. ziveci
u izgnanstvu u Cehoslovackoj, objavio svoj po­
slednji teorijski rad, sa prorocanskim naslovom
Iz.medu dva svetsl:a rata. 20 U svom politickom i
ekonomskom testamentu, najobdan:niji pred-
• stavnik austrijske marksistit�ke skole dovrsava
dugogodisnje eksperimentisanje sa Marksovim
shemama reprodukci.jc:, koje je imalo za cilj <la se
nadc najslozeniji primer za jednu vec irnetu teo­
riju o kapitalistx":koj krizi zbog nedovoljne potros­
nje; on iznosi svoju krajnju razocaranost postcpc­
nim reformizmom kojeg je stalno zagovarao kao
partijski voe.ta, pa poziva na ponuvnu ujedinjava­
njc socijaldemokrata i komunista protiv fasizma,

19 Z11r Kri1ik moderner Krisen//1eorien, Prague, 193:'i. Mos­

km·ska jc rndena 1886. godine I.J Varsavi; 190/i. j,_, emigrirala

u Svajcarsku, gde je u Cirihu ziYela do smrti i968. eodin,0
20 Zwischen Zwei Weltkriegen'. Bratislava, 1936.

69
 Bauer je umro 1938. godine u Parizu, nepos­
redno posto je, zbog Minhenskog sporazuma, oti�
sao iz Varsave. Za svega nekoliko meseci poceo je
drugi svetski rat i nacistickom okupacijom Evro­
pe zavrsena je rnarksisticka epoha na Kontinentu.
Godine 1941. Hilferdinga su u Parizu ubili gesta­
povci. Post skriptum tradicije, koju su stvorili ovi
borci, mogao je da se napise jedinou senci bojnog
polja. Moskovska je J 943. godine u Svajcarskoj
objavila poslednji i najozbiljniji rad - 0 snazi kas­
nog kapitalizma. 21 V meduvrerrienu je mladi ame­
ricki ekonomista Pol Svezi (Paul Sweezy) dao pre­
gled celokupne istorije marksistickih rasprava o
zakonima kretanja kapitalizma od Tugan-Bara­
novskog do Grosmana - sam je prihvatio Bauero­
vo poslednje resenje problema nedovoljne po­
trosnje -- u veoma jasno napisanoj knjizi Teorija o
kapitalistickom razvoju. 22 Medutim, njegova knji­
ga, pisana u vreme Nju Dila, implicitno odbacuje
pretpostavku da se krize usled neravnomerne iii
nedovoljne potrosnje u kapitalistickom nacinu
proizvodnje ne mogu prevazici, i prihvata mogu­
ci.t delotvornost Kinsijevih (Keynesian) kontra­
ciklicnih intervencija drfave u cilju obezbediva­
nja pocetne stabilnosti imperijalizma·. Krajnja de­
zintegracija kapitalizma prvi put je uslovljena cis­
to spoljnim ciniocima - superiornom ekonomi­
jom • Sovjetskog Saveza i drfava koje bi na kraju
rata mogle slediti prvu zemlju socijalizma. ,,Ubed-
. ljivi rezultati" ove privrede na kraju bi omogucili
. da i Amerika na miroljubiv nacin postane drfava
socijalizma. 23 Sa ovakvim shvatanjerp, Teorija o
kapitalistickom razvoju oznacava zavrsetak jednog
intelektualnog perioda.
21 Zur Dynamik des Spatkapitalismum, Zurich, 1943.
22 Kada je knjiga objavljena 1942. godine, Svezi je imao
trideset dve godine.
23 The Theory of Capitalist Development, New York, 1968,
ponovno izdanje, pp. 348-362.

70
 NASTANAK ZAPADNOG MARKSIZMA

Tok dogadaja u drugom svetskom ratu okre­

nuo se u pravo vreme prema Volgi. Pobeda Crve­
ne armije nad Vermahtom 1942-1943. godine os­
lobodila je Evropu _ od naeistickc dominacije. Go­
dine 1945. fasizam je pobeden svuda, izuzev na
Iberijskom poluostrvu. Sovjetski Savez je u og­
romnoj meri ojacao svoju moc i prestiz u medu�
narodnim razmerama: i gospodario je sudbin0m
istocne Evrope, izuzev najjuznijeg dela, Balkan­
skog poluostrva. Ubrzo su komunisticki rezimi
bili uspostayljeni u Pruskoj, Cehoslovackoj, Po­
ljskoj, Madarskaj, Rumuniji, Bugarskoj, Jugoslavi­
ji i Albaniji; kapitalisticko uredenje tih drfava je
ukinuto; uvedena je industrijalizacija sovjetskog
tipa. Integralni ,,socijalisticki tabor" pokrivao je
polovinu Kontinenta. Drugu polovinu su americ­
ka i britanska vojska spasile za kapitalizam. Me­
dutim, u Italiji i Francuskoj vodeca uloga pokreta
otpora prvi put je nacionalne komunisticke parti­
je preobratila u veciµske organizacije radnicke
klase. S druge strane, u Zapadnoj Nemackoj su od­
sustvo slicnog otpora i podela drfave omogucili
da se uspesno eliminise predratna komunisticka
tradicija proletarijata. Zbog toga se pod okriljem
angloamericke okupacije obnovila burzoaska dr­
fava. Narednih dvadeset godina pokazale sujedan
ekonomski i politicki model dijametralno supro­
tan onom iz vremena izmedu dva rata., U vecini za,
padnoevropskih zemalja nije doslo do vracanja na
vojnu ili policijsku diktaturu. Parlamentarna de-

71
 mokrntija, zasnovana na opstem pravu glasa, prvi
put u istoriji postalaje stabilna i normalna u cita­
vom naprednom industrijskom svetu. Nije se, ta­
kocie, ponovio nijedan katastrofalan pad cena sli­
can onom i.z dvadesetih i t:ridesetih godina. Na­
protiv, svetski kapitalizam doziveo je dugotrajan
,,bum" dotad nezabelezenog dinamizma, najbrzu i
• najuspesniju fazu ekspanzije u svojoj istoriji. Me­
dutirn, represivni birokratski rezimi, tutorisuci
proletarijat u Sovjetskom Savezu i Istocnoj Evro­
pi, pretrpeli su posle Staljinove smrti nekoliko uz­
astopnih kriza i preuredivanja, ali ne i fundamen­
tal nu izmenu svoje strukture. Teror kao sistemat­
sko oruzje drfave napusten je, ali revolt naroda
tog podrucja i dalje je obuzd�vala vojna prinuda.
Privredni rast je, s obzirom na srazmerno nizak
nivo, bio brz, ali nije predstavljao politicki izazov
stabilnom kapitalistickom bloku.
. U ovako izmenjenom svetu revolucionarna
teorija upotpunila je promenu koja j� stvorHa ono
sto se danas retrospektivno moze·nazvati ,,zapad­
nim marksizmom". Jer, glavni deo radova autora,
kojima cemo se sada baviti, zaista utvrduje jedan
potpuno nov intelektualni oblik razvoja istorij­
skog materijalizma. Kod njih marksizam postaje
tip teorije koja je u odredenim kritickim pogledi­
ma potpuno odvojena ad svega sto joj je pretho­
dilo. Preciznije receno, karakteristicne teme i
podrucja inte'resovanja mnogih teorija, koje su
politicki sazrele pre prvog svetskog rata, bile su
drasticno uklonjene jednom promenom koja je is­
tovrerneno bila generacijska i geografska.
• Eliminisanje tih teorija bilo je dugo i slozeno
- pocelo je izmedu dva rata i poklapalo se sa opa­
danjem jedne ranije tradicije. Da bismo se pribli­
zili tom problemu, mozda je najbolje da sacinimo
tabelu gde cemo teoreticare, o kojima se ovde
raspravlja,. smestiti u vremenski okvir i istovre­
meno ih razdvojiti.

72
Lukac 1885,-1971.g. Budimpesta
Kors (Korsch) 1886-1961.g. Todstet (zapadna Sa-
ksonija)
Gramsi 1891-1937.g. Ales (Sardinija)
Benjamin 1892--1940.g. Berlin
Horkhajrner (Horkhei-
mer) 1895-1973.g. Stutgart (Svapska)
Dela Volpe 1897-1968.g. Imola (Romanja)
Markuze 1898-1979.g. Berlin
Lefevr (Lefebvre) 1901- Hazetmo (Ga�konja)'
Adorno (Adorno) 1903-1969.g. Frankfurt
Sartr 1905-1980.g. Pariz
Goldman (Goldmann) 1913-1970.g. Bukurest •
Altiser 1918- Birmandreis (Alzir)
Koleti (Colletti) 1924- Rim

Socijalno poreklo ovih mislilaca nije se razli­

kovalo od porekla njihovih prethodnika 1 Medu­
tim, geografski posmatrano, model ove grupe
predstavljao je sustu suprotnost geografskoj pri­
padnosti marksistickih intelektualaca koji su po­
sle Engelsa zauzimali vodece mesto u ovoj trap.i­
ciji. Kao sto smo videli, svi znacajni teoreticari iz
dve uzastopne generacije, posle samih osnivaca
istorijskog materijalizma, stvarno sti bili iz istoc­
ne ili istocnog dela Centralne Evrope. Cak i unu­
tar Nemackog Carstva, Bee i Prag bili su ti koji su
pre Berlina dali glavne prosvetitelje Druge inter,
nacionale. S druge strane, od kraja prvog svetskog
rata pa dalje polozaj je bio obrnut. Sa izuzetkom
Lukaca i njegov·og ucenika Goldmana, svi znacaj­
niji likovi ove tradicije -_navedeni u gornjoj tabeli

Luka¢ev otac bio je bankar; Benjaminov - trgovac umet­

nickim delima; Adornov - trgovac vinom; Horkhajmerov -
tekstilni radnik; Dela Volpeov - zemljoposednik; Korsov i Al­
tisen:iv - upravnici banaka; Koletija - bankarski sluzbenik;
Goldmanov - advokat; Lefevrov - cinovnik. Gramsi je, sto je
ne9bicno, roden u uslovima stvarnog siromastva. Njegov
deda bio je polidjski pukovnik, ali je karijera njegovog oca,
nizeg sluzbenika, bila upropascena kada je zatvoren zbog ko­
rupcije. Posle toga, porodica je podnosila velike nedace.

73
- bili su sa Zapada. Sam Lukac je bio u znatnoj
meri formiran u Hajdelbergu, i u kulturi je uvek
ostao vise germanski nego madarski orijentisan.
Goldman je kao zreo covek 'ziveo u Francuskoj i
Svajcarskoj. Od dvojice Ne:maca koji su rodeni u
Berlinu, Benjamin je po kulturnoj orijentaciji u
znatnoj meri bio Gal. Markuze je osnovno obraz­
ovanje dobio u Frajburgu, u Svapskoj2. Unutar
ove tradicije mogu se napraviti dve generacijske
podele3 . Prva grupa intelektualaca bila je ona cije
je politicko iskustvo, presudno za njihovo formi­
ranje, bio sam prvi svetski rat, ili uticaj ruske re­
volucije, do koje je doslo pre njegovog kraja. Biog­
rafski, Lukac je od Buharina bio stariji tri, a Kors
dve godine. Od predratne generacije marksista
njih izdvaja to sto su do revolucionamog socijaliz­
ma dosli veoma kasno. Dok je Buharin i pre 1914.
bio Lenjirrov aktivan pomocnik, njima je radikali­
zam prvi put bio nametnut velikim ratom i ma­
sovnim ustancima koji su usledili posle njega, i
kao marksisti pojavili su se tek posle 1918. godine.
S druge strane, Gramsi je u predvecerje prvog
svetskog rata vec bio borac PSI (Italijanska soci-

2 Izgleda <la je jugozapadna Nemacka imala znacajnu ulo­

gu kao posebna kulturna oblast za ovu tradiciju. Adornu i
Horkhajmeru ona je bila postojbina, dok su Lukac i Markuze
tu skolovani. Od Drugog Rajha pa daljel-Jajdelberg i Frajburg
bili su filozofski cvrsto povezani. Za Benjaminovu frankofiliju
vidi njegove primedbe jos iz 1927. godine: »U Nemackoj se
medu svojom generacijom osecam sasvim izolovan u svojim
naporima i interesovanjirna, dok u Francuskoj postoje neke
snage . . . koje se have istim onim poslom koji i mene okupi­
ra. « (Illuminations, London, 1970, p. 22)
3 Jasno je <la se svaka generacijska klasifikacija mora za­
snivati na intervalima oko dvadeset godina. Problem je da se
odredi mesto istorijski relevantnog prekida unutar bioloskog
trajanja zivota u bilo kojoj epohi. Ovde nema prilike da se
ovaj predmet dovoljno ispita. Medutim, u ovom slucaju kritic­
nu granicnu liniju veoma jasno su povukli uzastopni politicki
obrti u tom vremenu.

74
 jalisticka partija), ali jos mlad i nezreo, pa ga je
njegovo neiskustvo navelo da na pocetku napravi
ozbiljne greske (kada umalo nije branio italijan­
sku intervenciju u vreme dok je njegova partija to
energicno osudivala). Markuze je pre svoje dvade­
set prve godine bio regrutovan u nemacku armiju,
a 1917-1918. godine nakratko je usao u USPD (Je­
dinstvena socijaldemokratska partija Nemacke).
Benjamin je izbegao vojnu sluzbu, ali se priklonio
levici u vreme rata. Nasuprot tome, drugoj gene­
raciji, »ustanovljenoj« u tradiciji zapadnog mark­
sizma, pripadali su ljudi koji su sazreli dosta posle
prvog svetskog rata; oni su se politicki oformili u
vreme dolaska fasizma i pocetkom drugog • svet­
skog rata. Medu njirha je istorijski materijalizam
prvi otkrio Lefevr, umnogome neobicna figura u
ovoj grupi, koji je pos,le 1928. godine pristupio Ko­
munistickoj partiji Francuske. Za Adorna, koji je
bio deset godina mladi od Markuzea i Benjamina,
nije izgledalo da ce se okrerruti marksizmu sve
dok 1933. godine hacisti nisu preuzeli vlast. Sartr
, i Altiser, mada po godinama veoma razdvojeni,
postali su radikalni u isto vreme - u doba span­
skog gradanskog rata, francuskog debakla 1940.
godine i zatocenistva u Nemackoj. Politicki razvoj
obojica su zavrsili posle 1945. godine, u prvim go­
dinama hladnog rata: Altiser se prikljucio Komu­
nistickoj partiji Francuske 1948, dok je Sartr me­
dunarodnom komunistickom pokretu pristupio
1950. godine. Goldman je privlacnost Lukacevog
dela-spoznao pre i za vreme d:r:ugog svetskog rata,
a samog Lukaca sreo je u Svajcarskoj 1946. godi­
ne. Dela Volpe predstavlja hronoloski izuzetak,
koji ipak potvrduje opsti model: iako po godina­
ma clan prve generacije, prvi svetski rat ga uopste
nije dotakao. Sa italijanskim fasizmom je napra­
vio kompromis, pa je kasno krenuo u pravcu
marksizma - krajem drugog svetskog rata,
1944-1945. godine, kada je imao gotovo pedeset

75
godina. Konacno, uocljiv je i jedan usamljen gra­
nicni slucaj iz trece generacije: KoletL koji je bio
prcmlad da bi drugi svetski rat na njega ostavio
trap.:a. postao je ucenik Dela 'lolpea p(i:,:lc rata, a
pristupio je Italijanskoj korn unistickoj partiji
1950. godine.
U sustini, videcemo, pocetkom dvadesetih go­
dina evropski marksizam se sve vise koncentrisao
u Nemackoj, Francuskoj i Italiji. Te tri drfave su,
i pre i posle drugog svetskog rata, kombinovale
masovne komunisticke partije, koje su se rukovo­
dile vernoscu najvaznijim delovima radnicke kla­
se, sa mnogobrojnom radikalnom inteligencijom.
Odsustvo jednog ili drugog od ova dva cinioca
onemogucavalo je brzi razvoj marksisticke kultu­
re van tog podrucja. U Veliko.i Britaniji intelek­
tualci su posle rata bili veoma radikalni, ali veci
deo radnicke klase ostao je nepokolebljivo loja­
lan socijaldemokratskom rdormizmu. U Spaniji
je proletarijat bi_o znatno rcvolucionamiji od bilo
koje druge radnicke klase u Evropi tridesetih go­
dina, ali je u radnickom pokretu bilo svega neko­
liko intelektualaca. Spanija u tom periodu nije
dala nijednog znacajnijeg marksistu.4

4
U svakom slucaju, okolnosti u Spaniji ostaju znacajna
istori jska enigma. Zbog cega Sp:mija 11 ikada nijc dala jcdnog
Labriolu m Gramsija, uprkos izuzctnoj borbenosti proletari­
jata i seljastva - koja je bila vise nego ravnopravna sa borbe­
noscu italijanskih radnika i scljaka -· i kulturnog nasleda iz
devetnaestog veka; koje, iako sigurno manje znacajno nego
italijansko, niposto nije bib za zanemarivanje. Znatan deo na­
rcdnog istrazivanja oskudan je u odgovoru na ovo slozeno pi­
tanjc. Njegovo rcsavanie bilo bi srcdisnja temajcdne sire ana­
lize uslova nastank:1 i razvitka istorijskog materijalizma kao
teurije. Ovde mozcmo samo zabcieziti da je - sve dok �e po­
smatra problem relativno kulturnog nasleda - Unamuno
(Unamuno), intelektualac koji je u Spaniji bio ubedljivu riaj­
blizi Kroceu. dok je ovaj u Italiji oko 1890. godine proucavao
i preporucivao Marksov rad, takode bio preobrazen u mark­
sistu. Unamuno je, u stvari, suprotno Kroceu, aktivno ucest-

76
 Datiranje i geografska podela ,,zapadnog
marksizma" daju preliminarni formalni okvir za
njegovo smestanje unutar razvoja socijalisticke
misii u celinL Preostaje da se identifikuju i speci­
fikuju njegove karakteristike koje ga definisu i od­
reduju kao jednu celovitu tradiciju. Prva i najfun­
damentalnija njegova karakteristika bilo je struk­
turalno razilaz.enje sa politickom praksom. Or­
gansko jedinstvo teorije i prakse ostvareno u ge­
neraciji klasicnih marksista pre prvog svetskog
rata - marksista koji su ostvarili jednu neodvojivu
politicko-intelektualnu funkciju unutar njihovih
partija u Istocnoj i Centralnoj Evropi - u poluve­
kovnom razdoblju od 1918. do 1968. godine bivalo
_je sve vise razdvojeno. Njihov raskid nije bio tre­
nutan Hi spontan u kontekstu novog generacij­
skog i geografski odredenog marksizma posle pr­
vog svetskog rata. Bio je to lagan i postepen pro-

vovao u radu Spanske socijalisticke parlije od 1894. do 1897.

g0dine. lpak, dok je ·Kroi:'.eovo vezivanje za istorijski materi­
jalizam ostavilo duboke posledice na razvoj marksizma u Ita­
liji, Unamuno u Spaniji nije ostavio traga. Enciklopedizam [ta­
lijami, toliko razlicit od esejizrna Spanaca, svakako je jedan od
razloga sto su ova dva slucaja dala razlicite rezultate. Unamu­
no je znatno manji misliiac. Uopsk, njegova ogranicenost bila
je simptom jednog znatnu sireg odsustva bilo koje znacajnije
tradicije sisternatske filozofske misli u Spaniji - nesto sto je
spanskoj kulturi, pored sve virtuoznosti njene literature, sli­
karstva i muzike, nedostajalo od renesanse do prosvetitelj­
stva. Mozdaje odsustvo ovakvog katalizatora sprecilo pojavu
bilo kakvog rada o spanskom radnickom pokretu dvadesetog
veka. Ovo nam moze pomoci da objasnirno .,propust" rriark­
sizma da razvije u Engleskoj, zajedno sa otuda poniklom tra­
dicijom empirizma (koja je odjednom ostro istaknuta posle
1900. godine), jednu uobicajenu konstelaciju teorije, dok jc,
istovremeno, stvorio znacajan istoriografski opus. Znacaj filo­
zofskog clementa u slo:cenim drustvc0nim sintezama, koje su
nuzne da bi se stvorio jedan l.ivi marksizam u bilo kome da­
tom narodu, klasicno je isticao, naravno, Engels. Shvatanjc
ovoga moglo bi ublaz.iti kriticke occnc o nadmoci filozofije u
kasnije sagledanom marksizmu na drugim mestima u Evropi.
On nije irnao potrebe da filozofiju zabrani.

77
 ces putem krupnog istorijskog pritiska, koji je tri­
desetih godina doveo do konacnog kidanja veza
izmedu teorije i prakse: U svakom slucaju, posle
drugog svetskog rata one su se toliko razlikovale
da je zaista izgledalo da je to karakteristika same
tradicije. U stvari, prva tri znacajna teoreticara iz
g�neracije posle 1920. godine - prvi pokretaci sve­
ga onoga sto se naziva modelom.zapadnog mark­
sizma, u pocetku su bili vise politicke vode. svojih
partija: to su Lukac, Kors i Gramsi. Svaki od njih
je, takode, bio neposredni ucesnik i organizator
revolucionarn.ih masovnih ustanaka tog vremena:
Potteba za njihovom teorijom zaista se moze razu­
meti samo u odnosu na takvu politicku pozadinu.
Lukac je 1919. godine u Madarskoj Sovjetskoj
Republici narod.ni poslanik za obrazovanje; on se
bori u revolucionarnoj vojsci na Tiskom frontu
. kada Antanta napada Madarsku. On je dvadesetih
godina proteran u Austriju, vodeci je clan Komu­
nisticke partije Madarske, i posle desef godina
frakcionaske borbe u ovoj organizaciji postaje
(1928. godine) njen generalni sekretar. Kors je
1923. godine u tirinskoj vladi komunisticki minis­
tar pravde zaduzen za regionalne paramilitaristic­
ke pripreme za ustanak koji je Kornunisticka par­
tija Nernacke te godine pripremala u centralnoj
Nernackoj, a kojeg je, pre nego sto je ppceo, Rajh­
sver ugusio. Posle toga bio je u Rajhstagu istaknu­
ti poslanik svoje partije. Bio je urednik njenog ca­
sopisa, a 1925. godine jedan od voda njene leve
frakcije. Gramsi je, naravno, u masovnim borba­
ma neposr'edno posle rata imao mnogo znacajniju
ulQgu nego poslednja dvojica. On je bio glavni or­
ganizator i teoreticar u torinskim fabrickim' save­
tima; 1919-1920. godine bioje urednik .,L'Ordine
Nuovo", naredne godine on je jedan od osnivaca
Komunisticke partije Italije, da bi postepeno, to­
kom 1924, postao njen najistaknutiji voda, i to u
trenutku kada je vodila tesku borbu protiv fasis-

78
ticke konsolidacije u Italiji. Sudbina svakog od
ove trojice simbolizuje snage koje su sledecih go­
dina marksisticku teoriju u znatnoj meri odvojile
od svake klasne prakse. Kors je 1926. godine, zbog
negiranja da se kapitalizam stabilizovao, trazenja
da se u javnim raspravama ponovo istice uloga
radnickih saveta i optuzbi da se sovjetska spoljna
politika prilagodava kapitalizmu, bio iskljucen iz
Komunisticke partije Nemacke. Posle toga, na­
redne dve godine pokusao je da odrzi jednu neza­
visnu politicku grupu, a i posle njenog raspusta­
nja bstao je aktivan u marksistickim intelektual­
nim i proleterskim krugovima sve do 1933. godi­
ne, kada je posle pobede nacista otisao iz Nemac­
ke u izgnanstvo i izolaciju u Skandinaviju i Sjedi­
njene Americke Drzave. 5 S druge strane, Lukac je
1928. godine skicirao zvanicne teze Komunisticke
partije Madarske, koje su implicitno odbacivale
katastrofalne perspektive upravo usvojene na
Sestom kongresu Kominterne - poznatu liniju
,,treceg perioda", sa njenim zestokim napadom na
reformisane .radnicke organizacije kao ,,socijalfa­
sisticke", i nihilistickim pobijanjem bilo kakve
razlike izmedu bur:foasko-demokratskog rezima i
vojno-policijske diktature kao instrumenata kapi­
talisticke vlasti. 6 Lukacev pokusaj da skicira jed­
nu drukciju tipologiju kapitalistickog politickog
sistema u novim uslovima, i njegovo isticanje po­
trebe iznalazenja prelazne definicije demokratije
u borbi protiv Hortijeve tiranije u Madarskoj,
Sekretarijat Kominterne ostro je osudio i zapre­
ceno mu je izbacivanjem iz partije . Da bi izbegao

5 0 ovom prelasku vidi: Hedda Korsch, Memories of Karl

Korsch, .,New Left Review", NB/76, November-December
1972, pp. 42-44.
6 Vidi kljucno mesto takozvanih Blumovih teza (posto je
Lukac uzeo pseudonim) u: Georg Lukacs, Political Writings
1919-1929, NLB, London, 1972. pp. 240-251.

79
iskljucenje, on se javno odrekao svojih stavova
(ali misljenje nije promenio). Cena tog odricanja
bilo je njegovo stalno izbegavanje organizacionih
poslova u partiji ili u Internacionali. Od 1929. go­
dine Lukac vise nije bio politicki borne i svoj rad
ogranicio je na knjizevnu kritiku i filozofiju. Dola­
zak nacista na vlast prisilio ga je da, posle kraceg
boravka u Berlinu, ode u inostranstvo - ali u sup­
rotnom pravcu od Korsa - u Sovjetski Savez, gde
je ostao do zavrsetka drugog svetskog rata.
Gramsijeva sudbina bila je jos gora. Uhapsen
je u Rimu 1928. godine po Musolinijevom narede­
nju, kada je italijanski fasizam preuzeo vlast u ce­
loj zemlji, proveo je devet ufasnih godina u zatvo­
ru u uslovima koji su, mozda, 1937. godine prouz­
rokovali njegovu smrt. Izolovan u zatvoru on nije
mogao da ucestvuje u ilegalnom zivotu Italijanske
komunisticke partije; tako je bio posteden i di­
rektnog sukoba sa posledicama staljinizacije Ko­
minterne. Pa ipak, njegov poslednji politicki cin,
pre hapsenja, bio je ostar protest Toljatiju, u
Moskvu, zbog zanemarivanja poslednjeg pisma
koje je Italijanska komunisticka partija uputila
Centralnom komitetu Komunisticke partije Sov­
jetskog saveza trazeci, u predvecerje protedvanja
leve opozicije u Rusiji, vecu toleranciju u parti.j­
skim raspravama. Kasnije se, od 1930. godine pa
dalje, iz zatvora kategoricki suprotstavio liniji
,,treceg perioda", zadrfavsi pozi.cije koje se nisu
razlikovale od Lukacevih iz 1928. godine, a koje su
isticale znacaj zahteva za jednim posrednim obli­
kom demokratije za vreme fasizma i vitalnu po­
trebu za zajednistvom sa seljastvom kako bi se
srusio fasi:1.am. 7 Klima koja je u to vreme vladala
u Trecoj internacionali bila je takva da je njegov
brat, kome je on poverio svoje stavove da ih pre-
7 Vidi: Guiseppe Fiori, Antonio Gramsci, NLB, London,
1970, pp. 249-258.

80
ncsc partijskom centru van Italije, to precutao
kako bi ga sacuvao od rizika da bude iskljucen iz
partije. Dve velike tragedije -- fasizam i staljinizam
- koje su na tako razlicite nacine zadesile evrops­
ki radnicki pokret izmedu dva rata, tako su se isp­
replele da su rastrkale i unistile potencijalne no­
sioce jedne marksisticke teorije kojoj je ujedinje­
nje sa praksom proletarijata Zapada bilo srodno.
Gramsijeva izolovanost i smrt u Italiji, Korsova i
Lukaceva izolacija i progor' stvo u Sjedinjene
Americke Drfave i Sovjetski Savez, oznac:ili su
kraj jedne faze u kojoj se zapadni marksizam
medu masama jos uvek osecao kao kod kuce. Od
tada je on morao da govori sopstvenim jezikom
koji se sve vise udaljavao od klase cijoj sreci on,
kako je formalno govorio, sluzi iii je definise.
Do duboke promene, koja je sada bila neizbez­
na, doslo je prvo u Nemackoj, u lnstitutu za soci­
jalna istrazivanja u Frankfurtu, cije smo poreklo i
razvoj vec razmotrili. Mada je koncepcija Institu­
ta, kao akademskog centra za marksisticka istra­
zivanja u jednoj kapitalistickoj drzavi, oznacila
novo skretanje u istoriji socijalizma - time sto je
predstavljala institucionalno odvajanje od politi­
ke, koje Roza Luksemburg, na primer, pre rata ni­
kada ne bi prihvatila - on se u dvadesetim godi­
nama posvetio tradicionalnim problemima rad­
nickog pokreta, kombinujuci solidan empirijski
rad sa ozbiljnim teorijskim analizama. Upravnik
Instituta je, u svojoj pristupnoj besedi, posebno
upozoravao na opasnost da bi Institut mogao po­
stati i skola za ,,mandarine"; medu zaposlenima
nalazili su se i aktivni clanovi proleterskih partija
Vajmarske Republike, posebno Komunisticke
partije Nemacke. 8 Casopis koji je Institut izdavao
objavljivao je istovremeno radove Korsa i Lukaca

8 Jay, The Dialectical Imagination, J)p. 11-17.

81
i oglede Grosmana ili Rjazanova. Na taj nacin je
stvorena osnova za spajanje, i upravo na njoj su se
dvadesetih godina »zapadni« i »istocni« tokovi
susreli unutar marksizma. Njihova putanja u Ev­
ropi, izmedu dva rata, morala je imati presudan
znacaj za razvoj n:iarksisticke teorije u celini. Go­
dine 1929. povlaci se Grinberg, austrijski marksis­
ticki istoricar koji je u Austriji ovu nauku usmera­
vao od njenog zacetka. Sledece godine Horkhaj­
mer postaje direktor Instituta. Bilo je to godinu
dana posto je ucutkan Lukac, to jest one godine
kada je Gramsi, mada u zatvoru, zbog njegove bez­
bednosti, bio cenzurisan. Filozof tamo gde je
Grinberg bio istoricar, Horkhajmer svojoj pri­
stupnoj besedi daje ton zr'lacajne reorijentacije u
radu Instituta - dalje od shvatanja istorijskog ma­
terijalizma kao ,,nauke", a prema jednom razvoju
,,drustvene filozofije", dopunj.ene empirijskim ist­
razivanjem. CGodine 1932. Institut je prestao da iz­
daje Arhiv za istoriju socijalizma i radnickog pokre­
ta. Njegova nova revija bezazleno je nazvana Caso­
pis za socijalna istrazivanja. V kratkom vremen­
skom razdoblju, pre fasisticke kontrarevolucije
1933. godine, Horkhajmer je oko Instituta saku­
pio raznoliku i talentovanu grupu mladih intelek­
tualaca, medu kojima su naznacajniji bili Markuze
i Adorno. Slicno Grinbergu iii Grosmanu, Hork­
hajmer nikada nije bio otvoreno clan bilo koje
radnicke partije, mada se nekada divio Luksem­
burgovoj i ostao politicki radikal koji kritikuje i
Komunisticku partiju i SPD (Socijaldemokratska
partija Nemacke). Markuze, koji je 1918. godine
bio clan vojnickog saveta, zadrfao je neke veze sa
organizovanim radnickim pokretom, posebno sa
SPD. Poslednjih godina pred Hitlerov dolazak na
vlast, Markuze je bio saradnik Hilferdingovog teo­
rijskog casopisa ,,Die Gesellschaft. "S druge strane,
Adorno, ucenik u ovom triju, uopste nije imao lic­
nih veza sa socijalistickim politickim zivotom.

82
Skepticizam novog tima Instituta prema perspek­
tivamff klasne borbe u Nemackoj, u vreme kada
su se svojom verom u buducnost hvalile i Socijal­
demokratska i Komunisticka partija, ispoljio se
na pocetku Horkhajmerovog mandata, 1931. godi­
ne, kada su fohdovi Instituta tiho preneti u Holan­
diju i kada su u Svajcarskoj otvorena spoljna ode-
ljenja.9
Pobeda nacista 1933. godine prouzrokovala je
odlazak clanova Instituta iz Nemacke, ali Institut
kao centar nije unistila. Horkhajmer je uspeo da
ga, 1934. godine, i fonnalno prenese u Sjedinjene
Americke Drfave, gde ga je prihvatio Kolumbija
univerzitet u Njujorku. Pre pocetka drugog svet­
skog rata, Horkhajmeru su se u Americi pridruzi­
le sve najblize kolege. U Sjedinjenim Americkim
Drfavama Institut je dospeo u politicku sredinu
lisenu masovnog radnickog pokreta koji bi makar
formalno bio vezan za socijalizam ili bilo koju
drugu postojecu marksisticku tradiciju. U toj no­
voj sredini, u Institutu se islo za tim da se udovolji
zahtevima lokalne burzoazije, pa je cenzurisan
prethodni i tadasnji rad do stepena u kojem bi bio
prilagoden lokalnoj akademskoj sredini iii opstoj
osetljivosti tog miljea; osim toga, vodene su i so­
cioloske rasprave uobicajenog pozitivistickog ka­
raktera. Da bi prikrili svoja nova interesovanja,
potpuno su se povukli iz politike. Privatno, i
Horkhajmer i Adorno su bili oporo neprijateljski.
raspolozeni prema americkom drustvu, koje su
posle rata ispoljili u zajednickom delu Dijalektika
prosvetiteljstva (tajno objavljenom u Holandiji), u
kojem osnovni argument predstavlja izjednacava­
nje severnoamerickog liberalizma i nemackog fa­
sizma. U svakom slucaju, vracanje Instituta u
Frankfurt, 1949-1950 godine, nije moglo izmeniti

9 Jay, navedeno delo, str. 26.

83
fundamentalnu promenu u njegovoj drustvenoj
funkciji i orijentaciji do koje je doslo u Sjedinje­
nim Americkim Drfavama, jer je posleratna Za­
padna Nemacka i politicki i kulturno bila najreak­
cionarnija medu vecim kapitalistickim zemljama
u Evropi; njene marksisticke tradicije sasekli su
nacisticki sovinizam i angloamericka represija, a
njen proletarijat bio je u to vreme pasivan i miran.
U takvim okolnostima, kada je Komunisticka par­
tija Nemacke bila zabranjena, a Socijaldemokrat­
ska partija prekinula svaku vezu sa marksizmom,
depolitizacija Instituta bila je potpuna. Dok je u
Sjedinjenim Americkim Drzavama predstavljao
izolovanu enklavu u akademskim krugovima, u
Zapadnoj Nemackoj Institut je zvanicno bio sve­
cano docekan i pomognut. ,.Kriticka teorija", koju
je tridesetih godina Horkhajmer zastupao, sada se
jasno odrekla bilo kakve veze sa socijalistickom
praksom. Sam Horkhajmer je svojim istupanjem
na kraju pao u sramnu odbranu kapitalizma. 10 S
druge strane, Adorno, koji je 1958. godine postao
direktor Instituta i stvorio njegovo najmocnije
radno telo posle drugog svetskog rata, nikada nije
posao tom stazom. Od toga -ga je sacuvalo njegovo
nemesanje u politiku, koje je uvek bilo izrazenije
nego kod njegovih kolega. Nasuprot tome, Marku­
ze je, kao covek koji je u Sjedinjenim Americkim
Drfavama stajao po strani, zadrfao nepomirljivu
revolucionarnu poziciju usred velike intelektual­
ne i institucionalne izolacije sezdesetih i sedam­
desetih godina. Ali, u ovakvoj situaciji objektivne
teskoce su ostavile traga u njegovom misljenju.
Obavezavsi se na politicke ideale klasicnog mark­
sizma, i uz to potpuno odvojen od svake aktivne
drustvene snage koja se bori za njih, Markuze je u
Americi poceo da teoretise o jednoj strukturalnoj

10 Vidi njegov intervju u casopisu ,,Der Spiegel", 6. januar

1970..

