ДУГО КРЕТАЊЕ УЗМЕЂУ КЛАЊА И ОРАЊА, Милорад Екмечић, цртице

УВОД
Страна 9.
Максу Веберу се приписује теорија коју је створио Леополд фон Ранке, а темељно
разрадио Томас Маколеј, тј. да је теолошко допуштење да се новац даје на зајам, уздигао
протестантске друштвене заједнице Европе у стегоноше победе капиталистичког начина
производње.
За српски средњи век, Сима Ћирковић је установио да је било правило да трговци и
мењачи употребљавају камату од 8%. У XII веку је уобичајена камата била 8,33%, што је
наслеђе Римског царства и византијске теологије потом. Без обизира на нејасне корене,
камата је била фактор одржања у мутним вековима историје до модерног доба.

ВРЕМЕ ОСМАНЛИЈСКОГ НАЗАДОВАЊА – ИСТОЧНО ПИТАЊЕ

Страна 59.
Адолф Харнак каже да „православна црква је окамењени век III после Христа“

Палатин (мађ.) вицекраљ, краљев заменик

Паладиум –
Pochissimo intelligenza – very little intelligence (Млечани за хрватске коњанике најамнике)
Santo Vitus – православни светац са Сицилије из касноантичког периода, чији су култ
прихватили Срби
14.јула 1555. папа Павле IV доноси булу „Cum nimis absurdum“ којом Јевреје ставља под
строги, рестриктивни режим, укључујући живот у затвореном, ограђеном простору (гету).

1717. у Црног Гори се уводи институција гувенрадура под утицајем Венеције

1738. српски представници Вучковић и Милићевић предлажу Хабсбуршкој монархији да
се оснује аутономна област Херцеговина, која ће обухватити део територија под
контролом Венеције. Иза овог предлога стоји дубровачка дипломатија.
Страна 101. Године 1785. капетан Јохан евалд је написао расправу о малом рату у којој је
проучио дотадашњу организацију корпуса. Нови облик корпуса је назван „лаки корпус“,
формира се од људи са свих страна света, а организује га један способни официр.
Препоручивало се врбовање младића од 16 до 18 година, јер старији нису могли да
издрже напоре.

Страна 104. темишварски Сабор упућује захтев Бечу да законски одреди српску политичку
аутономију. „Gravamina et postulata“ (Притужба и захтев) је назив документа који је послат
Бечу.

Страна 108. дуги процеси кретања са неким смислом дају историју.

Страна 116. 1787. се уводи канонизација светаца, уводи се правило да српска

православна црква слави 81 пранизка годишње, укључујући недеље, док римокатолици
светкују 63. Пре тога православни су око пола године проводили у светковинама. Ова
промена одговара формирању новог друштва капиталистичке предузимљивости.

Страна 126. напор Светог Петра I Петровића Његоша да се оснује Краљевина Стара Рашка

СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА 1804-1815

Страна 136. Карта српског простора Павела јозефа Шафарика
Страна 169. Наполеон ће у то приближно време дати две дефиниције које ће се за касније
деценије, можда векове, показати као мртвачки ковчег за српску будућност. Најпре, вели,
да би само један палац земљишта на десној обали Дунава, под руском контролом, био
раван општем расулу Османлијског царства. Затим каже, да је „Аустрија географски
непријатељ Србије“. То је историјско проклетство „oracolo Napoleonico“, над целом
будућношћу српског народа. Утиснут му је на чело белег вечног савезника Русије.

Страна 178. Фрањевац Стипан Златовић 1888. вели да у Далмацији постоји јасна подела на
„Латинске стране“ и „Морлаке“. Прво се протеже до Клиса, а „Загора и остала Далмација
бијаше Morlacchia и пук Morlacchi“
Страна 179. Извештај длматинског провидура Ђакома Фоскаринија из 1572. да су
Морлаци, тада становници Далматинске загоре под турском влашћу, већином били „di
fede serviana“, као и истраживање потоњих историчара да је на том подручју било више
православних богомоља него католичких. Тек промене настале после Пожаревачког мира
1718., покатоличавање муслимана у дела православних, како је верно описао фрањевац
Стипан Златовић 1888, довеле су до тога да католици постану већина.

