Episkop dalmatinski Fotije (Sladojević): „Sveti Grigorije Palama“, Beograd-

Šibenik  2008.

Sveti Grigorije Palama se rodio krajem 13. veka u Carigradu, gde mu je otac bio visoki činovnik na
dvorcu cara Andronika II Paleologa (1281-1332). Njegov otac Konstantin zbog svoga vrlinskog života,
dobio je u zadatak da vaspitava unuka Andronika III, budućeg carskog naslednika Andronika III.
Grigorijev otac je provodio strog vrlinski život, baveći se posebno umnom molitvom, tako da je
ponekad bivao potpuno “odsutan” za vreme zasedanja carskog Senata. Međutim, car mu to nije
zamerao. Grigorijev otac se pred smrt zamonašio i otišao mirno Gospodu, pa je brigu o svetom
Grigoriju preuzela njegova majka, koja se starala da on stekne široko znanje, kako svetovnih, tako i
duhovnoh nauka.  

Grigorijevi prvi učitelji su bili vrlinski monasi, tako da je on od rane mladosti provodio život u
atmosferi molitve, podviga, baveći se nebeskom filosofijom. U tome je vrlo brzo napredovao, te je
rano skrenuo pažnju na sebe. U srcu bogoljubivog Grigorija, već u to vreme javlja se želja da napusti
svet i da postane monah - da se sav preda Gospodu. Zato često odlazi na Svetu Goru, razgovara sa
monasima, raspitujući se o monaškom životu. Ti kontakti sa Svetom Gorom toliko su uticali na njega,
da je on, budući još na carskom dvoru, počeo da živi podvigom odrečenja od sveta: oblačio se u stare
haljine, potpuno napuštajući svetovno ophođenje, tako da su ga mnogi smatrali ludim. 

U tom podvigu jurodstva, Grigorije provodi nekoliko godina. Napunivši dvadeset godina, on
odlučuje da se povuče iz sveta u pustinju. Njegova bogoljubiva majka nije se tome protivila, nego je
čak i svoju drugu decu uputila da idu monaškim putem. Pre odlaska na Svetu Goru, Grigorije,
shodno jevanđeljskoj zapovesti, razdaje sve svoje imanje siromašnima, majku i sestru ostavlja u
jednom ženskom manastiru, a braću odvodi sa sobom u Svetu Goru, gde zajedno stupaju u manastir
Vatoped. 

Na Svetoj Gori 

Sveti Grigorije se podvizavao u Vatopedu kraj čuvenog starca Nikodima, koji ga je naučio najvećoj
istinskoj mudrosti - kako sprovoditi zapovesti Božije i jevanđeljske vrline u delo, tj. kako ih
oživotvoriti u samome sebi. Već posle dve godine provedene kod ovoga starca, sveti Grigorije biva
udostojen božanskog javljanja. Kada je jednom bio na molitvi, javio mu se u velikoj svetlosti sveti
apostol Jovan Bogoslov, pitajući mladog monaha: “Zašto ti, moleći se Bogu, svaki put stalno
ponavljaš: Prosveti moju tamu! Prosveti moju tamu!”? A Grigorije mu je odgovorio: “A šta bih drugo
tražio?” Tada mu je apostol Jovan odgovorio da će on, po volji Presvete Bogorodice, biti njegov
neprestani zaštitnik i putovođa na tome putu Grigorijevog izlaska iz tame u svetlost. Poznato je da je
upravo sveti Jovan Bogoslov - bogoslov svetlosti, a upravo se u njegovom Jevanđelju Hristos naziva
velikom Svetlošću, Koja prosvetljuje sve.

1
Posle toga nebeskog viđenja, sveti Grigorije provodi još tri godine u poslušanju svome starcu, a pošto
se on upokojio, on dolazi u Veliku lavru svetog Atanasija (osnovana i utemeljena 1060. godine). U
Velikoj lavri, sveti Grigorije, tada već poznati podvižnik (moglo bi izgledati čudno) dobija poslušanje
da služi bratiji za trpezom i da bude pojac u crkvi. Sveti Grigorije je to poslušanja mudro iskoristio
kako bi se izborio sa svojim telesnim strastima, snom itd, dostigavši tako stanje jevanđeljskog
bestrašća i čistote. Svojim podvizima, Grigorije vrlo brzo stiče ugled kod ostalih monaha, a on, da bi
izbegavao ljudsku slavu, odlučuje da se povuče u skit zvani Glosija, tj. u pustinju. 

