1

Ljiljana Habjanović Ðurović

ZAPIS DUŠE
Dizajn korica:
Hadži-Aleksandar Ðurović

Na koricama:
Pečat Angeline Branković, iz 1479. Godine,
Bečki državni arhiv

By

2
 ANGELINA ANGELOLIKA
uvodno slovo

Krušedolska obitelj zadužbina je i mjesto pokoja poslednjih

izdanaka vladarske loze Brankovića. Ona spada među najljepše ukrase
Fruške Gore. Međutim, sve njene znamenitosti i ljepote, a nije ih malo u
njoj urizničeno poslednjih 500 godina, sabrane su, čini se, i ogledaju seu
ruci srpske despotice monahinje Angeline koja se čuva u Krušedolskom
hramu. Supruga despota Stefana Slijepoga i majka Mitropolita Maksima i
despota Jovana, kao da svojom sačuvanom rukom, boje voska i ćilibara,
svjedoči na vidljiv i opipljiv način sve ono što je bila i što je činila u svojim
i svoga naroda raspetim vremenima.
Upravo o tome što je bila i što je činila ova zaista angelolika Gospa,
utonula u nevidljivo Božje i ljudsko pamćenje, pripovijeda, časni čitaoče,
ova knjiga koju držiš u svojim rukama. Kroz gou, pisanu s ljubavlju
junakinji srodne duše i sa književnim umećem, izranja iz tame vjekova
živi lik ove Despotice srpske, hrišćanke majke i smjerne monahinje. A
zajedno sa njom oprisutnjuje se dramatika skudnih vremena u kojima je
ona živjela, kao i brojni drugi likovi njenih srodnika i savremenika. I sve
to na način u naše vrijeme najčešće zaboravljen: način prožimanja
zemnih i nebeskih zbivanja u ljudskom životu. U svjetlosti onostranog
nebeskog mitarskog hoda duše ogleda se i provjerava njeno zemno
življenje, njegove svjetlonosne i tamne strane, zlo i dobro, njena čista i
nečista djela. Ono što se na zemlji skriva i može sakriti, postaje, gledano
s nebeske ravni, kristalno otkriveno i jasno, obasjano vječnom svjetlošću
Božanskog lika.
Pored Majke Božje o kojoj je ova poznata naša spisateljka takođe
pisala, srpski narod samo trima ženama pridaje ovaj uzvišeni naziv
sveopšte Majke. To je Majka Jugovića, Jevrosima Majka (sa njenim
čuvenim savjetom sinu Marku: „Nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu ni
po stričevima, već po pravdi Boga istinoga") i Angelina Majka
Krušedolska.
Ovo je prvi put da se na ovakav način ova treća svenarodna majka i
Božja svetiteljka pojavi među nama. Stoga, dugujemo zahvalnost Ljiljani
Habjanović Ðurović što nas ovim dramatičnim životopisom Mati Angeline
čini njenim savremenicima, a nju — našom duhovnom roditeljkom i
putevoditeljkom u život vječni. Uvjeren sam: ko do kraja pročita ovu
knjigu, neće odoleti da ne ode u njenu zadužbinu i cjeliva čudesnu i

3
blagodatnu ruku, među najljepšim na zemlji, ove uzvišene neboozarene
Gospe Krušedolske, Majke srpske.

Začeće Sv. Jovana Krstitelja

6. oktobar 2007. g, Cetinje
AEM Crnogorsko-primorski
Amfilohije

4
 Zahvaljujem se
Njegovom visokopreosveštenstvu,
mitropolitu crnogorsko-primorskom,
gospodinu Amfilohiju,
pesniku i pravoslavnom misliocu
velikog ugleda,
koji me je uputio na
Prepodobnu mati Angelinu
i podsticao me da napišem roman
o Njenom životu.

5
 Mojoj tetki,
profesorki Dragici Ljesar,
s ljubavlju

Mrvica

6
 *

Sve je bilo baš onako kako su kazali sveti oci.

Ležala sam u keliji, na ubogoj postelji. Kraj moga uzglavlja,
pobodena u pesak nasut u glinenu čašu, gorela je sveća.
Irina i Serafina, sestre u Hristu i sastradalnice moje kroz duga
desetleća, klečale su kraj zida i tiho su izgovarale Molepstvije pri
razlučenju duše od tela.
„Pogledaj odozgo na mene, Mati Božja, i milostivo me saslušaj
sada, i poseti me, da bih, videvši te, izašla iz tela radujući se. Neka
mnoštvo grehova mojih ne potisne Tvoje obilno milosrđe, Vladičice,
nego neka me opkoli milost Tvoja i neka pokrije sva bezakonja moja",
molila sam zajedno sa njima.
Molila sam usrdno. Bez glasa. Ustreptalog srca. A suze su polako
klizile niz moje izborane obraze.
Tada sam ih ugledala. Zaista, bili su nalik mladićima neopisive
lepote. I sve je na njima blistalo: lica, bele odežde, pojasevi prekršteni na
grudima u obliku krsta. Kao da se prolila nebeska svetlost.
Gledali su me mirno. Netremice. Njihovi pogledi bili su prepuni
nezemaljske ljubavi. Ta me je ljubav mamila.
„Anđeo Čuvar. I Anđeo Susretnik. Zaista su došli po mene, baš kao
što je rečeno", pomislila sam. Ispunjena slatkim ganućem.
A moja duša! Sva se ustresla. Jednim silovitim pokretom, kao
istrgnuta, iskočila je iz spleta krtih kostiju i slabog mesa. I pohitala im je u
naručje.
Dvojica anđela prihvatila su ustreptalu dušu, kao što ručni deveri
prihvataju nevestu na srpskoj svadbi, i uznela su je naviše.
Osvrnula sam se i videla sam svoje napušteno telo gde leži
nepomično. Odbačeno kao kratka i otešnjala haljina. Neosetljivo. Mrtvo.
Istovremeno, osećala sam da sam i dalje živa. I da sam ostala ista
kao pre smrti. Svesna. Ispunjena nadom i strahom, radošću i tugom.
Znala sam, prva dva zemaljska dana po razlučenju od tela, duši je
dozvoljeno da slobodno luta. Da po svojoj volji obilazi mesta i ljude koje
je volela. Da se, praštajući se sa njima, oprosti sa životom prolaznim koji
prethodi životu večnom.
„Svi moji mrtvi su. Svi koje sam volela. Koga da potražim? Kuda da
odem?" zapitala sam se.
Moj Anđeo Čuvar je znao. On, jedini koji je bio sa mnom u svakom
trenu moga života. Pouzdani i samilosni svedok svega što sam bila. Što
sam osećala. Upamtio je onu neprolaznu čežnju i mukli bol koji bi mi se
javljao u srcu uvek kada pomislim na svoju majku. Na oca i sestre. Na
Skenderbega.
Anđeli su poneli tanano telo duše. Mene. Proneli su me kroza trošni
zid konaka, načinjen od blata i slame. Pa preko crkvice. Preko potoka
koji se račva ispod Ðorđevog Krušedola i međi dvorište moga manastira
sa dve strane.
Nosili su me dalje, iznad sremskih vinograda. Kroz mlaki suton
julskog predvečerja. Kroz opojni miris grožđa i bresaka vinogradarki.
Ni tu toplinu, ni taj miris nisam osećala. Sa telom, umrla su i čula.
Ali, znala sam da se mesec juli primakao kraju, da je u julu za suvih
dana predvečerje mlako, da mirišu vinogradi. I ta svest pomalo je ličila
na doživljaj.
„Mora da je Stefan ovako gledao. Sećajući se", pomislila sam,
radosna što sam opitom saznala još nešto važno o svome mužu i
gospodaru.
Letela je moja duša. Ja. Kao ptica. Kao beli golub. Na krilima
anđela. Preko zemlje despotstva mi. U zemlju u kojoj sam rođena.
Videla sam Obedu. Kupinik. Smederevo. Kruševac. Kosovo polje.
Prizren. Ohrid.
Videla sam Šin Ðon. Lješ. Kroju. Belgrad. Musakiju. Kaninu. Avlonu.
Gotovo ništa nisam prepoznala. Promenili su se gradovi i predeli, i
njihov novi, tuđinski izgled samo malo je podsećao na slike koje sam
sačuvala iz Stefanovih priča i svojih uspomena.
Zaustavili smo se nad Konjskim poljem.
To je mitsko tlo, od davnina nazvano pupkom zemlje arbanaške.
Plodna dolina sred ljutog gorskog kraja, okružena golemim strmim
planinama i klisurama kandavskim. Tu, kraj reke Škumbe, o kojoj govore
najlepše pesme moga detinjstva, vekovao je Konjuh. Zapamtila sam ga
kao tvrd, siguran, gospodski grad. Udoban za život. Pogodan za
odbranu. Zatekla sam razvaline. Pustoš. Osute zidove zarasle u gustu
travu i trnje. Sklonište za ponekog podivljalog psa. I za guje.
Na strelomet od tog mesta propasti i tuge, dizao se novi, čvrst,
četvorougaoni grad. Elbasan. Beleg sile i bogatstva sultana Mehmeda
Drugog, koga su Turci slavili kao Oca osvajanja.
„Elbasan. Utvrđeni dvor silnika. Znamen poraza moga oca",
zaplakala je duša. Ja.
Krenula sam kroz ruševine Konjuha. Da pronađem tragove onog
davno minulog doba kada sam o budućnosti mislila bez straha, i sa
nadom. Kada su moji dani bili ispunjeni radosnim maštanjem, a san o

8
sreći mi izgledao ostvarljiv, i siguran kao majčino obećanje.

9
 *

Moj otac bio je Ðorđe Arijanit Komnin, milošću Božjom gospodar

Konjuha, Avlone i Kanine. Sin plemenitog i snažnog roda, ugledu
predaka dodao je svoj.
Oženio se u mladosti i sav život proveo je sa jednom ženom. Ona
mu je donela gospodstvo starog plemstva, saveze i prijateljstva svoga
oca Andrije Trećeg i grad Musakiju.
Kada je Skenderbeg odabrao moju sestru Androniku da mu bude
žena i da mu rađa sinove, još jednom se moć na moć nakalemila.
Poveo je prvi ustanak protiv Turaka, davno pre moga rođenja, i od
tada nije bilo vojne u kojoj se nije vijorio barjak sa našim znakom i sevao
očev mač, ni skupa vlastele na kome se nije čula, i slušala, njegova reč
mudrosti i iskustva.
A duge vojne i užurbana savetovanja bili su svakidašnjica naroda
od Bosfora do Dunava još od one noći kada su Turci krišom prešli more i
iz Azije kročili u Evropu. Godine su prolazile, stopile se u decenije,
ispunile gotovo dva veka. Smenjivali su se vladari, i hrišćanski i
muslimanski. Umirali su pape i patrijarsi. Vođene su velike bitke. Krstaši
su jurišali iz papskih zemalja, u pomoć hrišćanima, i za svoju korist.
Množila se pustoš na tragovima vojski. Ostajali su razoreni gradovi.
Spaljena polja i šume. Roblje. Svaka strana imala je svoju istinu. Svaki
narod svoje junake, zapamćene u istoriji, i podvige u pesmi opevane. Ali
i svoje stradanje. Bogalje, siročad i udovice. Sestre bezbratnice i majke
bezdetnice.
Smenjivali su se porazi i pobede, ratna stanja i primirja. Menjali su
se saveznici i neprijatelji. Iznevera se na laž nastavljala. Gubljeni su
gradovi, i ponovo osvajani, isti, ili neki drugi. Vladarska i vlastelinska
deca davana su u brakove sa nevoljenima, kao zaloge bojnih saveza.
Prinčevi su robovali na tuđinskim dvorovima kao taoci i garanti
pokornosti.
Ali krajnji ishod svih tih lomova bio je poraz. Od naroda skućenih na
Balkanu otimali su i hrišćani i muhamedanci. A Turci su se neprestano
širili na sever, sve dublje i dublje u predele hrišćanskih zemalja.
Hroničari su merili vreme rata i vreme mira. Po njihovim
svedočenjima, pravog mira nije ni bilo. Vojni pohodi trajali su dugo, a
varljiva i nespokojna primirja kratko, i ispunjena pripremama za novi rat.

10
 Otac je, po svojoj plemićkoj dužnosti, bio uz vojsku. A opet, i u
vreme tih čestih izbivanja, njegovo prisustvo u našem domu, i u našoj
svakodnevici, bilo je stalno, i živo. Jer je tako htela moja majka.
Zvala se Marija Musakija. Bila je lepa, otmena, i ispunjena onim
posebnim mirom koji se prepoznaje kod žena svesnih da su voljene.
Nosila je crne haljine elegantnog kroja, dugu pletenicu kose savijenu na
potiljku i prsten sa likom Presvete Bogorodice. Stas joj je bio uspravan, a
hod siguran. Rodila je osam kćeri i trojicu sinova. Jednom, dok sam
prolazila pored ložnice svojih roditelja, čula sam očev meki šapat.
„Dala si mi pravo na ponos, i nadu za starost", govorio je.
Zastala sam i provirila kroz procep odškrinutih vrata.
Otac je stajao pred majkom, zagledan u njene oči. Zatim je, ne
skrećući pogled, prihvatio njene ruke, polako ih prineo usnama i poljubio
joj dlanove. Jedan, pa drugi.
„Ovo je ljubav", pomislila sam.
Bilo mi je deset godina.
Kasnije, kada sam počela da žudim za ljubavlju, da je čekam i
tražim, često sam mislila o tom trenu. Pitala sam se šta sam, u stvari,
tada videla. Šta osetila. Naslutila. A onda je došao Stefan. I odjednom
sam sve razumela.
Ljubav je bila majčin oslonac i uporište. Voleći, naučila je da strpljivo
čeka. Da se teši nadom. Da se krepi verom.
Svaki beznačajni događaj, slučajno izgovorena reč, miris gorske
trave, pesma naših sluškinja, smeh naroda okupljenog oko zabavljača
na trgu, ukus omiljenog jela, pogled na naušnice ili haljinu, sve joj je, baš
sve, bilo povod da se seti svoga muža i gospodara. Sve razlog da govori
o njemu. Ma šta radila, misao joj je neprekidno oko njega obigravala. S
kim god bila, bila je sa njim.
Prebirala je po uspomenama. Pratila mu tragove. Maštala o
povratku vojske. Iščekivala glasnike. Vesti. Bezbroj puta je čitala njegova
pisma. Stara, dok ne stignu nova. A onda, zajedno, sva dospela od kada
je otišao.
Kada je htela da nam kaže nešto važno, obično je započinjala sa:
„Vaš otac misli, vaš otac bi voleo, rekao bi, ne bi dozvolio, bio bi tužan..."
I mi smo se trudile da sve činimo kako bi njemu milo bilo. Da mu
ugodimo. Da ga obradujemo kad se vrati.
A vraćao se umoran. Podjednako satrven i porazom i pobedom.
Donosio je smrad svih ljudskih nečistoća u odeći, kosi i koži. Drhtavi
osmeh na usnama i u očima. Vraćao se postiđen što je ostao živ, i celih
udova, sred onolike pogibije. I, istovremeno, zahvalan Bogu na toj
milosti.
Još dok sam bila u roditeljskom domu, moja braća, Toma,
Konstantin i Arijanit, stasali su za koplje i mač. I, jedan za drugim,

11
pridružili su se ocu. U vojnama. I u majčinim pričama.
Kako je golem bio njen jad! Kako je strašno patila, dok se čežnja na
čežnju taložila, a strah se na strah nadovezivao! Tu neprebolnu majčinu
muku spoznala sam mnogo godina kasnije, kada sam svoje sinove prvi
put ispratila u rat.
Tada sam već znala da je strah mera snage. ! Da je bol mera vere.

12
 *

Verom i snagom majka nas je štitila. Branila nam je svakodnevicu.

Privid mira i običnog života. Mada su već u doba našeg stasavanja
izvesni bili samo poraz i propadanje, mi smo bile pošteđene tog
saznanja. Gradeći za nas jedan paralelni svet, kao tvrđavu, majka nam
je sačuvala nadu, i pravo na san.
Bilo nas je osam sestara. Nismo odrastale zajedno. Ja sam rođena
malo pre nego što se Andronika, najstarija među nama, udala za
Skenderbega, i po godinama sam najbliža bila njenoj prvoj devojčici.
Zatim su nas napustile Goislava i Ana. Goislava je otišla na drugu stranu
Skadarskog jezera, u dvor Ivana Crnojevića, a Ana u severni kraj, kod
Nikole Dukađina. Njihove svadbe nisam zapamtila. Rasla sam uz Jelenu
i Despinu. I njih je otac dao u Dukađine, Ðorđu i Tanusu. Udale su se
istoga dana. Tada sam prvi put osetila prazninu, i prepoznala sam je kao
hladni dodir. U Konjuhu smo ostale nas tri najmlađe - Katarina, Komita i
ja. Mada je preči bio moj red da pođem za svojom srećom, i njih dve
sam ispratila: Komitu u Zetu, Gojku Balšiću, a Katarinu u Moreju, Nikoli
Bokalisu.
Stara je i poznata priča o lepim i ružnim sestrama. O čarobnicama
čiji pogled omamljuje mladiće, čiji šapat navodi na ludosti, čiji smeh
rasteruje ptice. I o onima drugima, smirene lepote i smirenog uma, koje
su ljudima manje privlačne.
Ni mi nismo bile jedna nalik drugoj. Ali, u majčinim očima, kao u
čudesnom ogledalu, različitost svake od nas dobijala je blistavi odraz.
„Biti drugačija, znači biti posebna", rekla mi je jednom. Kao što je
govorila i mojim sestrama.
Rađale smo se i rasle kroz četiri decenije majčinog života. Međutim,
naša su se sećanja razlikovala samo u malom, i nevažnom. Jer je majka
svakoj od nas pružala isto. I podjednako.
Prenela nam je sve svoje. Opskrbila nas je svim znanjima i
veštinama potrebnim ženi i plemkinji.
Naučila nas je vezu zlatnom žicom na somotu i svili. I teškom
umeću nadgledanja i zapovedanja. Pokazala nam je kako se pesmom,
umilnom i nežnom, otvaraju ljudska srca. I kako reči mogu raniti kao
mač.
Uputila nas je u pravila uljudnog razgovora. Otkrila nam tajnu

13
elegantnog odevanja. Navikla nas na zamorni i komplikovani ritual
otmenog ophođenja po pravilima vizantijske ceremonije.
Pozivala je na dvor grčke učitelje i svetogorske monahe. Na njen
zahtev, i pod njihovom paskom, učile smo grčki i srpski, i čitale knjige
svetih otaca. Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatousti, Vasilije Veliki, Jovan
Sinajac, Starac Isaija. Već u mladosti znala sam za njih i poneko njihovo
delo.
Nismo sve učile podjednako brzo, ni podjednako lako. Ali, u času
udaje svaka od nas bila je spremna za put koji je čeka. Pripravna da bez
straha i zazora ode na svaki dvor. Da dostojno služi svoga muža i
gospodara, ma kako visokog položaja i časnog porekla bio. I da ne
postidi rod Arijanita i Musakija.

14
 *

Majku sam često zaticala pred ikonom Prečiste Bogorodice.

Klečala bi očiju uprtih u sveti lik, utonula u nečujni molitveni šapat, gluva
i obnevidela za sve drugo. Ponekad bi, zazivajući milost Bogomajke,
plakala. Nemo. Bez glasa i bez drhtaja. Suze bi klizile lagano, slivale se
niz obraze i nestajale u naborima visokog crnog okovratnika od mletačke
čipke. Lice bi joj ostajalo mirno i, na momente, ozareno mekim osmehom
duše pročišćene blagodatnim suzama.
Plakala je samo u molitvi. I nikada nije, poput drugih žena, jecajima i
uzdasima olakšavala sebi dane i noći, ni suzama smirivala plamen
snažnih osećanja.
Ispraćala je muža i sinove u duge vojne. Dočekivala osakaćene
ratnike i iskasapljena tela mrtvih. Slušala strašni lelek koji se razlegao
nad Škumbom i kao krik uspinjao do vrhova kandavskih. Pevala je
svatovske pesme svojim kćerima. Prihvatala tek rođenu unučad. Pričala
o svojoj majci. Sve suvih očiju i bistrog pogleda.
Zbirali su se silni na našoj zemlji. Turci, neprijatelji, opsadama i
pokoljima, Mlečani i Napolitani, saveznici i tobožnji prijatelji, ucenama,
grabili su ono što nikada nije bilo njihovo.
Pomešane sa narodom u kolonama nesreće bežale smo iz Konjuha
u Avlonu, iz Kanine u Konjuh, iz Avlone u Kaninu, ili kod Andronike, u
Kroju, i prepuštale gradove vojsci kao poslednjoj odbrani. Žene oko nas
su plakale, klele i preklinjale, a ona je govorila: „Vratićemo se!" Mirna
kao da je dokučila sve naume Božje.
Napuštali smo predate gradove. Ispraćali su nas oni koji ostaju kod
novih gospodara. Povici. Žalost odanih. Prekori uplašenih. Gnev i
zluradost nevernih. Čula ih je. Mora da ih je čula. Ali kao da nije.
Prolazila je kroz špalire izbezumljenih ljudi kao da prolazi kroz pusto
polje. Zagledana u daljinu. U nešto što jedina ona vidi.
Ponekad mi se činilo da neće izdržati. Da će joj krenuti suze. Da je,
eto, nastupio onaj čas teži od svih. Onaj posle kog se sve menja. Čak i
vera.
Uvek bi izdržala.
„Samo onaj ko ume da sa istim mirom i poverenjem u mudrost,
pravednost i dobrotu Božju primi i blagostanje, i stradanje, zaista je na
putu vere, ljubavi i nade. Spremnost na trpljenje i žrtvu, sa

15
blagodarnošću Svedržitelju, i sa gospodskim mirom, najviši je stepen
vere, ali i dostojanstva. Zapamti to, Angelina. Zauvek" - govorila je.
Te reči bile su kratka a sveobuhvatna priča o njenom životu.
Tada još nisam znala da će one postati obeležje mojih dana. Da su
one mera svima rođenim od žene, ne samo u tom okrutnom petnaestom
veku po prvom dolasku Hristovom.

16
 *

Moja braća nisu stasala u muževe kojima bi se naš rod mogao

ponositi. Uzalud sav očev trud i majčina briga. Ostali su nekako mlaki i
tromog uma. Snažni u telu, ali slabi u duši. Umišljeni. Uvereni da je
samo ime koje su baštinili uzdanje njihove slave. I da je pravedno da
tako bude. Bili su radiji spletkama i šaputanjima nego otvorenom
razgovoru. Spremni na pokornost pre nego na borbu. Skloni pogodbama
svake vrste, i sa svima koji bi mogli da im ponude neki interes, ma kako
on mizeran, kratak i neizvestan bio. Takvi, prosto su prisilili oca da se i
srcem i nadom okrene našem zetu, koji je u istoriji, ali i u sećanju
naroda, ostao zapisan kao Skenderbeg.
Skenderbeg se rodio u prvim godinama veka koji će obeležiti svojim
imenom. Na svet je došao pomešane krvi, kao i mnogi plemići toga
vremena. Otac mu je bio Ivan Kastriot, gospodar Lješa, Kroje, Dibra i
oblasti Mati, a majka Voislava, iz ugledne kuće Tripalda. Preko sestara
se orodio sa Crnojevićima, Balšićima i Topijama. Braća mu, Staniša,
Repoš i Kostadin, nisu stigli da se ožene, i ostavili su kratke tragove na
njegovoj stazi.
Na krštenju je dobio ime Ðurađ, po svetitelju ratniku, koji je
postradao propovedajući Hristovo učenje, i koji je na ikonama izobražen
kako ubija aždaju. Izgubio ga je na turskom dvoru u Jedrenu, gde je
dospeo po nuždi svoga oca, da sultanu bude zalog njegove vazalske
pokornosti. Uz tuđu veru primio je i tuđe ime. Nazvan je Iskender, kako
Turci zovu Aleksandra Velikog. Ime zaista jeste znamenje. On je rođen
da bude ratnik.
Započeo je svoju službu kao sužanj i paž Murata Drugog, a završio
je kao najveći hrišćanski junak svoga vremena. „AtIeta Christi", govorio
je papa Kalikst Treći.
Svedočanstvo o njemu sačuvano je i u turskim hronikama.
„Njegovo lice beše odraz lepote i krasote, a pogled njegov je
izazivao da se čovek u njega zaljubi. On beše poslat na Vrata sreće. Car
ga počasti tako što ga uvrsti među svoju ličnu poslugu i izražavaše mu u
velikoj meri svoju naklonost. Dade mu ljubimac Alahov i svoje čete, da ih
vodi, i da zasluži slavu, i dade mu na staranje neke gradove. No taj
nesrećnik poganog soja zaboravi dobročinstva silnog cara careva i iz
čaše zaborava ispi napitak, pa potegnu ruku na neke od carskih

17
zemalja", zapisao je Ašik-paša Zade.
„Oduzeli su mi ime i veru, ali mi nisu oduzeli dušu, i ona me je
bolela, i kidala se u mukama, svaki put kada bih krenuo da se tučem
protiv hrišćana. Ne mogu više!" ispovedio je Skenderbeg svoju istinu
kada se oslobodio turskog ropstva.
„Rodila sam ga sa srcem Obilića. Pesmama o Milošu u san sam ga
ispraćala. Znala sam da će da nam se vrati. Morao je", poverila je
njegova majka Androniki.
Povratio je tvrdi grad Kroju, izmirio našu posvađanu vlastelu,
pokazao im zajedničkog neprijatelja, sabrao sve snage koje smo imali i
poveo borbu protiv Turaka, koja će se završiti tek njegovom smrću.
Kroz čitav svoj dugi život srela sam mnogo ljudi. Ali samo su trojica
od njih zauvek ostali nepomirljivi i nepokolebljivi protivnici ale sa Bosfora:
Skenderbeg, papa Pije Drugi i moj Stefan.

18
 *

Skenderbeg je imao četrdeset godina kada je umakao sultanovoj

milosti i vratio se u zemlju svojih predaka. Iz detinjstva, zapamtila sam
ga kao čoveka snažnog i lepog, srčanog i odvažnog. Koračao je kao
osvajač i sedeo kao vladar. Glas mu je bio krupan, reči jasne, a pogled
prodoran i znakovit.
Kasnije, kada sam već zašla u devojaštvo, a on se blisko primakao
starosti, kada sam počela da primećujem i ono manje uočljivo, da
sagledavam i skriveno, zapazila sam da moj voljeni zet nosi neku setu,
kao beleg.
„To je teret uspomena", otkrila mi je Andronika. I, malo-pomalo,
razmotala je i prostrla preda mnom tajni tovar njegove duše.
Ni dve decenije pošto se oslobodio ropstva, Skenderbeg nije mogao
da zaboravi godine provedene na turskom dvoru. U blizini sultanovoj. Na
Vratima raja, kako su to mesto razvrata, licemerja, podvala, straha i
mržnje nazivali udvorice, neznalice i oni skloni svakoj nepodopštini i
poroku.
Čak je i Androniki, voljenoj, i najprisnijoj, o tom životu govorio u
mraku. Toliki je bio njegov stid.
„Žudeo sam za smrću kao izbavljenjem. Tražio je u bitkama. Jurišao
joj u susret. Ali ni ona nije htela otpadnika", tužio je.
Bio je uveren da su ga iz te kaljuge spasli njegov brat Repoš, i
srpski princ Stefan Branković. U svojoj svesti video ih je neraskidivo, kao
dva pramena iste svetlosti.
Repoš je, po svojoj volji, i po Božjem dopuštenju, još u ranoj
mladosti odstupio sa puta predaka. Uputio se u Svetu goru, u manastir
Hilandar. Njegov otac, Ivan Kastriot, u sopstveno ime, i u ime sinova
koje mu dade Svevišnji, a u slavu Presvete Bogorodice, priložio je
manastiru dva dobra sela sa svoje baštine.
Dok je Skenderbeg ratovao protiv hrišćana, Repoš je u pirgu Svetog
Ðorđa od Gospoda iskao milost za njegovu dušu. Tako je i umro. Za
sobom je ostavio jednu ikonu i slutnju da je svoj život ponudio za
bratovljevo spasenje.
Tih godina, ma gde bio, ma šta činio, Skenderbeg je neprekidno
osećao da je Repoš kraj njega. To neprisutno prisustvo snažilo ga je da
izdrži. A kada se zbio zločin u Tokati, to zlodelo nemilosrdne osvete koje

19
je nad Stefanom izvršio njegov zet i tamničar Murat Drugi, učinilo mu se
da je čuo Repošev glas, i shvatio je da je vreme da se odvaži i postupi
kao što mora.
„Znam, Repoš se i sada, u Carstvu nebeskom, moli za mene. A i
Stefan me, kako mi piše, pominje dok ređa molitve nad moštima Svetog
Luke, u Smederevu. Repoš i Stefan bili su moji izbavitelji od zloglasnog
tiranina. Oni su mi danas pancir i oklop, kalpak i čelenka. Oni su mi i
mač kojim od neprijatelja hrišćana branim i ono za šta znam da je
neodbranjivo", govorio je Skenderbeg.

20
 *

Skenderbeg je voleo moju sestru, ljubavlju strasnom, ozbiljnom i

pouzdanom. Poštovao je, kao što svaki pravi gospodin poštuje ženu
kojoj je obećao zaštitu svoga imena i doma. Odblesak njegovog sjaja
padao je po njoj i osvetljavao je. Uz njega, postala je prva gospođa
arbanaška, ali i dama uvažena diljem hrišćanskog sveta. „Donna
Donica", kako je pisalo ispod njene slike u jednoj mletačkoj knjizi o
podvizima i slavi moga zeta.
U vreme kada sam zašla u devojaštvo, Andronikina sreća beše
ostala mera najsmelijih nada, okvir najslađih snova mladih vlastelinskih
ćeri, opijenih žudnjom da što pre otkriju tajnu čarolije zvane ljubav.
„Ah, biti ljuba takvoga gospodara! Takvom mužu rađati sinove!"
šaputale su moje drugarice, zajapurene i ustreptale.
„Skenderbega je lako voleti", pomislila sam prvi put kada mi je bilo
petnaest godina. Pomislila sam iznenada, i ne misleći o njemu. Potom,
mnogo se dana i sedmica slilo u mesece, pre nego što sam spoznala
svu dubinu i pravi sadržaj te istine, i videla kuda me vodi njen trag.
Ako se izuzmu opšte nedaće našeg vremena, i, proizašla iz njih,
moranja i strahovi svake žene, ma čija da je ljuba, majka, kći ili sestra,
lako je bilo voleti i našeg oca, i muževe naših sestara, i sve sinove iz
uglednih kuća, koji su tražili neveste dobrog roda. Stoga su mi se te
ljubavi činile male i nekako obične. Takve, nisu mogle biti okosnica mojih
snova, ni hrana za glad moga srca.
Moji uzori živeli su na zidovima crkve u manastiru Šin Ðon, i u
jednoj staroj legendi iz desetog veka, o kojoj je svedočio živopis. Zvali su
se Vladimir i Kosara.
Vladimir je bio srpski kralj, gospodar Duklje i severnih arbanaških
krajeva. Po vladarskoj dužnosti morao je biti ratnik i vitez, ali je istinu i
smisao tražio u Svetom pismu, duhovnim razgovorima i molitvi. Sazidao
je dve crkve: jednu kraj svoje prestonice, u Krajini, na donjoj obali
Skadarskog jezera, a drugu u blizini Konjuha. Obe je posvetio Prečistoj
Bogorodici.
Kada je bugarski car Samuilo napao njegove zemlje i poharao mu
gradove, kada je glad pritisla njegov narod i vojsku, a izdaja kao zmija
izmilela iz srca nevernih, kralj Vladimir se predao neprijatelju. Svezanih
ruku, i poniženog, odveli su ga u Prespu. U tamnicu.

21
 Izgubio je sve zemaljsko, ali je sačuvao veru, i dušu. U smradu,
memli i mraku, postom i molitvom tražio je svetlost i izbavljenje. Milostiva
Zaštitnica poslala mu je Kosaru.
Bila je kći moćnog cara i nežna devojka ispunjena samilošću prema
onima koji stradaju. Jednoga dana, vođena pravom hrišćanskom
ljubavlju, sišla je u tamnicu kako bi sužnjima oprala noge i glave. Tako je
srela Vladimira. Zatekla ga je blagog i smirenog, ozarenog dobrotom,
mudrošću i razumom božanskim, čak i na tom strašnom mestu gde
čovek lako gubi sve ljudsko. Čim mu je prišla, čim ga je pogledala, znala
je da joj života sem sa njim nema. „Pre ću umreti nego što ću poći za
drugoga!" rekla je ocu. Samuilo je samovolju svoje uvek krotke i u
svemu poslušne kćeri primio kao znak Božji. Dozvolio je venčanje, vratio
Vladimiru njegovu zemlju, i dodelio mu zemlju dračku.
Vladimir i Kosara poživeli su deceniju i po u nepomućenoj slozi. Bez
poroda. Okrenuti jedno drugom, dobrobiti naroda i spasavanju svojih
duša.
Posle Samuilove smrti, njegov sinovac i naslednik, krvavi car Jovan
Vladislav, na prevaru je namamio Vladimira u Prespu i ubio ga. Satrvena
bolom, Kosara je prenela mošti svoje jedine ljubavi u njegovu zadužbinu
u Krajini. Potom se zamonašila. Ostavila je zavet da je sahrane do nogu
njenog muža mučenika, koji je gubio bitke zemaljske, ali je na Sud
izašao kao pobednik. I koji je ostao proslavljen kao svetitelj i molitvenik
pred Gospodom među narodom srpskim, arbanaškim i grčkim, od
Skadarskog jezera do Drača.
Za vreme vladavine srpskog kralja Stefana Prvovenčanog mošti
kralja Vladimira prenete su u drugu njegovu zadužbinu, u manastir Šin
Ðon, u crkvu Bogorodičinu. Nekoliko decenija potom naš rođak, knez
Karlo Topija, naložio je da se crkva oslika prizorima ove stradalne
povesti, o čemu je ostao zapis na latinskom, grčkom i srpskoslovenskom
jeziku.
Priču o Vladimiru i Kosari čula sam od majke. Bila je to najlepša
priča moga detinjstva. Istinita, a nalik na bajku. Još tada, dok sam bila
devojčica, zanela me je i, kako će buduća dešavanja pokazati, promenila
nešto važno u meni.
Prolazile su godine. Smenjivali se događaji i susreti, utisci i
saznanja. Čitala sam grčke tragedije i stihove firentinskih pesnika.
Razgovarala sam, i slušala. Pamtila, i mislila. Ali ništa što se zbilo,
ništa što sam videla, saznala, osetila ili dodirnula u desetleću koje me je
iz detinjstva odvelo u devojaštvo, nije umanjilo očaravajuću zavodljivost
ove drame. Naprotiv, ona mi je postajala sve značajnija. Nudila mi je sve
više. I sve više od mene tražila.
Nekako u isto vreme kada sam počela da iščekujem ljubav, i da joj
se nadam, učestale su moje molbe majci da odemo do manastira Šin

22
Ðon. I ma koliko mi rado udovoljavala, ja sam želela još. Prosto sam
hrlila svetinji, kao prizvana nekom silom, tajanstvenom i neodoljivo
snažnom. A kada stupimo u crkvu, obuzimala me je radost, živa,
višeznačna i ni sa čim uporediva. Istovremeno nebeska i zemaljska.
Na liturgiji, sve se mešalo u meni. Bogobojažljivost. Čežnja. Ljubav
prema Prečistoj Bogorodici. Zazivanje Njene milosti. Misli o Vladimiru i
Kosari. Molitva. Ushićenje. Misli o Kosari.
Posle svete pričesti dugo sam ostajala sama, u opusteloj crkvi,
dodirivana lakim pramenovima mirisa tamjana, i poslednjim akordima
pojanja koji su se dizali ka kupoli i liku Presvete Majke.
Polako sam koračala pored oslikanih zidova. Pažljivo zagledala
freske. Na svakoj tražila Kosarin lik. Nadala sam se da ću možda otkriti
makar nagoveštaj sličnosti sa njom, mada sam znala da nam se tanka
nit krvi koja povezuje u srodstvo po telu nikada nigde uplela nije. Ali
činilo mi se da to nije važno. Verovala sam da duša može na dušu da liči
po srodnosti u Hristu i veri, činilo mi se da je moja duša poput njene, pa
sam očekivala da je to duhovno rođaštvo i na licu ostavilo neki uočljiv
trag.
„Ta plemenitost. Nežnost. Požrtvovanost. Ta spremnost na davanje.
Na potpuno pripadanje. To je ljubav", čula sam jednoga dana svoju
misao. Jasnu, uverljivu i neočekivanu, kao šapat Anđela Čuvara.
Stajala sam pred oltarom.
- Ljubav, to je ono što je sjedinilo Vladimira i Kosaru - prošaputala
sam. Uzdrhtala. Oblivena suzama.
Bog nas zaista priprema za ono što nam je namenio...

23
 *

- Ajde, dosta je! Jeste, sve si lepo složila, tako divno lažljivo. I
dirljivo, da ti se smuči. Prava bajkica kakve vole anđelčići! Ali ne moraš
više da se prenemažeš. Sada možeš da priznaš tajne svoga srca, i niko
neće da te šalje na ispovest i pokajanje, ni da ti preti ispaštanjem. Sada
si među svojima! - Govorio je neko, veseo i ponosan, kao donosilac
dobre vesti kojoj je i sam doprineo.
Trgla sam se. Pogledala oko sebe.
Još uvek sam bila na ruševinama Konjuha, kraj mene su stajali moji
Anđeo Čuvar i Anđeo Susretnik, ali više nismo bili sami. Oko nas su se
okupila neka crna bića. Odmah sam ih prepoznala. I obuzeli su me
odvratnost i strah.
„Počinje", pomislila sam. „Počinje treći dan! Nasrtaji palih duhova iz
podnebesja. Borba za dušu."
Znala sam, dok je čovek živ na zemlji, demoni ga na sve načine
navode na greh i uče ga njemu. A kada se duša razluči od tela, kada
počne da se uzdiže ka Bogu, ti upropastitelji je zaustavljaju i trude se da
u njoj pronađu neku sličnost sa sobom, svoju grehovnost i pad, te da je
po pravu te srodnosti odvuku u ambis večne tame.
Sada su došli po mene.
- Idemo! Idemo! - požurivali su me radosno. Stisla sam se uz
anđele, da potražim zaštitu.
- Ova je duša ukrašena mnogim vrlinama. Nije vaša - usprotivio im
se moj Anđeo Čuvar.
- Nisam vaša - osmelila sam se, ohrabrena odbranom onoga koji je
bio sa mnom u svakom času moga života.
- Naša si! Naša! - cičali su crni progonitelji.
- Toliko smo puta uživali slušajući te. Divna si bila!
- Prava đavolica!
- Tvoje reči bile su kao otrovne iglice.
- Ne!!! Bile su kao palacanje zmijskog jezička.
- A tvoj anđeo! Ćutao je pokunjeno, kao da su mu pokisla krilca.
- Da si ga samo videla! Bio je to nezaboravan prizor!
Skakali su oko mene, cerekali se kao zla deca, primicali mi se
nepodnošljivo blizu. Ređali su moja sagrešenja, prekidali jedan drugoga,
vikali uglas, nestrpljivi da što pre dokažu svoje pravo na moju dušu i

24
odvedu me sa sobom.
Slušala sam ih, i strašan stid me obuzeo.
- Nisam... nisam vaša... - mucala sam.
Ali slaba je bila moja odbrana.
Sve su znali. Sve reči koje sam ikada izgovorila. Sve kojima sam
greh počinila. Reči tašte. Podsmešljive. Ravnodušne. One kojima sam
nekoga povredila. Osramotila. Ponizila. Koje su nekoga prevarile.
Zabolele.
Pamtili su i reči koje sam ja davno zaboravila. Koje sam iskazala
nehotice. Zbog kojih sam se pokajala.
A kada su ponovili sve što im je davalo vlast nada mnom, posegli su
da me otmu iz okrilja anđela.
- Naša je! Naša! - uzvikivali su pobedonosno.
- Naša si! Idemo! - naredili su mi, spremni da me odvuku u ad.
Skupila sam se pred tom pretnjom. Da se smanjim. Da nestanem.
Nisam imala čime da se odbranim od neprijatelja.
U strahu i trepetu, uprla sam oči u Anđela Čuvara, čekajući njegovu
reč, i milost Majke Božje.

25
 *

Greh rečima počinila sam u mladosti.

Iznosila sam mane svojih prosaca, nemilosrdno, i ne štedeći njihov
ponos, ni ugled njihovih porodica. A tražili su me rođaci mojih zetova,
plemići iz balkanskih zemalja, iz Carigrada i sa ostrva, dubrovački
gospari i mletački trgovci. Ljudi časni i plemenitog roda.
Vređala sam svoje udate sestre, smanjivala im i gorčala živote,
govoreći: „Jadna je žena koja je data u brak kao zaloga vojnog saveza."
A znala sam da one nisu mogle da biraju, da su se kao poslušne kćeri
pokorile roditeljskoj odluci i zakonu vremena.
Žalostila sam majku tvrdoglavo odbacujući njene molbe da
odaberem muža i dom dok sam još mlada, i dok me ištu. A znala sam da
je ona samo zabrinuta za moju budućnost.
Rugala sam se Katarini i Komiti kada su zahtevale da svojim
oklevanjem ne zaustavljam njihovu sreću. A znala sam da se po našem
običaju mlađe sestre ne mogu udati pre starije.
Grešila sam rečima. Ali Gospod, koji vidi razloge svakog dela, zna
da ništa nisam činila iz obesti, ni iz zle namere.
Ranjavajući, ja sam se samo branila. Od majke. Oca. Sestara.
Zetova. Prosaca. Od svih koji su hteli da me udaju. Od njihovih zamisli i
očekivanja. Od nerazumevanja koje se isprečilo među nama kao
bezdan. Branila sam se, i branila sam jednu tajnu.
U svome srcu ja sam bila obećana, i strpljivo sam čekala odabranog
ženika. Istina, nikada mu nisam videla lik, ni čula ime. Ali bila sam
sigurna da postoji. Činilo mi se da mi ništa njegovo nije skriveno ni tuđe.
Verovala sam da i on o meni sanja kao što ja sanjam o njemu. Da me
traži. Da će jednoga dana doći. Zbog njega sam odbijala prosce. O
njemu mislila misleći o Vladimiru i Kosari. Za njega čuvala sve svoje,
uverena da je to čovek dostojan da primi svaki moj dar. A onda je došao
Stefan. Odmah sam ga prepoznala. On je bio taj koga sam čekala.

26
 *

„Stefan je veliki gospodin najplemenitijeg roda i čovek retke

dobrote", govorio je Skenderbeg. „Sin je srpskog despota Ðurđa
Brankovića. Unuk Vukov. Preko babe Mare praunuk Svetog kneza
Lazara, preko prababe Milice izdanak svetorodne loze Nemanjića. Majka
mu je princeza Irina, naslednica slave i imena nekada moćnih
vizantijskih careva Kantakuzina.
Vremenom, otkrio sam i njegove duhovne pretke. One koje je sam
odabrao. Svojom voljom uvrstio se među baštinike Lazareve i Savine.
Protivnik Turaka, predani molitvenik pred Gospodom i slavitelj
pravoslavlja. Taj izbor odredio je njegov život.
Stefana sam prvi put video na dvoru u Jedrenu.
Stupao je na čelu sjajne svite. Stas mu je bio visok i dečački vitak.
Lice mlado, i tek omaljavilo, ali lepo i plemenitih crta. Odeća odabrana
da pokaže i prefinjen ukus i bogatstvo.
Kretao se skladno, i odmerenim korakom. Caru se obratio sa
dužnim poštovanjem, ali dostojanstveno.
Uz njega je bio njegov brat Grgur. Za njima tek stasali plemići,
kolenovići birani po ličnim vrlinama i ugledu roda. Sledile su desetine
slugu. Dvojica po dvojica nosili su kovčege od libanske kedrovine i
novobrdskog srebra. Svaki kovčeg bio je najfinije izrade, sa ukrasima i
gravurama, i svaki ispunjen raskošnim darovima. Zlatom, draguljima,
svilom, biserima, krznom. A u najmanjem je bio biber! Čak i biber je
srpski despot poslao, da zadivi svoga zeta i neprijatelja.
Stefan i Grgur dopratili su sestru Maru, koju je otac dao u harem
Murata Drugog. Kako sam kasnije doznao, dao ju je teška srca, po
nagovoru svoje supruge, i u nadi da će Mara učiniti za Srbiju i svoju
braću ono što je pola veka ranije učinila druga srpska žrtvena devica,
Miličina i Lazareva kći Olivera, poslata Bajazitu posle kosovskog sloma.
Ali bila je to uzaludna žrtva. Mara nije bila Olivera. A i Murat Drugi
razlikovao se od Bajazita.
Došla mu je obučena otmeno i strogo. Ozbiljna. Gordog držanja.
Hladnog izraza i ukočenog pogleda. Kao da stupa na vizantijski a ne na
turski dvor.
Imala je sitno lice, gustu garavu kosu, crne oči i male nežne usne
svoje majke. Telo joj je bilo tanano poput majčinog, a prsti prozirni i dugi.

27
Ali ono što je despoticu Irinu činilo neodoljivom lepoticom, na njenoj kćeri
je izgledalo kao odraz u krivom ogledalu. Ono što je na Irini bilo
privlačno, na Mari je odbijalo. Murat je samo jednom pogledao, i bilo je
jasno da mu se nije dopala.
- Opora, tvrda i skvrčena kao zelen orah - rugao se kada su ga
jednom kasnije pitali o njoj.
Murat Drugi bio je omalen i gojazan. Tamno lice nagrđeno sitnim
ožiljcima dodatno mu je ružio veliki i krupan nos. Hvalili su ga da ima
dobru narav. Rado je i često pijančio i orgijao. Pijan, bio je široke ruke.
Lako je delio zlato, odličja, titule, kuće, imanja. O njegovoj raskalašnosti
vojnici i dvorani ispredali su legende. Ponekad je postupao
nepromišljeno i okrutno. Ali o tome smo svi ćutali, kao poslednje ulizice i
strašljivci. Imao je harem od trista žena i trideset mladića. Sa ženama je
ispunjavao dužnost dinaste. Sa mladićima je uživao.
Te godine kada mu je stigla Mara, bio je prešao tridesetu i već je
imao četvoricu sinova. Verovao je da je obezbedio naslednika, i u svoju
ložnicu češće je pozivao mladiće nego žene.
Jedva je dočekao da se završi svadbena ceremonija i propisano
veselje. Dok su se poslednje zvanice povlačile u svoje odaje, naložio je
da Mara već sledećeg jutra bude otpremljena u dvor u Brusi. U mesto
beznađa i bezizlaza, gde su čamile odbačene i zaboravljene nesretnice.
Žene koje su davno prestale da raduju svoga gospodara.
- Uhode nisu zaradile svoj bakšiš. A, Alaha mi, ni poklisari. Loše su
savetovali gospodina Ðurđa - rekao sam Stefanu.
Obratio sam mu se slobodno, kao da mi je drug sa razbojišta, iz
šenluka ili iz lova.
Bila je zora. Vraćao sam se od žene koja je prodavala ljubav.
Omamljen od svega što mi je činila. Opijen vinom. Veseo.
On je stajao kraj kapije palate zagledan u tužnu kolonu koja je
odmicala ka Brusi. Pratio je poniženu sultaniju. Odbijenu srpsku
princezu. Prezrenu žrtvu. Svoju sestru.
- Šteta što umesto sestre nisi doveo brata Lazara. Čuo sam da je
nežan i vižljast dečak. On bi se mogao dopasti sultanu, udovoljiti mu, a,
ako bude sreće, i omiliti - nastavio sam.
Smejao sam se, svikao na običaje mimo pravila plemenitosti i
hrišćanskog morala. Iskvaren životom među ljudima koji lako izgovaraju i
mirno primaju grube i gnusne reči, a gadost prihvataju kao dobru šalu.
- To ni naša majka, kira Irina, ne bi dozvolila. Čak ni ona, kojoj je
svaka žrtva mala i nevažna ako čuva vlast i gospodstvo. Ipak, hvala ti
što si mi rekao istinu - odgovorio je Stefan.
Miran. Ozbiljan. Gledao me je kao da mi poverava tajnu. I
osmehnuo se kao čovek koji je pronašao prijatelja.
Postideo me je.

28
 Prestao sam da se smejem. Zaćutao sam.
On se u nelagodi osvrnuo oko sebe. Tuđ i izgubljen, u tuđini.
'Tako je mlad, pošten i ranjiv', pomislio sam.
Poželeo sam da ga utešim. Ja, koji godinama ni za koga ništa lepo
učinio nisam ako nije služilo nekom mom planu i koristi.
- I ja sam sin hrišćanskog roda. Ime mi je Ðurađ. Ðurađ Kastriot. A
brat mi je umro u Hilandaru. Zvao se Repoš - šapnuo sam Stefanu, i
zagrlio sam ga.
Od tada sam upoznao mnoge časne i hrabre ljude. Stekao sam
brojne saveznike. Ali moj jedini prijatelj bio je i ostao Stefan Branković",
govorio je Skenderbeg.

29
 *

„Stefan je ostao na dvoru kao talac", sećao se Skenderbeg. „Bilo

mu je četrnaest godina, i u ropstvu je dočekao muževno doba. Vreme
velikih i važnih životnih promena, kada mladić stupa na prag muške
zrelosti. Počinje da ostvaruje dečačke snove o viteškim podvizima,
ratnim i ljubavnim. Da potvrđuje muškost, razumnost i dostojanstvo. Da
misli o budućnosti i naslednicima. Zadobija ugled. Prihvata dužnost.
Kod Stefana je sve drugačije bilo. Mimo običaja i reda Božjeg. Po
volji cara nad carevima i Alahovog ljubimca, Murata Drugog.
Mi, nesrećni sinovi poraženih plemića, dati sultanu kao jamci
pokornosti naših očeva, nismo imali pravo na planove i snove. Sve naše
zavisilo je od milosti i hira gospodara. Nismo znali koliko će sužanjstvo
bilo koga od nas da traje. Ni kako će se okončati. Živeli smo dan za
danom. Bez pomisli na sutra.
Zato smo se uglavnom mirili sa sudbinom. Primali smo islam.
Menjali imena. Prihvatali tuđe navike. Strane običaje. Sve u nastojanju
da mučnu prinudu pretvorimo u život. I u nadi da je to moguće.
Stefan nije zaboravljao da je zatočenik. Nije hteo da zaboravi.
Ostao je svoj. Ne samo veru, ništa tursko primio nije.
Ratovali smo protiv hrišćana. Sticali imetak. Širili slavu janjičarsku.
Stefan je odbio da krene oružjem protiv krsta.
Povlačio se sa razuzdanih zabava na dvoru. Preglasni su mu bili
bubnjevi i zurle. Mrski nastupi gutača vatre i krotitelja zmija. Proste i
gadne plesačice koje su zamamnim pokretima odbacivale poslednje
velove, lake i prozirne kao dim.
Prezirao je carske miljenike koji su to postali nudeći se za zabavu
vlastodršcu, i bio je pun samilosti prema onima koji su silom naterani na
služenje protivno Božjim zakonima.
Takav, uvredio je i razljutio sultana.
- Odbio je da ispije gutljaj iz čaše sreće - rekao je Murat Drugi. I to
je bila presuda.
Stefan je živeo na dvoru, a ostao daleko od divana. Careve ulizice i
doglavnici smatrali su ga neprijateljem. Gujom pod trpezom. Caru je bio
uvek sumnjiv i često kriv.
Oni koji su imali staru mržnju i zavist prema despotu Ðurđu nastojali
su da Stefana dodatno opanjkaju. Među njima se posebno trudio

30
haznadar Fadul, čovek podao i lažljiv, posle čijih podmetanja je Murat
predao Stefana dželatu u Tokati.
I među nama, sastradalnicima, bio je kao među tuđima.
Nije voleo razgovore o ratu, pljački i ženama. Podvale i
krivokletstva.
Nije hteo lažne radosti. Nije predavao svoj um vlasti vina i hašiša.
Nije tražio zaborav u omami opojnog duvana iz nargila. Nije želeo utehu
u zagrljajima za koje se plaća.
Dok smo mi sticali sumnjivu slavu i bogatstvo oteto sabljom, on je
sticao mudrost. Čitao je, pisao i molio se.
Bez reči prekora, bez samoisticanja, sopstvenim primerom i
postojanjem, stalno nas je podsećao kako treba da izgleda, misli i
ponaša se pravi evropski plemić i gospodin. Sin i sledbenik Hristov.
Po povratku iz vojne uvek sam prvo njega tražio. Prosto sam hrlio
ka njemu. U razgovorima sa njim nalazio sam smirenje. Čistio dušu.
Menjao sam se. I pripremao se za ono što mi je Gospod namenio.
Međutim, mnogim hrišćanskim sinovima Stefan nije bio po volji.
Mnogi među njima nisu ga voleli. Poneki su se udruživali u spletkama
protiv njega. Poroku je uvek neprijatna vrlina. Jer je ogledalo njegove
izobličenosti.
Svih tih dugih godina zatočeništva Stefan je bio dvostruki izgnanik.
U mnoštvu, živeo je sam. Živeo je u sebi. To mogu samo
najsnažniji. I oni najbliži Bogu. A to je isto", sećao se Skenderbeg.