Страна 180. Пољичка аутономија, кнез Пољица 1806 је био Иван Човић/Зовић

Страна 185. Наполеон је 1806. одузео од Аустрије јадранску обалу са Далмацијом, Боком
Которском и Дубровником, управо због планова да одатле има бољи утицај на развој
прилика у Османлијском царству, али и да одатле онемогући окупљање Јужних Словена
око руског савезника Србије. И кад 1809. учини у томе еволуцију и дода томе још делове
Хрватске и Словеније, он ће из тих „Илирских провинција“ настојати да Аустрији понуди
модел окупљања Јужних Словена у једној новој држави под њеном влашћу и под
вођством католичких народа Словенаца и Хрвата.

Страна 191. 1809. Наполеон оснива „Илирске провинције“ са седиштем у Љубљани. ... У
стратешком погледу то је била компензација за ослабљену флоту у медитеранским
водама. Она је требало да буде јемство да се без француског утицаја неће распасти
Османлијско царство. Због губитка флоте у четири рата која је водио против Аустрије, „ја
немам другог средства да упливишем на равнотежу на Медитерану“. ... Главни разлог
стварања „Илирских провинција“ је жеља да се не дозволи Србији да интегрише Јужне
Словене у једну државу.

Страна 192. Отац модерне јужнословенске филологије Бартоломеј Копитар је 1811.

обавио задатак који су му поставиле француске власти да сачини једну уверљиву
систематизацију словенских народа и језика. Словенски народи говорили су само
словеначки и српски. У први је бројао хрватско кајкавско наречје, а у други цело
штокавско. Управо у то време водио је интензивну преписку са бившим исусовцем
Добровским. Оба су се слагали да изворни хрватски језик не постоји. Када 1814. први
српски модерни лингвиста Вук Стефановић Караџић објави своју граматику обичног
српског народног говора, он је занат учио од ове двојице словенских учитеља.

Стране 198, 199, 200 и 201 !

Страна 198. учешће капетана Николаоса Галаитиса у убиству вожда Карађорђа, уз
поодршку Беча и Лондона.
Страна 199. историјске последице српске револуције 1804-1915:
1) Створено је језгро државе националног суверенитета
2) Подрезан је корен исламском државном феудализму
3) Заустављен је процес исламизације

Пропала је идеја стварања мултирелигиозних заједница, напором Аустрије да сама

ослобађа балканске католике, чиме је победио принцип религије као вододелнице
нација
Након енциклике Папе Пија VII „Nihil Romani Pontifices“ из 1817. добио је хабзбуршки
цар право наименовања бискупа у бившој венецијанској Далмацији и деловима Истре.
Католицима Далмације, Босне, Херцеговине и Славоније се забрањује употреба
српске ћирилице, што је произвело тектонску напрслину у култури католика и
православних, у смислу њиховог раздвајања на свим подручјима друштвене
делатности.
4) Отварање епохе сукоба интереса великих и малих народа у Југоисточној Европи.
Мале балканске нације постају одлучујући фактор у решавању Источног питања. У
оквиру овог мотива ће државе католичке Средње Европе (Немачка, Аустрија,
Мађарска, северна Италија) настојати да своје политичке интересе претворе у
водиче свих историјских решерња у области организације друштва, државе и
културе. Нетолеранција према другим верама је стална.

БОРБА ЗА НЕЗАВИСНУ НАЦИОНАЛНУ ДРЖАВУ И НЕУСПЕХ УЈЕДИЊЕЊА НАЦИЈЕ, 1815-

1878
Страна 208. Заједничка хабзбуршка политика се држала дефиниције да је нација
заједница језика. Због тога, царевим патентом од 3. августа 1816, задржавају
наполеоновски промашај „Краљевине Илирије“м из које су изузели Далмацију, а део
Хрватске до 1825.. задржали. Цетињски владика Петар I Његош покушава да 1813.
искористи расуло и прогласи уједињење Боке са Црном Гором. Замисао је пропала
неслагањем католика, који се држе црквене пропаганде д треба захтевати долазак
хабзбуршке војске.