Tu u pustinji pod rukovodstvom bogomudrog starca Grigorija, on nastavlja svoj podvig duhovnog
usavršavanja, baveći se neprestanom umno-srdačnom molitvom i bogateći se ljubavlju prema Bogu.
Već u to vreme, Bog ga, kao svoj izabrani i smireni sasud, proslavlja izuzetnim darovima duhovnog
sozercanja, umne molitve, dara suza, čudotvorstva... 

Sveti Grigorije u Solunu 

Zbog napada Turaka Agarjana, Grigorije uskoro sa ostalim monasima-pustinjacima, napušta Svetu
Goru i odlazi u Solun. Tu mu se javio sveti velikomučenik Dimitrije u jednom divnom viđenju i rekao
mu: “Ja Grigorija zadržavam kod sebe! Tako je caru po volji, a vi možete ići na drugu stranu”; iako je
Grigorije želeo da iz Soluna ide u Jerusalim, i poseti Svetu Zemlju. Ovo viđenje je sveti Grigorije
ispričao svojoj bratiji koji su ga i sami molili da ostane u Solunu i primi sveštenički čin. Posle
rukopoloženja, sveti Grigorije se povlači u skit kod Verije (nedaleko od Soluna), gde je zajedno sa
svojom bratijom nastavio strogi podvig. Pet dana u nedelji on je živeo potpuno u samoći, a šesti dan
je, posle odslužene Svete Liturgije, primao i razgovarao sa bratijom, koji su često videli njegovo lice
obasjano nebeskom svetlošću. Tu je sveti Grigorije učinio mnogo znamenja i čudesa, te ga počinju
nazivati bogonoscem i prorokom, iako je on tada imao tek nešto više od trideset godina. U to vreme,
pošto se upokojila majka svetog Grigorija, on za kratko odlazi u Carigrad, odakle svoje sestre dovodi
i ostavlja u jednom ženkom manastiru u Veriji. U to vreme sveti Grigorije pored svih drugih
duhovnih darova, postaje učitelj umno-srdačne molitve, drevne pustinjačke delatnosti, koju je
pokušavao da približi ljudima iz sveta, shodno zapovesti svetog apostola Pavla, treba neprestano da
se mole Bogu. Sveti Grigorije nije ostao dugo ni u verijskom skitu. Sada zbog upada Albanaca, on se
ponovo povlači na Svetu Goru u Veliku lavru, gde je u isposnici Svetog Save provodio život u
najvećem podvigu. U tom periodu sveti Grigorije doživljava potpuno duševno i telesno prosvetljenje,
jer je bio udostojen da se na njega izlije nebeska svetlost. Posle toga prosvetljenja, sveti Grigorije je
odmah video ekonoma Lavre u arhijerejskoj odeždi, što znači da je tada dobio dar prozorljivosti (što
će se kasnije dogoditi, jer je pomenuti ekonom Makarije prvo izabran za igumana Lavre, a potom i za
Mitropolita solunskog).

Zbog svog uzvišenog života, sveti Grigorije je bio udostojen posete Presvete Bogorodice, koja mu se
javlja praćena mnoštvom anđela. Njima je Presveta Bogorodica zapovedila da se neprestano brinu za
potrebe svetog Grigorija i njegove bratije. U to vreme sveti Grigorije počinje da se pojavljuje kao
veliki spisatelj i bogoslov. Tada nastaju njegova prva dela iz agiologije “Život prepodobnog Petra

2
Atonskog”, zatim jedan bogoslovski spis “Slovo o Ulasku Presvete Bogorodice u Svetinju nad
Svetinjama”. 

Sveti Grigorije uskoro, po Božijem Promislu, biva izabran za igumana manastira Esfigmena, gde je
tada bilo oko 200 monaha. Dolazak ovoga svetog čoveka za igumana Esfigmena pratila su mnoga
znamenja i čudesa. U manastiru se čudesno umnožava ulje, a neplodne masline počinju da rađaju,
itd.