31
 *

„Nije bilo uzaludnijeg posla od onog kojim se bavio Stefanov otac,

despot Ðurađ Branković", pričao je Skenderbeg. „Svakoga dana svog
dugog života ovaj nesrećni vladar radio je isto. Pokušavao je da zaustavi
nezadrživo. Da izbegne neminovno. Da spase Srbiju, koja je sto godina
ranije bila najveća sila na Balkanu, pa se za samo jedan vek sa tri mora
skupila na tri Morave, i najzad se povukla na sever, uz Dunav i Jezavu.
Da je odbrani od turskih, ali i od ugarskih i mletačkih nasrtaja.
Više puta je tražio pomoć od pape. Molio ga je da pod krstaš
barjakom okupi vojsku iz mnogih zemalja i pošalje je protiv neprijatelja
Hristovih. Ali Sveti otac nije Bog, niti je njegovo milosrđe bez interesa.
Papa Evgenije, papa Nikola Peti, papa Kalikst Treći nudili su pomoć kao
robu. Cena je uvek bila ista: da Ðurađ primi papsko očinstvo i katoličku
veru za sebe i svoj narod. 'Ceo život proveo sam u veri predaka. Ako bih
je sada promenio, moji podanici bi pomislili da sam umom poremetio,
iako su me uvek smatrali mudrim čovekom', odgovarao je despot.
Nije pristao na ucenu, ali je prihvatio žrtvu. Sačuvao je svome
narodu ime i veru, ali je
I izgubio decu. Od petoro koje mu je rodila despotica Irina, četvoro
je sam predao nesreći. O Mari i Stefanu znate. Grgura su Turci zarobili
dok je branio Smederevo, i okovanog ga doveli u Jedrene. Nežnu
lepoticu Kantakuzinu, plavooku i plavokosu, nalik Nemanjićima sa starih
fresaka, Ðurađ je dao za ženu Urlihu Celjskom. 'Strašan izbor', tužio je
Stefan nad sudbinom svoje sestre.
Grofovi Celjski živeli su izopačeni svim porocima, rod otrovane krvi
proklet zbog svog bezbožništva. Neverovatne priče o zlehudoj sudbini
njihovih žena širile su se po dvorovima kao pretnja. Ali Celjski su bili
najbogatiji plemići zapada, papini ljubimci i bliski rođaci ugarskog kralja.
Stoga je i Kantakuzina primorana na brak protiv duše.
Stisnut između Turske i Ugarske, u neprestanoj borbi za opstanak i
spasavanje onoga što se moglo spasti, Ðurađ je ratovao, mirio se,
kupovao sporazume i prijatelje, udvarao se neprijateljima, sklapao
saveze protiv njih. Strog i prema sebi i prema drugima, davao je mnogo
da ne bi izgubio sve.
Nikome pravi prijatelj, nikome zauvek neprijatelj, jer su i za jedno i
za drugo potrebne snaga i moć, a on ni snage ni moći nije imao.

32
 Vladao je trideset godina.
Uprkos svim gubicima i porazima, nije gubio nadu da će Višnji Bog
nekim čudom Svoje milosti zaustaviti propast države srpske i stradanje
naroda.
U jednom trenutku čak mu se učinilo i da će moći da ostane
neopredeljen u novom sukobu Ugara i Turaka. Bila je to greška sa
kobnim krajem.
Ni Turci ni Ugri nisu mu dozvolili da bude svoj. Silni, i u neprestanoj
međusobnoj borbi, od svakog vladara, od svakog plemića na Balkanu,
zahtevali su da se opredeli. Ðurađ je bio plemić najboljeg roda, vladar sa
najvećim bogatstvom i ugledom. A takvi prvi stradaju.
I Ugri i Turci smatrali su ga vazalom, i tražili su mu da ispunjava
svoju dužnost i moranje. Kada je odbio, u isto vreme, i za isto, postao je
kriv i jednima i drugima.
Ugri su ga optužili za saradnju sa Turcima i oduzeli mu sve bogate
posede u panonskoj ravnici, i palatu u Budimu. 'Ovo se zbiva po volji
gospodina Ðurđa!' govorio je ugarski kralj, deleći svojim vernim
vitezovima zemlje i gradove Brankovića kao pustoline.
Turci su ga optužili za saradnju sa Ugrima i oduzeli mu budućnost.
'Srpski despot je na sebe navukao odoru otpadnika', rekao je turski
sultan. Da opomene sve koji bi se usudili da učine istu drskost i greh, da
kazni Ðurđa, naredio je da se izvrši odmazda nad njegovim sinovima.
Bio je to tragični kraj despotovih pokušaja da Srbiji sačuva bar privid
samostalnosti, i da narod poveren mu od Gospoda poštedi od stradanja.
Posle toga poživeo je još petnaest godina. Umro je skrhan i očajan.
Dve i po godine kasnije nestala je i srpska država.
Ostala je da traje samo srpska Crkva. I vera pravoslavna", pričao je
Skenderbeg.

33
 *

„Taj osmi maj tisuću četiristo četrdeset prve godine po rođenju

Hristovom, i šeste godine Stefanovog zatočeništva, bio je dan kada su
se preokrenuli mnogi životi", govorio je Skenderbeg. „Događaj koji će se
uvek pominjati kao zločin u Tokatu doneo je mnoge promene.
Po volji Božjoj bio sam tamo. Sve sam video. I nikada nisam
zaboravio nijedan prizor, nijedan tren tog strašnog rituala odmazde nad
nedužnima.
Mi, verni padišahovi janjičari, smirivali smo neku sitnu pobunu u
Anadoliji.
Tek što smo stigli u grad Tokat, u tvrđavu poznatu kao Bedevi
čardak, dotrčao je do mene neki mlad vojnik i žurno, gutajući reči,
ispričao mi je da su Stefana i Grgura, okovane i pod stražom, doveli iz
Jedrena.
- Optuženi su za izdaju! - šaputao je zadihano.
Znao sam šta to znači.
Pohitao sam ka tamnici i gotovo sam se sudario sa grupom ljudi.
Uspinjali su se strmim, uskim kamenim basamcima. U sredini su bili
Stefan i Grgur, oko njih apsandžije.
- Stefane... - započeo sam. I nisam umeo da nastavim.
Obradovao se kada me je prepoznao. Izmučeno lice zatočenika
preobrazila je nada. Ali samo začas. Onda je osetio moju tugu i razumeo
je da razloga za nadu nema. Da ja nisam glasnik naknadne milosti, već
nemoćni posmatrač njegovog stradanja.
Izveli su ih na vrh kule. Na zaravan sa koje se videlo daleko
prostranstvo Anadolije. I nebo, čisto i plavo. Stefan je žmirkao na jakom
majskom suncu. Lice mu je bilo prljavo, nokti dugi. Na rukama i nogama,
poput grivni, krvarile su i gnojile se rane nastale od teških okova.
Naredili su mu da stane i on je mirno poslušao.
Dvojica tamničara zauzeli su mesta levo i desno od njega, uhvatili
ga svaki za po jednu ruku i savili mu ih unazad. Treći tamničar stao je
iza i čvrsto mu stegao glavu i vrat. Tako sputan, potpuno potčinjen
njihovoj snazi, Stefan nije mogao da načini ni najmanji pokret.
Osetio sam kako mi se šake grče od želje da se mašim sablje, kako
me telo boli od žudnje da jurnem i u jednom nezadrživom naletu
posečem sve te raskežene glave dželata, apsandžija i dokonih

34
posmatrača, da prekinem to bestidno, to sladostrasno seirenje nad
nesrećom sužnja. Ali ništa nisam mogao da učinim.
Sa mržnjom u srcu stajao sam i gledao kako dželat vadi iz svog
turbana dugačku iglu ukrašenu zelenim polumesecom od emajla.
Polako, ciljajući zenicu, prinosi je oku srpskog princa. Oku moga
prijatelja. Stefan čvrsto stiska kapke u nesvesnom pokušaju da se zaštiti.
Sav se u strah pretvorio. U užas. U grč sapetog tela i nemi krik
bezizlaza.
Ni sam ne zna čega se više boji - bola koji sledi ili budućnosti.
Dželat pažljivo nišani i igla probija očni kapak. Prodire u očnu
jabučicu.
Bol je rezak. Kroz oko dopire u čelo. U mozak. Stefanov jauk je
kratak, i prigušen stidom.
Dželat izvlači iglu. Bol prestaje. Stefan polako, trepćući, otvara oči.
Gleda u neverici. Još uvek vidi. Vidi! Zbunjen, ne stiže da nešto kaže. Da
pita. Igla se zariva u drugo oko. Opet bol. Pa prestanak bola. Opet
neverica. I nada. Gospode Bože, nada!
- Još te vidim, brate... I tebe, Skendere... - grca. I počinje da plače.
Alahovi sinovi se smeju.
'On ne zna... On ne zna...' odjekuje kroz moj prazni um kao eho.
Tamničari su ga oslobodili snažnog stiska, i jednim brzim pokretom
poduhvatili su zanemelog Grgura, koji je drhtao i jecao prestravljen.
Ošamućen mnogim protivurečnim osećanjima, Stefan je krenuo ka
bratu. Dželat ga je zaustavio.
Pošao je ka meni. Teturao se. Taj ponosit, uvek uspravan čovek.
Nije ga slomio strah. Slomila ga je radost. Zagrlio sam ga. 'On ne zna...
on ne zna...', ponavljao sam u sebi, neodlučan šta da učinim.
Podjednako nesiguran da li imam pravo da mu kažem istinu i da li imam
pravo da je prećutim.
- Vidim te... Sve vidim... - ponavljao je Stefan. A iz njegovih mrtvih
očiju klizile su suze.
Mi, koji smo na drumovima i po hanovima sretali slepce i slušali
njihove tragične ispovesti, znali smo da čovek vidi još nekoliko sati no
oslepljenju. Ponekad čak pola dana. Sve dok mu se ne zgruša krv u
očima. A onda, dok polako sve oko njega postaje tamnije, on pomišlja,
govori sebi, veruje da je to zbog sumraka, i moli se, moli se usrdno, u
sve gušćem mraku, da kada svane, i njemu osvane dan. Ali neće.
Nikada više.
Znao sam, Stefana kao zamka čeka ta noć bolne vere i jutro
okrutnog razočaranja. Potom duge godine u kojima će morati da nauči
da živi kao bogalj. Da se pomiri sa svim svojim nemoćima. Sa
sažaljenjem. Bezopasan neprijateljima, beskoristan narodu i prijateljima.
Ovisan o tuđoj milosti i dobroti u svetu u kome je tako malo dobrih i

35
milosrdnih.
Dok sam gledao nesreću tog čestitog i nedužnog čoveka, zakleo
sam se da ću se i delom okrenuti protiv sultana, kao što sam uvek bio
okrenut srcem.
Kako je posle sa mnom bilo, znate.
Stefan i Grgur proveli su naredne tri godine i tri meseca u tamnici, u
Bedevi čardaku. Oslobođeni su tek kada je ostareli despot Ðurađ,
onemoćali vladar i otac izmučen samoprekorima, utvrdio mir sa Turcima.
Murat Drugi poslao ih je u Smederevo sa bogatom pratnjom i darovima,
kao da su mu bili dragi gosti. Još jednom im se narugao surovi silnik",
govorio je Skenderbeg.

36
 *

Prošlo je dvanaest godina od kada je Murat Drugi vratio nesrećne

sužnje ojađenim roditeljima.
Istočni svet je posrtao pod sve snažnijim udarcima turskih sablji.
Pao je Carigrad, i strah i beznađe zavladali su u hrišćanskim zemljama i
gradovima.
Onda je došao Božić tisuću četiristo pedeset šestog leta
Gospodnjeg. Brankoviće je zahvatio olujni vrtlog tragičnih događaja.
Ubrzano su se nadovezivali jedan na drugi, i sve što je decenijama
zidano, srušilo se, sve što je čuvano, rasulo se gotovo u jedan mah.
Najpre je Bogu na istinu otišao despot Ðurađ. Malo za njim i
despotica Irina. Grgur i Mara potražili su utočište kod Muratovog sina,
novog sultana Mehmeda Drugog, i, po njegovoj milosti, nastanili se u
Ježevu. Zatim je umro Lazar, najmlađi sin i naslednik despotske časti.
Za sobom je ostavio gordu i prevrtljivu ženu i tri maloletne kćeri.
Stefan je ostao u smederevskom dvoru kao poslednji Branković.
Međutim, voljom ugarskog kralja, za muža najstarije Lazareve kćeri, koja
je na mane svoje majke dodala i one od babe nasleđene, i za srpskog
despota nametnut je Stefan Tomašević. Čim su se razišli gosti posle
svadbenog veselja, uzurpator je oterao Stefana sa očevine. Ali ni
njegovo nije dugo trajalo. Samo dva i po meseca potom predao je
Smederevo Mehmedu Drugom.
Turci su zgazili i poslednji trag slobodne Srbije.
Godinu i po dana Stefan se potucao od nemila do nedraga.
Poharan od mnogih, ostavljen bez baštine i blaga, nije putovao kao
plemić, okružen slugama i vitezovima. Putovao je kao isposnik. Pratio ga
je samo jedan kaluđer, Luka, koji je podjednako brinuo o telesnim
potrebama i o duši prognanika.
Od Smedereva do Budima. Od Budima do Varaždina. Od Varaždina
do Celja. Od Celja do Venecije. Od Venecije do Dubrovnika. Niko ga nije
hteo. Nigde nije pronašao utočište. Niko mu nije vratio dug. Najzad je
došao kod Skenderbega. U Kroju.
U stvari, došao je kod mene. Ali to tada nije znao.

37
 *

Leto je klizilo u ranu jesen tisuću četiristo šezdesete godine po

Hristu kada sam prvi put srela Stefana.
Bio je isti kao u Skenderbegovim pričama. Lep poput svoga dede
Vuka. Poput Brankovića na starim freskama koje sam jednom videla u
crkvi u Ohridu. Visok. Skladno građen. Dostojanstven i uspravan. Nosio
je svoje gospodstvo lako i ne osećajući ga, kao što drugi ljudi nose
udobnu odeću.
Lik mu je bio ozbiljan, ali blag. „To je čovek koji se dobrotom izdigao
iznad nesreće", pomislila sam. I usudila sam se da pogledam njegove
oči.
Bile su bele. Dve velike beonjače bez dužica, kao prevučene
mlečnom skramom.
Znala sam da mu je vid iscurio sa suzama koje su orosile iglu iz
dželatovog turbana. A ipak, činilo mi se da me vidi. Da me vidi potpuno.
Do dna duše. I da od njega, i kada bih htela, ništa ne bih mogla da
sakrijem. Tolika je bila snaga njegovog prisustva.
Lice mi je oblila vrelina. Ruke su mi zadrhtale. Srce je jurnulo ka
njemu, i odjednom sam znala da je sav moj dotadašnji život bio samo
priprema za ovaj čas i ono što mu sledi.
Zanela sam se za Stefanom.
Moj život postao je želja za njim. Čeznula sam da budem u njegovoj
blizini. Da ga gledam. Slušam. Da činim nešto za njega. Da mu nečim
ulepšam, ili bar olakšam dane. Da mu pokažem koliko mi je mio. Da mu
se dopadnem. Da mu omilim. Da i on zavoli mene kao što sam ja njega
zavolela.
Ali ja sam bila devojka. Plemkinja. Hrišćanka. Morala sam da
ostanem krotka, čedna i gospodski uzdržana. A on je bio slep.
Znala sam da ljudi lišeni očinjeg vida lakim dodirom vrhova prstiju
spoznaju sklad nečijeg lica, punoću usana, mekotu kože. Čak i treptaje
duše. Ali Stefan nije smeo da dodirne poštovanu rođaku svog
plemenitog prijatelja i zaštitnika.
On je razaznavao svet kroza zvuke. Kroz mirise. Slutila sam da
stoga njegov sud mora biti i stroži i ozbiljniji nego merila onih koji vide
očima, i koji ženu vrednuju zaneti njenim oblicima.
Počela sam da razmišljam o sebi. I neprestano sam se, u strepnji i

38
nadi, pitala isto.
Da li mu je prijatan moj glas? Da li moje reči klize niz njegovo uho
kao ruka niza svilu? Ili možda govorim suviše tiho i meko, pa ono što
kažem dopire do njega kao nerazgovetno mrmljanje? Da li mu godi moj
ozbiljan ton? Ili više voli visoke i reske zvuke, i jedva prikriveno nestašno
zadirkivanje? A razgovor sa mnom? Da li mu je zanimljiv? Kako mu se
čini, da li rasuđujem na pravi način? Da li sam dovoljno umna? I da li mu
se uopšte dopadaju devojke koje pričaju o učenju svetih otaca i grčkim
dramama, ili su mu draže one skromnog duha, i malih znanja, a vične
drugim veštinama? A smeh? Smeh je važan! Smeh je kao svetlost u
svakom domu. Ja se smejem iskreno, ali uzdržano. I samo kada imam
razloga. Šta ako njega privlači radosno cilikanje? Ili čak neumeren smeh
koji se obrušava na prisutne kao slapovi vode? Ponekad i bez povoda.
Dok me sluša, da li zamišlja moje usne i zube? Mreškanje obraza?
Sjaj u očima? Držanje tela? Pokrete ruku? Da li može da nasluti kako
izgledam? Da li to uopšte želi, makar iz radoznalosti? Da li me vidi bar
približno onakvu kakva sam? Ili sam mu, ko zna čime, vratila neku davnu
uspomenu? Podsetila ga na neku ženu? Neku koju je slučajno sreo?
Neku koju je voleo? Možda me vidi po sećanju na nju? I, kakvo je to
sećanje?
Da li me izdvaja među devojkama? Da li prepoznaje moj korak, hitar
i lak, i prigušeni šum mojih haljina? Da li među svim mirisima razlikuje
onaj kojim ja odišem? Miris moje kože pomešan sa mirisom ružinih
latica. I da li ga taj miris odbija ili mami?
Da li oseća moje prisustvo dok prolazim pored zatvorenih vrata
njegovih odaja? Da li, bar načas, srcem poželi da uđem, istovremeno
odbacujući tu nedoličnu pomisao svom snagom svoje čestitosti? Kao što
ja činim.
Bauljala sam kroz dane i noći, nosila ta pitanja kao teret, i znala da
samo jedan čovek ima odgovore. A on ih je čuvao kao tajnu.
Prema meni se ophodio prijatno, i sa poštovanjem. Pažljivo je
slušao ono što govorim. Zabavljao me svojim pričama. Odlazili smo u
duge šetnje po vrtu. Ponekad se smejao. Ali na isti način se ponašao i
prema mojoj majci, i prema Androniki. U stvari, bio je blagodaran gost. I
nekom nesvakidašnjom veštinom, svojstvenom samo najvećoj gospodi,
uspevao je da u isti mah bude srdačan i dalek, uljudan i nedokučiv.
Ni njegovo lice ništa mi nije govorilo. Kada bi osetio da ga
posmatram, kada bi ga moj pogled oprljio kao dodir, to lice se menjalo u
trenu. Postajalo je maska. Kamen. I ja bih svaki put iznova pomislila da
se nikakvo priznanje ne može oteti čoveku koji je kroz dvadeset pet
godina patnje naučio da sve skriva i nosi u sebi.
Tako se množila moja nemoć. Širila teskoba. Uvećavao strah. Rasla
strepnja.

39
 Mlele su me sumnje. Gušile slutnje. Razdirali nemiri.
Uprkos svemu, i sigurno po milosti Presvete Bogorodice, u srcu su
mi bujale vera, ljubav i nada. I znala sam, ako uspem da ih sačuvam,
dosegnuću svoju čežnju.

40
 *

Davno je rečeno da je istinska ljubav snažna kao molitva. Ona čisti

srce. Okrepljuje duh. Pobeđuje taštinu. Ona doziva. Mami. I mora biti
uslišena.
Ni uzdržani srpski princ nije odoleo. Dozvan mojom čežnjom, jedne
noći došao mi je u san.
Bili smo u crkvi Svetog Jovana Vladimira. Pred oltarom. Kao da se
venčavamo. Ili obećavamo jedno drugom.
Stajala sam podignute glave i gledala ga bez reči. Ustreptala.
Stisnutog grla.
Ali i on je mene gledao. U tom snu oči su mu bile zdrave. Krupne i
smeđe. Tople i blage. Pogled pomalo nesiguran. Nežan i čežnjiv.
- Nikada nisam voleo. Nisam stigao. Pre ropstva bio sam mlad za
ljubav. Zatim sam bio sužanj. Pa bogalj. Sve do sada, srce mi je ostalo
netaknuto - govorio je Stefan.
Zadrhtala sam. Razumela sam i ono neiskazano.
Bojažljivo sam pružila ruku ka njegovim grudima.
- Od sada imam samo Boga i tebe - rekla sam mu.
A on me je gledao kao što nikada nikoga nije.
- Od sada imam samo Boga i tebe - ponovila sam budeći se.
Niz lice su mi se slivale suze iz sia.
- Osećala sam da sam ispunjena ljubavlju. Istovremeno beskrajno
uzbuđena i čudesno spokojna.
Bila sam uverena da je i on sanjao isti san. Da, naglo probuđen, još
uvek čuje reči moga zaveta. A onda ih, polako, i sam ponavlja.
- Od sada imam samo Boga i tebe.
Te noći sve se u meni složilo. Uskladilo. Smirilo.
Stefan mi je otkrio tajnu svoga srca i ispunio je sve moje snove.
Imao je blizu četrdeset godina. Ja nepunih dvadeset. Ali u ljubavi
smo bili podjednako mladi. I sami. Oko nas se nisu plele mreže
dinastičkih i državnih planova, ni puzavice sitnih interesa. Spajao nas je
sklad duša. Žudnja srca. I brid tela kada nam se slučajno sretnu ruke.
Dodirne odeća. Kada se pomeša vazduh koji nas obavija.

41
 *

- Znaš li povest o Vladimiru i Kosari? - pitala sam Stefana.

Požurila sam da iskoristim neponovljivi niz običnih događaja koji su
doveli do retke prilike koja mi se ukazala.
Skenderbeg je otišao u kovačnicu oružja. Sa njim je bio i njegov sin
Ivan. Stefanov duhovnik, monah Luka, ostao je u kapeli, od jutra predan
molitvi. Majka se neuobičajeno dugo zadržala u svojim odajama.
Andronika je izašla sa mnom, ali se vratila u dvor da služavki izda neki
zakasneli nalog. Dvorske gospođe su zaostale, zadubljene u živ i, činilo
se, vrlo zanimljiv razgovor. Moja pratilja im se rado i radoznalo pridružila.
Tako smo Stefan i ja ostali sami. Zaklonjeni stablom starog hrasta.
Dan se polako gubio u mlakom sumraku.
Vrt je mirisao na jesen. Na opalo lišće. Na rane magle.
- Znaš li povest o Vladimiru i Kosari? - pitala sam Stefana.
Htela sam da mu, govoreći o drugima, pričam o sebi. O nama. Da
mu istinom o tuđoj ljubavi ispovedim svoju. Da mu i na javi otkrijem ono
što mu nisam sakrila u snu. Da mu i rečima kažem ono što sam mu
svakog trena govorila čitavim svojim bićem.
Stefan je, naravno, znao legendu o čudesnoj ljubavi bugarske
princeze i srpskog kralja, i dosetio se zašto ga podsećam na nju.
Ali on je zaista bio veliki gospodin. I zreo muškarac. Strani su mu
bili gordost i sebeljublje. Osetio je moj stid. Razumeo je koliko mi je
teška ta hrabrost na koju me sili snaga ljubavi. I nije oklevao da me
zaštiti od mene same.
- Angelina... - započeo je.
Prvi put me je nazvao samo imenom i ja sam taj jasni znak prisnosti
primila kao dar.
- Angelina... Sav moj život bio je čemer. Nikada nisam ni pokušao
da nađem utehu u ljubavi prema ženi. Sve do sada. Uz tebe, po prvi put
mi se učinilo da za mene ima spasa i utehe na ovom svetu. Ali baš zato
što te volim, ja neću da te pitam ono što bih te pitao da sam okrunjeni
despot slobodne Srbije i naslednik bogatstva moga oca.
- Upravo si me pitao... - zaplakala sam. Osetila sam da gubim dah. I
da mi se kosti pretvaraju u penu.
Nesvesna svog pokreta, ispružila sam obe ruke i zakoračila sam ka
njemu. Istovremeno, kao ponesen tim trenutkom savršenog saglasja, i

42
on je ispružio ruke ka meni. Najpre su nam se dotakli prsti. A onda smo
se sreli u drhtavom zagrljaju utehe i ljubavi.

43
 *

Bile smo same. Majka je sedela na niskoj stolici, a ja na podu,

naslonjena obrazom na njeno koleno, kao nekada, dok sam još bila mala
devojčica.
- Da li znaš koliki teret primaš? - pitala me je.
- Znam - rekla sam.
- Jesi li sigurna?
- Jesam. Svesna sam da Stefana nije lako voleti. Ali, majko, od tebe
sam naučila da nije važan teret, već snaga onoga ko teret nosi.
Ćutala je nekoliko trenutaka. Lagano, gotovo neosetno, prebirala je
prstima po mojoj kosi.
- A ti imaš snagu?
- Imam - potvrdila sam uvereno.
Malo sam se pomerila, klekla sam ispred nje, uhvatila sam je za
ruke i pogledala je pravo u oči.
- Majko, Bog zna moje moći. I neće mi natovariti ono što ne mogu
da ponesem. Gde posustanem, pomoći će. Pridržaće teret. Ili ojačati
snagu.
Govorila sam po svojoj veri. Jer nije li kazano: zapovediću anđelima
Svojim da ti uklone prepreke s puta?
Ustala sam i zagrlila majku.
Želela sam da je utešim. Da je ohrabrim.
- Uostalom, ja sam tvoja kći, vrla i časna gospo Marija - drhtavo
sam se nasmejala.
- Moja si. Po svemu si moja - zaplakala je. Bila je zabrinuta. Bila je
uplašena. Ipak,
nije pokušala da me silom zadrži. Čak ni da me nagovori da
promenim svoju odluku.
Možda je shvatila da je čitav moj dotadašnji život bio put ka Stefanu.
Da su svi moji izbori vodili ovome. I da čovek ne može od sebe pobeći.
Možda je slutila da bi sve što kaže bilo uzalud. Možda se bojala da
bi rečima protivljenja mojoj želji stvorila bezdan među nama. Udaljila nas
jednu od druge više nego sva prostranstva Jadranskog mora i njegovih
obala. Jer jedina nedostižna daljina je daljina posvađanih srca.
Možda je o svemu tome mislila dok je plakala i grlila me.

44
 *

- Bežite, zlobnici iz podnebesja! - prekinuo me je u sećanjima moj

Anđeo Čuvar.
On, koji me nikada nije ostavljao samu, i koji je znao i pamtio sve
što sam ikada pomislila ili učinila, uverio se da u ispovesti na ovom sudu
vlasti tame nisam prećutala nijednu istinu. I da po toj istini zaslužujem
milost izbavljenja.
- Vidite! Nemate prava na nju! - odbijao je nasrtaje sila mraka. - Na
mali greh odgovorila je velikom vrlinom. Udala se za čoveka neizlečivo
bolesnog, beznadežno siromašnog i bez položaja. I iskupila se.
- To nije bilo delo milosrđa. To je bila ljubav. A svaka ljubav je i zbog
sebe - pobunila sam se.
Nisam htela da se spasavam odricanjem od Stefana.
Ali anđeli su me već povukli iz mrskog kruga. Poneli su me uvis. Ka
mestu gde se ostvaruje jedini istinski cilj čovekovog postojanja.
Tako smo izbegli demonima koji istražuju greh počinjen rečima.
Nismo odmakli daleko. Još sam treperila, nesmirena od pređašnjeg
straha, kada su mi crna bića ponovo zaklonila vidik i preprečila put.
Lica su im bila nalik ljudskim, ali izobličena zlom. Lukavo su žmirkali
sitnim očima. Sa račvastih jezika i tankih usana, raskeženih u zlurad
osmeh, kapala je zelena sluz otrova. A na grudima, kao izrasline, videla
su se njihova crna srca. „Na njih liče oni koji se raduju tuđoj nesreći.
Duše čiji su gospodari", pomislila sam.
- Evo i Angeline! - siktali su.
Glasovi su im bili prigušeni. A hladni. Oštri. Glasovi zlica i
spletkaroša.
- Utekla tamo, stigla ovamo!
- Među svoje!
- Nisam vaša! - uzviknula sam, sigurna da ne mogu pripadati bićima
ovako odvratnim i zlim.
- Nisi naša? Čija si? Valjda mila ovčica brižnog pastira? Ko bi to
rekao!
- Njegova sam! Božja! - odvratila sam smelo.
- Ako je ogovarao? Ko je osuđivao bez zazora i bez milosti?
- Sećaš li se šta su ti govorili popovi i kaluđeri? Učili su te da onaj ko
sudi bližnjem bestidno svojata Božje pravo, protivi se Njegovoj volji i

45
hoće da mu bude ravan, pa tako upropašćava svoju dušu... - podsmevali
su mi se.
- A znaš li zašto? Znaš li ko se prvi suprotstavio starom tiraninu? Ko
je znao da mu može biti ravan po svakom pravu? Znaš, naravno! I to su
te naučili. Naš gospodar!
- Svaki put kada si se Bogu usprotivila, mi smo se radovali. Kada si
ogovarala, nas si prizivala. Mi smo ti hitali u pomoć. Naše reči si
poslušno ponavljala, misleći da su tvoje. Tako si se odricala Boga i
našem si se gospodaru klanjala.
- I sad se čudi otkud nam vlast nad njom! Nečuveno!
Zagledali su jedni druge, kriveći lica u strašne grimase.
- Nisam vaša. Nisam - ponavljala sam. Ali sve tiše.
- A šta si radila sa Stefanom? Šta sa Kantakuzinom? Žuč vam se
slivala sa jezika! I da znaš, ti si bila najbolja. Ti, snaha. Tuđa kost i
meso. Rekla si i ono što su oni hteli da prećute. Dubrovčane si nazivala
licemerima i prevarantima. Vuka Grgurevića kopiletom i uzurpatorom. A
Mara! Mara ti je bila bezdušna kradljivica i poturica - okrutno su
nabrajali.
- Jel' dosta, ili treba još da te podsećamo?
Bili su ljuti. Nestrpljivi da što pre krenemo. Da me odvuku u čeljusti
zveri.
- Ajde, požuri! Polazimo! Nisi ti nama danas jedina! Anđeli su se
rastrčali, a čim se oni rastrče, mnogo je posla i za nas!
Nemoćna, prestravljena, čekala sam pomoć Anđela Čuvara. Makar
jednu njegovu reč. Pokret. Ali on je mirovao pognute glave. Postiđen.
- Sve je to bilo zbog Stefana - zaplakala je moja duša. Ja.
Ali činilo se da nema ko da me čuje.

46
 *

Bližio se Božić, i dan kada ću se omužiti.

Sedela sam kraj prozora zagledana u predeo zasut snegom. Niz
okna su klizile pahulje i rani sumrak. Misli su mi lenjo promicale,
nevažne, dremljive i nepostojane, a ruke mirovale na krilu i
zaboravljenom ručnom radu.
Prenuo me je bat neskladnih koraka. Neko je posrtao niz hodnik i
udarao o zidove.
Onda su se vrata naglo otvorila i Stefan je prosto hrupio u sobu.
- Angelina? - proveravao je, nesiguran da li sam tu.
- Šta se desilo, Stefane? - skočila sam, uplašena.
- Angelina! - započeo je zadihano i brzo. Kao da se boji da neće
stići da kaže šta je naumio. Da se neće usuditi da dovrši započeto.
- Angelina! Tvoja duša je čista. Tvoja iskrenost je detinja. Tvoja
hrabrost je dirljiva. Ali ja moram da ti još jednom ispričam sve kako jeste.
Dok ne bude kasno!
Preda mnom je stajao Stefan kakvog nisam poznavala.
Taj uvek smiren i dostojanstven čovek drhtao je od nekog jada koji
ga je nadjačao.
Krenula sam ka njemu. Prišla sam mu blizu. Sasvim blizu.
- Šta se desilo, Stefane? - pitala sam ga.
- Pogrešio sam, Angelina. Strašno sam pogrešio. I molim te da mi
oprostiš. Ponudio sam ti sav svoj život. A to nikako nisam smeo! Jer to je
život prognanika i beskućnika koji opstaje od tuđe milosti.
Lice mu je bilo crveno. Glas raspukao. Kršio je prste i stiskao jednu
šaku drugom.
- Šta se desilo, Stefane? Šta se desilo? - ponavljala sam.
Uzela sam njegove ruke u svoje. Dlanovi su mu bili vreli i vlažni.
- Toliko sam siromašan da ni venčano ruho ne mogu sam da kupim.
Molio sam pomoć od Dubrovčana. Danas je stigao glasnik. Poslali su mi
dve stotine perpera! Dve stotine perpera, Angelina! Kao da sam ja kakav
oružar koji se ženi kovačevom kćerkom! A nekada su nam u
Smederevo, uz pisma puna lepih reči, slali poklone čija se vrednost
merila stotinama dukata!
- Dubrovčani su uvek bili licemeri i udvorice. Prijatelji svima i
nikome, odani samo svom interesu. Mazni poput ulja i skliski poput

47
jegulje. A, u stvari, hladni i okrutni kao zmije. Takvi ne mogu nikoga da
uvrede - pokušala sam da ga umirim.
- Mene jesu. Ponizili su me svojom škrtošću. Ali ja i taj bedni dar
moram da primim, tolika je moja nemaština. To samo uvećava moj stid.
A znaš li šta ga čini neizdrživim? Pomisao da ću i dalje morati da ih
molim za pomoć. Za novu milost i novo poniženje.
- Toliko su dobra imali od Nemanjića, Lazarevića i Brankovića da ti
se nikada ne mogu odužiti - nastojala sam da ga utešim.
- Preko drugih oni danas vraćaju dug srpskoj gospodi. Mari nose
darove, klanjaju joj se kao nekada našem ocu i majci, i laskaju joj
kićenim besmislicama. A ja! Glasnik mi je doneo pismo od kneza. Luka
mi ga je jedva pročitao. Kada je završio, izašao je bez reči. Strašno
pismo, Angelina. Ljubazno, ali kratko, šturo i hladno. Smišljeno da me ne
uvredi otvoreno, a da me povredi, i odbaci zauvek. Teže mi je nego
prošlog leta, kada su odbili da Kantakuzinu i mene prime u svoj grad.
- To nije tvoja sramota, Stefane. Srbije više nema. Karavani
dubrovačkih trgovaca prolaze turskim zemljama. Svi znaju da je Mara
turska miljenica i 'vazljubljena majka' novog sultana, a da si ti neprijatelj
Turaka.
- Nisi još čula najgore - nastavio je Stefan, rešen da ništa ne prećuti.
- To pismo otkrilo mi je i ono što nisu rekli. Po njemu slutim kako će
Veće umoljenih presuditi o bogatoj zaostavštini srpskog mitropolita
Grigorija, koja je već dvadeset godina u pokladi kod dubrovačkih zlatara.
Tražili smo je i Kantakuzina, i Mara, i Vuk Grgurov i ja. Dubrovčani kao
dokaz prava na nasleđe zahtevaju mitropolitov pečat, ključ od sanduka, i
popis ostavljenih stvari.
- A sve to ima Mara?
- Mara, ko bi drugi - potvrdio je Stefan. - One noći kada je majka
umrla, provalila je u riznicu i uzela je šta je htela. Krišom, mimo prava i
zakona. A zatim je, pre nego što se razdanilo, pobegla Mehmedu.
- Drska kradljivica! - uzviknula sam, iskreno se gnušajući bezbožnog
čina svoje zaove. Učinila je ono na šta kći nema pravo, ni kada je sama.
Ono što sestra bratnica ne sme, ni po ljudskim ni po Božjim zakonima.
- Da sve bude strašnije, Lazar je još bio živ, i roditeljskom voljom
odabrani naslednik. Ali to njoj nije smetalo da ga pokrade. Tada je uzela
i očev pečat. Njime potpisuje pisma i povelje, kao da je ona naslednica
Brankovića. Kao da mene nema. Kao da su mi Turci sa vidom i pamet i
sva prava oduzeli. A sada će tom krađom sebi obezbediti novu
otimačinu.
- Neka joj Gospod sudi! - prekrstila sam se, i proklela sam je,
satrvena Stefanovim jadom.
- Još nešto moram da ti kažem. Ne mogu da ostanem da živim na
Skenderbegovoj zemlji, i zavisan od njegove darežljivosti. Nedostojno je.

48
Osim toga, slutim da će uskoro i njemu samom trebati pomoć i zaštita.
Bliži se starosti. A Turska je dobila mladog gospodara, silnika bez
obraza i časti, koji se ne boji ni ljudi ni Boga.
Zaćutao je. Prineo je moje ruke svojim grudima, i pustio me da
osetim snažne udare njegovog srca.
- Idem na brigu svojoj nesrećnoj sestri Kantakuzini. Ti, dušo, još
imaš vremena da tražiš bolju sudbinu. Niko ti neće zameriti. I mnogi će
se plemići obradovati - pokušao je da se osmehne.
Srce mi se cepalo.
- Kasno je, Stefane. Suviše te volim - rekla sam.
- Angelina, da li si svesna kakav si život odabrala? Uz mene, nikada
nećeš imati ono na šta si navikla, i nećeš biti ono što bi mogla da budeš.
- Ali biću tvoja voljena supruga i, ako to bude po milosti Presvete
Bogorodice, mati tvoje dece.
Porumenela sam, a njemu je osmeh ozario lice.
- Oh, Angelina - uzdahnuo je - podjednako sam nemoćan pred
tvojom verom i pred svojim strahom... a i ta deca, ako nam ih Bog da...
ko zna šta njih čeka...
- To samo On zna. A ja se uzdam u Njegovu milost.

49
 *

Kantakuzina nas je dočekala u Gradecu.

Imala je četrdeset tri godine, i nosila je tragove svih svojih nesreća.
Još uvek je bila veoma lepa. I tako prefinjena i gospodstvena da
sam se ja, gledajući je, sebi učinila kao nespretna seljanka. Odeća joj je
bila po mletačkom ukusu, skrojena od najfinije svile i brokata jarkih boja,
ogrtač od somota obrubljen hermelinom. Nakit raskošan kao i odeća,
načinjen od dijamanata, bisera i modrog safira. Vozila se kočijama
postavljenim somotom. Pratile su je otmene dame, i sluge u livreji sa
grbom Celjskih.
Ali, uza sav taj luksuz, lepotu i sjaj, Kantakuzina je bila slika jada.
Sve je u njoj bilo mrtvo. I to se videlo.
„Bog joj je dao sve što nije dovoljno za sreću i oduzeo sve bez čega
žena ne može biti srećna", rekao mi je jednom Stefan.
Tek se bila zadevojčila, kada su roditelji odlučili da je udaju za
Urliha Celjskog. Bio je to dobar politički brak. „Despot se utvrdio ovim
srodstvom", složile su se uhode i dvorski savetnici u Beču i Budimu, u
Veneciji i Napulju, u Dubrovniku i Carigradu.
Celjski su bili prvo plemstvo velikog nemačkog carstva. Vladali su
mnogim posedima u Štajerskoj, Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. Bili su
krvlju i brakovima pomešani sa kraljevskim kućama. Urlih, jedini sin, i
sam vešt i uporan, hrabar ratnik, i nemilosrdan i lukav pregovarač, već je
počeo da uvećava nasleđenu imovinu, ali i moć.
Na put u nepoznat svet, među strane ljude, u život koji će se oko nje
zatvoriti kao zamka, povela je svoje dvoranke, vitezove i pravoslavne
duhovnike. I posle udaje za latinskog gospodara ostala je u svojoj veri.
Ali izgubila je ime. Postala je Katarina. Samo je Stefan nikada nije
nazvao tim tuđim imenom, koje je bilo simbol njenog ropstva.
Bila je grofica Celjska, kneginja i principesa Rimskog carstva,
banica Dalmacije, Hrvatske i Slavonije. Žitelji Gradeca nazivali su je
svojom dragom gospodaricom. Zamenjivala je muža za vreme njegovih
čestih i dugih putovanja. Imala je svoj grb i pečat, i sva vlastelinska
prava.
Ali izgubila je radost. Snove. I nadu.
Urlih je bio čovek mnogih nesklada. Visok, plećat i vitak. Negovao je
bradu i kosu, oblačio se bogato i skladno. Oči su mu bile krvave i

50
nabrekle, glas hrapav. Nastupi i pokreti siloviti. Govor prost.
Ništa mu nije bilo sveto. Bio je neiskren, neveran i bezveran. Grabio
je sve na šta mu padnu pogled i ruka. I isto tako neobuzdano rasipao je
čak i ono stečeno grehom.
Neumereno se predavao svim uživanjima. Podjednako halapljivo
uzimao je jelo, piće i dragane. Nezasit u razvratu, i potpuno bestidan, na
svome pečatu je, umesto kakvog plemićkog ili crkvenog simbola, imao
skaradni oblik žene bez odeće.
U početku, pošto mu je tek došla, Kantakuzina je prosto lelujala,
zbunjena, radoznala, preplašena i nestrpljiva, uskovitlana mnogim i
protivurečnim osećanjima. Taj njen muž i gospodar bio joj je i lep i
strašan. Istovremeno je i privlačio, i plašio. Kasnije, sva privlačnost je
nestala. Ostala je samo nelagoda. Ostao je strah. A kada ga je dobro
upoznala, mislila je da je živeti sa njim isto što i valjati se u brlogu
opasne zveri.
Isprva, provodio se sa njom kao da je vojnička devojčura, a ne žena
koja treba da bude majka njegovoj deci. Kasnije mu je dosadila.
Teško je začinjala i još teže rađala. Ta nesreća samo je pojačala
njegov prezir i bes, i osvetničku silovitost njegovih nasrtaja.
Na prvog sina, Hermana, čekala je pet godina. Zatim još dve na
devojčicu Elizabetu. Pa još četiri na Ðorđa. Ni da predahne nije stigla, ni
da se obraduje što je obezbedila opstanak imenu Celjskih, a Bog je
počeo da uzima nazad ono što joj je dao. Najpre je umro najmlađi sin.
Potom Herman. Imao je dvanaest godina i već je ličio na svoga oca.
Najzad je izgubila i jedinu kćer. Devojka je bila prava Nemanjićka.
Visoka i plava, nežna, srčana i mudra.
Kantakuzina je znala da su Urlihu potrebna deca. I nova, mlada
žena. Znala je i da je Urlihov otac dve svoje supruge poslao u smrt.
Potpuno smoždena strašnim bolom, počela je da se nada njihovoj
sudbini kao izbavljenju.
Ali Bog nije hteo ni smrću da joj olakša.
Umesto nje, uzeo je Urliha.
Sahranili su ga u samostanu u sjajnom gradu Celju.
Bila je to okrutna ceremonija, predviđena za ispraćaj poslednjeg
člana zatrte porodice.
Kovčeg u kome je ležalo obezglavljeno Urlihovo telo postavljen je
nasred crkve, i pokriven crnim plaštom. Oko njega je stajalo dvanaest
dvorana. Bili su obučeni u crno, i svaki je u ruci držao sveću. Polako je
prišla odru, i položila na njega venčani prsten, kao svoj poslednji dar.
Potom se sklonila, da napravi prolaz za novu kolonu dvorana u crnom.
Stupali su po dvojica, i spuštali na odar oklop, koplje, mač, kacigu, štit i
grb Urliha Celjskog.
Tada se, u potpunoj tišini, začulo struganje metalne obuće po

51
kamenom podu. Vitez u punoj spremi uzeo je štit i kacigu pokojnika i
bacio ih je na zemlju. Onda je dohvatio grb koji je dva veka svedočio o
moći i bogatstvu velike gospode. Lomeći ga, tri puta je povikao: „Danas
Celjski, i nikada više Celjski!"
„Danas Celjski, i nikada više Celjski! Nikada Herman! Nikada
Ðorđe!" odjekivalo je kroz Kantakuzinin pomućeni um. Kroz njeno krvavo
srce. A kada je vitez po treći put ponovio užasnu istinu, izgubila je svu
snagu i svest i prostrla se na hladni kamen kao crna krpa. Toga časa
sve je u njoj umrlo.
Već sutradan počeo je grabež njenih imanja.
Nije imala muške dece, čijim bi ih pravom štitila. Nije imala ni kćer,
čijim bi životom i brakom trgovala. Mogla je da se osloni samo na
podršku vernih, a njih je bilo veoma malo. I snaga im je bila nedovoljna
da se suprotstave nemačkom caru, ugarskom kralju, mnogim velikašima,
pa čak i pojedinim upravnicima njenih gradova koji su nudili svoju
lojalnost novim gospodarima.
Izgubila je bogatstvo i moć. Bez njih, titule su bile ništavne.
Da bar nešto sačuva, gradove koje joj nisu oteli sama je prodala.
Žena koja nas je dočekala u Gradecu bila je beskućnica kao i mi.
Stajala je na životnom raskršću, nesigurna kuda da krene. I ima li uopšte
puta za nju?

52
 *

- Ti si vrsnica moje Elizabete - rekla mi je Kantakuzina kada smo se

prvi put srele.
- A ti moje sestre Andronike - odgovorila sam.
Stefan se osmehnuo. Učinilo mu se da smo nas dve u tom času, tim
jednostavnim rečima, dale zavet o ljubavi i prijateljstvu. Ponadao se da
će me njegova sestra primiti kao kćer. Da ćemo se priviti jedna uz drugu.
Da ćemo obe u tom novom zajedništvu pronaći ono što smo izgubile. I
što i njoj i meni bolno nedostaje.
Sledeća tri meseca proveli smo zajedno. Najpre u Gradecu. Zatim
na dugom i mučnom putu kroz nekadašnje zemlje Celjskih. I najzad u
Veneciji.
Ja sam zaista iskreno želela da se zbližim sa Kantakuzinom. I
mnogo sam se trudila. Ali ona je odbijala svako moje nastojanje,
ravnodušna i daleka, kao pri našem prvom susretu, kada je izmakla
svoje lice i dopustila mi da joj poljubim samo ruku, malu, belu i hladnu.
„Možda je, stranstvujući četvrt veka kod Celjskih, naučila da živi
sama?" nagađala sam, postiđena.
„Ili se zatvorila u svoj jad kao u oklop, pa zato ne mogu da doprem
do nje?" pitala sam se, ponižena.
„A šta ako me smatra neprivlačnom, i nedostojnom da budem žena
Stefanu?" brinula sam, uplašena.
„I Kantakuzina i ja imamo samo Stefana. Ljubav prema njemu
mogla bi da nas veže", pomislila sam više puta. A onda sam, sedeći
danima kraj nje u skučenom prostoru putnih kočija, uvidela da ona
Stefana ne voli.
Ona je volela dečaka sa kojim je rasla. Sa kojim se rastala na dan
svoje udaje. Od tada, sreli su se samo jednom, i to posle svih njenih
nesreća. U stvari, ona je volela svoje uspomene. Moj Stefan, čovek koji
je pred njom, sa kojim ona razgovara i savetuje se, kome pomaže, malo
je, sasvim malo, ličio na ta davna mila sećanja. Među njima nije bilo
topline. Bili su najbliži rod, a stranci.
Već smo stigli u Veneciju kada sam se ponovo setila prvih reči koje
mi je uputila. Počela sam da razmišljam o njima. Činilo mi se, ako ih
odgonetnem, ako pogodim šta mi je zaista tada rekla, naći ću put do
njenog srca i tajne koja se u njemu krije, ma kakva ona bila.

53
 „Šta znači: Ti si vršnjakinja moje Elizabete. Šta još, osim poziva da
joj budem kći? Poziva koji mi, kako su pokazali budući događaji, nije
uputila. Koji je mogao biti nastavak njenih reči? Šta je prećutala? Možda
samo tužno podsećanje: Ona je mrtva. Možda i: Ona je mrtva, a ti si
živa. Možda prekor Onome koji je tako odmerio?" tkala sam misli, i
zaplitala se u njihove niti.
„Nikada nije oprostila Bogu. I to je odredilo njen odnos prema meni",
izgovorila sam glasno jednoga jutra, budeći se. Ponovila sam reči koje
mi je neko došapnuo u snu.
Odjednom, znala sam sve.
Od tada, osećala sam nezaduženi dug kao drhtavicu. I potmulu
krivicu kao mučninu. Bila sam kriva i dužna zato što sam živa. Što me
Stefan voli. Što ću roditi naše dete. I počela sam da se sklanjam pred
mojom nesrećnom zaovom kao tat.

54
 *

- Danas mi je stigao glasnik od Mare - rekla je Kantakuzina.