84
 ,,integraciji" radnicke klase u razvijenom kapita­
lizmu, i na taj nacin o prevazilazenju nesavladivog
ponora izmedu socijalisticke misli - koja je sada
jos jednom neizbezno postala ,,utopisticka" - i
proleterske akcije u savremenoj istoriji. Raskid iz­
medu teorije i prakse, koji je u nernackoj praksi
lagano otpoceo krajem dvadesetih godina, u teo­
riji je sredinom sezdesetih godina, posle izdavanja
Jednodimenzionalnog coveka, proglasen svetim.
Pre pobede nacizma, Nemacka je, osirn Rusije,·
bila jedina veca zemlja u Evropi sa masovnom ko­
munistickom partijom. Posle toga, prvi put je
Francuska za vrerne Narodnog fronta razvila ko­
munisticki pokret masovnih razmera. Posle dru­
gog svetskog rata, kada je iz Zapadne Nemacke
Komunisticka partija potpuno eliminisana, Fran­
cuska kornunisticka partija postalaje vecinska or­
ganizacija francuske radnicke klase. Ova dvostru­
ka promena izmenila je ravnotezu marksisticke
kulture u Evropi. Od Druge internacionale pa da­
lje, francuski radnicki pokret - koji je pocetkom
devetnaestog veka bio predvodnik politicke bor­
be i intelektualnog stvaranja na Kontinentu - u
razvoju teorije veoma je zaostajao za radnickiin
pokretima iz Istocne i Centralne Evrope, pa cak i
Italije. Marksizam nikada nije dublje prodro ni u
SFIO (Francuska sekcija radnicke internacionale)
ni u CGT (Generalna konfederacija rada). Razlog
za ovakvo kulturno zaostajanje Trece republike
bio je u sustini dvostruk: s jedne strane, postojao
je snazan uticaj domacih premarksistickih tradi­
cija (prudonizarn, blankizam, anarhosindikali­
zam) medu samim proletarijatom, i, s druge stra-
. --ne, stalna snaga burzoaskog radikalizma (kasnoja­
kobinskog tipa) koja je inteligencijujos drzala od­
vojeno od radnicke klase. Spajanje ova dva toka,
sto je uspelo vodi kakav je bio Zores, rezultiralo
je drustvenom doktrinom izrazitog idealizma i
provincijalizma. Francuska pre 1914. godine nije

85
 dala nijedan znacajniji prilog marksistickim rasp­
ravama Kapital je za sve namere i ciljeve Socija­
listicke partije Francuske bio zatvorena Jcnjiga.
V�o je istaci da pre prvog svetskog rata u Fran­
cuskoj nije prevedeno nijedno znacajnije teorij­
sko delo napisano posle Marksa i Engelsa. Pobeda
Antante 1918. godine, koja je potpomagala domi­
naciju francuske burioazije i na taj nacip postede-
la francµsku radnicku klasu poraza, jos vise je od­
lozila stvaranje uslova da marksizam postane
stvarna snaga u drzavi. Komunisticka partija
Francuske se, posle ocigledno trijumfalnog starta
• 1920. godine, ubrzo svela na relativno skromne
razmere, da bi krajem decenije brojala oko 50 hi­
ljada clanova. Intelektualcj koje je ona privukla
bili su uglavnom literati, pre sa sentimentalnim
nego naucnim odnosom pretna nasledstvu socija­
listickih ideja.
Tek 1928. godine Partiji je pristupila prva gru­
pa mladih intelektuafaca odista zainteresovanih
za marksizam. U grupi su bili Nizan (Nizan), Le­
fevr, Policer (Politzer), Guterman (G1,1terman) i
Fridman (Friedmann). U njoj se iskristalisao re­
volt protiv sterilnosti i uskogrudosti zvanicne
francuske filozofije i prvobitno je gajila simpatije
za nadrealizam. 11 Medutim, njen ulazak u Komu­
nisticku partiju Francuske slucajno se poklopio
sa konacnom • staljin�cijom medunarodnog ko­
munistickog pokreta, za vreme ,,treceg perioda".
Zbog toga je ona u teorijskom radu bila podvrgnu­
ta strogoj politickoj prinudi. Jer,. dotad su sva
glavna pitanja koja se ticu analize razvoja kapita­
lizma i vodenja klasne borbe bila rezervisan de­
lokrug, ne cak ni nacionalnog partijskog rukovod­
stva Francuske, vec Kominterne u Rusiji. Na taj

11 0 pozadini ove grupe vidi: Henri Lefebvre.La Somme

•
et le Reste Paris, 1959, pp. 38�14.

86
 nacm je polje intelektualne aktivnosti unutar
marksizma u nizu evropskih komunistickih parti­
ja bilo umnogome suzeno. Policer je, posle pionir­
skog pokusaja da marksisticku kritiku primeni na
psihoanalizu 12, postao tek nesto malo vise od po­
slusnog funkcionera u resoru za kulturu Francus­
ke komunisticke partije. Nizanov polemicki zar
organizacija je svojim pritiskom neprekidno pri­
gusivala, sve dok se on nije konacno pobunio pro­
tiv sovjetsko-nemackog sporazuma i bio izbacen
iz partije. 13 Lefevr • je zadrzao i relativno visok
nivo i obim pisanja, kao i javnu odanost Komunis­
tickoj partiji. On je to ucinio uz pomoc jedne tak­
ticke novine, koja ce kasnije umnogome postati
karakteristika buducih marksistickih teoreticara
u Zapadnoj Evropi: prema principu caru carevo,
to jest politicka lojalnost kombinovana sa intelek­
tualnim radom, koji je dovoljno odvojen od glav­
nih problema revolucionarne strategije kako bi se
izbegla direktna kontrola ili cenzura. Lefevrovi
glavni spisi iz tridesetih godina bili su uglavnom
filozofski i na jednom apstraktnom nivou koji se
taman uklapao u granice partijske discipline. Iz­
davanje njegovog najvaznijeg dela Dijalekticki ma­
terijalizam, do kojeg je doslo tri godine posto je
· knjiga napisana, zvanicni krugovi docekali su
sumnjicavo. 14 Po tonu i polju interesovanja delo
se moze smestiti izmedu rane Lukaceve nepos­
rednosti, sa ozbiljnim pozivanjem na ,.istoriju", i
savremenog izbegavanja Horkhajmera, to jest, iz­
begavanja da se pozove na ,.kriticku teoriju". Le-
' 12 Critique des fondements de psychologie, Paris 1928.
Policer je u mladosti bio svedok Madarske komune i nije
. predlagao cvrsce veze sa marksizmom Centralne Evrope. .
• 13 Vidi Sartrov upefatljiv esej u ponovljenom izdanju Ni-
zanove Aden Arabie, Paris 1960. Sartr i Nizan bili su bliski pri­
jatelji.
• 14 Za ovu epizodu vidi Lefevrov autobi9grafski opis u
knjizi La Somme et le Reste, pp. 47.

87
fevr je, mada ga je Benjamin citao u Parizu 15 (sa
njim je delio simpatije prema nadrealizmu), u me­
dunarodnim razmerama ostao nepoznat do kraja
tridesetih godina. U samoj Francuskoj njegov pri­
mer je bio usamljen.
Nemacka okupacija 1940-1944. godine preob­
ratila je citav politicki i kulturni svet Trece repub­
like; tada su i prvi put stvoreni uslovi da marks-i­
zam postane opsta trenutno vodeca teorija u
Francuskoj. Komunisticka partija, koja je posled­
njih godina Narodnog fronta izrasla u masovnu
organizaciju sa preko 300 hiljada clanova, postala
je glavna narodna snaga u pokretu otpora 1941.
godine, i iz rata je izasla veoma ojacana. Posle
1945. godine, njena organizaciona nadmoc unutar
francuske radnicke klase bila je veoma velika. Re­
zultat toga bilo je njeno brzo jacanje, intelektual­
no obnavljanje i sve veca privlacnost. Policer je
ubijen u pokretu otpora, Nizan je umro u Dinkri­
ku. Lefevr je u narednoj deceniji bio najzapazeniji
i najplodniji filozof Komunisticke partije. Jer, u
ovom periodu, povecan broj intelektualaca u Par­
tiji donosio je srazmerno malo novog teorijskog
rada; to prvenstveno zbog toga sto je on umnogo­
me bio neutralizovan ekstremnim povecanjem
partijske kontrole u podrucju kulture, i to zahva­
ljujuci pocetku hladnog rata i gruboj prisili zda­
novizma, koju je vrsio sam vrh rukovodstva Ko­
munisticke partije. Stoga je glavna nova pojava, u
prvoj deceniji posle rata, bilo unosenje marksiz­
ma u egzistencijalisticki milje, koji je prvi put iz­
asao na videlo za vreme okupacije, a posle nje je
u znatnoj meri prosiren radovima Sartra, Merlo­
Pontija (Merleau-Ponty) i De Bovoarove (De

15 Vidi Benjaminov escj ,,Eduard Fuchs, der Sammlcr

und der Historiker", Angelus Novus, Frankfurt, 1966, pp 326,

341. Benjaminovi kontakti u Parizu formiraju vafan predmet
buduceg istrazivanja.

88
Beauvoir). To unosenje bilo je posredovano utica­
jem Kozeva, prvog akademskog uc,•-,•···"'·,.�, koji je sis­
tematski uvodio Hegela u predratrm Francusku, i
cija je ,,egzistencijalna" interpretadja Fenomeno­
logije duha omogucila Sartru i Merlo-Pontiju po­
sredan prelaz na kasniji marksizam. 16 Godine
1946, oni su osnovali nezavisan socijalisticki c:aso­
pis ,,Les Temps Modernes", (Moderna vremena),
koji je, zahvaljujuci sirokoj raznolikosti filozof­
skih, politickih, literarnih, antropol.oskih i psihoa­
nalitickih priloga, ubrzo postao najuticajniji teo­
rijski casopis u zemlji. Ni Merlo-Ponti ni Sartr
nisu pokusavali da se prikljuce FKP, aH su obojica
nastojali da i dalje aktivno revolucionarno deluju
na partiju, artikulisuci politicke ideje koje je ona
sama odbijala da prihvati, ali im se nije ni suprot­
stavljala, niti ih je napadala. Ovakvi nejasni odno­
si, zasnovani na uverenju daje glavni deo francus­
ke radnicke klase partija cvrsto organizovala,
tako da se gusi intelektualni rad u njoj, konacno
su 1952-1954. godine doveli do jednog neobicnog
Sartrovog pokusaja da izvan Komunisticke parti­
je Francuske stvori neposrednu teoriju o r.jenoj
politickoj praksi serijom ogleda pod naslovom
Komunisti i mir. 17 Naravno, nijedno takvo ,,eks­
centricno" jedinstvo teorije i prakse nije se poka­
zalo mogucim. Dogadaji u Madarskoj 1956. godine
doveli su do Sartrovog senzacionalnog raskida sa
16 Koz.evljeva predratna predavanja bila su konai:':no ob­
javljena 1947. godine pod naslovom Introduction ii la lecture
de Hegel. A!cksandar Kozev (Alexandre Kojev") rndenjc 1902.
godine u Rusiji, a od 192 I. do 1927 .. godine studirao je filozo­
fiju u Nenu1ckoj, Bio je pod uticajem Ja.spersa i Hajds'.'gera. Za­
tim je otisao u Francusku, gde se pod u'.icajcrn drn6og ruskog
emigranta Aleksandra Kojara (Koyre) posvd io Hegclu. Za­
jedno sa Kojarom, _on je od 1934. godine .do poi':etka drugog
svetskog rata na Ecole Pratique des Haut,,,, Erudes ddao
predavanja o Hcgclu.
17 To je ncdavno objavljeno i u engieskom p,·evodu, Lon­
don, 1969.

89
 Komunistickom partijom, posle cega on svoj teo­
rijski rad razvija van bilo kakvih organizacionih
okvira i odnosa, kao samostalni filozof i publicis­
ta koji nema kontakt sa masama. Za to vreme, po­
sledice Dvadesetog kongresa Komunisticke parti­
je Sovjetskog Saveza i pobuna u Madarskoj ko­
nacno su odveli Lefevra u aktivnu opoziciju, i
1958. godine on je iskljucen iz Partije. Vrhunac pa­
sivnosti Francuska kornunisticka partija dostigla
je za vreme alzirskog rata.
_ U svakom slucaju, ogranicena liberalizacija
partijskog unutrasnjeg rezima sezdesetih godina
iznela je na videlo da su nove intelektualne snage
u njoj bile u skrivenom zametku. Vec je izdavanje
Kornijeve biografije Marksa i Engelsa u nastavci­
ma, od 1955. godine pa dalje, dovelo do pomera­
nja Rjazanovljeve i Meringove naucne tradicije
prema Francuskoj.18 Ali, tek pojava Luisa Altise­
ra, cija su dela objavljivana izmedu 1960. i 1965,
signalizirala je odlucujucu promenu u nivou inte­
lektualne rasprave u Partiji. Jer, prvi put je u de­
lokrugu organizacije francuskih komunista jasno
izrazen veci teorijski sistem, ciju su snagu i origi­
nalnost priznavali cak i njegovi najljuci protivnici.
Altiserov uticaj -se posle 1965. godine sirio veoma
brzo, kako u redovima Komunisticke partije, tako
i van nje, i to mu je odredilo posebno mesto u is­
toriji Partije.1 9 Medutim, • paradoks ovakve popu-
- larnosti bio je u toine sto je ona isla uz dlaku po­
liticke evolucije same Komunisticke partije. Pro­
klamovana umerenost komunizma Zapada sezde- _
setih godina, u stvari, najvise se ispoljila u Fran-_

18 Auguste Cornu, Karl Marx et Friedrich Engels, Paris,

1955-1970. Dotad su izisla cetiri toma koja obuhvataju period -
do 1846. godine.
19 Altiserova dva najznacajnija dela - Za Marksa i Kako ci­
tati .,Kapital"..:. pojavila su se 1965. godine u razmaku od rte-
koliko meseci.

90
cuskoj, u partijskom programu jedne ,,naprednc
demokratije". Me(tutim, na medunarodnom pla­
nu Francuska komunisticka partija se isticala
neprijateljstvom pre1na Kini i zalaganjem z:a 1us­
ke pozicije u kinesko-sovjetskom sukobu. Nasup­
rot tome, Altiserov rad S(' definisao kao eksplicit­
no antihumanisticki u \T,,:me kada ie zvanicna do­
ktrina Francuske komuni: Uc��-e partije veiicala
vrline humanizma kao spu,> C,,;nedu ugovornih
partnera (komun1sta, socija,:, t,. , ,,atolika) u gra­
denju jedne napredne demoi<.,;,1Ue, a Sovjetska
komunisticka partija izbacila parulu ,,sve za cove­
ka". Istovremeno su njegove simpatijc prema Kini
retko bivale prikrivene ..Na taj nacin je u Komu­
nistickoj partiji Francusk.e jos jednom doslo do
znatne defonnacije u odnosima izroedu teorije i
par-tije: dok je ptvobitno Partija ost.ro nametala
,,ortodoksnost" nasuprot libcralistk:kirn sklonosti­
ma teorije, uloge su sada izmenjene, pa teorija
proklamuje rigoroznost nasuprot labavosti Parti­
je. U svakom slucaju, sama liberalizadja Francus­
ke komunistickc part(je - koja je bila potrebna <la
bi se ponovo pridobili saveznici i partneri - u no­
voj situaciji je bila kombinovana sa opominja­
njem Altiscra da odustane od frontalnog sukob,L
U tom pogledu, Altiserov polofaj u Francuskoj ko­
munistickoj partiji postao je slican Lukacevorn
polozaju u Madarskoj komunistickoj partiji posk
sovjetske intervencije 1956. godine. U oba slucaja,
vodeci intekktualci, duboko zivotno povezani sa
komunistickim pokretom, odbijajud da ga napus­
te ili da s njim raskinu, sklapali. su precutni spo
razum sa svojirn partijama, prema kome oni ne bi
raspravljali o zvanicnoj politici partije ako njihovi
teorijski radovi (bez obzira na njihove, u krajnjoj
liniji, prakticne implikacije) ne budu bili napada­
ni. Sposobnost ovih uzajamnih prilagodavanja da
bi se prezivelo, pretpostavlja izuzetno nezavisan
ugled svakog teoreticara, sto cini mogucom takvu

91
takticku koegzistenciju koja je u interesu partij­
ske organizacije i cije prekidanje nije odgovaralo
partiji. Dvosmislenost i rad pod pritiskom, koji se
ne mogu izdvojiti iz ovakvog tipa povezanosti, bili
su veoma uocljivi - posebno u Altiserovom sluca­
ju, • zbog oskudice prinudno ogranicene strucne
snage u Francuskoj komunistickoj partiji.
Neobican raspon i brzina sirenjamarksizma u
Italiji posle oslobodenja, koji su obuhvatili ne
samo rast Italijanske komunisticke partije vec i
Italijanske socijalisticke partije, a takode i sirok
neorganizovan krug inteligencije, ne moze se po­
rediti ni sa jednom drugom evropskom drzavom.
Zajedno sa posleratnim prihvatanjem istorijskog
materijalizma u Francuskoj, ovaj rast u ltaliji uci­
nio je da prvi put u ovom veku srz marksisticke
kulture prede, posle 1945. godine, iz germanske u
romansku oblast. Ali, razvoj italijanskog marksiz­
ma uzeo je primetno drukciji kurs od onog kojim
je isao francuski marksizam prethodne dve dece­
nije. Italija je, ako se vratimo u Engelsovo vreme,
to jest na kraj devetnaestog veka, imala sopstvenu
marksisticku tradiciju. Labriolin rad je u sledecoj
generaciji nasledio i nastavio Mandolfo (Mandol­
fo), jos jedan bivsi hegelijanac koji je imao direk­
tan uticaj na Gramsijevu generaciju. 20 Dugi pe­
riod fasizma uticao je i na same Gramsijeve spise
pisane u zatvoru. Ti spisi su prvi put pronadeni i
objavljeni u razdoblju izmedu 1947. i 1949. godine.
Njihov uticaj, kako _u Italijanskoj komunistickoj
partiji tako i van nje, bio je ogroman. Postojanje
ovog domaceg marksistickog nasleda, koje je kul­
miniralo u velikom Gramsijevom delu, pomoglo
je italijanskom komunizmu da ostane imun na na­
jstetniju pojavu u hladnom ratu - ltalijanska ko-

20 0 Mondolfovoj ulozi vidi: Christian Riechers, Antonio

Gramsci. Marksismus in Italien, Frankfurt, 1970, s. 21-24.

92
munisticka partija oduprla se zdanovizmu u znat­
no vecoj meri nego Francuska komunisticka par­
tija. Partijsko rukovodstvo, koje je jos u znatnoj
meri bilo sastavljeno od Gramsijevih savremeni­
ka i kolega, ublazilo je najgoru kulturnu represiju
tipicnu za period Kominforma, i dopustilo odre­
denu slobodu intelektualnog izrafavanja unutar
organizacije, tako sto je obezbedilo da ono bude
odvojeno od politicke aktivnosti partije. S druge
strane, posth�mno kanonizovanje Gramisija iro­
nicno je posluzilo sterilizovanju zivotnosti njego­
vog teorijskog zavestanja italijanskom marksiz­
mu. Gramsijev lik pretvoren je u zvanicnu ideo­
losku ikonu partije, koja je prizivana prilikom
svakog javnog dogadaja, dok se sa njegovim spisi­
ma manipulisalo ili su, pak, oni bili zanemarivani
- dvadeset pet godina posle zavrsetka drugog
svetskog rata Komunisticka partija Italije nije cak
izdala nijedno ozbiljno kriticko izdanje njegovih
dela. Pomesan miris tamjana i prasine okruzuje
Zatvorske beleske i na taj nacin vodi neocekiva­
nom zakljucku da je najznacajnija filozofska ten­
dencija, razvijena unutar italijanskog marksizma
posle drugog svetskog rata, predstavljala reakciju
na celokupno filozofsko obrazovanje od Labriole
do Gramsija.
Osnivac nove skole bio je Galvano dela Volpe,
filozof koji se Italijanskoj komunistickoj partiji
prikljucio 1944. godine, i od 1947. do 1960. napisao
seriju uticajnih dela. Dela Volpe je, slicno vecini
italijanskih predratnih akademskih filozofa, uci­
nio kompromis sa fasizmom. Iako je zbog odanos­
ti Komunistickoj partiji, posle Badoljijevog uda­
ra, formalno osloboden- ovakve proslosti, ipak u
njoj nije mogao da stekne nikakav politicki auto­
ritet. Iste licne osobine, koje su ga nekada navele
da prihvati • i brani korporativnu drzavu, kasnije
su mu omogucile da se odlicno slaze sa politickim
mkovodstvom Italijanske komunisticke partije. I

93
tako, dok se Dela Volpina teorijska orijentacija
jasho razilazila sa preovladavajucom ortodok­
snoscu Partije, njegovom radu nedostajao je svaki
autonomni politicki sadrzaj. Kao najeminentniji
profesionalni filozof u Partiji, on je istovremeno u
mnogim pogledima za njµ bio i najmarginalniji.
Izmedu Dela Volpea i Italijanske komunisticke
partije nije doslo ni do jednog ozbiljnijeg sukoba
u toku dve decenije, koliko je on bio njen clan ..
Medutim, partijski kulturni aparat nije mu prire-
dio ni mnogo pocasti. U svakom slucaju, pod nje­
govim uticajem pojavila se grupa mladih intelek­
tualaca koja je formirala najkoheren:tniju i na­
jproduktivniju skolu u Italijanskoj komunistickoj
partiji - bili su to Pjetranero, (Pietranero) Koleti,
Rosi (Rossi), Merker (Merker), Keroni (Cerroni) i
ostali. Najtalentovaniji i najostriji bio je Koleti,
koji je 1950. godine pristupio Partiji u svojoj dva-
deset petoj godini. Posle Dvadesetog kongresa
Komunisticke·partije Sovjetskog Savezai pobune
u Madarskoj, Redakcija teorijskog casopisa Itali­
janske komunisticke partije, ,,Societa", bila je
1957. godine prosirena ukljucivanjem (izmedu os-
talih) Dela Volpea i Pjetranera, a naredne godine
prikljucio im se i Koleti. U ovom periodu predme-
ti filozofskog proucavanja u skoli poceli sµ u ne-
kih mladih clanova grupe da dobijaju politicke to-
nove. Preciznije receno, filozofsko insistiqmje na
znacaju .,odredene naucne apstrakcije", sto je ka­
rakterisalo DelaVolpin rad, moglo se shvatiti kao
podrazumevanje potrebe za analizom italijanskog
drustva u okvirima .,cistih" kategorija razvijenog
kapitalizma, sa odgovarajucim ,.naprednim" poli-
tickim ciljevima koje ce radnicka klasa slediti.
Ovo suprotstavljanje ortodoksnosti Italijanske
komunisticke partije, u kojem su dolazili do izra-
faja istorijska zaostalost i hibridni karakter itali;
janskog drustva, nuzno je zahtevalo ogi:-anicenije
prohteve pre jednog demokratskog nego socijalis-

94
tickog tipa, kao politicki pogodne za takvo drust­
vo. 21 Moguce je da je teorijska napetost u casopi­
su ,,Societa" dovela dotle da Italijanska komunis­
ticka partija, pocetkom 1962. godine, obustavi nje­
govo izdavanje, posle cega je usledila filozofska
rasprava vecih razmera u partijskom nedeljniku
,,Rinascita" koja je pocela optuzbom protiv Dela
Volpine skole i Koletijevim ostrim odgovorom.
Dve godine kasnije, nezadovoljan time sto u Sov•
jetskom Savezu i u korimnistickim partijama Za­
pada od 1956. godine nije bilo nikakve stvarne de­
mokratizacije, Koleti je napustio IKP22 . Njegov
rad u sledecoj deceniji odvijao se van svih organi­
zacionih okvira.
Tako se od 1924. do 1968. godine marksizam
nije ,,zaustavio", kako je Sartr kasnije govorio, ali
je beskrajno odvracan od bilo kakve revolucio­
narne politicke prakse. Razilazenje marksizma i
revolucionarne prakse bilo je determinisano cita­
vom istorijskom epohom. Temeljno razmatrano,
sudbina marksizma u Evropi imala je korene u
odsustvu bilo kakvog veceg revolucionarnog tala­
sanja posle 1920. godine, ako se izuzmu kulturne
periferije, Spanija, Jugoslavija i Grcka. Isto tako,

21 Vidi: Franco Cassano, Marxismo e Filozofia in Italia,

Bari, 1973, pp. 7-8, 14-19, 180-181. Ova knjiga sadrzi tekstove
najznacajnijih teorijskih rasprava u Italijanskoj komunistic­
koj partiji pedesetih i sezdesetih godina, ukljucujuci i polemi­
ku iz 1962. godine.
22 0 ovome vidi Koletijev opis u A Political and Philosop­
hical Interview, ,,New Left Review" Nb. 86, July-August 1974,
pp. 3-9. Ovaj upecatljiv tekst ima veliku vaznost za sve teorij­
ske i politicke probleme o kojima je u ovom eseju raspravlja­
no. U stvari, odreden broj zakljucaka iz tog teksta shcan je ne­
kim ovde iznetim tezama - iako, prirodno, zaodenut vlastitim
stepenom autoriteta. Nijedan drugi znacajniji mislilac u tradi­
ciji zapadnog marksizma nije tako jasno pokazao prirodu i
granice ove tradicije kao Koleti. Nepotrebno je reci da nema
razloga da se pretpostavi da bi se on slozio sa vecinom poseb­
nih argumenata iii sudova iznetih u ovom eseju.

95
 a to se ne moze odvojiti, rezultat staljinizacije ko­
munistickih partija, formalnih naslednika okto­
barskc:: revolucije, ucinio je nemogucim ozbiljan
. teorijski rad u politici, cak i u odsustvu bilo kak­
vih revolucionarnih dogad:aja, cijem je spr-ecava­
nju staljinizacija doprinela. Skriveno obelezje za­
padnog marksizma u celini jeste cinjenica da je on
proizvod poraza. Odsustvo sirenja socijalisticke
revolucije van Rusije i uzroci i posledice njene iz­
opacenosti u Rusiji, zajednicka su pozadina celo­
kupne teorijske tradicije tog perioda. Glavni ra­
dovi bili su, bez izuzetka, proizvod politicke izola-
cije i ocajanja. Lukaceva Istorija i klasna svest
(1923) n�pisana je u Becu, u izgnanst:vu, dok je u
Mad:arskoj besneo teror posle ukidanja Mad:arske
komune. Gramsijeve sveske napisane su u zatvo­
ru, u Bariju, posto je fasizam definitivno potisnuo
italijanski radnicki pokret. Dva najznacajnija dela
frankfurtske skole objavljena su u vreme najek­
stremnije politicke reakcije u Zapadnoj Nemac­
koj i Sjedinjenim Americkim Driavama posle
rata; to su Adomova knjiga Minima Moralia
(1951), izasla u godini kada je u zapadnoj Nemac­
koj poceo formalni proces zabrane rada Komu­
nisticke partije Nemacke, i Markuzeovo delo Eros
i civilizacija (1954), izdato u vreme makartisticke
histerije u Americi. U Francuskoj je Sartrova Kri­
tika dijalektickog uma (1960) objavljena posle us­
pesnog udara degolista 1958. godine, u vreme
kada je rat u Aliiru bio na vrhuncu, a vecina rad­
nicke klase Francuske - na celu sa Komunistic­
kom partijom - bila umrtvljena i inertna, dok su
OAS-ovi teroristicki napadi bili usmereni na ne­
koliko ljudi koji su se aktivno protivili ratu. Tih
godina je Altiser poceo da pise prve i najoriginal­
nije studije; Protivrecnost i nadodredenost (1962),
koja je najznacajnija, podudara se sa autoritarnim
uspostavljanjem direktne predsednicke vlasti i
potpunim politick.im ucvrscivanjem Pete Republi-

96
 ke. Ovakav politicki poraz radnicke klase i socija­
lizma morao je ostaviti ozbiljne posledice na pri­
rodu marksizma koji se formirao u tom periodu.
· Istovremeno, staljinizacija partija koju je krei­
rala Treca internacionala, a koja je od pocetka
dvadesetih godin.a bila birokratski organizovana i
ideoloski potcinjena politici Sovjetskog Saveza,
stavila je jos jedan, poseban pecat na marksizam,
Posledica drugog svetskog rata, kao sto smo vide-
li, bila je pomenuta promena u geografskom mo­
delu marksizma kao aktivne kulture u Evropi,
pracena stvarnim nestankom komunizma kao zi­
votne snage medu radnickom klasom Zapadne
Nemacke, i neminovnoscu dolaska i dominacije
masovnih Komunisdckih partija u Francuskoj i
Italiji. Ovakve razlicite situacije uslovljavaju
mnostvo odgovora na pitanje kako marksisticku
teoriju napraviti srodnom politici proletarijata u
geografskim podrucjima koje posmatramo, ali ne
prufa nijedno resenje. Formalno clanstvo u rad­
nickim partijama (Lukac, Dela Volpe, Altiser), iz­
lazenje iz njih (Lefevr, Koleti), bratski dijalog s nji­
ma (Sartr) ili eksplicitno odricanje svake veze sa
njima (Adorno, Markuze) - sve je to bilo podjed- •
nako nemocno da ujedini marksisticku teoriju i
borbu masa. Moze se reci da za sve ove teoretica-
re zvanicni komunisticki pokret predstavlja sre­
disni Hi jedini stozer koji ih povezuje sa organizo­
vanom socijalistickom politikom, bilo da je oni
_prihvataju ili odbacuju. Unutar ove povezanosti
mogu se prihvatiti dva sira izbora. Jedna moguc­
nost jeste da se teoreticar uclani u komunisticku
partiju i prihvati njenu strogu disciplinu. U tom
slucaju on bi mogao zadrfati odredeni nominalni
stepen kontakta sa zivotom radnicke klase u svo­
joj zemlji (za koju je partija, uprkos svemu, neiz-
• bezno vezana) i sa, makar u filoloskom kontinui­
tetu, klasicnirn tekstovima marksizma i lenjiniz­
ma (cije je proucavanje u partiji bilo obavezno).

97
Cena ovakve, u svakom slucaju, relativne bliskos­
ti sa stvarnoscu svakodnevne borbe radnicke kla­
se, bilo je cutanje o njenom ponasanju. Nijedan in­
telektualac (Hi radnik) unutar komunisticke par­
tije u tom periodu, cak i ako je bio ukljucen u nje­
no rukovodstvo, nije mogao zauzeti ni u najma­
njoj meri nezavisan stav u pogledu vaznih, politic­
kih sporova, izuzev na veoma prikriven nacin. Lu­
kac i Altiser su primed za ovakav izbor. Suprotan
izbor jeste da se ostane van svake partijske orga­
nizacije. kao slobodan intelektualac. U tom sluca­
ju ne postoji institucionalna kontrola politickog
oblika izrafavanja. Ali, isto tako, ne postoji ni
ukotvljenje u drustvenoj klasi kojoj teorijski rad
samog marksizma, u svojoj krajnjoj nameni, treba
da pomogne. Sartr i Markuze predstavljaju, na
razlicite nacine, varijante ove pozicije. Prvi ostaje
pri nepomirljivom belezenju licnih intervencija u
stvarima medunarodnog socijalizma, na taj nacin
sto pise velike oglede o Francuskoj, Madarskoj,
Alziru, Kubi, Kongu, Vijetnamu, Cehoslovackoj,
ali ipak bez nekog blizeg poznavanja klasicnog na­
sleda marksizma Hi uticaja na radnici pokret svo­
je zemlje. Drugi poseduje vece temeljno znanje iz
rane marksisticke tradicije, i pise opsirne knjige u
kojima se, na svoj posredan nacin, bavi i Sovjet­
skim Savezom i Sjedinjenim Americkim Drfava­
ma (Jednodimenzionalni covek i Sovjetski marksi­
zam), a uz to razvija teoriju kojom industrijskoj
radnickoj klasi porice svaki aktivni socijalisticki
potencijal. Konacna alternativa jeste potpuno
odustajanje i od ulaska u partiju i od politicke
rnsprave - takav je bio Adornov polofaj u posle­
ratnoj Nemackoj.
Posledica ovakvog corsokaka moralo je da
bude namerno cutanje zapadnog marksizma o
podrucjima najvaznijim za klasicnu tradiciju 'isto­
rijskog materijalizma --o istrazivanju ekonomskih
zakona o kretanju kapitalizma kao nacina proiz-

98
 vodnje, analizi politicke masinerije u burfoaskoj
drzavi i strategiji klasne borbe nuzne za njcno
• obaranje. Grainsi je jedini izuzetak od ovog pravi­
la; i to je znak njegove velicine koja izdvaja od
svih ostalih likova u ovoj tradicijL je logicno,
jer je on jedini u svojoj licnosti otdotvorio :revo­
luc_ionarno jedinstvo teorije i prakse, onako kako
ga odreduje klasno. naslede. Iskustva iz pobune
italijanskih radnika-1919-1920. godine i organiza­
cionog rukovodstva u Komµnistit'::koj partiji Itali­
je bila su - za vreme dugog zatocenist,, a koje ga je
zastitilo od intelektualnih posledka sta!jinizacije
van Italije, ali koje ga je lagano i ubilo - izvor krea­
tivnosti njegovog uma. Cak i njegovi spisi podjed­
nako iznose na videlo probleme i granice borbi
koje je vodila klasa iz koje je ponikao, i materijal­
ne okolnosti njegovog zatocenistva. Posle Gramsi­
ja, nijedan drugi marksista u Zapadnoj Evropi ni­
kada nije ponovio isti redosled u stvaranju. Ogra­
nicavanje prostora za 'teorijski rad na veoma uske
alternativne institucionalne poslusnosti i1i indivi­
dualne izolacije unistilo je svaku mogucnost dina­
micnog o<lnosa izmedu istorijskog materijalizma
i socijalisticke borbe, i sprecilo svaki neposredan
razvoj glavnih pitanja klasicnog marksizma. U ko­
munistickim partijama sve rasprave o pos1erat­
nim imperijalistickim privredama, o drfavnim
sistemima na Zapadu i o strategiji klasne borbe,
bile su rezervisane iskljucivo za birtJkiatski vrh
tih organizacija, koji je bio uslovljen svojom oda­
noscu zvanicnim sovjetskim pozicijama. U masa­
ma radnicke klase, izvan okvira organizoyanog
komunizma, nije postojalo cvrsto uporiste iz ko­
jeg bi se razvila bilo kakva razgovetna revolucio­
narna analiza ili strategija - bilo zbog nadmocnos­
ti komunista u lokalnom prolctarijal.u (Francus­
ka, Italija), bilo zbog velike reformato:rske lojal­
nosti komunista (Nemac.ka, SAD). Generaciju teo­
reticara koja je svoje stavove fonnirala na osnovu

99
dvostrukog iskustva - fasizma i drugog svetskog
rata - ove dve stvari su duboko dirnule, bilo da su
izgubili nadu u radnicku klasu (u Nemackoj, gde
nije bilo pokreta otpora), ili su to neizbezno izjed­
nacavali sa jacanjem komunizma (u Francuskoj i
Italiji gde je postojao pokret otpora). Mozda je
znacajn•o to sto je najmladi clan ove grupe - Ko­
leti, jedini koji se formirao i posle fasizma, i posle
pokreta otpora - morao, takode, biti i jedini teo­
reticar, ove tradicije koji se pokazao sposobnim
da, posto je napustio IKP, o politickim i ekonom­
skim problemima posleratnog doba pise i intelek­
tualno slobodno i profesionalno strogo. 23 Ali, cak
i Koletijevi doprinosi bili su u sustini rekapitula­
cije bilansa klasicnih rasprava pre nego sustinske
inovacije. Jer, vise od dvadeset godina po zavrset­
ku drugog svetskog rata, intelektualno stvaranje
zapadnog marksizma u podrucju originalne eko­
nomske iii politicke teorije, imajuci na umu stva­
ranje znacajnih dela na oba polja, bilo je odista
ravno nuli.
Institucionalne zabrane, koje su turnacene na­
knadnim posledicama fasizma ili zabranama od
posleratnog komunizma, niposto nisu bile jedini
razlog za sterilnost marksisticke teorije u zapad­
noevropskim drfavama. Jer, to je takode bilo vre­
me jedinstvene objektivne konsolidacije kapitala
sirom razvijenog industrijskog sveta. Ekonomski
posmatrano, globalni dinamizam dugotrajnog
,,buma", u pedesetim i sezdesetim godinama, bio
je veci od svih ostalih u ranijim periodima istorije
kapitalizma. Opsti i krupan rast, zabelezen u
ovom periodu, uspesno oznacava pocetak nove
faze u razvoju nacina proizvodnje, i ocigledno po-

23 Posebno njegov esej .,The Question of Stalin", u .,New

Left Review", Nb 61, May-June 1970. Takode, vidi: Introduzio­
ne., u C. Napoleoni i L. Colletti, ured. JI Futuro del Capitalismo
- Crollo o Sviluppo? Bari, 1970, s. LXXI-CXII.

lOO
bija klasicna proricanja njegovog brzog propada­
nja iii krize, iznoseci na taj nacin radikalno novc
probleme za naucne analize. Tradicija marksistic­
ke ckonomije, koja je svoje granice utvrdila 1942.
godine Svezijevom Teorijom kapitalisrickog razvo­
ja, na kraju ovog dela jasno je, zbog uspeha Kin­
sijevog obnavljanja americke ekonomije, upuce­
na na proslost. Kaela su se posle dvadesetak godi­
na Svezi i Baran (Baran) jednirn opstim radom,
pod riazivom Monopolski kapital, vratili ovom
predmetu, odbacili su ortodoksni okvir marksis­
tickih ekonomskih kategorija. 24 Sirina i silina im­
perijalisticke ekspanzije proizvodnih snaga u at­
lantskoj i pacifickoj oblasti predstavlja, na svoje­
vrstan nacin, snazan teorijski izazov razvoju isto­
rijskog materijalizma: taj zadatak, u svim njego­
vim dimenzijama, zapadni marksizam nikada nije
preuzeo na sebe. 25 Istovremeno, posledica dru­
gog svetskog rata bila je, prvi put u istoriji bur-

24 Baranovo i Svezijevo napustanje poj111a viska vrednos­

ti, sto je bio kamen - temeljac Marksovog Kapitala, dobro jc
poznato. Medutim, u Monopolskom kapitulu (Njujork, 1966) se
ne istrazuje niti odbacuju pojmovi o visku vrednosti i organs­
kom sastavu kapitala neposrednom kritikom, vec se cutke
skrece prema nekim nejasnim analogijama koje cesto lice na
pojmovc Kinsijevog tipa. U tom smislu oni su uve!iko izvan
delokruga i postupka klasicnog marksizma. Baran je, mora se
zabeleziti, proveo godinu dana ( 1930) u am bijentu Instituta za
drustvcna istrazivanja u Frankfurtu, i kasnije napisani dclovi
Monopolslwg kapitala pokazuju jasnc znakc tog uticaja. Svezi
je nedavno istakao da on pojam ,,visak" u Monopulskom kapi­
talu nijc posmatrao kao nesto sto je protivrccno pojmu ,,visak
vrednosti" u Kapiwlu. 0 ovorne vidi njegon1 izjavu u ,.Mont
hly Review," January 1974, pp. 31-32. Uopste, moze se rcci da
su posle objav!jivanja Monopolskug kapitala (Baran jc umro
ranije), Svezijeve analize americkog kapitalizma u ,,Monthly
Review" bile ortodoksnije u nacinu izrazavanja ncgo dotad.
25 Zagonetna karijera Mihala Kalcckog (Michal Kalccki),
Poljaka, predstavlja, mozda, najtesnju povezanost evropskog
marksizma tog vrcrnena sa najznacajnijirn promenama razvi­
jenog kapitalizrna. Roden u Lodu 1899, godine, Kalecki - koji
je po struci bio inzenjer i nije imao formalne kvalifikacije za

101
zoaskc vlasti, uspostavljanje parlanientarne de­
mokr;:,tije, z,,snovanc na opstern pravu glasa, kao
norrnalne i stabilne strukture drfave u svim glav­
nim kapitalistickim zemljama -- Zapadnoj Nemac­
koj, Japanu, Francuskoj, Sjedinjenim Drfavama,
Engleskoj i Italiji. Novina ovakvog politickog po­
retka, kao trajnog i uniformnog sistema u mcd:u­
narodnim razmcrama, u anglosaksonskom svetu
ccsto je, zbog njene relativno <luge lokalne tradi­
cije u Engleskoj ili Sjedinjenim Drfavama, zabo­
ravljana.2 6 O tome se moze suditi na osnovu od­
sustva bilo kakve vaznije - ili uverljivije teorije,
unutar klasicnog marksizma, koja bi se bavila tim
problemom: burfoasko-demokratska drzava ni­
kada nije bila predmet bilo kojeg veceg rada -

ekonomistu - LI svom cseju Tcorija ciklicnog poslovanja (1933)

anticipirno jc vccinu Kinsijevih ideja, dve godine pre izdava­
nja knjtge Op.{ta teorija zaposljavanja, interesa i novca. Posto je
1935. godine preko Svedske emigrirao u Englesku, on je po­
stao prvi ekonomista koji je, u clanku ,.Politicki aspekti po­
tpunog zaposljavanja" (,,The political Quarterly," 4,1943),
predskazivao posleratni model obrnuto ciklicnog rukovode­
nja na Zapadu. Godine 1955. vratio se u Poljsku, gde je gotovo
do svojc smrti, 1970. godine, predavao na univerzitetu. Dvoj­
nost racla Kalcckog lczi, naravno, u neodredenoj prirodi njc­
govih odnosa sa marksizmom. Da bi se to utvrdilo, potrebno
je sire biografsko istrazivanjc. Izgleda da je Kalecki u poludik­
tatorskoj Poljskoj tridesetih godina, kao anonimni saradnik
socijalisti,:kog casopisa, zbog preokupacije problemima de­
lotvornosti potraznje i stepena investiranja, bio kritikovan od
Komunisticke panij" Poljske kao ,,luksemburgist". U Engles­
koj i Amcrici r,jcgova dcla, koja nikada nisu bila svrstana u
rr,arksisticke katcgorije, prihvatana su kao jedan oblik levog
kinsijanizma. Do konacnog stava o njima·tek treba da se <lode.
De!mn Kakckog postavlja se pitanje da li je, mozda, u Poljskoj
u ovom veku postojala jedna specificna tradicija marksistickc
ekonomije k0ja je vodila poreklo od Roze Luksemburg, a ko-
joj su Grosman, Moskovska i Kalecki, svi na razlicite nacine,
posrcdno pripadali.
26 l1 samoj Engleskoj uvoaenje opsteg prava glasa datira
iz 1929. god inc. lJ Francuskoj, Italiji i Japanu ono je uvedeno
prvi put i 945.