 U lavri svetog Atanasija 

Sveti Grigorije, željan molitvenog tihovanja, nije dugo ostao na mestu igumana, već se vraća u
isposnicu Svetog Atanasija. U tom periodu počinju njegove velike borbe sa jeresima, koje su
uznemiravale Crkvu. On ustaje protiv lažnih učitelja, koji su odbacivali pravoslavno učenje o
blagodatnoj netvarnoj svetlosti, koja obasjava i preporađa unutrašnjeg čoveka. Po iskustvu svetih
isihasta, tu božansku svetlost ponekad je moguće i videti, kao što su je videli apostoli na Tavoru ili
svetlost koja se mogla videti na licu Mojsijevom, posle njegovog razgovora sa Bogom na Sinaju (2
Mojs 34,29-36). To je period svetiteljeve borbe za očuvanje istinitosti svetoga pravoslavlja, posebno se
boreći sa kalabrijskim monahom Varlaamom i njegovim pristalicama, koji su u Crkvi širili
latinstvujuću jeres o tvarnoj blagodati, a time i nemogućnost istinskog opštenja, tj. zajedničarenja
čoveka sa Bogom. U toj borbi sveti Grigorije je proveo pune 23 godine. Iz ove borbe u odbranu
pravoslavlja i isihazma, nastaju vrlo značajna bogoslovska dela svetog Grigorija. On najpre piše dva
spisa pobijajući latinsku jeres o ishođenju Svetoga Duha i od Sina, a zatim par spisa u odbranu svetih
isihasta i večne božanske svetlosti - kojom je zasijalo Hristovo lice na Tavoru. U to vreme sveti
Grigorije živi ponovo u Solunu (oko tri godine). Iako je tada živeo u gradu, on nije zaboravljao
usamljeništvo: povlačio se i tihovao i tada. Tada se ovaj divni svetitelj udostojio još jednog božanskog
javljanja. Na dan svetog Antonija Velikog, dok je on tihovao u svojoj keliji, obasja ga velika svetlost i
on vide svetog Antonija, koji mu reče da je dobro molitveno tihovanje, ali da za vreme bogosluženja
treba da se bude sa drugom bratijom (što je on kasnije uvek činio pošto je u to vreme bilo bdenije). 

Borba za Pravoslavlje 

Završavajući svoju spisateljsku borbu protiv jeretika Varlaama, Grigorije se ponovo povlači na Svetu
Goru. Međutim njegovo svedočenje i stradanje nije prestalo. Pošto je Varlaam svojim zloverujem
uspeo da pridobije za sebe carigradskog patrijarha Jovana IV, on poziva svetog Grigorija i njegove
učenike na odgovornost u Carigrad. Tako je održan Sabor u Carigradu 1341. godine, na kome sveti
Grigorije, pun blagodati Svetog Duha, uspeva da odbrani pravoslavno učenje, opovrgne Varlaamovo
zlovjerje i obrati partrijarha od njegove zablude. Na saboru je predsedavao sam car Andronik
Paleolog, koji je sazvao ovaj Sabor da bi se prevazišla velika uzenemirenost u Crkvi. Sabor u
Carigradu 1341. godine je završen potpunom pobedom pravoslavlja i osudom Varlaama, Ankidina i
njihovih učenja. Ovo nije bio jedini sabor protiv ove jeresi već su i 1347, 1351, 1352, 1368. godine
držani sabori na kojima je takođe osuđena ova Varlaamova latinstvujuća jeres. Posle Sabora 1341. u
Carigradu, Varlaam se vraća u Italiju, ali će njegovo učenje nastaviti da šire njegovi učenici, a
3
posebno monah Ankindin. Godine 1347. na Saboru bude osuđen i Ankidin, ali na žalost i patrijarh
Jovan, koji se ponovo vratio njihovoj zabludi. Na mesto patrijarha Jovana dolazi patrijarh carigradski
Isidor (1347-1349), koji zajedno sa carem Jovanom Kantakuzinom privoli svetog Grigorija da se primi
arhirejskog čina (obojica su bili poštovaoci svetog Grigorija i svetog pravoslavlja). Tako na njihovu
molbu sveti Grigorije biva rukopoložen za arhiepiskopa solunskog.