Ulazeći u odaju, poremetila je čas tihog spokoja. Stefan i ja sedeli
smo oslonjeni jedno na drugo. Moja glava je počivala na njegovim
grudima, njegova ruka na mom trbuhu i našem čedu.
Bio je mesec juli. Vazduh vreo, vlažan i nepomičan. Vetrovi
posustali u lavirintu lagune. Smrad kanala težak i povremeno nesnosan.
- Glasnik od Mare - ravnodušno je ponovio Stefan. - I, šta piše
Mara? '
- Ona je dobro, i u punoj carskoj milosti. Ima svoj dvor u Ježevu,
svoja sela i prihode, svoje dame, duhovnike i vitezove. Poštuju je i
hrišćani i Turci. Sultan priča da je 'ljubi kao prisnu majku svoju' i dao joj
je titule emirise i carske udovice.
- Lepo... - procedio je Stefan. - A piše li Mara o srpskom roblju? O
hiljadama najlepših mladića i devojaka iz osvojenih gradova, koji su
milošću tog istog sultana podeljeni vojsci za uživanje, a sada ih, uništene
i telom i duhom, trgovci robljem preprodaju u bescenje na pijacama od
Skoplja do Venecije? Pominje li monahinje iz srpskih manastira koje
nema ko da otkupi, pa one koje su primile anđeoski obraz služe u
krčmama i hanovima Anadolije? - optuživao je Stefan. Rasli su mu glas i
ogorčenost.
- Piše o Grguru - prekinula ga je Kantakuzina. I dalje mirna - Grgur
je umro. U Hilandaru, kao monah German...
Stefan se trgao.
- Nesretnik. Neka se Gospod smiluje njegovoj duši. Veliki ga je jad
bio sa svih strana - rekao je tiho. I prekrstio se.
Osetila sam kako ga obuzima žalost. Znala sam da je ovo čas za
nežno sećanje na mrtvog brata. Za oproštaj. Za molitvu. Znala sam i da
je svaka moja reč neumesna i suvišna. Ali nisam mogla da ćutim. Neka
jetka radoznalost, neka ružna želja da produžimo razgovor i prekore
Mari, bila je jača od mene. Gorčina mi se skupljala u ustima kao otrov, i
morala sam da je ispljunem.
- A šta još piše Mara? - pitala sam.
- Bio je još jedno nesretno vladarsko dete. Žrtvovano uzalud... -
rekla je Kantakuzina.
To me nije zanimalo.

55
 - Šta još piše Mara? - ponovila sam nestrpljivo. I malo glasnije.
Kantakuzina me je pogledala, i licem joj je brzo preleteo tračak
zainteresovanog iznenađenja.
- Hvali Vuka Grgurevića, i ponosi se njime. Kaže, Vuk je spretan i
hrabar ratnik, sultan ga rado drži u svojoj službi i dopustio mu je da nosi
titulu despota Raške.
- Kopile su okitili despotskim znamenjem! Bože, ima li kraja tvojim
iskušenjima? - uzviknuo je Stefan.
- Mara je to složila! Mara! Da zavara Vuka i veže ga za Turke.
Valjda i tu vidi neku korist za ono čudovište koje naziva 'svojim ljubaznim
sinom' - dodavala sam optužbu na optužbu.
- Toliko ga voli da joj je razum pomućen - rekao je Stefan.
- Kako može da mu služi, i da ga voli, posle svih zala koja je učinio
u pravoslavnim zemljama? Posle Carigrada i skrnavljenja Svete Sofije.
Posle onolikih pustošenja Srbije. Posle Novog Brda i Smedereva - nisam
odustajala.
- Kad isprati sina u rat, majka ne razmišlja šta on tamo radi, već
hoće li živ i čitav da joj se vrati - umešala se Kantakuzina.
- Ali on nije njen sin - usprotivila sam se razlozima moje zaove.
- On je jedino dete koje je Mara ikada imala. Koje je mogla da ima...
- Ona ne zna... - upozorio je Stefan.
- Onda neka ćuti - odrezala je hladno grofica Celjska.
- Šta ja to ne znam? - pitala sam.
- Ništa ti ne znaš.
- Znam ono što zna sav hrišćanski svet. Znam da je Mehmed gori
nego njegov otac. Znam da je ubio čak i svoga brata, dete u kolevci -
nastavljala sam prkosno. Protiv svoje prirode i vaspitanja. Kao po nečijoj
prisili.
- Jeste, Mehmed je zver - potvrdila je Kantakuzina. - Surov je,
koristoljubiv i veroloman. Nema dogovora koji nije prekršio, ni zaveta
kojeg se nije odrekao. Zovu ga Mehmed, progonitelj Hristov, i on se tim
imenom ponosi. Ali ni svoju veru ne poštuje. Islam mu je izgovor za
pljačku i širenje moći. Rat prilika za zverstva u kojima uživa kao u
omamljujućoj nasladi.
- Rekla si ono što svi znamo. A sada mi kaži šta ja to ne znam -
navaljivala sam tvrdoglavo.
- Kazaću ti. A onda zaćuti! - opomenula me je Kantakuzina.
- Angelina! Kantakuzina! - mucao je Stefan. Ali mi ga više nismo
čule.
- Pre nego što su je poslali Muratu, Mari je, po volji naše majke,
neka travarka iz ritova uništila plodnost - rekla je.
Ošamutila me.
- Mehmed je njeno jedino dete. Čedo njenog srca. On je za nju još

56
uvek onaj mili, zbunjeni, preplašeni i rasplakani dečačić koga je primila iz
samrtničkih ruku njegove majke, i privila na svoje usahle grudi. Odgajila
ga je kao svoga sina. Za njega, svaka joj je žrtva mala, svaki trud
ništavan. A on joj uzvraća onako kako ume i može.
- Kako joj uzvraća? Milošću prema Srbiji? Ili njoj ni to nije važno? -
nizala sam pitanja kao optužbe.
U glavi mi je šumelo. Beba u meni se grčila. Ali nisam mogla da
prestanem da govorim.
- Rekla sam da zaćutiš! - povikala je Kantakuzina.
Skočila je sa stolice i prevrnula je.
Maska uzdržane i hladne plemkinje najvišeg roda spala je sa njenog
lica i razbila se u paramparčad. Pred nama se pokazala žena istinski
ojađena i gnevna.
- Šta ti znaš o tome! Šta ti znaš o gladi srca? Jesi li ikada mesecima
plakala po svu noć, nemoćna da podneseš bol pokidane utrobe i muku
unezverene duše? Jesi li ikada išla pomućenog uma, zaglušena krikom
sopstvenog očaja? Jesi li ikada molila nemilosrdne da ti se smiluju? Jesi
li ikada bila toliko sama i jadna da bi i u vučju jamu upuzala, samo da
dodirneš nešto toplo i živo? - jecala je.
Ćutala sam. Najzad sam ćutala! Postiđena. Ponižena. Poražena.
Ništa nisam rekla ni pošto je Kantakuzina izašla iz odaje.
Nisam smela da pogledam Stefana. Ni da ga dodirnem. A i on je
sedeo nepomičan i nem, kao da je sam.

57
 *

Stid sam ponela u postelju. U nesanicu. Stidela sam se pred

Stefanom. Pred sobom samom.
Stidela sam se pred golim obrazom Kantakuzinine nesreće. Jer, bilo
je vidljivo, tužeći nad Marinim udesom, govorila je i o sebi.
„Ima pravo! Ja tako malo znam. Gotovo ništa. Zato sam se i
osmelila da udaram grubim rečima, i optužbama. Da sudim. Najlakše je
suditi. Za to nije potreban ni um ni srce. Dovoljni su oštar jezik i zloba,
nadmenost i gorčina", mislila sam.
„Znanje mi je malo, zato što sam mlada. Ali, ne mogu time da se
pravdam. Širina duše ne zavisi od znanja. Zar mi je i duša mala?" korila
sam sebe.
„A opet, kako da ćutim? Kako da ne osudim ono što jeste za osudu,
i Božju i ljudsku? Kako da ne upozorim na izdaju, krađu i laž?"
Tako rastrzanih misli, suprotstavljena sebi, jedva sam dočekala
zoru.
Prateći trag prvog jutarnjeg svetla, iskobeljala sam se ispod
pokrivača, polako, da ne probudim Stefana, i sela sam pored prozora.
Htela sam da potražim odgovor i poduku u mudrosti svetih otaca.
Beba je mirovala.
Uzela sam „Rajsku lestvicu". Knjigu je pre osam vekova sačinio
Jovan Sinajac, prepisana je u Smederevu, po nalogu despota Ðurđa.
Stefan ju je nosio svuda sa sobom. Poklonio mi je kao venčani dar, i ja
sam na prvoj strani svojom rukom zabeležila: Ovo je knjiga despotice
Angeline.
„Demoni nas nagovaraju da grešimo. Ako ne mogu da nas navedu
da počinimo greh, navode nas da sudimo onima koji greše. Tako nas
drugim putem odvlače na isto mesto", razobličavao je sinajski pustinjak
svu podlost lukavoga i njegovih slugu.
„Sud Božji ljudima nije poznat. Neki su javno činili grehove, ali su
tajno činili još veće vrline. I oni koji su ih osudili prevariše se jer od dima
nisu videli sunce", čitala sam dalje. Uzdrhtala. Prepoznala sam sebe
među onima koji su zbivanja nastala po nedokučivoj volji Božjoj tumačili
po svom oskudnom znanju, i u korist svoje priče i istine. Videla sam svoj
greh.
„Dobar baštovan bere samo zrelo voće. Pametan i razborit um

58
primećuje samo vrline i samo o njima govori. Bezumni čovek nalazi
samo krivice i nedostatke. A ti, ako vidiš nečiji greh, pomoli se za njega
tajno, a nemoj mu se podsmevati i iznositi ga na javnost. To je način koji
je ugodan Gospodu", podučavao je pobednik nad demonskim
podmetanjima.
Njegove reči bile su kao udarci. I istovremeno slatke kao uteha.
Osetila sam suze na obrazima.
„Veliki je moj stid pred tobom, Gospode! Pred Tobom, i pred Tvojom
Blagom Majkom. Ti, Koji Si savršen, praštaš ljudima. A mi, skloni i
podložni svakom grehu, sudimo jedni drugima!
Pomozi mi, Gospode! Pomozi mi, Presveta majko! Daj mi lepotu
duše, da vidim dobro u bližnjima! I da se tom dobru radujem! A ako
ponekad vidim i zlo, da mi ne omrzne čovek koji ga čini, već njegov
greh!", molila sam. Iz srca. Iskreno pokajana.
Molila sam, sve dok mi neko nije dotakao rame.
Bio je to Stefan.
U srcu sam osetila mir.
A ono što sam naučila te noći nikada nisam zaboravila.

59
 *

- Odlazite, sluge pakla! Ova duša je suzama pokajanja oprala greh

svoga jada i nemoći. I nikada ga više nije ponovila. A bilo je dana kada
joj je srce gorelo od nepravde koju su joj činili - rekao je moj Anđeo
Čuvar. Oterao je mučitelje što na strašnom putu stoje i ispituju.
Povukli su se, pokunjeni. Ali tek što su iščezli njihovi gadni likovi,
ugledala sam druge.
„Koliko je neprijatelja čovekovih!" pomislila sam. I setila sam se reči
apostola: „Mi ne ratujemo protiv krvi i tela, već protiv duhova zlobe u
podnebesju."
- Evo ide čedo naše, Angelina! - objavio je onaj koji je stajao na čelu
te legije zla.
- Gde si, lažljivice slatka! Dugo smo te čekali! - drečali su oni koji su
ga pratili.
Sjatili su se oko mene kao grabljivice.
Na prvi pogled, bili su pomalo različiti među sobom, taman koliko se
razlikuje sitna laž od prevare, obmana od krivokletstva. Istovremeno, bili
su isti. Obeleženi znakom svoje prirode. Onim tragom lukavstva koji sam
primećivala i na licima pojedinih ljudi, i koji ih je činio nekako ljigavim, i
odvratnim, ma kako lepi bili.
- Nisam lažljivica! I nisam vaša! - usprotivila sam se.
Zaista sam bila sigurna da demoni greha laži ne mogu naći svoga
udela u meni.
- O, gospodaru, satano! Vidiš li ti ovo! - zavapio je jedan od sinova
oca tame. Zakolutao je očima i pogledom zagnjurio u beskrajne dubine
koje su zjapile pod nama.
- Sve ste vi, duše, iste! - nastavio je gnevno. Dok ste u telu, mislite
da možete kako hoćete! I ovako, i onako. Lažete sitno i krupno. Lažete
sebe i druge. Lažete na ispovesti i u postelji. Omamljene svojom
veštinom, obuzete mislima o koristi koju će vam laž doneti, ne dosećate
se ovoga časa. A kada dođete pred nas, sve se trzate, i otimate,
nepodnošljivi smo vam i grozni. Urličete i kukumavčite, i hvatate se za
anđele, tako čiste i bele! Kao, nećete sa nama. A davno ste sa nama
pošle. Samo što to niste htele da znate. Ili niste verovale.
- Ali ja nisam lagala - tvrdila sam.
- Nisi? A ko je Stefanu šaputao sve one bljutave obmane kojima se

60
on, kao kakav maloumnik, zavaravao? Ko?! - povikao je okrutni
istražitelj.
Bio je ljut.
Drhtala sam. Neprestano sam drhtala. Stvarno ne znam šta me je
više plašilo, i šta mi je mrskije bilo - njihova srdačnost ili bes.
- Dobro mi je, mužu moj - kreveljio se jedan.
- To nije važno, Stefane - prenemagao se drugi.
- Kako god ti odlučiš, gospodaru, biće najbolje - rugao se treći.
Smejali su se. Svi su se smejali. Smehom jezivim kao njihove
pojave.
„Oni znaju moje reči! Moj greh. Ali ne znaju mu razlog, ni uzrok",
pomislila sam.
- To je bilo zbog ljubavi. Nisam mogla drugačije - pokušala sam da
se odbranim.
- Bravo, Angelina! Tako treba! Umesto da se postidiš, ti pravdaš
sebe plemenitošću svojih pobuda. Umesto da se pokaješ, ti opraštaš
sebi.
- Pretili su ti da je laž propast za dušu, a ti je vidiš kao dobro delo. I
čini ti se da si divna, požrtvovana, i vredna svakog priznanja.
- Tako se laž umnožava, greh raste, a mi se radujemo!
- I naš gospodar se raduje! Skakali su i cičali.
Potpuno sluđena, nemoćna da im se oduprem, slušala sam kako
izvrću svaku moju reč, svaku pomisao, i tumače je po potrebi svoje zlobe
i meri svoga zla.
Gledala sam kako pružaju ruke ka meni. Kako mi, u pomamnom
plesu, prilaze, sve bliže i bliže. I znala sam, još tren, još samo tren će
proći, pre nego što me ščepaju i odvuku u mesto večne osude.

61
 *

Venecija!
U toku svog dugog života prognanice često sam se selila.
Pronalazila sam kratki mir i nesigurno utočište u gradovima velikim i
malim. Videla sam mnoge lepote ovoga sveta. Ali Venecija! Serenisima,
najsvetlija, kako su je nazivali, bila mi je, i ostala, najlepše delo ljudskog
truda i Božjeg nadahnuća.
Venecija, to je modra laguna reke Brente na njenom ušću u
Jadransko more. Sto dvadeset ostrva. Kanali koji ih dele i povezuju,
ispunjeni brodićima i gondolama. Mostovi koji ih spajaju, i kojima vrvi
narod u oba pravca. Mali popločani trgovi sa bunarima, gde se u
predvečerja okupljaju ljudi nižih staleža, i pevaju o ljubavi i žudnji. Kuće
duž ulica od vode, u koje se ulazi iz barki. Šetalište pored Velikog
kanala, kojim prolaze otmene i ugledne dame, i gospoda, ponosna i
samouverena. Raskošne palate porodica koje su nasledile staru krv, i
bogatstvo koje se neprekidno uvećava. Fasade ukrašene skulpturama,
freskama i mozaicima koje su stvorili najveći umetnici renesanse.
Sedište duždeva. Stotinu crkava, i najveća među njima, bazilika Svetog
Marka, jevanđeliste i zaštitnika grada. Sve to oteto je od zaliva, a opet je
ostalo deo njega.
Venecija u koju smo stigli bila je krhki lavirint između kopna i mora.
Između zapada i orijenta. Između hrišćanstva i paganstva. Stecište ljudi
raznih običaja. Raznih rasa. Vavilon srednjeg veka u kome se mešaju
jezici mnogih naroda.
Grad koji je stalno živ i budan. U kome žamor i događaji ne zamiru
sa zalaskom sunca.
U Veneciji se sve neprestano kretalo, kao da prati ritam kojim talasi
udaraju u obalu. I svi su se mešali. Plemići. Njihove gospe. Kurtizane sa
obaveznim žutim maramicama, kao oznakom svoga zanata. Trgovci.
Kaluđeri franjevačkog i dominikanskog pravila. Redovnice Svete Klare.
Sluškinje. Robovi iz severne Afrike i sa istoka. Izaslanici mnogih
zemalja. Vojnici. Vitezovi. Muzičari. Akrobate. Majmuni. Plovila.
Golubovi. Mačke.
U Veneciji se sve moglo kupiti, i sve se moglo prodati. Roba iz svih
krajeva sveta. Najfinije tkanine. Plemenita krzna. Dragulji. Začini.
Robovi. Umetnička dela. Ljubav. Relikvije. Staklo iz Murana. Oproštaj

62
greha. Titule. Životi. Visoki činovi. Naklonost mecena. Kardinalski šeširi i
papske tijare. Prijateljstva. Ubice. Ljudske sudbine. Sve je bilo izloženo
na pijacama. Onim javnim, na mostovima i pored kanala. I onim tajnim, u
raskošnim odajama najviše aristokratije i crkvene i državne vlasti.
Venecijanci su voleli ceremonije.
„Narodu treba dati hleba i igara", govorili su tirani starog Rima.
Duždevi podanici imali su hleba u izobilju. Ali igara im nikada nije bilo
dosta. U Veneciji, sve je moglo biti povod za veliku svetkovinu. Značajna
dobit u trgovini. Uspeh u ratu. Poseta kakvog važnog gosta i prijatelja.
Izbor novog dužda i šestorice njegovih savetnika.
Imali su i stalne praznike. Proslavljali su Svetog Marka, izabranog
patrona svoje Republike. Praznovali su Dan žena. Svake godine
ponavljali su živopisni ritual venčanja Serenisime sa Jadranom.
Svečanosti su započinjale procesijom na moru. Najpre bi isplovio
brod „Bukentaur", simbol Mletačke republike, sav u zlatu i purpuru.
Pratile su ga hiljade gondola, i brodića na vesla i jedra, iskićeni vencima
od cveća i lovorovog lišća, i raznobojnim zastavama sa grbom Venecije i
slikom lava. Muzičari, pažljivo raspoređeni na vodi i kopnu, svirali su
skladno i poletno.
Ljudi su se tiskali na balkonima i prozorima, na mostovima i na
obali, pozdravljali su upravljače grada glasnim uzvicima i zasipali su
cvećem ploveću povorku.
Slavlje se zvanično završavalo viteškim nadmetanjem na trgu ispred
crkve Svetog Marka. A zatim ga je svako nastavljao po svome.
Ali usred sveg tog sjaja, raskoši i bogatstva ljudi su posrtali, i padali,
i gubili duše, kao zalutali u mrklom mraku.
Jer, Venecija je bila Sodoma i Gomora. Bludnica iz „Apokalipse".
Istina, nije bilo kuće bez raspeća i bar dve ikone ispred kojih je
gorelo kandilo. Nedeljom, i o velikim praznicima, crkve su bile pune
naroda. Biblijski prizori, Madona i anđeli bili su inspiracija brojnih
umetnika. Ali sve je to bilo spolja. Ceremonija. Ritual. Dekor. Praznina iz
koje je iščezao istinski duh hrišćanstva.
Ljudima ogrezlim u blagostanje, ljudima raslabljene volje i urušenog
morala, hrišćanstvo je postalo preteško.
Bog je tražio suviše. Da budu dobri. Milosrdni. Požrtvovani. Da ne
lažu. Ne kradu. Ne čine preljubu. Da se uzdržavaju od prekomernih
naslada. Da misle na smrt i ispit na strašnom Hristovom sudu. Mnogima
se činilo da Bog traži da ne žive. I mislili su kako bi čoveku bilo mnogo
lepše i lagodnije, uzbudljivije i slađe, kada uopšte ne bi bilo Boga i
Njegovih strogih zahteva i ograničenja.
Italijanskim predelima krstarila je bratija propovednika novog etičkog
ideala. Sebe su nazivali humanistima. Govorili su da je slobodan čovek
merilo svih vrednosti.

63
 Težili su renesansi, obnovi nauke, filosofije i umetnosti u skladu sa
uzorima stare Grčke i Rima. Njihova vrhovna zapovest bio je Epikurov
stav da „u životu treba uživati, i sva uživanja treba smatrati nevinim dok
se ne dokaže da to nisu".
Novo učenje laskalo je svim ljudskim slabostima. Davalo je
opravdanje za poroke. Proglašavalo je greh modernim načinom života.
Sumnju u Oca, Sina i Svetog duha učenošću. Odricanje od Boga
trijumfom razuma. Bilo je lako, bilo je divno, bilo je korisno i gotovo
neodoljivo slediti ga.
Humanisti su živeli kao pagani koji nikada nisu čuli za hrišćanstvo.
Išli su od grada do grada, menjali dvorove i univerzitete, mecene i
saveznike. Žudeli su za priznanjima i tražili ih. Novac su voleli kao
lihvari. Dičili su se svojim umom i znanjem, raskošnom odećom i
ljubavnim avanturama. Bili su tašti, grubi u raspravama, nezasiti u
uživanjima. Verolomni u prijateljstvima, nestalni u ljubavi. O sodomiji su
pisali sa učenom naklonošću, a mnogi su joj se i predavali. Drugi su na
gozbe pozivali prostitutke. A one, da ne zaostanu za svojim zaštitnicima,
davale su sebi imena heroina iz klasičnih drama. Bilo je među njima
Afrodita i Klitemnestri, Ifigenija i Imperija. Čak i jedna Penelopa.
Očevi Katoličke crkve nisu mogli da se odupru humanistima, ni da
zaštite od tog pogubnog uticaja Bogom im poverene ljude i njihove
besmrtne duše. Jer, i sami su živeli protivno reči Božjoj. Nemoralni i
licemerni, pohlepni i oholi, skloni prirodnom i protivprirodnom bludu,
svoje poroke nisu mogli sakriti.
Omiljeni književnik, humanista Bokačo, uveseljavao je narod
pričama o njihovom raskalašnom životu. A sam papa Pije Drugi pisao je
kardinalima: „Ljudi kažu da živimo radi uživanja, da gomilamo bogatstvo,
jašemo na debelim mazgama i lepim konjima, vučemo rubove bogato
opšivenih ogrtača za sobom i pokazujemo okrugla debeljuškasta lica
ispod crvenih šešira i bele kapuljače. Držimo pse za lov, trošimo mnogo
na glumce i gotovane, a ništa za odbranu vere. Ako ćemo da priznamo
istinu, raskoš i sjaj na našem dvoru jesu preveliki. I upravo zato nas ljudi
preziru, pa neće da nas slušaju, čak ni kada zborimo pametno i
razumno."
Zbog razuzdanog života i bestidnog suživota kaznio je monahe i
monahinje iz nekoliko samostana u Veneciji, Sijeni, Breši i Firenci. Ali i
on sam je svoje mladalačke grehe puti pravdao skrnaveći Sveto pismo.
„Ja ipak nisam svetiji od Davida, ni mudriji od Solomona", govorio je.
Sa takvim uzorima, podržani težnjama svoje prirode, i muškarci i
žene poverovali su da im je zaista sve dozvoljeno. Greh je postao način i
kućnog i javnog života. Moralna slabost i sklonost poroku opravdanje za
preljubu, i svaku drugu prevaru. Ravnodušnost prema patnjama drugih i
koristoljublje pravilo ophođenja. A papski oprost za protivljenja Bogu

64
jeftin kao usluga ubice.
Takva je bila Venecija u koju smo došli. U kojoj smo proveli četiri
godine. U kojoj sam rodila svoje sinove.
U toj i takvoj Veneciji bili smo i ostali stranci. Svojom voljom. I
promišlju Božjom. Živeli smo oslonjeni na molitvu. Zaštićeni okriljem vere
pravoslavne.

65
 *

Kantakuzina je početkom avgusta tisuću četiristo šezdeset prvog

leta Gospodnjeg otišla na Krf, gde su se okupljale otmene izbeglice iz
zemalja koje su porobili Turci.
Za Stefana i mene iznajmila je polovinu kuće kraj jednog bočnog
kanala, u kraju gde su živeli ljudi srednjeg staleža. Lekari, advokati,
privatni učitelji. Slikari i muzičari koji su pokazali talenat, ali nisu postigli
slavu.
Sve te kuće izgledale su isto. Osnovu je činilo unutrašnje dvorište
kvadratnog oblika, sa bunarom u sredini. Oko njega je podizana zgrada
od jednog ili dva sprata. Bila je jednostavnih linija, i samo omalterisana.
Pod u odajama bio je od trošnog kamena peščara, mutne boje, zidovi
okrečeni u belo, i bez ukrasa. Nameštaj oskudan, i skroman po izgledu.
Pokušala sam da taj neveseli prostor ulepšam prostirkama, pokrivačima
i finim predmetima od terakote, cinka i srebra, koje sam donela iz
Konjuha. Ali ma koliko se trudila, razmeštala ih i premeštala, bilo je jasno
da za njih u našem novom domu pravog mesta nema. Da oni
jednostavno ne pripadaju ovde.
Vlasnik kuće je zakupcima iznajmljivao i usluge sredovečnog
bračnog para Luiđi. Obavljali su grube i prljave poslove, podjednako
posvećeni nama i našim sustanarima, porodici doktora Falkonea.
Gospođa Falkone bila je mojih godina. Imala je oblo i meko telo,
troje dece, okruglo lice i osmeh zadovoljne žene. Preda mnom je bila
stisnuta. Pratila me je radoznalo, iz prikrajka, gvirila iza pritvorenih vrata,
zagledala me kada joj se činilo da je ne vidim. Kada bih joj se obratila,
crvenela je, obuzeta nelagodom. Pričljiva i rečita u razgovorima sa
drugima, sa mnom je zbunjeno ćutala. „Ona kaže da si ti velika
gospođa", tumačila mi je naša kuvarica Ruđina.
Ruđina je bila prelepa meleskinja kože boje kakaovog praha i
neobičnih svetlih očiju. Rodila se u ropstvu, a kada je porasla, plemić koji
joj je bio otac poklonio je biskupu Ferare. U njegovom domaćinstvu je i
sama postala majka. Nije znala da li je devojčica koju je donela na svet
dete njenog vlasnika, ili nekoga od njegovih uglednih posetilaca. Ali to
nikome nije ni bilo važno. Biskup je ubrzo Ruđinu prodao svešteniku iz
crkve Presveto srce Marijino u Veneciji. Kada se ovaj uverio da devojka
nije netaknuta, kako se nadao, i kada mu je kroz suze priznala da ima

66
bebu, gnevan i na nju i na biskupa, izveo je na pijacu robova. Tu je
kupila Kantakuzina, i poklonila nam je.
„Nijedno ljudsko biće ne sme da bude ničiji rob, do Božji", rekao je
Stefan, osetljiv na sužanjstvo svake vrste. Dao joj je slobodu, i pravo da
ode. Ali ona je odlučila da ostane kod nas. Možda zato što se bojala
života.
Ubrzo je Ruđina pokazala čudesan i za nas, siromašne, neizmerno
vredan dar. Umela je da od malo jeftinih namirnica zgotovi raznovrsna i
ukusna jela.
Smestila se u sobu kod Irine, privila se uza nju, ponudila joj je da
postanu sestre, i da obe budu majke njenoj maloj kćeri, koju su nazvale
Serafina.
Irina je poticala sa poseda Musakija. Mati joj je bila sobarica moje
majke. Zajedno smo odrasle. Još kao devojčica pratila me je kud god da
krenem. Bila je mlađa od mene, ali bistra, otresita, vredna i spretna u
svim kućnim poslovima. Sitna i krhka, okretna i vedra, svuda je stizala i
sve je postizala. Na sve je mislila i ništa nije propuštala.
Ona je rukovodila domaćinstvom.
Savetovala se sa Ruđinom. Nabavljala. Obilazila pijace i svetkovine.
Govorila je mešajući mnoge jezike. Upoznavala se sa sluškinjama iz
drugih kuća, i donosila nam sablažnjive priče o tajnama Venecije.
Nadgledala je Luiđijeve. Pregovarala sa gospođom Falkone.
Bez nje, bila bih potpuno izgubljena.
Uz nas je ostao i Luka.
Po godinama, bio je između mene i Stefana. Po mudrosti i razumu,
Stefanov par.
Nekada, bio je iskušenik u carigradskom Studitskom manastiru.
Zatim turski zatočenik, pa jedan od hiljadu monaha kojima je despot
Ðurađ otkupio slobodu.
Kada je opet mogao sam da bira put, pošao je tragom moštiju
svoga sveca zaštitnika i imenodavca, apostola i jevanđeliste Luke. Tako
je stigao u Smederevo. Tu je sreo Stefana. I ostao je uz njega, da služi
Bogu služeći nesrećnom čoveku.
To je bilo naše malo domaćinstvo. Krug odanih. Ali ne i bliskih. Krug
u kome sam bila zaštićena. U koji sam bila zatvorena.
Unutar njega, Stefan i ja ostali smo potpuno sami. Samoći se raduju
svi zaljubljeni. Samoće se plaše svi nevoljnici. A Stefan i ja bili smo i
jedno i drugo.

67
 *

- Da se rodio kao despotski sin, danas bi cela Srbija slavila!

Utrkivali bi se poklisari sa raznih dvorova ko će pre, i lepši poklon da
donese. Oko tebe bi se sjatile otmene Venecijanke, obasule te darovima
i savetima kako da sačuvaš gipkost tela, nudile ti dadilje i dojilje svoje
dece, preporučivale učitelje i vaspitače - govorio je Stefan.
Sedeo je na ivici postelje i stiskao mi prste. Osećala sam da mu je
ruka topla i vlažna, kao uvek kada su se u njemu borila mnoga, i različita
osećanja.
Ležala sam iznemogla od dugog porođaja. Kraj mene je spavalo
naše dete. Naš Ðorđe. Bio je lep kao Stefan. Kao svi Brankovići.
- On jeste despotski sin. Pretke mu niko ne može oduzeti - rekla
sam sanjivo. Osmehivala sam se. I osećala sam da mi je srce ispunjeno
blaženstvom.
- U Veneciji se priče o porazu brzo šire. Oni tačno znaju kakvo je
naše stanje. Zato danas ovde nikoga nema - nastavio je moj muž.
Tužan. Ogorčen.
Da, u laguni su tuđe nesreće bile omiljena tema. Prepričavane sa
podjednakim zadovoljstvom na bunarima i tržnicama, u crkvama i
palatama. Svi koji su čuli za svrgnutog srpskog despota znali su da je
vojvoda Sforca odbio da mu pruži utočište u Milanu, izvinjavajući se
jednim neiskrenim pismom Skenderbegu, dok nevoljnika lično ni
odgovorom nije udostojio. Znali su da su Dubrovčani presudili, i blago
Brankovića dali Mari, kako bi se umilili sultanu. Znali su da živimo o
milosti grofice Celjske, koja i sama raspolaže oskudnom imovinom. Znali
su da je Stefan pisao Sinjoriji i tražio da ga primi dužd, a ovaj ga uvrstio
među molioce koji moraju da čekaju dok na njih ne dođe red.
Zato ja nikada nisam pozvana u društvo venecijanskih dama. Zato
su za Stefana ostali zatvoreni svi saloni, zauzeta sva mesta za
plemićkim trpezama. Zato čak ni učene humaniste ne zanima šta o
večnim temama ima da kaže najobrazovaniji princ istoka.
Ali, sve mi je to bilo sitno i beznačajno, i nedostojno pomena u tom
veličanstvenom danu. Ja sam rodila sina, i neka neizreciva milina
oblivala mi je dušu i um, nepresušno, kao što su mi blagodatne suze
oblivale obraze.
- Nije važno, Stefane. Tu smo ti, i ja, i naš sin - rekla sam blago. I

68
molećivo.
On je čuo moje reči. Ali nije čuo molbu. Bio je to naš prvi nesklad.
Možda me zato toliko zabolelo.
- Važno je, Angelina. Rodio se naslednik sa najčistijim rodoslovom u
Evropi, a kao da se rodio sužanj - nastavio je da mi nagriza radost.
- Rodio se stvor Božji. I samo On zna šta mu je namenio. Možda
Ðorđa čeka veći i značajniji život nego sve one čije rođenje danas slave
uz pesme, vino i mise zahvalnice.
Glas mi je podrhtavao. Bila sam na ivici plača, i to nisam ni mogla,
ni htela da sakrijem. Iz mene je čilela tiha sreća, i ispunjavala me
svakidašnja nelagoda, i nezadovoljstvo. Bila sam ljuta na Stefana. Zato
što mi nije dopustio da uživam u tom retkom času radosti i spokoja. Zato
što me je vratio u našu turobnu stvarnost. Zato što nije uspeo da bar
nakratko, zbog mene, bude jači od svoje nemoći i straha.
Stefan je bio gospodski ravnodušan prema bedi i hrišćanski trpeljiv
prema nepravdi, dok je bio sam, i samo svoj. Sada, drhtao je, nesrećan
što Ðorđu i meni može da pruži tako malo, i uplašen za našu budućnost.
Ta muka ga je pobedila.
„Da se zapitao kako je meni, i šta želim, smogao bi snage da uživa
u čistoj sreći roditeljstva. Šaputao bi mi one slatke nežnosti iz prvih dana
našeg braka. Ljubio bi mi lice i ruke, ljubio bi našu bebu, tepao bi nam, i
zaspali bismo zajedno, pod jednim pokrivačem, nas troje, smireni i
ozareni. Ili bi bar ćutao, i ostavio me prepuštenu kratkotrajnom i opojnom
zaboravu, i zahvalnu Presvetoj Bogorodici. Ali ne bi, nikako ne bi, izlio
preda mnom sav svoj jad i jed. Ne bi, da olakša sebi, razorio čaroliju
dana koji je određen da bude najlepši u životu svake žene", mislila sam.
Izneverena. Ojađena.
Moje suze postale su gorke. I pekle su mi obraze.
- Rođenje u slavi i izobilju zaista ne znači ništa. Ja bih to morao da
znam - rekao je Stefan. Jedak. Prepun samosažaljenja.
Nisam mu odgovorila.
U sobi je odjednom postalo hladno.
Sklopila sam oči, kao da sam zadremala. Htela sam da pomisli da
spavam. Da prestane da priča. Da više ne bih morala da ga slušam. Ali
nisam izvukla ruku iz njegove.
Zaćutao je. Sedeo je nepokretan čitav jedan sat. Onda je polako
ustao. Klekao je pored postelje. Jednu ruku je zadržao na mojoj ruci, a
drugom je slepo potražio Ðorđa. Glavu je zagnjurio u naš pokrivač. I ja
sam osetila kako mu čitavo telo potresa strahovit jecaj.

69
 *

- Šta je bilo? Zašto su te zvali? - nestrpljivo sam obasula Stefana

pitanjima čim je ušao u veliku odaju.
- Zašto? Zar ne možeš da se dosetiš? Pa oni već četiri veka
pravoslavne kolenoviće zovu zbog istog - odgovorio mi je.
Bio je umoran. I nekako nesiguran.
Toga jutra, odmah posle doručka koji ni dotakao nije, on i Luka
krenuli su u franjevački samostan posvećen Svetom Antunu od Padove.
„Godinu dana živimo u Veneciji kao pod kamenom, a sada ga
odjednom pozivaju dvojica biskupa. To ne može biti bez neke namere",
mislila sam.
Ustreptala i dodirnuta nadom, nisam mogla da smirim ni ruke ni um,
ni na knjizi ni na ručnom radu. Čak sam i Ðorđa predala Irini.
Jedva sam dočekala da se Stefan vrati.
- Reći ću ti sve, i po redu - započeo je Stefan polako. - Primili su me
Ðovani Antonio iz Modene i Antonio Gvidoboni iz Mantove. Ruke su im
bile meke i oble, kao devojačke, a odore prosto natopljene najfinijim
mirisima sa istoka. Obraćali su mi se uglađeno i ljubazno. Lako i vešto,
podstičući i prekidajući jedan drugog, menjali su predmet razgovora, i
navodili me da pričam čas o Svetom Jovanu Zlatoustom i Svetom
Avgustinu, čas o Platonu i Aristotelu. Kao da proveravaju moje znanje.
Tako dva sata.
A kada mi se već učinilo da su biskupi ovim susretom hteli samo da
mi ukažu pažnju, i da on nema nikakav drugi značaj ni cilj, kada sam
pomislio da je vreme da krenem, Gvidoboni mi je izložio papinu želju, i
plan, da okupi hrišćanske vitezove i povede ih u još jedan krstaški rat.
'Mora da požuri. Turci se nezadrživo šire na sever. Ako osvoje
Beograd, gotovo je sa hrišćanstvom', rekao sam.
'Gotovo je samo sa pravoslavljem', odgovorio je Ðovani. Po
treperenju glasa shvatio sam da se osmehuje.
'Visosti, nosimo ti pozdrave Svetog oca i kardinala Besariona',
umešao se Gvidoboni.
'Svetog oca i kardinala Besariona', pomislio sam. 'Sada ću, evo,
najzad čuti šta je razlog i svrha ovog razgovora.'
„Kardinal je u Beču, u važnoj diplomatskoj misiji kod cara Fridriha
Trećeg, ali vratiće se uskoro u Rim, i nada se da ćeš tada moći da budeš

70
njegov gost', nastavio je Ðovani.
- Ko je kardinal Besarion? - prekinula sam Stefana.
Zaista sam želela da znam ko je taj ljubazni čovek koji nas tako
velikodušno poziva u svoj dom.
- Kardinal Besarion? U pravoslavnom svetu bio je poznat kao Jovan
Visarion, arhimandrit Nikeje. Na unijatskom saboru u Firenci tisuću
četiristo trideset devetog leta Gospodnjeg preuzeo je vođstvo u poslu
ujedinjenja pravoslavnog i latinskog hrišćanstva. Po njegovom velikom
zalaganju dogovor je sklopljen, ali kada su se pregovarači vratili u
Carigrad, shvatili su da narod i sveštenstvo taj sporazum odbacuju kao
štetan i sraman, a njegove zagovornike kao izdajice i jeretike. Tada se
Visarion preselio u Rim, priznao papsko očinstvo i primio od pape
Evgenija crveni kardinalski šešir i prihode koji uz njega idu.
Razumeo sam zašto pominju kardinala Besariona. I šta znači
njegov poziv. Znam taj govor Latina. Prefinjen i lukav. Kada se malo
izgovori, a sve kaže.
Zvali su me, Angelina, da nam ponude pokroviteljstvo Svete
stolice... ako se odreknem pravoslavlja...
Udarac je bio snažan. Oduzeo mi je dah. Ubio nadu.
- A ti, Stefane? Šta si rekao? - pitala sam. A znala sam šta je rekao.
- Isto što i moj otac pre četvrt veka.
- Odbio si...
Zamišljala sam ga kako, onako visok i dostojanstven, rečima
mudrim i odlučnim, odbija tu sramnu ucenu. Bila sam ponosna. Bila sam
očajna.
- Zar nema drugog načina?
- Nema. Papa želi da ja budem primer Srbima koji beže pred
turskim zulumom i zaustavljaju se u ugarskim zemljama, da služe kralju
Matiji. Da i oni, nevoljnici, ugledajući se na mene, iznevere veru
pradedovsku.
Odbio sam biskupe. Nisam mogao drugačije.
- Znam da nisi - saglasila sam se. Bez osude. Bez odobravanja.
- A ti, Angelina? Šta bi im ti odgovorila? - pitao me je bojažljivo.
Ćutala sam. Tražila sam reči. Prave. Iskrene. Istinite. Ali nijednu
nisam mogla da nađem.
Nosila sam jedno dete na rukama i drugo pod pasom. I učinilo mi se
da i najveće istine mogu imati dva lica.
„Možda je trebalo da prihvatimo tu ponudu. Nepoštenu, surovu, ali
jedinu koju nam je iko dao. Da postanemo katolici za svet, a da među
sobom ostanemo pravoslavni. Možda je upravo ova pogodba odgovor
na naše molitve. Možda je to bio dar koji smo olako odbacili? Ali, nije li
rečeno: Kakva je korist čoveku ako zadobije čitav svet, a duši svojoj
naudi? I nije li ovo što liči na dar samo iskušenje?", dvoumila sam.

71
 - Ako čovek u duši nosi ono čega se javno odrekao i, istovremeno,
javno ispoveda ono što nije prihvatio dušom, čini dvostruki greh - rekao
je Stefan. Kao da zna o čemu mislim. Ili kao da se pravda preda mnom.
Pred Ðorđem. I pred sobom samim.
- A ti, Angelina? Šta bi im ti odgovorila? - pitao je ponovo.
- Kako god ti odlučiš, gospodaru, biće najbolje! - izgovorila sam.
Pognuo je glavu. To nije bio odgovor koji je očekivao.
„Pustili su ga da se muči godinu dana. Da sagleda dno svog
bezizlaza. A onda su mu ponudili izbavljenje. Blagostanje. Budućnost za
decu. Nemilosrdno su ga ucenili ljubavlju. Zato što znaju koliko nas voli",
mislila sam.
Osetila sam kako me ispunjava neizmerna nežnost prema tom
čestitom čoveku koji se raspinjao između odanosti porodici, i odanosti
veri i narodu. Koji je odabrao put po meri svog poštenja, ali nema snage
da sam nosi teret svih svojih izbora. Koji mi i svojim ćutanjem govori da
mu je potrebna moja reč saglasnosti i ohrabrenja.
Inače će se ubiti samoprekorima.
Ustala sam i žurno došla do njega. Sela sam mu u krilo i obgrlila ga
rukama oko vrata.
- Da sam bila tamo, i ja bih im odgovorila isto. Duša nije maramica
od mletačke čipke da se prodaje na trgovima i koristi po potrebi, kao
ukras ili za brisanje ruku - kazala sam odvažno.
I on je mene zagrlio, i naslonio je obraz na moju kosu.
- Angelina, znao sam da me nikada nećeš izneveriti. Da ćeš
razumeti sve moje. Sve muke i moranja. I da ćeš ih prihvatiti kao svoje -
šaputao je.
Toga dana sam odrasla.

72
 *

Tri i po godine je prošlo od kada je Stefan uputio molbu da ga

sasluša mletačka vlast, do časa kada su ga pozvali u Duždevu palatu.
- Nemoj da pričaš mnogo i opširno. Nemaju oni vremena za to -
upozorio ga je stražar koji ga je uveo u odaju gde je zasedala Sinjorija -
dužd Kristofor Moro, i šestorica njegovih pomoćnika.
Stefan je zatražio da mu Mletačka republika vrati bar deo otete
zemlje Brankovića u Zeti. Ili da se, od prihoda sa te zemlje, njemu
odobre sredstva dovoljna za život dostojan plemića.
- Potvrđujemo da Republika drži pod svojom upravom neke posede
koji su pripadali pokojnom despotu Ðurđu. Međutim, mi smo ih zadobili
ratom u kome smo se izložili velikim troškovima. Prema tome, po pravu,
Republika nije bila obavezna ni samom despotu, niti je obavezna
njegovim potomcima - izložio je strogo, i sa autoritetom, duždov
pomoćnik, poznavalac zakona.
- Ali mi bismo želeli da pokažemo čovečnost i dobročinstvo prema
sinu jednog vladara, i čoveku koga je pritisla nevolja. Nije li tako,
gospodo? Zato mislim da je pravedno da mu izglasamo poklon od tri
stotine zlatnih dukata! - predložio je čovek čiji je dah mirisao na
začinjeno slatko vino.
- Uvažene kolege, da li je markižev predlog razuman? - ponovo se
oglasio poznavalac zakona.
Pozvao je šestoricu da se izjasne, dok je moj Stefan stajao pred
njima. U starom pohabanom odelu. U obući sa rupom na potplati.
Pozvao ih je da procene koliko vredi poniženje jednog princa.
- Dve stotine će biti dovoljno - odlučio je dužd.
Svečana odora svakoga od njih koštala je šest hiljada zlatnih
dukata.
Pre nego što je Stefan uspeo da bilo šta kaže, stražar ga je uhvatio
podruku i izveo iz dvorane. Da ustupi mesto novom moliocu pred
Sinjorijom.
Bila su to poslednja vrata na koja je Stefan zakucao sa pravom
oštećenog. I njih su mu zatvorili.

73
 *

- Da li si dobro, Angelina?
- Dobro mi je, mužu moj.
- Zašto ne spavaš?
- Probudio se Jovan. A i Ðorđe se uznemirio.
- Da uzmem jednoga?
- Nemoj. Idi, lezi, sad ću i ja. Razgovor se ponavljao gotovo svake
noće.
Sedmicama. Mesecima. Mešali su se Stefanova briga i moj
ravnodušni, nehajni ton. Stefanova istinska briga i moja laž.
Lagala sam ga jer nisam mogla da mu kažem istinu. Nisam mogla
da mu priznam da umirem od straha.
Učili su me da je strah odsustvo vere. Da se plaši čovek koji nema
čvrsto pouzdanje u Boga. Ja sam verovala da Bog zna šta je za mene
najbolje. I da će mi baš to dati. Verovala sam i da me neće opteretiti više
nego što mogu da ponesem. „Ali šta ako je to što je najbolje za moju
dušu neko strašno iskušenje? Neka težina od koje neću pasti, ali ću
posrtati povijena do tla? Neka muka koja me neće ubiti, ali će me bolno
ranjavati?" pitala sam se.
Bojala sam se budućnosti. Bojala sam se života, koji mi više nije
izgledao kao niz mogućnosti, već kao mračna šuma puna zamki, i zveri
koje vrebaju sa svih strana.
Svaki dan činio mi se kao nova pretnja.
Duša mi je treperila, a srce neprestano drhtalo i tugovalo zbog
onoga, nepoznatog, što bi se moglo zbiti.
Ponekad, kada mi je bilo najteže, pevala sam. Najčešće u slavu
Bogomajke. Pesmom sam zazivala Njenu milost. Očajanje sam
pretvarala u zanos vere. Tako sam, bar nakratko, olakšavala sebi.
Noću je svaka tuga dublja, svaki strah veći.
Noć je doba svih demona.
Zato sam ustajala. Zato sam tumarala po sobama. Zato sam klečala
u uglu velike odaje, pred raspećem i pred Svetim Nikolom. Kroz molitvu i
suze razgovarala sam sa Gospodom i Njegovom Majkom. I sa
zaštitnikom Brankovića.
U postelju sam se vraćala u zoru, i polako. Ponekad sam ostajala
da ležim nepokrivena, da ne bih probudila Stefana zavlačeći se pored

74
njega. Ako je bio budan, činila sam se pospana da bih izbegla razgovor,
da me ne bi otkrio po drhtaju u glasu, i okretala sam mu leđa da mi ne bi
dotakao obraze i osetio da su vlažni.
Mogla sam da zaspim samo sa ikonom Prečiste na grudima. Grlila
sam je, ponavljajući nebrojeno puta, kroz nesanicu i varljiv san:
„Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnu! Presveta
Bogorodice, Majko, čuvaj nas i spasi..."

75
 *

Na samo pominjanje moćnog imena gospodnjeg i molitve koju sam

upućivala Njemu i Njegovoj Majci, crni svedoci moga bezakonja povukli
su se, pokunjeni.
- Ovde si se odbranila! Ali dug je put pred tobom! - pretili su
odlazeći.
Znala sam da ne prete uzalud. Da su preda mnom mnoge prepreke
i zamke. Da potraga demona za svojim žigom na mojoj duši beše tek
započela.
Osećala sam dodir anđela, nosili su me u vis, ali izvesnost da ću
morati da sretnem vladaoce svih ljudskih gadosti, svih padova i poraza
duše, činila me prestravljenom. I razumela sam kako nijedan strah koji
sam iskusila na zemlji ne može da se poredi sa ovim koji je, u stvari,
strah od susreta sa licem svoga greha.
Nova legija zlih slugu zloga gospodara čekala nas je u potpunoj
tišini.
Tela su im bila bez oblika. Rasplinuta.
U pogledu ledeno mrtvilo otrovnice koja omamljuje plen da bi ga
progutala.
Kretali su se polako. Obavijali su me samim svojim prisustvom. Kao
magla. Kao paučina.
Zvuk njihovih pokreta bio je ravan i šupalj.
Prepoznala sam ih. Prepoznala sam to strašno osećanje potpune
obamrlosti koje je budila njihova blizina. Setila sam se svoje mrzovolje i
nehata. Svoje lenjosti, telesne i duhovne.
Nisu me optuživali. Nisu me podsećali na časove kada sam bila u
njihovoj vlasti. Nisu me požurivali da se otrgnem iz ruku anđela. U tišini
koja je padala po meni kao olovo, lelujali su i čekali da im priđem. Da
pođem za njima. Kao što sam to već jednom učinila.

76
 *

Kantakuzina nas je iznenadila svojim povratkom u proleće leta

Gospodnjeg tisuću četiristo šezdeset petog.
Doputovala je sa malom pratnjom i oskudnim prtljagom. Bilo je
očigledno da je udoban život na Krfu, među bogatim izbeglicama,
iscrpeo njena sredstva. To se i mogao očekivati. Kantakuzina više nije
imala posede sa kojih bi ubirala prihode. A bure iz koga se samo vadi
brzo se isprazni.
Za večerom je uglavnom ćutala. Progovorila bi tek da nekim
pitanjem podstakne i usmeri Stefanovu priču o našem životu u Veneciji.
- Angelina, dovedi despotiće - rekao mi je Stefan posle obeda.
- Tvoj otac je grofici Celjskoj brat, isto kao tebi Jovan - objasnila
sam Ðorđu prisustvo nepoznate dame.
Imao je tri i po godine i već je umeo da se pokloni kao plemić i da
izgovori kraće i manje kitnjaste pozdrave po vizantijskom pravilu
pristojnosti. Jovan je imao dve godine, otkad je prohodao, neprestano je
pratio Ðorđa i pokušavao je da ga oponaša. Bili su živahni i ljupki, a mili i
otmeni. Dečaci koji osvajaju srca.
- Ovo su moji sinovi, Kantakuzina. Moji Ðorđe i Jovan. Najmlađi
Brankovići. Moja uteha i nada - rekao je Stefan sa nežnošću i ponosom.
Nije pružila ruku da ih pomiluje. Nije im se čak ni osmehnula.
Nekoliko trenutaka ih je ćutke posmatrala, a onda je skrenula pogled i
zagledala se u nešto što samo ona vidi.
- Za ženu je možda bolje da nikada ne rodi - rekla je.
Stefanovo lice se zgrčilo. U strahu i neverici okrenuo se ka meni.
Brzo sam povukla decu i gotovo ih iznela iz sobe. Da ih sklonim što
pre, kao pred opasnošću.
Srce mi je tuklo.
Grčevito sam ih grlila.
Dugo mi je vremena trebalo da umirim dah i drhtavicu. A kada sam
ponovo ušla u odaju, moja zaova se beše povukla izgovarajući se
umorom.
- Još uvek u svemu vidi sebe. Odraz svoje nesreće - pravdao je
Stefan.
Ja sam ostala nema.
Sutradan nas je posetio gost koga je Kantakuzina očekivala.