102
 . .
kako Marksovog (on nije doziveo da vidi stvaranje
ovakve driave), tako ni Lenjinovog, cijije neprija­
telj bio jedan sasvim dmkciji tip drfave za vreme
carske Rusije. Problemi koje u sebi sadrzi razvoj
politicke teorije sposobne da shvati i analizira pri­
rodu i mehanizme parlamentarne demokratije,
kao zrelog oblika burfoaske vlasti, bili su tako
jedva malo manji od onih koji su nastali brzim
rastom svetske kapitalisticke ekonomije u prve
• dve decenije posle rata. Oni su, takocie, nastali i na
taj nacin sto su ih glavni tokovi marksistickog
rada na Zapadu zanemarili,
 FORMALNE PROMENE

Postepeno napustanje ekonomskih i politickih

struktura, kao osnovnih predmeta interesovanja
teorije, bilo je praceno jednom temeljnom prome­
nom - usredsredenost evropskog marksizma pre­
ma filozofiji. Ono sto je najuocljivije u celokupnoj
tradiciji, od Lukaca do Altisera i od Korsa do Ko­
letija, jeste cinjenica da u njoj preovladavaju pro­
fesionalni filozofi. Drustveno posmatrano, ova
promena znacila je sve veci akademizam u teoriji
koja je stvorena u novoj epohi. U vreme Druge in­
ternacionale, Roza Luksemburg i Kaucki ujedinili
su se u zajednickom preziranju Kathedersozialis­
ten - ,,profesorskog socijalistickog" ucenja na uni­
verzitetima, bez partijskih obaveza. Marksisticki
intelektualci iz generacije pre prvog svetskog rata
nikada nisu bili povezani u sistem univerziteta
centralne ili istocne Evrope. Oblik politickog je­
dinstva teorije i prakse koji su oni zastupali nije
bio u saglasnosti sa bilo kojim akademskim polo­
fajem. Umesto toga, oni su predavali u partijskim
• ili dobrovoljnim skolama za radnike, sto im je bila
jedna od aktivnosti u njihovim borbenim zivoti­
ma. Hilferding i Roza Luksemburg predavali su
politicku ekonomiju u skoli Socijaldemokratske
partije Nemacke u Berlinu, Lenjin i Rjazanov su
poducavali boljsevicke radnike u Longzimeu, a
Bauer je drzao kurs u Centru austrijske Socijalde­
mokratske partije u Becu. Prvi teoreticari zapad­
nog marksizmajos su poznavali ovaj tradicionalni

105
 model. Lukac je za vreme prvog svetskog rata dr­
fao predavanje radikalnom krugu ,,Galileo" u Bu­
dimpesti, dok je Kors dvadesetih godina pred­
avao u eksperimentalnoj skoli ,,Karl Marks". Stva­
ranje Instituta za socijalna istrazivanja u Frank­
furtu -jedne nezavisne institucije koja je ipak bila
potpala pod drfavni univerzitet - obelezila je pre­
laznu fazu u Vajmarskoj Republici. U svakom slu­
caju, posle zavrsetka drugog svetskog rata celo­
kupna marksisticka teorija premestena je na uni­
verzitete koji su joj odjednom postali utociste i iz­
gnanstvo iz politicke borbe spoljnjeg sveta. U
ovom periodu su Lukac, Lefevr, Goldman, Kors,
Markuze, Dela Volpe, Adorno, Koleti i Altiser za­
uzeli profesorska mesta na univerzitetima 1. Sartr,
koji se uzdigao za vreme profesorske karijere, na­
pustio je taj posao posle uspeha u pisanju. Svi oni
su bili, uglavnom, na filozofskim katedrama.
Spoljnji cinioci koji su usloviH da se srediste
paznje marksisticke teorije pomeri sa ekonomije
i politike prema filozofiji, a njen formalni polofaj
od partijskih skupova prema akademskim kabi­
netima, bili su ,.napisani" mracnom istorijom tog
perioda. Ali, do ovakve promene nikada ne bi
moglo da-dode u ovako sirokim i drasticnim raz­
merama da nije postojao jedan snafan unutrasnji
uslov u samoj marksistickoj kulturi. Presudna
stvar u ovome bilo je kasno otkrivanje Marksovog
najvaznijeg dela iz ranog perioda - Pariskih ruko­
,pisa iz 1844. Oni su prvi put objavljeni u Moskvi
1932. godine. Njihov neposredan uticaj bio je
umanjen pobedom nacizma u Nemackoj 1933. go­
dine - u drfavi u kojoj je ovo delo u to vreme ve­
rovatno bilo najpotpunije usvojeno - i pocetkom

Lukac u Budimpesti; Kors u Njujorku; Markuze u Bran­

deu i La Zoliju; Lefevr, Goldman i Altiser u Parizu; Adorno u
Frankfurtu; Dela Volpe u Mesini i Koleti u Rimu. Samo su
Gramsi i Benjamin, dve zrtve fasizma, ostali van univerziteta.

106
 cistki u Rusiji 1934. godine (Rjazanov koji je u kri-
tickom izdanju dela Marksa i Engelsa pripremio
i ovaj rukopis, otpusten je iz Instituta neposredno
pred objavljivanje ove knjige). U svakom slucaju,
ovo Marksovo delo ostavilo je dubok i trajan trag
. na svakom od tri nosioca tog vremena. U izgnan­
stvu, u Moskvi, Lukac je 1931. godine, pod licnim
nadzorom Rjazanova, radio na tumacenju tog ru­
kopisa. Ovo iskustvo je, kako je on sam naveo, iz­
menilo njegovo tumacenje marksizma. 2 Markuze
je, u Berlinu 1928. godine, pozdravio objavljivanje
rukopisa ogledom u ,,Die Gesellschaft", koji je po­
ceo bombastom izjavom da ovo Marksovo delo
stavlja ,.celokupnu teoriju o 'naucnom socijaliz­
mu' na n0ve osnove!'. Akcenat u Markuzeovom
stavu bio je na tome da rukopisi imaju kljucni zna­
caj za filozofske osnove istorijskog materijalizma
kroz_ sve faze razvoja Marksovog dela3. U Parizu je
Lefevr bio odgovoran za prvi prevod Rukopisa na
jedan strani jezik - njegovo izdanje ovoga dela,
koje je pripremio zajedno sa Gutermanom, poja­
vilo se 1933. godine. Prvi veci teorijski rad koji je
predlozfo celovitu rekonstrukciju Marksovog
dela, koja je b\la izvedena u svetlu Pariskih. ruko­
pisa iz 1844, bio je Lefevrov Dijalekticki materija­
lizam, napisan 1934-1935. godine4. lJ svakom slu­
caju, potpuni efekat pronalaska ovog ranog Mark­
sovog dela, i njegovo prisajedinjenje Marksovoj
celokupnoj misli u okviru savremenog marksiz­
ma, osetilo se tek posle drugog svetskog rata. U
Italiji je Dela Volpe svoj teorijski ulazak u istorij-

2 Vidi intervju ,,Lukacs on his life and Work". ,,New Left

Review" Nb. 68, July-August, pp. 56-57; i pogovor knjizi His­
tory and Class Consciousness, London, 1971, p. XXXVL
3 Vidi Marcuse, Studies in Critical Philosophy, NBL, Lon­
don, 1972, pp. 3-4. Prvi esej je prevod ovog kljucnog teksta,
,,The Fondation of Historical Materialism".
4Le Materialism Dialectique je prvi put objavljen u Parizu
1939. godine. Engleski prevod izasao je u Londonu 1968.

107
 ski �aterijalizarn nagovestio prvim italijanskim
prevodom i komentarima novih tekstova mladog
Marksa - ne samo Pariskih rukopisa vec jos i vise
Kritike Hegelove filozofije prava (1947-1950)5. I u
ovom slucaju, ta:kode, Dela Volpina verzija mark­
sizrria - koja je inspirisala celu jednu veliku skolu
- vrtela se oko posebne selekcije i interpretacije
Marksovih ranih filozofskih spisa, iako se ova ver­
zija dosta razlikovala od Lukaceve, Markuzeove i
Lefevrove. U Francuskoj su, takode, posle oslobo­
denja novi tekstovi mladog Marksa doprineli da
se Merlo-Ponti i Sartr okrenu inarksizmu. Sartrov
prvi ozbiljniji prilaz . problemima marksisti­
cke teorije, Meterijalizam i revolucifa (1947) bio
je zasnovan na autoritetu Pariskih rukopisa6 .
Uticaj spisa mladog Marksa dostigao je vrhunac
krajem pedesetih godina, kada su se problemi ob­
radivani u njima siroko rasprostrli po celoj Za­
padnoj Evropi. Oni su bili zastupljeni u tolikoj
meri da je prvo otvoreno odbacivanje tih tekstova
kao zacetka istorijskog materijalizma - Altiserovi
prvi eseji - njih ipak uzimalo za polaznu tacku za
bilo kakvu raspravu u savremenom marksizmu 7.
Cak i kada su pobijani, ovi spisi su odredivali
_ uvod u rasprave. Stavise, pravi vid odbacivanja
Marksovih ranih spisa ostao je u zavisnosti od du­
gotrajnog menjanja pravca delovanja marksizma,
·koje je bilo moguce tek posle otkrica ovih spisa.
Jer, pozitivisticka teorija koju je Altiser razvio u

5 Vidi La Teoria Marxista dell 'Ernancipazione Umana

(1945) i La liberta' Communista (1946), koje su uglavnom bile
usredsredene na Pariskii rukopise, i Per la Teoria di' un Uma­
nesino Positivo (1947), koja se bazira na Kritici Hegelove filo­
zofije prava. Dela Volpini prevodi oba Marksova teksta poja­
vili su se 1950. godine.
6 Vidi: Literary and Philosophical Essays, London, 1955. •
7 To su: ,.Fojerbahov 'Filozofski manifest'", ,.0 mladom
Marksu" i ,.Rukopisi Karla Marksa iz 1844. godine", u knjizi Za
Marksa, London 1969.

108
cilju pobijanja prethodnih interpretacija Marksa,
baziranih na njegovim ranim radovima, i dalje je
pocivala na jednom strucnom filozofskom planu,
nepoznatom pre pronalska ovih rukopisa.
Tako je zapadni marksizam kao celina para­
doksalno obrnuo putanju razvoja samog Marksa.
Dok se osnivac istorijskog materijalizma progre­
sivno kretao od filozofije ka politici i, potom, eko­
nomiji, sredisnim podrucjima svoje misli, sledbe­
nici te tradicije, koji su se javili posle 1920. godine,
sve vise su se od ekonomije i politike vracali filo­
zofiji, napustajuci tako neposrednu obavezu da se
have onim sto je Marksa u zrelim godinama veo­
ma mnogo interesovalo, gotovo na isti nacin na
koji je Marks odustao da opsirnije nastavi ono
cime se bavio u mladosti. Pokazalo se da se tocak,
u tom smislu, okrenuo za pun krug. U stvari, nije
se, naravno, dogodilo nikakvo jednostavno okre­
tanje, niti se ono moglo dogoditi. Marksova filo­
zofska inicijativa, pre svega, bila je u tome da iz­
vrsi obracun sa Hegelom i sa njegovim glavnim
sledbenicima i kriticarima u Nemackoj, a poseb­
no sa Fojerbahom. Teorijski predmet njegovog
misljenja bio je uglavnom Hegelov sistem. Nasup­
rot tome, za zapadni marksizam - uprkos velikom
ozivljavanju izucavanja Hegela - teorijski pred­
'inet proucavarija postala je sama Marksova mi­
sao. Raspravljanje o ovome nije se nikada, narav­
no, ogranicilo samo na rane filozofske spise. Ovo
je spreceno postojanjem Marksovih obimnih eko­
nomskih i politickih spisa. Ali, mnoga Marksova -
dela tretirana su kao izvorni materijal iz kojeg bi
se filozofskim analizama izvlacili epistemoloski
principi zajedno sistematsko koriscenje marksiz­
ma 1.1 tumacenju (i menjanju) sveta- principe koje
sain Marks nikada nije eksplicitno ni potpuno po­
stavio. Nijedan filozof u tradiciji zapadnog mark­
sizma nikada nije proklamovao da je glavni ili
krajnji cilj istorijskog materijalizma - teorija sa-

109
znanja. Ali, gotovo svi su imali zajednicki stav da
je prethodni zadatak marksistickog teorijskog ist­
razivanja da ponovo uspostavi pravila za prouca­
vanja drustva koja je otkrio Marks, a koja su mm­
tar pojedinih tema njegovog rada vec bila zabo­
ravljena, i da ih, ukoliko bude neophodno, upot­
puni. Rezultat je bio taj <la se znacajan deo zapad­
nog marksizma pretvorio u dugotrajnu i zamrse­
nu raspravu o metodu. Ovaj napor, kome je dato
prvenstvo, Marksu je bio stran u svim fazama nje­
govog razvoja. Stepen u kojemu epistemoloske
teme. dominiraju celom ovom tradicijom moze se
videti iz karakteristicnih naslova knjiga. Na sa­
mom pocetku, Korsov Marksizam i filozofija ozna­
cava osnovnu temu. Slicna Lukaceva knjiga, koju
je objavio iste godine, pocinje ogledom ,,Sta je or­
todoksni marksizam?"; u ogledu se zakljucuje da
se pojam odnosi ,,iskljucivo na metod'"B. Ovo ce,
kasnije, naci veran odraz u metodologizmu kojim
su bili zaokupljeni radovi u narednom kanonu:
knjige su redom dobijale naslove- Um i revolucija
(Markuze), Razaranje uma (Lukac) ,. Kritika kao po­
zitivna nauka (Dela Volpe), Pitanja metoda i Kriti­
ka dijalektickog uma (Sartr) Negativna dijalektika
(Adorno), Kako citati Kapital (Altiser).
Drugorazredna rasprava koja je razvijena u
ovim delima - o marksizmu, pre nego u marksiz­
mu - imala je dalje posledice. Jezik kojim su ona
pisana dostigao je specijalizovan i nepristupacan
stil. Teorija je, u citavom jednom istorijskom pe­
riodu, predstavljala ezotericnu disciplinu cija se
distanca od politike rneriia strogo tehnickim na­
cinom izrazavanja Naravno, ni Marksova dela
nisu niposto uvek bila pojmovno laka za citaoce,
kako za one iz njegovog doba, tako ni za kasnije.
Ali, i njegovi rani filozofski tekstovi i pozni eko-

8 History and Class Consciousness, pp. l.

110
nomski radovi (dve najznacajnije oblasti u njego­
vom opusu) pocetni terminoloski sistem duguju
teorijskim celinama koje su postojale od ranije -
bitrto Hegelu i.Rikardu - a koje su Marksovi rado­
vi tezili da kritikuju i nadmase na taj nacin sto su
dali nove pojmove jasnije i blize materijalnoj
stvarnosti: manje ,,hipostazirane" (u recniku mla­
dog Marksa), manje ,,teologizovane" (u recniku
zrelog Marksa). Nikada ne skrivajuci uhutrasnje
teskoce na koje citalac nailazi u savladavanju bilo
koje naucne discipline, Marks je posle 1848. godi­
ne uvek tezio da svqje misli predstavi na sto je mo­
guce jednostavniji i jasniji nacin, kako bi one rad­
nickoj klasi, kojoj su i bile namenjene, postale sto
jas-nije. Poznat je trud koji je on u tu svrhu ulozio
u francuski prevod Kapitala.
Nasuprot tome, velika.tezina jezika, koja je u
dvadesetom veku karakterisala znatan deo zapad­
nog marksizma, nikada nije bila obuzdavana bri­
gom za neposrednu ili aktivnu vezu sa proleter­
skim citaocima. U stvari, bilo je obrnuto - neume­
reni prelazak preko neophodnog minimuma ver:
balne slozenosti bio je znak razilazerija sa svakom
praksom naroda. Neobicna misterioznost teorije
marksista Zapada dobila je mnogostruke oblike -
kod Lukaca je to bilo dosadno i nerazumljivo ka­
zivanje optereceno akademizmom; kod Gramsija
bolna i prikrivena rascepkanost nametnuta za­
tvorskim uslovima zivota i rada; �od Benjamina
kratkoca m'udrih izreka i zaobilaznost; kod Dela
Volpea nepristupacna sintaksa i kruzno pozivanje
na samog sepe; kod Sartra hermeticki i strog lavi­
rint neologizama; kod Altisera tajanstveno reto­
ricko izvrdavanje.9 Vecina ovih pisaca bilaje spo-

9 Teskoce u knjizevnom izrafavanju ovih autor;.; cesto su

bile kritikovane i u njihovom vremenu. Francuski socijalistic­
ki casopis .,L' Humanite'-' - napao je 1920. godfoe Gramsijev
Ordine Nuovo. Lukaca je Revai optuzio za ,,aristokratizam sti-

111
sobna da komunicira direktno i jasno. Neki od
njih - Sartr, Adorno, Benjamin - bili su, na svoj
nacin, veliki knjizevnici. Pa ipak, u glavnim teorij­
skim radovima po kojima se pominju, nijedan od
njih nije pisao tecnim jezikorn. Pojedinacna ili
subjektivna objasnjenja ne mogu objasniti ovu po­
vratnu, kolektivnu pojavu. Gramsijev izuzetak
simbolizuje istorijsko pravilo koje odreduje ovo
opste odstupanje teorije od marksistickog nacina
govora. Zatvorske beleske, najvece delo u celoj
ovoj tradiciji, napisao je revolucionarni voda rad­
nicke klase, a ne profesionalni filozof. On je poni­
kao - kao nijedan drugi vazniji marksistick;i inte­
lektualac u Evropi, bilo Istocnoj ili Zapadnoj, pre
ili posle prvog svetskog rata - u siromasnoj i nizoj
socijalnoj sredini. Pa ipak, ovo delo sadrzi mno­
gobrojne zagonetke, od kojih su mnoge i do danas
nerazresene, zbog brutalne cenzure koja je Gram­
sija prisilila da pribegne uvijenim siframa, a ne
koherentnom izlaganju. 10 Ova fizicka povucenost,
posledica poraza u klasnoj borbi, bila je nagoves­
taj izolacije koja ce okruzivati naredne teoreticare
- slobodnije od Gramsija, ali udaljenije od masa.
Jezik zapadnog marksizma bio je, u tom smislu,
podvrgnut sirem istorijskom cenzoru - ponoru
od gotovo pedeset godina koji je razdvajao socija­
listicku misao i tlo narodne revolucije.

la". Vidi: Josef Revai, Lukacs and Socialist Realism, London,

1950, pp. 18-19. Sartrovu terminologiju Lis_jen Sev (Lucien
Seve) napao je sa posebnom zestinom u tekstu ,,Jean Paul Sa­
rtre et la Dialectique", ,,La Nouvelle Critique", br. 123, februar
1961, p. 79-82.
1 0 Medutim, zatvorski uslovi nisu objasnjenje za sve tes­
koce na koje nailazimo citajuci Gramsijeve Beleske. Njegov je­
zik je, kao sto smo videli, kritikovan zbog nepotrebne sloze­
nosti cak i u Torinu. Osim toga, bar neke od zagonetki Bele­
iaka moraju se pripisati njegovirn intelektualnim protivrec­
nostima i nesigurnostima u resavanju problema za koje nika-
da nije nasao jasan i zadovoljavajuci odgovor.

112
 Ovo dugotrajno razilazenje, koje je ocrtalo teo­
rijski oblik zapadnog marksizma, irnalo je jos jed­
nu opstu posledicu koja je usporavala njegov raz­
voj. Jer, sve sto se desavalo u smislu raskida poli­
tickog jedinstva marksisticke teorije i prakse
rnasa rezultiralo je nezadrfjvim pomeranjem tezis­
ta, koje je ove dve stvari trebalo da pov!;!ze, ka jed­
nom drngom sredistu. U odsustvu magnetizma
• jednog revolucionarnog klasnog pokreta, magnet­
na igla tradicije u celini je tezila da se okrene na
drugu stranu, prema savremenoj burfoaskoj kul­
turi. Prvobitna veza marksisticke teorije i prakse
proletarijata bila je lu.kavo, ali sigurno zamenjena·
jednorn novom vezom izmedu marksisticke i bur­
zoaske teorije. Istorijski razlozi ovakve preorijen­
tacije nisu, naravno, leza.li samo u nedostatku ma­
sovne revolucionarne prakse na Zapadu. Bli.ze je
istini da je spr�cavanje bilo kakvog napretka so­
cijalizma u drzavama razvijenog kapitalizma uob­
licilo odredene osnovne tokove kulture u tim
drustvima. A vise nego bilq sta drugo, tome je do­
prinelo uspesno obnavljanje imperijalizma, pove­
_zano sa staljinizacijom komunistickog pokreta,
koje je odredilo da najvazniji delovi burzoaske
misli ponovo steknu relativnu vitalnost i supe­
riornost pre�a socijalistickoj misli. Bur.zoaski na­
predak na Zapadu nije iscrpeo svoj zivotni vek -
njegova sposobnost da prdJvi dva sve·tska rata, i
'da se u naredne dve decenije pojavi ekonomski
dinamicniji nego ikada pre, neizbezno se odrazila
na njegovu sposobnost da dozivi kulturne prome­
ne i· razvoj. On je jos zahtevao lojalnost najvecih i
• . najobrazovanijih intelektualnih slojeva u svetu,
cija je stvaralacka delatnost i dalje (sa velikim na­
cionalnim varijacijama) bila od sustinske vaznosti
na svim poljima. Nj�gov uspeh bio je, prirodno, u
odredenojmeri ogranicen, sto je uslovljeno slab­
ljenjem kapitalizma u globalnim razme1�ama, u
epohi u kojoj se, uprkos svemu, trecina sveta

113
 6trgla od njega. Ali, nemoc socijalisticke kulture
koja je bila okmjena i paralizovana zvanicnim
represijama staljinizma i slabljenjem medunarod­
ne revolucije u nezavisnim oblastima evroazij­
skog kontinenta, tezi.la je mnogo vise. Posle 1920.
godine marksizam je, u celini, u znatnom broju
naucnih disciplina napredovao sporije od ne­
marksisticke kulture. Ova gorka cinjenica vrsila
je najveci pritisak na karakter rada u zapadnoev­
ropskom istorijskom materijalizmu.
Mozda je najuocljivija posebna osohina zapad­
nog marksizma, kao jedinstvene tradicije, stalno
prisustvo i uticaj koji su na njega jedan za drugim
vrsili svi tipovi evropskog idealizma. Obim medu­
sobne povezanosti zapadnog marksizma i evrops­
kog idealizma bio je uvek slozen ,i ukljucivao je i
asimilaciju i odbacivanje, pozajmice i kritike. Pre­
cizne razmere mesavine menjale su se od slucaja
do slucaja Ali, osnovni model ostao je veoma sli­
. can od dvadesetih pa sve do sezdesetih godina
ovog veka. Lukac je napisao Istoriju i klasnu svest
dok je jos bio duboko pod intelektualnim utica­
jem sociologije Vebera i Simela (Simmel) i filozo­
fije Dilteja (Dilthey) i Laska (Lask). Tacnije rece­
no, njegove kljucne kategorije ,,racionalizacija" i
,.pripisana svest" izvedene su iz Vebera. Njegova
obrada .,postvarivanja" veorriaje obelezena Sime­
lom, dok je njegovo neprijateljstvo prema prirod­
nim naukama - nesto potpuno strano celokupnoj
prethodnoj marksistickoj literaturi - umnogome
inspirisano Diltejem i okvirom nemackog vitaliz­
ma (Lebensphilosophie) uopste 11 . Gramsi je svoje
Zatvorske beleske sastavio najvecim delom u vidu
jednog rteprekidnog dijaloga i sistematske kritike

11 Ovi uticaji potpuno su prikazani u eseju Gareth Sted­

man Jones-a ,,The Marxism of the Early Lukacs", ,,New Left
Review", Nb. 70, November-December 1971. Veber je pre pr­
vog svetskog rata bio Lukacev licni prijatelj i kolega.

114
 K.rocea, prihvatajuci terminologiju i preokupaci­
ju - posebno njegovo interesovanje za eticko-po­
liticku istoriju - idealistickog filozofa koji je tada
,dominirao italijanskom kultumom scenom 12. Na
drugom mestu, on je razvijao svoje ideje i pristu­
pom knjizevnoj kritici de Sanktisa (De Sanctis),
pisca ranije generacije. Kolektivni rad frankfurt­
ske skole od tridesetih godina pa nadalje bio je
prozet pojmovima i tezama Frojdove (Freud) psi­
hoanalize, u formi organizovanog pozivanja nave­
cinu njegovih teorijskih istrazivanja. Markuzeovo
glavno delo Eros i civilizacija bilo je odmah ozna­
ceno kao ,,filozofsko istrazivanje Frojda", a ceo
njegov recnik ,,potiskivanja", .,sublimacije", ,.pri­
ncipa stvarnosti" i ,.,principa izvodenja", ,,erosa" i
.,ianatosa" kretao se unutar.Frojdovog govomog
podrucja. Sartrov slucaj je pose ban utoliko sto je
on sam bio najeminentniji egzistencijalisticki filo­
zof u Francuskoj, oformljen pod Hajdegerovim
(Heidegger) i Huserlovim (Husserl} uticajem pre
nego sto je prisao marksizmu. Tako je u syoje
marksisticke spise doneo i vlastitu intelektualnu
proslost, sa njenim posebnim instrumentima i
pronalascima. Rezultat je bio napustanje mnogih
pojmova iz �njige Bice i nista i okretanje onima iz
Kritike dijalektickog uma - izmedu ostalih, pojam • .
.,cinjenicnost" vodio je pojmovima ,,ogranice­
nost", ,,neautenticnost". ,,povezanost", nepostoja­
nost pojma ,,za-sebe-u sebi" vodilaje pojmu ,,spo­
jena grupa"13. Medutim, istovremeno su dva pre-

12 0 slozenosti Gramsijevog stava prema Kroceu i njegovom

div Ijenju za Kroceovu kategoriju .,eticko-politicke istorije", za
koju Je on verovao da mora biti shvacena kao ,,ernpirijski ka•
non" istorijskog istrazivanja, vidi fl Materuilisino Storico, Tu­
rin, 1966, str. 201-202. Tu Gramsi cak uporeduje.Krocea i Le­
njina kao dva teoreticara hegemonije koji na razlicite nacine
odbacuju ekonomizam.
1.3 Za potpuno objasnjenje pojmovnog kontinuurna izme�
du knjiga Bice i nista i Kritika dijalektickog uma vidi izvanred-

115
thodna Lzvora Sartrovog prvobitnog egzistencija­
listickog sistema zadrzala aktivan uticaj na njego­
vo kasnije misljenje: aluzije iii pozivanja na Huser­
la ili Hajdegera vrve u njegovom dugackom ogle­
du o Floberu, (Flaubert) objavljenom deset godi­
na posle Kritike dijalektickog uma. Altiserov rad
zamisljen je kao otvorena i radikalna polemika sa
njegovim velikim prethodnicima, pre svega
Gramsijem, Sartrom i Lukacem. Ali, i njegov teo­
rijski sistem duguje svoje glavne termine trojici
razlicitih idealistickih mislilaca - pojmovi ,.epis­
temoloski rez" i ,,problematican" pozajmljeni su
od Baslara (Bachelard) i Kangilhema, (Canguil­
hem), filozofa i istoricara nauke koji su obojica
bili naklonjeni psiholoskom opredeljenju. Ideje o
.,simptomatskom citanju" i o ,,pomerenim struk­
turama" preuzete su od Lakana, (Lacan) psihoa­
naliticara koji je kombinovao frojdovsku orto­
doksnost sa Hajdegerovom prenaglasenoscu.
Sama kovanica ,,nadodredenost" je, naravno, uz­
eta direktno od Frojda. 14 Ove kulturne veze koje
su odredivale topografsku poziciju Lukacevog,
Gramsijevog) Markuzeovog, Sartrovog i Altisero­
vog miit.jenja, samo su najvazniji i najuocljiviji pri­
meri unutar zapadnog marksizma. Isti takvi odno­
si mogu se uspostaviti � gotovo sve predstavnike
ove tradicije.15 Sredisna uloga koju je u Goldma-
nu raspravu u knjizi Frederika Dzejmsona (Frederic Jame­
son), Mark.oizam i forma, Prinston, 1971, str. 230-274. To je na­
jbolja kriticka analiza ovog predmeta.
14 Sta je Altiser rekao o svojim dugovima Baslaru i Laka­
nu vidi Za Marksa (str. 257) i Kako citati ,,Kapital" (str. 16), Bas­
lar je bio Altiserov mentor.
16 Glavni izuzetak je Dela Volpina skola u Italiji. Sam
Dela Volpe, za svoju teoriju estetike u knjizi Kritika ukusa, do­
sta je pozajmljivao iz Hjelms1evljeve (Hielmslev) lingvistike,
ali je skola u celini, u poredenju sa slicnim skolarna drugde,
bila umnogorne osl9bodena nemarksistickih uticaja. Oqsust­
vo ovakvih uticaja bilo je, mozda, povezano sa nedostatkom
tematskih inovacija, sto je, kao sto cemo kasnije videti, tako­
de odlikovalo ovu skoh.1.

116
 novom radu imala psihologija Pijazea (Piaget) (sa
kojim je za vreme drugog svetskog rata radio u
Svajcarskoj) tipican je primer za to. Ovo pravilo
tezilo je da se odrzi cak i izvan okvira tradicije -
dobar primer unutar ekonomske teorije pred­
stavlja Svezijeva veza sa Sumpeterom. 16 Uopsteno
govoreci, uticaj jednog idealistickog mislio,�a mo­
gao se protezati na nekoliko marksistickih teore­
ticara. Baslar, na primer, nije inspirisao samo Al­
tisera. Njega su postovali i Lefevr, Sartr i Marku­
ze, i svi su iz njegovog dela izvukli drukciju po­
uku.1 7 Frojd je zajednicko otkrice ne samo Ador­
na i Markuzea vec, takode, i Altisera i Sartra, iako
su njegovu ostavstin.u svi poddavali i interpreti­
rali na razlicite nacine. 18 Ovo cesto mesanje sa sa­
vremenim sistemima misljenja izvan istorijskog
materijalizma, koji su uglavnom bili protiv njega,
marksistickoj teoriji je pre prvog svetskog rata
bilo nepoznato. 19 To je bila specificna novost koja
je definisala zapadni marksizam.