Страна 209. Односи великих сила и њихов став према српском националном покрету су
од 1815. до 1878. доживели драматичну промену. Русија је увек тражила неког савезника
са Запада, као партнера у решавању Источног питања. То је значило увек могућност
споразумевања по цену жртвовања српске националне територије. БИла је склона да
Балкан дели са Хабзбуршким царством, при чему се цели српски простор до Тимока
препушта аустријском утицају. Излазак на сцену Француске у Другом царству, 1851-1870,
дало је енергије расту католичке политичке идеологије и подстицању Хрватске да свој
етнички простор шири на целу Босну и Херцеговину. Кримским ратом 1854-1856. Русија је
изгубила ранији доминантни утицај на Балкану. Уместо двојне зађштите хришћана од
стране Аустрије и Русије, ствара се концерт великих сила, у које по први пут од 1871. улазе
Италија и нова Немачка. И кад се Русија, након слома Другог царства 1870, вратила на
Балкан, њени савези са западним државама су довели до Берлинског конгреса 1878. и
новог националног пораза Срба. Отето им је 1876. прокламовано уједињење са Србијом.

Страна 278. Наистакнутији турски теформатор тога времена је био Мидхат-паша. ... Уочен
је његов државнички таленат док је био нижи функционер у Видину 1854. Постаје везир
на челу вилајета у Нишу 1861. Целу ту област источне Србије и северозападне Бугарске , са
упориштима у градовима Ниша и видина, претворио је у експериментално подручје
реформама које ће касније протегнути на цело царство. Најпре је реформисан Видински
вилајет. За узор је узео француску поделу на арондисмане који су се називали именима
главних река у њима.
Основна мисао је била да се европски прогрес усклади са реформама једног исламског
друштва у декаденцији. На првом месту је требало одгојити свест о заједничкој
османлијској припадности.

Страна 284. У току 1876. када ће султан прогласити и исламски свети рат, донесен је
покров са гроба пророка Мухамеда, који је ношен кроз босанске вароши. Тада је
загребачки новинар Франц фон Вернер први сковао израз „панисламизам“.

Страна 286. Ови (обавештајни) извештаји Алфреда Боића имају изузетан значај за онај
део историчара који истражују развој националне свести код Срба и Хрвата. Они показују
да процес кроатизације католика у БиХ 1876. још није почео, да источно од Славонског
Брода и код католика и код православних доминира српска национална идеја, а западно
од те границе је народ подељен по верској припадности. Да су његови извештаји
покривали и Далмацију, закључак би био да је хрватска национална свест присутна у
становништву северније од града Сплита, али и да јужније од тога код далматинских
католика не води победничку битку. Ти извештаји показују да се ради о незавршеним
процесима и да научници не смеју тако олако да се опредељују. Процес кроатизације је
ствар победничке будућности католичког становништва, а српска опредељења код
католика су осуђена да у будућности буду заборављена и негирана. Оно што је
општеприхватљиво за целу науку јесте истина да иза овух процеса изградње националне
свести стоји религија као вододелница нације. Људи се нису опредељивали према оном
стању у ком су били њихови дедови, него према упутствима која су добијали са црквеног
олтара.

ОД НЕУСПЕХА УЈЕДИЊЕЊА СРБА 1878. ДО УЈЕДИЊЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1918

Страна 295. После берлинског конгреса, религија као вододелница нације на

јужнословенском просторуцвета у велике политичке идеологије. Од три рукавца, у која се
оне деле, само неославизам је проповедао унапређење демократије и због тога
историјски није успео. „Католичкаакција“ и панисламизам су водили рачуна о заштити
традиционалних друштава и културе, те мењали државу у смислу одбацивања бољих
демократских решења.

Страна 296. и 297. Главна последица за српски историју јесте чињеница да су код Срба
прве масовне организаијце биле политичке партије, а код католика у суседству су то биле
црквене организације, Прва политичка странка код католика на овој идеолошкој подлози
била је Хрватска сељачка странка браће Радића, основана 1904.
Нису политичке странке, него католички покрети мењали етничку границу хрватског
народа. За народну странку бискупа Штросмајера после 1860. она је била на рекама Врбас
и Плива. Први католички еухаристички конгрес у Загребу 1900. ту границу је преместио на
реку Дрину, обухватајући целу БиХ. Од тада, неће само Странка хрватског повијесног
права, без икаквих упоришта у БиХ, него све хрватске политичке странке ову границу
протезати до реке Дрине.