77
 Bio je to čovek mojih godina, gospodin i plemić na venecijanski
način. Opojno je mirisao. Nosio je tesne i kratke pantalone, tuniku
opšivenu draguljima i čipkom, ogrtač sa hermelinom. Ponašanje mu je
bilo razmetljivo kao i odeća, ton lak, razgovor površan.
- Gorički grof Leonardo, rođak Celjskih - predstavila ga je
Kantakuzina.
- Vama na usluzi, svojom čašću i životom - poklonio se.
Njih dvoje su imali mnogo zajedničkih uspomena.
Posle rane smrti Leonardovog oca, Urlih se primio starateljstva nad
njim, Kantakuzina ga je nazivala svojim trećim sinom i bila je prijateljica i
poverenica njegove majke, grofice Katarine Gare.
Grof je služio caru Fridrihu Trećem Habzburškom, i živeo je na
svojim tirolskim posedima, u zamku Bruk kod Linca. Posle prepiske sa
Kantakuzinom doputovao je u Veneciju da bi joj prodao Beograd, stari
zamak Goričkih u Furlaniji.
- Svi ćemo se preseliti tamo - obznanila je Kantakuzina.
Stefan ništa nije rekao. I ja sam ćutala. Ona nije ni očekivala da
nešto kažemo. Odlučila je, i mi nismo imali drugog izbora osim da
prihvatimo to što je odabrala za nas.
Prosjaka niko ne pita da li je zadovoljan milostinjom.

78
 *

Zamak Beograd uzdizao se na uzvišenju na levoj obali reke

Taljamente, udaljen dva dana konjskog kasa od Udina.
U posedu Goričkih bio je već tri stotine godina. Uporedo sa rastom
moći i bogatstva porodice, rastao je i zamak. Svaki gospodar dogradio je
ponešto, da poboljša sigurnost i udobnost žitelja. Beograd je zaista bio
prostran, i dobro građen, kao što je Kantakuzina zapamtila iz vremena
kada je gostovala kod grofice Katarine.
Pravougaoni bedem i kvadratne kule na uglovima štitili su
unutrašnje dvorište, koje je bilo opasano još jednim platnom, a usred
njega se nalazila vlastelinska kuća. Desno od ulaza nizale su se
prostorije za spoljnu poslugu, štala, kovačnica, ambar, skladište, odaje
za vojsku, kuhinja. U blizini kuhinje prostirala se bašta sa voćem i
povrćem, i pored nje ribnjak.
Jedan ugao unutrašnjeg dvorišta zauzeo je bastion, najtvrđa kula,
krajnje utočište i mesto poslednje odbrane u slučaju napada na zamak.
Usred kule bio je bunar sa vodom.
Vlastelinska kuća sazidana je na tri nivoa, međusobno povezana
spiralnim stepenicama iznutra, a postojalo je i natkriveno stepenište
spolja, preko kojeg se moglo ući na svaki nivo posebno. U prizemlju
kuće bila je smočnica. Sprat su zauzimale lične i zajedničke odaje
članova domaćinstva. Osnovna prostorija bila je dvorana, sa podijumom
u prednjem delu. Na nju se naslanjala ložnica za gospodara i
gospodaricu zamka, povezana sa spavaonicom za decu i gospodaričine
družbenice. Sa drugog kraja dvorane odlazilo se u odaje predviđene za
smeštaj uvaženog gosta i odabranih članova njegove svite. U tavanskim
prostorijama spavala je kućna posluga.
U istočnom delu kuće, između dvorane i velike ložnice, bila je
kapela.
Svi unutrašnji zidovi bili su presvučeni gipsanim malterom, a deo u
glavnoj odaji iznad podijuma dodatno je obložen drvetom.
Prozori su bili zastakljeni, i sa unutrašnje strane zaštićeni drvenim
kapcima sa gvozdenim šipkama.
Sa tavanica su visili lusteri od gvožđa, a duž zidova svećnjaci sa
prstenastim držačima.
Srednji nivo zamka završavao se jednim dozidanim delom,

79
isturenim direktno iznad potoka koji se nešto dalje ulivao u Taljamente.
Bila je to intimna prostorija, nužnik sa dubokim oknom.
Kantakuzina je kupila Beograd prateći trag svojih uspomena.
Zapamtila ga je kao lepo i udobno, raskošno i veselo mesto u kome je
provela jedno srećno leto sa svojom decom.
Ali, od tada je prošlo više od dvadeset godina.
Dok su sluge koje nam je pronašao Leonardo skidale prtljag sa
konja, moja zaova i ja krenule smo da razgledamo naš budući dom. I
otkrile smo da je zamak ruina.
Bedem probijen na nekoliko mesta. Zid unutrašnjeg dvorišta dopola
srušen, a kamen nestao. Bašta zarasla u korov. Ribnjak ispunjen
blatom. Štala i staja bez krova. Smočnica potpuno prazna. Iz tla raste
buđ. Nema buradi, sanduka, korpi, alata. Na spratu, razbijena stakla na
više prozora. Šipke sa drvenih kapaka odvaljene. Nekoliko držača za
sveće iskrivljeno. Malter u dvorani oljušten. Pod truo i ponegde podignut.
Stepenište škripi. Svuda gomilice trunja koje ostavlja sipac dok progriza
drvo. Cveće oslikano na zidovima izbledelo i jedva se nazire. Žute mrlje
od kiše razlivaju se po tavanici i u uglovima odaja. To smo videle dok
nam je paučina hvatala lica i ruke.
Kantakuzina je ćuteći, i mirnog lica, gledala sliku svog poraza.
Zjapeću dubinu svoga pada.
Nije mogla da kaže: „Pozvaćemo majstore!" Znala je da su sredstva
kojima raspolaže jedva dovoljna za skroman život. Nije mogla da se
nada: „Popravićemo!" Znala je da je naša posluga malobrojna, i nevešta
u zanatima.
Koračala sam pored nje zgrčene utrobe. „Zašto, Bože? Zašto nam
ovako daješ?" ponavljala sam neprestano.
Kantakuzina se sa svojim duhovnikom, monahom Anastazijem, sa
svojim damama i poslanikom, smestila u krilo za goste. Sebi je uzela
krajnju prostoriju, sa izdvojenim ulazom, i lučnim prolazom do kapele.
Od nameštaja je imala krevet, sanduke sa odećom i rubljem, čiviluk
za ogrtače, škrinje za nakit i ručni rad, čak i sto na sklapanje i dve
stolice.
Stavila je prostirke na pod. Zidove je obložila svilom. Okačila je
portrete svoje dece, prefinjen rad nekog veoma nadahnutog slikara.
Rasporedila je uljane lampe, načinjene u obliku posude sa postoljem. A
pored kreveta je, jednu preko druge, naslagala knjige.
Kada sam prvi put ušla u njenu odaju, učinila mi se kao sedefna i
ružičasta utroba školjke potonule u mulj.
I ja sam se potrudila da ulepšam ložnicu i odaju naše dece.
Rasporedila sam krevete i sanduke, stolice i pokrivače. Krznene
prostirke sam stavila na postelju, da deci bude toplije, a podove sam
prekrila mirisnim travama. Ali čak ni mešavina bosiljka, melise, kamilice,

80
jagorčevine, krasuljka, kalopera, lavande, metvice i vresa nije mogla da
utomi zadah memle koji se širio svuda uokolo.
Pod u dvorani zastrla sam rogozom. Sto na podijumu belim
čaršavom od lana. Na vlastelinsku stolicu, koju je Kantakuzina
velikodušno i uviđavno ustupila Stefanu, stavila sam somotski jastuk
purpurne boje. Rasporedila sam i posude iz moje devojačke spreme.
Neprestano sam mislila na majku. Na ljubav sa kojom me je
upućivala u sve tajne važne za život žene i gospodarice doma svoga
muža. Na njenu nadu. Na brigu. Mislila sam na oca i sestre. Na
Androniku i Skenderbega. Tuga se razlivala po meni i plavila me.
„Stegni srce, Angelina. Ne valja suzama započinjati, da se suzama
ne završi", govorila sam sebi. I uspela sam da ne zaplačem.
Uza sav naš trud, Beograd nikada nije postao dobro mesto za život.
Neprijatan, hladan i tuđ, nikada nam nije postao dom. Čak ni utočište.
- Sada tek vidim kako nam je lepo bilo u Veneciji - rekla sam jedne
večeri Stefanu.
- I ja - potvrdio je.
Sedeo je na postelji, uspravan i zamišljen. Prislonila sam se uza
njega tražeći utehu i toplinu. On me je obgrlio obema rukama.
Osećali smo mrtvilo toga mesta. Zadah propadanja. Neku tugu koja
je izbijala iz zidova zamka kao iz groba.

81
 *

„Odakle je ovaj izmileo?" zapitala sam se kada sam prvi put

ugledala čoveka koji je rekao da se zove Olvin. Zaista je izgledao kao
gmaz koji skriven vreba plen.
Bio je mlađi od Stefana. Srednjeg rasta. Dežmekast. Sporih
pokreta. Imao je svetlu kosu, lice oblo i mlitavo, oči sitne. Zverao je i
čkiljio oko sebe lukavim pogledom pacova. Nosio je staru tuniku,
izbledeli kratki kaput i ogrtač sa velikom flekom na leđima.
Mene je jedva primetio. Podsmehnuo se Stefanovom slepilu. A pred
Kantakuzinom je izveo celu ceremoniju poniznosti. Najpre joj se poklonio
do zemlje. Zatim je polako podigao glavu i upiljio se u nju sa
strahopoštovanjem. Bujicom laskavih reči ponudio joj je svoje usluge i
svoj život. A mnogim samohvalama nastojao je da je uveri da je baš on
čovek potreban njenom posedu.
Rodio se u selu koje pripada zamku, pričao je. Nekada je bio sluga
u vlastelinskoj kući. Zna je kao svoju čatrlju. Šuma oko Beograda njegov
je dom. Prošao je svaku stazu u njoj, zavirio u svaku pećinu. Ume da
razlikuje jestive među otrovnim gljivama. Zna gde rastu najbolje bobice i
divlje kruške, i kada sazrevaju. Vešt je i neumoran u lovu, važnom poslu
za jedno siromašno vlastelinstvo. Često noćiva u mlinu, druguje sa
mlinarom, i upućen je u mnoge tajne. U prikradanju tuđim prozorima
nema mu ravnog. Poznaje kmetovske kuće i kmetove u glavu. Pamti sve
o svakome. Ko ima kćer doraslu za udaju, ko sina stasalog za koplje i
mač. Koliki je čiji prihod, koliki i kakav dug vlasniku poseda. I gde ko
skriva ono što više nije njegovo. Pamti svačiju obavezu u radu, i ko je
izvršio, a ko nije. Ratovao je kao obveznik grofa Leonarda. I uvideo je da
je lakše ubiti čoveka nego medveda. Stoga će se snaći da odbrani
zamak od skitnica i sitnih lopova.
Ume da bude silan i surov, naglasio je, svi u okolini to znaju, i plaše
ga se. Tako i treba da bude. Jer ljudi su kao stoka. Slušaju samo onoga
koga se boje.
Pričao je i pričao, zlu reč je zamenjivao gorom. Slušala sam ga
uverena da je samo pitanje trenutka kada će Kantakuzina oštro prekinuti
to sramotno blebetanje i zauvek oterati nasrtljivca.
Prema starom pravilu, plemić ne drži u svome domaćinstvu osobu
koja nije odana i diskretna, vredna, časna i uljudna. A Olvin se prikazao

82
kao prosta i drska varalica, kao lenjivac sklon spletkama i nasilju.
Ipak, Kantakuzina ga je primila u službu. Dala mu je velika prava
upravitelja zamka, nadzornika poseda i kapetana. „Dragocen čovek.
Spreman za mnoge dužnosti", govorila je. I, malo-pomalo, sve ga je više
uvlačila u naš život. Činila i nas i naš skromni posed sve zavisnijim od
njega i njegovog poštenja. Uskoro mu je dodelila stan u južnom krilu
zamka, a posle nekog vremena i mesto za našom trpezom.
Stefan, Luka, i ja Olvinovo prisustvo osećali smo čas kao ljigavi
dodir, čas kao ujed. Ponekad smo razgovarali o njemu, i pitali smo se,
nespokojni, kako će se završiti to zajedništvo protivno Bogu i zakonu.

83
 *

Mora da su nasrtaji demona lenjosti počeli mnogo ranije. Ali ja sam

postala svesna njihovog pogubnog prisustva tek kada su me potpuno
nadvladali.
Bila je nedelja. Probudila sam se umorna i malaksala. Glava mi je
bila teška, i bolela me je. „Trebalo bi da ostanem u postelji. Ne moram
da idem na Bogosluženje baš svakog dana", pomislila sam. Sada znam,
bilo je to po nagovoru lukavog upropastitelja. Ali, još je u meni bilo prave
snage da mu se oduprem. Ustala sam.
Te nedelje Luka je služio liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog. Ona mi
je uvek bila najmilija. Prepuštala sam joj se kao čistom talasu koji me
nosi do Gospoda, i posle svetog pričešća osećala sam snagu i
blagodatno ushićenje.
U kapeli sam stajala pored Kantakuzine. Nikako nisam mogla da se
smirim. Najpre se javio svrab. Činilo mi se da stotinu buba mili po mojim
nadlanicama i gricka ih. Počešati se javno, pred svima, bilo je neuljudno.
Pažljivo sam uvukla ruke pod ogrtač i polako, trudeći se da niko ne
primeti šta radim, pokušala da olakšam sebi. Liturgija je odmicala, a ja
sam se češala, i samo to mi je bilo važno.
Zatim sam postala svesna težine sopstvenog tela. Slabosti i umora.
Stopala su mi bridela. Trnula. Premeštala sam se s noge na nogu.
Nikako nisam uspevala da pronađem položaj koji mi odgovara. A liturgija
je i dalje odmicala. Izmicala mi.
Ni um nisam mogla da usredsredim. Kao da mi je neko dosadno
pile sitno kljuckalo po mozgu i razvlačilo mi i kidalo tanku pređu misli.
Gledala sam oko sebe. Proveravala šta radi Kantakuzina. Šta Irina i
Ruđina. Šta Stefan. O čemu razmišljaju? pitala sam se. Za šta se mole?
Kako su spavali? Da li i njih bole noge? Da li su gladni? Da li im pucaju
leđa? Da li i oni, kao ja, jedva čekaju kraj službe?
Pričešće sam primila kao bilo koji drugi zalogaj hleba. I vino mi je
bilo bez slatkoće. Vratila sam se u svoje odaje troma i prazne duše.
Tako je počelo. Od tada, neprestano se ponavljalo isto.
Kako bih stala na molitvu, u kapeli ili u ložnici, počinjao bi da me
pritiska ili umor, ili pospanost i zevanje, ili bol ili misli. Uvek bih novim
izgovorom bila otrgnuta od molitve. U stvari, od Boga. Molitva je disanje
duše. Molitva je sila duše. Revnost u molitvi je briga o duši. Lenjost u

84
molitvi je nestaranje o duši. Stoga je onaj ko izgubi dar molitve lak plen
zveri. Tako je i sa mnom bilo.
Spolja, i dalje sam bila Stefanova odana supruga. Majka naše dece.
Ali iznutra, tamo gde je suština čovekovog bića, ništa mi više nije bilo
isto. Ništa me nije radovalo. Ništa me nije bolelo. Volela sam Stefana.
Znala sam da ga volim. Volela sam našu decu. Znala sam da ih volim.
Ali tu ljubav nisam osećala. Ništa u meni nije igralo. Čak ni treperilo.
Sve mi je bilo teško. Sve mi je izgledalo besmisleno. Nepotrebno.
Uzaludno. Svaki posao. Čak i ono što sam ranije činila iz ljubavi, ili sa
zadovoljstvom.
Ništa nije moglo da mi zaposli ruke i um. Bezvoljno sam se vukla po
odajama. Odbacila sam ručni rad i knjige. Prestala sam da pevam. Ali,
polako, i gotovo neosetno, odbacila sam i Stefana. I našu decu.
Sada ih je već bilo troje. Malo pošto smo se doselili u zamak
Beograd rodila sam devojčicu. Imala je crnu kosu i oči, i prav nos. Bila je
tiha i umiljata. Nazvali smo je imenom Presvete Bogorodice i preporučili
je Njenoj milosti. Nesretno dete! Za nju nije bilo hrane na mojim grudima,
ni topline u mome srcu, ni snage za zagrljaj u mojim rukama. Zadojena
kozjim mlekom i zanjihana u naručju sluškinje, cvilela je po vasceli dan
kao mali meki psić otrgnut od majke.
Teško mi je bilo čak i da ustanem iz postelje. Da se obučem.
Naporno da se očešljam.
U početku sam tražila opravdanja za lenjost. Pred Stefanom i
Kantakuzinom, pred Lukom i pred sobom. Ali ubrzo mi ni to više nije bilo
važno. Postala sam ravnodušna prema svemu i svima. Čak i prema sebi
samoj. Tolika je bila moja nemoć.
Stefan je pokušavao da oživi u meni onu devojku koja sam nekada
bila. Devojku hrabru, i punu vere. Dugim pričama podsećao me na dane
u Konjuhu, a ja sam se ponekad pitala u neverici da li sam to zaista bila
ja, ili moja želja da budem kao Kosara.
Bio je strpljiv i nežan, pažljiv i zabrinut. Sedeo bi pored mene i držao
me za ruku. Donosio mi je Mariju i spuštao mi je u naručje. Ðorđa i
Jovana je vodio na livadu iza vlastelinske zgrade da beru cveće. Vraćali
su se sa ljupkim buketićima, ljubili me sva trojica, i ja bih se slabo
osmehivala, načas dozvana iz svog potonuća.
- Čitaj mi, Angelina - molio me je.
U prvim sedmicama, čak mesecima, pošto me je obuzelo to
tegobno mrtvilo volje i duše, ja sam prihvatala nalog svoga muža i
gospodara. Uzimala sam knjigu uz uzdah, i sporim pokretima, i počinjala
da čitam. Ali glas mi je bio ravan i ravnodušan, poneka reč
nerazgovetna. A kroz razgovor o pročitanom probijala sam se teško i sa
mukom, kao kroz šikaru. Moje rasuđivanje bilo je plitko i prazno.
Rečenice nepotpune i mucave.

85
 Davno je kazano da snažna duša podstiče um, a troma duša gubi i
rastura sve što je duh stekao.
A onda je došao dan kada sam na Stefanov poziv da mu čitam
odgovorila:
- Neka ti čita Luka.
Znala sam da Stefanu nije bilo do slušanja štiva, jer on je davno,
kroz nebrojena čitanja, usvojio njihov sadržaj. Poziv da mu čitam bila je
molba da ostanem sa njim. Da ga ne ostavljam samog. Čitanje, i
razgovor o pročitanom bio je bitan deo naše bliskosti. Kroz igru duha i
misli, kroz traganje za smislom i najboljim rečima da se iskaže suština,
mi smo se sjedinjavali kao u ljubavnom zagrljaju.
Ipak, ja sam rekla: „Neka ti čita Luka."
Posle sam sedela kraj njih, klonula. Ne znam o čemu sam mislila
dok je monah nizao svetootačke istine. I dok im je nesrećni srpski despot
pronalazio uporišta u jevanđelju. Čini mi se, o svemu, i ni o čemu. Misli
su mi stalno lutale. Trčkarale tamo i ovamo. Rojile se i nestajale. I retko
se, zaista retko, dešavalo da do moje svesti jasno dopre nešto od
njihove priče. Ali i to bih gotovo istog časa zaboravljala.
Mora da je Stefan strašno patio. Uplašen za mene. Zabrinut za
našu decu. I mučen samoprekorima.
Ponekad, u retkim trenucima kada mi se vraćala duša, u času
kratkom kao blesak, videla sam celu sebe. Dubinu ponora ka čijem dnu
srljam. Slutila sam da mi samo molitva može pomoći. I pokušavala sam
da prizovem Svedržitelja. Ali opet me neko omamljivao, izmicale su mi
reči, čileo je i nagoveštaj treptaja u srcu, i ja sam ostajala slaba i bez
nade. Posle sam dugo plakala zbog svoje nemoći i prebacivala Bogu što
me je ostavio.
Imala sam dvadeset šest godina. Umirala sam od čamotinje. I to,
kako se činilo, više ništa nije moglo da izmeni.
Ništa osim milosti Božje.

86
 *

Evgenije je stigao u zamak Beograd i u naš život pošto je Marija

prohodala i progovorila.
- Došao sam da ispunim zavet Marka Efeskog i patrijarha Genadija
- rekao je.
Već za večerom pričao nam je prvi put o toj dvojici predanih
branitelja pravoslavlja. O poslednjem velikom vizantijskom ocu i o
njegovom dostojnom sledbeniku.
U vreme prodora Murata Drugog vizantijski car Jovan Osmi
Paleolog, svestan veličine turske sile i svoje male snage, potražio je
pomoć od pape. Da bi je dobio, bio je spreman da ispuni uslov svih
uslova. Okupio je sedamnaest pravoslavnih mitropolita, i uz njih još
nekoliko desetina vladika, monaha i učenjaka. Poveo ih je u Feraru, na
Sabor ujedinjenja dveju hrišćanskih crkava. Među njima su bili i Marko,
mitropolit efeski, i njegov učenik Genadij.
Sabor je trajao duže od godinu dana. Kroz rasprave o razlikama
učeni oci latinskog i grčkog zakona nastojali su da se slože oko
zajedničke dogme ujedinjenih hrišćana.
Marko je učestvovao u raspravi o životu duše posle smrti.
Rimsko učenje, koje je uobličeno tek koje desetleće ranije, izložio je
kardinal Julije Čezarini. Po njemu, postoje tri mesta na koja odlaze duše
pošto napuste telo: raj, pakao i čistilište. A kroz mučenje očišćujućim
ognjem moraju proći duše svih ljudi, i nepravednih i pravednih.
„Dužni smo, čuvajući naše pravoslavlje i crkvene dogmate koje smo
od oca primili, s ljubavlju odgovoriti na ono što ste Vi izrekli", započeo je
Marko. I kroz četiri izvrsne besede, oslonjen na istinu Svetog pisma i
teologiju bogovidaca, pobio je gledišta kardinala Čezarinija.
Izneo je da pravoslavni oci ne prihvataju postojanje čistilišta i
očišćujućeg ognja. Da ispovedaju i prihvataju dva mesta kuda odlaze
duše mrtvih: raj za pravednike, pakao za grešnike. I veruju da se na oba
ova mesta nalaze mnogi nivoi blizine ili udaljenost Božje, jer i sam je
Gospod rekao: „Mnogi su stanovi u domu Oca Mojega."
Njegova odvažna reč bila je uzaludna. Sabor je završen odlukama
po volji pape i nuždi cara. Kardinal Čezarini na latinskom, a Visarion
nikejski na grčkom, pročitali su ukaz o uniji. Zatim su se njih dvojica
izljubili, pa su svi učesnici sabora, na čelu sa carem Jovanom i

87
carigradskim patrijarhom Josifom, klekli pred papom, da prime
blagoslov.
Svi osim Marka Efeskog i njegovog učenika Genadija.
Pravoslavni narod i sveštenstvo nepokolebljivo su odbacili dogovor
o uniji, a samim tim i sva odricanja od svetootačkih učenja.
Marko se upokojio pred pad Carigrada, a poslednjim rečima
zavetovao je Genadija da neodstupno brani pravoslavlje.
Genadij je postao prvi patrijarh pošto su Turci zauzeli zlatni grad
cara Konstantina. Čina se odrekao dve godine kasnije. Povukao se u
manastir Hrista Pantokratora i svim svojim velikim znanjem iz filosofije i
bogoslovlja, i duhovnim moćima dostignutim podvižničkim opitom,
posvetio se ispunjenju onoga što je Marku obećao.
Evgenije je bio učenik Genadijev i sin njegove duše. A preko svoga
učitelja bio je i duhovno čedo mitropolita Marka. Kao darovit i vrlo vredan
mladić, za kratko vreme savladao je sve poduke i tanana značenja
Svetog pisma i postignuća bogonadahnutih pisaca. Bio je tri ili četiri
godine stariji od mene, a okom i usnama ličio je na starca koji već sve
zna. Imao je svetlosmeđu kosu, dugu do ramena, i urednu bradu. Lice
mu je bilo ozbiljno i mirno, a milo i stalno osmehnuto. Lice mudrosti i
ljubavi.
- Moj uzvišeni otac Genadij pamtio je i zbrajao sva dobra despota
Ðurđa - pričao nam je Evgenije. - I da despot nije poslao predstavnika
Srpske pravoslavne crkve na unijatski sabor. I kako je odvažno
istrajavao u odbrani vere. I koliko je monaha i monahinja otkupio iz
turskog ropstva. Stoga je uhode, poklisare i trgovce, koji su raznosili
vesti i intrige od Beča i Venecije do Carigrada i Male Azije, otac Genadij
uvek pitao o Brankovićima. Kada je doznao da ste odbacili ponudu
papskih poslanika, uputio me je da vas ne zaboravim. Da vam
pomognem onim što imam, i koliko mogu. I još je rekao moj pošteni i
prozorljivi starac: 'Slutim da će jednom Bog pozvati mlade Brankoviće da
se vrate svome narodu. Da mu budu uzor i potpora, nada i odbrana.
Neka budu spremni da se odazovu časti i dužnosti.' Zato sam došao. Da
dam despotićima ono što sam primio opitom, i od premudrih. Da ih
svojim skromnim snagama, po molitvama patrijarha Genadija i uz milost
Božju, pripremim da ispune ono zbog čega su rođeni.

88
 *

Evgenije je svako pre podne provodio sa Ðorđem i Jovanom. A da

su njegovo znanje i posvećenost bili dostojni poverenja patrijarha
Genadija, uverila sam se kada je došao čas da najmlađi Brankovići pred
Bogom i povešću, pred precima i potomcima, pokažu šta su naučili.
Časove predvečerja Evgenije je posvećivao nama odraslima.
Obično bi odabrao neki tekst, Luka bi ga pročitao, a onda bi započinjao
razgovor u kome su učestvovali i Kantakuzina, i Stefan, i dvojica
monaha. Svi osim mene. Ja sam bila prisutna po navici, i da bih ukazala
poštovanje čoveku koji se toliko trudi oko naših sinova. Ali misli su mi
bludele, a reči koje su izgovarali najčešće su trulile u baruštini mog
uspavanog uma.
Evgenije je doneo četiri firentinske besede mitropolita Marka
Efeskog. Najpre su one čitane. Zatim je za mali skup pobožnih birao
štiva Grigorija Palame, Grigorija Bogoslova, Vasilija Velikog, Jovana
Zlatoustog, i četvorice jevanđelista, i iz njih reči o životu duše posle
smrti.
Jednoga dana sve je iznenadio novom knjigom. Od nekog štampara
iz Venecije nabavio je „Božanstvenu komediju", vrlo popularno delo
slavnog firentinca Dantea. I to je priča o životu posle smrti. O duši koja
luta i posećuje raj, pakao i čistilište. Nastalo na osnovu iste one dogme
koju je obrazlagao kardinal Čezarini, to delo bilo je slika sveta u kome su
se bestidno mešali paganstvo i latinsko hrišćanstvo, i potpuno suprotno
učenju pravoslavlja.
Neko nepromišljen i nedovoljno upućen mogao bi da pomisli da je
Evgenije toliko pažnje i vremena posvetio ovoj temi samo zbog
uspomene na svog učitelja. Ili možda zato što ga je Genadij odgajio na
pričama o istini mitropolita Marka kao na hlebu i vodi.
Ne. Evgenije je živeo rukovođen uputstvom svetih otaca da prvo
treba ispuniti, a onda poučiti. On sam opitom je okusio važnost pomisli
na smrt u podvižničkom životu. Ali saznao je i koliko je promišljanje o
onome što dušu čeka po razlučenju od tela važno za duhovni rast onih
mirjana koji nastoje da žive bez greha. Koji teže da se sa njima zbije po
reči Gospodnjoj: „Blaženi čisti srcem jer će Boga videti."
Uz to, sigurno je prepoznao moje stanje. Taj pad u unijaćenje koji je
čak i mnoge monahe odvratio od službe Bogu. Znao je da su lenjosti tela

89
i duše, i čamotinji u koju čovek zapada kada se lenjosti preda, protivnici
bogosluženje i telesni rad, a neprijatelj pomisao na sopstvenu smrt. Zato
je i nastojao da nikada ne smetnemo sa uma dragoceno svetootačko
predanje.
Ali dugo je, dugo vremena prošlo dok je njegova reč pala na moju
dušu kao seme na plodnu zemlju. I još više dok sam shvatila da
Evgenije jeste došao da bude učitelj i duhovnik mladim despotima, ali da
ga je Bog meni poslao.

90
 *

„Po reči apostola Pavla, ljudima je određeno jedanput umreti, a

potom - Sud", govorio je Evgenije. „Smrt dolazi sigurno. Ali neizvesno je
kada će stići. Stoga čovek u svakom trenu svoga života mora biti
spreman da je dočeka. A to znači, mora da živi tako da, kad dođe čas,
bez stida izađe pred lice Gospodnje. Ono što mi vidimo kao smrt u stvari
je samo odvajanje duše od tela. A kada se to desi, 'svima nam se valja
javiti na sudu Hristovom, da primi svaki što u telu učini, bilo dobro ili zlo'.
Čovek koji istinski teži Bogu misliće na sopstvenu smrt. Pamtiće da
sa smrću tela za dušu prestaje vreme podviga i sticanja, i nastaje vreme
o kome Gospod kaže: 'Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju, a ono što
si pripremio čije će biti.' Vreme kada svako dobija po svojim delima. A,
kako piše u Otkrivenju, 'dela njihova idu sa njima'. Pa će i duša otići pred
Gospoda onakva kakva je bila u telu. Sa svim svojim sadržajima. I takva
će ostati. 'Posle ove noći nema očišćenja', učio je Sveti Grigorije
Bogoslov. Posle smrtnog časa duša je nemoćna. Lišena tela, i
zemaljskih uslova i sredstava spasenja, ona ne može da izmeni sebe. A
duša je, i toga se čovek mora stalno podsećati, besmrtna. Dakle, ono što
čovek učini za života, učinio je za večnost. Stoga je život prolazni
dragocen. Njime se zadobija život večni. I ima pravo Vasilije Veliki kada
opominje da je 'greh smrt besmrtnog'.
Istina, Bog je blag, i čovekoljubac. On će videti i neznatna dobra
čovekova. I prevideće neznatne grehove. Ali to malo dobro među velikim
grehovima neće zadobiti nagradu. A veliko zlo uz malo dobro zaslužiće
kaznu.
Kako čovek da izmeri koje je zlo znatno a koje neznatno, u očima
Svevidećeg? I koje su mu i kolike zasluge pred Ocem nebeskim?
Nikako. Uzaludan je to trud, jer jedno su aršini Božji, a drugo ljudski.
Čovek može samo jedno: da uvek bira dobro. Da nastoji da sakupi što
više vrlina i dobrih dela. Da greši što manje, i da se za učinjeno mnogo i
iskreno kaje. Da ne zaboravlja smrt i Sud", govorio je Evgenije.
Sve te poduke i upozorenja slušala sam i ranije, od majke i od
svojih veroučitelja, iskazane na sličan, ili nešto drugačiji način. Ali za
čoveka ni iste reči nemaju uvek istu snagu. Ponekad čak ni značenje.
Jednom im se odupire, ili ih zaboravlja, drugi put ih prima. Tako je i sa
mnom bilo. Veći deo onoga što je govorio Evgenije, znala sam. Ali, to je

91
bilo jalovo znanje, kao kod sholastika. Znanje naučeno, ali ne i usvojeno.
Moja duša nije bila spremna za njega. I odavno sam ga skrajnula sa
uma i iz srca.
A onda je Evgenije počeo da me svakodnevno podseća na smrt. I
nešto u meni krenulo je da se odmotava. Najpre sam postala svesna
klonulosti svoga tela. Zatim mi se učinilo da ono, tako slabo i bezvoljno,
teško nosi teret duše. Pomislila sam da se možda čas njihovog
razdvajanja bliži. I tada sam se zapitala sa čim ću izaći pred Gospoda.
Čije će biti ono što sam pripremila? Koja i kakva dela idu sa mnom?
Prebirajući po svom prtljagu utvrdila sam da sam malu zaslugu stekla. A
da sam popustila pred velikim grehom. Bilo mi je jasno šta ću primiti na
Sudu. Gospod će me postideti, i odgurnuti od sebe. Umesto da gledam
ozarena lica svetitelja i onih koji su zadobili mesto u blizini Božjoj, ja ću,
izjedana grižnjom savesti, gledati izbezumljena i izobličena lica grešnika,
i zlobnu radost demona koji su ih naveli na greh. I to će trajati večno.
Silan me je strah obuzeo.
Jecala sam, i molila Gospoda da mi se smiluje. I molila Majku da
moli Sina da mi se smiluje.
Ponovo sam počela da odlazim u kapelu. Klečala sam, gledala
ikone i nastojala da pronađem prave reči da Majci ispričam svoj jad.
Tako me je jednoga dana zatekao Evgenije. Uplakanu i na kolenima
pred oltarom. Tada sam mu se prvi put ispovedila. Sa velikim naporom, i
boreći se protiv lukavstava onih koji su ponovo hteli da me zavaraju,
skupila sam snagu da svoju nemoć nazovem pravim imenom. A onda da
priznam istinitost reči Jovana Sinajca: „Lenj čovek u stvari nije
nezaposlen. On je vredan poslenik đavola."
- Neću da služim nikome osim Gospodu i Majci Njegovoj - zavapila
sam.
I čupajući reč po reč, sastavila sam molitvu:
- Majko, ti koja si živela ne prestajući da delaš, koja i sada ne
posustaješ u neprestanom trudu oko svih ljudi koji ti se obraćaju, koja si
radost svih žalosnih, i snaga svih nemoćnih, uteha svih uplašenih, i
pomoćnica svih nevoljnih, ne ostavljaj me. Probudi me iz lenjosti i pridrži
me da ne padnem, nego da ostanem uspravna poslujući telom, duhom i
umom. Da činim samo ono što je dobro i Tebi i Gospodu ugodno. I moli
Sina Svoga neka me obodri Duhom Svojim Svetim. Amin.

92
 *

- Idite, podli! Najpodliji! Davno vas je ova duša odbacila. Iskusila je

svu silinu borbe sa grehom, i pobedila je! Porazila vas je molitvom,
najjačim oružjem koje čovek ima. I nastavila je da se štiti njome do kraja
svojih zemaljskih dana - rekao je Anđeo Susretnik.
- Sama nas je odbacila? - negodovao je sluga kneza ovoga sveta.
Njegov glas ječao je kao prazni oklop koji se kotrlja niz kameno
stepenište.
Ustuknula sam i primakla se anđelima.
- Hvala joj je bez zasluge! Naša je bila sve dok joj sažaljivi pastirčić
nije poslao Evgenija - nastavio je mrski istražitelj.
- Bila je prava zabludela ovčica zašla u bespuće. La bleji, bleji
izbezumljena, milina jedna! - radosno se sećao drugi zlobni neprijatelj.
- Istina, bila je preslaba da se izbavi sama. Ali ona je žudela za
izbavljenjem. A onaj ko pruža ruke ka Gospodu nikada ne potone. To
čak i vi znate. Kasnije, da li vam je ikada više dopustila da joj se
približite? Nije! Osećala je vaše primicanje kao zadah truleži i prezrivo je
odbijala svaki vaš lukavi pokušaj da joj otmete snagu i oslabite volju.
Tada sam se ja radovao - nije me dao moj Anđeo Čuvar. Moj prijatelj i
zaštitnik.
Demoni su ponovo zaćutali. Samo, to više nije bila pobednička
tišina onih koji ne moraju da govore, pošto je već sve rečeno, i sve
odluke donete po njihovoj volji, već muk pokunjenih koji nemaju šta da
kažu.
- Idemo, dušo. Idemo, Angelina - nežno me je obgrlio Anđeo
Susretnik.
Upro je svoj blistavi pogled u okupljene poslenike pakla. Oni koji su
naišli kao magla rasplinuli su se kao magla kada je dotakne sunčev zrak.
„Nestali su! Nestali! A ja sam ostala na putu ka Gospodu!"
ponavljala sam u neverici. Ozarena radošću. Nošena krilima anđela.
Kratko je trajalo naše uspinjanje. Iza pobeđenih stupali su oni koji
su se tek nadali pobedi.
Nisam morala da čujem njihove optužbe. Čim sam ih ugledala,
znala sam ko su. Mnogo sam puta videla ljude nalik njima. Ljude kojima
su ovladali. Kojima su uzeli i duh, i dušu, ali i telo. Ljude neumerene u
hrani i piću. Slastoljubive črevougodnike i pijance.

93
 Stajali su preda mnom, veseli i bestidni.
Lica su im bila podbula i izobličena. Oči sitne, utonule u mesnate
obraze, i mutne, bez boje i sjaja, kao isprane alkoholom. Nosevi
natečeni i crveni, poneki i izbrazdan modrim žilama.
Jedni su gladili svoje ogromne otromboljene trbuhe. Drugi su se
klatili kao da posrću.
Bljuvali su i podrigivli, bučno ispuštali zvuke donjim delom tela,
podgurkivali se i namigivali, i veselili se svakoj svojoj gadosti kao
nečemu veoma zabavnom.
Govorili su teško i sporo. Zaplitali zadebljalim jezicima, i gubili reči i
glasove.
- Angelina, Angelina! - dozivali su me.
- Gde si, alavice!
- Dođi, devojčice. Dođi, posluži se!
- Dođi da nazdravimo!
- Piletina i srnetina, divlji vepar i zec, med i orasi, kaše i nadevi.
Bistre supe i sosovi. Jegulja i štuka, kečiga i smuđ. Pečeno meso,
sušeno meso, kroketi. Golubovi i fazani. Grašak i pasulj sa lukom i
šafranom. Badem, smokve i suvo grožđe. Pa sve začinjeno đumbirom i
cimetom, mirođijom i slačicom. Da napuniš svako crevce, dugačko i
kratko, debelo i tanko.
- A tek pića! Svetla piva od ječma, pšenice ili zobi. Pa vina. Obična.
Slatka. Začinjena.
Nosili su ogromne poslužavnike natovarene hranom, i burad i
vrčeve pune pića.
Ali ta hrana i to piće bili su mešavina ljudskih izlučevina. Gadna kao
i oni koji su je nudili.
Nisam se uplašila. Znala sam da oni kod mene nemaju udela. Još u
detinjstvu jela sam malo, i samo kada me nateraju. Gospod me je
pripremao za život u kome ću biti više gladna nego sita.

94
 *

- Ja više ne mogu da živim ovde. A i para nemam. Prodaću

Beograd - rekla je Kantakuzina.
Bilo je leto tisuću četiristo šezdeset devete godine.
- Šta si naumila? - pitao je Stefan.
- Idem kod Mare.
- Ideš kod Mare? - ponovio je, nesiguran da je dobro čuo i razumeo.
- Idem kod Mare. Istina, nismo se videle trideset pet godina, ali
valjda smo sačuvale nešto po čemu ćemo se prepoznati.
- A mi? Šta si sa nama naumila? - jedva je izgovorio moj muž.
Stideo se tog pitanja. Priznanja svoje potpune nemoći.
- Biće najbolje da i vi pođete sa mnom.
- Mi kod Mare? Kod sultanove vazljubljene majke? U Tursku? Da li
ti znaš o čemu pričaš?
- Znam. Pričam o budućnosti tvoje dece.
- Kakvo ih to dobro u Turskoj čeka? Da promene veru! Da postanu
janjičari! Da budu vojnici progonitelja Hristovog! O grehu i propasti
pričaš, Kantakuzina!
Stefan je nastojao da govori mirno. Ali podrhtavao mu je i glas, i
usne.
- A da pođete u Srem? Tamo je Vuk Grgurević. Pobegao je od
Mehmeda Drugog. Sada ratuje za ugarskog kralja Matiju, drži deo
imanja našeg oca i ima dvor u Slankamenu.
- Ne bi se Vuk obradovao ni meni ni mojim sinovima. On zna da ono
što drži nije njegovo. Da nama pripada i titula kojom se diči, i baština po
kojoj se širi. A ljudi ne vole one kojima su dužni. Valjda nam se zato i ne
javlja...
Kantakuzina je zaćutala. Zagledana u zid iznad Stefanove glave,
merila je njegove reči i nešto lomila u sebi.
- Dobro. Onda ostanite ovde. Prodaću venčani nakit. Kroz dva veka
nosilo ga je šest grofica Celjskih, i ja sedma...
Zastala je. Uzdahnula.
- Osme ionako nema... - promucala je, gutajući suze.
Stefan je teško ustao. Posrćući je došao do ojađene žene, klekao je
i potražio njene ruke.
- Hvala ti, Kantakuzina - rekao je. Potresen. Istinski dirnut dobrotom

95
svoje sestre.
Zaista se bio uplašio. A i ja.
Beograd jeste bio mesto bez nade. Zamak ružan. Vlastelinstvo malo
i zapušteno, sa prihodima jedva dovoljnim za život. Ali bilo je to jedino
sklonište koje smo imali.
Bez njega, postali bismo samo još jedna porodica beskućnika koja
moli milostinju.
Slepi prosjak. Kraj njega izmučena i prerano ostarela žena. Njihova
bleda i izgladnela deca. Bio je to čest prizor na mostovima Venecije.
Prizor koji me je mučio kao zla slutnja.

96
 *

„Ostavljam vam Olvina. Spretan je, biće dobro da vam se nađe",

rekla je Kantakuzina pred odlazak u Ježevo.
Nije znala šta nam čini.
Olvin je zaista bio spretan, ali nije bio spreman da služi ikome osim
sebi. A te dve odlike, pomešane, slugu čine nepouzdanim i nevernim.
Jedne večeri, nekoliko dana po Svetom Nikoli, tek što smo Stefan i
ja legli, začuli smo ljutitu viku sa druge strane zida koji deli našu ložnicu i
glavnu dvoranu.
- Kako se usuđuješ? Kako se usuđuješ? - ponavljao je neko,
preteći.
Prepoznali smo Lukin glas. Ali, ko je bio prestupnik, i šta je učinio,
čime je izazvao gnev tog smirenog i tihog čoveka, nismo mogli da
dokučimo. Jer, taj drugi je ćutao.
Brzo sam se odenula, zatim sam pomogla Stefanu da prebaci
ogrtač preko donje haljine, i oboje smo prešli u veliku dvoranu.
Zatekli smo zajapurenog Luku. Stajao je spuštenih ruku i čvrsto
stiskao pesnice. Videla sam, teškom mukom se uzdržava da ne nasrne
na protivnika. Nasuprot njemu bio je Olvin. Smejuljio se drsko i izazovno,
kao čovek siguran da sme sve što poželi.
- Olvin - rekao je Stefan. Svim svojim prefinjenim čulima osetio je
njegovu mrsku prisutnost. - Šta je uradio?
- Ovaj prokletnik je probio rupu u zidu, pod drvenom oplatom.
Zatekao sam ga kako kroz nju viri u ložnicu vaših despotstava.
- Šta radi?! - uzviknuo je Stefan. Zaprepašćen.
Toliku niskost zaista čak ni od Olvina nismo očekivali.
Istina, Stefan me je već nekoliko puta upozoravao da mu se čini da
je neko pred vratima. Pod prozorom. Na spoljnom stepeništu. Pitao me
je da li nešto čujem. Govorio mi da oseća da nismo sami. Da nas neko
prati. Prisluškuje.
Ponekad se i meni činilo da nas gleda neko zlo oko. Ili da čujem
šum kome ne znam uzrok. Ali nisam htela da se prepustim toj nelagodi.
Tom strahu. "Nema nikoga", umirivala sam Stefana. Sebe. „Nema
nikoga. To je vetar. Ptice. Pucketanje nameštaja. Možda prolazi neko od
ukućana, i nastoji da nas ne uznemiri. Ili ova kuća, prevelika za naše
malobrojno domaćinstvo, ječi prazninom", govorila sam.

97
 A sada je tajanstveni uhoda stajao pred nama. Ni danas ne znam
šta me je više porazilo. Da li saznanje da je tuđin oskrnavio, i oteo nam,
ono što je bilo samo naše, ili izvesnost da je taj uljez i tat bio Olvin.
- Odlazi! Odmah! - naredio mu je Stefan. Olvin se nasmejao.
- Zapovesti primam samo od vlasnika zamka. A to nisi ti - odgovorio
je.
Nije krio prezir.
Kantakuzina mu je dala veliku vlast. Uveren da je postao istinski
moćan, a da moćan čovek ne mora da se pretvara, najzad se razotkrio.
Pokazao je svu gnusobu svoje prirode. Sve što sam naslutila kada sam
ga videla prvi put. I zbog čega sam svih proteklih godina zazirala od
njega, i sklanjala decu, uprkos svim njegovim nastojanjima da bude
uslužan i koristan, i da nam se približi.
- Kmetovi neće da rade za vas. Znaju da ste nevernici. Da
ispovedate jeres. Kastelani okolnih zamkova čekaju mig da vas satru. A
znate li šta ih zadržava? Samo jedno! Strah od mene! Da mene nema, ni
vas ne bi bilo! Zato treba da mi se zahvališ, gospodine! A ne da me teraš
kao marvu! - nastavio je, opijen sobom.
Stefan ga je slušao bez reči. Nije mogao da ga otera. Nije mogao
da mu oduzme prava koja mu je dala vlasnica poseda. A nije mogao ni
da mu odgovori. Jer vitez samo vitezu odgovara. Za plemića, svaka
rasprava sa niščim nedostojan je čin.
Činilo se da Olvina više ništa ne može da zaustavi.
A mene je nemoć da ga ućutkamo ponizila više nego njegov
bezobrazluk.
- Ja, kakav god da sam, svoj hleb jedem - nastavio je. - A vi živite
od tuđe milostinje. Gordite se, kao da ste prava gospoda. Ali mene ne
možete da prevarite. Ja sam sa gospodom živeo! Gorički su bili
gospoda! Silni i besni, nisu silazili sa konja i žena! A žene su im bile kao
ždrebice! - vikao je, zanet.
Sve što je potom usledilo, zbilo se u nekoliko kratkih trenutaka. I
gotovo istovremeno.
Dok je Olvin izgovarao svoju prostačku opasku, osetila sam
napetost Stefanovog tela. Uplašila sam se, i čvrsto sam mu obgrlila
mišicu. Da ga ohrabrim da izdrži. Ili da ga zaustavim ako nasrne na
nitkova. Ne znam. U istom času opazila sam Ðorđa i Jovana. Stajali su
kraj vrata, bosi i u noćnim košuljama. Držali su se za ruke. Razrogačenih
očiju slušali su kako pomahnitali sluga vređa njihovog oca. Srpskog
despota. Niz njihove mršave obraze, avetinjski blede pod slabim
svetlom, klizile su suze.
„Hvala Bogu što ih Stefan nije primetio", pomislila sam. „Ubio bi ga
stid."
Nisam smela da se pomerim. Da im priđem. Da ih zagrlim. Da ih

98
utešim. Samo sam im se drhtavo osmehnula, i lakim znakom ruke im
naložila da odu.
Nisu stigli da me poslušaju.
Jednim neverovatno brzim i zastrašujuće sigurnim pokretom Luka je
zgrabio Olvina za vrat i podigao ga od tla.
- Slušaj, gnjido - procedio je - pre nego što sam postao monah bio
sam vojnik. Borio sam se protiv derviša. To su najbolje turske čete.
Surovi fanatici. Vidiš, preživeo sam. Kao monah, zavetovao sam se da
nikada neću dotaći mač. I nisam, čak ni da branim Carigrad. Ali ako
odmah ne odeš, i ako te ikada više vidim u vlastelinskoj kući, ubiću te,
makar večno ispaštao u najstrašnijim mukama!
Sve to Luka je izgovorio u dahu. I kao u zanosu. A onda je oslabio
stisak i pustio da se bednik skljoka na pod.
Olvin je krkljao iskolačenih očiju. Pridigao se polako, i izašao
posrćući. Na vratima je zastao, okrenuo se i pogledao u mene. Podsetio
me je na poraženog psa koji se povlači podvijenog repa, ali i dalje
potmulo reži i kezi se očnjacima.
Nastanio se negde u selu. Ali nismo morali da ga gledamo, i to je
bilo veliko olakšanje.
Nastavio je da ubira prihode od kmetova. Iz mlina. Od šume.
Nastavio je i da nas potkrada. Polovinu od svega uzimao je za sebe.
Mileo je među seljacima. Puzao pred kastelanima susednih
zamkova. Širio je priče o nama. Protiv nas. Oko truna istine dodavao je
mnoge laži. Uvijao ih. Motao. Izmišljao je. Opisivao je pravoslavne
obrede kao đavolje orgije. Širio je priče da je Stefanov slepi pogled
urokljiv. Da je Ruđina veštica. Da mu obe služimo. Tvrdio je da jezik
kojim govorimo, i kome učimo decu, nije jezik Stefanovog naroda, već
jezik magije. Da Luka i Evgenije nisu monasi već prerušeni razbojnici.
Da u podrumima vlastelinske kuće i kulama zamka kriju blago iz
poharanih katoličkih crkava. Zaklinjao se da je Kantakuzina napustila
sopstveni dom jer više nije mogla da podnese naše zlo i zlostavljanje, a
njega, Olvina, plemenitog i odvažnog, ostavila je da joj sačuva posed, jer
samo njemu veruje.
Stvarao nam je omrazu među kmetovima i kod suseda. Ali do nas,
koji smo već godinama živeli sami, to neraspoloženje dopiralo je tek kao
slab eho, i stoga nam se činilo nevažnim.
Ni slutili nismo da će doći dan kada će se mržnja sručiti na nas,
silovita i nezadrživa kao nepogoda.

99
 *

- Pričaj nam opet o Savi i Nemanji - molio je Ðorđe.

- Pričaj nam o Dušanu i Lazaru - molio je Jovan.
Upravo su bili završili učenje kod Evgenija i nestrpljivo su čekali da
počne čas istorije.
- Danas je na redu moj deda Vuk Branković - rekao je Stefan.
I započeo je jednu od svojih povesti koje su bile mnogo više od
porodičnog predanja.
Govorio je lepo i mudro. Pošteno, i kako je zaista bilo. Nikoga nije
ružio, ničije delo pravdao i ulepšavao. Pričao je o rodonačelniku loze
Brankovića, vojvodi Mladenu, koji je ratovao uz Stefana Dečanskog i
cara Dušana. O Mladenovom sinu, sevastokratoru Branku, i o
Brankovom sinu Vuku Brankoviću. O velikoj ljubavi Vukovoj sa Marom.
O njegovom kasnijem sukobu sa Marinim ocem, knezom Lazarom, a
zatim i sa Lazarevim naslednicima. O prokletstvu vlasti zbog koje i
najrođeniji postaju protivnici i neprijatelji.
Pričao je i o boju na Kosovu. O toj srpskoj rani neprebolnoj. O
kobnoj neodlučnosti Vukovoj, koja je svima ličila na izdaju. I koju narod
Brankovićima nikada nije oprostio, pa od tada među Srbima guslari
pevaju: „Proklet bio, Brankoviću Vuče, on izdade tasta na Kosovu." O
Milošu, koji je dao svoj život da bi uzeo život turskom caru Muratu. Koji
je postao uzor i aršin svih srpskih junaštava. I čijom se žrtvom meri
otpadništvo Vuka Brankovića.
Kazao je sve i o svome ocu Ðurđu. Kako ga je majka, Mara, hranila
mržnjom prema svome bratu i vladaru, despotu Stefanu Lazareviću.
Kako ga je pojila snovima o osveti. Kako ga je nagnala da nasrne na
ujakovo despotstvo i život. I kako je Stefan pokazao mudrost i brigu za
narod koji mu je Bog poverio. Oprostio je izdaju, izmirio se sa sestrićem i
proglasio ga za svoga naslednika, da Srbija ne izgori u borbi velikaša za
vlast.
Ðurađ je vladao tri decenije i mnogo je žrtvovao za Srbiju. Ali u duši
i pesmi svoga naroda nije ostavio traga.
Dugo je Stefan govorio našim sinovima. Ništa nije prećutao. Nikoga
nije poštedeo. Pomenuo je i svoju majku, despoticu Irinu, koju su Srbi
zapamtili kao „prokletu Jerinu", oholu i bezosećajnu vladarku, krivu za
sva stradanja ljudi, posebno ona u gradozidaniju.