16 Vidi: The Theory of Capitalist Development, p. IX.

17_ Vidi: La Summe et leReste, pp. 142-143; Being and Not­
hingness, London, 1957, pp. 600-603; Eros and Civilization,
London, 1956, p. 166,209 i One-Dimensional Man, pp. 249-250.
Ove autore vise je privukla BMlarova poetika nego njegova
. epistemologija.
18 Vidi: Adorno, .,Sociology and Psyhology", .,New Left
Review", Nb. 46, 47, November 1967- February 1968; Markuze,
Eros i civilii.aciia, na vise mesta; Altiser, .,Freud und Lacan" u
Lenin and Philosuphy and Other Essays, NLB, London, 1971;
Sartre, Between Existentialism and Marxisme, NLB, London,
1974, pp. 35-42.
19 Nastupanje darvinizma u vreme Druge internacionale

predstavlja, moida, najbliii ekvivalent. Medutim, au�ritet

evolucionizma bio je autoritet jedne prirodne nauke koja nije
.,udarala" direktno na delokrug istorijskog materijalizma.
Stoga je evolucionizam mogao biti iznesen i prihvacen bez
bilo kakve stvarne unutrMnje modifikacije istorijskog mate­
rijalizma. Cak i kod Kauckog, koji je.bio najpodlomiji uticaju
darvinizma, nema direktnog unosenja tih elemenata u glav­
nim njegovim delima pre rata. Ekstremniji slucaj ove vrste

117
 Sablonski niz veza izrnedu glavnih teoreticara
marksizma i savrerf':enih mislilaca iz domena ne­
marksisticke kulture, stvorio je jednu, tako reci,
horizontalnu osu intelektualne reference zapad­
nog marksizma. Medutim, postojala je jasna razli­
ka po vertikalnoj referentnoj osi koja je, isto tako,
u znatnoj meri bila strana ranijoj marksistickoj
tradiciji. Osim toga, zapadni marksizam se razli­
kovao u svojoj neprornenljivoj konstrukciji filo­
zofskog porekla koje se proteze unazad do vreme­
na pre Marksa. Svi glavni teorijski sistemi zapad­
nog marksizma otkrivaju, u tom pogledu, isti
spontani mehanizam. Svi, bez izuzetka, pribegava­
ju premarksistickim filozofima kada usvajaju, ob­
jasnjavaju ili dopunjuju filozofiju samog Marksa.
Ovo prinudno vracanje u vreme pre Marksa, zbog
trazenja povoljnog polaznog polozaja sa kojeg bi
se interpretiralo znacenje Marksovog dela, pred­
stavljalo je jos jedan sugestivan pokazatelj osnov­
nog istorijskog polofaja zapadnog marksizma.
Nova dominacija filozofa u marksistickoj tradiciji
bila je, kao sto smo videli, jedan od znakova opste
promene u marksistickoj kulturi posle 1920. godi­
ne. Vertikalna linija porekla, na koju zapadni
marksizam sada polaze pravo, kako za Marksa
tako i za sebe, uslovljena je cinjenicom da su u tra­
diciji preovladali filozofi. Jer, sam Marks iza sebe
nije ostavio nijedno sistematsko filozofsko delo u
klasicnom smislu. Napustivsi svoje rane filozof­
ske te,ze iz neobjavljenih rukopisa, on se u svom
zrelom dobu nikada vise nije vratio na cisto filo-

bio je, naravno, pozivanje nekih intelektualaca-boljsevika -

pre svih Bogdanova - na Maha, (Math) sto je izazvalo Lenjina
da napise Materijalizam i empiriokriiicizam Jos jednom, razvoj
prirodnih nauka pokazivao je trenutan uticaj na pravce unu­
tar marksizma. U svakom slucaju, nijedan znacajniji lik iz tre­
ce generacije klasicnog marksizma nikada nije naginjao ovim
naukama.

118
zofski teren. Cak injegov kasniji najznacajniji stav
o metodu - uvod u Grundrise iz 1857. godine - os­
tao je samo programski fragment koji nikada nije
kompletiran ni pripremljen za objavljivanje. Skri­
vena i parcijalna priroda Marksovog filozofskog
rada bila je, za njegove neposredne sledbenike,
kompenzirana Engelsovim kasnijim pisanjem,
pre svegaAnti-Diringom. Ali, u ove radove je posle
1920. godine potpuno izgubljeno poverenje, kada
je neusaglasenost nekih njihovih osnovnih tema
sa problemima i pronalascima prirodnih v.-auka
postala vise nego ocigledria. Zapadni marksizam
je, u stvari, poceo da dvostruko odlucno odbacuje
Engelsovo filozofsko naslede - Kors je to ucinio u
knjizi Marksizam i filozofija, a Lukac u Istoriji i
klasnoj svesti. Posle toga je odbacivanje Engelso­
vih poznijih tekstova stvarno postalo zajednicko
svim pravcima u zapadnom marksizmu - od Sa­
rtra do Koletija i od Altisera do Markuzea.2° U
svakom slucaju, posto je Engelsov doprinos jed­
nom iskljucen, granice Marksovog zavestanja po­
kazale su se ociglednije nego do tada, a potreba da
se one dopune postala je neodloznija Obracanje
µ tu svrhu ranijim filozofskim autoritetima unu­
tar evropske misli moze biti posmatrano, u jed­
nom smislu, kao teorijsko nazadovanje posle
Marksa Tesko bi se moglo reci da je slucajnost to

2.° Jedini izuzetak od ovog pravila predstavlja italijanski

marksista Sebastiano Timpanaro, koji je, u svojoj knjizi Sul
Materialismo, ponosno i autoritativno branio Engelsovo filo­
zofsko naslede (Pisa, 1970. godine). Delo ove vrste Timpanaru
daje pravo da bude uzet u obzir u svakom obuhvatnijem pre­
gledu zapadnog marksizma tog vremena. U svakom slucaju, ta
knjiga koja je bila toliko upadljivo uperena protiv svih skola
u zapadnom marksizmu, istovremeno je zastupala i sasvim
odvojenu poziciju, da bi tek tako njeno ukljucivanje u ovaj
rad moglo izgledati nepravedno. Pa ipak, cak i ovo nepomir­
ljivo i originalno delo nije izbeglo neka zajednicka ogranice­
nja zapadnog marksizma.

119
 sto je ostra recenica kojom jc sam Marks zaklju­
cio obracun sa svojim filozofr.;kim pretecama: ,,Fi­
lozofi su svet samo razlicito tumacili; radi se o
tome da se on iz1heni", naisb na tako mah odziv
u zapadnom marksizmu, ciji su filozofi bili statu­
tarno sprecavani da ostvare revolucionarno je-­
dinstvo teorije i prakse koje zahteva jedanaesta
teza o Fojerbahu. S druge strane, jedna jedina re­
cenica ne moze vekovima upravljati misljenjem.
Marksova cista maksima nikada nije sama mogla
biti dovoljna da istorijskom materijalizmu da jed­
nu novu filozofiju, ili da bar izvuce bilans starijih
filozofija. Osim toga, sama Marksova filozofska
kuhura niposto nije bila potpuna. Iako je sustin­
ski zakoracila u Hegela i Fojcrbaha, nije je karak­
terisalo nikakvo blize poznavanje Kanta ili Hju­
ma, Dekarta i1i Lajbnica, Platona ili Akvinskog, a
da ne govorimo o drugim, manje znacajnim fi lozo­
fi ma. Na taj nacin, u drugom smislu, hronolosko
vracanje u vteme pre Marksa nije nuzno predstav­
]jalo filozofsko padanje u staru g.resku, jer sam
Marks nikada nije direktno ocenjivao ili prevazi-
, sao sve prethodne etike, metafizike, estetike, niti
su ga cak dotakla mnoga sustinska pitanja klasic­
ne filozofije. Dmgim recima, postojala je odrede­
na zakonitost u uzastopnim pokusajima zapadnog
marksizma da uspostavi duhovno poreklo koje bi
se protezalo na vrerne pre Marksa. Jer, svaki stva­
ralacki razvoj marksisticke filozofije kao takve
neizbezno bi morao proci kroz preispitivanje
kompleksa istorije saznanja kojeg je sam Marks
ignorisao, iii je pro{;;ao rnimo njega. Postojeca po­
lazna ta.cka u Marksovom radu bi!a je suvise mala
i uska, tako <la je ovo bilo neophodno. Istovreme­
no, nije potrebno isticati opasnosti koje su se kri­
le u neprestanom pribegava.nju premarksistickoj
filozofskoj tradiciji. Velika tezina idealistickih ili
religioznih motiva u ovoj tradiciji veoma dobro je
poznata.

120
 Prva veca reinterpretacija marksizma, koja je
u izgradivanju sopstvenog teorijskog diskursa ko­
ristila jedan premarksisticki sistem, bila je Luka­
ceva obrada Hegela u Jstoriji i klasnoj svesti. He­
gel nikada nije bio sire proucavan u Drugoj inter­
nacionali - kao po pravilu, njeni vod"eci mislioci
posmatrali su ga kao jednog dalekog, ali u tom
trenutku nevaznog Marksovog pretecu, manje
znacajnog od Fojerbaha. 21 Lukac je ovakvu ocenu
radikalno izmenio i postavio Hegela prvi put na
apsolutno dominantan polozaj u predistoriji
marksisticke misli. Uticaj ove nove ocene Hegela
bio je dubok i trajan za celokupnu kasniju tradi­
ciju zapadnog marksizma - bilo da su se kasniji
mislioci slozili, iii odstupili od nje. Ali, Lukacevo
pozivanje na Hegela otislo je mnogo dalje od ove
genealogije. Jer, medu osnovnim teorijskim teza­
ma Jstorije i klasne svesti dve su izvedene iz Hege­
la, pre nego iz Marksa - pojam proletarijata kao
,,istovetnog subjekta-objekta istorije", cija je klas­
na svest usled toga savladala problem drustvene
relativnosti znanja, i sklonost da ,,otudenje" shva­
ti kao spoljno postvarivanje ljudske stvarnosti,
cije bi ponovno prisvajanje predstavljalo povra­
tak prvobitnoj unutrasnjoj subjektivnosti. Ovo je
Lukacu omogucilo da dolazak radnicke klase do
svesti o sebi poistoveti sa dolaskom socijalisticke
revolucije. Cetrdeset godina kasnije, Lukac je ove
karakteristicne teze iz lstorije i klasne svesti opi­
sao kao ,,pokusaj dehegelijanizacije samog Hege­
la" 22• U svakom slucaju, ponovno vrednovanje
Hegelovog znacaja za marksizam, koje je pokre-

21 Vidi Lukacev komentar u knjizi History and Class Con­

sciousness, p. XXI. Glavni izuzetak bio je Labriola, koji je pre
nego sto se upoznao sa marksizmom bio hegelijanac. Otuda
i:menadno otkrice Lenjinovog ,,pronalaska" Hegela, posto mu
je Druga internacionala uskratila poverenje, 1916. godine.
22 History and Class Consciousness, p. XXIII.

121
nula Istorija i klasna svest, naslo je mnoge sledbe­
nike. Sam Lukac je kasnije, radije tezio da funda­
mentalne kategorije Marksove misli otkrije u He­
gelovim kategorijama, nego da hegelovske kate­
gorije uvod.i u marksizam. Njegova studija Mladi
Hegel (1938) predstavljala je znatno visi ucenjacki
napor da se uspostavi neposredan kontinuitet iz­
medu Hegela i Marksa, zasnovan na Lukacevom
citanju Rukopisa iz 1844. u Moskvi, i na ulozi eko­
nomskih pojmova kakav je, u ranim Hegelovim
spisima, pojam rada.23
Tri godine kasnije, Markuze u Njujorku objav-
ljuje Um i revoluciju, sa podnaslovom: Hegel i us-
pon teorije drustva. To je bio prvi pokusaj da se
marksistickom analizorn celokupan razvoj Hege-
love misli, u svim njenim fazama, protumaci kao
priprema i preduslov za Marksov rad. Markuze je
ostao uvek kod ovakvog predstavljanja Hegela.
Adorno, koji je mnogo vise nego Lukac ili Marku-
ze kritikovao objektivni idealizam kao ,,filozofiju
identiteta", ipak je svoje delo eksplicitno temeljio
na postavkama Fenomenologije duha: ,,Hegelov
metod" - tvrdio je on - ,,stvorio je metod za Mini-
ma Morali.a."24. S druge strane, Sartr je u Francus-
koj prihvatio stav da je Hegel imao najvazniju ulo-
gu u Marksovom formiranju, ali je to drukcije
vrednovao i postavio je suprotnu tezu o doprino-
su Kjerkegora (Kierkegaard) kao filozofskog ub­
lazavanja Hegela u marksizmu. Dok je smatrao da
je sam Marks potisnuo protivrecnosti izmedu
Kjerkegora i Hegela, on je uveravao da marksi-
zam dvadesetog veka tezi da postane okamenjeni
neohegelijanizam, i zbog toga je proglasio protest
egzistencijalizma u ime individualnog iskustva, a

23 Knjiga Mladi Hegel zbog rata nije objavljena do 1948.

godine.
24 Minima Moralia, NLB, London, 1974, p. 16.

122
 protiv jednog sveobuhvatnog objektivistickog sis­
terna kojeg je Kjerkegor prvi proglasio.25 Sartro•
• vo obnavljanje istorijskog sistema kao takvog, u
• Kritici dijalektickog uma, uzelo je za pocetnu tac­
ku tako shvacenog pojedinca kao krajnju granicu
bilo koje kbse. Cak i posle ove knjige, jedini filo­
rof kojem je on posvetio citavu studiju bio je Kjer-
kegor.26
U Italiji su Dela Volpe i njegova skola od sa­
rnog pocetka bili odlucno. antihegelovski nastro­
jeni. - kako u • ostrini negativnog vrednovanja
same Hegelove filozofije, tako i u odbrani stava da
Marksova misao predstavlja u celosti raskid sa
Hegelom. Sam DelaVolpe tumacio je Marksovu
:tnisao kao silazenje od Aristotela preko Galileja
do Hjuma. Od njih, govorio je Dela Volpe, potice
kritika svega u njihovim vremenima, slicno kritici
Hegela kojoj je Marks tezio.27 Njegov ucenik Ko­
leti napisao je najveci sistematski napad na hege­
lijanizam kojije stvoren u zapadnom rnarksizmu
- bila je to knjiga Hegel i marksizam Ovo delo jes­
te opsirno dokazivanje da je Hegel bio intuitivis-
ticki hriscanski filozof u sluzbi religije, i da mu je
osnovni teorijski cilj bilo razaranje objektivne
stvarnosti i potcenjiv;mje uma, pa da je, stoga, bio
antipod Marksu. Koleti je dokazivao da je, u stva­
ri, istinski filozofs�i prethodnik Marksa bio Kant,
cije je insistiranje na nezavisnoj stvarnosti objek-
tivnog sveta van svih saznajnih pojmova o njemu,
unapred iznelo materijalisticku tezu o nesvodi­
vosti bica na misao. Tako je Kantova epistemolo­
gija anticipirala Marksovu, mada Marks nikada

25 The problem of Method, London, 1963, pp. 8-14.

2s Vidi vazan esej .,Kierkegaard: The Singular Universal",
u knjizi Between Existentialism a.nd Marxisme, pp. 146-169.
27 Logica come Scienza Positiva, Messina, 1950.

123
nije .bio svestan koliko joj duguje. 28 Slicno tome,
i Dela Volpe i Koleti smatrali su da Marksova po­
liticka teorija ima presudno vaznog prethodnika
kojeg nije bila svesna - Rusoa. Kantove filozofske
granice nalazile su se u njegovom usvajanju izme­
njenih principa liberalnog kapitalistickog drust­
va. A upravo te principe Ruso je odbacivao u de­
mokratskoj kritici burzoaske drfave zasnovane
na parlamentarnom sistemu - kasnije je Marks tu
kritiku u svim njenim bitnim postavkama gotovo
samo ponovio. 29
Do ne manje drasticnog, ali potpuno suprot­
nog svrstavanja Marksa, doslo je u radovima Alti­
sera i njegove skole. Jezicki manje eksplicitno, to
je bilo sustinski najobuhvatnije unosenje svih pre­
marksistickih filozofija u marksizam. U ovom slu­
caju, Marksov preteca bio je Spinoza. Za Altisera,
zaista, ,,Spinozina filozofija uvodi jednu dotad ne­
videnu teorijsku revoluciju u istoriju filozofije,
mozda najvecu filozofsku revoluciju svih vreme­
na." 3 Q Gotovo svi novi pojmovi i akcenti Altisero-

28 Hegel und Marxism, NLB, Lodon, 1973, posebno pp.

113-138. U vreme Druge)nternacionale Meringa i ostale (Ad­
lera) privlacila je Kantova etika, aH nijedna sistematska filo­
zofska konstrukcija Koletijevog tfpa nikada nije povezala
Kantovu i Marksovu epistemologiju.
29 Vidi: Della Volpe, Rousseau e Marx, Roma, 1964, str.
72-77. Za najekstremniji stav o ovom pitanju vidi Koletijev
uvod u Marksove Rane radove, Penguin NLR Library, London
1974.
30 Reading ,,Capital� p. 102. U ovom slucaju misljenje da
Spinoza ima kod Marksa implicitan prioritet, imalo je svog
najznacajnijeg prethodnika unutar Druge internacionale. Ple­
hanov je smatrao da je marksizam f>itno predstavljao .,razli­
cite oblike spinozizma". On je pisao da je ,,spinozizam Marksa
i Engelsa materijalizam u svojim savremenim oblicima" (Fun­
damental Problems of Marxism, London, 1929, pp. 10-11).
Ovakve formulacije Koleti je zestoko napadao, smatrajuci da
je .,Plehanov bio jeda,!l od onih koji su posmatrali Marksa
samo kao produfavanj9'i primenjivanje Spinoze" (From Rous-

124
 vog marksizma, nezavisno od onih koji su uzeti iz
.s avremenih disciplina, u stvari su direktno izve­
deni iz Spinoze. Ostro razlikovanje ,,predmeta
znanja" i ,,stvarnih predmeta" uzeto je direktno iz
Spinozinog poznatog razdvajanja ideje i ideatu­
ma. 31 Skriveni monizam koji ujedinjuje polove
ovog dualizma biq je, takode, verno prenet iz Spi­
noze -Altiserova ,,opsta sustina stvaranja", zajed­
nicka i za misljenje i za stvarnost, nije nista drugo
do prevod Spinozine maksime: ordo et connexio
.idearum rerum idem est, ac ordo et connexio rerum
(poredak i povezanost ideja istLsu kao poredak i
povezanost stvari). 32 Altiserovo radikalno elimi­
nisanje filozofskog problema garantovanja znanja
ili istine, opet s,l�di Spinozinu izreku: veritas nor­
ma sui et falsi, 1�,je logicka posledica svakog sta­
rog monizma. 33 "Slicno tome, sredisni pojam
,,strukturalne uzrocnosti" jednog nacina proiz­
vodnje, u njegovoj knjizi Kako citati Kapital, pred­
stavljalo je posvetovljenu verziju Spinozinog po­
jma boga kao causa immanens. 34 I, iznad svega, Al­
tiserov vatreni hapad na ideoloske iluzije nepos-

• seau ta Lenin, NLB, Li;indon, 1972, p. 71). U Sovjetskom Save­

zu, dvadesetih godim[Deborin i njegovi ucenici slediii su Pie,_
hanova I posmatrali Spinozu kao ,.Marksa bez brade". Ono
sto ovde treba da se istakne jeste cinjenica da je Marks - dok
- mu radovi Kanta iii Dekarta uopste nisu bili bliski- u mlados­
ti dosta citao Spinozu. Pa ipak, nema mnogo znakova da je on
ikada prakticno potpao pod njegov uticaj. U Marksovom radu
mogu se pronaci samo neki naibanalniji osvrti na Spinozu.
31 Reading ,,Capital", p. 40, sasvim konkretno govori o
ovom pitanju. Za Spinozu: Idea vera est diversum quid a suo
ideata: nam aliud est circ�us, aliud idea circuli (De Emendatio
lntellectus).
32 For Marx, p. 169; Reading ,,Capital''. p. 216; Etika, II,
stav VII.
33 Reading ,,Capital''. pp. 59-60. .,lstina meri i sebe i laz",
Etika, II, sta_v XLIII, u komentaru.
34 Reading ,,Capital''. pp. 187-189. Deus est omnium rerum
1 caasa immanens.-non vero transiens, Etika, I, :,tav XVIII.

125
rednog 1skustva kao suprotnosti naucnom znanju
svojstvenom samo teoriji, i na sve pojmove ljudi
iii klasa kao svesnih subjekata istorije umesto kao
nedobrovoljnih ,,potpora" drustvenih odnosa,
predstavljaoje tacno reprodukovanje Spinozinog
javnog osudivanja experie,ntia vaga (neodredenog
iskustva) kao izvora svih gresaka, i njegovog ne­
milosrdnog insistiranja na tome da verovanje da
su ljudi na bilo koji nacin slobodni u svojoj volji
predstavlja arhetipsku zabludu, posto su oni, u
stvari, uvek u vlasti zakona kojih nisu ni svesni -
,,njihova ideja. slobode je samo njihovo nepozna-
vanje bilo kojeg uzroka njihove delatnosti" 35. Spi-
nozin nepomirljiv determinizam dovrsen je za­
kljuckom da se cak i u najmanje represivnom
drustvu ova iluzija ne moze odagn�ti: ,,Onaj ko ve-
ruje da narod, iii ljudi koji ucestvtij_u u javnim po­
slovima, moze biti naveden da ziyisamo razumno,
sanja o pesnickom zlatnom dobu iii o bajci." 36 Al 0

tiser je prilagodio i ovo zakljucno n.acelo: cak i. u

komunistickom drustvu ljudi bi jos bili zaljubljeni
u utvare ideologije kao nuznog sredstva njihovog
spontanog iskustva. ,,Sva ljudska drustva kriju
ideologiju kao pravi osnov i atmosferu nuznu za
njihovo istorijsko disanje i zivot." 37
Sistematsko uvodenje Spinoze u istorijski materi­
jalizam koje je vrsio Altiser i njegovi ucenici, pred­
stavljalo je intelektualno najambiciozniji pokusaj
da se utvrdi Marksovo filozofsko poreklo i da se
iz njega razviju novi teorijski pravci savremenog

35 • Haec ergo est eorum libertatis idea, quad suarum actio­

num nu/lam cognoscant causam, vidi Etika, II, stav XXXV, u
komentaru. Cetvrti deo Etike zove se, naravno, De servitute
humana, seu de affectum viribus. ,,Emocije su, posto su jed-
noi:n transkribovane u ,,ideologiju", bile sredisnja tema cita-
vog Altiserovog rada. Vidi: For Marx, pp. 232-235; Reading
,,Capital", pp. 180.
38 Spinoza, Teolosko-politicki traktat, I, 5
37 For Marx, p. 232.

126
·marksizma.38 Samo u jednom vaznom pogledu Al­
tiser se za mafajne oslonce u istoriji filozofije ok­
renuo nekom drugom. Spinozina relati:vna ravno­
dusnost prema istoriji primorala je Altisera dado­
puni svoj stav o Marksovom poreklu jednom spo­
rednom linijom koja je vodila od Monteskijea
(Montesquieu) a srodstvo je bilo slicno onom ko­
jeg su u Koletijevoj generaciji imali Kant i Ruso.
Monteskijeova knjiga Duh zakona stekla je Altise­
rovo poverenje zbog znacajnog otk:rica pojma o
drustvenom totalitetu ,,determinisanog u krajnjoj
instanci" jednim odlucujucim nivoom unutar µje­
ga, sto ce kasnije Marks u Kapitalu naucno zasno­
vati.39
Ova sukcesivna vracanja u vreme pre Marksa
bili su najobjavljivaniji i najuticajniji primeri u za­
padnom marksizmu. Medutim, njima spisak nije
iscrpljen. Goldman je, kao_ sto je dobro poznato, u
knjizi Skriveni bog izdvojio Paskala kao kljucnog
pretecu dijalekticke teorije.40 Lefevr je u mladosti
za filozofskog praoca izabrao Selinga (Schel­
ling).41 U jednom dubljem smislu, moguceje da su

38 Posto je pisao o tome, Alt is er je prvi put shvatio sta du­

guje Spinozi. Vidi: Elements � Autocritique, Paris, 1974, pp.
65-83. Medutim, njegovo objaYijenje ostaje maglovito i uopil­
teno, i nedostaju mu karakteristicno upucivanje na tekst i is­
ticanje specificnih slicnosti. Tako je propustio da iznese pravi
obim i skladnost prenosenja Spinozinog sveta u sopstvene
teorijske radove. Buduce filolosk-1ntudije ne bi imale mnogo
poteskoca da to dokumentuju.
39 Politics and History, NLB, London, 1973, pp. 52-53.
40 The Hidden God, London, 1964, pp. 243-244, 251-252,
300-303. Goldman je ranije odabrao Kanta za glavnog pre­
thodnika marksistickog pojma o totalitetu. Vidi;.. lmanuel
Kant, NLB, London, 1971.
41 La Summe et le Reste, pp. 415-424. Ovaj slucaj, koji po
sebi nije imao veliki znacaj za Lefevrov kasniji rad, na druge
je nacine posebno indikativan za siri model ove tradicije. Le­
(evr je govorio da su on i Policer duboko osecali nedostatak
bilo kog podesnog pretece i da su svesno prionuli da pokusa­
ju da nadu nekog koji bi njima odgovarao. Konacrio su izab­
rali Selinga.
127
i Adorno i Horkhajmer, kada su u marksizam uvo­
dili pojam ,,pale prirode", takode bili inspirisani
Selingom. 42 Markuze se u svom radu za ideju ne­
kog buduceg komunistickog drustva obratio za
pomoc Silerovom (Schiller) esteticizmu. 43 U ne­
kim slucajevima, opet, nekog filozofa je moglo
odabrati vise razlicitih mislilaca unutar tradicije
zapadnog marksizma. Nicea (Nietzche) je, na pri­
mer, anatemisao Lukac, ali su ga, sto je paradok­
salno, pozdravili Adorno, Sartr, Markuze i Alti­
ser. 44 Ali, mozda, najupecatljiviji dokaz nevidlji­
vog skretanja citavog zapadnog marksizma, bez
obzira na cinjenicu sto je on bio ostro obelezen
unutrasnjim razlikama i sukobima, predstavlja
Gramsijev slucaj. Jer, Gramsi je jedini veliki teo­
reticar na Zapadu koji nije bio filozof nego politi­
car. Nijedan cisto profesionalni interes nije ga
mogao podstaci da trazi Marksovo poreklo. Pa
ipak, i on je svoje najoriginalnije delo uredio po
uzoru na jednog prethodnika - Makijavelija (Mac­
hiavelli). Za Gramsija predak premarksisticke
proslosti nije nuzno bio neki klasicni filozof, nego
politicki teoreticar kakav je i sam bio. Ali, obim i
tip Gramsijeve pozajmice od Makijavelija sasvim
je slican obimu i tipu poz1:1jmica ostalih mislilaca.
unutar zapadnog marksizma. I on je, isto tako, za
sopstveni rad uzeo termine i teme direktno iz ra-

42 Ponovno pojavljivanje ovog natprirodnog pojma u

kulturi nemacke levice jeste problem koji treba da se istrafo­
je. Verovatno je on prvo zainteresovao Ernsta Bloha (Ernst
Bloch).
43 Eros und Civilisation, s. 185-193.
44 Vidi: Lukacevu knjigu Der Zerstorung der Vernunft,

Berlin, 1953, s. 244-317, samo u jednom prosirenom postupku

sa komentarirna u Adornovim .,Letters to Walter Benjamin",
,.New Left Review", Nb. 81, September-October 1973, pp. 72;
Sartre, Saint Genet, London, 1964, pp. 346--350; Marcuse, Eros
and Civilis�tion, pp. 119--124; Althusser, Lenin and Philosophy,
pp. 181.

128
nijeg sistema Firence. l} Zalvor5kirn bele.•;kama re-­
volucionarna par[ija postaje jedna modcrna verzi­
ja ,,vladaoca" n;;-,, ciju sc centralizuvanu vlast pozi­
van Makijaveli. Reforrnizam je tumacen kao ,,kor­
porativni" okvir c:Hcan on()rn koji su imaE itat;jan­
ski gradovi. ci_iu je poddicnu uskost Makijavcli gr­
dio. Problem ,,istunjskog saveza" �)roletarijata i
sdjastva posrnatran je km;, predocavanje njego­
vih olanova za narodnu ;:,ci Firencc. l\1eha­
niza'm bucfoaske vlasti ana(?,r?t\ skroz u. dvost­
rukom liku ,,sile" i ,, prevarc". s., obli ka Maki­
javelijcvog kentaura. 45 Tipcdogii,, drfavnih siste­
ma izvedena je iz njegovog trojstva .,teritorije",
,,vlasti" i ,,saglasnosti". la Gramsija bi se Makija­
velijeva misao ,,takode mogla nazvati 'fl!ozofija
oraksc' " 46 - to jc Gnunsikva nomcnklatura za
inarksizam dok f, hio u zat�oru. Na taj nacin, cak
i najvcci ali i najmanje tipihm predstctvnik zapad­
nog rnarksizrna, potvrc1uie opste prnvilo unutar
ov� tradicije.
Operativno jedinstvo koje ogranicava podruc­
jc zapodnog rnarksizma kau ceiine, sa svojin1 po­
meranjima ose, nijc. naravno, sprec:ilo subjektiv­
ne podele i ostre antagonizme unuta1 njega. To je,
zaista, umnogome doprinelo unutrasnjoj vitalnos­
ti i raznolikosti ove tradicije kada su njene spoljne
granice jednom istorijski bile odredenc. U sva­
korn slucaju, karakteristika zap •1nog marksizma
jeste da on nikada nije stvorio ,nio kak vu preciz­
nu ili odgovarajucu kartografiju sopstvenog inte­
lektualnog pejzafa. To je logicna poslcdica jedne
od najupecatljicVijih i najparadoksalnijih karakte­
ristika nove teorijske kulture k.oja sc rnzvila posle
1920. godine ·- nedostatak intcrnacionaliz1na. To je,
isto tako, dovelo do radikalnog napustanja kano-

45 Gramsci, Priso11 Notebooks, London, 1971, posebno pp.

125--148 i 169-175.
46 Prison Notebooks, pp. 248.

129
na klasicnog marksizma. Videli smo kako su
Marks i Engels vodili prepisku i raspravljali sa so­
cijalistima po celoj Evropi i izvan nje. Potonji teo­
reticari Druge internacionale bili su mnogo cvrs­
ce nego osnivaci istorijskog materijalizma, ukore­
njeni u kontekste svoje nacionalne politike, ali su
ipak, istovremeno, formirali jedinstveno popriste
medunarodne socijalisticke rasprave. U generaci­
ji posle Marksa i Engelsa prihvatanje Labriolinog
rada predstavlja, mozcla, najrecitiji primer komu­
nikacije na Kontinentu u to vreme. Prvi marksis­
ticki teoreticar koji se pojavio u politicki zaostaloj
i zaburavljenoj oblasti juzne Evrop,e, Labriola, po­
stao je veoma brzo po'znat od Pariza do Petrogra­
da. Zaista, njcgov prvi veci escj Sorel (Sorel) je
1895. god inc poslao u Francusku casopisu ,,Le de­
venir social"; iste godine pozdravio ga je ,,Die
neue Zeit", casopis kojeg je u Nemackoj uredivao
Kaucki; gocline 1897. Plehanov je, u Rusiji, u caso­
pisu ,,Novoje slovo" objavio jedan veci izbor Lab­
riolinog rukopisa. Nekoliko meseci kasnije, Le­
njin je trazio od svoje sestre da ovaj esej prevede
na ruski, i 1898. godine prevod je objavljen. Slecle­
ca generacija marksista stvorila je, ako je uopste
nesto stvorila, jednu cak u znatnoj meri interna­
cionalizovanu zajednicu mislilaca i boraca, cije su
vatrene teorijske raspravt; u velikoj rneri bile nad­
ahnute meausobnim iscrpnim proucavanjem ra­
dova. Rasprava o Akurnulaciji kapitala, knjizi Roze
Luksemburg, predstavlja upecatljiv primer za to.
Ovo je, naravno, bila pozadina koja je dovela do
toga da je Treca internacionala predstavljala vr­
hunac, isto koliko ·i raskid, u prethodnom istorij­
skom iskustvu radnickog pokreta u Evropi.
Pobedom .,socijalizma u jednoj zemlji", to jest
u Sovjetskom Savezu, koju je pratila sve veca bi­
rokratizacija Kominterne, i konacnim nacionalis­
tickim perspektivama koje su evropski komunisti
usvojili za vreme i posle drugog svetskog rata,

130
glavni okvir marksisticke diskusije pretrpeo je
fundamentalnu promenu. On se sada sve vise uda­
ljavao ne samo od politicke borbenosti vec i od
svakog internacionalnog horizonta. Teorija se po­
stepeno skupljala u nacionalne okvire, ogradivsi
se od svake druge teorije relativnim ignorisanjem
ili ravnodusnoscu. Ovakav razvoj bio je veoma cu­
dan, jer su vecinu novih teoreticara - kao sto smo
videli- sacinjavali akademici sa najvisim titulama
na svojim univerzitetima, i u principu su posedo­
vali idealne jezicke mogucnosti i slobodno vreme
za ozbiljno proucavanje i razumevanje duhovnih
sistema van svoje zemlje. Pa ipak su filozofi ove
tradicije - komplikovani i tesko shvatljivi - stvar­
no, bez izuzetka, bili potpuno provincijski orijen­
tisani i neobavesteni o teorijama susednih zema­
lja. Zacudujuce je to sto unutar zapadnog marksiz­
ma kao celine ne postoji nijedna ozbiljnija ocena
ili kritika nekog dela koju bi jedan teoreticar na­
cinio na racun drugog, koja bi u svom postupku
pokazala blize poznavanje teksta ili vodila racuna
da se odlikuje bar minimumom analiticnosti. U
najboljem slucaju, postojale su povrsne klevete iii
povremene pohvale, a i jedne i druge nastale su iz
pogresnog ili povrsnog shvatanja teksta. Tipicni
primeri za ovu nemarnost predstavljaju nekoliko
neodredenih primedbi koje je Sartr stavio Luka­
cu; nesistematizovano i anahrono Adornovo go­
vorkanje o Sartru; pakosne Koletijeve opaske na
racun Markuzea; diletantsko Altiserovo brkanje
Gramsija i Koletija; ost(o Dela Volpino odbaciva­
nje Altisera. 47 Sve 0\'.'.0/Su samo uzgredni komen­
tari radova ciji je smisao sasvim drukciji. U zapad-

47 Sartre, The Problem of Metod, pp. 21, 37-39, 52-54;

Adorno, Negative Dialectic,� London, 1973, pp. 49-51; Colletti,
From Rousseau to Lenin, pp. 128-140; Althusser, Reading .,Ca­
pital", pp. 134--138; Della Volpe, Critica dell' Ideologia Contem­
poranea, Roma, 1967, str. 25-26, 34-35, 37.

131
 nom marksizmu ne postoji nijedan potpun teorij­
ski sukob ili konflikt jednog mislioca iH skole s
drugim - pri cemu ne treba da uzmemo u obzir
bilo koje uopsteno dominiranje tradicije kao tak­
ve u meduna.rodnim razmerama. rro se desavalo
cak i u odnosima mentora i ucenika - Goldmano-•
va odanost radovima nmog Lukaca, na primer, ni­
kada nije bila pracena ni najmanjim interesom za
kriticko proucavanje njegovih kasnijih radova,
Rezultat ovakve opste uskogrudosti i nezaintere­
sovanosti za mi sao van granica svoje zemlje bilo
rn
je sprecavanje svake koherentne jasne samos­
vesti o sirenju zapadnog marksizma kao celine.
Nepostojanje srodnosti med:u svim sledecim teo­
reticarima zadrzalo je stvarni sistem njihove po­
vezanosti i razlicitosti u neshvatljivom mraku.
Ovo ne znaci da uopste nije bilo pokusaja da se
na podrucju zapadnog roarksizrna povuce jasna Ii­
nija fronta. Bar dva takva pokusaja su sezdesetih
godina, odvojeno, napravili Altiser i Koleti. Oba
su se temeljila na jednom bez reda napravljenom
spajanju svih sistema, osim njihovog, u poseban
filozofaki spoj, i odbacivanju takve celine kao ne­
cega sto vodi poreklo od Hegeh i sto je Hegel
unistio, kao i na tvrdenju daje samo njihov rad di­
rektno povezan sa Marksom. Medutirn, ova dva
vrednovanja razvoja marksizma su, pocev od dva­
desetih godina, bila medusobno neusa.glasena,
posto Altiserove kategorije eksplicitno ukljucuju
Koletija u hegelovsku tradiciju koju je on odbaci­
vao, dok Koletijeva logika stavlja Altisera u okvire
hegelovskog nasleda koje je on optuzio. Od ove
dve retrospektivne konstrukcije, Altiserova in-
• terpretacija ja sira i obuhvatnija. Za njega su svi
radovi Lukaca, Korsa, Gramsija, Sartra, Goldma-
na, Dela Volpea i Koletija mogli biti razvrstani •I
kao varijante ,,istoricizma": ideologije u kojoj,
dmstvo postaje kruzni ,,ekspresivni" totalitet, is­
torija - jednolik tok pravolinijskog vremena, filo-

132
zofija - samosvest istorijskog procesa, klasna bor­
ba - bitka zajednickih ,,subjekata", kapitalizam -
univerzum bitno odreaen otudenjem, a komuni­
zam - drfava istinskog humanizma koja prevazila­
zi otudenje. 48 Mnoge od ovih teza - kaze A1tiser -
izvedene su iz Hegela, a posredovane su Fojerba­
hom i spisima mladog Marksa. Naucna teorija is­
torijskog materijalizma zasnovana je na radikal­
nom raskidu sa njima, i Marks ju je u Kapitalu usa­
vrsio. Nasuprot tome, Koletijeva rekonstrukcija
bila je ufa u usredsredivanju paznje na predmet,
iako je, mozda, dopirala dalje -- za njega su rani
Lukac, Adorno, Markuze, Horkhajmer, Sartr bili
ujedinjeni zajednickim napadom na nauku i pobi­
janjem materijalizma, povezani tvrdnjom da je
protivrecnost pre princip stvarnosti nego razuma,
dck je dijalekticki materijalizam, na koji su Alti­
ser i Lukac u starijim godinama pristali, bio sarno
prirodna verzija istog prikrivenog idealizma. Oba
ova pokusaja bila su izvedena iz Hegelove metafi­
zicke kritike uma, ciji je ciij bio filozofsko rusenje
materije. 49 Ovu kritiku je kobno pogresno shvatio
i usvojio Engels u Anti-Diringu, a ona je predstav­
ljala �Jaznu liniju koja je znacila potpuno napus­
tanje Marksovog racionalnog i naucnog materija-_
lizma, koji je pokazan u logickom metodu Kapitala_
Kakva vrednost se maze priznati bilo kojem
od ova dva nacina prikazivanja? Dovoljno je iasno
da su se i Dela Volpina i Altiserova skola r� �Iiko­
vale u nekim zajednickim osob�nama koje su ih iz­
dvajale ad ostalih sistema zapadnog marksizma.
Njihovo neprijatcljstvo prema Hegelu -- koje je u

48 Vidi: Reading ,, Capital", pp. 119--143.

49 Marxism and Hegel, pp. 181--198. Altiserovo prihvata­
nje dijalektike prirode kao dragocenog elementa koji treba
da se spase od Hegela, odjednom je prekrsteno u ,,proce s
unutar subjekta", i to Altisera s pravom svrstava u podrucje
Koletijeve kritike; vidi: Lenin and Philosophy, pp. 117--119.