U vreme njegovog episkopstva u Solunu, svetom Grigoriju je dolazio i sa njim razgovarao i naš car
Dušan (1336-1355), pošto su u to vreme Solun i Sveta Gora pripadale Srpskom carstvu. Sveti Grigorije
kao arhiepiskop solunski nastavlja svoj neumorni podvig, putuje na Svetu Goru, u Carigrad i slično
velikim apostolima, propoveda Reč Božiju. Pod njegovom upravom solunska Crkva doživljava veliki
duhovni procvat. Godine 1351. sveti Grigorije učestvuje na Saboru u Carigradu na kojem je još
jednom osuđena Varlaamova jeres. Posle ovoga Sabora svetitelj počinje da poboljeva, ali ga Bog
udostojava još jednog velokog podviga. Naime, na jednom putu za Carigrad (gde je išao da miri
članove carske porodice), on biva uhvaćen od Turaka i odveden u Aziju, gde provodi kao rob godinu
dana. Za tu godinu dana, on je bio prodavan nekoliko puta, ali je čitavo vreme propovedao Reč
Božiju, utvrđujući pravoslavne u veri. Posle godinu dana, njega otkupe iz ropstva neki pobožni
trgovci Srbi (verovatno iz okoline Dubrovnika) i on se vraća u Solun svojoj pastvi. U to vreme on se
proslavi čineći mnoga čudesa i isceljujući ljude od mnogih bolesti. Sveti Grigorije je sam prorekao dan
svoje smrti, što će se desiti 14. novembra 1359. godine. U trenutku kada je njegova duša napuštala
telo, njegova kelija se ispunila božanskom svetlošću za koju se on borio i koju je pravoslavno
ispovedao. Njegove čudotvorne mošti počivaju u Solunu u crkvi Svetog Grigorija Palame. 

Uskoro posle smrti svetitelja, patrijarh Filotej carigradski (1376) sastavlja službu svetom Grigoriju u
kojoj ga naziva “trubom pravoslavlja”, “obitalištem Svetoga Duha”, “nepokoplebivim stubom”,
“rekom premudrosti”, “svetilnikom sveta”, ”presvetlim ocem”, “pastirom dobrim”, “ukrasom
monahujućih” i “velikim nastavnikom i učiteljem”. 

Bogoslovlje svetog Grigorija Palame 

Pojava svetog Grigorija Palame u 14. veku i njegovog bogoslovlja predstavlja novu pobedu
pravoslavlja. Svojom teologijom svetlosti sveti Grigorije je sistematizovao svo drevno otačko
bogoslovlje o Bogu kao Svetoj Trojici i o Gospodu Hristu kao savršenom Bogu i savršenom Čoveku.
On je posebno razvio i bogoslovski protumačio mogućnost sjedinjenja čoveka sa Bogom putem
Pričešća - zajedničarenja sa nestvorenim božanskim energijama. Božanske energije, iako različite od
suštine Božije, ispunjujući čoveka čine ga pričasnikom i jednim sa Bogom. Time je on branio i
odbranio pravoslavno učenje o spasenju čoveka u Hristu, Njegovim netvarnim energijama, tj.
Njegovom netvarnom svetlošću. Otuda se on opravdano ubraja u red učitelja Crkve i propovednika
Pravoslavlja. Sveti Grigorije se u svom bogoslovlju svetlosti najviše bavio čovekom. On kaže da je
čovek (Adam) izgubio tu prvobitnu božansku svetlost padom u greh. On je sebe grehom lišio
provobitne slave, koju čovek sada može zadobiti jedino verom u Hrista. Svoju božansku slavu
Hristos je pokazao Svojim preobraženjem na Tavoru, a istovremeno je time pokazao i slavu u koju će

4
se obući oni koji se verom sjedine sa Hristom. Sveti Grigorije zato govori da naš život na zemlji
osmišljava upodobljenje Hristu, tj. prosvetljenje čovekovog bića njegovom božanskom tavorskom
svetlošću. 

Po svetom Grigoriju Palami početak novoga života čoveka u Hristu je sveto krštenje, u kojem se
izgubljena slava (svetlost), ponovo zadobija i čovek biva ispunjen netvarnom božanskom svetlošću.
To je po svetom Grigoriju Palami početak spasenja. Na ovom stepenu duhovnog života, podvižnika
vere karakteriše tzv. delatna molitva. Ovu vrstu molitve čovek prouznosi svojim sopstvenim trudom
uz praktikovanje drugih jevanđeljskih vrlina posta, ljubavi, smirenja, vere itd. Ukoliko napreduje u
prvom stepenu molitve, čovek dostiže drugi stepen, tj. sredinu spasenja, koju karakteriše jevanđeljski
život ili život u Hristu. Na tom duhovnom stepenu podvižnik vere zadobija tzv. samodelatnu
molitvu ili molitvu srca, kada se Sam Duh Sveti moli u čoveku, tj. u njegovom srcu. Po svetom
Grigoriju Palami potpuno se na trećem stepenu molitve, kada se podvižniku vere otkriva viđenje
unutrašnje netvarne božanske svetlosti, tj. blagodati Svetoga Duha u srcu. Dostižući ovaj stepen
savršenstva i sjedinjenja sa Bogom, čovek po svetom Grigoriju Palami i svetom Lestvičniku dostiže
oboženje ličnosti. Na tom stepenu podvižnik vere je postao stanište Duha Svetoga, odnosno kako je
govorio sveti apostol Pavle postao je “crkva Boga živoga” (1 Tim 3,15). To je stanje za koje je sveti
apostol Pavle govorio da “ne živim više ja, nego živi u meni Hristos” (Gal 2,20).