100
 - U nekim porodicama krvlju se sa predaka na potomke prenosi
bolest - rekao je na kraju. - Krv Brankovića prenosi nesreću. Ne znam
zašto je to tako, i koji i čiji greh ispaštamo. A mnogo sam mislio o tome.
Posebno od kada ste se vas dvojica rodili. Ne znam da li je naš usud
započeo od Vuka, ili pre, još kada je vojvoda Mladen izdao cara Stefana
Dečanskog i priklonio se njegovom sinu. Tek, naš rod je žigosan
strašnim pečatom. Za nas kažu: 'Brankovići, krvavo koleno!' A narod je
pravedan sudija. Narodno pamćenje najvažnija istina. Teško mi je breme
ostavio moj otac. Ne znam da li sam ja vas bar malo rasteretio. Ni da li
bih vam, da su prilike bile drugačije, tovar uvećao.
Ako vas Gospod ikada pozove da primite dužnost koja vam je
rođenjem namenjena, stalno se podsećajte svega što ste danas čuli. Ali
ne zaboravite ni ono što ste mislili i osećali dok sam vam govorio. Jer
čovek lakše i poštenije sudi drugima nego sebi.
Poslednje reči bile su amanet.
Potom je nastala tišina. Stefan i ja smo čekali da progovore dečaci.
Da čujemo šta su, i koliko, razumeli. Šta im se učinilo najvažnijim. Šta su
naučili iz tragične sage o Brankovićima.
Prvi se javio Ðorđe.
- Ja bih Jovanu ustupio despotska znamenja i vlast ako bi on to
mnogo želeo. Ne bih se ni mačem ni spletkama branio od brata - rekao
je. Ozbiljan. Uveren u ono što govori.
- Ja bih voleo da budem despot - priznao je Jovan. - Ali nikada ne
bih otimao od Ðorđa. To je Kainov greh.
Dobra čeda naša!
- Razumeli ste najvažnije. I to nikada nemojte da zaboravite.
Zaklinjem vas Bogom, roditeljskom ljubavlju i plemićkom čašću! -
zavetovao ih je Stefan. Dirnut njihovom čistotom. Srećan. Ponosan.
I mene je obuzelo radosno ganuće.
Znala sam da govore istinu. Da zaista misle kako su rekli.
Dobro sam ih poznavala.
Mnoge vlastelinke, zauzete brojnim dužnostima koje im nameće
vladanje velikim posedom, ili čak državom, nemaju vremena za svoju
decu. Ja nisam imala dvor, ni obaveze plemkinje. Sav moj život bio je
stremljenje ka Bogu i briga o Stefanu i deci. Svakom svom detetu bila
sam majka kakva mu je potrebna. A to je najviše što majka može.
Naši sinovi razlikovali su se među sobom. Ðorđe je i likom i umom
bio na Stefana. Jovan je po svemu bio sličniji meni. Ali u onom
najbitnijem bili su isti. Čestiti i odani, velikodušni i dobronamerni, hrabri i
srčani, istovremeno ponizni i ponosni.
Rasli su okrenuti jedan drugom. Bliski. Ispomagali su se u učenju.
Podsticali u igrama koje su zahtevale izdržljivost i veštinu. Tešili se u
porazu. Ugledali su se jedan na drugoga, i takmičili se, ali ne radi

101
pobede nad onim drugim, već nad sobom samim. Sitne čarke okončavali
su prećutnim pomirenjem, a krupna i ozbiljna sporenja nikada nisu imali.
Ni nemaština im nije smanjila duše, niti ih je učinila grabljivim. Ono
malo što smo mogli da im damo delili su po nekoj svojoj pravdi i
dogovoru. Hranu. Knjige. Pisaljke. Pokrivače. Odeću. Nisu se otimali ni
za naklonost i brigu roditelja. Posvećenost učitelja. Pažnju Marijinu i
Serafininu.
Učili su lako i brzo. Rasuđivali promišljeno.
Svi smo im bili učitelji. Stefan, ja, Luka, Evgenije. Sve što smo znali,
sve što smo kroz duge godine najbrižljivijeg odgoja primili od svojih
roditelja i učitelja, sve što smo stekli sopstvenim iskustvom prenosili smo
na njih.
- Stasavaju u savršene plemiće - govorio mi je Stefan. - Biće otmeni
i umni, obrazovani i uljudni, odvažni i odani veri i rodu. Ali bojim se za
njih. Sva njihova znanja nepotrebna su i nedovoljna čoveku koji nema
titulu i posed. A ja drugo niti umem niti želim da ih učim.
- Gospod zna šta je sa njima naumio - uveravala sam ga. - 'Zna
Otac vaš šta vam treba pre molitve vaše', besedio je na Gori. I još je
rekao: 'Ne brinite se za sutra, jer sutra brinuće se za se.' Sećaj se ovih
reči i uzdaj se u Njegovu milost. Put vere, to je put ljubavi i nade.

102
 *

Novac koji nam je ostavila Kantakuzina trošili smo veoma oprezno.

Odricali smo se svega osim najnužnijeg. Ipak, dve godine pošto je otišla,
Stefan je ponovo morao da moli pomoć od Dubrovčana. A oni! Poslali su
mu dvadeset dukata! Dvadeset dukata onome za koga je i poklon od dve
stotine dukata bio uvreda. Primio ih je postiđen potcenjivačkom škrtošću
darodavaca i svojim moranjem da primi tu bednu sumu. Ali i zahvalan,
jer bez pomoći ne bismo mogli da preživimo. Sledeće godine poslali su
šest dukata. A potom - trideset perpera. Na toliko su procenili politički
značaj razbaštinjenog srpskog despota. To poslednje poniženje Luka i ja
sakrili smo od Stefana.
Ponekad bi nam i Kantakuzina nešto poslala. Podozrevala sam da i
Mara prilaže njenom daru, ali nikada se nije otkrila. Tako je bilo lakše i
njoj i Stefanu.
Novac nam je najčešće donosio Nikašin. Bio je to neobičan čovek.
O svojoj prošlosti nije govorio. Voleo je da se predstavlja kao „stari
saradnik i najmiliji službenik sultanijin". Bio je poverljiv čovek Mlečana i
drag i uvažen poklisar Dubrovčana. Ni dobar ni zao, ni odan ni neveran,
savesno je obavljao svoj posao poslanika. Voleo je mora i drumove,
konje i lađe, i sva iskušenja i radosti dugih putovanja. Putovao je često,
zaustavljao se u lukama Sredozemlja i na maloazijskoj obali, obilazio je
Svetu goru, a ponekad je i kod nas boravio. Svuda se zadržavao kratko,
odlazio je i vraćao se, neuhvatljiv kao senka. A šta ga je nagnalo na
takav nesmireni život, da li je od nečega bežao, ili je nešto tražio,
prećutao je i Luki u ispovesti.
Nikašin je posredovao između Kantakuzine i vlasti u Veneciji. Tako
je, po njenoj molbi, Stefan još jednom izašao pred dužda i Sinjoriju. Ne
znam da li su se gospari istinski sažalili, jer je moj muž bio siromašniji, a
njegov položaj teži nego ranije, ili im je Kantakuzina bila važna zbog
svoga mesta uz Maru i Marinog mesta uz divan Mehmeda Drugog, tek
pokazali su neočekivanu milost. „Sam despot je zaslužan našeg
dobročinstva i blagosti u svom sadašnjem nevoljnom stanju, na osnovu
uspomene na staro prijateljstvo sa njegovim ocem. U želji da poštujemo
pravičnost, ovom vrlo siromašnom despotu dodeljujemo mesečnu
milostinju koju će primati na blagajni Udina." Tih deset dukata mesečno
nisu mnogo popravili naše stanje. I dalje smo živeli kao pre. U oskudici i

103
lišavanju.
Godinama već sekla sam svoje stare haljine, pravila zakrpe, i njima
povećavala otešnjalu i okraćalu odeću svoje dece. Ja sama odevala sam
se u grube tkanine, kao žene kmetova. Obuća mi je bila prosta,
istanjena, i više mi je ranjavala nego štitila stopala. Kosu sam češljala
jednostavno, i bez ukrasa. Moje lice nosilo je sve tragove koje tegoban
život ostavlja na ženi. „Hvala bogu što Stefan ne može da me vidi",
mislila sam. I čuvala sam ruke. Trudila sam se da mi dlanovi ostanu
meki, prsti gipki, a dodir prijatan. Često sam bila gladna.
Dešavalo mi se da zahvatim jelo, osetim njegov opojni miris, i grč u
želucu, i sokove na nepcima, prinesem zalogaj ustima, a onda pomislim:
„To voli Ðorđe", ili: „Jovan bi ovo rado pojeo", pa vratim punu kašiku u
činiju, ne dotakavši je.
Ponekad, u danima najveće bede, jela sam samo ono što ostane od
dece. A kako su rasli, preticalo im je sve manje.
Bilo je noći kada nisam mogla da spavam od gladi. I dana kada me
saplitala malaksalost.
Ali čak i tada, odvajala sam od ulja za kuvanje kako bih mogla da
užežem kandilo.
Sećala sam se besede o pticama nebeskim, koje hrani Otac naš. I
obećanja da ni nas neće ostaviti nenamirene.
I zaista, uvek kada bi mi se učinilo da me je snaga napustila, da mi i
nada čili, stizala je milost, i potvrda vere. Olvin bi poslao namirnice sa
imanja. Došao bi Nikašin. Ili bi prispeo novac. I mi bismo se opet
opskrbili najnužnijim.
Osnažena u veri, često sam ponavljala poruku jevanđeosku: „Ne
živi čovek od hleba, već od reči Božje." To je bila moja istina. Telesno
sita ili gladna, bila sam nezasita priče o Gospodu.
Mnogo sam čitala. Razgovarala sam sa Stefanom. Sa Lukom i
Evgenijem. U molitvama, razgovarala sam sa Gospodom, i sa Njegovom
Majkom. Jačala sam um i dušu.
Tako je prošlo sedam godina od kako je otišla Kantakuzina.
Petnaest od kada smo Stefan i ja krenuli iz Konjuha. Od kada je počelo
naše potucanje.
Više nisam bila mlada. Teško mi je bilo čak i da se setim sebe iz
prošlosti. Sve se u meni staložilo i složilo. A opet, onim najboljim, onim
najčistijim delom sebe, ja sam i dalje bila ista. Ponosna i hrabra,
ustreptala i romantična.
Volela sam Stefana. Mnogo sam ga volela. Više nego pre. Više
nego što sam mislila da se može voleti. Volela sam ga zrelo. Potpuno.
Kao žena. Kao majka njegove dece. Kao prijatelj. Poverenik. Kao
sastradalnik. I kao devojčica oslonjena na njega. Čestitog. Pouzdanog.
Stefan me ničim svojim nije prevario. Ničim izneverio. Ispunio je sva

104
moja očekivanja. Sve snove. Nade. Bio je nemoćan. A ja sam se pored
njega osećala zaštićeno. Tolika je bila snaga njegove ljubavi.
Sav naš život mogao bi da se iskaže sa nekoliko običnih reči. Živeli
smo u bedi, od tuđe milosti i milostinje. Ali živeli smo zajedno, u skladu,
ljubavi i veri, i to je bilo najvažnije.
A onda se na nas sručila nesreća strašnija od svih.

105
 *

- Nesreća te spopala, a ti si potražila utehu i ohrabrenje u krilu

našeg Gospodara! Izabrala si kako treba, i kako nam je po volji -
šaputao je neko promuklim glasom.
Demoni neumerenosti u hrani i piću behu se razišli. A umesto njih,
prišunjale su se spodobe strašnije od svih koje su mi do tada preprečile
put.
Krilata čudovišta sa ptičjim telom i ženskom glavom, sa oštrim
kandžama i kužnog zadaha. Crni leptiri. Mršave olinjale kučke. Nakaze
sa čovečjim telima i glavama konja, lisica, mačaka. Nosili su češljeve,
trnje, crna pera, ogledala, sita i rešeta, repove od guštera, krila slepog
miša. Nosili su pacove i zmije, koji su se uvijali i cičali. Korenje koje
čoveka tera u ludilo. Bokore sušene trave koja razboleva. Zečije srce i
oči žabe. Igle. Bočice ispunjene otrovom ili nečistom ženskom krvlju.
Siktali su, zavijali kao divlje zveri i kao mačke u teranju, lajali,
njištali.
Leteli su mi oko glave. Puzali oko stopala. Pružali ruke ka meni.
Nudili mi svoje gadne darove. Zvali me da krenem sa njima.
Grčila sam se i drhtala prestravljena. Pokušala sam da se sakrijem
iza Božjih Glasnika. Da, kao što piše u troparu, „anđeoskim krilima
zaklonjena ne gledam smradna lica demona". Ali ko je još umakao liku
svog greha.
- Čekali smo te nestrpljivo. Znaš, kada nam dođu nevernici i
bogohulnici, mala je to radost i nikakva pobeda. Ali kada nam dođe
takva duša, koja je neprestano stremila Bogu, a onda se predala
njegovom protivniku, to je trijumf, i razlog za slavlje - kreštali su.
- Ali ja se nisam predala Božjem protivniku - pokušala sam da se
odbranim.
- Au, Angelina! Nisi valjda sve zaboravila! Ali ne mari! Ja znam kako
je bilo! Ja sam te uputio. Posavetovao. Ja sam odgovorio na sve tvoje
nedoumice. Ja sam te pridobio! I sada si moja! Moja! Ajde brzo, idemo!
Idemo! - gotovo me je dograbilo gnusno stvorenje.
Telo mu je bilo nalik ljudskom, ali gipko i okretno poput životinjskog.
Pogled razrok, kao da jednim zlim okom gleda mene, a drugim dubinu
ada. Sa temena su mu, umesto kose, padale vlati trave bunike i poneko
zmijsko mladunče.

106
 - Nisam tvoja! - vrisnula sam.
- Samo ti se čini! Idemo. Provodićemo se ludo! Bacaćemo karte i
bob. Gasićemo uglevlje i olovo. Gledaćemo u zvezde i ovnujsku plećku.
Krilataćemo, i šaputaćemo predskazanja naivnima i radoznalima,
neopreznima i bezbožnima. Mnogi od njih poverovaće da su Bogom
odabrani, uzoholiće se i pogorditi. A gorda duša naša je!
- Neću da idem sa vama... nisam vaša - protivila sam se.
- Uzalud se opireš. Ovde priče ne pomažu. Samo dela. A ti ih imaš.
Pokazala si da vera u Boga čoveku nije dovoljna. Imaš pravo! Taj ne
srećni Nazarećanin sve vas je prevario. Rekao vam je: 'Ja sam put!' i
krenuo je ka Golgoti. Poučio vas je da i vi uzmete svoje krstove, pa u red
za njim. On nije put, on je ćorsokak!
- I vito stvorenje zovete ocem, i čovekoljupcem, i pastirom dobrim!
Pa vi uopšte niste normalni! Krasan vam je život ponudio! Divno
obećanje dao. Ej, urazumi se! Bog uopšte nije dobar!
Zgranuto sam slušala kako demoni prekidaju jedan drugoga.
Nadvikuju se. Hule.
- Bog jeste dobar. Bezbroj puta sam se u to uverila - uzviknula sam.
I ispunila me ljubav, kao i uvek kada bih pomenula ime Gospodnje.
- Aha - procedio je zlotvor, kao da mu je dosadno. - A što si onda
išla našem Gospodaru? Hoćeš li da ti kažem? Zato što čovek ne voli
muku i trpljenje, već radost i uživanje. Slasti i strasti. Osvetu i požudu.
To mi, koji drugujemo sa ljudima koliko i anđeli, znamo. A znaju i oni,
samo neće da priznaju.
- Ti si naš dokaz! Ponudili smo ti izlaz, i odrekla si se ćorsokaka.
- Nikada se nisam odrekla Boga. Nikada nisam prestala da mu se
molim!
- Ma nemoj! Misliš, dovoljno je što si kukala i moljakala pred
mazarijama, i cmakala ih i suzama oblivala. A šta si radila posle? Pravo
iz kapele trčala si kod naše sluškinje. I mi smo te tamo čekali.
Neizmerno ste nas veselile. Ti potpuno sluđena, i spremna na sve, a ona
zla i ružna, kao što veštica i treba da bude. Išla si da tražiš utehu i nadu,
čak i pomoć. Kao da je ona Bog! Ili bar svetiteljka!
- Nikada ne bih tražila zamenu za Boga!
- Možda ne bi, ali jesi! Zar nisi znala da su čaranje i vračanje,
proricanje sudbine i bajanje, zazivanje duhova i gatanje - nauka i delo
našeg Gospodara. I poricanje Boga.
- Znala sam da je greh. Ali...
- Ali šta? Uplašila si se! Prestravila. Izgubila si veru. 'Jedno drugom
sad, i sav život svoj, Hristu Bogu predajmo', pevala si na liturgiji.
Verovala si u reči koje izgovaraš, i suzama si umivala dušu svoju, kako
pišu vaši pesnici i kaluđeri. Prihvatila si svojevoljno da je vera
prepuštanje volji Tiraninovoj. A čim je zagustilo, svega si se odrekla.

107
 - Nisam! Nikada se nisam odrekla Boga!
- To smo već čuli! Ali slaba ti je odbrana. Vradžbina je pokušaj da
se, uz pomoć demonskih sila, promeni Božja volja. Zato je prihvatanje
vradžbine odbacivanje vere. Odricanje od Boga. Ali istovremeno, to je i
prodaja duše. Jer naš uzvišeni satana ništa ne radi džabe, i tuđinu. Nije
on pastirče da se satire danonoćno oko stada zabasalog u staze i
bogaze. On je pravi Gospodar. Samo svojima čini i pomaže. A njegova
duša je samo pala duša. Je l' razumeš? Ili treba i dalje da gubimo
vreme?
- Nisam tražila pomoć protiv Boga. Nije mi čarala, ni bajala. I vi to
dobro znate! Samo sam htela da saznam Božju volju.
- Samo. Lepo rečeno, Angelina. Ali, da je hteo da ti kaže svoju volju,
i sam bi je rekao. Ima on svoje anđelčiće i proroke, svoje svete i
prozorljive. Pa ih šalje kad treba, i kome treba. Puna je ona vaša knjiga
takvih pričica. Sve si ih pročitala po sto puta, a ništa nisi naučila. Sama
si tražila ono što nije hteo da ti da, i tako si pokazala da ne poštuješ
njegovu volju. A to su učinili i Adam i Eva. Slatki vragolani, ubrali su
jabučicu, zagrizli, da saznaju što se ne sme, i poveli u progonstvo sav
rod ljudski. To je bio kraj velike Božje zablude. Od tada, ljudi su nam
blizu, i lakše dolazimo do njih.
- Eto, sad je sve jasno! Idemo!
U užasu i očaju, oprhrvana strahom i grižnjom savesti, slušala sam
kako otimači ljudskih duša optužuju bez milosti. I bojala sam se, strašno
sam se bojala, da ovoga puta ni anđeli neće moći da mi pomognu. A
možda neće ni hteti.

108
 *

Sve je počelo u vreme vaskršnjeg posta, tisuću četiristo

sedamdeset šestog leta Gospodnjeg.
Tmurno i kišovito proleće došlo je posle duge i teške zime, i ličilo je
na jesen.
Kuću je bilo nemoguće zagrejati. Vetar se probijao kroz pukotine
oko vrata i prozora. Vlaga je izbijala iz zidova. Studen iz poda.
Smrzavali smo se. Zato se i nisam mnogo zabrinula kada se Stefan
jednoga jutra požalio da mu je hladno. Da mu jeza palaca telom i da bi
rado ostao u krevetu, pokriven medveđim kožama.
U toku dana nekoliko puta sam navraćala da ga vidim, donosila mu
tople napitke od bilja, nudila mu hranu. Ali on je uglavnom dremao.
„Umoran sam", govorio je pospano. „Umoran sam i hladno mi je. Lakše
mi je da ćutim."
Uveče sam primetila da mu je lice crveno. Prislonila sam dlan na
njegovo čelo. Bilo je vrelo.
- Stefane, imaš vrućicu - rekla sam, zabrinuta.
- Hladno mi je - ponovio je.
Ta noć. Dan posle nje. Pa još jedna noć. Šta sve nisam pokušala da
mu ublažim muke. Da ugasim vatru koja mu je sagorevala telo i mutila
um. Da zaustavim kašalj koji ga je gušio. Da mu olakšam disanje.
Prisećala sam se svega što sam naučila od majke. Isprobala sam
sve što sam znala. Sve što je znala Irina. Sve što je Ruđina naučila
živeći među robljem iz Afrike.
Menjala sam mu obloge. Od sirćeta i brašna. Od kozjeg loja. Od
zagrejane svinjske masti. Od istopljenog voska. Oblagala sam mu
stopala. Grudi. Nagnala sam ga da na prazan stomak pojede ispečen
beli luk pomešan sa medom. Da posrče čorbu u kojoj se kuvala dunja
namazana kravljim maslom. Da ispije sok od kaktusa. I čaj od trava
branih na biljani petak, a sušenih po Ðurđevdanu.
Terala sam ga da zagnjuri glavu u sud u kome su goreli beli tamjan i
list i koren drveta dafine. I glavu i sud pokrivala sam ogrtačem, da se dim
ne gubi, već da mu uđe pravo u usta i grlo, i otera groznicu.
Molila sam se Gospodu i Presvetoj Bogorodici. Molila sam se
arhangelu Rafailu, lekaru svih ljudskih neduga.
Luka i Evgenije naizmenice su mu čitali malu i veliku molitvu Vasilija

109
Velikog.
A on je muklo ječao. Znojio se. Cvokotao. Žalio se da mu je hladno.
Da se smrzava. A onda bi naglim pokretom zbacio sa sebe pokrivače,
vreo i mokar. Teško je disao. Hroptao je. Kašljao.
Najzad smo pozvali doktora iz Udina. Bio je to ozbiljan i savestan
čovek. Mirisao je Stefanovu mokraću sakupljenu u noćnoj posudi.
Prinosio je prozoru. Zagledao. Čak je i liznuo. Nastojao je da po boji,
mirisu i ukusu telesne tečnosti prepozna bolest. Noćio je kod nas. Za
večerom je pričao o nedokučivim tajnama ljudskog tela. Ujutro je Stefanu
pustio krv. Pohvalio je naš dotadašnji trud. Posavetovao nas da istrajno
nastavimo sa započetim lečenjem. A kada sam ga upitala kada će moj
muž ozdraviti, zaćutao je.
Vaskrs sam dočekala umorna. I puna nade. „Posle raspeća dolazi
uskrsnuće. Posle iskušenja radost", hrabrila sam Stefana. Decu. Sebe.
Stefan je upro svu svoju snagu kako bi se podigao iz postelje. Silno
je želeo da prisustvuje prazničnoj liturgiji. Da primi sveto pričešće. Ali tek
što je Luka zapojao „Svjatij Bože", sručio se na pod kapele. Jedva smo
ga podigli i gotovo odneli do ložnice.
- Ova bolest je ubila Stefana Nemanju i Savu - rekla sam Evgeniju.
I po prvi put od kada je Stefan zanemoćao, pomislila sam da se
slabost ne okončava uvek izlečenjem.

110
 *

- Bojim se, Majko. Mnogo se bojim - plakala sam klečeći u kapeli,

zagledana u lik Presvete Bogorodice. - Stefan kopni. Nestaje pred mojim
očima. Gasi se. Guši ga sipljiv kašalj. Lomi neprestana i slaba vrućica.
Malaksalost ne popušta. Lice mu je bledo, i modro ispod očiju. Strah me
je, spopala ga je suha neizlečiva bolest. A ona je odnela Vukovog brata
Romana i Ðurđevog brata Grgura. Nećeš joj valjda prepustiti i Stefana?!
Majko, ja znam da Ti vidiš sve kako je, i da Ti je poznato ono što je
bilo. Ali ja nemam sa kim da pričam. Nemam kome da se izjadam. Pred
kim da se isplačem. Svi moji mili daleko su. Ili su mrtvi. Svi osim Stefana
i dece. A pred njima moram da krijem svoju muku. Da svojim bolom i
strahom njihov ne bih umnožila. Da svojom nesrećom njihovu ne bih
uvećala. Moram da budem hrabra da oni ne bi posustali. O, kako je to
teško! Ponekad mi se čini da ne mogu više. Da ne mogu dalje. Moje su
snage male, i samo me Ti možeš ojačati.
Sama sam, Majko! Tako užasno, tako nepodnošljivo sama, u ovom
jadu gorem od svih. Nemam nikoga osim Tebe! I zato, molim Te, ne
ostavljaj me! Olakšaj mi! Javi mi se! Daj mi neki znak. Uteši me u molitvi.
Ohrabri me u snu. I molim Te, molim Te, Majko, moli Sina svoga da mi
sačuva Stefana. Da mi ne oduzima moj život...

111
 *

- Gospodarice - započela je Irina jednoga dana. Stajala je preda

mnom pognute glave i kršila ruke.
- Gospodarice... Ima neka žena u selu. Zna mnoge tajne i vlada
čudesnim moćima. Možda da odeš kod nje... da ti kaže za gospodara...
- Vidovita žena? Zar ovuda nisu prošli istražitelji i sudije, mučitelji i
dželati svete inkvizicije, u potrazi za vešticama?
- Prošli su. Ali Sinjorija je odbila da prihvati taj njihov zakon...
- Malleus maleficarum.
- A ova žena i nije đavolovo seme. Seljaci veruju da radi po Božjoj
milosti. Pričaju, tek što se njena majka bila udala, glas u polju joj je rekao
da te večeri, kada ukućani utonu u san, gola izađe na raskrsnicu i
prenoći na mesečini. Žena je poslušala. Ubrzo je utvrdila da je zanela. I
rodila je Harpiju. A zna se, deca koja se tako rode vidovita su.
- Kažeš, zove se Harpija? - čudila sam se. Harpije su bile zli dusi
starih Grka. Njihovo ime označava njihovu prirodu. One su grabljivice i
simbol poročnih strasti.
„Otkud to ime nepismenoj ženi iz šume? Zar je pomama renesanse
stigla i u ovu zabit? Možda jeste. Možda su, u vreme Goričkih, humanisti
navraćali u zamak", nagađala sam.
- U selu pričaju da ju je tako nazvao neki crni petao još dok je bila
sasvim mala devojčica. Mnogo je svedoka njenih moći. Tvrde da ona
zna više nego drugi ljudi. Da vidi što niko ne može. Da čuje što drugima
nije dato. Razabira šum rasta trave, treperenje lišća, razgovor ptica i
životinja, glasove duhova. Zna tajne neba i zemlje. Proriče sudbinu.
Leči... Doznala sam gde živi. Da pođeš kod nje, gospodarice... Možda
ima neki lek.
- Ne znam, Irina... Bojim se da je to greh... „Greh? Zar je greh da
čovek zna da li ga čeka loše ili dobro. Dobru da se nada i raduje, za zlo
da se spremi", odgovorio mi je neko čiji sam nagovor čula kao reč svoga
uma.
Sada, naravno, znam, da je Bog samo po Svojoj milosti i dobroti
sakrio od čoveka njegovu budućnost. Jer sigurnost o budućem dobru
često ulenji. Zavara. A saznanje o zlu koje dolazi, i iščekivanje da ono
nastupi, otruje čoveka strahom i izmuči koliko i sama nesreća.
Tih dana, dok sam gledala Stefana kako se muči i silom zadržava

112
dušu u sebi, silno sam želela da saznam šta nam je Bog namenio.
„Dobro, to jeste greh. Ali taj greh je mali. Ništavan. Niko zbog njega
neće zaplakati. Uzdahnuti. A ja ću se možda radovati", govorila sam. Ili
mi je neko govorio.
Uzela sam pravo koje mi ne pripada. Merila sam svoje sagrešenje, i
unapred sam praštala sebi.
Žena nije imala krila i kljun kao harpije u grčkom mitu, ali lice joj je
bilo čudno. Ružno, izobličeno, nekako sve iskrivljeno na levu stranu,
nagrđeno tragovima velikih boginja, a opet veoma privlačno. Glas joj je
bio mek i utešan. Nastup smiren i siguran. Reči uverljive.
- Tvoj muž će ozdraviti - rekla mi je. - Evo, vidim samo malu senku
na njegovom putu. Ali on je gazi. Ustaje i gazi je.
- Hvala ti, Gospode! Hvala Ti, Majko! - zaplakala sam. Utešena.
Umirena. Ohrabrena.
Malo potom kod Stefana se osetio boljitak. A kada je nastupilo leto,
počeo je i da ustaje. Istina, i dalje je bio slab. Ali već je, oslonjen na Luku
i mene, mogao da izađe ispred kuće. Sedeli bismo u vrtu, obavijeni
prozirnim i prijatno toplim vazduhom, oko nas su zujali bumbari i pčele,
mirisalo je cveće, i trava, razgovarali smo, ili ćutali, isprepletanih prstiju,
ponekad su sa nama bila i naša deca, i meni se činilo da će sve biti
dobro. Baš kao što je rekla Harpija.
„Znala je za Stefana. Možda će moći da mi kaže nešto o Ðorđu,
Jovanu i Mariji. Ima li za njih budućnosti, i kakva će ona biti", mislila
sam. Često. Sve češće. I jednoga dana ponovo sam otišla u šumu.
- Tvoji sinovi postaće veliki ljudi. Živeće dugo i imaće brojno
potomstvo koje će proneti slavu vašeg imena. Ćerka, lepotica, udaće se
dobro i bogato. Bićete sretni ti i tvoj muž sa vašom decom. Naći će se i
oni što će da vam zavide i žele vam zlo. Ali takvi će se brzo o svom jadu
zabaviti. Vidim veliku promenu u tvojoj kući, i to na dobro - rekla mi je
Harpija.
O ogrejala mi je dušu.
Znala sam, Bog hoće da mi, njegova deca, rastemo kroz strah i
sumnju, kroz gubitak i bol, kao što rastemo kroz sreću i napredak. Da
otvorenih ruku i srca primamo sve što nam je namenio. Bog želi da
svako od nas bude pobednik. Ali, bilo mi je lakše da potražim ohrabrenje
nego da se plašim. Da se oslonim na nadu, nego da strepim. Da se
pouzdam u obećanje, nego da se spremim na neizvesnost. I zato sam
sve češće odlazila kod vračare. Zatim sam počela da je primam u
zamku. Irina je spoljnim stepeništem uvodila u kuhinju, a Ruđina i ja smo
pazile da ne naiđu deca, Luka ili Evgenije.
Isprobala je sve načine gatanja. I uvek mi je govorila isto.
Karte su pale na srećne boje i znakove, rastopljeno olovo razlilo se
u vodi u figure najboljih predskazanja, uglevlje je cvrčalo, na pilećoj

113
kobilici nije se ocrtao nijedan grob, ali jesu kolevke, kamenje je zvečalo
resko kao smeh, zrna pasulja i boba tvorila su dugačku priču o napretku.
A zvezde, zvezde su se tako lepo postavile i složile da ih je bilo milina
gledati. Jupiter je pobedio Saturna i opasno zapretio Uranu, a približio se
Veneri. Linija braka na mom dlanu dugačka je i neprekinuta.
Svaku vračarinu reč primala sam kao Božju poruku. Kao istinu. Kao
osiguranje sreće koja dolazi. Bila sam joj neizmerno zahvalna. I sve se u
meni nekako pomešalo. Bilo je trenutaka kada sam se ponašala kao da
naša sudbina i od nje zavisi. Kao da je i ona lično zaslužna što će naš
život biti tako lep.
Stidim se da priznam, ali ovo je sud na kome nijedan prestup ne
sme da se prećuti i, evo, reći ću: Došao je čas kada više nisam mogla
bez Harpije i razgovora sa njom, kao što nekada nisam mogla bez
molitve. Polako, gotovo neosetno, i bez moje volje, vezanost za nju
počela je da me deli od Boga.
Ponekad je odbijala moj hitan poziv. Odgovarala mi je da nisam ja
jedina kojoj treba pomoć. Da nju i druge žene čekaju. Pa mogu i ja.
„Možda sluti nešto loše. Možda nam se neko zlo sprema, a ona ne
želi da mi to kaže. Možda zato traži izgovor da ne dođe", ređala sam
crne slutnje. I pozivala je ponovo, i ponovo. Ili sam odlazila u šumu i
čekala, skrivena, i postiđena, da ostane sama. Da me primi. I osećala
sam zahvalnost ako nije bila netrpeljiva i drska, kao što je umela da
bude.
Svoje usluge naplaćivala mi je koliko i drugima u selu. Ali meni se
činilo da joj dugujem mnogo više. Zato sam odvajala od našeg nemanja
da je počastim svaki put kad dođe. Ubrzo, i to mi je bilo ništavno. Želela
sam da joj poklonim nešto lepo i vredno. „Ona meni toliko daje. Treba da
joj uzvratim", mislila sam. Ali ništa nisam imala. Sav nakit iz moje
devojačke spreme prodala sam. Ostala su mi još tri prstena koja sam
dobila od majke. Jedan sam ja nosila. Druga dva čuvala sam za Mariju.
Ili bar, jedan za Mariju, a drugi za slučaj krajnje i nesavladive nužde.
Dvoumila sam se danima. „Šta da uradim. Šta treba da uradim?" kidala
sam se. Lomila. Najzad sam odlučila. Uzela sam prsten svoje kćeri,
prsten kćeri Musakija, poljubila sam ga skrivajući suze, i dala sam ga
Harpiji.
Posle toga, kao da je imala više vremena za mene.
Jednoga dana zavukla je ruku u kožnu kesu koja je visila na tankom
remenu okačenom oko njenog vrata i izvadila neki smotuljak zašiven u
crveni pliš.
- Spremila sam ti zaštitu. Treba da je nosiš pod levim pazuhom,
bliže srcu. Ako neko hoće da ti naudi, da ga zaustavi. Ako je namerio da
ti uzme sreću, da mu ne da. I još će da te štiti od uroka i odvraća zle čini
od tebe i tvoje kuće.

114
 Željno sam pružila ruku prema toj moćnoj amajliji.
- Prvo moraš da skineš taj prsten - naredila je Harpija.
Nisam pitala zašto. Toliko sam bila svikla da je slušam.
- Dobila sam ga kao venčani dar od majke. Iskovan je baš za mene.
Na krugu našim slovima piše: 'Ko ga nosi, Bog ga čuva!' - rekla sam
Harpiji. I podstaknuta pominjanjem moćnog imena Gospodnjeg,
prekrstila sam se.
Tada se desilo! Sedele smo jedna nasuprot druge, udaljene koliko
je dužina jedne ispružene ruke. Lice mi je bilo njenom okrenuto. Gledala
sam je. I videla sam, sasvim jasno sam videla ono što me je vratilo sebi.
Kada sam se prekrstila, kada je krsni znak i nju osenio izbliza, trgla se
kao pod neprijatnim dodirom. Zbunjena, prekrstila sam se još jednom.
Harpija je teško uzdahnula, kao da je dobila udarac. Prekrstila sam se i
treći put. „Pomozi, Bože!" rekla sam. Ponovila sam šapat svog Anđela
Čuvara. Harpija je žurno ustala i gotovo je istrčala iz kuhinje.
Nikada više nije došla. Nikada je više nisam pozvala. Nikada otišla
kod nje.
Odjednom kao da mi je koprena spala sa očiju. Videla sam svoju
stranputicu. I kako sam duboko zabasala stazom greha. Približila se
litici. Samo me je Božja milost spasla da ne prekoračim u bezdan.
- Bog je dobar - rekla sam stojeći nasred kuhinje.
I nikada to nisam zaboravila.
„Bog je dobar”, ponavljala sam sebi. I udvostručila sam vreme
molitve.
Od tada, pa do kraja svog života na zemlji, vera mi je bila jedino
utočište. Verom sam se borila protiv straha. Brige. Zlih slutnji.
Nespokoja. Verom ih pobeđivala.

115
 *

Došla je jesen. Sve se pomešalo. Kiša. Vetar. Tmurno nebo i

turobne misli.
Stefan se vratio u postelju. I bilo mu je gore nego pre. Kašljao je.
Ponekad suho, ponekad rumenim ispljuvcima. Ispijala ga je potmula
vatra. Kako je njegova nemoć rasla, ja sam očekivala i od Boga iskala
sve manje.
„Kada će da ozdravi?" pitala sam, zabrinuta i nestrpljiva, čim je
zanemoćao.
„Samo da ozdravi!" govorila sam kasnije, spremna da čekam na
srećan ishod.
„Neka ga i u postelji. Samo da ga ne boli", mirila sam se sa
nedugom.
Posle su se moje nade, moje molbe i molitve sve brže menjale.
„Neka je i nemoćan. Samo da ga ne boli stalno. I mnogo. "
„Važno je da je tu. Da mogu da razgovaram sa njim. Da mu
dotaknem ruku. Da oslonim glavu na njegove bolne grudi. Da ga
gledam."
„Da ga gledam! Zar je to malo?"
A onda je došao dan kada sam zavapila: „Samo da ne umre! Šta ću
ja ako on umre?!" i shvatila sam da sam izgubila nadu.

116
 *

Bio je deveti oktobar tisuću četiristo sedamdeset šestog leta

Gospodnjeg.
Sedela sam kraj Stefana i brisala znoj koji mu je oblivao lice i telo,
hladan kao jesenja vlaga. Pod dlanom sam osećala njegovu slabost.
Istanjenu kožu i izbočine kostiju.
Polako je pomerio svoju nemoćnu ruku i obgrlio mi prste.
- Angelina, još od kada mi je Mehmed Drugi oduzeo očinji vid, živeo
sam sećajući se smrti, i u trudu da pripravan dočekam čas kada ću stati
pred Gospoda.
Na Vaskrs, osetio sam da se taj čas primakao. Od tada, samo me je
ljubav prema tebi i deci držala na ovom svetu. Briga za vas. Molio sam
Gospoda da me ostavi još malo. Da proživimo zajedno makar još jedno
leto. Da ti spoznaš moć moje bolesti, i da se u sebi pripremiš za ono što
mora biti. Molio sam, i Svedržitelj mi je uslišio.
Ne mogu više. Nemam snage ni daha. A i vreme nam je isteklo.
Noćas mi se javio Sveti Nikola. Kao nekada Stefanu Dečanskom: 'Evo
dobre vesti, Stefane! Spremi se! Izaći ćeš pred Gospoda!' rekao mi je. A
ja sam mu odgovorio: 'Blagodarim Bogu i vesniku dobrog preseljenja!'
Taj bol! Ne znam kako da ga nazovem. Ne znam sa čim da ga
uporedim. Nikada, nikada ništa tako strašno osetila nisam.
- Stefane! - vrisnula sam.
Pala sam po njemu. Ljubila sam mu oči i čelo, usne i ruke.
On mi je slabašno stiskao prste. Samo toliko snage je imao.
- Angelina, prizovi mi decu... I ove dobre ljude koji dele naše
tegobno stranstvovanje. Pozovi ih da vide ishod moj. Jer evo se već, kao
što je kazano, 'približuju sluge Gospoda Boga mojega i glas njihov čuju
uši moje'. Pohitaj, gospo! Pohitaj, despotice srpska! Pohitaj, voljena
ženo moja!
Prilazili su mu jedno po jedno. Irina. Ruđina. Serafina. Evgenije.
Luka.
- Neka vam je znano, vazljubljeni, da, evo, prispe vreme mog
prestavljenja. Ostanite verni mojoj Angelini i našoj dečici. I neka vam
Gospod plati! Jer sve što čovek može da učini, malo je da nagradi toliku
dobrotu - rekao im je opraštajući se.
Zatim je potražio decu.

117
 - Dođite da vas blagoslovim, sinovi moji. Despoti Brankovići. Ne
ostavljam vam ništa osim imena. A sam Bog zna šta će vam ono doneti.
I hoće li vam biti na korist, ili na štetu. Čuvajte majku i Mariju. Čuvajte
jedan drugoga. I nikada ne zaboravite da ste pravoslavni Srbi. Tako vam
Bog pomogao!
A ti, kćeri moja lepa, ti si mi briga najveća. Ali daće Bog pa će se
naći plemić kome je milija čista duša i dobro ime nego dukati i imanja.
Da ne ostaneš seda među braćom. A ako, po dobroti Presvete Majke,
dospeš u novi dom i ispuniš ga decom koja će tuđe ime nositi, nikada ne
zaboravi ime svoga roda i svoga naroda.
Dok ih je ljubio poslednji put, deca su plakala.
Ja sam ridala.
- Angelina - pozvao me je.
Govorio je toliko tiho da sam morala da prislonim uho uz njegove
usne.
- Oprosti mi, Angelina. Suviše sam te voleo. Da nisam, možda bi
srećnija bila.
- Ne bih, Stefane. Da me ti nisi voleo, ja ne bih živela. I ako ovim
bolom koji mi žeže i razdire dušu moram da namirim sreću što sam ti
žena, onda neka je blagosloven i ovaj bol - prošaputala sam, i prinela
sam njegovu nemoćnu ruku svom obrazu.
On je lagano pomerio prste kao da me miluje, i uzdahnuo je.
Potom ga je Luka pričestio svetim i životvornim tajnama.
Deca i ja klekli smo sa obe strane samrtnikove postelje i uhvatili
smo ga za ruke - Marija i ja za jednu, Ðorđe i Jovan za drugu. Luka i
Evgenije čitali su Molepstvije pri razlučenju duše od tela.
Čekali smo.
Kada je utihnuo hropac iz bolnih grudi, znali smo da je Stefanova
duša krenula na put sa svojim anđelima.
Ðorđe je pao po mrtvom očevom telu i čupajući kose izgovorio je
„Nadgrobni plač", kojim je dvadeset godina ranije ispraćen despot
Ðurađ:
- Ti zastupnik bi, mili roditelju! Kad si ti umro, kako ćemo mi živeti?
Kako ćemo pretrpe ti mračnu noć? Kako ćemo pogledati na nebo, koje
gorko i teško breme pređašnjih vremena pokaza nam u dimljivim
zvezdama? O, zvezdo gorka što nam ovo objavi! Koji si mač javila što
žanje naš život... O, našeg velikog ništavila! S velikim klicanjem
zakukajte, svaki od vas u sebi zakukajte: Avaj meni!
- Avaj meni! - kriknula sam.
Avaj meni!

118
 *

„Vlastele, prihodi končina moja, jere sam u sumnje od života moga

i zato pišuj vašoj gospodstvu, da ne žalu moje bolesti i smrti, koliko žalim
moje Angeline, i moje dečice Ðure, i Mare, i Jovana, na kim ih mestu
ostavljam. Da, gospodo, mnogo bih pisal vašem gospodstvu mnozeh
radi uzrok i radi uzdanija i ljubve, koje smo imali naši prvi i mi. Ne mogoh
vi mnogo pisati vašem gospodstvu, jere sam mnogo bolan i nejaki od
bolesti moje.
Vlastele, molju se vašem gospodstvu, ne ostavite moju Angelinu s
moju dečicu da poginu po meni, i da vas Bog nauči da imate k njima
ljubav kako ste imali k našim prvim i s nama, i da ih ne ostavite u njihovo
nevoljno vreme.
Da, vlastele, mnogo se molju vašem gospodstvu, mnogo milostivo i
smerno, i preporučuju vi moju Angelinu i moju dečicu Ðuru, i Maru, i
Jovana, pred Bogom i pred Prečistom, i pred svemi svetim. Što vi šnimi,
to Bog s vami.
I vlastele, ni na čim nisam imal u mom ubogom domu učiniti
testament, ni zlata, ni srebra, ni pokućij, što bih ostavil Angeline s
dečicom.
Ovoj učinih napokonje preporučenije gospodstvu vašemu s velikom
mojom skrblju s velikom žalostiju, videći, jer ću se odlučiti od ovogaj
sveta, i ovoj napokonje preporučenije učinih gospodstvu vašemu,
slobodan budući pametju mojom.”

(Despot Stefan Branković,

dubrovačkom Veću umoljenih,
sedam dana pred smrt)

119
 *

Luka mi je dao četiri pisma.

- Nisam hteo da ih pošaljem dok ih ne vidiš, despotice. Mislio sam,
možda ćeš iz njih razabrati nešto što ti despot nije kazao. Nije hteo ili
nije umeo. Ili što nisi razumela - rekao mi je.
Bile su to četiri ponizne molbe. Stefan ih je diktirao u zadnjoj
sedmici svoga života. Jedno je uputio dubrovačkom Veću umoljenih,
drugo mletačkoj Sinjoriji, treće Kantakuzini, četvrto monaštvu Hilandara.
U svakom je iskao isto: samilost i pomoć za mene i našu decu.
Čitala sam ih, i kao da sam čula Stefanov glas. Njegovu brigu i
strah. Nemoć i jad.
Privila sam pisma na grudi. Nesrećna što je toliko patio. Srećna što
me je toliko voleo.
„Šesnaest godina bila sam voljena žena. A sada sam ostala sama.
Šesnaest godina, Stefane, ti i ja delili smo sve. Osećali smo isto i kada
smo ćutali. Živeli smo pomešanih duša. Jedno drugom potpora. A sada,
ruka kojom sam te pridržavala, kojom sam se oslanjala na tebe, visi
prazna. Bespomoćna i nepotrebna.
Imam trideset šest godina. U tom dobu moja majka je rađala. A u
mojoj utrobi je bol kao kamen.
Kako ću dalje bez tebe, Stefane? Bez nežnosti i topline. Bez
razgovora i utehe. Kako ću bez tvoje ljubavi?", plakala sam i tužila.
Klečala sam kraj njegove postelje. Kao dok je umirao.
„Kako ću bez Stefana, Majko?" obratila sam se Milosrdnoj
zastupnici. „Kako ću da opstanem u tuđem svetu? Kako ću sama da
nosim teret koji je bio pretežak za dvoje? Hoćeš li mi pomoći, ili ćeš me
prepustiti i tom novom iskušenju?
A moja deca? Šta će biti sa mojom decom? Ðorđu je petnaest,
Jovanu trinaest i po, Mariji deset godina. Šta si sa njima naumila? Šta si
za njih pripremila?"
- Šta će biti sa nama? - pitala sam glasno. Vapila sam.
- Otac je pred licem Gospodnjim. Moliće se za nas - rekao je Ðorđe.
Siguran. Miran.
On i Jovan ušli su u odaju, dozvani mojim jecajima, a da ih nisam
primetila.
Došli su do mene. Uzeli su me ispod ruku. Podigli su me.

120
 - I ja tako mislim - složio se Jovan. - Otac će se moliti za nas, i
Gospod će mu uslišiti.

121
 *

- Ne dam vam ovu dušu, pogani zlotvori - rekao je moj Anđeo

Čuvar. - Jeste, zgrešila je. Ali ko od ljudi nije? A kada je videla kud se
zaputila, vratila se. Odbacila vas je. Odbranila se krsnim znakom i
svojom verom.
Ni dok je bila pod vlašću vaše sluškinje, nije posumnjala. Nije se
odrekla Boga.
S druge strane, prinosi su njeni veliki. Bolesnog je negovala.
Gladnome je pružila od svoje sirotinje. Na nesrećnog se sažalila. Nije
zaludu Stefan pisao monaštvu Hilandara: „Molite se za nju, jer mada
nema da vam priloži rukom, ona vam neprestano prilaže srcem i celim
svojim životom."
- I, najvažnije, nikada više nije posustala u veri. Ni kada su nastupali
teški dani. Ni kada su je stizale nove nesreće. Nije se obraćala nikome
do Gospodu i Majci Njegovoj. Zato, sklonite se! - naredio je Anđeo
Susretnik.
Crni zlodusi su oklevali.
Zli vide samo zlo. Tako i oni koji su me na greh navodili, i u
prestupu podržavali. Još dok su me čekali, bili su sigurni da će me baš
oni odvesti na mesto večne osude i primiti gnusnu pohvalu svoga
gnusnog Gospodara. A onda su, dobrotom Božjom, izgubili plen.
Bili su gnevni. Vikali su. Optuživali su mene za licemerje i anđele za
prevaru. Optuživali su Boga, svog starog neprijatelja i pobednika.
Škrgutali su zubima kao da drobe šljunak. Ali morali su da nas puste da
prođemo. Morali su da se pokore razlozima anđela.
Osetila sam ogromno olakšanje. I bezgraničnu blagodarnost.
Zaplakala sam bez suza. Kao što je Stefan plakao.
Kada se pojavio novi legion grehovnih utvara, nisam se uplašila.
Jedni su se šunjali zverajući naokolo, kao u strahu da ne budu
opaženi dok se primiču plenu. Drugi su drsko gledali i pružali ruke. Nosili
su vreće na leđima i nešto manje oko vrata. Trpali su u njih sve što
postoji na zemlji. Sve čime je Bog obdario čoveka.
Bili su to službenici zla što uče krađi, podstiču otimačinu,
podržavaju one koji prisvajaju tuđe. Lopovi koji lopovima uzimaju duše.
Ohrabrena što sam milošću anđela prošla one koji su me mogli
zadržati, sigurna da me ni dalje neće mimoići plemenita zaštita, smelo

122
sam se okrenula demonima:
- Idite, kod mene ničega vašeg nema.
Istinu sam govorila. Zaista je tako bilo. Nikada, nikada ništa tuđe ni
poželela nisam. A moje su mnogi otimali.

123
 *

Te jeseni kada je Stefan umro Olvin je prepolovio i ono što nam je

do tada davao kao prihod od imanja. Po tom novom pravilu, sebi je
uzimao tri, a nama ostavljao jednu četvrtinu od onoga što je po
vlastelinskom pravu ubirano sa poseda. Bilo je to nedovoljno i za
najskromniji život. Morala sam da mislim na svoju decu i zato sam
prinudila sebe da ga pozovem.
Ušao je u glavnu odaju kao bahati posednik.
Dočekala sam ga kao što gospodarica zamka prima kmeta. Sedela
sam na vlastelinskoj stolici. Kraj mene su stajali Ðorđe i Jovan. Nešto
dalje Luka i Evgenije.
Rukom sam mu pokazala dokle može da priđe.
U trenutku, zastao je iznenađen. Ali odmah zatim otvoreno nam se
podsmehnuo i poklonio se kao lakrdijaš na seoskom vašaru.
On je bio prost čovek i nije znao da je gospodstvo stanje duha. Da
čovek može biti gospodin u siromaštvu i nišči u izobilju.
Nije se mnogo promenio od našeg poslednjeg susreta. Istina, bio je
nešto deblji, i podbuo, kao svako ko nema mere u strastima, a kosa mu
se sasvim proredila, pa se mestimično videlo pegavo teme, ali njegova
pojava i dalje je bila odvratna, a nastup drzak.
Ni pokušao nije da opovrgne moju otvorenu optužbu. Ili bar da se
opravda. Predstavio je sebe kao zastupnika vlasnika poseda koji
određuje koliko nam može dati, a da to ne ugrozi druge, čija su prava
pretežnija, i većeg prvenstva. Svoju krađu označio je kao platu koja mu
pripada za veliki trud i zaslugu.
- Imam ja i gubitke - rekao je. - Istina, nisu veliki, ali oseti se. Svi
kradu. Naši kmetovi, kapetani i upravitelji iz susednih zamkova, lutalice,
vojnici iz Udina kad povremeno zađu u ovaj kraj. Za sada to nije ništa
vredno brige. Malo divljači, poneka kokoš, koje bure vina, brašna tek da
se nađe. Zato što znaju da je sve pod mojom brigom i paskom. Treba da
budete srećni što ne upadaju ovde, u vaše smočnice. Ali ako ja odem i
pustim ih da čine šta hoće, šta misliš, šta će biti sa tobom i sa ovim
tvojim klipanima zabuljenim u knjige i nesposobnim za život.
Bila sam povređena. Bila sam ljuta. Ali ostala sam mirna.
- To nije tvoja briga. Ti samo izvrši svoju dužnost. I prestani da
kradeš - naložila sam mu hladno.