133
Dela Volpinom sistemu razvijeno ranije i potpuni­
je - obelezava ih upadljivije u jednoj tradiciji koja
je, inace, pretezno naginjala Hegelu. Uz to, oni su
zajednicki dosta agresivno ponovo isticali naucni
karakter marksizma, u cemu je unutar Marksovog
rada glavno mesto zauzimao Kapital, kao i kljuc­
nu vaznost kasnije Lenjinove politicke misli. Obe
skole su predstavljale zestoku reakciju na pre­
thodne teorijske pravce koji su negirali iii ignori­
sali mnoge zahteve klasicne tradicije. Medutim,
ove karakteristike nisu bile dovoljne da citavo
podrucje evropskog marksizma, posle 1920. godi­
ne, podele na dva suprotna tabora. Jednostavno
polarizovanje, koje su predlagali Altiser iii Koleti,
isuvise je grubo i zasnovano na nedovoljnom
komparativnom proucavanju da bi moglo da ob­
ezbedi bilo kakav ozbiljan vodic kroz slozeno sa­
zvezde filozofskih pravaca u zapadnom marksiz­
mu, ukljucujuci i njihove sopstvene pravce. Ne bi
cak bilo ni ispravno govoriti o suptilnijem iii traj­
nijem spektru sistema, vise nego o njihovom po­
tpunom polarizovanju. Jer, stavovi pojedinih teo­
reticara, koji su imali veoma razlicita polazista,
cesto su se podudarali ili poklapali na zbunjujuci
nacin, i dopustali su njihovo svrstavanje u grupu
sa bilo kojim filozofskim pozicijama. Neusklade­
nost tipologije koju su poirndili Altiser i Koleti
sama po sebi ukazuje na logicke aporije obojice.
Tako je Altiser otudenje :zigosao, pre svega, kao
Hegelovu temu, a odbacivanje te teme posmatrao
je kao preduslov naucnog materijalizma, dok je
Koleti, ciji je napad na Hegela bio mnogo radikal­
niji i argumentovaniji od Altiserovog, zadrfao po­
jam otudenja kao sredisnji u radovima mladog
Marksa i u istorijskom materijalizmu kao nauci.
Koleti se najzesce usredsredio na dijalektiku ma­
terije kod Hegela, koju je shvatio kao merilo reli­
gioznosti njegovog idealizma i najstetnije naslede
za kasniju socijalisticku misao, dok je Altiser jed-

134
 hostavno izdvojio ovaj aspekt Hegelovog rada kao
jedno plodno zrnce naucnog pronicanja u stvari
koje je marksizam nasledio.
Osim toga, ukrstanje pravaca proteze se dale­
ko iza ovih dvaju protagonista. Veliki deo Altise-
. rovog sistema bio je konstruisan suprotno od
Sartrovog, koji je u lokalnim okvirima dominirao
u Francuskoj sezdesetih godina, dok je vecina Ko­
letijeve polemike uperena direktno protiv frank­
furtske skole koja -je, krajem sezdesetih godina,
privremeno dominirala u Italiji. Nijedan nije po­
kazao da je upoznat sa glavnim protivnicima dru­
gog, sto je rezultiralo time da nijedan nije bio
svestan nekih dijagonalnih slicnosti sa njima. Ko­
letijeva sve veca preokupacija dvojnoscu marksiz­
ma kao ,.nauke iii revolucije" - teorija objektivnih
zakonitosti kapitalizma i subjektivnih sposobnos­
ti proletarijata koja treba da srusi nacin proizvod­
nje, ciji je i sama sastavni deo50 , bila je, u stvari,
veoma bliska osnovnoj metodoloskoj pocetnoj
tacki Sartrovog istrazivanja. Slucajna slicnost Al­
tisera i Adorna - teoreticara koji su ocigledno u
najvecoj mogucoj meri udaljeni jedan od drugoga
- jos vise je bila upadljiva. Frankfurtska skola je
od osnivanja, vise nego bilo koja druga skola u Ev­
ropi, bila prozeta Hegelovim uticajem. Adornov
marksizam sezdesetih godina predstavljao je ekst-
• remnu verziju odricanja bilo kakve rasprave o
klasama iii o politici- upravo o onim predmetima
k9jima je Altiserov marksizam davao prednost. Pa
ipak je Adornova Negativna dijalektika, koja je pr­
vobitno nastal� na predavanjima u Parizu 1961.
godine a kompletirana 1966, ponovila seriju mo­
tiva koji su utemeljeni U: Altiserovim knjigama Za
Marksa i Kako citati Kapital, objavljenim 1965. go-
dine, a da ne govorimo o svim onim motivima iz

50 Vidi, na primer, From Rousseau to Lenin, pp. 229-236.

135
Koletijeve knjige Hegel i marksizam,. objavljene
1969. godine. Tako Adorno, izmedu ostalog, eksp­
licitno afirmise apsolutnu epistemolosku pred­
nost objekta, odsustvo bHo kojeg opsteg subjekta
u istoriji, nistavnost pojma ,,negacija negacije".
On je napadao filozofsku usredsredenost na otu­
denje i postvarenje kao pomodnu ideologiju pod­
loznu religioznoj upotrebi, kult radova mladog
Marksa na racun Kapitala, antropocentrican po­
jam istorije i ublafavajucu humanisticku retoriku
koja ga je pratila, mitove o radu kao jedinom izvo­
ru drustvenog blagostanja, odvojeno od materijal­
ne prirode koja je njegova neizbezna komponen­
ta. 51 Adorno je cak ponavljao i Altiserovo pravilo
da je teorija jedan specific.an oblik prakse (,,teorij­
ska prnksa"), i da sam pojam prakse mora biti od­
reden teorijom, ,,Teorija je oblik prakse", pisao je
Adorno, ,,i sama praksa je upadljivo teorijski po­
jam." 52 Izazovni teoreticizam ovakvih izjava- koji
od samog pocetka proklamuje svoj leksicki iden­
titet i uspesno ugusuje celokupni materijalni pro­
blem jedinstva teorije i prakse, kao jake vezc iz­
medu marksizrna i revolucionarne borbe - moze
se uzeti za moto zapadnog marksizma posle dru­
gog svetskog rata. To uka..: r;c n;, postojanje tla
koje je podlozno za najrazlicitije 2mdektualne po­
zicije.
Jer, naravno, teorijski sistemi Altisera i Ador­
na bili su ocigledno razliciti, kako u problematici,
tako i u orijentaciji. Retka dodirna mesta nekih
znacajnijih tema u njil�ovim delima samo su do­
kaz da je nejasna razlika izmedu hegdovskih i an-

51 Vidi: Negative Dialectic, pp. 183-184, 304, 158-160,

190--192, 67, 89, 177-178. Treba zabeleziti da jc Adornovo isti­

canje •rioriteta objekta snazno bar koliko i Koletijevo. Ono je
1

predstavlj,, 1 0 kasnije opsti napad na frankfurtsku skolu, koji

je u ovom - -gledu bio sasvim izlisan.
52 Stic,.,.orte, Frankfurt 1968, s. i 71; Negative Dialectic, p.

144.

136
tihegelovskih skola nedovoljna da se odrede �a(­
ne pozicije raznih skola unutar zapadnug m::�rksiz­
ma, ili njihove medusobne veze. Mnostvo fi lozof­
skih opredeljenja o kojima jc gore bilo reci ··- uk­
ljucujuci_ ne samo Hegel� vec_ i KZin}:_:::"I, S,:�L n�a, Sp;­
nozu, KJerkegora, Pasks.!a, Siler-a, t(usoa, Montes­
kijea i ostale - nije dopustalo bdo kakvo ,.1druzi­
vanje. Indirektne veze svakog tcoretic;.:u·�l sa r.:uJ\­
citim podrucjima savremene burz.oaske kuhiJn;:::
jos vise komplikuju problem njihovih rr�eausoh­
nih afiniteta ili supa:rnistava, koji su hdi usiovljeni
i odreaeni razlicitim nacionahiirn pc'.Hii::kim si­
tuacijama. Drugim recima, potpuno je jasno da je
svaki sistem u ovoj tradiciji bio zigosan inno.stvcnn.
deterrninanti, koje su proizlazile iz razlicitih hori­
zonata i nivoa drustvenih i ideoloskih struktura
njihovog i proslog vremena, i da je 'drn..rtar para­
rnetara osnovnih istorijskih pretpostavk:i, koje s,-1
utvraivale granice tradi�3ji kao t..akvoj, stvarto
veoma heterogene teoretlcare. Ovd e neniacno do­
voljno prostora da istrazimo stvarnu rasprnst:ra­
njenost odnosa unutar ovog podrucja_. sa svom
njihovom slozenoscu. Za sada je V aznije d 8. rnL-­
motrimo znacajnu originalnost svakog sistema
koji stoji nasuprnt klasicnog nasleda istodjskog
rnaterijalizma prethodne epohe. Jer, pd sva.kom
pravljenju bilansa zapadnog marksizma, razvoj
novih shvatanja iii pojavljivanje novih :em.a omo­
gucava najkritickije ocenjivanje njegove pdrode i
snage kao tradicije.
 TEMATSKE NOVINE

Neki od opstih aspekata mogt, : � odmah uoci­

ti. Zapadni marksizam je, kao sto smo videli, od
dvadesetih godina pa dalje postepeno sprecavan
da se teorijski suprotstavi glavnim ekonomskim
ili politickim problemima. Gramsi je poslednji
njegov mislilac koji je s'redisni problem klasne
borbe izneo neposredno u svojim spisima. • On,
isto tako, nije nista pisao o samoj kapitalistickoj
privredi, nije u klasicnom smislu analizirao zako­
nitosti kretanja nacina proizvodnje kao takve. 1
Posle njega, jedna podjednako tipicna mirnoca
obavijala je i politicki poredak burzoaske vlasti i
sredstva za njeno obaranje. Rezultat je bio da je

1 Gramsi o ekonomskim problemirna uopste nije govo­

rio. Pa ipak, sto je ironicno i cudno, njegov najblizi prijatelj,
sa kojim je proveo najveci deo zivota, bio je Piero Sratfa, po­
srednik u njegovoj prcpisci, za vremc poslednjih godina zato­
cenistva, sa Komunistickom partijom Italije, koja je tada bila
van zemlje. Piero Sraffa je verovatno poslednji covek koji je
sa Gramsijem, nekoliko meseci pre njegove smrti 1937. godi­
ne, govorio o medunarodnoj politici. Postoji neki cudui sim­
bolizam u ovom odnosu, koji je predstavljao kombinaciju lic­
ne bliskosti i intelektualne podvojenosti, najveceg marksistic­
kog politickog mislioca na Zapadu i najoriginalnijeg ekonom­
skog teoreticara posleratnog doba. Izgleda da nije bila daleka
veza izmedu opstosti njihovih radova. Sraffina konacna kriti­
ka neoklasicne ekonomije mnogo je rigoroznija od svake kri­
tike unutar samog marksizma. Ipak, znacajno ostvarenje je
postignuto povralkom u vreme pre Marksa, na Rikarda, i sis­
tern koji je iz toga nastao bio je jedva manje ostar prema teo­
riji o vrcdnosti u Kapitalu.

139
zap:,dn: mi.irksizarn kao cclina, kada je prcsao sa
pitanja rnetoda na probleme sustine, dosao do
toga da sc m:odoljivo usredsredi na proucavanje
nadgradnje. Stavisc, specificna pravila nadgrad-­
nje, za koja .ic on pokazao najveci i najtrajniji in­
teres, bila su ona koja se mogu svrstati kao .,najvi­
sa" u hljc.rarhiii udaljenosti od ekonomske, kako
bi to Engels rekao, infrastrukturc. Drugim reci­
ma, tipicni prcdmeti njegovog istrazivanja nisu
drzava iii zakon. Paznja rnarksizma bila je usred­
sredena na kulLuru.
U samoj kulturi, najveci deo intelektualnc
energijc i talenta zapadnog marksizma angafova­
la je, iz.,ad svcga, umetnost. Lukac je najduzi pe­
riod svoga zivota posvetio knjizcvnom radu, napi­
sav,;i nmostvo kritickih studija o nemackoj i ev­
ropskoj novdi od Getea (Goethe) i Skota (Scott)
do rv!ana (Mann) i Solzenji.cina, da bi, kao vdmnac
toga. napisao ohimnu opstu Estetiku, njegovo n::,­
jambicio:mije i najvece objavljeno delo. 2 Adorno
je, -pored tri toma cseja o literaturi, napisao tucc
knjiga o muzici, ukljucivsi tu i globalnc analize
rnuzickih t ransformacija dvadesetog veka i in­
terpretacije pojedinih kompozitora kao sto su
Vagner (Wagner) i Maler (Mahler). I on jc svoj
opus zavrsio jednom opstom Teorijom estetike. 3

Aesletik, Berlin - Neuwied, I %3. Najznacajnija dela

marksistickc knjizcvnc kritike do sada prevcdena na englcski
jczik su: Studies in European Realism ( 1950), The Hislorica/ No­
vel (I 962), The Meaning of Con/emporary Realism (1963), Es­
says on Thomus M,rnn (1964). Goethe and llis Age (1%7), Solz­
hcintsyin (1970). Svc, osim prve, knjige objavljene su u ,,Mer­
lin Press", gdc je takodc prevedcna i premarksisticka Theon­
of the ,"love! (1971).
0 Aestet1sche lheorie, Frankturt 1970. Od najznacajnijih

muzickih studija do sada je samo Philosophy of Modern Music

(Lon<lon, 1973) pre,·edcna na engleski. Tri loma knjige Noten
zur Literature objavljene su u Ncmackoj (Berlin i Frank­
furt/Main) 1958-1961.

140
Benjaminovo najznacajnije teorijsko naslede unu­
tar marksizma jeste ogled Umetnost u vremenu
njene mehanicke reprodukcije, a. njegovo glavno
kriticko delo, iz tridesetih godina, jeste studija o
Bodleru (Baudelaire). 4 On se dodatno intereso­
vao za Brehtov (Brecht) rad. 5 Goldmanov osnov­
ni rad predstavljale su analize Rasina (Racin) i
jansenizma u knjizi Skriveni bog, gde on istovre­
meno izlaze Jedan opsti kanon literarne kritike
namenjen istorijskom materijalizmu. U ostalim
radovima on ispituje moderno pozoriste i novelu
(Malro).6 Lefevr je pisao Prilog estetici.7 Dela Vol­
pe, sa svoje strane, pise jos jednu opsirnu teoriju
estetike - Kritika ukusa - a osim toga pise oglede
o filmu i poeziji. 8 Markuze nije napisao poseban
rad o bilo kojoj grani umetnosti, ali estetiku siste­
matski tretira kao sredisnju kategoriju slobodnog
drustva, u kojem ce ,,umetnost kao oblik stvar­
nosti" konacno oblikovati stvarne konture samog
drustvenog sveta; ova tema zajednicka je za Eros

4 Vidi: Illuminations, pp. 219-253 i Charles Baudelaire -

A Lyric Poet in the Era of High Capitalism, NLB, London, 1973.
5 Benjamin je, narnvno, bio Brehtov blizak sagovornik
u izgnanstvu. Brehtova esteticka misao, iako je od velikog
znacaja za istoriju evropskog marksizma tog vremena, uvek je
bila potcinjena njegovoj dramaturskoj praksi, i stoga ona,
unekoliko, spada vai:i domasaja ovog eseja. Za Brehtove veze
sa Benjaminom i Lukacem, vidi: Understanding Brecht, s.
105-.121, i esej preveden u ,,New Left Review, Nb. 84, March
April 1974 (,.Against Georg Lakacs"). Adornove kritike Benja­
mina i Brehta mogu se naci u tekstu prevedenom u ,,New Left
Review", Nb. 81, September-October 1973 (,,Letters to Walter
Benjamin"), i ,,New Left Review", Nb. 87 /88, September-De­
cember 1974 (,,Commitment"). Ove slozene promene cine jed­
nu od sredisnjih rasprava u kulturnom razvitku zapadnog
marksizma.
6 Pour une sociologie du roman, Paris, 1964.
7 Contribution a l'esthetique, Paris, 1953.
8 Critica de/ Gusto, Milano, 1960; II Verosimile Filmico,
Roma, 1954.

141
i civilizaciju i Esej o oslobotlenju. 9 Sartrov prvi
susret sa marksizmom poklapa se sa izdavanjem
njegovog dela Sta je literatura? U doba prelaska u
marksisticku teoriju njegovi najvazniji radovi od­
nosili su se na Zenea, (Genet) a pisao je i o Malar­
meu {Mallarme) i Tintoretu (Tintoretto.) 1 ° Kada
je konacno presao u marksisticku tradiciju, slede­
cih deset godina posvetio je pisanju monumental­
ne studije o Floberu (Flaubert), zamisljene u ve­
cem obimu nego svi njegovi raniji filozofski rado­
vi uzeti zajedno. 11 Gramsi, kao i obicno, predstav­
lja srodan, ali odvojen slucaj u ovoj galeriji. On o
italijanskoj literaturi u znacajnoj meri pise u Za­
tvorskim beleskama, 12 ali primarni predmet njego­
vog teorijskog istrazivanja nije se nalazio u dome­
nu umetnosti, vec je to bila celokupna struktura
i funkcija kulture u sistemu politicke vlasti u Ev­
ropi, od renesanse pa dalje. Na taj nacin, njegova
najdublja i najoriginalnija istrazivanja bile su ins­
titucionalne analize istorijskih formacija i podele
intelektualaca, drustvena priroda obrazovanja i

9 Nje2:ov najeksplicitniji stav moze se naci u eseju: ,,Art

as a Form of Reality", ,,New Left Review'; Nb. 74, Julu-August
1972.
10 Studije o Malarmcu i Tintoretu, ciji su samo fragmenti
objavljeni, bile su, u stvari, citavc knjige. Vidi: M. Contat i M.
Rybalka, Les ecrits de Sartre, Paris, 1970, p. 262, 314-315.
11 L'idiot de la famille, tom I-III, Paris, 1971-1972. Postoji
cudna slicnost izmedu Sartrovog rada o Floberu i Benjamino­
vog o Bodleru, i:·pored kontrasta izmedu gigantskog karakte­
ra jednog i minijaturnog karaktera drugog rada. Benjamino­
va studija podeljena je na tri dela: Bodler kao alegorist, paris­
ko drustvo u kome je on pisao i roba kao predmet poezije sin­
tetizuje znacenje poezije i kapitala. Sartrova studija takode je
podeljena na tri dela: subjektivno formiranje Floberove lic­
nosti, Drugo carstvo kao objektivno polje njegove umetnicke
recepcije i Madam Bovari kao neobicno istorijsko jedinstvo
toga dvoga.
12 Litteratura e Vita Naziona/e jeste najduzi tom u E izda­
nju Zatvorskih beleiaka. On sadrzi Gramsijeve rane pozorisne
kritike, pisane pre njegovog zatvaranja.

142
 uloga posrednickih ideologija u ucvrscivanju sa­
veza izmedu klasa. Celokupan Gramsijev rad bio
je n�p�ekidno �sredsreden_ na pre�?1et nadgrad­
nje, ah, kao mJedan drug1 teoret1car zapadrtog
marksizma, on je autonomiju i delovanje kulturne
nadgradnje shvatio kao politicki problem; koji
, upravo kao takav mora biti predmet teorije - u
njegovim odnosima prema ocuvanju ili rusenju
drustvenog poretka. Konacno, i Altiser je napus­
tio podrucje trazenja metoda za sustinske analize
zato da bi istrazivao iskljucivo pitanja nadgradnje.
Njegov najobimniji esej te vrste tice se ideologije
i obrazovanja, a polazna pozicija u njemu otvore­
no je izvedena iz Gramsija. Kraci tekstovi rasprav­
ljaju o pozoristu ili o slikarstvu (Breht ili Kremo­
nini (Cremonini), i o prirodi umetnosti. Medutim,
ozbiljnija primena njegovih ideja .van podrucja fi­
lozofije, do koje je doslo pod uticajem njegovog
licnog autoriteta, bila je teorija knjizevnosti. 13
Tako je kulturno i ideolosko srediste zapadnog
marksizma ostalo pretezno jednoobrazno, od pr­
vog do poslednjeg teoreticara. Estetika, od pro­
svetiteljstva najbliskiji most od filozofije prema
konkretnom svetu, predstavljala je posebnu i stal­
nu privlacnost za marksisticke mislioce. 14 Bogat­
stvo i raznolikost dela stvorenih u ovoj oblasti,
koji su neuporedivo veci od bogatstva i raznoli­
kosti svega sto je stvoreno u klasicnom nasledu is-

• 13
Vidi: ,.Ideology and Ideological State Apparatuses",
.,Cremonini, Painter of the Abstract", .,A letter on Art" u knjizi
Lenin a�d Philosophy and other Essays; .,The Piccolo Teatro:
Bertolazzi and Brecht" u knjizi For Marx; Pierre Machery,
Pour une theorie de la production litteraire, u Altiserovoj seriji
Theorie, Paris, 1966.
14 Znacajno je da je jedino delo koje se prostire siroko
kroz zapadni marksizam u celini morala da bude jedna studi­
ja o estetici: Frederik Dzejmson (Frederic Jameson), Marksi­
zam i forrna.

143
torijskog materijalizma, mogli bi, na kraju, poka­
zati da predstavljaju najpostojaniji zajednicki do­
bitak ove tradicije.
Istovremeno, medutim, glavni intelektualni
sistemi zapadnog marksizma imaju karakteristic­
no stvorene specificno nove teorijske teme koje
su od sireg znacaja za istorijski materijalizam u
celini. Obelezje ovih shvatanja jeste njihova radi­
kalna novina u odnosu na klasicno naslede mark­
sizma. One mogu biti definisane odsustvom bilo
nagovestaja, bilo njihove anticipacije u radovima
mladog i zrelog Marksa, ili u radovima Marksovih
sledbenika iz Druge internacionale. Prikladan kri­
terijum ovde nije njihova vrednost ili novina, ili
njihova saglasnost sa osnovnim principima mark­
sizma, vec njihova originalnost. Kriticko vredno­
vanje valjanosti svake ove koncepcije nije cilj
ovog razrnatranja, jer bi to prevazislo njegove gra­
nice. U ovom trenutku bice dovoljno da se izdvoji
najznacajnije pojmovno odvajanje od onoga sto
mu je prethodilo u razvitku zapadnog rnarksizma.
Svaki takav pokusaj neizbezno mora biti u odre­
denoj meri proizvoljan pri selekciji. Tacnije rece­
no, u uskom delokrugu ovog eseja ne moze biti
reci o bilo kakvom potpunijem razmatranju. 15
Medutim, neke karakteristicne teme ocigledno
odudaraju od teorijskog niza o kojem je rec. One
se mogu shvatiti kao najmanja vrednost priloga
sui generis u okviru ove tradicije.
U tom pogledu, kao prvi i 11ajistaknutiji dolazi
Gramsijev pojam hegemonije.. Sam izraz je izveden

15 Videcemo da su glavni sistemi, koji nisu doneli radi­

kalno nova odvajanja od kanona rane marksisticke teorije,
oni koje su zasnovali Dela Volpe i Lukac. I jedni i drugi su ve­
zani za spise samog Marksa vernom intepretacijom njegovih
tekstova (boljih i]i gorih?). Razvoj tema kao sto su otudenje i
postvarenje kod mladog Lukaca nije oznacen kao prava novi­
na, koliko god je to bilo rasireno u kasnijem zapadnom mark­
sizmu, jer su one prozimale i mladog Marksa.

144
iz ruskog socijalistickog pokreta, gde su ga Pleha-
nov i Akselrod prvi upotrebili u strateskoj raspra­
vi o radnickoj klasi kao vodstvu revolucije u Ru­
siji.1 6 Gramsijevo prihvatanje termina, ti stvari, iz­
menilo ga je u nesto sto je licilo na novi pojam u
sasvim marksistickom tonu, na pojam koji je kon­
cipiran upravo na taj nacin da stvori teoriju o po­
litickoj strukturi kapitalisticke mod koja nije po­
stojala u carskoj Rusiji. Ozivevsi Makijavelijeve
analize sile i obmane i precutno ih obrnuvsi,
Gramsi je formulisao pojam hegemonije da bi oz­
nacio vecu snagu i slozenost vlasti burzoaske kla­
se u Zapadnoj Evropi, koja je imala odlucujucu
ulogu u sprecavanju bilo kakvog ponavljanja ok­
tobarske revolucije u razvijenim kapitalistickim
delovima Kontinenta. Ovakav hegemonijski sis­
tem vlasti bio je definisan stepenom u kojem je za­
dobio saglasnost narodnih masa kojima je vladao,
i, shodno tome, ogranicavanjem obima prinude
koja je neophodna da se narod potcini. Njen me­
hanizam kontrole, da bi se obezbedila ova saglas­
nost, nalazi se u razgranatoj mrezi kulturnih ins�
titucija - skola, crkava, casopisa, partija, udruze­
nja - koje su eksploatisanim klasama utuvljivale u
glavu pasivnu pokornost pomocu jednog skupa
ideologija koje se preplicu jos iz istorijske pro­
slosti, a koje su preneli intelektualci koji pomazu
vladajucoj klasi. Takve intelektualce je vladajuca •
klasa mogla prikljuciti sebi iz ranijih nacina pro­
izvodnje (,,tradicionalno"), a oni su mogli da na­
stanu i iz sopstvenih slojeva (,,organski"), da bi se
oformili kao nova kategorija. Burzoaska vlast od­
rfavana je vernoscu druge po znacaju klase, koja
je pod njenim politickim vodstvom ukovana u
kompaktan drustveni savez. Fleksibilna i dina-

1 6 0 evoluciji i znacaju pojma hegemonija bice rasprav­

ljano na drugom mestu - u predstojecem eseju o Gramsiju u
,,New Left Review".

145
micna hegemonija koju je na Zapadu kapital imao
nad radom, uz pomoc ove slojevite strukture kon­
senzusa, predstcivljala je za socijalisticki pokret
znatno cvrscu bariieru od one koju je morao sa­
vladati u Rusiji. 17 bvakav politicki poredak mo­
gao je obuhvatiti i podneti ekonornske krize <mog
tipa za koje su raniji marksisti sm;3trnli da pred­
stavljaju sredisnu polugu revolucije u kapitaliz­
mu. On nije dozvoljavao da dode do frontalnog
napada proletarijata, kao sto se desilo u Rusiji. Za
borbu sa njim bio bi rmfan dug i tefak ,,pozicioni
rat''. Sa tako postavljenlm idejama, jedino je
Grarnsi medu svim marksisti.ckim misliocima di­
rektno tezio da pronaa.e teorijsko objasnjeoje za
osnovni istorijski. corsokak koji je bio izvor i sab­
lon samog zapadnog marksizma.
Gramsijeva teorija o hegemoniji ima u ovoj
tradiciji jos jednu osobenost. Ona se ni.je zasnivala
samo na licnorn ucestvovanju u savremenim po­
liti?_·kim sukobima, vec i na jednom izrazito sadr­
fa_inorn, up0redncm prouc::ivanju evropske pro­
slostL Drugim recirna, ona je bila proizvod nauc­
nog izucavanja empirijskog materijala u klasic­
nom smislu, onako kako su to praktikovali osni­
vaci istorijskog materijalizn,a To nije moglo da se
kaze ni za jednu drugu tematsku novinu u zapad­
nom marksizmu. Sve ostale bile su spekulativne
konstrukcije u jedncm starijem filozofskom smis­
lu a priori pojmovne sherne za shvatanje istorije,
koje nisu nuzno bHe protivrecne empirijskim ci­
njenicama, a1i ih ove, onakve kakve su bile, nika­
da nisu dokazale_ Karnkteristicno je da je ovim
1dejama nedostajala konkretna mreza periodiza­
cije, koja bi ih povezala sa ispravnim istoriograf­
skim kategorijama one vrstc lrnju je Gramsi paz-

17 Menu kljucnim C:ramsijcvim ddima u kojima se treti­

raju uve ideje, vidi, u c:ngleskom prevodu. Prison Notebooks,
pp. 229-239, 52-58, 5-14.

146
 ljivo uzimao u obzir. Najobimnija i najncol-ekiva­
nija teorija-. tog tipa bila je vizija odnosa izrnedu
ljudi i prirode, koju je razvila frankfurtska skola.
Njeno poreklo ide unatrag do Selingove filmofije,
a on je, sredinom svoje fi.lozofske karijcre, prihva-
. tio jednu kontraevolutlvnu metafiziku u koioj je
celokupna istorija posmatrana kao opadanje od
viseg ka nizem stanju ,,pale prirnde", posle prvc,­
bitnog .,skupljanja'' bozanstva iz sveta, a pre ko­
nacnog .,uskrsnuca" prirode sa ponovnim ujedi­
njavanjem boga i univerzuma. 18 Ador,no i Hork­
hajmer su ovu religiozno---mistic:nu dok::rinu pri­
hvatili i pretvorili u svetovm.i .,dijalektiku prosve­
titeljstva". K.la,sifa10 m ..nksistick o shvatanje kreta­
nja istorije, od prvobitne zajednice do kapitaiiz­
ma, isticalo je kontrolu covekc1 11ad prir;)dom, sa
razvojcm proizvodnih snaga kao progrc�;ivnorn
emancipacijorn ljudskog drustva c,d vtadavine
prirodne nuznosti (Naturnot>vendigkcit). Eksploa­
tatorske klase su, jedna za drugom, kroz drustve-­
nu podelu rada, prisvajak plodove ovog osloba­
aanja, ali do1asko1n komuni.zma njih bi ponovu
uzeli sami proizvodaci, da na kraju, stvore drust­
vo opsteg obilja, i cije bi konacno vladar,je priro­
dom bilo znak ,,carstva slobode". Adornn i Hork­
hajmer obrnuli su ovu afirmativnu ideju u radi­
kalno upitnu, ili, cak, odricnu. Za njih, prvobitno
raskidanje coveka sa prin,dom, i kasniji proce�
njegove sve vece prevage nad prirodom, ne vodi

18 Seling: .,Zar sve nc 01kriva potopljeni wet:· i),i Ji su sc:

ove planine uzdigie ,wakvc kakve su sadn ° Da 1i sc: ;:e:nl;;; kuja
nas·d,rzi uzdigla do ove visinc Ui se vr:uila ,rntrnt.: na rJu? ...
Oh, nisu ovi otpaci <lrevnog ljudskog sja_j:1. zbr-g k,Jjih radoz­
nali putnici pose(·uju persi_i'.;l.:e iii indii',:ke pu,:tin;c, pi ""·c ru­
sevine1 Cela zemljaje ogromna rusevi11a in;, njuj L.ivntinie bo­
rave kao utvare, a liudi kao duhovi, i tu su rnno2e skrivene
sile-i dragocenosti luvanc dobro, kao cla il, je zgr·abi,,; neka
nevidljiva sila ili magicna rec." Werke, IV Erg. Bd., Miinch1.:n,
1972, str. 135.

147
-nuzno progresu ljudske emancipacije. Jer, cena
prevlasti nad prirodom, ciji je sam covek bio ne­
razdvojni deo, bila je drustvena i psiholoska pod-
ela rada kojaje uslovljavala sve vece ugnjetavanje
ljudi, cak i ako je stvarala sve veci potencijal za
njihovo oslobadanje. Potcinjavanje prirode dola­
zilo je pari passu sa ucvrscivanjem klasa, a otuda
i sa potcinjavanjem vecine ljudi jednom drustve­
nom poretku koji im je nametnut kao neumitna
druga priroda nad njima. Dosadasnji napredak
tehnologije samo je usavrsio mehanizam tiranije.
Istovremeno, struktura uma, kao preduslova
civilizacije, bila je zasnovana na potiskivanju pri­
rode u samom coveku, stvarajuci psiholosku pod­
elu izmedu ,,ega" i ,,ida", sto je omogucavalo ra­
cionalnu kontrolu njegovih spontanih pobuda. In­
strumentalno preciscavanje uma u logiku i nauku
cvrsto je odvojilo svet prirode od coveka i svelo
ga samo na kvantifikovane predmete manipulaci­
je, operacionim izjednacavanjem izbrisavsi razli­
ku izmedu postojecih stvari i saznajnih pojmova.
Vracanje potisnutog- a potiskivanje je bila kobna
posledica ovog covekovog potcinjavanja prirode
- konacno je dostiglo svoj filozofski oblik u pro­
svetiteljstvu, onda kada je sama priroda postala
obrnuto poistovecena sa umom, a svoj politicki
oblik u fasizmu, kada se brutalni varvarizam, svi­
repom osvetom degradirane prirode umu, osve­
tio civilizaciji koja ga je krisom sacuvala. 19 Izves­
tacenost industrijske tehnologije, takode, kulmi­
nirala je u mogucnosti planetarnog samouniste­
nja- svi njeni proizvodi bili su podlozni unistenju,
bilo rasprskavanjem, iii oskrnavljenjem elemena­
ta. Zbog toga oslobodeno drustvo vise ne bi imalo
tako uobrazene zahteve. Njegov istorijski cilj ne bi
bio potcinjavanje prirode, vec pomirenje s njom.

19 Adorno and Horkheimer, Dialectic of Enlightment,

London, 1973, posebno pp. 81-119, 168-:208,

148
To bi bilo odustajanje od zestokog i beznadeznog
pokusaja da se diktira istovetnost coveka i priro­
de, na taj nae.in sto bi se priroda potcinila covcku,
zbog saznanja o njihovoj razdvojenosti i poveza­
nosti - drugim rccima, o njihovom ranjivom srod­
stvu. 20 Tada bi, konacno, priroda ,,pala", bez ljudi
i u ljudima - ali njihova ncistovetnost jos bi spre­
cavala svaku harmoniju oslobodenu protivrec­
nosti medu njima.
Ova osnovna tematika bila je zajednicka frank­
furtskoj skoli u celini. Medutim, Markuze joj je
dao poseban akcenat. U njegovom delu i priroda
i drustvo dobili su preciznije i nacelnije odnose.
Za Markuzea, koji je direktno sledio Frojda, ins­
tinktivna priroda coveka je seksualni libido
eros. Pored prvobitnog potiskivanja, koje je u pri­
mitivnog coveka nuzno da bi mogao da se bori
protiv zelje i da dode do civilizacije, sto je Frojdov
postulat, struktura klasnog drustva stvorila je is­
torijske oblike ,,viska potiskivanja", izvedenog iz
nejednakosti i vlasti. U svakom slucaju, tehnolos­
ko obilje razvijenog kapitalizma sada je, nagoves­
tavanjem obilja u socijalizmu ucinilo mogucim
kraj viska potiskivanja. 21 Osim toga, nacelo nasta­
lo iz zadovoljstva (vezano sa odgovarajucim pri­
ncipom izbegavanja bola, sto je Frojd nazivao ta­
natosom) moglo se, najzad, udruziti sa· stvarnim
nacelom spoljasnjeg sveta, kada je jednom prinu­
da otudenog rada bila uklonjena. Ljudska i pri­
rodna emancipacija tada bi se podudarala sa erot­
skim oslobadanjem. To ne bi znacilo samo poli­
morfno oslobadanje seksualnosti, vec i rasprosti­
ranje libidinoznog ucesca u radu i u samim drust­
venim odnosima, a to bi u svaku praksu mirolju­
bivog postojanja prenelo culna svojstva estctske

20 Minima Moralia, pp. 155-157; Negative Dialectic, p. 6,

191-192, 270.
21 Eros and Civihz.ation, pp. 35-37, 151-153.