Od njegovog perioda (14. vek) isihazam, tj. blagodatni opit viđenja i prosvetljenja božanskom
netvarnom svetlošću, širi sa sa Svete Gore po svim pravoslavnim oblastima: u Bugarsku, Srbiju,
Moldaviju i Rusiju. Mogli bismo reći da u periodu srednjeg veka na Istoku cveta, pod uticajem
Grigorija Palame, isihazam, dok se Zapad najviše, neprihvatanjem i ne razumevajući isihazam, okreće
racionalizaciju i sholastici - školskoj teologiji, tj. teologiji bez opita i bez ličnog iskustva i blagodatnog
doživljaja vere. Otuda nije čudo što se pobeda palamitskog bogoslovlja, tj. pobeda isihazma u 13. i 14.
veku naziva novom pobedom pravoslavlja - pobedom žive vere, vere koja daje mogućnost oboženja
čoveka netvarnim božanskim energijama i netvarnom božanskom svetlošću. Sveti Grigorije Palama je
bogoslov svetlosti, bogoslov netvarnih božanskih energija. U osnovi njegovog bogoslovlja je dogmat
o Hristu i Njegovom ovaploćenju. 

Mnogi su u to vreme, posebno na Zapadu, prigovarali da Grigorije uvodi neke novine. Međutim,
isihazam nije nova pojava u životu Crkve. On ima svoje temelje u biblijskoj duhovnosti, kako Starog,
tako i Novog Zavjeta. Već su starozavjetni proroci štitili molitvu od spoljašnjeg prouznošenja, pa su
oni, nasuprot prouznošenja psalama uz liru, težili najdubljoj unutrašnjoj molitvi, tj. molitvi srca.
Prorok Mojsije kada izvodi jevrejski narod iz egipatskog ropstva, čini molitvu srca. Narod vidi
faraona koji stiže sa vojskom i negoduje protiv Mojsija, jer smatraju da će ih faraon stići i pogubiti pre
ulaska u Crveno more. Mojsije ih međutim ukrepljuje u veri u Boga i nagoveštava pogibiju njihovih
progonitelja i govori im: “Gospod će se boriti za vas, a vi ćete ćutati” (tihovati) (2 Moj 14,14) i počinje
sam u sebi da se moli Bogu, Koji mu odgovara: “Mojsije, zašto vapiješ k meni?” (2 Moj 14,15) (iako
Mojsije nije govorio nikakve reči). Slično tome, doživljavaju i isihasti. Bog tj. blagodat Božija, u njima

5
kroz molitvu pobeđuje ono što je njihovom biću greha telesno i smrt (faraon i vojska). A to se sve
dešava dok oni ćute, tj. tihuju. 

Isto tako i kod proroka Isaije nagoveštava se tajna isihazma. Prorok ukoreva svoj narod zbog
odstupanja od Boga zbog nepokornosti reči Gospodnjoj, ali ih istovremeno ne ostavlja bez nade jer
proroštvom nagoveštava put kojim će se vratiti Bogu i pobediti sve svoje neprijatelje: “Jer ovako
govori Gospod Gospod svetac Izrailjev: ako se vratite i budete mirni izbavićete se u miru i u uzdanju
biće sila vaša” (Is 30,15). Taj mir o kome prorok ovde govori je očigledan praobraz mira Hristovog, tj.
isihazma. 

Molitveno tihovanje i Novi Zavet 

U Novom Zavetu imamo mnogo očiglednijih dokaza da je palamitsko bogoslovlje biblijsko

novozavjetno bogoslovlje, bogoslovlje tavorske svetlosti koje je prisutno i dejstvujuće u Crkvi
Hristovoj. Već u Besedi na Gori, Gospod Hristos, kao najveći i savršeni Učitelj molitve, upućuje svoje
učenike da se mole ne mnogim rečima, već u kleti svojoj, iza zatvorenih vrata svoga srca, tamo gde
obitava Sam Bog (up. Mt 6,6). Taj podvig molitve ili kako su Sveti Oci govorili, osvajanje “unutrašnjih
prostora” je dugotrajan podvig koji zahteva postojanost, jer na to upućuju reči Gospoda Hrista “ištite
i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se” (Mt 7,7). Upravo je molitveno tihovanje
“ulaženje na uska vrata” (up. Mt 7,13), dveri srca svoga, kojim su ušli i hodili po primeru Samoga
Gospoda Hrista, najpre sveti apostoli, a potom i mnogi Oci podvižnici, učitelji umnoga delanja do
svetog Grigorija Palame. 