124
 - Ja zarađujem hleb koji jedem. Zarađujem i ono pored hleba. A vi
ste svi skupina nesposobnih i beskorisnih. Bolje da si sinove naučila da
nešto rade nego što im po sav dan utuvljuješ jeretičku veru i učiš ih kako
da se krevelje i prenemažu kao da su na dvoru, a kuče nema za šta da
vas ujede.
Zaćutao je, ali samo na tren, i da bi naglasio ono što sledi.
- Šta je bilo, bilo je. Uskoro se ja vraćam u kuću, i sve ću vas
dovesti u red - zapretio je.
Uplašila sam se. Zaista sam se uplašila.
„Sam Bog zna da on nema časti ni morala, da je spreman na svaku
podlost i laž. Takav, svašta može da napiše Kantakuzini, i da izmoli njen
pristanak da se zaista vrati u kuću", pomislila sam.
Ali znala sam da ne smem da pokažem svoj strah. Znala sam da
moram da se borim. I da moram da pobedim.
„Majko, pomozi mi!" zamolila sam bez glasa.
Ustala sam. Ispravila se. Zakoračila napred. Odjednom sam sebi
izgledala ogromna. I snažna. On je stajao ispod podijuma i morao je da
podigne glavu da bi mi video lice.
Zagledala sam se pravo u njegove zenice. Taj poseban pogled bio
je deo devojačke spreme svake uzorno vaspitane plemkinje. Precizan i
ubojit kao mač, rečit i surov kao presuda, kazao je Olvinu sve što mislim
o njemu. Da je niko. Ništa. Blato i prašina. Crv koga ne želim da zgazim
da ne bih isprljala obuću.
Razumeo me je. On je bio primitivan ali bistar čovek. Osetila sam
kako se pod tim pogledom smanjuje. Skuplja. Videla sam kako crveni.
- Odlazi! - rekla sam mu. Kao da teram nasrtljivog psa.
- Kako ti hoćeš, gospodarice... - procedio je. Znala sam da to nije
pokorno prihvatanje moje volje, već pretnja.
Ranjen i gnevan, nalik divljem vepru koji besno trči sa strelom
zabodenom u grudi, dopustio mi je da u njegovim očima sagledam sve
zlo koje je nosio u sebi. Zlo koje nikada više nisam srela u ljudskim
očima.
Izdržala sam.
On je pognuo glavu i odvukao se.
Ostala sam sa uverenjem da me taj čovek neizmerno mrzi. I da će
njegova osveta biti surova.

125
 *

- Gde je Ruđina? - pitala sam Irinu. Bilo je veče i pripremala sam

se za odlazak u postelju.
- Otišla je u šumu... još u podne...
- Nije se vraćala?
- Nije.
„Možda ima dragana", pomislila sam i osmehnula sam se.
„Zaljubljenima vreme leti. Doći će do jutra. "
Nije došla.
Dok smo se dogovarali kako i gde da pođemo da je tražimo, neko je
zalupao na vrata kuće. Ušao je Nikašin.
- Gospodarice - poklonio mi se. A onda je prošaputao: - Neka neko
skloni decu.
- Evgenije, mogao bi da započneš čas. Ako zatreba, Nikašin će nam
pomoći - rekla sam mirno.
A osećala sam kako crna slutnja pada na moje srce.
Na Nikašinov poziv u odaju je ušao nepoznati vitez. U naručju je
nosio nago beživotno telo mlade žene.
- Ruđina! - kriknula je Irina.
- Pronašli smo je na raskršću - rekao je vitez i položio je telo na
podijum.
Ruke su joj bile raširene kao da je raspeta. Telo nagrđeno dugim i
surovim mučenjem, nosilo je tragove koplja, sečiva i plamena. Na
grudima, tamo gde je srce, zjapila je rupa probijena glogovim kocem.
Po vrsti i rasporedu rana videlo se da je naša mila Ruđina žrtva
ritualnog ubistva određenog za ženu optuženu da je veštica.
- Nesrećnice... nesrećnice... - ponavljala sam kroz jecaj.
Sve me je bolelo. Nepravednost te smrti. Muke koje je Ruđina
pretrpela. Njen čemerni život.
- Olvin je kriv za ovo ubistvo - rekao je Luka. I ja tako mislim.
Olvin nas je mrzeo. Godinama je izmišljao o nama prljave laži. Širio
ih je po selima. Stvarao nam je omrazu među kmetovima. Pripremao ih
je za dan kada će ih pozvati da se obračunaju sa Božjim protivnicima.
Znala sam da je zlo u tom čoveku stvarni počinilac ovog svirepog
ubistva. Ali znala sam i da nećemo moći da ga optužimo. Da je vešto
sakrio svoje tragove. „Sigurno se postarao da u času zlodela bude

126
daleko od šume i raskršća, i među ljudima", mislila sam.
Gledala sam leš na podijumu. Ležao je na istom mestu na kome
sam ja nekoliko sedmica ranije stajala pred Olvinom. Odjednom sam
razumela da je ova smrt poruka meni. I zapitala sam se, u jezi i drhtavici,
kako da mu odgovorim?
Kako mogu da mu odgovorim?

127
 *

Vitez koji je doputovao sa Nikašinom predstavio se kao Ðorđe

Hrebeljanović. Nije bio u srodstvu sa knezom Lazarom. Deda mu se
zvao Hrebeljan, kao mnogi Srbi toga doba. Tisuću četiristo pete godine
postao je veliki čelnik despota Stefana Lazarevića. Bio je to odvažan,
odan i pobožan čovek. Naslonjeni na njegov ugled, sinovi su postali, a
unuci ostali Hrebeljanovići.
Ðorđe je bio nešto mlađi od mene. Lep i stasit. Ponašao se uljudno,
i govorio razumno. Kosa mu je bila smeđa i duga do ramena, pogled
oštar i brz. Imao je moćne ruke, snažnih mišica i krupnih šaka. Nosio je
svakodnevno odelo viteza, mač pripasan uz levi bok, nož uz desni.
Došao je na dobrom konju, a u prtljagu natovarenom na drugog konja
doneo je svu opremu koja je potrebna ratniku.
- Svetla despotice - obratio mi se - prvo moram da ti ispričam kako
je u Srbiji.
Srbija se prazni. Preseljava. Milom i silom. I u dva pravca. Zatiru se
sela. Ognjišta se gase i zarastaju u korov. Njive se parlože. U poharanim
crkvama legu se guje.
Turci drže sve što su osvojili, i šire se ka Beogradu.
Prikupljaju muškarce i žene koji su vični nekom zanatu, koji vladaju
nekom veštinom, koji su snažni i lepi, koji su mladi i plodni, i prinudno ih
iseljavaju u Istanbul, ili u prostranstva Anadolije. Ljudi beže od tih lovaca
na glave, i od onih Srba, Grka, Bugara, Arbanasa, koji su primili tuđu
veru, pa su postali veći muslimani od muslimana, i gori Turci od Turaka.
Beže, i traže utočište. Idu tamo kuda su se uputili najviđeniji među njima.
Plemići na čijim su imanjima odrastali. Vojvode pod čijim su mačem
ratovali.
A najbolji velikaši srpski danas su pod zaštitom i u službi ugarskog
kralja Matije Korvina.
Ono što je nekada pripadalo Brankovićima, i što je taj isti kralj Matija
još za života despota Ðurđa delio kao svoje, on sada ponovo vraća
Srbima. Zove ih i priziva. Odanost i junačke podvige nagrađuje novim
posedima. Pridobio je Stefana i Dmitra, sinove vojvode Jakše iz
Jagodine. Pridobio je starog despotovog vojvodu Miloša Belmuževića, i
mnoge druge hrabre i iskusne ratnike, vične borbi sa Turcima.
Samo prošle godine, u jednom pokretu, hiljadu sela u Srbiji potpuno

128
je opustelo, a nastalo je hiljadu novih u južnoj Ugarskoj.
Srem je u svim kartama obeležen kao Rascija, zemlja Raščana, po
našoj staroj prestonici Rasu i po korenitoj zemlji Nemanjića oko reka
Jošanice i Ibra, Laba i Sitnice.
Ali najvažnije, obnovljena je srpska despotovina.
Znam da te vređaju priče o Vuku Grgureviću, ali ja sam došao s
razlogom, i zato moram da ti kažem sve kako je.
Kao što znaš, Vuk Grgurević je prešao kralju Matiji pre dvanaest
godina. Dobio je gradove Kupinovo i Slankamen, i dužnost zapovednika
nad srpskim ratnicima. Nekoliko godina potom kralj ga je odlikovao
despotskim znamenjem.
Ljudima je mnogo važno što imaju svog despota. Ali i što tu titulu
nosi sin prve srpske porodice. Onaj kome je pravo na nju od predaka
ostalo. Tako im se, mada žive u tuđoj zemlji, i pod tuđim kraljem, čini da
bar deo Srbije postoji. I da će jednoga dana iz te Srbije, iz te Rascije,
krenuti da preotmu od Turaka, da povrate, onaj drugi, porobljeni deo.
Despot Vuk je veliki junak. Jahao sam sa njim, borio se pod
njegovom komandom, vodio nas je u mnoge pobede protiv Turaka, ali i
drugih Matijinih neprijatelja, i znam da mu je malo ravnih. Kralj ga je
uvrstio u Red vitezova zmaja, na mesto despota Stefana Lazarevića. Od
tada, on u bitkama na glavi nosi vojničku spravu koja sipa vatru i dim, i
tako zastrašuje neprijatelje i njihove konje. Zato ga i zovu Zmaj Ognjeni
Vuk. Tokom godina dobio je mnoge nove gradove. Podigao je crkvu u
Slankamenu posvećenu Svetom Nikoli. Omilio je narodu, i našao se u
pesmi i legendi.
Ali, despot Vuk Grgurević nema potomaka. Žena mu je iz stare
porodice grofova Frankopana. Lepa je, i velika gospođa. On je voli
strasno i odano. Na brižna i bojažljiva pitanja plemića i vojvoda šta je
naumio sa jalovom ženom, i kako će ispuniti dužnost prema Srbiji,
otvoreno je odgovorio da mu je milije da to malo života što mu preostane
između ratnih pohoda, provede samo sa njom, nego u kući punoj sinova,
a bez nje.
Kada je postalo jasno da despot Vuk neće ostaviti naslednika,
krenuli smo da tragamo za drugim Brankovićima. Najpre među sobom. U
razgovoru. Prebrojavali smo žive i mrtve. Prisećali se. Nagađali. Takav ti
je narod, despotice. Voli da brine tuđu brigu, i da vladarske muke i živote
izvrće kao svoje prazne bisage. Mada, pitanje despota narodu i nije tuđa
briga.
Jednoga dana neko je pomenuo prvog mučenika među
Brankovićima, oslepljenog despota Stefana. Počeli smo da se
raspitujemo kod kaluđera i trgovaca, kod uhoda i fratara. Malo-pomalo,
doznali smo najvažnije: da se despot oženio od dobrog roda, i da ima
sinove.

129
 Od tada, ljudi vas sve češće pominju. I muškarci i žene. U
gostilnicama i na pazarima. U radionicama. Na prelima i na bunarima.
Na reci i u polju. Ispijaju u vaše zdravlje, mada vam ni imena ne znaju.
Kaluđeri vas se sećaju u molitvama. Razgovaraju o vama čak i vojnici i
vitezovi. Istina, tiho, i najčešće krišom, da reč ne bi dospela do despota
Vuka, i povredila ga. Ali pričaju sa nadom.
Ja već dugo slutim da će doći dan kada će srpski narod tražiti od
ugarskog kralja da pozove mlade despotiće u Srem i da im vrati ono što
im po pravu pripada. Često sam pomišljao: „Oni tada moraju biti
spremni." I pitao sam se ko je taj srećni i blagosloveni vitez kome je data
milost da ih podučava onome što bojovnik mora da zna. A onda je u
Slankamen stigao Nikašin, po nekom svom poslu, i po Božjoj promisli.
Združili smo se, i on mi je ispričao u kakvim prilikama živite. Zato sam
došao, svetla despotice.
Mladić je ustao. Otmeno se poklonio. I skromno je nastavio:
- Došao sam da vam služim. Da sa mladim despotićima podelim
ono što mi je Bog dao. Da ih uputim u sve tajne vitezova. Da ih naučim
rukovanju svim vrstama oružja. Veštini napada. Umeću odbrane.
Pobedi. Ali i preživljavanju poraza. Svemu što su znali njihovi preci. Jer
oni nisu bili samo pobožni i mudri vladari već i ratnici na glasu.
Zaćutao je. Ostao je da stoji pognute glave.
Dečaci su ga slušali širom otvorenih usta. Nikašin se osmehivao.
Evgenije i Luka su razmenili poglede i klimnuli glavama. Ja sam tada
prvi put svom dušom poverovala da je prozorljivi starac Genadije zaista
video budućnost mojih sinova.
- Dobro nam došao, Hrebeljane! Hvala Gospodu koji te je uputio! -
rekla sam mu. I prekrstila sam se, puna blagodarnosti, vere i nade.

130
 *

„Danas je tačno godina kako si nas napustio. Nedostaješ mi,

Stefane! Samo Majka Božja, Utešiteljka i Isceliteljka duše, zna kako mi
silno nedostaješ!
Nije istina da vreme leči bol.
Kad si odlazio, samo sam slutila šta gubim. Sada, kad živim bez
tebe, znam šta sam izgubila. Zato mi je još teže.
Ponekad me zavaraju svakidašnja dešavanja, pa prođem dan bez
suza. Ponekad, kao danas, osetim kako se gušim, i znam da je to od
čežnje za tobom. I znam da ću umreti ako ne dođem da s tobom podelim
sve što nosim u sebi.
Svesna sam da je ovde samo tvoje telo. Da je tvoja besmrtna duša
kod Gospoda. I da je nevažno da li razgovaram sa tobom nadneta nad
tvoj grob, ili negde drugo. Ali ovde sam ti poslednji put gledala lice. Ovde
sam te poslednji put poljubila. Zato mi je milo ovo mesto.
Godina dana je prošla od kako su te poveli anđeli Gospodnji. Od
tada, u našem domu su nastupile velike promene. Ali svaki put kada im
se obradujem, dušu mi obuzme tuga što ih ti nisi dočekao.
Još tokom leta Nikašin je udesio da me primi Sinjorija. Strepela sam
od tog susreta, Stefane. Mislila sam, mnogo je godina prošlo od kada
sam poslednji put bila u društvu sa strancima visokog roda. Bojala sam
se da ću učiniti nešto mimo pravila. Da ću pokazati nespretnost ili
neznanje.
Ali sve je dobro prošlo. Sada mogu da ti kažem: tvoja žena i
despotica srpska nije se obrukala. Da si me video, ne bi me se postideo,
mužu moj i gospodaru. A možda me i jesi video? Možda si bio kraj
mene? Možda sam zato bila tako otmena i odvažna, rečita i sigurna u
ono što govorim?
Pred Sinjorijom je mnogo pomoglo Nikašinovo prisustvo i
svedočenje. Ti znaš da njega slušaju kao glas tvojih sestara. A on je
govorio u našu korist.
Dužd je bio ljubazan. I, što je važnije, postupio je po pravdi, i
velikodušno. Dao je nalog mletačkom namesniku u Furlaniji da Olvinu
oduzme kapetansku čast i da mu zabrani da se meša u upravljanje
Beogradom i potčinjenima.
Meni je preneo svu vlast nad imanjem. Odredio da sama brinem i

131
odlučujem o svemu, da prihode ubirem bez smetnji i po vlastelinskom
pravu. I još je napisao, i svojim pečatom overio, da „despotica Angelina
nema nikakvog starešinu u sopstvenoj kući, izuzev mletačkog
namesnika, i nikakvog službenika koji joj ne bi bio po volji". A da zaštiti
naše podanike i vlastelinstvo od samovolje suseda, poslao je u Beograd
odred najamnika.
Možeš li da zamisliš našu radost, Stefane, kada smo se oslobodili
Olvina? I koliko sam se grizla i mučila samoprekorima i pitanjima zašto
nismo tražili pomoć protiv njega dok si ti bio živ. Zašto se toga niko od
nas nije setio? Zašto su ćutali naši anđeli čuvari? Zar smo morali da
istrpimo to poniženje i uvredu da bismo se iskupili za neki greh? Za koji,
Stefane? Tvoj? Moj? Ili naših roditelja?
Za kapetana sam postavila viteza Ðorđa Hrebeljanovića. Pominjala
sam ti ga kad je stigao. Sada ponovo hoću o njemu da ti pričam.
Sećaš li se kada nam je došao Evgenije, rekla sam: Bog ga je
poslao. Kad god pogledam Hrebeljana, ponovim to isto.
Oh, Stefane, zašto ti ovo nisi doživeo! Poneo bi manji teret na duši.
A kako bi tek bio ponosan na naše sinove!
Zadržali su sve svoje, i pridodali novo. Ostali su pobožni i prilježni
učenici Evgenijevi i Lukini, a ono što im Hrebeljan daje nekako ih je
upotpunilo.
Uvek su bili snažni duhom i umom. Vešti na rečima, i brze misli.
Sada stiču snagu i veštinu tela, brzinu ruku i nogu, i uživaju u tome.
Imamo pravo vežbalište na livadi iza kuće.
Da ih vidiš kako jašu! Kopljima jurišaju na lutku ispunjenu slamom.
Bore se mačevima. Nišane strelama. Gađaju samostrelom. Ciljaju u
metu. Vitlaju buzdovanima. Traže osetljiva mesta na panciru protivnika.
Ponekad im se pridruže mletački najamnici. Ima ih cela jedna
desetina, i vrlo im je dosadno. Zamak, hvala Bogu, niko ne napada.
Povremeno prošetaju po selu i šumi. Odu do reke i vodenice. Malo se
kockaju. Igraju „mice", neku staru igru rimskih legionara. Desi se i da
popiju. Ponekad, na smenu, odjašu do Udina da potraže neku od onih
nesrećnica koje primaju muškarce za novac. A najčešće su sa
Hrebeljanom i našim sinovima.
Prave svoje male turnire. Gledamo ih Marija, Serafina, Luka,
Evgenije i ja. A Hrebeljan im uvodi red i pravila kao da su pred šatorom
vladara i da se bore za naklonost najlepše gospe carstva.
Znaš, Stefane, čini mi se da Hrebeljan zida na temeljima koje si ti
postavio svojim lekcijama iz istorije.
Jovan mi je nedavno rekao:, Despot Stefan Lazarević je prvu
dužnost vazala izvršio kada mu je bilo sedamnaest godina. Boj na
Rovinama bio je sa osamnaest, kod Nikopolja se proslavio sa
devetnaest, u Bosni je poražen sa dvadeset." Nije me podsetio da je

132
Ðorđu već šesnaest, a njemu skoro petnaest godina, ali ja sam razumela
neizrečeno. I zadrhtala sam. Strah, to je drugo ime za majčinu ljubav.
Naš život se mnogo promenio.
Ne bojim se svakog šušnja. Slobodno prolazim kućom i zamkom.
I dalje smo siromašni, ali nismo gladni. Naši sinovi nose odeću
vitezova. Poručila sam im mačeve sa balčakom ukrašenim lavovima
Brankovića. A i Mariji i Serafini sam kupila nove haljine.
Susedi nas i dalje potkradaju, ali pomalo, i samo ono što se zatekne
u šumi ili u polju. Uglavnom divljač, i tek ponekad ovcu ili kozu. Ali i dalje
pamte ono što su od Olvina slušali. Grde i ruže naše kmetove kao sluge
nedostojnih gospodara. Nazivaju nas jereticima i neprijateljima Božjim, i
pljuju preko ramena kad god prolaze pored našeg poseda, ili nam imena
pominju. Ali na to smo navikli, kao na kišu i nisko nebo u jesen.
Ništa je to iskušenje prema svem dobru koje nam je Bog dao.
U našem životu sve se nekako lepo složilo. Dobilo novi sadržaj. A
taj sadržaj ima i smisao. Ja sam uvek verovala i nadala se. Ali ta vera i
nada bile su nekako opšte i maglovite. Zasnovane na sigurnosti u ljubav
i pravednost, u milosrđe i sveznanje Božje.
Danas jasnije vidim budućnost naše dece. Čini mi se da znam čemu
mogu i smem da se nadam.
I, evo, reći ću ti nešto o čemu danima mislim: Da si ti sa nama,
Stefane, samo još da si ti sa nama, ja bih bila srećna žena.

133
 *

„Angelini Branković, despotici Srpskoj, u Beograd furlanski

Svetla despotice, mila sestro po Bogu,

Ni da pomislim nisam mogla da ću ikada morati da napišem ovo
pismo. U životu su me, po Božjem dopuštenju, mnoga zla spopadala. Ali
ovo, i ovakvo, nije mi se javljalo ni u najcrnjim strahovima.
Ja sam danas sužanj turskog sultana Mehmeda Drugog. Zatočena
sam na osam sati hoda od Istanbula. Mesto nema ime. Ima samo
tamnicu, za one koji nisu određeni da umru, ali ih treba mučiti dok ne
pristanu na sve sultanove zahteve. I mene muče. Gladna sam. Žedna.
Prljava. Zasipaju me pogrdnim rečima. Ponekad me tuku. Ne mnogo i ne
često, ali dovoljno da se neprestano plašim. Zadrhtim, i oblije me ledeni
znoj, i sva mi se utroba zgrči, svaki put kad začujem stražarske korake
pred vratima, i zveckanje ključeva.
Pitaš se sigurno zašto sam i kako dopala ove nevolje, i zar to Mara
nije mogla da spreči. Nije. Ona Mehmeda voli bezrezervno, kao majka, a
on nju voli kao vladar - kad mu, kako i koliko treba.
A kako sam se našla u omrazi Mehmedovoj? Kažu da je tome
doprinela i proterana bosanska kraljica Jelača, kći našeg brata Lazara,
koja je našla utočište kod Mare, i navodno me oblagala kod sultana.
Jeleča jeste spremna na svako zlo ako joj je od koristi, ali ona nije osoba
koju bi sultan slušao i čija bi reč pretegla Marinoj. Ne, svoju nesreću
sama sam skrivila. Ti znaš da način na koji ja živim mnogo košta. Nikada
nisam ni htela ni umela da budem kao ti i Stefan. Da se naviknem na
siromaštvo i primim ga kao Božju promisao. I, eto, kada mi je ponestalo
novca, da bih zadovoljila svoje potrebe, potražila sam pomoć od
Mehmeda. On je pravi lihvar. Velikodušan je kada pozajmljuje, ali surov
kada svoje traži nazad. Nadala sam se da ću u međuvremenu naplatiti
neki stari očev dug iz Dubrovnika. Nisam uspela. Veće umoljenih me je
odbilo, Mehmed je to doznao i zatvorio me je. Sada, mogu da umrem u
zatočeništvu... ili da prodam Beograd. Mehmed traži da učinim ovo
drugo. Kaže, ništa mu ne znači da me ubije. Hiljade ljudi je ostavio bez
glave, van bojnog polja, i za primer drugima. Ali novac mu treba, i već je
poslao u Mletke svoga poverenika, nekog Simona Jevreja, da pregovara
o prodaji zamka. Čim bude našao kupca i pogodio se sa njim, nateraće

134
me da potpišem ugovor...
Kad bolje pogledam, vidim još dva, istina mala, ali moguća izlaza iz
ovog stanja. Jedan je da sama oduzmem sebi život, i tako prevarim
Mehmeda, a vama sačuvam dom. Drugi, da Mara otplati moj dug. Ali
ona to ne pominje. Možda toliko novca uopšte nema? Ili ne želi da odvoji
od onoga što je ostavila sebi za starost? To ne znam. Ali znam da
nemam snage ni hrabrosti da se ubijem. Zato što se bojim greha. I zato
što se bojim bola...
Teško mi je, Angelina, i stidim se pred mrtvim Stefanom što sam ga
izneverila u najvažnijem, i za šta me je u svom poslednjem pismu molio.
Ali prodaja Beograda je moj jedini put iz tamnice.
Neka se Bog smiluje mojoj slaboj i grešnoj duši, a vama neka je u
pomoći.
Tvoja sestra po Bogu i zakonu, Kantakuzina, grofica Celjska i
principesa Svetog rimskog carstva."

135
 *

- Nama si utekla, Angelina, ali nećeš daleko! Svaka duša ima svog
gospodara. I pred njim će se pre ili kasnije pokloniti - zlobno su mi pretili
podstrekači i čuvari lopova i otimača.
- Moj gospodar je Gospod. I Njemu ću se rado pokloniti! - odvratila
sam smelo, zagledana u Anđela Čuvara.
- Ima i drugih gospodara - progovorio je neko kraj mene.
Glas mu je bio čulan, pomalo prozukao. Glas koji klizi po koži kao
dodir. Koji omamljuje i osvaja.
Okrenula sam se.
Onaj koji mi se obraćao bio je muškarac. Činilo mi se da ga
poznajem. Ali gde sam ga srela, i kada, nisam mogla da se setim. Za
trenutak, bila sam zbunjena. Zatim sam shvatila: on je podjednako
nalikovao nekolicini ljudi koji su prošli kraj mene tokom mog života
devojke i udovice. I na sve njih me je podsetio. A ono što sam
prepoznala bio je pogled. Pogled koji pali kožu. Koji prodire u utrobu.
Razbuktava strast. Pogled koji je neke žene privlačio i paralisao kao oko
kobre. Pogled koji je u meni izazivao samo odvratnost i stid. Znala sam,
muškarcu koji tako gleda, sve devojke su iste. Sve žene podjednako
privlačne. I nevažne. Koža i meso. Telesni otvori i krv. Bez duše.
Demon koji je gledao kroz njihove oči sada je stajao preda mnom i
širio ruke, kao da je siguran da ću mu spremno pohitati u zagrljaj.
Za njim su stajali polunagi muškarci i žene. Oblici su im bili veoma
privlačni, kao na statuama paganskih božanstava. I podjednako bestidni.
Istaknuti mekim i prozirnim tkaninama koje su im klizile niz grudi i bedra,
i više nudile nego skrivale. Pomešani sa ovim parovima, bili su i neki
drugačiji. Zreli muškarci posvećeni dečacima osetljive kože i nežnog lika.
I žene, koje pohotno grizu usne i palacaju jezicima, okrenute drugim
ženama.
Bludno su se pipali i grlili. Plamen je puzao na tragovima njihovih
uzajamnih dodira, i oni su se uvijali u sladostrašću. Uzdisali su, dahtali i
ječali, obliveni telesnim izlučevinama sparivanja. Vrelina se mešala sa
mirisom požude i znoja.
Činilo mi se da sam se našla usred neke kuće srama.
Ovde su svoju žetvu žnjeli demoni bludi, razvrata i preljube.
Odavde su odvođeni u ambis večne tame oni koji su izopačili Božji

136
naum i milost, da dvoje postane jedno telo. Oni koji su se spajali u
grehu, van svete zajednice braka.
Sva moja duša, sva ja, molila sam anđele da me povedu što dalje
od ovog mesta. Da me spasu. Ali umesto njih pozvali su me oni od kojih
sam želela da pobegnem.
- Hajde, Angelina, idemo! A kada stignemo na mesto neugasle
vatre, videćeš milione duša koje su živele predane strasti tela, kako puze
i gore pred onim koji nama vlada. - Mi znamo sve tajne ljubavi.
- Ljubav je slast.
- Bezumno uživanje.
- Ludilo gole kože uz koju druga gola koža prianja, i tare se.
- Drhtaj pomahnitale utrobe.
- Samo budale veruju da se može voleti dodirom duša.
- Da je ljubav vernost.
- Da je ljubav žrtva.
- Da ljubav ima veze sa brakom, i da je brak sveta tajna.
- Bog je nemoćan pred tajnom puti i tela.
- Slab je pred snagom dodira.
- Čovek ogluvi za sve propovedi kada začuje šum sopstvene krvi.
- Zato je sve više duša koje nam se radosno predaju.
Preli su i mjaukali kao mačke. Nizali obmane, pogibeljne nagovore i
lažna opravdanja kojima zavode slabe. Zadovoljni. Gordi.
Nisam, zaista više nisam mogla da slušam toliku hulu.
- Stidite se! - povikala sam, tako zgrožena da sam sasvim
zaboravila da su preda mnom bestidnici.
Moj uzvik učinio im se kao dobra šala.
- Stidimo se! - rugali su mi se.
- Oh, kako se strašno stidimo!
- Pravo ima Angelina!
- Sve ona zna! Pametnica!
- Kako ne bi znala! Pa i ona je naša!
- Hajde, Angelina! Idemo!
Mogućnost da sa njima provedem makar tren večnosti učinila mi se
kao najstrašnija kazna.
- Nisam vaša! - rekla sam odlučno. - Sigurna sam da na meni vašeg
traga nema. Volela sam samo Stefana. Bila sam i ostala njegova žena. I
ničija me ruka osim njegove dotakla nije.
- Kako lepo rečeno. Da te ne znam, poverovao bih da si oličenje
nevinosti.
- Ničija ruka? Možda! Ali nije samo ruka stvorena za dodir.
- Ako se kreveljio pred tuđim pogledima kao pred ogledalom, i divio
se sebi?
- Ko je bacao lepezu kavaljeru pred noge, kao da postavlja zamku?

137
 - I bludne misli su naše! I pokreti koji mame i bude tuđe želje i
strasti!
- Ko je baratao pogledom kao mačem? Sklanjao ga, i sekao njime,
po potrebi?
- Ko je pritvorno izigravao vrlinu, samo da što privlačniji bude?
Besramno su izobličavali ono što je bilo. Menjali sadržaj i smisao
mojih postupaka. A onda me drsko, i bez milosti, optuživali za svoje
izmišljotine, izopačene i poročne.

138
 *

Dogovori oko prodaje Beograda trajali su dugo. Mesecima.

Godinama. Mešali su se i sudarali mnogi interesi. Preplitali se i mrsili
putevi uhoda i pregovarača. Glasnici su prenosili poruke Leonardu,
Kantakuzini, Fridrihu Trećem, Mehmedu Drugom, duždu. Ponekad i
meni.
Svakome od nas zamak je zbog nečega bio važan. Svako ga je
želeo za sebe.
Moja potreba bila je najpreča, ali moje je pravo bilo najmanje.
Ja sam bila nemoćna žena, udovica bez zaštite i veza. Znala sam,
ma ko da pobedi u toj igri intriga i moći, ja ću izgubiti. Ja i moja deca.
Novi vlasnik, ko god bio, oteraće nas.
Nisam mogla, nisam smela, da čekam da se okonča prodaja.
Morala sam da pronađem neko utočište pre nego što nastupi taj čas.
„Ima li zaklona za mene i moju decu? Ima li mesta na koje možemo
otići?" pitala sam se. A znala sam da nema.
Moj otac bio je mrtav. I moja majka. I Skenderbeg. Naše zemlje
zauzeli su Turci. Poharali su ih i opustošili. Andronika i njen sin, moja
nesigurna i slaba braća, pogubili su se u izbeglištvu, i živeli su i sami
zavisni od tuđe milosti.
Kuda da odem? Kod koga?
„Razmišljaj!" govorila sam sebi. Zgrčena. Uplašena. Sa srcem
zečice koju skupina lovaca i čopor pasa izgone na čistinu. Sa drhtajem
srne koja prati let strele ka svojim grudima.
„Razmišljaj! Nasluti izlaz. Pronađi ga. Pohitaj ka njemu. Seti se
nekoga koga si davno zaboravila. Ponizi se! Moli! Moraš i to! Za svoju
decu!"
Pisala sam dubrovačkoj vlasteli u Veću umoljenih. Odgovorili su mi
leporekim i pritvornim izvinjenjem.
Pisala sam Mari. Molila sam je da nas preporuči nekom
hrišćanskom vladaru. Nije mi odgovorila.
Bila sam potpuno sama. Razjedao me strah. Gušilo beznađe.
Mnogo sam plakala. I molila sam se.
Jednoga dana osetila sam dodir na desnom ramenu. Kratak kao
tren. I mek kao krilo anđeosko. Svu me je proželo saznanje da je to moj
Anđeo Čuvar. Istovremeno, čula sam misao kao šapat: „Kad nikoga

139
nemam, onda sam najjači, jer imam samo Tebe, Gospode."
- Ja zaista nemam nikoga osim tebe, Gospode - ponavljala sam.
A u srcu su mi bujale zahvalnost i ljubav. Nada i vera.
„Neka ti bude po veri tvojoj", govorio je Sin Božji dok je hodio
zemljama judejskim.
Verovali smo, i desilo se.
Stigao je glasnik goričkog grofa Leonarda. Preneo nam je vest koja
je promenila naše živote. Po Leonardovoj preporuci, i po Kantakuzininoj
molbi, car Fridrih Treći Habzburški velikodušno je prihvatio da nas primi
pod svoje moćno okrilje.

140
 *

„Odlazimo, Stefane. Idem u tuđe i nepoznato. I odvodim našu

decu. Tebe ostavljam. Samog.
Znam da je telo propadljivo. Znam da ti nisi telo. Da ovo što leži u
grobu nisi ti. Znam i da si ti duša koja je započela život večni. Uverena
sam da si zadobio mesto u Carstvu nebeskom. Među mnogima koji su
zaslužili tu milost. Da se zajedno radujete ozareni svetlošću
bogoviđenja. Sve to znam, a ipak, čini mi se kao da te napuštam. I tužna
sam, kao da te ponovo gubim.
Nesigurna sam, Stefane. Misao mi je lomna, i protivurečna.
Nismo voleli Beograd. Ali, tu smo najduže proživeli zajedno.
Govorili smo, ovo nije dom, već utočište. A sada mi se čini da ova
kuća jeste naš dom. I teško mi je što nas izgone iz njega.
Kada jednom prihvati Božju volju kao najbolji put, čovek se više ne
boji njenog ispunjenja.
Ja znam da se sve ovo sa nama zbiva po volji Svevišnjeg, ipak,
bojim se, Stefane.
Pitam se da li radim najbolje što mogu. Premišljam se i dvoumim da
li je dobro da odem pod okrilje Fridriha Trećeg. Da mu odvedem naše
sinove. Srpske despotiće. Luka i Evgenije me podsećaju da ne mogu da
biram. Jer, drugih ponuda nemamo. Hrebeljan ćuti. Razumem ga. On je
ratovao u slavu Matije Korvina, i nije mu milo da se pokloni njegovom
neprijatelju. Ðorđe i Jovan su nestrpljivi da što pre krenemo. I njih
razumem. Nadaju se, najzad će okusiti život o kome su slušali od tebe i
Hrebeljana.
Pitam se i zašto je Fridrih odlučio da nas primi. Rekli su mi,
preporučio nas je Leonardo. Molila je Kantakuzina. Ali, mali su to, i
nedovoljni razlozi, da menjaju volju tako silnog cara.
Fridrih nije poznat kao velikodušan čovek.
Uostalom, baš Kantakuzini je, tek koji mesec pošto je sahranila
Urliha, oteo sve čega se dočepao. Sada, posle dvadeset godina, pristao
je da jedan od njenih zamkova, Vajtersfeld se zove, da nama.
Čini mi se, Stefane, da jasno vidim njegovu promenu. U vreme kada
je ratovao za posede Celjskih, bio je još uvek mlad, i silan. Čovek koji
nije osetio poraz i bol. Koji je mislio da sve može. Da sve sme. U
međuvremenu, doživeo je gubitke koji se ne mogu nadoknaditi ratnim

141
pljačkama. Umrla mu je voljena žena. I troje dece. Ostala mu je kćer. I
samo jedan sin, nešto stariji od našeg Ðorđa. Samo jedan izdanak da
produži lozu Habzburga koja raste već dva veka.
Mislim da ga je strah smekšao. Setio se da onaj ko nije spreman da
pruži milost bližnjima nema pravo da moli milost od Gospoda. I da ništa
što je čoveku dato nije samo za njega.
Stara je zapovest da treba pomoći udovicu. Da treba zaštititi
siročad. Možda car Fridrih Treći po toj zapovesti postupa. S nadom da
će njegove mile zaštiti Majka Božja.
Hrebeljan smatra drugačije. Tvrdi da je svako carsko milosrđe iz
interesa, i zbog državne koristi. Ili bar da se smanji šteta. Naš vrli vitez
veruje da je i Fridrih predusretljiv s namerom. Jer, čitavu deceniju već,
sa kratkim prekidima i promenljivom srećom, on ratuje protiv Matije
Korvina. A udarna snaga Matijine vojske su Srbi iz južne Ugarske.
Ne znam da li je Hrebeljan pogodio istinu. Ne znam zašto nas je
Fridrih pozvao. Samo se nadam da sve ovo neće nauditi našoj deci. Da
ću, ako nešto po zlu pođe, to umeti da osetim. I bar da izbegnem, ako mi
nedostane snage da sprečim.
Odlazim, Stefane. Odlazim, mužu moj i gospodaru. U Beč. Molim te,
neka nas na našem putu prati tvoja duša. Ti."

142
 *

Život Fridriha Trećeg Habzburškog, imperatora Svetog rimskog

carstva, bio je niz vladarskih pobeda i ličnih gubitaka.
Još u mladosti postao je svestan svega što nosi u sebi, poverovao
je da mu niko nije ravan i pomislio da za njega nema suda ni na zemlji ni
na nebu. Nemiran, neukrotiv i nezasit, uporan i vešt, onome što mu je
ostavio otac, vojvoda Ernest Gvozdeni, dodao je oteto od braće i rođaka.
Imao je dvadeset pet godina kada je postao vladar. Trideset sedam
kada ga je papa okrunio u Rimu, u bazilici Svetog Petra.
Ubrzo je svetovnoj vlasti dodao moć nad Crkvom. Po dogovoru sa
papom uzeo je pravo da lično imenuje šest biskupa i da raspolaže po
sopstvenom nahođenju sa sto privilegovanih mesta u hijerarhiji Crkve.
Samo koju godinu potom Beč je postao sedište nadbiskupije, a raskošna
gotska crkva Svetog Stefana, koja se uzdizala van gradskih zidina, i nad
njima, katedrala.
Svoju suprugu, princezu Eleonoru od Portugalije, upoznao je u
Sijeni, gde je boravio kao gost Silvija Pikolominija, budućeg pape Pija
Drugog. Devojka je imala šesnaest godina, prelepo lice i graciozno telo.
Bila je besprekorno otmena, i posvećena katolikinja. Njemu je bilo
trideset sedam godina, i odmah je znao da je to žena koju je čekao. Tri
sedmice po prvom susretu, sa papskim blagoslovom, sjedinili su se u
svetoj tajni braka.
Proživeli su zajedno samo petnaest leta. Kao Stefan i ja. A onda je
Eleonora umrla.
„Otišla je za našim najmlađim sinom. Slomila je tuga za našom
decom. Strah da i ove koji su ostali ne izgubi. Ponavljala je da majka od
Boga treba da ište samo jedno: da umre pre svoje dece. Želela je da
ode", tužio je Fridrih.
Car Fridrih bio je čovek protivurečnosti. Dokumenta i građevine, i
sve što se zvalo njegovim, obeležavao je znakom. A. E. I. O. C. Bila su
to prva slova latinskog teksta Austriae Est Imperare Orbi Universo.
Austrija je vladalac zemlje vaskolike. Želeo je da vlada svetom, a
otvoreno je govorio da ne voli ni lov ni vojevanje, i da ga mnogo više
zaokupljaju botanika, alhemija i astrologija. Imao je bogatu biblioteku
knjiga i dokumenata. Najveći deo tih tekstova je i pročitao. Kada je
sukob sa Šarlom Burgundskim rešio tako što je burgundsku princezu

143
doveo za nevestu svome sinu Maksimilijanu, narodu svog carstva uputio
je radosni pozdrav: Pustimo druge da ratuju, a ti ćeš se, srećna Austrijo,
ženiti i udavati!
Uprkos svim nastojanjima, nije uspeo da izbegne rat sa ugarskim
kraljem Matijom Korvinom. Taj sukob potrajao je dve decenije.
„Nadživeo sam mnoge svoje protivnike. I Korvina ću!" govorio je
Fridrih. Uveren da je to veoma važno. Da čas i način smrti govore o
čoveku i njegovom životu ono što niko ni naslutio nije.
Tog tisuću četiristo sedamdeset devetog leta Gospodnjeg, kada
sam sa decom i svojom malom pratnjom stigla u Beč, car Fridrih treći
Habzburški imao je šezdeset četiri godine.
Bio je to muškarac upečatljivog izgleda. Nos mu je bio prav i
skladan sa čitavim likom, pogled svetao i oštar, kosa pomalo riđa i duga
do ramena, usne stisnute, brada isturena. Stas mu je bio krupan. Kada
je morao da stoji, oslanjao se na desnu nogu jer ga je leva mučila
neprolaznim bolom neke stare rane.
Odeća mu je bila raskošna, skrojena od najfinijeg pliša modre boje,
ili od žutog, zlatom protkanog brokata, opšivena biserima. Na glavi je
nosio kape kupastog oblika, najčešće purpurnocrvene, i po obodu
nakićene prepletajima od zlatne žice, bisera, dijamanata i modrog safira.
Obuća mu je bila načinjena od kože mladog jelena, sa kopčama od zlata
i rubina.
Nastupao je kao čovek koji zna da mu pripada sve dokle mu pogled
seže, i govorio je kao onaj čija se reč ne poriče. Njegova snaga bila je
istinska. Njegova moć nesumnjiva. Ali svoga sina je učio da je sve na
zemlji ograničeno. I da zavisi od volje Jednog Jedinog.
Primio nas je kao vladar, ali i kao gospodin. Nazvao me je svetlom
despoticom i pitao me o Stefanu. Mojoj deci je ponudio budućnost, meni
dom i život plemkinje, i sve to lako, i bez suvišnih reči i gestova. Dao
nam je dar iz svoje ruke, a nije nas ponizio svojim milosrđem. Bog mi je
svedok, poštovanje koje mi je car ukazao, i širina njegove duše, pobudili
su u meni veću zahvalnost nego zamak Vajtersfeld.

144
 *

Bio je deveti oktobar tisuću četiristo sedamdeset devetog leta

Gospodnjeg.
Car Fridrih je odredio da baš toga dana, na treću godišnjicu
Stefanove smrti, moji sinovi i ja postanemo njegovi vazali, sa svim
pravima i obavezama vladara i darovanog vlastelina.
Ðorđe mi je jednom rekao: „Otac je pred licem Gospoda. Moliće se
za nas!"
Sigurna sam da je, birajući vreme izvršenja Svoje milosti, sam
Svedržitelj želeo da potvrdi ovu veru. Da nam pokaže da je upravo po
tim molbama postupio.
Dan smo započeli dugom i predanom molitvom, okupljeni u mojoj
odaji. Ne znam šta su od Gospoda iskala moja deca, šta se njima činilo
najpreče i najmilije. Ja sam Mu se obratila sa nadom da ovo što ćemo
učiniti bude na dobro, i za dobro. Potom nas je Luka ispovedio, a
Evgenije pričestio.
Tada sam stala pred Ðorđa i Jovana. Na ispruženim rukama bilo mi
je Sveto jevanđelje, a ispod njega „Lestvica" Jovana Sinajca, Stefanov
venčani dar.
- Sinovi moji - rekla sam - danas ćemo postati vazali velikog cara.
Živećemo u gospodstvu kakvo još niste okusili. Ali, kao i dosad,
živećemo u tuđoj zemlji. Zavisni od tuđe milosti. Primićemo ovo
dobročinstvo blagodarni Gospodu, i caru Fridrihu, koga je Gospod
izabrao za izvršioca Svoje volje. Ali, zaklinjem vas pred likom Svetog
Nikole, i zaklinjem vas ovim svetim knjigama, da nikada ne zaboravite
ime svoga roda, svoju krsnu slavu i veru koja vam je od oca ostala. Tako
vam Bog pomogao.
- Tako mi Bog pomogao - rekao je Ðorđe. I položio je svoju desnu
ruku na Sveto jevanđelje.
- Tako mi Bog pomogao - ponovio je Jovan. I on sa rukom na svetoj
knjizi.
Ozbiljni, i ganuti, gledali su me pravo u oči, blistavim pogledima
mladića čistih srca.
Po nekom starom plemićkom pravilu, pošto primi prisegu od svoga
sina na dan kada se ovaj obavezuje na vernost vladaru, otac treba da ga
udari šakom po obrazu. Ta grubost i kazna bez krivice u stvari su

145
opomena mladom plemiću nemirnih misli i promenljivih želja da nikada
ne zaboravi svoja obećanja i da nikada ne prekrši zakletvu koju je dao.
Ja sam delala umesto oca svojih sinova. I trebalo je da učinim ono
što je propisano.
Predala sam knjige Luki. Prišla sam korak bliže Ðorđu i Jovanu. Oni
su pognuli glave, spremni da prime udarac. Nisam ih udarila. Poljubila
sam ih.
Prekršila sam običaj vekova, a moji sinovi se nisu iznenadili.
- I otac bi učinio isto - rekao je Ðorđe.
- Bi - potvrdila sam.
Mi smo znali da nežnost ostavlja najdublje tragove. Da poverenje
obavezuje više nego pretnja. Da se ljubav najduže pamti.
„Sam Gospod je strogost Starog zaveta zamenio ljubavlju Novog,
kao što je u Kani Galilejskoj vodu pretvorio u vino", mislila sam.
Zatim je do nas došla Marija. Poljubila je braću i darovala im
marame od svile koje je sama išarala sitnim vezom zlatnom žicom. Onda
smo se sve četvoro spleli u jedan zagrljaj. U zagrljaj ljubavi i tuge.
Tako osnažene toplinom, ohrabrene snagom tog uzajamnog dodira,
dvorodržica nas je odveo u dvorsku kancelariju. Tamo je čekao kancelar,
sa pripremljenom poveljom, ispisanom na pergamentu. Donja ivica
povelje bila je probušena na četiri mesta, kroz svaku rupu provučena po
jedna vrpca od pergamenta, a na svaku vrpcu utvrđen po jedan pečat.
Svaki pečat sastojao se iz zdele, načinjene od voska prirodne
pčelinje boje, i od unutrašnjeg dela, načinjenog od voska crvene boje,
pripremljenog da primi otiske naših znamenja.
Dugo smo razmišljali i savetovali se šta da uzmemo za svoje
oznake. Jer, znamenje nije samo skup lepo isprepletanih motiva. Ono je
iskaz čoveka o sebi samom. O onome što jeste, i što bi želeo da bude.
Ðorđe je, poput svoga dede, despota Ðurđa, sebi za obeležja
odabrao lava Brankovića, zatvoren šlem sa dva roga, nasleđen od
Lazarevića, dva krina ostala od starih srpskih kraljeva, i vola, zbog
svetog jevanđeliste i apostola Luke.
Jovan je iste oblike malo drugačije složio.
Marija se opredelila za krin. Cvet Prečiste Bogorodice i sliku svoje
nežne i nevine duše.
Legende na pečatima bile su odeljene od polja i ispisane ćiriličnim
slovima. Gospodin Ðorđe. Gospodin Jovan. Gospođa Marija. Despotica
Angelina.
Moj pečat predstavljao je štit u kome je lik anđela. Ovaj u ispruženoj
ruci drži zastavu sa dvoglavim orlom.
Štitom se brani od neprijatelja zemaljskih.
Anđela sam odabrala kao beleg imena kojim su me označili pred
licem Gospodnjim u času duhovnog rođenja, ali i kao prikaz mog Anđela

146
Čuvara, onog divnog poslušnika Božjeg koji je, po Njegovoj milosti, uvek
sa mnom. A možda i kao slutnju srca, još nespoznatu umom, da ću
jednoga dana na svoje lice primiti obraz anđeoski.
Dvoglavim orlom povezala sam rod i dom. Od kada ga je na svoj
steg stavio car Konstantin Veliki, dvoglavi orao svedočio je o vizantijskoj
vladarskoj moći, ali i stremljenjima mnogih plemića. I evo, već jedanaest
vekova, neprestano se gnezdi na brojnim barjacima diljem hrišćanskog
sveta. Nosili su ga i Arijaniti i Musakije, nosio ga je Skenderbeg. Mojim
sinovima pripada kao odličje despotskog dostojanstva, ali i po pravu
nasleđa svetorodne loze Nemanjića.
Pošto smo, jedno za drugim, utisnuli naša znamenja u crveni vosak,
i time potvrdili da prihvatamo ono što je na pergamentu napisano, krenuli
smo za kancelarom i njegovom svitom u prestonu dvoranu. Pratili su nas
Luka, Evgenije i Hrebeljan. Ali dok smo prolazili beskonačnim hodnicima
sjajne palate Hofburg, sazidane u gotskom stilu još u trinaestom veku,
znala sam da je i Stefan sa nama.
Car je sedeo u dnu dvorane, na podijumu do kojeg se uspinjalo
preko četiri stepenika, na širokoj stolici, sa masivnim naslonom za ruke, i
sa visokim, bogato izrezbarenim naslonom.
Na korak iza cara stajali su njegovi najbliži dvorani i najviši carski
službenici. Njima se pridružio i kancelar.
Duž južnog i severnog zida dvorane nizali su se plemići sa
zvaničnim dužnostima, dame i gospoda u stalnoj carskoj pratnji, i
velikaši koji su se slučajno zatekli u palati kao uvaženi gosti vladara.
Dok smo prolazili kroz taj špalir radoznalih pogleda, brzih i skrivenih
opaski, i smeha, kratkog i prigušenog finim maramicama i lepezama,
pazila sam da mi korak bude miran i odmeren, stas prav, a držanje
dostojanstveno. Da mi ne sude po mojoj skromnoj udovičkoj haljini, već
po onome što sam.
Kada smo došli pred samo stepenište, car nas je zaustavio jednim
pokretom ruke, lakim i prefinjenim.
Ðorđe i Jovan su istupili napred, i klekli. Marija i ja smo se duboko
poklonile.
Kancelar je došao do ivice podijuma, razvio je pergament i obznanio
da se ja, Angelina, despotica srpska, udova despota Srbije, Stefana
Brankovića, zaklinjem na vernost i odanost hristoljubivom i plemenitom,
od Boga izabranom i Bogom vođenom caru Fridrihu Trećem
Habzburškom, imperatoru Svetog rimskog carstva, zajedno sa svojim
sinovima, gospodinom Ðorđem i gospodinom Jovanom, i kćerkom,
gospođom Marijom. Kao kletvenici, stavljamo se pod pokroviteljstvo
njegove carske moći i dobrote.
- Austrija je vladalac zemlje vaskolike! - uzviknuo je na kraju.
- Austrija je vladalac zemlje vaskolike! - ponovili su prisutni.