149
igre. U tom orfickom svetu, s druge strane kapita­
l istickog ,,principa postignuca", sublimacija vise
ne bi bila suzbijana; erotsko zadovoljavanje slo­
bodno bi s1rnjalo kruz cclokupni drustveni zivot;
covek i priroda konacno bi bili uskladeni u har­
monicnc:, jedinstvo :suhjekta i objekta. 22 Ovakav
stz,v ostro odvaja Markuzea od Adorna, ciji rad
nije sadrfao takva culna resenja. Medutim, prema
Markmeu postojeci tok istorije negirao je njen
moguci ishod: savremeni kapitalizam ostvario je
nesto sasvim suprotno stvarnoj libidinoznoj
emancipaciji - ,.potisnutu desublimaciju" komer­
ci.ializovane i lazno dopustene seksualnosti, spre­
civsi i umrtvivsi svaku ozbiljnu pobunu erotskih
nagona. Slicna sudbina zadesila je i umetnost -
nekada kriticka, sada je bila inkorporirana i neut­
ralizovana u kulturi koju je postojeca stvarnost
slavila. Tehnologija nijc vise sadrzala skrivenu
mogucnost alternativnog drustva, a prednost sa­
vrcmenih proizvodnih snaga, produfavanjem po­
stojecih proizvodnih odnosa, postala je nejasna.
Obilje, koje je tehnologija stvorila, sada je kapita­
lizmu samo omogucilo da proletarijat integrise u
jedan monolitni drustveni poredak ugnjetavanja i
komformizma, u kojem cc on izgubiti svaku svest
o scbi kao o izdvojenoj i eksploatisanoj klasi.23 Na
taj nacin je demokrntija postala normalan oblik
vlasti, podnosenje blagog manipulisanja unutar
homogenog sistema u kojem masc -· lisene svake
dimcnzije negativne svesti - mehanicki biraju
sopstvene gospodare.
Odlucujuci uticaj Frojda - koji je evidentan u
Markuzeovom delu - na razvijanje-jedne nove teo­
rijske pcrspektive unutar marksizma, karakteri­
sao jc, ;;to je paradoksalno, i Altiserov rad. Izbor

2
" Eros and Ci1'i/i�ation, pp. 164-167, 194-195, 200-208,
116.
23 017( -- Di111ensic111ul Ma 11. 60-78, XVI, 19-52.

150
 pojmova iz psihoanalize i njihovo uoblicavanje
bili su, medutim, u ovom slucaju sasvim razliciti.
Dok je Markuze prilagodavao Frojdovu metapsi­
. hologiju da bi formulisao novu tcoriju nagona, Al-
tiser je preuzeo Frojdov pojam ncsvesnog da bi iz­
grad_io novu teoriju ideologije. Altiserov radikalni
raskid sa tradicionalnim idejama istorijskog ma­
terijalizma lezi u njegovom odlucnom tvrdenju da
,.ideologija nema istoriju", jer je - kao i nesvesno
- ,,nepromenjiva" u svojoj strukturi i dejstvu unu­
tar ljudskih drustava. 24 Autoritet ovakvih tvrdnji
bio je, po analogiji, Frojdov rad prema kojemu je
nesvesno bilo ,,vecno". Ideologija je za Altisera
bila skup mitskih ili nestvamih prikazivanja
stvarnosti, i ona izrafava imaginarni odnos ljudi
. prema njihovim istinskim uslovima postojanja, a
inherentna je njihovom neposrednom iskustvu;
kao takva, ona je pre bila nesvestan sistem deter­
minacija nego oblik svesti kako se obicno pred­
stavljala. Stalnost ideologije kao medija obmane
bila je nuzna posledica njene drustvene uloge,
koja se zasnivala na tome da medusobno veze !ju­
f de u drustvu, na t.aj nacin sto ih je prilagodavala
njihovom objektivnom polofaju koji im je odre­
den vladajucim nacinom proizvodhje. Tako je
ideologija, u svakom periodu istorije, predstavlja­
la nezamenljiv cement drustvenc kohezijc. Za Al­
tisera je ona, kao skup laznih uverenja i predstava,
bila neizbezna zbog toga sto su sve drustvene
strukture, po definiciji, bile nerazumljive pojedin­
cima koji su zauzimali odredena mesta u njima. 25

24 Lenin and Philo.sophy, pp. 151'-152.

25 Posebno vidi: ,,Theorie. Pratique Theorique et Forma­
tion Theorique. Ideologie et Lutte Ideologique" - te kst koji je
u vidu knjige do sada •objavljen samo na spanskom: La Filo­
sofia como Arma de la Revoluci6n, Kordoba, 1968, pp. 21-73.
Njene teze su nedvosmislene: ,,U besklasnom drustvu, bas
• kao i u klasnom, ideologija ima ulogu da obezbedi vezu izme­
du ljudi u svim oblicirna njihovog postojanja, odnos pojedina-

151
Zaista, formalna struktura svake ideologije bilo je
stalno preokretanje stvarnih odnosa izmedu
drustvenih formacija i pojedinaca u njima. Jer,
kljucni mehanizam bilo koje ideologije uvek je
imao za cilj da od pojedinaca napravi imaginarne
,.subjekte" - centre slobodne inicijative - drustva,
kako bi se obezbedila njihova stvarna potcinje­
nost drustvenom poretku, bilo da mu oni slepo
daju podrsku, iii da su njegove zrtve. Religija
uopste (,.obavezivanje" ljudi bogu), a posebno
hriscanstvo, u tom pogledu je obezbedila arhe­
tipski model posledica svake ideologije - da bi se
sto bolje usadila iluzija slobode, treba obezbediti
delovanje nuznosti. Spinoza je ranije i potpunije
od Marksa dao kompletnu ocenu ovakvog karak­
teristicnog dejstva ideologije, a posebno religije.
Medutim, nesvesna priroda ideologije mogla bi
danas da se poveze sa Frojdovim naucnim po­
jmom psihicki nesvesnog, koje je i samo ,.pokre­
nuto" oblicima ideologije svojstvene porodici kao
objektivnoj strukturi. 26 Konacno, nadistorijski
status ideologije kao nesvesnog medija zivotnog
iskustva ukazivao je da bi cak i u besklasnom
drustvu njen sistem gresaka i zabluda preziveo i
obezbedio vitalnu koheziju drustvenoj strukturi
Samog komunizma. Jer, i ova struktura bi, takode,
bila nevidljiva i nedokuciva pojedincima unutar
nje. 27 Marksisticka nauka nikada se nece poduda-

ca prema njihovim duzriostima odredenim drustvenom

strukturom ... • Deformacija ideologije je drustveno nuzna
kao funkcija istinske prirode drustvene celine: jos preciznije,
kao funkcija njenog odredenja sopstvenom strukturom koja
daje tu drustvenu celinu neprozirnu za pojedince, koji u njoj,
odredeni njenom struktorom, zauzimaju mesta. Predstavlja­
nje sveta neophodnog za drustvenu koheziju nuzno je mitsko
zahvaljujuci neprozirnosti drustvene strukture" (pp. 54-55).
26 Lenin and Philosophy, pp. 160--165.
27 For Marx, pp. 232; La Filosofia como Arma de la Revo­
[uci6n, pp. 55.

152
riti sa postojecim idejama i verovanjima masa u
komunizmu.
Zakljucci o Sartrovom radu imaju neke zanim-
ljive, skrivene slicnosti sa zakljuccima o Altisero­
vom delu. Ali, odredujuca tema Sartrovog siste­
ma, ona koja ga izdvaja iz svih ostalih sistema, po­
stavljena je kategorijom ogranicenosti upotrebnih
vrednosti (scarcity). Sam termin skovao je italijan­
ski filozof Galiani u vreme prosvetiteljstva; on je
prvi formulisao vrednost kao odnos izmedu ogra­
nicenosti upotrebnih vrednosti i njihove koris­
nosti u svakom ekonomskom sistemu. 28 Ovaj po­
jam Rikardo je zabelezio marginalno, Marks ga je
prakticno zanemario, da bi se konacno ponovo
pojavio kao sredisna kategorija u neoklasicnih
ekonomista posle njega. Medutim, Sartrova upot-
reba ovog termina nema gotovo niceg zajednic­
kog sa Galianovom upotrebom. Jer, Galiani je ve­
rovao da je prvobitne uslove covekovog zivota ka­
rakterisalo obilje - najkorisniji predmeti u priro­
di bili su ujedno i najizdasniji. 29 Marks je u svojim
aluzijama na ova pitanje bio mnogo dvosmisleniji.

2a Fernando Galiani, Della Moneta, Milano, 1963. ,,Vred­

nost je, znaci, odnos; ona sadrzi dva odnosa koji se izrafavaju
terminima korisnosti i ogranicenosti" (pp. 39). Njegovu upot­
rebu ove reci kasnije je usvojio Kondijak (Condillac). Za Ri-
karda: ,,Kao korisne,'robe kada se razmenjuju dobijaju svoju
rada koji je potreban <la bi se one dobile" (The principles of Po­
vrednost iz dva izvora: iz njihove ogranicenosti i iz kolicine
litical Economy and Taxation, London, 1971, pp. 56). Praktic­
no, medutim, Rikardo u znatnoj meri ignorise oskudicu u svo­
joj teoriji vrednosti.. On je posmatra kao prikladnu samo za
veoma ogranicene kategorije luksuzne robe (statue, slikarska
platna, vina).
29 ,,Ukoliko smo dovoljno promisljeni, ovaj svet je, ima­

juci u vidu nasa dobra, tako sazdan da se korist, uopsteno go­

voreci, nikada ne poklapa sa oskudicom ... Stvari neophodne
da one nemaju nikakvu iii relativno malu vrednost" (Della
za odrzavanje zivota tako su obilato rasirene po celoj zemlji
Moneta, pp. 47).

153
Medutim, dok je neko prvobitno stanje ogranice­
nosti navodio samo ponekad,30 prvobitno obilje
prirode, koje je povezano sa malobrojnim ljud­
skim potrebama pre nastanka civilizacije, iskazi­
vao je mnogo cesce. 31 Stavise, njegova teorija
vrednosti ne upucuje ni na kakvu ogranicenost,
cak ni na onu nominalnu koju pominje Rikardo.
S druge strane, za Sartra je ogranicenost bila ,,os­
novni odnos" i ,,uslov mogucnosti" ljudske istori­
je, istovremeno i zavisna polazna pozicija i ,,pasiv-
ni pokretac" celokupnog istorijskog razvoja. Nije
postojalo nikakvo prvobitno jedinstvo coveka i
prirode - naprotiv, apsolutna cinjenica ogranice-
nosti determinisala je prirodu na samom pocetku
kao ,,negaciju coveka", i, obrnuto, istoriju kao an,
tiprirodu. Borba protiv ogranicenosti stvorila je
podelu rada i na taj nacin borbu izmedu klasa - is­
tog trenutka sam covek je postao negacija coveka.
Nasilje, neprekidna prjnuda i eksploatacija, sto je
postojalo u svim dosadasnjirn drustvima, interna-

30 U Nemackoj ideologiji Marks je pisao da je ,,razvoj pro­

izvodnih snaga apsolutno nuzna prakticna premisa, jer bez
toga je oskudica jednostavno uopstena (nur der Mangel ve­
rallgemeincrt), a sa nastankom siromastva opet bi pocela
borba za neophodne potrebe i sva stara prljavstina nuzno bi
se reprodu.kovala" (vidi: Werke, t. 3, pp. 34-35). Na ovo cc se
ponovo pozvati Trocki u svojim analizama uzroka nastanka,
staljinizma u Rusiji. On je oskudicu (nuzda) uzeo za sredisnu
kategoriju svog objasnjenja (vidi: The Revolution Betrayed,
New York, 1965, pp. 56-60).
31 Najtipicniji stav mozda je onaj koji se moze naci u
Grundrisse: ,,Prvobifno su slobodni darnvi prirode bili u izob­
ilju, iii je trebalo samo da se uzmu. Na samom pocetku, pri­
rodno nastalc zajcdnice (porodicc) i podcla rada i medusob­
na saradnja odgovarali su takvom stanju. Jer u pocetku su i
same potrebe bile male" (Grundrisse, London, 1973, pp. 612).
Istovremeno, naravno, i za Marksa i za Engelsa ,.carstvo slo­
bode" bilo je definisano materijalnim superobiljem izvan
,,carstva nuznosti" koje vlada i pretklasnim i klasnim drustvi­
ma.

154
 cionalizovale su ogranicenost. 32 Okrutna vladavi-
.· na prirodnog sveta nad covekom i podeljeni anta­
gonizam ljudskih -��l?o:a �a izmen� priro�u '. Jako
da im ona omoguc1 z1vlJenJe, doveh su do t1p1cnog
nastajanja serijskih drustava - nefovecnih zajed­
nica, ciji je svaki clan otuden i od ostalih clanova
i od samog sebe, i u kojima su krajnje namere svih
bile odredene ukupnim ishodom njihovih akcija.
Ovakve serije uvek su bile preovladavajuci oblici
drustvene koegzistencije u svakom nacinu proiz­
vodnje. Njihova formalna antiteza jeste ,,stopljena
grupa" u kojoj su svi ljudi, clanovi raznih grupa,
ujedinjeni u bratskom nastojanju da postignu
neki zajednicki cilj u, i nasuprot, miljeu,ogranice­
nosti, Krajnji primer stopljene grupe jeste masov­
ni pokret u apokaliptickom _trenutku jednog us­
pesnog rcvolucionarnog ustanka.33 Da bi uspela
da se odrzi u zivotu, vodeci neravnopravnu borbu
u svetu nasilja i nemastine, takva grupa mora po­
stati organizaciono inertna i funkcionalno speci­
jalizovana, gubeci pri tom svoje bratske veze i di­
namicnost, kako bi postala ,,institucionalna" gru­
pa. U tom trenutku joj preti .okamenjavanje i ras­
turanje - sledeci korak je prenosenje jedinstva
grupe nagore, na jedan ,,suvereni" autoritet, kako
bi se postigla vertikalna stabilizacija. Drfava pred 0

stavlja poslednje otelotvorenje ovog suvereniteta

i njena nepromenljiva struktura je ono sto ograni­
cava, a jedan autoritarni vrh manipulise nizom
rasturenih zajednica koje su pod njegovom birok­
ratskom hijerarhijom i represivnim terorom. Nje-

32 Critique de la Raison Dialectique, pp, 200-224. Analogi­

ja koja se cesto uspostavlja izmedu Sartra i Hobsa (Hobbes)
jeste neosnovana, Za Hobsa, isto kao i za Galianija, priroda
coveku obezbeduje prvobitno obilje, i covek gotovo da nema
njsta drugo da ucini osim da to primi kao plodove zemlje.
• ,Vidi Leviathan, XXIV, London, 1968, pp. 294-295.
33 Critique de lit Raison Dialectique, pp. 306-319, 284-396.

155
 nim ucvrscivanjem, aktivna grupa, k oja ju je prvo.
bitno stvorila, jos jednom je degradirana na serij­
sku pasivnost.34 Ak o za Sartra grope i serije jesu
• ,,formalni elementi svake istorije", stvarna istorija
drustvenih klasa odslikava slozene kombinacije
ili pretvaranja tih oblika jednih u druge. Medu­
tim, same klase nikada nisu konstituisale stoplje­
nu grupu kao celinu. One su uvek nestabilna me­
savina aparata, gnipa i serija, u kojo j ce normalno
preovladavati qvo p oslednje. Zbog toga je klasicni
marksisticki pojam ,,diktature proletarijata"
predstavljao nemogucu terminolosku protivrec­
nost, lazni kompromis izmedu aktivnog suvereni­
teta i pasivne serije.35 Jer, nijedna klasa kao takva
ne moze se podudarati sa drfavom. PoHticku vlast
ne moze imati citava radnicka klasa, a drfava ni­
kada nije stvarno izrafavanje volje cak ni vecine
radnicke klase; Tak o su birokratizacija i represiv­
ni karakter svih postrevoluci onarnih drfava koje
je istorija stvarala, sve dok postoji ogranicenost
uopste i podela na klase, vezani za samu prirodu
i stanje pr oletarijata ka o. drustvene celine. Birok­
ratija ostaje nerazdvojan pratilac i protivnik s oci­
jalizma u ovoj epohi.
Videcemo da je uzastopno un osenje novina u
sustinske teme zapadn og marksizma, koje su up­
ravo razmatrane, o dl!,likavalo ili anticipiralo
stvarne i osnovne probleme koje je, u poluvekov­
nom periodu posle prvog svetskog rata, istorija
postavljala pred socijalisticki pokret. G ramsijevo
interesovanje za hegemoniju unapred je govorilo
o stabiliz ovanju kapitalisticke drfave na Zapadu
dve decenije pre nego sto se ona pojavila kao tra­
jan i opsti fenomen. Mnoge od Adornovih preoku­
pacija prirodom, u vreme ocigledno izopacene

34 Critique de la Raison Dialectique, pp. 573-594, 608-614.

35 Critique de la Raison Dialectique, pp. 644, 629-630.

156
 stranputice • frankfurtske skole, iznenada su se
ponovo pojavile u kasnijoj sirokoj raspravi o eko­
·1ogiji. Markuzeove analize seksualnosti predska­
zale su institucionalno rusenje erotskih ogranice­
nja i senzibilnost, sto je karakterisalo mnoge bur­
zoaske kulture u drugoj polovini seste decenije
0vog veka. Altiserova glavna rasprava o ideologiji
neposredno je inspirisana talasom pobuna, koji je
u to vreme izbio u sistemu visokog obrazovanja u
razvijenom kapitalistickom svetu. Sartrovo treti­
ranje ogranicenosti je shematii;ovalo opste obli­
kovanje birokratije posle svake socijalisticke re­
volucije u zaostalim drzavama, dokje njegova di­
jalektika serija i grupa anticipirala znatan deo for­
malnog razvoja prve masovne pobune protiv ka­
pitalizma u razvijenim drzavama posle drugog
svetskog rata (Francuska 1968. godine). Relativna
vrednost ili adekvatnost resenja koja je svaki sis­
tern ponudio za probleme iz svoje oblasti, ovde
nas ne interesuje. Zanima nas zajednicki pravac
teorijskih novina karakteristicnih za zapadni
niarksizam, koje treba izneti na videlo i istaci.
Jer, bez obzira na to sto su bile nejednake, ove
novine su bile usaglasene u jednoj fundamental­
rtoj osobini - zajednickom i prikrivenom pesimiz­
mu. Sva glavna polazista ili razvijanja onoga sto je
u ovoj tradiciji bitno, razlikuju se od klasicnog na­
sleda istorijskog materijalizma nejasnocom impli-
! kacija ili zakljucaka. U tom pogledu marksizam na
•\ , Zapadu, izmedu 1920. i 1960. godine, lagano je
r1tr·,promenio
• boju. Vera i optimizam osnivaca istorij-
skog materijalizma i njihovih naslednika postepe­
no su iscezavali. Gotovo svaka od znacajnijih no­
vih tema medu intelektualcima ove epohe otkri­
vala je i�to smanjenje nade i gubljenje pouzdanos-·
ti. Gramsijevo teorijsko zavestanje bilo je slika
jednog dugog rata protiv neuporedivo jace struk­
ture kapitalisticke vlasti, cije ·ekonomsko propa-
,·. • ..<ianje ne dolazi tako brzo kao sto su njegovi pre-

157
thodnici zamisljali. Bila je to borba bez vidljivog
konacnog ishoda. Njegov zivot bio je neraskidivo
vezan za politicku sudbinu radnicke klase i naro­
da njegovog vremena, i Gramsijevo revolucio11al­
no raspolozenje jezgrovito je izrazeno u maksimi
,,pesimizam razuma, optimizam volje". On je bio
taj koji je sam, svesno primecivao i proveravao
specificne karakteristike jednog novog marksiz­
ma. Melanholija koja je prozimala frankfurtsku
skolu nije imala nijednu priblizno snaznu notu ak­
tivne postojanosti. Adorno i Horkhajmer doveli
su u pitanje ideju o konacnoj pobedi coveka nad
prirodorn kao carstvu spasenja od kapitalizma.
Markuze je prizivao utopijsku mogucnost oslobo­
denja prirode u coveku samo da bi to pobio kao
objektivnu tendenciju stvamosti, i da bi zakljucio
da je sama industrijska radnicka klasa, rnozda, ap­
sorbovana bez traga unutar kapitalizrna. Pesimi­
zam Altisera i Sartra imao je drukciji, ali ne i rna­
nje tmuran horizont - strukturu samog socijaliz­
ma. Altiser je proglasio da ce cak i komunizam,
kao drustveni poredak, ostati tanw.n za pojedince
koji zive u njernu, obmanjujuci ih stalnom iluzi­
jom slobode. Sartr je odbacivao kao nemogucu
ideju 6 istinskoj diktaturi proletarijata, i birokra­
tizaciju socijalisticke revolucije tumacio je kao
neizbezan proizvod ogranicenosti, ciji kraj u
ovom veku nije mogao • da se nasluti.
Ove specificne, sustinske postavke pratili su
opsti naglasci i tonovi potpuno nepozeljni u rani­
joj istoriji socijalistickog pokreta. One su, isto
tako, manje neposredno bile nedvosmisleni poka­
zatelji duboke promene u istorijskoj klimi, koja je
tada zavladala marksizmom na Zapadu. Nijedan
prethodni mislilac u okviru tradicije istorijskog
materijalizma nije pisao u tonovima i slikama
koje su koristili Adorno, Sartr, Altiser ili Gramsi..
Staino sagledavanje istorije, koje je karakterisalo
frankfurtsku skolu, najbolje je izrazio Benjamin

158
jezikom koji bi Marksu i Engelsu bio gotovo po­
tpuno neshvatljiv: ,,Evo kako je naslikan andeo is­
torije. Lice mu je okrenuto prema proslosti. Tamo
gde mi vidimo lanac dogadaja, on primecuje samo
jednu katastrofu u kojoj brodolom sustize brodo­
lom. Andeo bi, postavsi svestan smrti, zeleo da os­
tane i popravi sve sto je unisteno. Ali, iz raja se
dize oluja. Andelova krila su tako zestoko sputana
vetrom, da on stradalnicima vise ne moze da se
priblizi. Oluja ga neodoljivo gura u buducnost ko­
joj je on okrenuo leda, dok gomila rusevina ispred
njega raste put neba. Ova oluja je ono sto mi na­
zivamo progresom." Benjamin je _pisao tipicno za
anale celokupne klasne borbe: ,,Cak ni smrt nece
biti bezbedna od neprijatelja ako on pobedi. A
ovaj neprijatelj nije prestao da pobeduje." 36
Gramsi je, medutim, u zatvoru i porazen u sebi
stopio sposobnost revolucionarnog socijaliste te
epohe sa jednim usamljenim stoicizmom: ,,Nesto
se iz osnova promenilo. To je ocigledno. Sta je to
sto se promenilo? Ranije su svi oni zeleli da budu
oraci istorije, da imaju aktivnu ulogu, svaki od
njih da ima aktivnu ulogu. Niko od njih nije zeleo
da bude 'dubrivo' istorije. Medutim, da li je mogu­
ce orati pre nego sto se nadubri zemlja? Dakle, i
oraci i dubrivo su neophodni. U principu, svi su
oni to prihvatili. Ali u praksi? Dubrivo radi dub­
riva podjednako predstavlja prepreku, vraca u
senku, u mrak. Sada se nesto promenilo, jer po­
stoje on,i koji 'filozofski' sebe prilagodavaju da
budu 'dubrivo', koji znaju da je to ono sto moraju
da budu ...Ne moze se cak birati ni da li ce se zi­
veti jedan dan kao lav, ili sto godina kao ovca. Vi
ne zivite kao lav cak nijedan minuL Daleko od
toga. Godinama zivite nalik na nesto jos poniznije
od ovce, i znate da morate tako da zivite." 37

35 Illuminations, pp. 259-260, 257.

37 Prison Notebooks, pp. XCIII.

159
 Benjamin i Gramsi bili su zrtve fasizma. Ali,
krupni udari unutar zapadnog marksizma ni u po­
sleratnom periodu nisu bili manje tmurni. Mozda
b.i najsnazniji jedan Altiserov esej, na primer, mo­
gao opisati drustveni razvoj od rodenja do detinj­
stva kao nesto sto ukazuje na nesvesnost, ufasno
snaznu, kao bozji sud kojeg su ,,svi odrasli prosli:
oni su svedoci koji nikada nece zaboraviti, a veo­
ma cesto i zrtve ove pobede, i oni nose u svojim
najskrivenijim, to jest u svojim najnezadovoljni�
jim delovima, rane, slabosti i krutost, sto je rezul­
tat borbe na zivot i smrt. Neki, vecina, izasli su ma­
nje ili vise nepovredeni, ili su bar tako govorili.
Mnogi od ovih veterana nose tragove kroz citav zi­
vot. Neki ce zbog svoje borbe umreti: mada do­
nekle zaceljene, stare rane u psihickoj eksploziji i
u ludilu odjednom ponovo otvaraju krajnju prinu­
du jedne 'negativne terapeutske reakcije'. Ostali,
mnogobrojniji, koji 1,u 'normalni' onoliko koliko
zelite, umrece u vidu 'organskog' raspadanja. Co­
vecanstvo ce u svojim ratnim memoarima samo
konstatovati njihove smrti: oni koji su bili sprem­
ni da umru kada treba, kao ljudi u ratovima koje
vode ljudi, u kojima ljudski vuci i bogovi razdiru
i zrtvuju jedni druge."38 Sartr je koristio jos jednu
snazniju metaforu da bi opisao odnose medu lju­
dima u svetu ogranicenosti: ,,Nas bliznji pojavljuje
nam se kao protivnik sve dotle dok se on, koji je
inace uvek isti, javlja radikalno drukciji, to ce reci
kao onaj koji nam preti smrcu. Drugim recima, mi
. uopsteno shvatarno njegove namere (one su i
nase), njegove misli (i mi ih delimo), dijalekticku
strukturu njegovih radnji. Ali mi ih shvatarno kao
da su to bile osobine neke druge vrste, naseg de­
monskog dvojnika. Nijedno bice, u stvari - bilo da
je divlja zver ili mikrob - nije tako smrtonosno za
coveka kao jedna inteligentna, mesozderska, svi-
38 Lenin and Philosophy, pp. 189-190.

160
repa vrsta sposobna da shvati i pobe<l, Iju ds k., m­
teligenciju, cija je namera upravo unisteEj,' <' ,,vc­
ka. Ta vrsta jc, naravno, nasa vlastita. posto je u
miljeu ogranicenosti svaki ,'::ovek vidi u clrugo­
me." 39 Tekstovi kao sto je ovaj pripadaju literatu­
ri koja je sustinski strana svetu Marksa, Labrick
i Lenjina. Oni iznose skriven pesimizam, uprkos
deklarisanih cilieva ili teza niihovih autora40 - ni­
jedan od nJih 111.je se odr-ekao optimisticke volje
da se bori protiv fasizma ili kapita!izma. Marksi­
zam je kroz ovakve tekstove izno,io misli su
nekada bile nepojmljive za socijnFzam.

39 Critique de lri Raisqn Dialectique, p. 208.

40 U ovom trenutku ncor,hodno jc <la :,;e kaz.e ne;to o spi­
sima Sebasl.ijana Timpanarn, o kojern Je vec bilo reci, Tirnp,,­
narovo delo sadrzi najkoherentniJe i najreLirije odb-tdv.:;11_j,:
onog sto on sam na;:iva ,,zapadni marksizam",stvorcn od r;_;_,.2.
naovamo. Otuda je iznenadujuce <la ,cu izvesnom brn_j11 k,-;.
tickih pogleda njegov rad prilagoaava, uprkos svemu, 111.odci:,
o kojern je rec. Jer Timpanarov rad. p,·ema prcdmetu inte,c,­
sovanja, takode nije ni politicki ni ekonomski, vci: bi,ri,, filo­
zofski. Stavisc, u njemu je, isto tako, sredisnie pil.i•.Ejc: trazenja
Marksovog intelektualnog pretece, kroz koga b., se r,(1sle
marksizam interpretirao. U ovom sluc:iju, od!ucuj1•.,::i pre­
thodnik je pesnik :Dakomo Leopardi, i njeguv po,;.+.rn nblik
materijalizma; zbog svoje postojane svesnus,, n ncpn·masti­
vim granicama koje n,c:prijateljska priro(b pr,:.d co­
veka'., o prolaznosti i sn1rti, smatran je za zdra\'C:g i nuZ.nog
upotpunjivaca Marksovog i Engclsovog oblih ma!.erijalizma.
Najocitija tema Timpanarovog rada jestc neizbeirwst konac­
ne pobede. ne coveka nad istorijom, vec priro<k n:::c:l cow­
kom. Na taj nacin, on je, prema krajnjim z.akljucci.m,1; vise pc:­
simista, sa jednim klasicnim faljenjem, nego, verovatm.i, bilo
koji drugi socijalisticki mislilac ovog veka, Zbog
Timpanara mozemo smatrati paradoksalnim ali
delom tradicije zapadnog marksizma h,joj je
Moglo bi s,: pokazati cb je upadljivi zna{,aj star,· :;hc-nfije -­
disciplina koja jc potpuno vladala nemarksis:ickim ub.-«zova­
njem, od Vilamovica (Wilamovitz) do Paskv:,!ij:, (Pctsqu:,li) -
po svom sklopu, tak0<1c, odgovarao rnodch: k<,ii j,.: u uvom
eseju uocen. Kada ovo kazemo, moramo odma 1 1 ic-La,·i r.hje u
ostalim vidovima Timpanarov rad pred:;tavlj.cu istiL:;ku i
·ociglednu suprotnost norrnama zapadnog marksizma. Ovc

j f"'
LJl
 Sada mogu da se sumiraju karakteristike koje
definisu zapadni marksizam kao odvojenu tradi­
ciju. Roden posle prvog svetskog rata iz propasti
proleterske revolucije u razvijenim delovima ev­
ropskog kapitalizma, on se razvijao u sve vecem
rascepu izmedu socijalisticke teorije i prakse rad­
nicke klase. Provalija izmedu toga dvoga, prvobit­
no otvorena imperijalistickom izolacijom sovjet­
ske drfave, institucionalno se sirila i ucvrscivala
birokratizacijom Sovjetskog Saveza i Kominterne
za vreme Staljina. Predstavnicima novog marksiz­
ma koji se pojavio na Zapadu, zvanicni komunis­
ticki pokret predstavljao je jedino stvarno otelot­
vorenje medunarodne radnicke klase koje je nji­
ma nesto znacilo - bez obzira na to da li su se oni
tom pokretu prikljucili, bili mu bliski, ili su ga od­
bacivali. Strukturalno razilazenje teorije i prakse,
koje je svojstveno prirodi komunistickih partija
ove epohe, iskljucuje jedinstvo politicko-intelek­
tualnog rada onog tipa koji je karakterisao klasic­
ni marksizam. Rezultat toga bilo je povlacenje
teoreticara na univerzitete, daleko od zivota pro-

razlike su u tome sto Timpanarova filozofija nikada nije bila

narocito ogranicena na bavljenje epistemologijom, vec je na­
stojala da razvije samostalan pogled na svet, 1 to pomocu kri­
ticke privrzenosti Engelsovom nasledu. Stoga se njegovo po­
zivanie na Leopardija nikada nije zasnivalo na tvrdnji da je
Marks ikada bio pod uticajem, iii da je znao za ovog pesnika,
niti na izjednacavanju Marksovog i Leopardijevog sistema
rnisljenja - on je Leopardija predstavljao kao dopunu necega
sto kod Marksa nedostaje, a ne necega sto je skriveno. Na taj
nacin je njegov pesimizam pokazan i branjen kao takav u jed­
noj cistoj prozi. Konacno, moze se reci da su ovakve osobine
njegovog rada bile pracene odredenim stepenom nezavisnos­
ti od snaznog polja zvanicnog komunizma, nezavisnosti koja
je bila veca od bilo cije druge unutar zapadnog marksizma.
Timpanaro, koji je roden 1923, nije bio ni clan Komunisticke
partije, niti je bio nezavisan intelektualac, vec borac jedne
druge partije radnicke klase - prvo u levom_krilu PSI (Itali­
janske socijalisticke partije), a potorn u PSIUP (Socijalisticka
partija proleterskog jedinstva.)