Veliki novozavetni učitelj umne molitve je svakako i sveti apostol Pavle. Po učenju svetog apostola
Pavla svaki čovek treba da živi sa molitvom: “Molite se neprestano” (Ef 6,18), a pogotovu pastir
Crkve koji svojoj ličnoj molitvi treba da dodaje molitvu za Crkvu Božiju: “Zato se i molimo svagda za
vas“ (2 Sol 1,11). Molitveno tihovanje se poistovjećuje sa svlačenjem staroga čoveka u sebi, svlačenjem
svojih kožnih haljina, tj. smrtnosti svoje prirode i oblačenjem u novoga čoveka - Hrista. Pokret
isihazma i palamitskog bogoslovlja su dokaz da je Carstvo Nebesko zaista “unutra u nama” (up. Lk
17,21). Dakle, isihazam poziva da se umnim delanjem i neprestanom molitvom otkrije bescen biser u
samome sebi, a to je Carstvo Nebesko.

Isihastički pokret, počevši od svetog Grigorija Palame (14. vek), širi se po čitavom pravoslavnom
svetu. Isihazam je pratila celokupna obnova, kako duhovnog, tako i liturgijskog života Crkve. U tom
smislu isihastički pokret ne možemo posmatrati izdvojeno iz života same Crkve. Možemo reći da su
sveti Grigorije Palama i isihaste otišli najdublje, tj. da su se uspeli najviše i ušli u “božanski primrak”,
tamo gde se prorok Mojsije susreo sa Bogom. 

U to smislu, isihazam nam otkriva svoju anagošku dimenziju. On nas uzvodi do bezmernih visina
života u Hristu. Podvigom umne molitve, učitelji isihazma, a posebno sveti Grigorije Palama, su nam
pokazali i otkrili “blagodatno stanje sina”. U duhovnom smislu, isihasti su se uzvisili više i od samih
apostola na Tavoru (koji tada nisu mogli da gledaju božansku svetlost), dok su isihasti podvigom
vere dostigli da tu istu božansku tavorsku svetlost vide u svome srcu i da ta svetlost potpuno prožme
6
i preobrazi njihovu dušu i telo. To potvrđuju mnogi primeri i žitija svetih, a posebno žitija svetih
isihasta (za nekog svetogorskog starca se kaže da je mogao da čita Sveto Pismo a da uopšte nije palio
nikakvo svetlo; svetlost iz njegovog lica je obasjavala to što je on čitao). 

Isihazam i mi 

Na kraju mogli bismo da se upitamo ima li isihazam, tj. molitveno tihovanje, budućnost u našem
vremenu, našem veku, koji je već od mnogih nazvan anti-isihastičkim vekom (buka, muzika,
nemiri...)? Današnji svet je prepun buke i svega onoga što smeta čovekovoj molitvi. To nam potvrđuje
i primer svetog starca Siluana isihaste, kome je dok se molio u keliji smetao i sat. Mi smatramo da
isihazam svakako ima budućnost, jer je duhovni život Crkve nezamisliv bez molitve, koju je sveti
Jovan Letvićnik nazivao “kraljicom svih vrlina” - “više moliti nego disati”, a sveti Zlatoust, veliki
bogoslov molitve, kaže da “sama čovekova duša živi upravo kroz molitvu”. Ako je na osnovu ovih
nekoliko primera jasno da duhovni život svakoga hrišćanina nije moguć bez molitve, pa i neprestane
molitve, svakako isihazam ima budućnosti i treba da ima budućnosti i u ovom našem anti-
isihastičkom veku. Da je isihazam i danas moguć, pokazuju nam Sveta Gora i mnogi manastiri
ustrojeni po njihovom tipiku i kanonu, kao i sveti Grigorije Palama - živi i istiniti u Gospodu našem
Isusu Hristu, koji nas svojim bogoslovljem i svojim isihastičkim učenjem i danas izvodi iz tame u
svetlost. Amin.