147
 Potom se kancelar povukao, a car je ustao, s naporom, i
pridržavajući se za naslon prestola. Uzeo je mač iz ruku svoga štitonoše
i dotakao je Ðorđa po desnom ramenu.
- Budi pravičan i dostojanstven, da bi Bog mogao da te voli. I
zapamti da potičeš od roda koji nikada nije bio, niti ikada može da bude,
izdajnički i neveran! - rekao je.
- I biću takav, tako mi Bog pomogao! - uzvratio je moj sin.
- I budi hrabar u boju, i milosrdan prema neprijatelju.
- I biću takav, tako mi Bog pomogao! - zavetovao se Ðorđe.
Zatim je car prišao Jovanu. Ponovio je iste pokrete, i reči.
Dok su moji sinovi ljubili ruku suverenu, a svi oko nas uzvikivali u
zanosu: „Austrija je vladalac zemlje vaskolike!" ja sam drhtala.
„Budi hrabar u boju, i milosrdan prema neprijatelju", rekao je car.
Te reči bile su udarac.
„Budi hrabar u boju. U boju... ", odjekivalo je kroz moj preplašeni
um. Zaista, zaista sam tek toga časa postala istinski svesna uzrasta
svojih sinova. I šta on sobom nosi.
„Ðorđe ima osamnaest, a Jovan šesnaest i po godina. Odrasli su.
Dorasli oružju. Tamo, u zamku Beograd, Hrebeljan se nije igrao sa
njima. Učio ih je veštini ratovanja. Uskoro, poći će u boj. Po carevoj volji i
naređenju. Tragovima njegovih želja ili moranja. Krenuće da plate carsku
milost kako im Bog odredi. Možda čak i svojom krvlju", mislila sam.
Kolena su mi klecala. Dlanovi vlažili. Srce mi je tuklo pod grlom.
Ali taj drhtaj video je samo moj Anđeo Čuvar. Pred carem Fridrihom,
pred uvaženim velmožama i dvorjanima njegove visosti, stajala je
smirena i odlučna gospa, koja otmenim gestom ponosite blagodarnosti
prima darove vazalstva.

148
 *

Danas su naši sinovi otišli u rat.

Došlo je vreme i za tu nesreću.
Marija i ja ispratile smo ih do livade izvan gradskih zidina, gde su se
okupili vojnici, i oni koji boluju rastanak sa njima.
Pohitali su da se oprostimo. Otrgli su se iz mog zagrljaja i našeg
muklog ćutanja, žurno, kao da beže od pustoši koju ostavljaju za sobom,
i nestrpljivo, kao da hrle u susret velikoj i opasnoj pustolovini.
Uzjahali su bojne konje i pridružili se svojoj stotini.
Znala sam, u njima su nagomilani i pomešani radoznalost i ponos,
briga i strah, uzdrhtali nemir i želja da već jednom i oni dožive to što je
Bog namenio samo muškarcima, što je u pesmama opevano i u povesti
zapisano, i što su iskusili i njihovi slavni preci.
Kada im se otvore dveri sveta, sinovi nemaju vremena za brigu
svoje majke.
Tu, na tom polju, bila sam samo jedna od ojađenih žena koje
nemoćno stoje povezane istom mukom. Izgubljena među majkama i
suprugama, među sestrama i kćerima, koje su se sjatile da najmilijima
kažu ono što nisu stigle, ili nisu smele. Da ih još jednom zagrle. Dodirnu.
Ili da ih još malo gledaju.
Onda je zapovednik hiljade komandovao polazak, naređenje su
preneli zapovednici stotina, i pokrenula se ta masa uznemirenih ljudi i
konja.
Neke žene i dalje su se grčevito držale za uzde i uzengije. Za ruke
konjanika. Neke su pokušale da zadihanim trčanjem prate konjski kas.
Posustale, jedne su se vraćale nazad, neme i izbezumljene. Druge su
ostajale na mestima gde su izgubile korak i dah, kao živi spomenici bola.
Mnoge žene su plakale. Jaukale na sav glas. Dozivale u pomoć
Gospoda i Njegovu Presvetu Majku. Onu kojoj je srce probo mač
najstrašnijeg ljudskog bola. Neke su naglas proklinjale Matiju Korvina, a
u sebi, i da ih samo Bog čuje, i cara Fridriha, tu dvojicu silnih što su zbog
svog gospodstva i slave tolike ljude poveli u stradanje.
Ja sam stisla srce, da svoje sinove ne ispratim suzama. Naučila
sam to od svoje majke. *Ne valja suzama ispraćati. Jer ko suzama
ispraća, suzama će dočekivati', govorila je.
'Neka vas štiti moja ljubav, i pokrov Prečiste Bogorodice', ponavljala

149
sam. I stezala sam Marijinu ruku tako snažno da sam osetila dodir njenih
kostiju na svom dlanu.
- Vratiće se, majko. Moraš u to da veruješ - rekla mi je. Kao što sam
ja nekada govorila svojoj majci.
Obgrlila je moju mišicu, da me zaštiti. Kao što sam ja nekada želela
da zaštitim svoju majku.
Ali niko nas ne može zaštititi od bola. Niko nas ne može zaštititi od
straha. Niko nas ne može zaštititi od ljubavi.
- Verujem, Marija. Da ne verujem, ne bih mogla da živim. Ali voleti
znači bojati se - rekla sam.
Bojim se, Stefane. Strašno se bojim.
Znaš, ponekad, kad sagledam prošlo vreme, kad se vratim u minule
dane i godine, čini mi se da je strah drugo ime za moj život. Zaboravila
sam kako je to probuditi se mirno, i dočekati dan sa osmehom. Dan kao
obećanje. Kao mogućnost. Kako je to zaspati slatkim spokojem, i ne
bojati se svojih snova.
Opet se budim ispunjena teskobom, i uplašena. Padam u san kao u
ponor kojim jezde utvare mojih zlih slutnji. Um mi je nemiran i rastrzan.
Strah mi se uvukao pod kožu. Klija u meni. Buja. Razara me. Kao
što snažno korenje razara napukli kamen.
A sama sam, Stefane. Osim Boga, samo tebe imam. Samo sa
tobom mogu da razgovaram. Dok si bio živ, i sa mnom, krila sam svoju
muku od tebe. Da tvoju muku svojom ne uvećam. Verujem da si i ti činio
isto. Pa se povremeno to ćutanje prečilo između nas. Daljilo nas jedno
od drugog i kada smo u srcu bili najbliži. Sada mogu da ti se izjadam
svom dušom. Ti si kod Gospoda i znaš i ono što je meni skriveno.
Drugačije vidiš ono što se zbiva. Tamo gde si ti nema bola. Tamo čak i
nesreće zemaljske imaju neko potpunije značenje, i smisao nedostupan
nama koji patimo. O, kada bi samo mogao i meni da olakšaš. Da se
manje bojim. Ili bar da smirenije podnosim strah... "

150
 *

„Angelini, despotici srpskoj, i gospodarici zamka Vajtersfeld, u Beč

Mila majko,
Na početku žurimo da ti kažemo najvažnije: zajedno smo, i zdravi.
Prošli smo prve borbe. Ali nećemo o njima. Priče o ratnim
podvizima, i o onome čime se ti podvizi mere, nisu priče za majku.
Uostalom, te bitke su prošle. Nas plaše one koje će se zbiti. O njima
često mislimo, i razgovaramo.
Kao što znaš, car nas je poslao na jugoistok, da se borimo protiv
kralja Matije Korvina. Matija ima tri vojske: ugarsku, češku i srpsku.
Raspolaže njima po svojoj volji i zamisli. To je naša muka, majko. Mi se
ne bojimo rata. Mi se bojimo rata protiv Srba.
Nas dvojica nismo jedini Srbi pod zastavom Fridriha Trećeg. Ima ih
još. Rasuo se naš nesrećni narod. Čim se raščulo da smo Brankovići,
potražili su nas. Od njih smo slušali o toj Matijinoj srpskoj vojsci.
Predvode je najbolje vojvode despota Ðurđa, Jakšići i Belmuževići, i
njihovi sinovi. A pred svima jaše Vuk Grgurević.
Strašno je to, majko. Pomisli samo kako bi bilo da se sretnemo na
bojnom polju! Da se prospe krv istog roda za korist tuđih careva i carevi-
| na! Da svi skupa počinimo greh bratoubistva!
A nas dvojica? Despoti Brankovići? Šta mi da radimo? Kako da
postupimo ako se po nekom podmetanju oca svih pogibelji nađemo na
ukletoj međi i razdeobini: sa svojima protiv svojih? Ako se istaknemo u
boju, srpski narod će nas po zlu poznati i pamtiti. Brankovići, krvavo
koleno, zbog vlastelinske gordosti i sebeljublja, zbog plena i carske
milosti, zbog slave zemaljske, jurišali su na Srbe kao na dušmane, reći
će neko, i proneće se priča omraze svuda gde Srbi žive i vojuju. Ako se
povučemo, poznaće nas kao kukavice i nevešte ratnike, nedostojne
svojih predaka. Uz to, car Fridrih nas može optužiti za izdaju. I oterati
nas.
Duše su nam podeljene, majko. Rastrzani smo. Na jednoj strani drži
nas zavet koji smo dali caru, i plemićka čast koja nas obavezuje da ga
ispunimo. Na drugoj je odanost narodu. Koja je od ovih vrlina veća? Koja
Bogu milija?
Mnogo i često razgovaramo o tome. I uvek dođemo na isto: samo

151
nas milost Božja može spasti.
Stalno se Bogu molimo. Molimo se da i nad nama zasija krst
spoznaje, kao pred licem cara Konstantina Velikog. Da i mi samo krstom
pobeđujemo.
Moli se i ti, majko. Pridodaj našim molitvama svoju. A svojim
molitvama za naš život i zdravlje priloži vapaj za spas naših duša. Moli
se da Gospod umiri carske umove i zamrsi puteve vojskama. Da se ne
sretnu, i ne potuku Fridrihovi Srbi sa Matijinim Srbima.
Majko, nadamo se da si zdrava, i da, kao i uvek, utehu i snagu
nalaziš u veri.
Mislimo na tebe i na našu lepu i krotku sestru, i želimo vam od Boga
svako dobro.
Tvoji, Ðorđe i Jovan.”

152
 *

Bila je jesen tisuću četiristo osamdeset prvog leta Gospodnjeg.

Dan velike svetkovine. Car Fridrih je želeo da proslavi prekid rata sa
Ugrima, ali i da poželi dobrodošlicu svom jedincu i nasledniku
Maksimilijanu, koji je sa suprugom i malim sinom prispeo iz Haga.
Irina je unela u moju odaju novu haljinu i kutiju sa nakitom.
- Ovo ti šalje komornik, gospodarice. Haljinu možeš da zadržiš, a
nakit treba sutra da vratiš rizničaru - objasnila je.
I ranije sam učestvovala u životu dvora. Prisustvovala sam viteškim
turnirima, balovima, večerama sa žonglerima, plesačima i muzičarima,
malim igrokazima dvorskih gospi, u kojima je ponekad i Marija imala
ulogu. To je bila dužnost. Deo vazalske obaveze. Moji sinovi morali su
da ratuju. Moja kći i ja morale smo da nastupamo kao deo sjajne svite.
Da budemo dekor.
Zamak Vajtersfeld, sa selima koja mu pripadaju, bio nam je izvor
prihoda, ali ne i dom. Ðorđe i Jovan sabirali su sedmice i mesece na
vojnim pohodima, ili na pripremama za vojne pohode, te smo Marija i ja
rado ostajale među dvorjanima. Kada se dvor iz Beča selio u Linc,
Bečko Novo Mesto, Salzburg ili Inzbruk, i nas dve smo se selile.
Bila sam neprestano među ljudima, a ostajala sam povučena i
sama, kao da sam i dalje u furlanskom Beogradu. Jer sam tako htela.
Oslanjala sam se na Irinu i Serafinu, na Luku i Evgenija. Duh sam
krepila knjigama i molitvama.
Ma gde boravili, birala sam odaje u skrajnutom krilu zamka, a na
javnim skupovima mesto u uglu dvorane, na kraju špalira, za stolom
udaljenim od carskog podijuma.
Odevala sam se po svom ukusu i pravilu. Nosila sam crne haljine
jednostavnog kroja, i bez ukrasa. Nakit nisam ni imala, osim onog
majčinog prstena sa natpisom: „Ko ga nosi, Bog ga čuva". Po svojoj
želji, i po potrebi svoga srca i duševnog stanja, ostajala sam neugledna.
Senka na začelju.
Haljina koju su mi poslali bila je prekrasna. Načinjena od mekog
modroplavog velura i satena iste boje, urešena biserom i mletačkom
čipkom. Uz nju je odabran nakit od bisera, dijamanata i modrogsafira.
- Ovo je haljina za srećnu ženu. Ovo nije odeća za mene. Vrati je -
rekla sam Irini.

153
 - Moraš je obući, gospodarice. Tako je odredio majstor ceremonije.
Svaka dama je dobila odeću i nakit po njegovom izboru, i mesto u
dvorani i za trpezom. Poslaće i vlasuljara, da ti uredi kosu. I još ti je
poručio da se smešiš, jer je deo službe na dvoru i da pokažeš radost
zbog sreće svoga zaštitnika i jedinog dobrotvora.
Prihvatila sam nalog. Odenula sam haljinu kao kostim za
prerušavanje, i stavila sam osmeh na lice, kao masku.
Takvu su me zatekla moja deca.
Prvi se pojavio Ðorđe. Naglo je otvorio vrata, kao da od nekog beži.
Za njim je žurila Marija. Bila je rumena, i pretila je. Znala sam, braća su
je opet zadirkivala. Jovan me je dozivao u pomoć. Sve troje su se veselo
kikotali.
A onda su me videli.
Odjednom su zaćutali. Zastali su preda mnom, zatečeni, kao pred
neočekivanim i nezamislivim prizorom.
I ja sam ostala nema i nepomična.
Gledali smo se tako nekoliko dugih trenutaka, podjednako zbunjeni i
nesigurni.
Prvi se snašao Jovan.
- Kako si lepa, mama! - uzviknuo je.
- Ja? Lepa? - nasmejala sam se. Nekako postiđena.
Dvadeset godina je prošlo od kada mi niko nije rekao da sam lepa.
Od kada sam prestala i da mislim o svom izgledu. Nije mogao da me vidi
onaj koji mi je oteo srce. Jedini čije bi me divljenje činilo srećnom. I za
mene je lepota izgubila svu vrednost.
- Jesi. Lepa si. Mnogo si lepa, mama! - potvrdio je Ðorđe.
- Marija je lepa. A ja sam stara žena. Već sam prešla četrdesetu -
branila sam se.
- Nisi stara, mama. I stvarno si lepa. Videćeš! - uveravala me je i
Marija.
Kada smo stupili u središnji deo dvora, u hol čiji su zidovi bili
prekriveni tapiserijama i ogledalima, zaustavila me je.
- Pogledaj se! - rekla je.
Učinila sam joj po volji.
„Zar sam ovo zaista ja?" pitala sam se zureći u odraz žene uokviren
raskošnim ramom venecijanskog ogledala. Velur i saten, biser i čipka,
dragulji i umeće vlasuljara prosto su me preobrazili.
„Možda me Stefan sada vidi", pomislila sam. Sa nežnošću. Sa
nadom. I osmehnula sam mu se.
U špaliru i za stolom dobila sam istaknuto mesto, odmah pored
grofice Teodore Spandon.
Grofica Teodora bila je supruga vizantijskog plemića Mateja
Spandona, koji je posle pada Carigrada izbegao pred Turcima i potražio

154
utočište na dvoru i u službi Fridriha Trećeg. Car mu je dao bogate
posede i odlikovao ga je titulom carskog kavalira i pfaličkog grofa. Sama
grofica, kao kći iz kuće Kantakuzina bila nam je rođaka. Ali ni sa njom
nisam bila prisna.
Bližila se pedesetoj. Crte su joj bile obične, stas neupadljiv, ali joj je
držanje bilo oholo, govor nadmen, odeća i nakit besprekorni, uticaj
nesporan, a moć ograničena samo carskom voljom.
- Šteta što se takva nisi ranije pokazala svetu, mila rođako - rekla mi
je kada sam zauzela svoje mesto.
Nisam joj odgovorila. Nisam mogla da joj kažem da ovo nisam ja.
Posle zvanične ceremonije, kada su se svi uzvanici izmešali, čak
izdvojili u grupe, i razmestili po otvorenim salonima, grofica Teodora me
je pozvala da prošetamo dvoranom.
Kretala se sigurno, blagonaklono je odgovarala na pozdrave,
povremeno zastajkivala sa onima kojima je želela da ukaže čast,
razgovarala je lako i površno, smejala se, šaputala mnogima istu tajnu,
kao da je izgovara prvi put, predstavljala me kao svoju vazljubljenu
rođaku, i neprestano je gledala oko sebe, kao da nekoga traži.
U jednom trenutku naglo je promenila pravac kretanja, pri okretu me
je oštro udarila ivicom nadlanice po zglobu desne ruke. Presečena
bolom, ruka je klonula, i ja sam ispustila svoju lepezu. Baš pred noge
jednom gospodinu.
Muškarac se sagnuo, podigao je lepezu, i predao mi je uz osmeh.
Bio je to čovek prijatnog izgleda, a po odeći, držanju i pokretima, videlo
se da je veoma bogat i savršeno otmen.
- Moj rođak, grof od Maklenburga. Moja rođaka, despotica srpska,
Angelina - požurila je Teodora da nas upozna.
- Tebi na usluzi, svetla despotice - naklonio se uglađeni kavaljer.
Grofica ga je pogledala pravo u oči, kao da želi da mu kaže i ono
što neće biti izgovoreno. U početku, ponašala se kao neki pažljivi
krmanoš. I dalje osmehnuta, ali veoma ozbiljna i usredsređena, vešto je
krivudala između različitih tema, birala ih i menjala, postavljala pitanja
čas grofu, čas meni, odgovarala u moje ime kada sam oklevala zbog
skromnosti. Kako je razgovor odmicao, njene su opaske bile sve ređe,
njeni podsticaji nepotrebni. Najzad se potpuno povukla, i ostala je kraj
nas samo kao nemi i zainteresovani slušalac.
Grof je bio čovek velikog znanja i promišljenosti. Mnogo je čitao.
Pitao me je o Skenderbegu i Stefanu, o Srbiji i Veneciji, o turskoj
opasnosti i pravoslavlju. I ja sam, priznajem, uživala u razgovoru sa njim.
- Zadovoljna sam - rekla je grofica kada smo se najzad rastale od
njenog rođaka. - Pokazala si da si umna, obrazovana i dobro vaspitana
žena odličnog porekla.
Nisam je razumela. Ali nisam se ni trudila da je razumem. Za mene,

155
taj dan je bio predstava. Istina, prijatna, ali predstava kojoj je došao kraj
kada sam pred odlazak na počinak skinula kostim i naložila Irini da mi za
sledeće jutro pripremi moju crnu odoru.
Pogrešila sam. U stvari, toga dana ništa nije bilo kako se meni činilo
da jeste. Shvatila sam to već nekoliko sedmica po velikoj svetkovini.

156
 *

- M ila rođako, došao je čas da govorimo ozbiljno i otvoreno -

iznenadila me je svojom posetom grofica Teodora.
Nikada ranije nije bila u mojim odajama, stoga je sama njena pojava
nagovestila da će se zbiti nešto važno i neuobičajeno.
- Učinila si veoma povoljan utisak na grofa Maklenburga. Ja danas
dolazim kao njegova poverenica, i po njegovoj molbi, da te pitam da li bi
pristala da mu daš srce i ruku.
- Da li bih pristala... šta da li bih pristala... - promucala sam.
Zaprepašćena. Nesigurna da li sam jasno čula. Da li sam dobro
razumela.
- Da se udaš za njega, Angelina. Da postaneš grofica od
Maklenburga!
- Ti si došla kod pogrešne žene, rođako.
- Došla sam gde treba. Grof je čovek pogođen mnogim nesrećama.
U mladosti je, na poziv Svetog oca, kao hristoljubivi plemić, ratovao
protiv Turaka. Tada je zadobio neku retku i nepoznatu bolest, koja ga je
ostavila beščednim. Jedini sin njegovog brata stradao je nedavno u boju
sa Ugrima. Stoga je grof odlučio da uzme sebi smernu ženu dobrog roda
i besprekorne prošlosti, i da njenu decu primi kao svoju. Da njene sinove
učini svojim naslednicima. Vidiš, Bog misli na tebe, despotice! Ne
oklevaj da prihvatiš Njegov dar!
- Ne mogu, grofice. Ja volim Stefana - odgovorila sam.
- Voliš Stefana! Voli ga i dalje! Mnogo je žena na dvoru koje uz
muževe vole dragane, i to žive. Mom rođaku bilo bi lakše. Ne bi mogao
da postane iznevereni suprug. Stefan je mrtav - veselo mi je protivurečila
grofica Teodora.
- Ali rečeno je: Brak je sveta zajednica koja čoveka vodi u večnu
radost i u večnu ljubav duhovnu, i sklapa se ne samo za ovaj privremeni
život nego i za večnost.
- O, Angelina - nasmejala se grofica - zar ti zaista veruješ u te
leporeke laži? Pa u njih više ne veruju ni oni koji su nam ih preneli kao
Božji amanet. Danas se svi ponovo žene i muže. Svako iz svog razloga.
Zbog imetka. Položaja. Političkih i vojnih saveza. Ponekad da bi ugodili
vladaru. A, tako mi Boga, i da ispune i zagreju ohladnelu postelju. Samo
ti pričaš o vernosti do groba i posle groba.

157
 - Neka ih! Ja bih pre umrla nego da samo pogledam nekog drugog.
- I umrećeš! Ali, ako ne budeš razumna, umrećeš sama. Bez
zaštite. U nemoći i nemaštini.
- Mene nikada nije vodio interes. Da je drugačije bilo, ne bih se ni
udala za Stefana.
- Tada nisi imala decu. Pomisli na njih. Izmeri šta imaju, a šta im se
nudi. Uporedi, majko!
Njeni razlozi bili su valjani. Nudila mi je ono što bi očaralo mnoge
žene. Stvarno bogatstvo, kakvo u mladosti i svome domu ni da zamislim
nisam mogla. Raskošan život. Svoj dom. I, najvažnije, nudila mi je sjajne
titule i imanja za moju decu. Zaštitu znamenitog čoveka za Ðorđa i
Jovana. Mogućnost izvrsnog braka za Mariju. Mesto za carskom
trpezom.
- Rečeno je: Šta vredi čoveku da zadobije sva blaga ako dušu svoju
izgubi - kazala sam.
Grofica se opet smejala.
Ta poseta označila je početak njenih nasrtaja.
Od tada, nije mi davala mira. Neprestano je obigravala oko mene.
Posećivala me je. Udešavala da na javnim okupljanjima budemo jedna
uz drugu. Da dobijam zaduženja koja će nas držati zajedno. Pozivala me
je u šetnje. I neprestano mi je pričala isto. O udovicama koje su potražile
sigurnost pod okriljem drugog muža i gospodara, i čije je odluke nazivala
mudrim i srećnim. O uspesima i napretku mladića koji imaju moćne
zaštitnike. O pristalim ženicima u potrazi za mladim nevestama koje će
im u miraz doneti potporu svojih važnih rođaka.
Navodila me je da se osećam krivom pred svojom decom. I pred
Stefanom, što o deci koju mi je poverio ne brinem najbolje što mogu.
„Ja sam za njih spremna sve da učinim. Sve. Sve osim da izneverim
njihovog oca i svoju neprolaznu ljubav prema njemu", ponavljala sam u
besanim noćima. Pravdala sam se pred njima. Pred Stefanom. Pred
sobom samom.
A moja rođaka je istrajavala u svom nastojanju.
- Zar zaista ne primećuješ kako te gledaju - govorila mi je. - Zar
zaista nisi svesna kako pleniš i zanosiš naše velemuževe? I da nisi tako
lepa, teško bi ti odoleli. Ti si bespomoćna žena i majka dece koja žive od
tuđe milosti. A svakome od njih srce su omekšale trubadurske pesme,
pa čeznu da budu utešitelji i zaštitnici. Vrli vitezovi koji ginu za dobro
svoje drage. Tuga koju nosiš kao trajni trag gubitka čini te još
privlačnijom. Tvoja čestitost i vrlina budi u njima žudnju i pomamu, kao
devičanstvo. Iskoristi to, Angelina. Ako ti se ne dopada grof Maklenburg,
odaberi koga drugog. Ali ne odbacuj sreću! - nagovarala me je.
Nije se uzdržala ni od veoma ličnih i krajnje neuljudnih razgovora.
Pričala mi je o strasti. Podsećala me na omamljujuću vrelinu i snagu

158
ljubavnih zagrljaja. I uveravala me je da nije potrebno da se voli dušom
da bi se volelo telom.
Bila je kao zao duh koji uzdrhtalim šapatom puni moje nemoćno
uho.
Nikada nisam dokučila zašto je toliko navaljivala. Jer bilo je moguće
dati bezbroj odgovora na to jednostavno pitanje. Možda je uistinu želela
dobro mojoj deci i meni, pa se jedila što odbacujem sreću? Ili se
rukovodila nekim sopstvenim interesom, zasnovanim na dogovoru i
obećanoj nagradi? Možda nije mogla da otrpi da neko svoju volju
suprotstavi njenoj? Možda je volela da lomi ljude tamo gde su najčvršći,
kako bi ovladala njima? Možda je želela da menja ljudske sudbine, poput
Svevišnjeg? Ili se samo gnušala vrline? Možda je sva moja muka za nju
bio opit? Možda čak samo igra, pokušaj da se odbrani od nesnosne
dosade koja je povremeno obuzimala dvor i gospođe posvećene
sopstvenom izgledu, zabavama, ogovaranjima, ljubavima i preljubama.
Ili je, naprosto, upropastitelj ljudi odabrao groficu Teodoru da bi me
preko nje kušao?
Bezbroj puta sam poželela da je ne primim. Ili da joj naložim da
izađe iz mojih odaja. Da odbijem njen poziv da prošetamo vrtom, ili
dvoranama. Da poremetim red koji je dogovorila sa majstorom
ceremonije. Čak da je odgurnem. Da sklonim njene ruke sa svojih
mišica. Da joj naredim da ućuti. Ali ništa nisam mogla da učinim. Ništa,
osim da mirno i uporno, odlučno i dostojanstveno, na sve što učini, na
sve što kaže, odgovaram uvek istim rečima:
- Ne, grofice. Ja volim Stefana.

159
 *

- Bežite, spodobe lažljive! Bežite, bestidnici! Ovo je duša na kojoj

nema vašeg traga. Nikada je dotakli niste, čak ni dahom svojim
poganim! - uzviknuo je moj Anđeo Čuvar.
- Ova duša je odabrala vrlinu i čast. To čak i vi znate. Zato je vaša
mržnja prema njoj tako strasna, vaš gnev tako bestidan. Idite! Svet je
pun onih koji su primili na svoje obraze znak vašeg gospodara. Njih
potražite! - naredio je Anđeo Susretnik.
- Mi idemo. Ali, evo, dolaze oni koji je neće tako lako pustiti! - pretili
su poraženi demoni požude.
- Već smo stigli! I čekamo te, Angelina! - oglasili su se novi
susretnici tame.
- Prebrojali smo sve naše belege na tebi. Ima ih! Ima! - gordo su
objavili svoju pobedu.
„Ni dok čovek u telu hodi dolinom suza, ni kada se kao duša vine ka
Gospodu, demon mu ne dopušta da predahne. Taman što poveruje da
se uspravio, on opet pada", setila sam se reči svetih otaca.
Gledala sam te sluge zla i propasti. Običan izgled, jednostavno
držanje, pojava koja se zaboravlja.
Znala sam, ta neupadljivost je maska. Sredstvo prevare. Mogli su
biti ma ko. Bilo šta. Uplašila sam se.
Nisam uspela da ih prepoznam. Da naslutim greh na koji navode, i
po kome uzimaju pravo na dušu. Nisam znala koji je njihov trag, pa
nisam mogla znati ni da li ga zaista imam na sebi.
U isti mah, bila sam svesna da nema čoveka bez greha. Možda je
baš ovaj, za koji oni optužuju, moj.
Zato sam ćutala. Nisam se branila. Nisam znala od čega da se
branim. Ni imam li prava na odbranu.
- Ne prepoznaješ nas. Tako i treba. Tako nas je uputio naš lukavi i
vešti gospodar. Majstor pretvaranja i prevare.
- Kada bi svako video ko smo, ne bismo mogli da obavimo svoju
dužnost.
- Obmana je naše ime, ali i uslov postojanja.
- Mi radimo skriveno, naše namere su tajna dok se ne izvrše. A i
posle im krijemo pravi lik i suštinu. Kao što si ti učinila.
- Šta sam ja učinila? Šta?

160
 - Varala si, Angelina! I izdala!
- Baš po našoj volji! Mi na zemlji podučavamo, podstičemo i
ohrabrujemo sve one koji hoće da varaju, na bilo koji način. Trgovce čija
merica preteže na pogrešnu stranu. One koji se zbog koristi lažno
predstavljaju. Gospodare koji zakidaju na plati. Vitezove koji menjaju
čast poverenih im dama za par dukata. A najmiliji su nam sudije koje
sude po interesu a ne po pravdi, i izdajnici. Oni su prava čeda našeg
Gospodara. Njima se naš Gospodar neizmerno raduje. I na zemlji, i u
paklu. I na onom i na ovom svetu.
- Nikome nisam učinila nepravdu. Nikada nikoga nisam prevarila.
Nikoga izdala. Čak ni izneverila.
- Nikoga osim cara Fridriha.
- Svog jedinog dobrotvora.
- Zar misliš da je to malo?
- Izdaja prijatelja, i onoga ko te je dobrom zadužio, vredi kao hiljadu
drugih. Jer se njome ubija vera u rod ljudski.
- A tek čas koji si odabrala!
- Ja sam zaista bio zadivljen!
- I ja! Bio je to jedan od najtežih trenutaka Fridrihovog carevanja.
Tada su ga se mnogi odrekli. Odanost mu je bila važna kao život. A ti si
ga izneverila!
Ćutala sam, poražena tim surovim optužbama. Ali i sopstvenom
sumnjom.
„Da li sam zaista izdala cara Fridriha?" pitala sam se. Da li sam
počinila greh, ili sam se samo pokorila Božjoj volji? Kako to da znam?
Kako čovek uopšte može da zna šta je po volji Svedržitelju?"
Stefan je ponekad govorio: „ Uradih to mirne duše!" Moja duša nije
bila mirna kada sam se odrekla cara Fridriha. Radovala sam se, ali sam
se i stidela. Kao što se stidim sada, dok likuju sinovi najmrskijeg. Da li to
znači da Bog odgovara čoveku kroz mir i nemir duše? Da ono što sam
odlučila nije bilo po Božjoj volji, već po demonskom podmetanju? Da li je
trebalo drugačije da postupim? I kako?
Okrenula sam se ka anđelima. Bila mi je potrebna pomoć. Uteha. Ili
bar saosećanje. Ali poslanici najviše volje su mirovali. Zagledani negde
mimo mene. Nemi.
„Anđeli su odvratili svoja lica od lica greha", pomislila sam.
Prestrašena i nemoćna, stajala sam pred iscerenim progoniteljima.
Njihov me je podsmeh pekao kao pakleni plamen, njihovo svojatanje
plašilo kao odsustvo Svetlosti. Potpuno oduzeta, gledala sam kako crnim
grabljivim rukama posežu za mojom dušom. Za mnom. Spremni da me
bace pred noge neprijatelju Božjem.

161
 *

U proleće tisuću četiristo osamdeset prve godine umro je Mehmed

Drugi. Ubijen je otrovom. Da bi ga nasledio, njegov sin Bajazit Drugi
morao je najpre da se obračuna sa braćom. Stoga je ponudio mir Matiji
Korvinu. Bio je to trenutak odluke čije će posledice trajati vekovima.
Matija je pogrešio. Kao što često greši čovek koji se prepusti slepoj
strasti. Stara mržnja terala ga je da poveruje nevernima. Prihvatio je mir
sa turskim sultanom kako bi oslobodio vojsku sa svojih južnih granica i
sakupio je za novi rat protiv cara Fridriha Trećeg.
Ugarski kralj krenuo je sa svom svojom silom. Za dve godine
pregazio je Donju Austriju, osvojio mnoga mesta, i u proleće tisuću
četiristo osamdeset pete godine opasno se približio Beču.
Car Fridrih se sa dvoranima preselio u svoj rodni Inzbruk, tvrdi grad
zakriljen alpskim visovima, i teško dostupan vojsci iz nizije. Po Božjoj
promisli i milosti, a možda i po nekoj svojoj slutnji i znanju koje nije
otkrivao, moje sinove je blagonaklono uvrstio u svoju ličnu pratnju.
Bio je to zaista izvanredan čovek.
„Čovek mora da pobeđuje rat i kada u ratu gubi", govorio je. „A rat
se pobeđuje životom po mirnodopskom pravilu. Ili bar njegovim
prividom", govorio je.
Sve što je zidao četiri decenije, rušilo se. Njegova voljena Austrija,
vladar zemlje vaskolike, padala je u ropstvo. Njegov srećni narod je
stradao. A on je još uvek želeo da ženi i udaje.
Jednoga dana pozvao me je u biblioteku.
- Angelina, kako vidim, Marija se lepo razvila. Odavno je stasala za
brak, a još je u rodu. Da li si već mislila kome bi je dala? - pitao je.
Marija! Imala je već devetnaest godina. Ponekad mi se činilo da je
odrasla suviše brzo. Da mi je nekako izmakla. Da sam je izgubila u borbi
protiv nemaštine, Olvina, opakih suseda, Stefanove bolesti. Da sam je
zapostavljala kada bi me ophrvali bol, strah i beznađe. Plašila sam se da
nisam stigla da joj dam sve što sam htela. I pitala sam se, mučena
samoprekorima, da li sam uspela da joj bar u najvažnijem budem majka
kakva je moja meni bila.
Mnogo sam mislila o njoj, posebno od kada je počela da se menja i
bliži dobu za udaju. Brinula sam hoće li je ko uzeti.
Pažljivo sam motrila na mlade plemiće. Bili su ljubazni prema mojoj

162
kćeri. Pozdravljali su je sa uvažavanjem. Ali nijedan joj se nije sasvim
približio. Kao da se svaki od njih bojao da ga ne veže, pa čak i ne
obaveže.
A ona? Da li joj je neki mladić osvojio srce? Da li joj je zamrsio misli
kao pređu? Da li joj je navraćao u san? Ne znam. Ako i jeste, skrila je
svoju tajnu duboko u sebi, kao što se u bajkama dragi kamen skriva u
srcu ptice.
Zato sam na carevo pitanje da li sam odabrala onoga kome ću dati
ruku svoje kćeri, i mogla da odgovorim:
- Ne, vaše veličanstvo.
- A da se nije sama kome obećala?
- Ne, vaše veličanstvo. A, koliko znam, niko joj nije ni govorio o
ljubavi.
- Dobro da je tako. Ja sam namerio da ti udomim kćer.
- Vaše veličanstvo... - započela sam. Dirnuta. Zahvalna.
- Slušaj! Moj prijatelj Bonifacije, mark-grof i knez monferatski, već
dugo je u braku i nema dece. U međuvremenu je oplodio nekoliko
ljubavnica, ali ti sinovi ne mogu biti njegovi naslednici. Poznato ti je,
kneževi monferatski su potomci cara Andronika Paleologa. Stoga sam
veoma zabrinut da se ne zatre to časno ime, te sam nedavno savetovao
knezu da otpusti svoju staru i jalovu suprugu, i oženi se kakvom mladom
devojkom dobrog roda, koja bi mu mogla dati sinove. Knez je prihvatio
moje razloge, i ja sam odabrao tvoju Mariju.
„Bonifacije", pomislila sam, „valjda nije onaj Bonifacije."
- Knez monferatski, vaše veličanstvo, zar on nije... - nisam znala
kako da nastavim a da ne uvredim svoga dobrotvora.
- Misliš, star. On ima šezdeset godina. Ali, despotice, zar si
zaboravila, plemić nikada nije ni premlad ni prestar. Plemiću se broje
ime i poreklo, titule i imanje. Meri mu se moć. Proverava se koje mu, i
kakvo mesto pripada pred prestolom, i ima li pristupa vladarevoj trpezi. A
naš plemeniti Bonifacije je po tome među prvima u Svetom rimskom
carstvu. Ne oklevaj, Angelina. Sreća često postane nestrpljiva. Neće da
čeka!
- Dobro. Pitaću je.
- Nemoj da je pitaš. Kaži joj. Uveri je da to nije loš brak ni za
devojku mnogo boljih prilika nego što su njene. Ona ne može poći za
čoveka običnog porekla. A mladi plemići koji koračaju ka uspehu i slavi
traže nevestu iz jake i bogate porodice. Stisnuta između te dve prepreke
može ti se zauvek usedeti. Siguran sam da i ti to znaš.
- Znam, vaše veličanstvo.
„A zna i ona. I pomirila se sa tom svojom nesrećom, kao što se
mirila sa svim što nam je Bog dao", mislila sam.
- Ovo je za njenu sreću. Daće Bog, uverićeš se. Postaće kneginja.

163
Živeće udobno. Kazal je mali, ali skladan i prijatan grad, na reci Po.
Marija je krotka i lepa, umna i dobro vaspitana, dopašće se knezu. Knez
je, istina, pomalo dosadan, ali nije rđav čovek. Navići će se na njega. A
ako ispuni ono zbog čega je uzima, zavoleće je i muž i podanici. I tada
će joj budućnost biti sigurna, koliko je to moguće smrtnima, na zemlji.
Pohitaj, despotice! Obraduj svoju kćer. I počni da se moliš Prečistoj
Devi da joj podari sina.

164
 *

Rekla sam joj.

Vajkala sam se i lomila nekoliko dana. Pitala sam se smem li to da
učinim. Imam li pravo ja, koja sam odbijala prosce kao nasrtljive mušice,
koja sam čekala ljubav i uz Stefana spoznala da je ona najveći
blagoslov, da privolim našu kćer na brak bez ljubavi. Da je pošaljem u
život nalik na pustaru obraslu korovom. Bez nade. Bez utehe. Jer, znala
sam, neću moći čak ni da joj kažem: „Zavolećeš ga." Neću hteti da je
tešim lažima.
U strahu od razgovora sa Marijom, pomislila sam da bih mogla da
potražim pomoć od Ðorđa i Jovana. Ili bar savet. Ali odustala sam. „Ne
prebacuj deci svoje muke. Ne truj im srca nekim mogućim
samoprekorom. Ti si majka. Tvoja, samo tvoja mora da bude i odluka i
odgovornost. Čak i greh, ako ga ima", rekla sam sebi. I prećutala sam im
carevu želju, dok ne kažem svojoj kćeri ono što moram.
Govorila sam joj stisnutog grla i srca. Zagledana u nju.
Gledala sam kako se na tom lepom i nežnom licu oslikava rađanje
nade u devojačkoj duši, a potom njeno umiranje. Kako osmeh
radoznalog iščekivanja postaje grč razočaranja. Kako se pogled bistri i
zrači blistavim sjajem, a zatim se gasi, i muti suzama. Sve to u nekoliko
kratkih trenutaka. Od kada sam joj rekla da je jedan plemić zatražio
njenu ruku, do časa kada sam obznanila njegovo ime.
Gledala sam je i videla kako se, nekim naopakim preobražajem
protiv reda i prirode, leptir pretvara u lutku.
- Ako ti tako želiš, majko - kazala je najzad. Tuđim glasom.
Spuštenog pogleda.
Oćutala sam. Da sam joj rekla: „Ne želim, kćeri. Ali nemamo drugog
izbora", još bi joj teže bilo.
- Majko... kad odem u Kazal... hoćemo li se ikada više videti?
Pitala je to da bi mogla da zaplače, a da se ne postidi svojih suza. I
da me ne povredi njima.
- Ne znam, kćeri... ja moju majku nikada više nisam videla... i
mnoge gospe, od kada su pošle u novi dom, nikada više nisu srele nikog
od svoga roda...
Želela sam da je zagrlim. Da je privijem na grudi. Ali nisam smela.
Osećala sam, ako samo dotaknem to moje nesrećno dete, provaliće iz

165
mene sav jad, i ona nikada neće poći za markgrofa i kneza
monferatskog. Zato sam nepomično sedela i stiskala ruke koje su
drhtale od želje da se obaviju oko nje.
- Ne plači, kćeri - promucala sam.
- Znam, ne valja suzama ispraćati... ali zar je to važno, ako me
nikada više nećeš dočekati...
- Ne zato... Ne plači, jer ne vredi. To je ženska sudbina. Da ode na
ko zna koji dvor. Da živi u tuđem svetu, među tuđim ljudima, prepuštena
na milost i nemilost svome mužu i gospodaru. I da se neprestano moli,
najpre da joj Bog podari, a potom i sačuva sinove. Jer sinovi su majčina
krila. Snaga i oslonac. Ponos u mladosti. Garant opstanka u zrelom
dobu. Sigurnost u starosti. A kćeri su, kćeri moja mila, tek odrazi nas
samih. Rađamo ih da ponove naše patnje i nemoći. Naše bolove i
stradanja. Da i one rađaju kćeri. Da ih vole kao sam svoj život. Ali da se
nadaju i raduju sinovima.

166
 *

„I to se okončalo, Stefane. Dali smo Mariju monferatskom knezu.

Jutros, kada sam ušla da je probudim, zatekla sam je zgrčenu u
uglu postelje. Sedela je naslonjena na zid, podignutih kolena, glave
zagnjurene u krilo. Ramena su joj podrhtavala. Jecala je.
Prišla sam joj polako i pomilovala je po kosi.
- Hajde, kćeri, spremi se. Vreme je - rekla sam. Uzela je moju ruku i
poljubila je.
- Moli se za mene, majko! Moli se da mi Presveta Bogorodica da
snage... - šaputala je.
Zatim je podigla lice, pogledala me i slabo mi se nasmešila.
- I, svakako, sinove...
Ustala je oslonjena o moju ruku. Zatražila je hladnu vodu, i dugo je
sa lica spirala tragove neprospavane noći i suza. Potom je odenula belu
haljinu izvezenu krinovima od srebra koju joj je poklonio car, i obula fine
cipele od kože belog jagnjeta. Kada joj je Serafina uredila kosu i dodala
lepezu od slonovače i mletačke čipke, naša kći je stala pred mene.
- Blagoslovi me, majko - zamolila je.
Bila je tako lepa, Stefane, i istovremeno toliko tužna da više nisam
mogla da zadržim suze.
Osenila sam je znakom krsta i poljubila je u čelo. Lagano se izmakla
iz mog zagrljaja. Polako, kao da joj svaki korak prati reč molitve, prišla je
ikoni Presvete Bogorodice i celivala je.
- Majko, spremna sam - rekla je.
Nisam znala da li govori meni ili Majci Spasiteljevoj.
Uhvatila me je ispod ruke i povela ka maloj dvorani. Ona mene,
Stefane! Ozbiljna, smirena i ljupka.
Bilo je to obručenje bez ženika.
U ime kneza Bonifacija veridbeni ugovor potpisao je njegov poslanik
Ðorđe Gaspar, vitez od Lambenberga. U Marijino ime Ðorđe i ja.
Pošto smo utisnuli svoja znamenja, vitez je izvadio malu zlatnu
kutiju za nakit, otvorio je i pružio caru.
- Ovo je stari prsten Paleologa. Iskovan je u Carigradu. Daće Bog,
gospo, da ga i tvoja snaha ponese - rekao je Mariji.
- Daće Bog - ponovila je moja kći. I pogledala me je.
Elegantno je pružila svoju malu, finu ruku, i car je prstenovao.

167
 Tada je vitez pao na kolena pred našom kćerkom. Svoj mač je
spustio na pod, ispred njenih nogu. Desnicu ruku je položio na grudi.
- Neka ti Bog podari zdravlje, čast i sreću, gospodarice. Uvek ću ti
verno služiti, svojom čašću i životom. Tako mi Bog pomogao! - rekao je.
Bio je to zavet viteza, ali i prva zakletva podanika.
- A tebi, viteže, Bog neka podari sva zadovoljstva ovog sveta, mir i
zdravlje - odgovorila je dostojanstveno i blagonaklono kneginja
monferatska. Naša kći, Stefane. Marija Branković Paleolog."

168
 *

Spremali smo se za put u Kazal kada je Hrebeljan neočekivano

ušao u moje odaje i zamolio me da krenem sa njim u šetnju vrtom.
- Svetla despotice, ovo što moram da ti kažem smeš samo ti da
čuješ, dok ne odlučiš šta ćeš - započeo je. - Naš narod veli: Dok jednom
ne smrkne, drugom ne svane. Evo, potvrdilo se. Vuk Grgurević je mrtav.
A mene je potražio poverljivi službenik kralja Matije.
Srce mi je zadrhtalo. Nada. Radost. Stid. Pokajanje. I opet nada.
Sve se to pomešalo u meni. Slutila sam šta ta smrt, i Matijino
poslanstvo, mogu da znače za moje sinove.
- Kralj Matija priznaje veliki doprinos koji njegovoj vojsci i državi daju
srpske čete - nastavio je Hrebeljan. - Stalo mu je da ih zadrži i, ako je
moguće, poveća. Isto tako, on zna koliko je Srbima važno da ih vodi
njihov despot. Koliko im je mila njihova despotovina. Taj privid Srbije u
Ugarskoj, dok se u pravu Srbiju ne vrate. Stoga je odlučio da vas pozove
u Srem. Ðorđu će priznati titulu predaka, i daće vam neke od gradova
koje je držao Vuk Grgurević.
„Eto, desilo se", uzdahnula sam. „Desilo se ono što čekam od kada
je Hrebeljan došao u Beograd. Čemu se nadam od kada nas je Evgenije
okrepio rečima starca Genadija."
Ali sada, odjednom, više nisam bila sigurna da li je dostojno i dobro
da odemo na milost i veru Matiji Korvinu.
- Matija je sin Janka Hunjadija, koji je Kantakuzinu načinio udovicom
i beskućnicom. Koji je despota Ðurđa držao ranjenog i zatočenog.
- Kralj je pomislio da ćeš se toga setiti, i poručuje ti da je i despot
Ðurađ držao njegovog oca zatočenog. Ali to je bilo davno, i potomci ne
treba da produžavaju omrazu svojih predaka.
- A Stefan? Kako da zaboravim da je Stefana sam Matija oterao sa
svog praga? Kako da se poklonim vladaru koji je ponizio mog muža i
gospodara? Kako da verujem čoveku koji se nije sažalio na slepog i
nesrećnog prognanika?
- Matija se pravda da je tada bio samo dečak od šesnaest leta, u
svemu poslušan svom ujaku i tutoru.
- A posle je dve decenije našim pravom darivao uzurpatora. I još bi
tako bilo da Gospod nije uzeo Vuka Grgurevića. Bojim se, vrli moj viteže
i prijatelju, ako se zakunem Matiji, izdaću u Stefana. Poniziću se.

169
Navešću sinove na greh.
- Matija misli da bi i on imao tebi da zameri ponešto. Potražila si
utočište kod njegovog neprijatelja. Sinovi su ti protiv njega ratovali. Ali on
je voljan da zaboravi zlo koje je bilo, zbog dobra koje može biti.
- Velikodušan je zbog svoje koristi. Zato što su mu moji sinovi
potrebni. A mi? Daće nam deo onoga što je oteo despotu Ðurđu. Onoga
što je odbio da vrati Stefanu. I tražiće da mu za svoje budemo zahvalni i
obavezni, kao da nam daruje tuđe. To je nedostojno! I vređa!
- Dopusti, svetla despotice, da ti kažem i svoju reč. Znam da ti nije
lako da prelomiš. Ali zapitaj se šta bi despot Stefan danas učinio? Da li
bi zbog gordosti i zlopamćenja odbio da njegovi sinovi stanu na čelo
svoga naroda? Na mesto koje im je od predaka ostalo?
- Ne bi. Gordost je greh. I zlopamćenje je greh. Stefan je bio iznad
toga.
- I odricanje od dužnosti je greh. Ti nisi čobanica ni mlinarka. Nisi
švalja i ne trguješ dunavskom ribom. Tvoje odluke ne tiču se samo tebe i
tvoje dece. Ti si despotica srpska, tvoji sinovi su jedini Brankovići. Ako je
ime znak, kako su govorili Latini, prezime je dužnost.
Pomisli i na narod, despotice. Nije ti despot samo decu ostavio.
Ostavio ti je i narod. I Crkvu. Narod je nesrećan. Izgubljen. Izbegao iz
svojeg doma u tuđi svet. Ima samo jedno utočište: Crkvu pravoslavnu. I
samo jednu nadu: da će se obnoviti srpska despotovina. Tvoji sinovi su
temelj te nade. Crkveni oci nikada nisu priznali Vuka Grgurevića. Monasi
iz Hilandara su zaobilazili njegov prag. U oskudici i nemaštini čekali su
da ga zameni tvoj sin. Zar ćeš i narod i Crkvu da odbaciš zbog starih
uvreda Matijinih? Da ih prepustiš nekom nemilom gospodaru? To će se
brojati tvojim sinovima. „Brankovići, krvavo koleno. Opet su izdali",
pevaće se uz gusle. Hoćeš li da ti Srbi sinove pamte po izdaji, kao što
pamte nesretnog Vuka? Ili hoćeš da ih pamte po gospodstvu i trudu, kao
despota Ðurđa?
- Mudro i pošteno zboriš, Hrebeljane. Ali jedno mi odricanje ne gine.
Ako pređemo Matiji, izdaću cara Fridriha. Našeg velikodušnog
dobrotvora. I to sada, kada se njegov svet ruši, a nade mu se u prah
pretvaraju. Zar to nije greh?
- Ako pođeš sa njegovim blagoslvom, greh će ostati za tobom. Pitaj
ga. Fridrih je mudar čovek. Odgovoran vladar. I otac je. Razumeće da to
moraš da učiniš. I oprostiće ti.

170
 *

Stidela sam se. Zaista sam se stidela.

„Nikada nikoga nisam izdala. Nikada se nikoga odrekla. U svakom
trenu svoga života imala sam na umu da su svi ljudi deca Božja, da ih
On sve podjednako voli, i da vređati bližnje znači vređati Onoga ko ih je
stvorio po Svome liku. 'Ne čini drugom ono što ne želiš da neko učini
tebi', kazano je. Ja sam se držala tog pravila i kada su mi nažao činili. I
molila sam se za svoje neprijatelje. A sada ću izneveriti čoveka koji me
je samo dobrim zadužio", mislila sam.
Stajala sam pred carem pognute glave, kao krivac. Ispričala sam
mu sve o čemu sam govorila sa Hrebeljanom.
On me je slušao bez pokreta. Bez reči. Nastavio je da ćuti i pošto
sam ja zaćutala. Činilo mi se da ponavlja u sebi sve što sam mu rekla.
Da meri i procenjuje.
Najzad je duboko uzdahnuo, kao da negde u sebi skuplja snagu za
ono što će izgovoriti. Za reči gorke samoispovesti.
- Mnogi su me napustili, Angelina. Mnogi prešli mome neprijatelju i
pobedniku. Izdali su me lako, i bez reči. Ti si bar došla da mi kažeš.
- Veličanstvo, ja...
- Znam da ti ne prelaziš Matiji zato što ja gubim rat, zemlju i slavu.
Znam da je Svedržitelj odabrao čas kada će pozvati Vuka k Sebi, a tvog
sina u Srem. Ali pitam se zašto je udesio da se to zbije baš sada kad
mnogi odlaze od mene. Šta je želeo da mi kaže? Šta ja to ne čujem, ili
ne razumem?
- Ne znam, veličanstvo - rekla sam stisnutog grla.
- Ovom hrastu se suše grane. Pod njim više nema zaklona. Idi,
Angelina! Neću da te zadržavam, ni da ti deci stajem sreći na put. Idite!
Zaplakala sam.
- Oprosti mi, veličanstvo. Oprosti mi, da bi mi Bog oprostio - molila
sam.
- Neka ti je Bogom prosto, svetla despotice - odvratio je.
- A tebi, veličanstvo, neka se vrati tvoje milosrđe i gospodstvo. Neka
Svevišnji bude milostiv prema tvojoj deci i unucima. Neka ih obilato
daruje svakim dobrom. Da se srećna Austrija opet ženi i udaje.
- Daće bog - osmehnuo se car Fridrih. Za trenutak, osetila sam
olakšanje. Ali nisam, nisam osetila mir u duši.