162
 letarijata u sopstvenoj zemlji, i prebacivanje teo­
rije iz ekonomije i politicke u filozofiju. Ovakvo
specijalizovanje bilo je praceno sve vecim jezic-
kim teskocama, a te jezicke barijere razdvajale su
teoriju od masa .. Ono je, takode, bilo praceno sve
manj im obimom i nivoom znanja u medunarod­
·nim razmerama i·sve slabijom komunikacijom iz­
medu teoreticara iz raznih zemalja. Gubljenje sva­
ke istinske veze sa praksom radnicke klase porrie­
rilo je marksisticku teoriju prema savremenim
nemarksistickim i idealistickim sistemima mislje-
• nja, sa kojima je ona sada zivela u bliskoj, mada
koQtradiktornoj simbiozi. U isto vreme, usredsre­
divanje teoreticara ria to da budu profesionalni fi­
lozofi, zajedno sa otkrivanjem Marksovih ranih
radova, vodilo je opstem retrospektivnom traze-
• nju intelektualnih preteca marksizma u ranijoj ev­
ropskoj filozofskoj misli, i reinterpretaciji samog
• istorijskog marksizma u svetlu tih istrazivanja.
Rezultati ovakvog modela bili su trostruki. Pr­
venstveno postojalo je vidljivo prevladavanje
. epistemoloskog rada, koji je bio usredsreden na
. ' probleme metoda. Drugo, glavno podrucje na ko­
jemuje metod bio primenjivan postala je estetika,
iii kulturna nadgradnja u sirem smislu. Konacno,
glavno teorijsko skretanje sa ovog podrucja koje
je razvilo nove teme rtepoznate klasicnom mark­
sizmu - vecinom u spekulativnom obliku - ogle-
• dalo se u snaznom pesimiznu. Metoda kao nemoc,
umetnost kao uteha, pt;simizam kao cutanje - u
karakteru zapadnog marksizma nije tesko opaziti
elemente svega ovoga. Jer, osnovna odrednica
ove tradicije bilo je njeno zasnivanje na porazu.
Radnicka klasa Zapada podnela je, posle 1920. go-
.• dine, duge decenije- od kojih su mnoge bile groz­
ne u svakoj istorijskoj perspektivi- vr;1canja una-
zad i stagnacije.
• Medutim, tradicija u celini ne moze biti ogra­
nicena samo na to. Uprkos svemu, njeni glavni

163
. mislioci ostali su imuni na reformizam. I pored
njihove potpune odvojenosti od masa, nijedan
nije kapitulirao pred pobedonosnim kapitaliz- ·
mom, kao sto su to mnogo pre njih uradili teore­
ticari Dnige internacionale, Kaucki na primer,
koji su bili mnogo blizi klasnoj borbi. Stavise, is­
torijsko iskustvo koje je njihov rad, sa svojom og­
ranicenoscu i sve manjom moci govora, povezao
u celinu, bilo je u nekim kritickim aspektima
najnaprednije na svetu - obuhvatalo je najvise ob­
like kapitalisticke privrede, najstariji industrijski
proletarijat i najduzu intelektualnu tradiciju soci­
jaHzma. U marksizam je nuzno usao jedan deo -
onoliko koliko je on dopustio i uvek u pojedinac­
nim i nepotpunim oblicima - od, celokupnog bo­
gatstva i slozenosti, kao i od siromastva i · nedos­
tataka, citavog tog iskustva. U pod:n,icjima koja je
sam odabrao, ovaj marksizam. postigao je prefi­
njenost koja je bila mnogo veca nego u svim osta­
lim fazama istorijskog materijalizma. Ovako veli­
ki stepen prefinjenosti ostvaren je po cenu sirine
dometa. Ali, ukoliko je i doslo do drasticnog suza­
vanja polja interesovanja, nije doslo do komplet­
ne paralize radne sposobnosti. Celokupno iskust­
vo iz proteklih pedeset godina imperijalizma da­
nas je najvazniji i neizbezan zadatak kojeg radnic­
ki pokret tek treba da resava. zapadni marksizam
bio je sastavni deo te istorije, i riijedna nova gene­
racija revolucionarnih socijalista u imperijalistic­
kim zemljama ne moze ga tek tako ignorisati, iii
proci mimo njega. Jedan od preduslova obnavlja­
nja marksisticke teorije danas jeste svodenje ra­
cuna o ovoj tradiciji - pri tom moramo istovreme­
no od nje uciti, i s njom raskidati. Ovo nuzno
dvostruko angazovanje nije, naravno, iskljuciv za­
datak. Priroda ove tradicije iskljucuje takvu mo­
gucnost. Jer, videcemo da je, na kraju krajeva,
uska povezanost zapadnog marksizma sa geograf-
skim faktorom predstavljala njegovo ogranicenje

164
 i slab ost. Marksizam u principu tezi da bude uni­
verzalna nauka koja nece biti podlozna pridava-
• nju nacionalne ili kontinentalne vaznosti vise
nego bilo kojem drugom objektivnom saznanju
stvarnosti. U tom smislu, rec ,.zapadni" neizbezno
implicira jedno ograniceno rasudivanje. Nedosta­
tak univerzalnosti je pokazatelj pomanjkanja isti­
ne. Zapadni marksizam je nuzno manje od mark­
sizma u meri u kojoj je Zapadni. Istorijski materi­
jalizam moze biti u punoj snazi samo ukoliko nije
• opterecen parohizmom bilo koje vrste. A on to
tek treba da postigne.
 KONTRASTIIZAKLJUCCI

Sadaje uocljiv nastanak jednog novog perioda

u radnickom pokretu, koji nagovestava kraj du­
gog zatisja u klasnoj borbi, zati�ja koje je razdvo­
jilo teoriju i praksu. Majska pobuna u Francuskoj
1968. godine predstavljala je u tom smislu znacaj­
nu istorijsku prekretnicu. Tada je prvi put, za go­
tovo pedeset godina, masovni revolucionarni ta­
las uzburkao razvijeni kapitalizam upravo u vre­
me mira i u uslovima procvata imperijalizma i
burzoaske demokratije. Nalet ove eksplozije mi­
moisao je Francusku komunisticku partiju. Sa
-. ovim dogadajima dva presudna uslova za i�torij-
sko nepodudaranje teorije i politike pocela su u
Zapadnoj Evropi prvi put da propadaju. Novi pro­
boj revolucionarnih masa izvan okvira birokrati­
zovane partije ucinio je opet zam�slivim potenci­
jalno ujedirijenje marksisticke teorije sa praksom
radnicke lclase. Naravno, majska pobuna nije, u
stvari, bila revolucija, niti je glavnina snaga fran­
cuskog proletarijata, bilo organizaciono iii poli­
ticki, napustila Francusku komunisticku partiju.
Udaljenost izmedu revolucionarne teorije i borbe
masa nije u pariskom periodu, maj-jun 1968, ni­
posto prevazidena preko noci, ali je svoj jaz u Ev-
• ropi suzila najvise od vremena poraza generalnog
strajka u Torinu, nemirne 1920. godine. Stavise,
pobuna u Francuskoj nije ostala usamljeni pri­
mer. Godil;1_e koje su dolazile bile su svedoci sve
veceg sirenja medunarodnog talasa radnickih po-

167
 buna u irnperijalistickorn svetu, koji nije irnao
• prerncajos od ranih dvadesetih godina, Italijanski
• - pro letarijat je 1969. godine podigao najveci talas
strajkova kojije u zernlji ikada zabelezen; godine
1972. britanska radnicka klasa je izvela najuspes­
niju iudustrijsku ofanzivu u svojoj istoriji, parali­
su{:i nac.ionalnu privredu; godine 1973. japanski
radnici sproveli su, do sada, najveci napad na ka­
pital. Godine 1974. svetska kapitalisticka privreda
uslaje u prvu vecu recesiju posle rata. Mogucnos­
ti za obnavljanje kruzne veze izrnedu rnarksisticke
teorije i prakse rnasa, ucvrscene kroz stvarnu bor­
bu industrijske radnicke klase, postaju sve vece.
Takvo ponovno ujedinjenje, stvaranjern • uslova
koji su svojevrerneno dali osnivace istorijskog
materijalizrna, irnalo bi za posledicu preobrazaj
samog marksizrna.
Medutirn, niz pobuna koje su usledile posle
majske pobune imao i drugi kriticki uticaj na sa­
dasnje izglede istorijskog rnaterijalizrna u razvije­
noj kapitalistickoj zoni. Zapadni marksizarn, od
Lukaca i Korsa do Grarnsija i Altisera, P,osle pobe­
de Staljina u Sovjetskom Savezu, zauzeo je po
mnogo cemu sredisnje mesto na pozornici inte­
lektualne istorije celokupne evropske levice. Ali
kroz ceo ovaj period odrzavala se i razvijala ,,izvan
pozornice" jedna druga tradicija potpuno razlici­
tog karaktera, koja ce prvi put dobiti siri politicki
znacaj posle francuske eksplozije. To je, naravno,
bila teorija i naslede Trockog. Zapadni rilarksi­
zam je, kao sto srno videli, uvek bio rnagnetski po­
larizovan prema zvanicnom komunizrnu, kao je­
dinoj istorijskoj inkarnaciji rnedunarodnog prole­
tarijata kao revolucionarne klase. On nikada nije
potpuno prihvatio staljinizarn, ali se nikada nije ni
· aktivno borio protiv njega. Bez obzira na razlike
u nijansama koje su pojedini mislioci irnali u svo­
jim stavovima prerha staljinizmu, za sve njih nije
bilo druge delotvorne stvarnosti ili sredine za so-

168
 tcijalisticku akciju izvan njega. Upravo ta cinjenica
''ih je odvajala citavim politickim univerzumom od
· \ .dela Trockog. Jer Trocki je, od Lenjinove smrti
• naovamo, posvetio svoj zivot prakticnoj i teorij­
skoj borbi za oslobodenje medunarodnog radnic­
kog pokreta od vlasti birokratije, da bi mu omo­
gucio da iznova zapocne uspesno obaranje kapita­
lizma u svetskim razmerama. Kako je dvadesetih
godina bio porazen u unutarpartijskoj borbi u Ko-
mu:i;listickoj partiji Sovjetskog Saveza i posto je
predstavlj�o stalnu opasnost za rezim ciji je sim­
bol bio Staljin, proteran iz Sovjetskog Saveza,
, Trocki se izgradnjom marksisticke teorije najdu­
ze bavio u izgnanstvu.1 Njegovo delo radalo se iz
matrice silovitog masovnog ustanka - oktobarske
revolucije. Ali trockizam kao sistem je preneseno
novorodence: tu je revolucija postponirana u vre­
me kada je stanje koje ju je ucinilo mogucom vec
nestalo. Prvo vece delo Trockog u izgnanstvu bilo
je, sto je jedinstven slucaj za jednog marksistickog
teoreticara njegovog kalibra, konkretna istorija.
Njegova Jstorija ruske revolucije (1930) ostaje po
mnogo cemu najimpresivniji moguci primer
marksisticke istorijske literature do danas napi­
san, i jedino delo u kojem su se, u cilju bolje re­
konstrukcije proslosti, vestina i strast istoricara
udruzile sa secanjima politickog lidera.
Sledeci pokusaj Trockog bio je, na neki nacin,
cak i znacajniji. Izolovan na jednom turskom os­
trvu, napisao je, sa te udaljenosti, seriju tekstova
o razvoju nacizma u Nemackoj, cija vrednost kao
konkretnih studija politicke situacije nema pre­
mca u celokupnom istorijskom materijalizmu. Ni
sam Lenjin nije na ovom polju dao delo koje bi se
• po dubini i kompleksnosti moglo porediti sa

1 Iako se, naravno, neki njeni prorocki nagovestaji nala­

ze u njegovom predrevolucionarnom radu Results and Pro­
spects.

169
ovim. Spisi Trockog o nemackom fasizmu pred­
stavljaju, u stvari, prvu pravu marksisticku anali­
zu kapitalisticke driave dvadesetog veka - rad:anje
nacisticke diktature, 2 Internacionalisticku priro­
du svoje intervencije, namenjenu mobilisanju ne­
macke radnicke klase protiv smrtne opasnosti
koja joj je pretila, Trocki je zastupao i dalje - do
kraja zivota. Iako u progonstvu, i progonjen iz
zemlje u zemlju, bez fizickog kontakta sa proleta­
rijatom ijedne nacije, on je ipak nastavio sa prvo­
razrednim analizama situacije u Zapadnoj Evropi.
Ispitivao je Francusku, Englesku i Spaniju sa tak­
vim majstorskim osecanjem za specificnosti nji­
hovih drustvenih fo:rmacija, kakvo Lenjin, koji je
bio potpun6 usredsreden na Rusiju, nikada nije
postigao. 3 Konacno, on je inicirao opstu i razloz­
nu teoriju o prirodi sovjetske drzave i sudbini
Sovjetskog Saveza pod Staljinom, koju je doku­
mentovao i razvio sa klasicnim poznavanjem ci­
njenica. 4 Danas je jos tesko shvatiti istorijski nivo
ostvarenja Trockog.
Ovde ne mozemo da pratimo zamrsene putove
sledbenika misli i dela Trockog. Ali, ta druga tra­
dicija - proganjana, napadana, izolovana i pod­
eljena - morace jednog dana biti proucena u svoj
raznovrsnosti njenih struja i tokova. Buduci isto­
ricari mogli bi da budu iznenadeni njenim bogat-

2 Ovaj sud moze izgledati paradoksalan, ali mi cemo mu

se vratiti na drugom mestu. Karakteristicno je za sudbinu na­
sleda Trockog da se ovi tekstovi u Nemackoj nisu pojavili u
obliku knjige sve do 1970. godine, kada se pojavilo nemacko
izdanje. Za engleski prevod ovog dela vidi: The Struggle Again­
st Fascism in Germany, New York, 1971.
3 Sada .sakupljeno u Whither France? (1970), On Britain
(1973) i The Spanish Revolution (1973), sve objavljene u Nju­
jorku. Spisi o Engleskoj uglavnom datiraju iz dvadesetih go·
dina, ali gornjem zborniku nedostaju neki znacajni tekstovi iz
tridesetih godina.
4 Pre svega, The Revolution Betrayed, The Class Nature of
the Soviet State, In Defense of Marxism (New York,1965).

170
stvom. Ovde je potrebno da komentarisemo samo
dela dva ili tri kasnija ucenika Trockog. Ova najta­
lentovanija clana generacije, koja je za njim dosla,
bili su iz istocnoevropske inteligencije, iz granic­
nog podrucja izmedu Poljske i Rusije. Isak Dojcer
(Isaac Deutscher) (1907..:...1967), roden u blizini
Krakova, bio je militantni clan ilegalne Poljske
komunisticke partije, koji je raskinuo sa Komin­
ternom zbog njenog stava prema porastu nacizma'
1933. godine i pet godina je vodio borbu u okviru
opozicione trockisticke grupe u redovima radn.i­
ka u Pilsudskijevoj Poljskoj. Uoci drugog svetskog
rata je odbacio odluku Trockog o organizovanju
Cetvrte intemacionale, pri torµ se odricuci poku­
saja da se odrzi politicko jedinstvo teorije i prakse
koje je sada smatrao nemogucim, i emigrira u En­
glesku. 5 Tamo je posle rata postao profesionalni
istoricar i napisao znatan broj knjiga o toku i re­
zultatima sovjetske revolucije, po kojirna je po­
stao poznat sirom sveta. Uprkos njegovom razila­
zenju sa Trockirn, ziza u kojoj su se stekla njihova
interesovanja kontinuirano se odrzavala i cvrsto
ih povezivala. U vreme kada je ubijen, Trocki je ra­
dio na delu o Staljinu. Dojcer je u svojoj prvoj knji­
zi, Staljinovoj biografiji, koristio zaostavstinu i na­
stavio se na svog prethodnika. Zatim je, kao najve­
ce Dojcerovo delo, usledila bic;grafija samog
Trockog. 6 Njegov najvazniji savremenik i drug bio
je takode istoricar. Roman Rosdolski (Rosdolsky)
(1898-1967), roden u Lavovu, bio je jedan od osni-­
vaca Komunisticke partije zapadne Ukrajine. Ra­
deci pod Rjazanovljevim rukovodstvom kao do­
pisni clan Instituta Marksa i Engelsa u Becu, on se

5 0 pocetku Deutscherove karijere vidi: Daniel Singer,

,.Armed whith Peu': u izdanju D. Horowitza, Isaac Deutscher,
The Man and His Work, London 1971, pp. 20-37.
6 The Prophet Armed (1954); The Prophet Unarmed (1959);
The Prophet Autcast (1963).

171
 pridruzio Trockom u kritici ucvrscivanja staljiniz­
ma u Sovjetskom Savezu i stava Kominterne pre­
ma fasizmu u Nemackoj ranih tridesetih godina.
Kada se vratio u Lavov, od 1934. do 1938. godine,
radi u lokalnom trockistickom pokretu u Galiciji,
i istovremeno pise obimnu istoriju kmetstva te
oblasti. Za vreme drugog svetskog rata, posle za­
robljavailja, bio je zatvorenik u nacistickim kon­
centracionim logorima. Posle pustanja na slobo­
du, emigrirao je u Sjedinjene Drzave, gde je u Nju­
jorku i Detroitu samostalno radio, napustivsi di­
rektno politicko angazovanje. Tamo je napisao
tekst o marksisticJwm shvatanju nacija u Evropi,
koji je jedan od retkih znacajnijih priloga ovom
· proble:mu jos od Lenjinovog vremena. 7 Medutim,
njegovo najznacajnije delo je detaljna dvotomna
analiza Marksovog Grundrisse i odnosa ovog spisa
prema Kapitalu, koje je posthumno izdato u Za­
padnoj Nemackoj 1968. godine. 8 Svrha ove velike
rekonstrukcije. Marksove zrele ekonomske misli
hila je da se savremenom marksizmu omoguci po­
novno uklapanje centralne tradicije ekonomske
teorije u istorijski materijalizam, koje je raskinuto
posle propasti austromarksizma u periodu izme­
du dva rata. Sam Trocki, za razliku od vecine teo­
reticara njegove generacije, nije napisao vece eko­
nomsko delo. Rosdolski se, iako po obrazovanju
nije bio ekonomista, poduhvatio ovog posla iz
osecanja duznosti prema generacijama koje dola­
ze, kao jedini zivi svedok istocnoevropske kulture
koja je nekada proizvela boljsevizam i austro­
marksizam. 9 Njegove nade nisu bile uzaludne. Je-

7 Friedrich Engels und das Problem der ,,Geschichtlosen

Volker� Hannover, 1964. 0 biografiji Rosdolskog vidi podatke
u ,.Quatrieme Internationale", br. 33, april 1968.
8 Zur Entstehungsgeschichte des Marxischen Kapitals,
Frankfurt, 1968.
9 ,.Autor po· profesiji nije ni ekonomista ni filozof. On se
ne bi upustio u avanturu pisanja komentara za Grundrisse, da

172
• dan belgijski frockista, Ernest Mandel, koji je
• ucestvovao u pokretu otpora i bio zatvaran od na­
cista, da bi posle rata postao istaknuta licnost Cet­
vrte internacionale, izdao je u Nemackoj komplet-
• nu studiju Kasnog kapitalizma, koja je izisla cetiri
godine posle dela Rosdolskog i pod njegovim di­
rektnim uticajem. 10 To je bila prva teorijska ana­
liza globalnog razvitkakapitalistickog nacina pro­
izvodnje od drugog svetskog rata naovamo, izve­
dena u okviru klasicnih marksistickih kategorija.
Tako je tradicija koja vodi od Trockog pred­
stavljala, po svojim najbitnijim aspektima, polar­
nu suprotnost zapadnom marksizmu. Ona se kon­
centrisala na politiku i ekonomiju, a ne na filozo­
fiju. Bila je nepokolebljivo internacionalisticka i
nikada se nije ogranicavala, temama iii horizon­
tom, na pojedinu kulturu iii zemlje. Jezik kojim je
govorila odisao je jasnocom i nuznoscu, a ipak se
po svojim najboljim proznim ostvarenjima, u svo­
jim literarnim kvalitetima (kod Trockog ili Dojce­
ra), mogao meriti, iii cak biti superioran, bilo ko­
joj drugoj tradiciji. Ta tradicija nije se ustolicila na
univerzitetima. Njeni akteri su proganjani i stav­
ljeni van zakona. Trocki je ubijen u Meksiku. Do­
jeer i Rosdolski bili su u progonstvu bez moguc­
nosti da se vrate u Poljsku, odnosno Ukrajinu.
Mandel je, do sada, proskribovan u Francuskoj,
Zapadnoj Nemackoj i Sjedinjenim Drzavama.
Mogla bi se dodati i druga imena. Cena koja se

danas postoji skola marksistickih teoreticara bolje pripre­

mljenih za ovaj posao, kao sto je to bilo u prvoJ trecini ovog
veka. Ali, poslednja generacija renomiranih marksistickih
mislilaca najvech;n delom je pala kao zrtva Hitlerovog ili Sta­
ljinov.og terora." (Zur Entstehungsgeschichte, str. 10--11).
10 DerSpatkapitalismus (Versuch einer Erklarung), Frank­
furt, 1972; posveceno Rosdolskom, str. 9. (U prosirenom eng­
leskom izdanju, NLB, London, 1975, izostavljen je podnaslov
iz nemackog izdanja.)

173
placala za pokusaj odrzavanja marksistickog je­
dinstva teorije i prakse bila je visoka, cak i onda
kada bi se izmenio stav. Ali, zauzvrat, ovo je veliki
dobitak za buducnost socijalizma. Ovo politic­
ko-teorijsko naslede predstavlja danas jedan od
kljucnih elemenata za svaku mogucu obnovu re­
volucionarnog marksizma na medunarodnom ni­
vou. Njegove tekovine imaju svoje granice i sla­
bosti. Ostaje ,problematicno zasto je Trocki gene­
ralizovao posebni obrazac ruske revolucije u ops­
te pravilo za nerazvijeni svet; njegovi spisi o Fran­
cuskoj i Spaniji nemaju · onu sigurnost radova o
Nemackoj; njegova procena drugog svetskog rata
bila je pogresna i odstupala je od prethodne ana­
lize nacizma. Dojcerov optimizam u pogledu per­
spektive za unutrasnju reformu u Sovjetskom Sa­
vezu posle Staljinove smrti, . bio je neosnovan.
Glavnina rada Rosdolskog spadala je vise u pod­
rucje izlaganja nego istrazivanja. Mandelovo delo,
koje je doslo posle tako <luge pauze u ovoj oblasti,
svesno je nosilo podnaslov ,,Pokusaj objasnjenja".
Uopsteno govoreci, napredovanje marksisticke
teorije nije moglo preskociti materijalne uslove
njenog nastajanja -- stvarnu drustvenu praksu
proletarijata njegovog vremena. Prisilna izolacija
od glavnih grupacija organizovane radnicke klase
sirom sveta, kombinovana sa produzenh:n izos­
tankom masovnih revolucionarnih pobuna u
glavnim zemljama industrijskog kapitalizma, nuz­
no je morala uticati na trockisticku tradiciju u ce­
lini. I ona se, takode, morala pokoriti krajnjem za­
htevu duge epohe istorijskog poraza radnicke kla­
se na Zapadu. Njeno prkosenje vremenu, koje ju
je odvojilo od zapadnog marksizma, nije moglo
proci bez odredenih konsekvencija. Stvarno rea­
ffrmisanje vrednosti i realnosti socijalisticke re­
volucije i proleterske demokratije, uprkos toli­
kom broju dogadaja koji su ih poricali, okretalo je
i nehotice ovu tradiciju prema konzervatizmu.

174
,' Ocuvanje klasicnog ucenja odnelo je prevagu nad
• njegovim razvojem. Trijumfalizam principa rad­
nicke klase i katastrofizam u analizi kapitalizrna,
koji su potvrdeni vise voljom nego razumom, bili
su tipkhe mane ove tradicije u njenoj rutinskoj
formi. Potrebno je napraviti istorijski inventar
ostvarenja i ptomasaja ove struje. Kasni sistemat­
ska kriticka ocena nasleda Trockog i nasleda nje­
govih nastavljaca, kakva je danas potencijalno do­
stupna u slucaju tradicije zapadnog marksizma. U
. isto vreme, porast klasnih borbi na medunarod­
nom planu, zapocet kasnih sezdesetih godina, po­
ceo je, pi;vi put posle poraza leve opozicije u Ru­
siji, da stvara objektivne rnogucnosti za aktualiza­
ciju ideja koje se vezuju, u sredisnjim oblast.irna
debate i aktivnosti radnicke klase, za Trockog.
Kada i ako se ovaj spoj dogodi, njihova vrednost
bice ispitana sirom kritikom masovne proleter­
ske prakse.
Medutim, promena temperature od kraja sez­
desetih godina imala je, takode, uticaja i na zapad­
nimarksizam. Konacno obnavljanje jedinstva teo­
rije i prakse u jednom masovnom revolucionar­
nom pokretu, koji bi bio osloboden balasta birok­
ratije, znacilo bi kraj ove tradicije. Ona ce se uga­
siti kao istorijska forma kada se prevazide razmi­
moilazenje koje ju je proizvelo. Danas su vec vid­
ljivi prvi znaci ovog istiskivanja, ali to ni u kome
slucaju nije jos zavrsen proces. Sadasnji period je
jos uvek prelazni. Velike kornunisticke partije ev­
ropskog kontinenta, koje su uvek bile osnovno
gravitaciono poljc zapadnog marksizma, daleko
su od toga da propadnu: njihov uticaj na nacional­
ne radnicke klase ni_je se vidno smanjio, iako je
medµ inteligencijom oslabilo poverenje u njih
kao revolucionarnu snagu. Mnogi vazniji teoreti­
cari zapadnog marksizma, koje smo gore pomi­
njali, vec su pomrli. Oni zivi nisu do sada uspeli da
na nave okolnosti, nastale posle majske pobune u

175
francuskoj, odgovore bilo kakvim znaca.1rnJ1m
razvijanjem svoje teorije. Verovatno je njihov in­
telektualni put vec uglavnom zavrsen. Medu mla­
aom generacijom, koja se formirala pod uticajem
ovc trndicije, nastao je odreaeni zaokret prema
ozbiljnijem bavljenju ekonomskom i politickorr1
teorijom izvan filozofskih granica koje su postavi­
li njihovi prethodnici. 11 Medutim, ova promena je
cesto bila povezana sa jednostavnim premesta­
njem referentnog horizonta sa sovjetskog na ki­
neski komunizam. Iako organizaciono i ideoloski
nejasnija kao orijentacija, ova zamena Sovjetskog
Saveza Kinom je po svemu drugom ostavila u os­
novi nepromenjenom precutnu politicku hetero­
norriiju zapadnog marksizma: Manje iii vise direk­
tan prelaz nekih teoreticara starije generacije (Al­
tisera iii Sartra) sa jednog oblika na drugi, samo
potvniuje kontinuitet strukturnih odnosa. 12 Fun­
damentalno nova skretanja unutar zapadnog
marksizma moraju se, sve dok on'postoji, posmat­
rati kao nesto sto nema veliki znacaj. Preostali sta­
riji teoreticari te tradicije mogu se sada svakako
zatvoriti unutar filozofskog ponavljanja i iscrplji­
vanja. Buducnost njihovih ucenika je, naravno,
mnogo neizvesnija.
Medutim, bez obzira na sudbinu zapadnog
marksizma u podrucju na kome je ponikao, po­
slednjih nekoliko godina svedoci smo njegovog si­
renja. iz Nemacke, Francuske, Italije, gde je bio
rasprostranjen, na nove oblasti kapitalistickog
sveta, narocito na anglosaksonske i nordijske
zemlje. Posledice ove pojave su nepredvidivc. Ni-
11 Najpoznatiji ra<lovi o,'C vrste jesu dcla Nicosa Potilant

zasa (engleski prevo<l): Political Power and Sucial Classes,

NLB/SW, London, 1973; Fascism and Dictatorship, NLB, Lon­
don, 1974.
12 Rasprava o prirodi i uticaju maoizma ostaje izvan grn­

nica ovog eseja - nju bi trebalo iscrpno obraditi na drugom

meslu.

176
jedna od ovih nacija nije u svojoj istoriji imala jak
komuaisticki pokret, i nijedna do danas nije bit­
nije doprinela marksistickoj teoriji. Ipak, neke od
njih imaju specificnu zaostavstinu. Posebno u En­
gleskoj, radnicka klasa je ostala industrijski jedna
od najjacih u svetu, a njena marksisticka istoriog­
rafija je verovatno superiornija nego u bilo kojoj
drugoj zemlji. Relativna skromnost marksisticke
kulture koja karakterise danas ovo podrucje,
mogla bi i sama postati predmet i.menadujuce br­
zih promena. Jrr zakon o neujednacenom razvoju
vlada, takode, i u sirenju teorije: on moze za sraz­
merno kratko vreme da preobrazi pasivne zemlje
u vodece, koristeci se prednostima onih koji kas­
ne. U svakom slucaju, moze se prilicno sigurno
reci da sve dok marksizam ne ovlada Sjedinjenim
Drfavama i Engleskom (zemljama sa najimucni­
jom imperijalistickom klasom i najstarijom rad­
nickom klasom na svetu), on neci biti u situaciji
da odmeri sopstvene snage sa svim problemima
sa kojima ga suocava kapitalisticka civilizacija u
drugoj polovini dvadesetog veka. Neuspeh Trece
internacionale, cak i u Lenjinovim najboljim dani­
ma, da napravi bilo kakav ozbiljniji prodor u an­
glosaksonske zemlje u doba kada su Sjedinjene
Drfave i Velika Britanija bile dva najveca centra
svetskog kapitalizma, ukazuje na stepen nepotpu­
nosti istorijskog materijalizma u vreme njegovih
vrhunskih ostvarenja kao zive revolucionarne
teorije. Teski naucni problemi koje kapitalisticki
nacin proizvodnje postavlja danas socijalistickom
pokretu, sto njemu ide u prilog pre nego na stetu,
uglavnom tek treba da se rese. Ovde marksizam
jos ima da obavi svoje najteze zadatke. Nije vero­
vatno da ovome moze odgovoriti dok se konacno
ne odomaci u zrelim tvn1avama imperijalizma an­
glosaksonskog sveta.
Posle dugotrajnog krivudanja zapadnog mark­
sizma, pitanja koja je Lenjinova generacija ostavi-

177
la neresena, a na koja nije bilo moguce dati odgo­
vor u doba kraha teorije i prakse u Staljinovoj
epohi, i dalje cekaju resenja. Za odgovore nije
nadlezna filozofija. Oni se ticu kljucnih ekonom­
skih i politickih pojava koje su bile dominantne u
svetskoj istoriji u poslednjih pedeset godina.
Ovde imamo samo toliko prostora da damo naj­
kracu listu pitanja. Pre svega: kakva je stvarna
priroda i struktura burzaaske demokratije kao
tipa drzavnog sistema, koji je postao normalan
oblik kapitalisticke vlasti u razvijenim zemljama?
Koja vrsta revolucionarne strategije je kadra da
obori ovaj oblik drfave koji se toliko razlikuje od
carske Rusije? Koji bi bili institucionalni oblici
socijalisticke demokratije na Zapadu i sire? Mark­
sisticka teorija je jedva dotakla ova tri pitanja u
njihovoj meduzavisnosti. Kakvo je znacenje i po­
lofaj nacije u svetu podeljenom na klase? Nadas­
ve, kakvi su kompleksni mehanizmi nacionalizma •
kao masovnog fenomena izvorne snage u posled­
nja dva veka? Ni na jedno od ovih pitanja nije dat
adekvatan odgovor od vremena Marksa i Engelsa.
Koji su savrerneni zakoni kretanja kapitalizma kao
nacina proizvodnje, i postoje li novi oblici krize
koji su za njih specificni? Kakva je prava konfigu­
racija imperijalizma kao medunarodnog sistema
ekonomske i politicke dominacije? Rad na ovim
temama je ponovo poceo tek u klimi koja se mno­
go izmenila od vremena Lenjina ili Bauera. Ko­
nacno, koje su osnovne karakteristike i dinamiz­
mi birokratskih drzava koje su se, sa svojim uz­
ajamnim slicnostima i razlikama, razvile iz socija­
listickih revolucija u nerazvijenim zemljama?
Kako je moguce da su posle propadanja proleter­
ske demokratije, posle revolucije u Rusiji, usledile
revolucije koje su od pocetka bile bez proleterske
dernokratije, kao u Kini i drugde, i gde su determi­
nantne granice ovakvog procesa? Trocki je otpo­
ceo analizu prvog problema, a nije doziveo da se

178
suoci sa drugim. Ova serija pitanja predstavlja da­
nas glavni izazov istorijskom materijalizmu.
Kao sto smo videli, preduslov za resenje ovih
pitanja jeste porast masovnog revolucionarnog
pokreta, nesputanog organizacionim stegama, u
maticnim zemljama industrijskog kapitalizma.
Tek onda ce biti moguce noy_o jedinstvo socijalis­
ticke teorije i prakse radnicke klase, koje ce biti
sposobno da podari marksizmu nove snage po­
trebne za postizanje znanja koja mu danas nedos­
taju. Oblici u kojima ce se pojaviti ova buduca teo­
rija ne mogu se predvideti, kao ni njeni nosioci.
Pogresno bi bilo smatrati da ce se nuzno ponoviti
klasicni modeli iz proslosti. U stvari, svi vazniji
teoreticari istorijskog materijalizma do danas, od
samog Marksa ili Engelsa do boljsevika, od vode­
cih figura austromarksizma do predstavnika za­
padnog marksizma, bili su intelektualci iz posed­
nickih klasa - cesce SU bili pripadnici visih nego
nizih slojeva burzoazije.13 Gramsi je jedini izuz­
etak za kojeg se moze reci da je ponikao iz istinske
bede, ali cak i on je roden daleko od proletarijata.
Ovde ne moze ostati neprimecena prethodna nez­
relost, iz svetsko-istorijske• perspektive, meduha­
rodne radnicke klase kao celine. Dovoljno je setiti
se kakve je posledice po oktobarsku revoluciju
imala slabost stare boljsevicke garde, jednog po­
litickog rukovodstva koje je pretezno bilo regru­
tovano iz ruske inteligencije i nadredeno jos ug­
lavnom neobrazovanoj radnickoj klasi. Lakoca
kojom je Staljin dvadesetih godina eliminisao i
staru gardu i proleterske predvodnike nije bila

13 Uobicajeno zvanje ,.sitnoburfoaskog intelektualca" ne

odgovara vecini gore pomenutih licnosti. Mnogi od njih poti­
cu iz porodica imucnih fabrikanata, trgovaca iii bankara (En­
gels, Luksemburg, Markuze, Svezi, Bauer, Lukac, Grosman,
Adorno, Benjamin); krupnih zemljoposednika (Plehanov, Me­
ring, Labriola), pravnika iii visih drzavnih sluzbenika (Marks,
Lenjin).

179
nepoveuma sa drustvenim jazom koji ih je delio.
Pokret radnicke klase koja ce biti kadra da se traj­
no emancipuje ne sme ponoviti ovaj dualizam.
,,Organski intelektualci", koje je Gramsi zamisljao
kao ponikle iz redova samog proletarijata, nisu u
revolucionarnom socijalizmu jos preuzeli struk­
turnu ulogu koju im je od dodelio. 14 Ekstremni
oblici ezoterizma koji su karakterisali zapadni
marksizam bili su simptomaticni za ,,tradicional­
ne intelektualce" u Gramsijevom smislu u perio­
du kada je bilo malo, ili uopste nije bilo kontakta
izmedu socijalisticke teorije i proleterske prakse.
Ali, dugorocno gledano, buducnost marksisticke
teorije pripadace intelektualcima organski proiz­
vedenim bas u industrijskoj radnickoj klasi impe­
rijalistickog sveta, u procesu stalnog porasta nje­
nog kulturnog nivoa i samopouzdanja.
Poslednju rec mozemo ostaviti Lenjinu. Njego­
va cuvena parola da ,,bez revolucionarne teorije
ne moze biti ni revolucionarnog pokreta" citira se
cesto, i s pravom. Ali, on je takode napisao, prida­
juci tome isti znacaj, i sledece: ,,Tacna revolucio­
narna teorija ... dobija svoj konacan oblik samo
u uskoj vezi sa praksom zaista masovnog i istinski
revolucionamog pokreta."15 Obe ove recenice su
znacajne. Revolucionarna teorija moze se izgradi­
vati u relativnoj izolaciji - Marks u Britanskom
muze'ju, Lenjin u ratom izdvojenom Cirihu, ali
14 Mozda je najistaknutiji socijalisticki mislilac koji je
potekao bas iz redova radnicke klase Zapada Britanac Rej­
mond Vilijams (Raymond Williams). Medutim, iako se njego­
vo delo podudara sa zapadnim marksizmom po tipicno estet­
skoj i kulturoloskoj orijentaciji, Vilijams nije marksista. Ipak,
njegovo klasno poreklo - stalno i pouzdano prisutno u svim
Vilijamsovim spisima - dalo je njegovom delu poseban kvali­
tet koji se ne moze naci u drugim savremenim socijalistickim
radovima i koji ce sacinjavati deo svake buduce revolucionar­
ne kulture.
15 ,,Left-Wing Communism: An Infantile Disorder': Selec­
ted Works, Vol. III, p. 378.

180
 ona moze poprimiti svoj tacan i konacan oblik tek
u vezi sa kolektivnom borbom same radnicke kla­
se. Samo formalno clanstvo u nekoj partijskoj or­
ganizaciji, kakvo je postalo uobicajeno u najnovi­
joj istoriji, nije dovoljno da se omoguci takva po­
vezanost - nuzna je uska veza sa praksom proleta­
rijata. Ni militantnost malih revolucionarnih gru­
pa to ne postize - mora se uspostaviti povezanost
sa stvarnim masama. Ali i obrnuto, ni veza sa ma­
sovnim pokretom nije dovoljna, jer on moze biti
reformisticki. Samo kada su mase same revolucio­
narne teorija moze ispuniti svoj uzviseni poziv.
. Ovih pet uslova za uspesno provodenje marksiz­
ma od drugog svetskog rata jos nigde u razvije­
nom kapitalizmu nisu bili zajedno dati. Medutim,
izgledi za njihovu ponovnu realizaciju sada se ko­
nacno popravljaju. Kada se istinski revolucionar­
ni pokret rodi u zreloj radnickoj klasi, ,,konacni
oblik" teorije nece imati presedana. Sve sto mora­
mo reci jeste to da kada mase same govore, teo­
reticari - one vrste koju je Zapad stvarao pedeset
godina - moraju da cute.
 POGOVOR

Danas moramo u odredenoj mer:i da budemo

rezervisani prema stavovima iznetim na kraju
ovog eseja. Jer, o6gledno je da im nedostaju neka
neophodna bliza odredenja i jasnost, bez cega i
njihova logika na kraju postaje ogranicena. Nji­
hov apokaliptican tonje sam po sebi sumnjiv- go­
vori o tome da se teskoce stalno izbegavaju, ili da
se ne uocavaju. Da bi se one na odgovarajuci na­
cin ispitale - da ne govorim o njihovom resavanju
- trebalo bi napisati jos jedan esej. Najvise sto
ovde moze da se uradi, jeste da se ukaze Ra osnov­
ne slabosti prethodnog teksta. Za to nije potrebno
mnogo prostora. Marksisticka teorija - u ovom
tekstu je to stalno dokazivano, i to sve naglasenije
sto se vise blizio kraj - odgovarajuce konture do­
bija samo ukoliko se nalazi u neposrednoj vezi sa
masovnim revolucionarnim pokretom. Ako takav
pokret ne postoji, ili, pak, ukoliko je porazen, i
teorija nuzno mora da se deformise ili da potam­
ni. Premisa ove stalno prisutne pretpostavke jes­
te, naravno, nacelo ,,jedinstva teorije i prakse", za
koje se tradicionalno smatralo da definise mark­
sisticku epistemologiju kao takvu. U ovom tekstu
ima nekih nagovestaja da je odnos izmedu t�orije
i prakse slozeniji nego sto se obicno pretpostav­
ljalo. Ali, u celini posmatrano, tekst predstavlja
potvrdu fundamentalne povezanosti,nauke i kla­
se, istorijskog materijalizma i proleterske pobune
u ovom veku. Stvarnu prirodu i precizne granice

183
 jedinstva teorije i prakse koje se traie, niko nika­
da nije ispitivao. Rezultat toga je da zakljucci ovog
teksta navode na ,,aktivno" citanje njegovih teza
koje bi mogle da budu naucno neodrzive, a poli­
ticki neodgovorne.
Jer, postoji jedna nepremostiva prepreka kada
na bilo koji nacin razmisljamo o marksizmu kao
sto je ovaj koji je dat na poslednjim stranama
ovog eseja. Cudno je da ona do sada nije cesce
_ spominjana. Ako istorijski materijalizam pred­
stavlja odgovarajuca odredenja marksizma, onda
on - pre svega - mora da bude teorija istorije. Pa
ipak, istorija je - prvenstveno - proslost. Sadas­
njost i buducnost su takode, naravno, istorijski, a
tradicionalna pravila o ulozi prakse u marksizmu
odnose se uglavnom samo na njih. Medutim, pro­
slost se ne moze izmeniti nikakvom sadasnjom
praksom. Kasnije generacije uvek ce ponovo tu­
maciti ono sto se u proslosti desilo, i uvek ce iz­
nova otkrivati njene epohe. Ali ni u kakvom oz­
biljnom materijalistickom smislu to se ne moze iz­
meniti. Politicki posmatrano, za jednog socijalistu
je najvaznija sudbina muskaraca i zena koji zive
sada - u ovoj sadasnjosti i u veoma bliskoj buduc­
nosti. Medutim, naucno posmatrano, najveci deo
znanja koje je odmah dostupno predstavlja car­
stvo smrti. Proslost, koja se ne moze popraviti ni
ponistiti, mozemo spoznati sa mnogo vecom si­
gurnoscu nego sadasnjost u kojoj najvainije tek
treba da se desi; i to treba da se desi mnogo toga.
Zbog toga ce za svaku mogucu istorijsku nauku
ostati unutrasnja razlika izmedu znanja i akcije,
teorije i prakse. Nijedan ozbiljan marksizam ne
moze se odreci duznosti da shvati neizmernu uni­
verzalnost proslosti, niti moze polagati pravo na
odredivarje njenih materijalnih promena. Zato
marksisticku teoriju, uprkos svim pokusajima, ne
treba izjednacavati sa revolucionarnom sociologi­
jom. Ona se nikada ne moze svesti na, kako bi se

184
to savremenim recnikom kazalo, .,analize trenut­
ne konjunkture". Jer, ono sto je trenutno, po de­
finiciji prolazi brzo. Ograniciti marksizam na sa­
vremenost, znacilo bi osuditi ga na vecno zabo­
ravljanje u kojemu sadasnjost prestaje da bude
spoznatljiva cim jednom prede u proslost. 1 Neki
socijalisti sa ovim se nece sloziti. Pa ipak, o pravoj
strukturi istorije u istorijskom materijalizmu ni­
kada do sada, sto je paradoksalno, nije raspravlja­
no na odgovarajuci nacin. To je nespojivo sa bilo
kojim filozofskim pragmatizmom. Sa ovog stano­
vista posmatrano, marksizam svoju zelju da bude
,,istorijska nauka" tek treba da shvati sa svom
duznom ozbiljnoscu. Jer, ponosan naziv istorij­
skog materijalizma moze se zasluziti jedino pri­
merenim postovanjem obe njegove reci. To posto­
vanje nuzno ogranicava predstavu o jedinstvu teo­
rije i prakse. Veliki politicki problemi koji se u
dvadesetom veku nalaze pred meaunarodnom
radnickom klasom, cije odsustvo iz tradicije za­
padnog marksizma je ovde istaknuto, svakako os­
taju predmet ove tradicije. Ali, pravi oblici i pro-

1 Ovo ne govorim bez razloga. U jednom nedavno objav­

ljenom delu tvrdi se s]edece: .,Marksizam, kao teorijska i po­
litic ka praksa, ne dobija nista od d•·uzenja sa pisanjem i pro­
ucavanjem istorije. Izucavanje istorijc bezvredno je i naucno
i politicki. Predmet istorije, proslost, bez obzira na to kako ce
biti shvacen, ne moze uticati na sadasnje okolnosti. U sadas­
njosti istorijski dogadaji ne postoje i oni ne mogu imati nikak­
vo materijalno dejstvo u odnosu na sadasnjost. Uslovi posto­
janja sadasnjih drustvenih odnosa nuzno postoje, i neprekid­
no se obnavljaju u sadasnjosti. Predmet kojeg marksisticka
teorija trcba da razjasni i na koji marksislicka polilicka prak­
sa treba da se primeni, nije 'sadasnjost' - do koje smo dosli
zbog blagonaklonosti proslosti - vec 'trenutna situaciia'. Ce­
lokupna marksisticka teorija_. koliko god bila apstrakti�a i ko­
liko god podrucje na koje se ona prirnenjuje bilo uopsieno,
postoji zbog toga da bi omuguc:ila analiziranje trenutne situa­
cije ... Istorijska analiza 'trenutne situacije' je nemoguca." B.
Hindness and P. Hirst, Pre-.Capitalist Modes of Production, Lon­
don, 1975, pp. 312.

185
 mene njenih pravila nikada nisu proucavani na
odgovarajuci nacin. Odustajanje od opste i nekri­
ticke univermlnosti koja je pripisivana jedinstvu
teorije i prakse, moglo bi stvarno pomoci mark­
sistima da mnogo pazljivije usredsrede paznju na
. posebne drustvene uslove za nastanak revolucio­
narne teorije, i na specificne naucne protokole za
njeno vrednovanje.
To ne znaci da u istonjskom materijalizmu tre­
ba razlikovati dva odvojena i zatvorena podrucja
-aktivnu ,,politiku" i pasivnu ,,istoriju", pri cemu
jednim upravlja delovanje masa koje je nalik na
plimu i oseku, a drugoje na idealan nacin oslobo­
deno od tog delovanja. Medutim, to znaci da treba
postaviti pitanje, sto je do sada neopravdano za­
nemarivano, odnosa - stvarnog i moguceg-izme­
ctu ,,istoriografije" i ,,teorije" unutar marksisticke
kulture kao celine.. Politicke odrednice savreme­
nog pisanja istorije, bez obzira na to da Ii je rec o
marksistickoj iii nemarksistickoj istoriji, toliko su
dobro poznate da nema neke narocito velike. po­
trebe da se ovde ponavljaju. (One, naravno, ne
predstavljaju oblik jedinstva teorije i prakse u kla­
sicnom smislu). Nije se mnogo razmisljalo o isto­
rijskim podacima koji se mogu upotrebiti, iii koji
su nuzni za pisanje politicke iii ekonomske teorije
marksizma. U stvari, trebalo bi da bude ocigledno
da je napredak u marksistickoj istoriografiji od
moguceg, ili od kriticnog, znacaja za razvoj mark­
sisticke teorije.. Pa ipak, uprkos cinjenici da su u
gotovo !Vim razvijenim kapitalistickim drzavama
stvorene velike skole marksisticke istoriografije,
ne moze se reci da je istorijski materijalizam, kao
teorijski sistem, srazmemo tome bio od kori1;ti .
. Marksisticka politika i ekonomija relatiVl).o malo
su uzimale u obzir otkrica marksisticke istorije.
Ova anomalija postaje jos veca ako se prisetimo
da u epohi klasicnog marksizma nije postoj�la
profesionalna istoriografija tog tipa; a ni njen kas-

186
 niji nastanak nije bas mnogo uticao na postklasic­
ni marksizam. Zbog njenog skorog nastanka, pri­
roda njenog uticaja na strukturu istorijskog mate­
rijalizma kao ce1ine, tek treba da se ispita. U sva­
kom slucaju, mozemo pretpostaviti da se ravnote­
za izmedu ,,istorije" i ,,teorije" maze uspostaviti u
svakoj buducoj marksistickoj kulturi koja izmeni
postojeci odnos.
Postoji u ovom eseju jos s1dto sto bi na slican
nacin trebalo izmeniti. Simbol jedinstva te,orije i
prakse upotrebljavan je da bi se razvila struktur­
na razlika izmedu klasicnog i ,,zapadnog" mark•
sizma. Ta razlika·svakako nije lazna. Pa ipa'k, na­
cin na koji je ona ovde izneta ide ka tome da se
klasicni marksizam potpuno izuzme iz svakog kri­
tickog istrazivanja. Prakticna povezanost klasic­
nog marksizma sa tadasnjom borbom radnicke
klase, sto ga je zaista ucinilo superiornim prema
tradiciji koja ga je nasledila, postala je apsolutni
standard prilikom svih poredenja u istorijskom
materijalizmu. Medutim, kada se pravilo o jedin­
stvu teorije i prakse jednom relativizuje, onda cak
i nauka koja je bila najuze i herojski povezana sa
radnickom klasom mora postati predmet nepre­
kidnog i opreznog preispitivanja. U eseju se kla­
sicnom marksizmu ne pridaju nikakve savrsene
karakteristike, a za podrucja kojima se bavi kaze
• se da su u sustini nepotpuna - u stvari, da su praz­
nine koje su mogle da se ispune daljim razvojem
teorije, sto zapadni marksizam kasnije nije uspeo
da ostvari. Mogucnost da u klasicnom nasledu
mogu da postoje elementi koji nisu toliko nepot­
puni koliko su netacni, nije uzimana dovoljno oz­
biljno. Upravo zbog toga sto se sada nagomilava
istorijsko znanje o proslosti - prva generacija
marksista to nije mogla da spozna, jer to sto je za
nas sada proslost, ona je u tome zivela. kao u sa­
dasnjosti - mi danas mozemo i moramo naucno
ispitivati njihov rad.

187
 Drugirn recima, klasicni marksizam treba pod­
vrci strngoj proveri i kritickom preispitivanju,
kao sto smo to radili sa postklasicnom tradicijom
kojaje iz nje izvedena. Da bismo to uradili, trebalo
bi nam n:rnogo vise hrabrosti i smirenosti nego sto
su je imali predstavnici zapadnog marksizma koji
SU izrazavali duboko postovanje prema klasicnim
uciteljima istorijskog materijalizrna, i nisu stvorili
nikakvu intelektualnu kritiku ni njihovih dela ni
njih samih, vec su smatrali da je njihova politicka
pozicija definitivno revolucionarna. Medutim,
najvece postovanje trcba da bude u skladu sa naj­
vecim razumevanjem. Proucavanje klasicnog
marksizma danas zahteva kombinovanje skol­
skog znanja i postene skepticnosti, sto jos nije us­
vojenoa U posleratnom periodu su najbolji i najo­
riginalniji radovi u ovoj oblasti obicno pisani u
obliku pronicljivog tumacenja nekog od kanon­
skih dela ili autora - Marksa, Engelsa ili Lenjina
- da bi se opovrgle uobicajene predstave o nekom
drugom autoru ili delu, a obicno da bi se pobijale
burfoaske kritike ili pogresna tumacenja mark­
sizma kao takvog. Danas se takva praksa nuzno
mora odbaciti, a umesto toga treba pristupiti pro­
vcravanju osnovnih postavki iz tekstova samog
klasicnog marksizma, bez ikakve prethodne uve­
renosti u njihovu koherentnost ili ispravnost. U
stvari, najodgovorniji zadatak danasnjih socijalis­
ta mogao bi da bude izdvajanje osnovnih teorij­
skih slabosti klasicnog marksizma, objasnjavanje
istorijskih razloga koji su do njih doveli, i njihovo
uklanjanje. Greske predstavljaju jcdno od obelcz­
ja svake nauke. Ukoliko zelimo da tvrdimo da ih
u istorijskom materijalizmu nema, dovodimo u
pitanjc njegov naucni status. Uobicajeno porede­
nje Marksa sa Kopemikom ili Galilejom treba
shvatiti ozbiljno: danas niko ne smatra da u spisi­
ma poslednje dvojice nema znacajnih gresaka i
prntivrecnosti. Upravo to sto SU bili zacetnici mo-

188
derne astronomije ili fizike, samo po sebi govo.ri
da su morali gresiti radeci u praskozorje razvitka
nove nauke.Isto to mozemo smatrati a priori isti­
nom kada je rec o marksizmu. Jasno je da ovde ne
mozemo ispitivati osnovne probleme koji su izne­
ti u klasicnim tekstovima ove tradicije. Medutim,
ukoliko bismo bez ikakve specifikacije samo fo.r­
malno priznali da je to neophodno, bilo bi to tek
nesto malo vise od znaka poboznosti. Stoga se u
zakljucku mogu nagovestiti neka kriticka podruc­
ja u kojima je naslede klasicnog marksizma neod­
govarajuce ili nezadovoljavajuce. Nekoliko krat­
kih komentara ne mogu, naravno, na odgovaraju­
ci nacin obraditi ta sporna pitanja. To je samo te­
legrafsko iznosenje problema koji treba da se raz­
matraju na drugom mestu. Ovde cemo sva ta
sporna pitanja ograniciti na radove istaknute troj­
ke klasicne tradicije - Marksa, Lenjina i Trockog.
Ovde ne treba ponavljati koliko je znacajno
ono sto je Marks uradio. Neke zablude i kratkovi­
dosti u njegovorn detaljnom istrazivanju vremena
u kojem je ziveo, samo su posledica ogranicenog
dometa njegovih opstih vizija buducnosti. Marks
u dvadesetom veku ne bi mogao da bude sredisna
figura u politici i ekonomiji, da nije odskakao od
kraja devetnaestog veka u kojem je ziveo. Za nje­
gove greske i propuste moze se reci da SU tipican
primer cene koju covek mora da plati zbog svoje
sposobnosti da predvida stvari. Istorijski materi­
jalizam danas moze da ih prevazide zahvaljujuci
znanju o istoriji kapitalizma koje je sada dostup­
no, a koje je mnogo vece nego u Marksovo doba.
Imajuci to u vidu, iz danasnje perspektive moze­
mo zakljuciti da postoje tri oblasti u kojima je
Marksov rad problematican.
(I) Prva je njegov tretman kapitalisticke dda­
ve. U stvari, u svojim ranim spisima on na potpu­
no apstraktnom i filozofskom nivou teoretisc o
strukturi onoga sto je kasnije postalo burzoaska

189
demokratija, pre nego sto je ona postojala bilo
gde u Evropi. Posle toga, izmedu 1848. i 1850, pise
jednu konkretnu istorijsku studiju o diktatorskoj
drzavi koju je stvorio Napoleon III u Francuskoj,
i to je njegov jedini tako smeo poduhvat. Nikada
posle toga nije neposredno analizirao englesku
parlamentarnu drzavu u kojoj je proveo ostatak
zivota. Tezio je da ,,bonapartizam" na pogrdan na­
cin generalizuje kao tipican oblik savremene bur­
zoaske drzave, i to samo zbog toga sto je zapamtio
njegovu kontrarevolucionarnu ulogu 1848.. godi­
ne. Shodno tome, on nije bio kadar da analizira ni
Trecu republiku u Francuskoj, kojaje nastala po­
sle poraza 1870. godine. Konacno, zbog toga sto je
bio preokupiran ,,militaristickim" bonapartiz­
mom, potcenjivao je represivne sposobnosti eng­
leske, holandske i americke ,,pacifisticke" drzave,
i smatrao je da u tim zemljama do socijalizma
moze doci miroljubivim putem, izborima. Upravo
zbog toga Marks nikada nije dao bilo kakav kohe­
rentan opis politickih struktura burzoaske klasne
moci. Izmedu njegovih ranih politicko-:-filozof­
skih i kasnijih ekonomskih spisa postoji primetna
razlika.
(II) Uporedo sa ovim, uocava se i nerazumeva­
nje zna:tnog dela prirode kasnije epohe u kojoj je
ziveo. Iako je Marks u vreme u kojem je ziveo je­
dini razumeo ekonomski dinamizam kapitalistic­
kog nacina proizvodnje posle -1850. godine- dina­
mizam koji je izmenio svet- izgleda da on nikada
nije uocio znatnu promenu u medunarodnom sis­
temu drfave - promenu koja je taj dinamizam pra­
tila. Izgleda da su porazi iz 1848. godine Marksa
ubedili da, zbog straha kojeg je sada kapital svuda
imao od radnika (otuda je te godine doslo do iz­
daje u Francuskoj i Nernackoj), do burioaskih re­
volucija vise ne moze da dode. Medutim, do nje­
gove smrti su uspesno izvedene kapitalisticke re­
volucije u Nemackoj, Italiji, Americi, Japanu i na

190
 drugim mestima. Sve su bile pod zastavom nacio­
nalizma, a ne demokratije. Marks je pretpostav­
ljao da ce kaphalizam postepeno stisavati i preva­
zilaziti nacionalnosti na racun jednog noyog uni­
verzalizma: u stvari, njegov razvoj je podstakao i
ojacao nacionalizam. Njegova nesposobnost da
ovo shvati, rezultat je niza krupnih politickih gre­
saka koje je napravio pedesetih i sezdesetih godi­
na, kada su najznacajniji dogadaji na evropskoj
politickoj sceni bili povezani sa nacionalistickim
borbama. Otuda njegovo neprijateljstvo prema
Risordimentu* u Italiji, njegovo prenebregavanje
bizmarkizma u Nemackoj, njegovo hvaljenje Lin­
kolna i njegovo odobravanje otomanizma na Bal­
kanu (ovo je bilo uslovljeno josjednom ,,anahro­
nom" preokupacijom iz 1848. godine - strahom
od Rusije). Kasnijim generacijama socijalista oss
tavljeno je, a to je imalo veoma stetne posledice,
cutanje teorije o nacijama i nacionalizmu.
(III) Ni ekonomska grada samog Kapitala, na­
jveceg Marksovog dela, nije imuna na odreden
broj mogucih sumnji. Najznacajnije se odnose na
Marksovu teoriju vrednosti. Nezavisno od tesko­
ca koje prate njegovo zanemarivanje ogranicenos-
ti proizvodnih cinilaca kao determinante (upore-
di Rikarda), postoji i problem vremenske odrede­
nosti samih utrosenih kolicina rada {uporedi Sra­
fu), i, jos vise� pr_oblem koji se javlja kada se te ut­
rosene kolicine rada zele pretvoriti u cene proiz-
, voda kao nesto stoje sasvim merljivo (to je u pro­
tivrecnosti sa normalnim pravilima nauke i uobi­
cajenim uporedenjima otkrica viska vrednosti sa
otkricem kiseonika). Naredni sporan aspekt cita-
ve teorije vrednosti jeste razlikovanje proizvod-
. nog od neproizvodnog rada, sto Marks i njegovi
sledbenici, uprkos cinjenici da je ta razlika sustin-

* Pokret za ujedinjenje Italije koji je trajao od kraja

osamnaestog veka do 1870. godine. - Prim prev.

191
 ska u ovoj teoriji, nikada nisu teorijski kodifikova­
li ni empirijski uspostavili. Najhazardnije sto narn
je dato u sistemu Kapitala, bila je jedna uopstena
postavka o opadanju stope profita, i nacelo o sve
vecoj klasnoj polarizaciji burzoazije i proletarija­
ta. Ni jedno ni drugo jos uvek nije na odgovarajuci
nacin potvrdeno. Prvo podrazumeva ekonomski
slom kapitalizma pomocu njegovih unutrasnjih
' mehanizama; drugo polazi od drustvenog sloma
do kojeg treba da dode zbog - ako ne osiromase­
nja proletarijata - apsolutne prevage proizvodnih
radnika industrijske radnicke klase nad malob­
rojnom burzoazijom, uz nekoliko, ili nijednu, gru­
pa koje se nalaze izmedu. Na taj nacin se odsustvo
svake politicke teorije kod zrelog Marksa moze
logicno ·povezati sa prikrivenirn katastrofizmom
u njegovoj ekonomskoj teoriji - katastrofizmom
koji je ucinio suvisnim razvoj politicke teorije.
Lenjinov slucaj stavlja nas pred drugu grupu
problema, jer on, za razliku od Marksa i Engelsa,
nije bio samo autor originalne teorije, vec i stva­
ralac jedne politicke prakse koja je na kraju orga­
nizovala socijalisticku revoluciju i uspostavila
proletersku drzavu. Zbog toga su odnosi izmedu
njegove teorije i prakse znacajni u istoj meri u ko­
joj su znacajni odnosi izmedu samih teorijskih po­
stavki. Osnovni problemi u njegovom zivotu i
radu ticu se proleterske demokratije (u partiji i
drfavi) i burzoaske demokratije (na Zapadu i Isto­
ku).
(I) Lenjinova pocetna teorija o jednoj krajnje
centralizovanoj, neojakobinskoj partiji - izneta u
delu Sta da se radi? - eksplicitno se zasnivala na
razlici izmedu okolnosti koje su dovodile do neza­
konitosti u autokratskoj Rusiji, a do zakonitosti u
na postovanju ustava zasnovanoj Nemackoj. Ona '
je u odredenoj meri prilagodena masovnim pobu­
nama za vreme revolucije 1905-1906. godine, ali je
sam Lenjin nikada nije zvanicno menjao, ili uob-

192
 licavao. Ponovno pojavljivanje sovjeta u Rusiji
1917. godine uverilo je Lenjina da su radnicki sa­
veti predstavljali nufan revolucionar:an oblik pro­
leterske vlasti, za razliku od opsteg oblika kapita­
listicke vlasti u Evropi, i dajuci njihovo cuveno
objasnjenje u delu Drzava i revolucija,. prvi je
stvarno razvio marksisticku politicku teoriju. Me­
dutim, Lenjin ni tada ni bilo kada kasnije nije po­
vezao ili ujedinio svoje ucenje o partiji sa svojim
objasnjenjem sovjeta, bilo da je rec o Rusiji ili ne­
koj drugoj zemlji. U tekstovima o partiji, sovjeti se
ne spominju, a u tekstovima o sovjetima cuti se o
partiji. Rezultat toga bilo je dopustanje da, pod
naletima gradanskog rata, <lode do brzog okreta­
nja od radikalnog demokratizma sovjeta, iznetog
u Driavi i revoluciji, ka radikalnoj partijskoj auto­
ritarnosti u stvarnoj ruskoj drfavi. U Lenjinovim
govorima posle gradanskog rata uocava se opada­
nje moci sovjeta, ali se ne primecuje da se tome
pridaje veci znacaj ili da se zbog toga fali. Njegovi
poslednji pokusaji, koji su imali za cilj da ozive
proletersku demokratiju uzurpiranu od sovinis­
ticke birokratije u SovjetskomSavezu, sastojali su
, se samo od ogranicenih unutrasnjih promena
unutar partije, ali ne i u klasi ili drfavi - u njego­
vim politickim zeljama ne spominju se sovjeti.
Teorijski propust koji je ovde napravljen moze se
povezati sa prakticnim greskama koje su Lenjin i
boljsevici ucinili za vreme i posle gradanskog
rata, kada su provodili i opravdavali represiju nad
opozicijom, iako je ona - ako marksi�ticki istori­
car to posteno prouci - cesto, mozda, bila nepot­
rebna i nazadna.
(II) Lenjin ie svoju karijeru poceo prihvata­
njem - u delu Sta da se radi? - fundamentalne is­
torijske razlike izmedu Zapadne i Istocne Evrope.
, Kasr'lije, on ponovo na vise mesta (posebno u knji­
zi Levicarenje - decja bolest komunizma) govori o
tome. Ali, on to nikada nije ozbiljno napravio

193
predmetom marksisticke politicke misli kao tak­
ve. Znacajno je primetiti da je njegovo mozda
najvece delo, Driava i revolucija, potpuno uopste­
no kada je rec o burfoaskoj drzavi - na nacin na
koji je obradena u knjizi, to bi mogla da bude bilo
koja drzava sa takvim uredenjem u svetu. U stvari,
ruska drzava, koja je upravo zbacena februar­
skom revolucijom, kategoricki se razlikovala od
nemacke, francuske, engleske iii americke drza­
ve, a na njih su se odnosili Marksovi i Engelsovi
tekstovi na koje se Lenjin oslanjao. Propustajuci
da nedvosmisleno razgranici feudalnu autokrati­
ju od burzoaske demokratije, Lenjin je, mada ne
namerno, prouzrokovao jednu konstantnu zbrku
medu kasnijim marksistima, a ona ih je veoma de­
lotvorno sprecavala da razviju snaznu revolucio­
narnu strategiju na Zapadu. Ona je mogla biti
stvorena jedino na osnovu neposredne i sistema­
ticne teorije o predstavnickoj burzoasko-demok­
ratskoj drzavi u razvijenim kapitalistickim zemlja­
ma i o specificnim kombinovanjima njene masi­
nerije usaglasavanja i prinude, sto je carizmu bilo
strano. Prakticna posledica ove teorijske ograni­
cenosti bila je nesposobnost Trece internaciona,­
le, koju je osnovao i vodio Lenjin, da se u bilo ko­
jem vecem obimu probije u najvece centre savre­
menog imperijalizma dvadesetih godina -.u ang­
losaksonski svet u Engleskoj i Americi. Ovim
drustvima bio je potreban drugi tip partije i stra­
tegije, ali to nije pronadeno. Lenjinovo ekonom­
sko delo, Imperijalizam, iako je u vrerne kada je
napisano (1916) bilo veoma napredno, ipak u
znatnoj meri ostaje samo opisno, i posle rata je te­
zilo da ukaze na nemogucnost savremenog kapi­
talizma da se izvuce iz propasti - to su kasnije po­
stale zvanicne formulacije mnogobrojnih doku­
menata Kominteme. Da jos jednom ponovim: pri­
tajeni ekonomski katastrnfizam delovao je na taj
nacin sto je borce za socijalizam oslobadao teskog

194
zadatka koji se sastojao u razvijanju politicke teo­
rije o drzavnim strukturama protiv kojih su se oni
na Zapadu morali boriti.
Malo ozbiljnija teorijska ocena Trockijevog
rada tek treba da se da. Dojcerov rad - to je, moz­
da, najcitanija biografija jednog revolucionara -
sto je zanimljivo, nije pratila bilo kakva slicna sis­
tematicna studija o njegovim idejama - delimic­
no, mozda, zbog toga sto njihova prava vrednost
nije nametala potrebu za tim. Vremenski blize da­
nasnjim politickim raspravama nego raspravama
teoreticara iz klasicne tradicije, delo koje je osta­
vio Trocki zaslufaje nepristrasne i postene anali­
ze onog tipa koje jos nisu prihvacene u nekoj ve­
coj meri. Izgleda da to stvara najvece poteskoce
prilikom ocenjivanja njegovih radova.
(I) Trocki je stvorio pojam ,,permanentne re­
volucije" da bi objasnio i predskazao tok revolu­
cije u Rusiji. Pokazalo se da je to bilo tacno. U Ru­
siji nije doslo do burzoaske revolucije; nije bilo
posrednickog stabilizovanja kapitalizma; pobu­
nom radnicke klase uspostavljena je proleterska
drfava svega nekoliko meseci posle propasti ca­
rizma; i ta drfava nije uspela da izgradi socijali­
zam kada je on ostao izolovan u jednoj zemlji. U
svakom slucaju, Trocki je posle 1924. godine
uopstio svoju shemu ruske revolucije kako bi u
nju mogao da ukljuci citav kolonijalni i bivsi ko­
lonijalni svet, i tvrdioje da ubuduce ni u jednoj za­
ostaloj zemlji ne moze biti izvedena uspesna bur­
zoaska revolucija, niti moze doci do stabilizovanja
bilo koje faze kapitalistickog razvoja pre nego do
proleterske revolucije. Uvek se govorilo da je sva­
koj kolonijalnoj burfoaziji nemoguce da resi pita­
nje nacionalne nezavisnosti i problem poljopriv­
rede. Posleratno istorijsko iskustvo bilo je dvos­
misleno. Alzirska revolucija opovrgla je prvu, a
bolivijska drugu tvrdnju. Trece merilo, koje nije
cesto spominjano, bilo je uspostavljanje predstav-

195
 nitke (parlamentarne) demokratije - trideset go­
dina indijskog saveza govori nam da postoji i ta
. mogucnost. U drugoj liniji odbrane moze se doka­
zivati da se nikada ni u jednoj bivsoj kolonijalnoj
zemlji nisu istovremeno stekla sva tri merila, ili
da stvarna nezavisnost, dobro reseno pitanje po­
ljoprivrede i demokratija nikada nisu ostvareni u
jednoj drfavi zbog uloge imperijalizma, zelenast­
va i korupcije u tim kolonijama. Medutim, svako
ovakvo neopravdano sirenje uslova za budoasku
revoluciju ili tezi da teoriju o permanentnoj revo­
luciji pretvori u tautologiju Gedino socijalizam
moze, po definiciji, izvuci zemlju potpuno iz svet­
skog trzista, ili resiti sve probleme seljastva), ili
trazi potvrde za ono sa cime se same razvijene ka­
pitalisticke zemlje nikada nece sresti (one su po­
trosile vekove da bi dosle do burzoaske demokra­
tije, na primer, uz mnoga vracanja slicna onima u
danasnjoj Indiji). Zbog toga aksiom ,,permanent­
ne revolucije" treba posmatrati kao tvrdnju koja
kao jedna opsta teorija nije dokazana. Kolike tu
teskoce postoje, mozda bismo mogli da pretposta-
·imo uzevsi u obzir jedan Marksov tekst iz 1850.
odine, iz kojega je to izvedeno. Ovakva kanonska
ernost Marksu, tesko da ce ikada biti garancija
naucne tacnosti.
(II) Trockijevi spisi o fasizmu predstavljaju je­
dinu direktnu i razvijenu analizu savremene kapi­
talisticke drfave u citavom klasicnom marksiz­
mu. Kvalitativno superiorniji od svega sto je u toj
oblasti pisao Lenjin, ti rukopisi se bave necim za
sta je l,ltvrdeno da predstavlja atipican oblik bur­
foaske drzave u dvadesetom veku, bez obzira na
to sto je u trenutku kada su nastali izgledalo da si.l
istorijski veoma znacajni. Da bi teorijski izrazio
specificnost fasisticke drfave kao najljuceg nepri­
jatelja svake radnicke klase, Trocki je, naravno,
morao da obezbedi elemente za jednu suprotnu

196
teoriju o burzoasko-demokratskoj drzavi, da ut­
vrdi razlike izmedu te dve drzave. Zbog toga se u
njegovim spisima moze naci mnogo vise valjanog _
materijala o burzoaskoj demokratiji, nego sto je
to slucaj kod bilo kojeg njegovog prethodnika.
Medutim, Trocki to nikada nije sistematski raz­
vio. lzgleda da je upravo nedostatak takve teorije
imao odlucujuci uticaj na njegove politicke stavo­
ve posle pobede nacizma. Preciznije receno, dok
se u njegovim ogledima o Nemackoj kao impera­
tiv istice potreba da se sitna burzoazija pridobije
za savez sa radnickom klasom (pozivajuci se na
primer ujedinjenja protiv Kornilova u Rusiji), u
ogledima o Narodnom frontu u Frantuskoj odba­
cuje se tradicionalna organizacija lokalne sitne
burfoazije. Radikalna stranka, kao partija ,,de­
mokratskog imperijalizma", u principu mora
biti iskljucena iz svakog antifasistickog saveza.
Isti obrti uocavaju se i u njegovim tekstovima o
gradanskom ratu u Spaniji, mada tu postoje i
n�ka bliza odredenja i ispravke. A kada je poceo
drugi svetski rat, Trocki je osudio ovaj meduna. 0

rodni sukob samo kao unutar imperijalisticko po­

navljanje prvog svetskog rata, i smatrao je da rad­
nicka klasa ne treba da bude ni na jednoj strani,
uprkos cinjenici da je jedna bila fasisticka, a dru­
ga burfoasko-demokratska. Ovakav stav pravdan
je tvrdnjom da, posto je citav imperijalisticki svet
tridesetih godina ionako srljao u ekonomsku pro­
past, razlika izmedu ova dva oblika kapitalisticke
drzave za radnike vise nema nikakav praktican
znacaj. Greske ovakve teorijske evolucije izgleda­
ju ocigledne. Trockijeve kasnije spise o ratu na na­
jbolji nacin opovrgavaju njegovi raniji rukopisi o
Nemackoj. Svoj stav o svetskom sukobu on bi,
svakako, izmenio da je video napad Nemacke na
Sovjetski Savez. Ali, ekonomski katastrofizam
koji je, izgleda, pro1,1zrokovao greske u njegovoj
poslednjoj fazi rada, bib je konstarita u Trecojin-

197
ternacionali od Lenjina pa dalje, a, kao sto smo vi­
deli, izvor mu je bio u Marksu.
(III) Trocki je bio prvi marksista koji je razvio
teoriju o birokratizaciji radnicke drzave. Njegovo
objasnjenje Sovjetskog Saveza tridesetih godina,
prema svitn merilima, predstavlja vrhunsko do­
stignuce. Medutim, on nikada nije ispitivao - moz­
da je to bilo netninovno - sve implikacije i para­
dokse pojma ,.radnicke drzave" koja je sistemat­
ski ugnjetavala i eksploatisala radnicku klasu.
Teorija koju nam je on ostavio u naslede nije
predskazala ili objasnila postanak novih driava
ovog tipa izvan Rusije - u zemljama u kojima ili
nije postojao slicari industrijski proletarijat
(Kina), ili nije bilo slicne revolucije odozdo (Istoc­
na Evropa), a gde je ipak stvoren ocigledno slican
istorijski sistem bez bilo kakvog prethodnog iz­
opacenja.. Kasnije rasprave o rasprostranjenosti
pojma ,,staljinizam" pokazale su kolikaje tatesko­
ca. Naredni problem u njegovoj opstoj teoriji o
prirodi birokratizovane radnicke driave pred­
stavlja teza da je za obnavljanje proleterske de­
mokratije, koju je ukinula uzurpatorska cinovnic­
ka klasa, neophodna prinudna ,,politicka revolu­
cija." Ovaj stav je stalno potvrdivan kasnijim raz­
vojem Sovjetskog Saveza, uprkos nadama Dojce­
ra i njemu slicnih da postoji mogucnost postepe­
ne i mirne reforme birokratske vlasti od0zgo. Me­
dutitn, on podrazumeva postojanje prvobitrie pro­
leterske demokratije koja je ukinuta, pa bi politic­
kom pobunom mogla da se obnovi. Ali, u Kini, Vi­
jetnamu ili Kubi, pojam ,,politicke revolucije" is­
torijski je mnogo manje ubedljiv, jer tamo nikada
nisu postojali sovjeti koji bi mogli da se obnove.
Drugim recima, kada se govori o ovim drzavama,
postavlja se objektivno pitanje ,,odredivanja" pe­
rioda u kojem bi se moglo smatrati da je politicka
revolucija dosla u pravo vreme i da ne predstavlja
utopiju. Trocki je ostavio nekoliko scenarija u ko-

198
jima se objasnjava kako bi do toga moglo doci cak
i u Rusiji. 0 tome kako je to moglo, ili trebalo da
se uradi u Kini, ili na Kubi, do sada gotovo da nije
ni bilo reci. Zbog toga neki najvazniji problemi
koji su sadrfani u pojmu ,,radnicke drfave" ili
,,politicke revolucije" i dalje ostaju nereseni.
Postoje i neki kanonski problemi koji se uoca­
vaju u svakom proucavanju klasicne literature is­
torijskog materijalizma. To sto cemo ih registro­
vati uopste ne znaci da nemamo postovanja pre­
ma najve6im misliocima ove tradicije. Bilo bi ap­
surdno ukoliko bismo zamislili da su Marks, Le­
njin ili Trocki uspesno mogli da razrese sve pro­
bleme koji su se javljali u vreme kada su ziveli -
da sada ostavimo po strani one koji su postali
ocigledni posle njih. Ne treba se iznenadivati, niti
treba skrivati cinjenice da Marks nije uspeo da
razresi problem nacionalizma, da Lenjin nije raz­
jasnio vladavinu burzoaske demokratije i da Troc­
ki nije predvideo revoluciju bez sovjeta. Ono sto
su oni uradili ne maze da umanji nikakav spisak
njihovih propusta ili gresaka. Posto se njihova tra­
dicija uvek zanimala za politicke i ekonomske
strukture na nacin na koji zapadni marksizam, sa
svojom tipicnom orijentacijom ka filozofiji, nije,
ista sporna pitanja postavljaju se prakticno kao
univerzalni problemi pred svakog savremenog
borca za socijalizam. Vidimo koliko sada ima tak­
vih pitanja, i koliko su ona upadljiva. Kakva je sus­
tinska priroda burfoaske demokratije? Kakva je
uloga i buducnost nacionalne drfave? Kakav je
pravi karakter imperijalizma kao sistema? Kakvo
je istorijsko znacenje radnicke drfave bez radnic­
ke demokratije? Kako se u razvijenim kapitalistic­
kim drfavama moze izvesti socijalisticka revoluci­
ja? Kako internacionalizam maze postati istinska
praksa, a ne samo pobozni ideal? Kako se u biv­
sim koloniialnim drfavama moze izbeci sudbina
prethodnih revolucija izvedenih u slicnim uslovi-

199
ma? Kako se moze napasti i srusiti vec uspostav­
ljen sistem birokratskih privilegija i ugnjetava­
nja? Na koji nacin treba da bude izgradena auten­
ticna socijalisticka demokratija? Sve su ovo veliki
nereseni problemi i oni bi najhitnije trebalo da se
nadu na dnevnom redu danasnje marksisticke
teorije.
 SADR2AJ

Branko Pribicevic, Milos Nikolic: Predgovor ................ 5

Uvod ................................................................................................................ 33
1. K1asicnJa tradicija .......... ............................................................. 41
2. Nastanak zapadno:g marros.izma ........................................ 71
3. FoTmalne promene ........................................................................ 105
4. Tematske no'Vine 139
5. Kontrasti i zakljucci ....................................................................... 167
Pogovor ........................................................................................................ 183
P. Ainde11son: Razmatranja o • zapadnom marksizmu.
Lektor: 01Jiiver1a Markmiic. Tehnickd uredinik: Peria
Stainisavlijev-Buria. I�danje: Beogrladski izdavacko­
-grafdcki 2'laf\11orl, Boograld, Brul-eviar viojvorle Md&ca 17.
Stampa: SIRO »So:ib:ija«, Boograd, Mije Kovacevica 5.
Za i!zdiaivaca: Dobrasiln · Ralervic. Tilraz : 5.000.