171
 *

Meseca oktobra tisuću četiristo osamdeset pete godine po Hristu

otpratili smo Mariju u njenu malu kneževinu na reci Po. Putovali smo sa
svitom dostojnom i ženika i neveste. Vodio nas je vitez od
Lambemberga. Pratili su nas plemići, vitezovi i dame, i Andrej Šemko,
lekar i poslanik cara Fridriha.
Sve je bilo kako je car rekao, i kako smo očekivali. Lep grad.
Podanici, stisnuti duž ulica kojima smo prošli, radoznali i ispunjeni
nadom da će nova kneginja roditi sina. Muzika i povici dobrodošlice.
Udoban i ukusno uređen dvor. Ženik star, ali dobroćudan. Zbunjen, i čak
pomalo postiđen. Zagledan u nevestu kao da sav njegov život počiva u
njenom dahu. Marija kao na obručenju: ozbiljna i smirena,
dostojanstvena i ljupka.
Nema o tome mnogo da se kaže. Sve je rečeno kada smo dali svoj
pristanak. Ono što je bilo posle odvijalo se nekako ravno, kao
ponavljanje već učinjenog.
Samo nas je Ðorđe iznenadio.
- Plemeniti kneže i mili rođače, isprosio si štićenicu cara Fridriha,
siroticu bez miraza. Božjom voljom došla ti je sestra srpskog despota, i
dobićeš ono što pripada uz vlastelinku. Evo ti dajem jemstvo na deset
hiljada dukata koji će ti biti isplaćeni godinu dana pošto preuzmemo
svoje posede u Sremu - rekao je našem zetu čim smo potpisali
ženidbeni ugovor.
Bila je to prva odluka srpskog despota. I njegova prva obaveza koju
je overio novim znamenom.
Pružio je pergament knezu Bonifaciju. Zatim je prišao Mariji i
poljubio je.
- Ovo dajem sa ljubavlju i bratskim blagoslovom. Neka ti je srećno,
sestro! Neka ti Prečista Majka pomogne da ispuniš svoju dužnost.
- Tvoja je plemenitost ravna tvojoj časti. Hvala ti, mili brate. Neka ti
Bog vrati ovo što danas daješ.
Razmenili su te formalne reči otmenog protokola. Onda su zastali.
Pogledali se. I ja sam shvatila da su upravo poverili jedno drugom i ono
što nikada neće biti izgovoreno.
„Šta misli u ovom času moja kći? Šta oseća? Da li žali što je naša
velika promena njoj stigla prekasno? Da li me kori što nisam sačekala?

172
Što sam požurila da je dam prvome koji je potražio? Možda se kaje što
smo se prepustili strahu? Što nismo imali više vere i nade. Ili baš u
redosledu događaja, koji se odvijao mimo naše volje, traži potvrdu da je
sve bilo po Božjoj promisli? Svedočanstvo da je volja Svevišnjega da
ona bude kneginja monferatska? Uporište za svoj život? Tačku oslonca?
Da li joj je zbog toga lakše? Ili teže?" pitala sam se. Tih dana u Kazalu, i
mnogo puta kasnije, do kraja svojih zemaljskih dana. A pitam se i sada,
dok stojim pred vama, anđelima Gospodnjim.
Nikada nisam saznala istinu.
Nikada je više nisam videla. Ubrzo je prestala i da mi piše.
Moja kći bila je, i ostala, moja rana neprebolna.

173
 *

Bila je zima. Sneg. Na povratku iz Kazala skrenuli smo s puta i

svratili u zamak Beograd.
Sedela sam u kočiji pred vlastelinskim dvorom i čekala da moji
sinovi sa Hrebeljanom, Lukom i Evgenijem otkopaju Stefanove zemne
ostatke. Da ih ponesemo u Srem.
U kočiji je bilo toplije nego u odajama kuće u kojoj već nekoliko
godina nije plamsala vatra na ognjištu.
U zamku niko nije živeo. Nisam znala ni kome pripada. Kantakuzini,
Leonardu, grofu Spandonu, koji se u jednom trenutku pojavio kao novi
kupac, ili nekom četvrtom. Ko je, posle smrti Mehmeda Drugog, pobedio
u borbi spletkarenja i otimačine.
Sedela sam obuzeta mnogim uspomenama.
Nismo voleli zamak Beograd. Ali, u njemu sam provela deset godina
sa Stefanom. I ko zna da li bih, da sam negde drugde, i drugačije,
proživela to vreme, bila ista. Jer, poznato je, Bog nam kroz život daje
ona iskušenja koja će nas spremiti da ispunimo razlog svog postojanja.
U Beogradu su rasla moja deca. Ali i ja. Rasla sam u duhu. U
znanju. U veri. U ljubavi. Rasla sam do Stefana. A onda sam ga izgubila.
- Majko! Majko! - prenuo me je Ðorđe. Dozivao je visokim i nekako
prelomljenim glasom.
Žurio je preko dvorišta. Više se klizao i proklizavao nego što je
trčao.
- Majko! Dođi! Brzo! - ponavljao je. Hitajući za njim ušla sam u
kapelu.
Sve što se potom zbilo, izmešalo se u nekoliko nemerljivo kratkih
trenutaka.
Najpre sam opazila svetlost. Širila se po zidovima i uzdizala se ka
stropu. Ali to nije bila svetlost sveća. Mutna, lelujava i čkiljava. Ova je
svetlost bila oštra i jasna, a topla. Ovo je bio sjaj.
Potom sam videla da Jovan, Hrebeljan, Luka i Evgenije kleče oko
kovčega u koji smo devet godina ranije pohranili Stefanovo telo.
Osetila sam da je prostorija ispunjena ugodnim mirisom svežeg
bosioka. „Tako miriše duša pravednika", pomislila sam. Ali pravo
značenje te misli nije doprlo do moje svesti. Ne još.
A onda sam ugledala njega. Mog Stefana! Ležao je u kovčegu kao

174
da spava. Netaknut. Čak je i njegova odeća ostala cela. Ta svetlost koja
se razlivala kapelom i obasjavala nas, isijavala je sa njegovog lica. Taj
ugodni miris izbijao je iz njegovog tela. Njegove duše.
Pala sam na kolena. Ošamućena. Nema. Pružila sam ruku ka
svome mužu i gospodaru. U nedoumici i drhtaju, zadržala sam je
nekoliko trenutaka nad njegovim rukama. A onda je polako spustila kraj
sebe. Nisam se usudila da ga dodirnem.
- Divan je Gospod koji proslavlja sebe u svetima svojim - rekao je
Luka.
- U svetima svojim... - ponovila sam. U neverici. I u veri.
- 'Po delima vašim poznaće vas', govorio je Gospod. On sve i
svačije zna. Video je sav mučenički živog našeg despota. Sva njegova
stradanja i iskušenja. Postojanost u veri. Istrajavanje u pravoslavlju. I mi,
mali i nedostojni, znali smo da je njegova duša u carstvu nebeskom. Da
se sladi bogoviđenjem. A sada, je, evo, Svedržitelj odlučio da ga proslavi
i na zemlji. Kao što je kazano: 'Ovo je da se pokaže slava Božja!' -
govorio je Evgenije.
- Bio je stub pobožnosti i živi mučenik - potvrdio je Hrebeljan.
Ðorđe i Jovan su ćutali. Obliveni suzama.
- Pristupite mu i celivajte njegove svete mošti. Hajde ti prva, svetla
despotice! - naložio je Evgenije.
Dok sam spuštala usne na mirisne ruke svoga muža, odjednom me
je proželo saznanje da on sada pripada svom narodu. Zbog tog naroda
Gospod je i objavio njegovu slavu. Da bude uteha u beznađu. Ponos u
porazu. Oslonac u nevolji. Uzdanica u molitvi. Poslanik pred Carem
nebeskim. Da se sav srpski narod, rasut, oko njega okuplja.
Umesto da mu kažem nešto nežno, i samo naše, umesto da ga
molim da od Gospoda ište sreću zemaljsku našoj deci, rekla sam:
- Pomozi, Sveti Stefane, da tvoji sinovi i ja budemo srpskom narodu
ono što mu je potrebno. U Sremu, i svuda gde dopre reč o nama. Gde
se i tvojim imenom proslavlja ime Božje!

175
 *

- Ponizila se, i Gospod je uzvisio. Oprostila je, i zaslužila oproštaj.

Jer nije li kazano „i oprosti nam grehe naše kao što mi praštamo
dužnicima našim" - rekao je Anđeo Susretnik.
- Otišla je u Srem, u nepoznatu zemlju, među narod koji je samo iz
priča znala, i predala se dužnosti - dodao je Anđeo Čuvar.
Bila je to odbrana u ime milosrđa Božjeg, protiv osude u ime mržnje
večnog neprijatelja čovečjeg.
- I bezgrešna je, i čista, i duša joj je bela kao kokin prah. O,
Gospode satano, čuješ li ti ove laži i prevare! - zavapio je jedan od
mrskih progonitelja.
- Pa vama, anđelima, u drskosti ni najbolji među nama nisu ravni!
- 'Otišla je u Srem i predala se dužnosti.' Ma nije valjda! Samo zbog
dužnosti je primila titule i posede. I moć nad ljudima. I vi to pričate nama,
koji vidimo sve što je skriveno u dušama vaše mile mlađe braće.
Ljuti neprijatelji su vikali i gnevno škrgutali zubima. Razjareni kao
zver kojoj je plen otet iz čeljusti. Odbijali su da prihvate reči anđela, kao
što je prvi među njima odbio reč Božju. Ali spustili su svoje crne ruke
kojima su samo čas ili dva ranije smelo posezali za mojom dušom. Za
mnom. Izbavili su me anđeli. Nepravdu koju sam zgrešila caru Fridrihu
iskupili su mojim dobrim delima.
Ali nisam stigla da se obradujem. Ni da odahnem.
- Evo, dolaze oni koji znaju sve o njenim razlozima! - zlurado je
objavio nečisti duh.
- Njih nećete moći da prevarite! Oni su najdraži anđeli princa tame! -
klicala je druga spodoba.
Potom je nastala neizdrživa halabuka. Pobeđeni zlotvori su vrištali i
urlikali. Bio je to njihov pozdrav novom legionu nasilnika, koji su stupali
kao na paradi zla.
Napred su išli bubnjari i duvači limenih truba. Kao pomahnitali,
svom silinom su ponavljali nekoliko kratkih i treštavih tonova, koji drobe
svest i kidaju um.
Za njima je stupala nova horda zbačenih sa Nebesa.
Gordo uzdignute glave. Isturene brade. Lica strogih izraza. Prezrivi
pogledi. O, kako su mi bili poznati! Njihove pečate nose ljudi zagledani u
sebe i druge okom taštine. Oni koji veruju da su savršeni. Da im niko

176
ravan nije. Oni koji su nemilosrdni prema tuđim slabostima. Oni čija su
srca ohola. Nespremni na praštanje.
Dobro sam ih znala! Mislim da nije bilo ljudskog stvora koji bar
jednom nije ugledao na sebi neko njihovo obeležje. Makar na tren.
Makar se i stideo toga. Jer ovo su najopasniji neprijatelji. Nemilosrdni
kao i drugi, ali lukaviji. Raduju se kada se nagomilava vrlina, jer što je
vrlina veća, čovek se može lakše pogorditi, a onda je njegov pad sa
veće visine, a sunovrat dublji.
- Da, mi dolazimo! Mi, koji smo uvek najbliži Gospodaru. Sinovi
njegove duše, istinski rođeni onoga časa kada se on smelo suprotstavio
starom tiraninu na samom početku sveta.
„Galama, buka, razmetanje, oholost, samohvala. To mogu biti samo
demoni gordosti. Oni koji nagone na najveći greh. Jer rečeno je: Gde se
dogodio pad, tamo se prethodno nastanila gordost", pomislila sam.
- Lažu oni koji govore da na početku svega beše reč. I da je sve
počelo od Boga. Naš Gospodar je pravi početak. Jeste, samodržac je
nešto pravio, spajao i razdvajao, malo se odmarao, pa se opet vraćao
poslu, i tako šest dana i noći. Kažu: „ Tada pogleda Bog sve što je
stvorio, i, gle, dobro beše veoma." Nije bilo dobro. Bilo je dosadno. Plavo
nebo, bistra voda, cveće i drveće diljem rajske bašte, ribe, ptice i
životinje, razigrane i umiljate, onaj dobričina Adam i glupava Eva,
anđelčići poje. A tvorac svega toga srećan, srećan! Da poblesaviš.
- Tada je naš Gospodar, najlepši među anđelima, i najbliži
samovoljnom svetodršcu, odbio da se pokorava njegovim zapovestima.
Kažu da je bio ljubomoran. Koješta! On je samo bio svestan sebe. Svoje
snage. Značaja. Lepote. Spretnosti. Moći. Mnogi su pošli za njim. Kao
što mnogi ljudi danas idu za nama. Ali ti to znaš, Angelina. Jer i ti si išla
putem na kom smo mi putovođe.
- Od onoga čije se ime ne pominje počeo je samo greh. Od kada su
vas pobedonosne legije anđeoske zbacile sa Nebesa, vi, pali duhovi,
neprestano mrzite Boga. Ali pošto vam je on nedostupan, svoju ste
zlobu okrenuli čoveku. Nagonite ga na zlo, jer znate koliko Otac nebeski
voli ljudski rod - rekla sam uvereno.
- Kako li si to smislila, Angelina? - podsmevali su se.
- Samo ponavljam reči mudrijih od sebe. Od njih sam naučila da je
gordost početak i kraj svih zala. Zato sam se borila protiv vaših lukavih
spletki. Bežala od zamki u koje ste me mamili. A kada mi se činilo da ću
da posrnem, krepila sam se podsećanjem da se Gospod protivi gordima.
- Borila si se protiv nas? Nismo primetili.
- Suzila si od sreće kada su tvoje sinove nazivali despotima.
- I dok ti se onaj ubogi i lakoverni narod klanjao.
- Dok su izbezumljeni ljudi presamićeni cmakali suhe kosti tvoga
muža, i nadali se čudu od tog dodira.

177
 - Ja nisam prestajala da se molim.
- Stvarno uverljiv odgovor!
- Ne uvijaj, Angelina!
- Ovde se traži istina. Prava i potpuna. Jedna duša ne može imati
dva Gospodara!
- Nisi prestajala da se moliš. Pa šta? Sve što čovek čini može biti
zbog taštine i gordosti. Čak i ono što izgleda kao vrlina. Post. Trpljenje.
Podnošenje patnje. Odlazak u crkvu. Poniznost. Požrtvovanost.
Zahvaljivanje Bogu. Molitva. Ako čovek čini dobro iz želje da ga drugi
vide, ili da bi pokazao da je bolji nego braća njegova, da mu je vera veća
a odanost postojanija, onda on nama prinosi. I tu prevare nema, niti je
može biti. Mi vidimo sve čovekove razloge, a vidi ih i naš protivnik.
- Ovo je čas nagrade. Naše. Ili njegove.
- Šta si ti htela, Angelina? Da se približiš Bogu, ili da se pokažeš
ljudima?
- Pa to je jasno! Što i svi koje smo nadahnuli.
- Primi ovu čast, Angelina. Uskoro će se zbiti najvažniji čas tvoga
postojanja. Poklonićeš se svom i našem Gospodaru!
- Nečisti nije moj gospodar! Ja nisam vaša! - uspela sam da
prekinem to brzo i neprekidno nizanje pitanja i odgovora. Optužbi.
- Pa valjda mi znamo ko je naš.
- Znamo koliko si puta osetila da u svemu nadmašuješ taj ubogi
svet koji ti je smerno prilazio, i tražio od tebe utehu i spas. Ne stidi se,
svetla despotice! Velika je čast ukazana onima koji su svesni sebe. Koji
osećaju svoju važnost. I ne propuštaju samohvale za sve što imaju i sve
što jesu.
- Uvek sam pamtila da je krajnje bezumlje uznositi se zbog Božjih
darova. Onaj ko ih primi, sme da bude samo blagodaran. I ja sam
svakodnevno blagodarila Svemogućem - smelo sam se branila. -
gordost je poricanje Tvorca. Samohvala nepriznavanje Njegove dobrote i
milosti. Dobro sam se čuvala da ne padnem u taj greh. Mnogo puta sam
rekla da ništa što imam nije moje. Da mi je sve dato milošću Svedržitelja.
I da sam u svakom trenutku svesna da je blagonakloni darodavac sva ta
blaga mogao da pokloni i nekom drugom.
- Jesi, govorila si. I anđelčići su treptali od milja dok su te slušali.
Tvoj Anđeo Čuvar je, sav ganut, suze ronio. Fuj! Ali, da li si samo
govorila, ili si i mislila tako? Da li si to istinski osećala?
- Osećala sam. Borila sam se protiv napasti gordosti i častoljublja,
protiv taštine i hvalisavosti, svom svojom snagom. Verom. Dozivala sam
Gospoda i Njegovu Prečistu Majku. Od Njih sam tražila spas.
Demoni su zaćutali. Čak su se povukli malo u stranu, kao da žele
da mi oslobode prolaz.
Pružila sam ruke ka anđelima. Da me ponesu dalje. Ali oni su ostali

178
nepomični. Spuštenih krila.
- Odbranila si se, Angelina! - objavio je demon svoj poraz.
- Evo, povlačimo se. Neka prođe ova sjajna duša!
- Ova duša ravnoangelna!
- Borila si se. I pobedila!
- Pobedila tamo gde su i najveći gubili!
- Ti, sama! Tako hrabra! Tako snažna! Divili su mi se! Demoni su mi
se divili! Nekoliko trenutaka stajala sam u čudu. A onda sam shvatila! I
zadrhtala sam obuzeta istinskim užasom. Bila je to zamka opasnija od
svih. Lelujala sam na uskoj stazi. Na ivici provalije. Samo jedna
slavodobitna reč, samo jedna tašta pomisao, i survala bih se u adske
bezdane. Mogla sam se spasti samo smirenoumljem svetih otaca:
- Pobeđivala sam vas uz pomoć Gospoda Boga mojega. Njemu sva
hvala i slava! - rekla sam.
Govorila je sva moja duša. Ja. Gospod je znao da govorim istinu. A
znali su i crni progonitelji.

179
 *

Iz Budima smo krenuli niz Dunav, lađom na vesla koju nam je dao
kralj Matija. Bila je zima, sredina meseca februara. Plovili smo kroz
beskrajno belo prostranstvo. Kroz sneg i mraz. Tri dana i tri noći. Pored
Kaloče, Mohača, Apatina, Petrovaradina, Slankamena.
Svuda gde smo prošli narod je u grupama, nekad manjim nekad
većim, dočekivao našu lađu. Bili su to izbegli Srbi koji su opstanak
potražili u hrišćanskoj Ugarskoj. Danju smo ih viđali kao nepomične
prilike umotane u crno vuneno sukno i vučju kožu. Noću kao drhtave
plamičke sveća.
A onda smo došli pod Beograd. Divni grad despota Stefana
Lazarevića. Bila je zora i svi stanovnici podgrađa okupili su se na obali.
Odjekivala su zvona sa mitropolijske crkve, i njihov zvuk mešao se sa
uzvicima okupljenih ljudi. Kada smo zaustavili lađu, kada su, izdignut na
krmi, uočili kovčeg u koji je pohranjeno Stefanovo telo, zaćutali su, i
popadali na kolena. Tako su nas ispratili.
Od Beograda smo nastavili Savom, uzvodno. Sa jutrom četvrtog
dana stigli smo u predeo nazvan Obedska bara. Pred tvrdi grad Kupinik.
Bio je petnaesti februar tisuću četiristo osamdeset šestog leta
Gospodnjeg. Dan Svetog Onisima.
Stefanove mošti doneli smo kao najveću dragocenost. Kao dar
despota Brankovića srpskom narodu. Kao zalogu uzajamne odanosti.
Odlučili smo da novi svetitelj i molitvenik pred Gospodom ne počiva u
dvorskoj kapeli u gradu, već u selu van zidina, među ribarima,
majstorima prostih zanata, lovcima i ratarima. Među njihovim umornim
ženama, i ubogom decom. U crkvi Svetog Luke, koju je sazidao despot
Ðurađ u vreme propasti Carigrada. Znali smo da bi Stefan to želeo.
Od kako smo se približili obali, sve se zbivalo kao što je zapisano
da je bilo u stara vremena, kada su u Srbiju donosene mošti Svete Petke
i Svetog Luke, Svetog Simeona, Svetog Save i Svetog kneza Lazara.
Kao nekada njih, ljudi su sada dočekivali novog zastupnika.
Prizvani verom, ljubavlju i nadom stigli su iz Kupinika, Slankamena,
Berkasova, Dmitrovice, ali i iz Pomorišja, iz banatskih pusta i sa vlaških
strana. Muškarci i žene svih doba. Deca. Svako ko je mogao da dođe,
svako ko je imao nekoga da ga donese, bio je tu. Duž obe strane puta
od reke do crkve. I pred crkvom. U snegu do kolena. Klečali su. Oni koji

180
nisu mogli da kleče sedeli su. Neki su se molili sklopljenih dlanova. Drugi
su držali upaljene sveće. Skupljenim šakama štitili su plamen od vetra i
sopstvenog daha. Zazivali su Stefana kao bogonosca i zaštitnika
srpskog, i blagodarili Onome Koji ga je proslavio. Mešali su se njihovi
glasovi i bruj zvona.
- Pogledaj ljude svoje, sveti Stefane!
- Moli Boga za nas!
- Gospode, pomiluj!
- Ne zaboravi na nas, mučenike, mučeniče naš! - govorili su,
pogleda uprtih u kovčeg sa moštima Božjeg ugodnika.
Kovčeg su nosili Luka, Evgenije, Hrebeljan i Nikašin. Za njima smo
koračali moji sinovi i ja. A iza nas, vitezovi i gospe koje su nam kao
pratnju dali naš zet, knez Bonifacije, i kralj Matija, svi u odorama u
bojama i sa znamenjima svojih gospodara.
Nasred puta do crkve presrela nas je povorka koja je išla iz grada.
Napred je stupao mitropolit beogradski Filotej, jerarh svih srpskih
zemalja. Sledili su svetogorski kaluđeri, i sveštenici. Pa srpski prvaci u
Ugarskoj sa sinovima.
- Veliki si, Gospode, i divan u svetima Svojim, slava Tebi! Rekao si:
'Proslaviću one koji mene proslavljaju', i evo, opet činiš po reči Svojoj.
Proslavljaš na zemlji onoga koga si na Nebu proslavio! - govorio je
mitropolit.
- Raduj se, narode srpski, bogoljubivi, raduj se onome koji je zasjao
na zapadu, a ozarava na istoku. Koji je naslednik misaone svetlosti
večnog života. Koji je po telu i krvi slab izdanak svetorodne loze
Nemanjića, ali po duhu i milosti koju je stekao kod Oca nebeskog,
dostojni je sin Svetog Save i Simeona Mirotočivog.
Raduj se, narode srpski, stradalni! Prošlo je gotovo čitavo stoleće
od kako je Svedržitelj Svetog kneza Lazara uzdigao u nebesku obitelj.
Od tada, nije bilo svetih u srpskom vladalačkom domu. Možda je i time
Gospod nešto hteo da nam kaže. O grehu. O kajanju. O iskupljenju.
A sada opet imamo među nama učesnika u Božjoj prirodi! I ponavlja
se radost prošlog veka. Kao što je kneginja Milica donela mošti svoga
muža da budu zaštita, uteha i nadanje narodu, evo je i despotica
Angelina učinila isto. Donela nam je mošti Svetog Stefana, prepodobnog
i pravednika. I kao što je kneginja Milica odgajila svoga sina da primi
dužnost prema narodu, tako je i despotica Angelina odgajila dva vrla
velemuža. Daće Bog da mili sinovi ovoga Svetog Stefana budu narodu
ono što mu je bio sin Svetog kneza Lazara! - rekao je mitropolit Filotej. I
prekrstio se tri puta.
- Daće Bog! - ponavljali su okupljeni. Sa uzdahom. Sa radošću. Sa
nadom.
I osenjivali su se znakom krsta.

181
 Potom su Nikašina i Hrebeljana zamenili Miloš Belmužević i Stefan
Jakšić. Njih dvojica, i Luka i Evgenije, uneli su telo pravednika u novo
mesto zemnog počinka.
- Evo dana koji stvori Gospod! Prognani srpski despot i mučenik
vratio se među svoj narod kao svetitelj. Ovde se zatvara krug koji sam
započeo da ispisujem pre tri decenije, kada je pao Carigrad. Ti si se
uverila, svetla despotice, ja nisam čovek koji prorokuje naume Božje, ali
danas znam da sam izvršio ono zbog čega su mi iznova darovani život i
sloboda - rekao mi je Luka kasnije.
Plakao je.
I ja sam plakala. I moji sinovi. I svi oko nas. Čini mi se da nije bilo
obraza koji toga dana nije okvasila suza.
Kada netruležno telo svetiteljsko ukrasi neko mesto, čak i u mirna
vremena, u dane opšteg blagostanja i napretka, ljudi mu pristupaju
ispunjeni verom. Ozareni nadom. Jer čovek nikada nije bez želje. I uvek
je spreman da nešto traži. Da za nešto moli.
Ljudi okupljeni oko Stefanovih moštiju povijali su se pritisnuti sa svih
strana mnogim ljutim nevoljama. Nada im je bila potrebna kao so i hleb.
Vera nužna kao voda. I tako žedni i gladni pristupili su novom svetitelju.
Njegovo prisustvo činilo im se kao obećanje. Celivali su mirisnu ruku
Božjeg ugodnika. Ponavljali molbe i molitve. Iskali od Gospoda i novog
zastupnika pred Njim milost i blagoslov, i ispunjenje znanih i neznanih
potreba. Krstili se. Ali, čim bi se odmakli od kivota, skretali su poglede na
Ðorđa i Jovana. Poneko krišom, i na tren. Drugi otvoreno. Mnogi kao da
pitaju, i čekaju odgovor. Procenjivali su mlade gospodare. Šaputali među
sobom.
- Kako su lepi!
- Kako su otmeni!
- Bili su prvi vitezovi kod germanskog cara.
- I u Mlecima!
- Na dedu su se, na despota Ðurđa umetnuli. Isti su mu po izgledu i
snazi.
- Daće Bog, pa će ga u slavi i umeću nadmašiti!
- Hoće, jer nad njima bdije otac svetitelj! Taj ponos! Ta nada! To
pouzdanje u snagu udruženog delanja oca, molitvenika pred Carem
nebeskim, i sinova, vladara na zemlji.
A Ðorđe i Jovan! Zaista su svaku hvalu zaslužili! Pokazali su se
pred svojim narodom oslonjeni na primere iz srpskog predanja.
Držanjem i pokretima, osmehom, rečima upućenim mitropolitu, i
slovom okupljenim ljudima, glasnom molitvom ocu i novoproslavljenom
svetitelju, na dobre su se i slavne muževe ugledali. Na Savu, i na
Stefana Lazarevića.
„Pomozi, Gospode, i Sveti Stefane, da ovi časni mladenci donesu

182
dobra ljudima, kao njihovi uzoriti preci", molila sam.
U meni su se mešali blagodarnost i snažno ganuće, radost i strah.
Činilo mi se, ugušiće me sva ta silna, teško iskaziva osećanja. I dok smo
posle službe Božje koračali ka dvoru, a za nama, uz povike „Mnogaja
ljeta" stupali svi koji su nas dočekali, mislila sam kako se i od prevelike
sreće može umreti kao od jada.

183
 *

Srem je u hronikama opisan kao dobro obrađen i prijatan kraj,

poznat po grožđu i vinu retkih svojstava.
U južnom delu „ove divne zemlje despotove", tamo gde reka Sava
menja tok, skreće, uvija se, račva i razliva, nastao je neobičan, pomalo
mističan predeo, nazvan Obedska bara. Tu se mešaju i nadovezuju
močvare, stoletne šume, bare, mrvtaje, vlažne livade. Rastu ševar i
lokvanji. Hrast lužnjak. Mahovina. Kupine. Gljive. Trava. Vrbe. Topole.
Gnezde se rode i čaplje. Belouške i poskoci. Gušteri. Žabe. Skrivaju se
divlje svinje, jeleni i zečevi. A riba je toliko da ih vešti dečaci rukama
hvataju.
Najviši kopneni deo, opasan rečnim rukavcem kao potkovicom,
ispresecan vodama slabog toka, nazvan je Kupinska greda. Na
njegovom južnom obodu, uz glavno korito reke, skućilo se selo Kupinik,
a malo nad njim grad. Daleko iza grada, pa iza šume po imenu Debela
gora, na samom vrhu Potkovice, i na granici Obedske bare izraslo je
selo Obrež.
Narod u selima živi u zemunicama. Poneko, imućniji, ima kuću od
blata i slame. A oni najboljeg stanja imaju brvnare na stubovima u koje
se ulazi uz lestvice.
Oba sela i čitava oblast baština su grada Kupinika. Stari posed
Lazarevića i Brankovića.
Samo utvrđenje zaista je „divan grad", baš kao što je Stefan
govorio. Široko platno zida složenog od cigle i kreča tvori trougao
jednakih strana sa po jednom osmostranom kulom na svakom uglu. U
sredini grada, naspram ulaza, uzdiže se tvrda okrugla kula, trospratna,
sa bunarom, smočnicom, i odajom za gospe. Poslednje sklonište u
nuždi.
Grad je mali, tek hiljadu koraka po jednoj strani, ali ima sve
potrebne zgrade i lepo uređen trg. Ulaz je lučni, sa dverima od balvana i
gvožđa, ojačan pokretnim mostom iznad prirodnog jarka sa vodom koja
se diže iz zemlje. Gradska kapija gleda na vrata crkve, a udaljenost
između njih je četvrt časa hoda vlastelinke.
Dvor je skladna i održavana građevina. Odaje u njemu su brojne, i
prostrane koliko je potrebno. Suve i čiste. Sa drvenim podom i
zastakljenim oknima. Knjigohranilište pogodno da primi knjige koje smo

184
doneli. Smočnice već pune. Sve što smo zatekli bilo je dobro i
jednostavno. Pripravljeno za život u kome ništa ne nedostaje, ali i ne
pretiče.
Ništa me u Kupiniku nije iznenadilo. I predeo i grad i dvor bili su kao
u Stefanovim pričama.
U davno doba, kada je on bio srećni princ, a despot Ðurađ vladar sa
mnogim planovima i velikom nadom, sjajna svita koja je pratila nevestu
Kantakuzinu u zemlju Celjskih odmarala se dan i dve noći u Kupiniku.
Stefan je bio očaran mestom toliko različitim od svega što je ikada video.
Gotovo tri decenije kasnije, kada je kao prognanik iz Smedereva
zatražio od Matije Korvina da mu vrati deo očevine u Ugarskoj, pitao je
baš za Kupinik.
„Taj predeo, kao iz starih i čudnovatih priča. Taj divan mali grad,
skrajnut, i zaklonjen vodom i šumom. Još uvek ga ponekad vidim u snu.
Kako bi lepo bilo tamo živeti...", govorio mi je dok se gušio u trošnom i
memljivom zamku Goričkih.
Zbog Stefana, zbog njegovih uspomena, odlučili smo da baš u
Kupiniku, a ne u Slankamenu ili Berkasovu, uredimo svoj dvor.
U tom gradu, u tom dvoru, ni dok mi je sve bilo novo, ništa mi nije
bilo tuđe.
I po prvi put sam, posle četvrt veka potucanja, osetila da imam dom.

185
 *

„A sinovi Stefanovi, Ðorđe i Jovan, vlastela i prijemnici svoga

otačestva po Božjem promišljenju bivaju. Iako ipak i ne samodržavno, no
pod rukom i delom kralja ugarskog, kao naslednici i deoničari svojih
predaka javljaju se", pisali su hroničari.
Po ugarskom običaju, i po titulama koje im je odredio kralj Matija,
Ðorđe je u tim istorijama nazivan illustris, što znači knez ili princ
vladarske kuće. Jovan je bio magnificus, plemić visokog roda. Ja sam
pak ostala svetla despotica. A ponekad sam pominjana i kao „stara
gospođa u crnom odelu".
U to vreme već je sav Srem bio u mapama ucrtan pod imenom
Rascia. Zemlja Srba. A srpski letopisci pominjali su ga kao „divnu i
slavnu zemlju despotovu".
Ali ja nisam bila sigurna da li je ta zemlja naša ili tuđa. Jer sve je
ovde bilo smešano i protivurečno.
Prvi Srbi u Srem su stigli u šestom veku. I nastavili su da dolaze.
Naseljavao ih je i despot Stefan Lazarević, gospodar Kupinika,
Dmitrovice, Zemuna i Slankamena. Despot Ðurađ sledio je trag svoga
ujaka. Tako je, mnogo godina pre pada Smedereva, polovina Srema
postala srpska zemlja. O onome što se zbivalo kasnije, o dugoj koloni
begunaca i prognanika koji su potražili spas preko Save i Dunava, i oko
Tise i Moriša, pričao nam je Hrebeljan u Beogradu.
Kad smo došli među te naše uboge ljude, uverili smo se kako im je
teška ta sloboda, kako im je jadno i skupo to pribežište.
Živeli su uglavnom na posedima svojih starih gospodara, pod čijim
su stegom došli iz zavičaja. Ali i kao zavisnici novih plemića, koji su
mačem osvojili titule i imanja. Tek mali broj Srba ostao je podložan
ugarskim velikašima.
Radili su u vinogradima. Ribarili. Služili oko konja. Napasali stoku.
Lovili. Počinjali da trguju. Vladali sitnim zanatima. Ali osnovna delatnost
Srba nastanjenih u Ugarskoj bilo je ratovanje. Zato ih je Matija i prizivao.
Da mu budu živi zid pred turskom najezdom. A, po potrebi, i udarna sila
na mnogim bojištima, čak u Nemačkoj, Austriji i Češkoj.
Bili su beskućnici hude sreće koji su došli da tuđu zemlju prave
svojom. Da je otkupljuju suzama i krvlju. Životima i žrtvom. Gubicima i
bolom.

186
 Moji sinovi i ja delili smo sudbinu svoga naroda.
Ni mi nismo bili svoji na svome.
Od kralja Matije dobili smo tek deo imanja Lazarevića i Brankovića.
Kupinik, Slankamen i Berkasovo sa okolnim selima. Dao nam je šta je, i
koliko hteo. I čekao je da Ðorđe i Jovan junaštvom i ratnim pobedama
izdvore nove darove i milost. Da krvavim trudom zasluže zemlje svojih
predaka.
Uzalud su tih godina pisma i ugovori datirani „u dane despotstva
Ðorđa i Jovana" ili „u dane blagočestivog i hristoljubivog despota Ðorđa".
Uzalud se Ðorđe potpisivao kao „milošću Božjom despot srpski". Te
titule bile su samo kitnjaste reči. Lake i prazne kao nakit od šupljeg zlata.
Srem jeste bio zemlja Srba. Ali nije bio zemlja despotova.
A Ðorđe i Jovan bili su vazali ugarskog kralja.
To je bila istina koju su svi znali. Kralj Matija. Njegovi velikaši. Moji
sinovi. Ja. Uhode. Turski, mletački i dubrovački poklisari, koji su
zaobilazili naš dvor kao kulu stražaru. Napuljski kralj Ferante i njegova
unuka Izabela, u Evropi poznata kao „aragonska lepotica". Kantakuzina i
Mara, dve ojađene starice kojima je smrt Mehmeda Drugog izmenila
poslednje godine života. Svetogorski kaluđeri.
Samo srpski narod nije hteo da zna.
Za te nesrećne i uplašene ljude, izgubljene u stranoj zemlji i novom
životu kao u gustoj i močvarnoj šumi, bili smo ono što nismo. Ono što im
je bilo potrebno da budemo. Vladari.
Ništa nam nisu dugovali. Ništa nisu morali. A išli su za nama, upirali
oči u nas i ostajali nam privrženi kao podanici obavezani silom i
zakonima Božjim. Kao da je Srem zaista njihova obnovljena
despotovina, a Ðorđe samodržavni i Bogom posvećeni despot.
Kroz odanost nama čuvali su odanost onom davnom dobu kada su
se Srbi množili i Bogu molili u zemlji svojih otaca. Kroz vernost nama
čuvali su vernost zemlji koju su želeli da povrate. U koju su želeli da se
vrate.
Nisu nas poznavali, ali za njih smo bili nastavak Brankovića,
Lazarevića, Nemanjića. Simbol prošlosti, tradicije, predanja, mita. Simbol
onoga što su želeli da pamte i čuvaju. I što im niko nije mogao oduzeti.

187
 *

Molila sam Presvetu Bogorodicu, i Svetu Petku, najmiliju srpsku

svetiteljku, da mi pokažu put i način, da mi daju snagu da budem tome
narodu, među koji nas je Bog doveo, ono što mu treba. Da ni moji sinovi
ni ja ne prevarimo te ljude. Da ih ne izneverimo. Ni hotimice, ni nehotice.
Ničim svojim.
Ðorđe i Jovan mogli su mnogo. I sve što su mogli, činili su. Čuvali
su ljude u boju. Nisu satirali vojsku da bi zadivili kralja. Da bi mu se
umilili i izdvorili koji novi posed.
One koji su živeli na našem vlastelinstvu oslobodili su dodatnih
nameta. Odrekli su se luksuza, da siromašne ne bi doveli do bede.
Pozivali su na istu samilost i ostale plemiće srpskog roda. Koga su
morali, zaklinjali su
imenom i blagoslovom Svetog Stefana. Zastupali su Srbe pred
državnim sudom. Posredovali u njihovim međusobnim sporovima i
razmiricama.
Branili su ih pred kraljem od obaveze plaćanja crkvenog poreza
Katoličkoj crkvi, uprkos stalnim i oštrim pritužbama kaločkog nadbiskupa
Vardaja da „od hrišćanske zemlje hrišćanskog vladara pravimo zemlju
srpsku, jeretičku".
„Moji sinovi vrše svoju dužnost. A ja? Šta ja mogu da učinim?" pitala
sam se.
Potražila sam primere u pričama iz davnina, uzore među prvim
srpskim gospođama udovama. Po ugledu na njih, u Slankamenu sam
okupila monahe prepisivače, da umnože mudrost i istine iz opita svetih
otaca. Dozvala sam u Kupinik svetogorske monahe, i dala im pomoć za
Hilandar i Esfigmen. Postarala sam se i za obitelj Svetopavlovskog
manastira, u kome se podvizavao Pavle Ksiropotamski, propovednik
hrišćanstva među Srbima. I u kome se prestavio Gerasim, brat Vuka
Brankovića.
U dvoru sam osnovala školu za mlade devojke. Stizale su iz svih
srpskih krajeva u Ugarskoj. Birala sam ih po ugledu roda, ali i po
nadarenosti. Živele su uz mene i polako savladavale one male a važne
veštine vođenja domaćinstva, nege, ručnog rada, skladnog odevanja.
Učile su molitve i jevanđelja. Žitija svetih. Srpsku istoriju. Svaka devojka
morala je da zna povest svih Nemanjićki. I da raspoznaje „Bogoljubivo

188
otpisanije" Jele Balšić, Jefimijinu „Pohvalu knezu Lazaru" i Miličinu
vapajnu pesmu nazvanu „Udovstvu mojemu ženik". Učitelji smo im bili
Luka, Evgenije, Irina i ja.
Na odlasku, svaku smo devojku zavetovali da to što je čula i naučila
prenese svojim rođakama i drugaricama. I svojoj deci, kada je jednoga
dana Gospod njima obdari.
Ali i dalje sam osećala da je moj učinak nedovoljan. Činilo mi se da
samo malobrojni imaju korist od mog truda. Želela sam da dam više. I
mnogima. A nisam znala šta. Ni kako.
I opet sam molila Bogomajku, i Svetu Petku.
Jedne noći u san mi je došao svetitelj. Prepoznala sam ga. Bio je to
Sveti Jovan Milostivi, čije je mošti kralj Matija dobio od Murata Drugog, i
čuvao ih u katedrali u Budimu kao najveće blago.
- Pričaj mi o Svetom Jovanu Milostivom - zamolila sam Evgenija
istoga jutra.
- Ovaj sveti rodio se u kneževskom domu. Ali verovao je da se
„blagorodstvo ne traži u krvi, već u dobrom delu", i zamonašio se.
Postao je uzor krotosti, milosrđa i čovekoljublja.
Jednom, kada je već bio patrijarh u Aleksandriji, dok je išao u crkvu
presrela ga je neka udovica i počela mu je govoriti o svojoj bedi. Njena
žalba bila je duga, i dosadna patrijarhovim pratiocima.
„Svetosti, pohitaj na službu. Ona stalno ponavlja isto", požurivali su
ga. A on im je odgovorio: „A kako će mene Bog slušati ako ja nju ne
saslušam?"
U času kada je Evgenije ponovio reči svetog oca, ja sam znala da
sam dobila odgovor za koji sam molila.
„Sveti nam pomažu po milosti zadobijenoj od Gospoda. Ali treba da
nam budu i uzor. Baš kao što je savetovao Sveti Sava u Zakonopravilu:
'Onaj ko se trudi da sebe do detalja u vrlini učini savršenim, neka gleda
na živote svetih kao na neke izvajane likove koji se kreću i delaju, te
neka njihovo dobro podržavanjem učini svojim', mislila sam.
Bila sam sigurna šta treba da činim.
Do tada, moj život se odvijao u zamku. Tek ponekad bih pošla u
kratku šetnju. Službu Božju slušala sam u pridvornoj crkvi. Stefanove
mošti obilazila sam sama, i kada kraj njih nikoga nema.
„Izaći ću iz dvora. Iz tvrđave. U selo. U crkvu Svetog Luke na
liturgiju. Među narod", odlučila sam.
Prvih dana su zazirali od mene. Sklanjali mi se s puta. Gledali me iz
prikrajka, i ispod oka. Ali ja sam tražila njihove poglede. Osmehivala sam
se hrabreći ih. A kada je stigao Ðorđev glasnik, otišla sam na pijacu.
- Juče sam dobila pozdrav od sinova. Svi koji su sa njima, zdravo
su. Još nije bilo borbi - rekla sam ženama okupljenim oko tezge sa
ribom. Rekla sam „od sinova", a ne „od despota", da im pokažem da

189
smo u najvažnijem iste.
- Bog te blagoslovio, despotice! Trojica sinova i muž su mi sa tvojim
sinovima!
- I moja dvojica!
- A meni muž i mladi dever!
- Meni otac i braća!
Polako su se okupile oko mene. Njihovi uzvici privukli su još žena.
Decu. I tek ponekog muškarca, uglavnom starca ili bogalja. Pridošlima
sam ponavljala dobru vest. A svako od njih želeo je da mi kaže ponešto
o svojima.
Tako je počelo.
Vremenom, upoznavala sam ih po imenu i liku. A ubrzo sam znala i
prilike svakoga od njih.
Razumela sam njihov jad i nemaštinu. I sama sam provela život u
oskudici, i kao prognanica. Imali smo isti strah. I moji su sinovi ratovali.
Znala sam bol mnogih. I ja sam bila udovica. Ali razumela sam im i
nade. Jer to su bile i moje nade. Poznavala im radosti. Jer mnoge od njih
sam iskusila. Mnoge priželjkivala.
Slušala sam svakoga ko je želeo da mi nešto kaže. Da me pita. Da
se požali. Strpljiva. I ne mereći vreme i druge obaveze. Tešila sam sve
kojima je uteha bila potrebna. Koliko sam mogla i umela.
Pred onim patnjama za koje nema utehe, ćutala sam sa ljubavlju i
saosećanjem.
Okrenuta drugima, bila sam manje sama. Tačno je da onaj ko daje
istovremeno i prima.
Sve do kraja svojih zemaljskih dana osećala sam da za Srbe u
Ugarskoj nisam samo despotica, već još nešto, za šta nisam imala reč.
Tada nisam znala da će moj narod, namučen i oskudnih znanja, tu reč
pronaći. Da će me nazvati imenom koje nikada narod nijednoj vlastelinki
nije dao.

190
 *

- Zamalo da ti dovedem snahu, majko - rekao mi je Ðorđe.

Tek se bio vratio iz Budima, gde je tri meseca gostovao po pozivu
kralja Matije.
- Snahu? - iznenadila sam se. I obradovala. Ðorđe je imao dvadeset
šest godina. Zaista je bilo pravo vreme da potražimo nevestu za njega.
- Da, snahu. Zato me je kralj Matija i zvao. Ti znaš, njegova
supruga, kraljica Beatriče, princeza je aragonska. I ima nekoliko mladih
rođaka. Kralj je naumio da me oženi jednom od njih. Da me i tim brakom
obaveže na vernost. Da mi ukaže čast i učini milost. Jer, kuća
Aragonaca jedna je od najboljih u Evropi. Njihove kćeri idu samo prvim
plemićima.
- A devojka? - pitala sam.
- Devojka je Izabela, unuka kralja Ferantea, kći kraljičinog brata
Alfonsa.
- Ona koju zovu aragonska lepotica?!
- Ona... Kralj i kraljica su udesili da se sretnemo. Već je bila na
dvoru kada sam stigao.
- I, je li zaista lepa kao što se priča?
- Lepša je, majko, nego sve priče o njoj. Ima sedamnaest godina.
Tamnu kosu i duge guste trepavice. Oči su joj neobične zelene boje, i
blistaju
čudnovato, kao da krije bezbroj tajni. Krhke je građe, a vešta na
konju i u plesu. Veoma je otmena i, istovremeno, pomalo divlja. Odvažna
i nežna. Dobrog je obrazovanja - opisivao ju je zaneto. Treperili su mu i
glas i srce. Sav je treperio.
Osetila sam neku nejasnu nelagodu, neki slabašni strah.
- Blagonaklono je primala moju pažnju - nastavio je Ðorđe. - Plesali
smo. Jahali jedno kraj drugog u lovu. Razgovarali. Pratio sam je u
šetnjama. Čak mi je dopustila da na turniru nosim njene boje. A kada
sam pobedio, nagradila me je maramicom koju je do tog časa držala na
grudima. Kralj je već počeo da me naziva svojim milim rođakom.
Preostalo je još samo da pošaljem glasnika tebi i Jovanu, da vas
pozovem da dođete u Budim, da nam date blagoslov. A onda je ona
zatražila da razgovaramo potpuno sami. I kraljica je dopustila. Čak nam
je ustupila svoj mali salon.

191
 Izabela je govorila neuobičajeno otvoreno. Poverila mi je da njena
druga tetka, vojvotkinja od Ferare, želi da je da u Firencu, za mlađeg
sina Medičijevih. A da njen deda premišlja da je uda u Milano, za
vojvodu Ðan Galeaca Sforcu.
- Svi Medičijevi su izobličeni. Po Firenci kola anegdota da su od
Medičija ružnije samo njihove žene. A Ðan Galeac je živa slika svojih
poroka. Voli jaka vina, raskalašne zabave i seoske momke u svojoj
postelji. Um mu je zamagljen, a duša sićušna. Svi to znaju.
- To mi je i Izabela rekla.
- Sine, svaka devojka koja ima srca radije bi pošla za tebe nego za
Medičija ili Sforcu.
- I to mi je rekla - osmehnuo se. Zadovoljno. Sa ponosom. I sa
tugom.
„Zaista odvažna devojka", pomislila sam.
- Šta je dalje bilo? - pitala sam bojažljivo. Spustio je glavu. Reči mu
više nisu klizile. Zapinjale su. I osmeh mu se tanjio. Čilio.
- Rekla mi je da je odrasla u Napulju, u divnom zamku Castel
Nuovo. U luksuzu i sjaju. Sretala je značajne ljude našeg doba, koji se
izdvajaju po snazi uma i talenta. Stoga bi teško prihvatila da neprestano
boravi u našem malom gradu, među barskim rastinjem i gmizavcima.
Da, majko, baš tako je opisala Kupinik. I ponudila mi je nagodbu: Ako
pođe za mene, dok ja budem na vojni, i sa kraljem, na dvorskoj dužnosti,
ona će biti kod tetke u Budimu.
Pomislio sam: godine sve menjaju. I nju će. Odrašće. Ako Bog da,
rodiće decu. Uzdao sam se i u tebe, majko. Mislio sam, naučiće mlada
despotica ponešto gledajući te pred sobom. Osetiće ljubav i dužnost.
Zato sam pristao. Sa lošom voljom, i sa neiskazanom nadom.
Ali Izabela je imala još jedan zahtev.
'Postoji nešto o čemu nismo govorili. Vera', nastavila je.
Odahnuo sam.
Znao sam da njeno srce plamti ljubavlju prema Gospodu. Za mene,
to je bila vrlina. Bio sam spreman da ona ostane u svojoj ispovesti. Kao
mnoge princeze koje su dolazile na srpski dvor u proteklim vekovima.
Kao moje tetke Kantakuzina i Mara. I to sam joj odmah kazao.
'Bojim se da me nisi razumeo', odvratila je. Drhtavo. Nesigurno.
Po prvi put od kada sam je sreo, primetio sam da ona od nečega
strepi, i to me je uplašilo.
'Despote Ðorđe, ti živiš u zemlji koju je Bog stvorio katoličkom.
Treba da se vratiš pravoj veri. I da svoj narod dovedeš pod okrilje
Svetog oca. Ova zemlja je hrišćanska i ne sme se pretvarati u zemlju
raskolničku', rekla je. Činilo mi se, u jednom dahu. Kao da mora.
Dok je govorila oči su joj blistale i ja sam video da njeno srce plamti
zanosom. Ali, i reči su mi bile poznate. I zapitao sam se da li je princeza

192
Izabela zaista samo lepa kraljevska udavača. Ili je istovremeno i
poslanica kaločkog nadbiskupa Vardaja? A možda čak i samog pape
Inoćentija?
- Šta si joj rekao, sine? - pitala sam. Sa istim ledom u duši, sa istim
bolom u utrobi, kao četvrt veka ranije u Veneciji, kada se Stefan vratio
posle razgovora sa papskim izaslanicima.
A, kao i onda, znala sam šta je rekao.
- Odgovorio sam joj što i moj deda papi. Što i moj otac biskupu
Modene. Ono što sam morao, majko...
Siroti moj sin! Zavoleo je aragonsku lepoticu. I bilo mu je teško da je
se odrekne. Videla sam to jasno kao što sam videla njega.
„Šta da mu kažem? Šta treba da mu kažem? Šta mogu? Šta
moram?", premišljala sam. „Da li i on, kao nekada Stefan, čeka da mu
odobrim ono što je učinio? Da potvrdim da je odgovor koji je dao jedini
dopušten po ljudskom i Božjem zakonu? Ili se nada da ću mu dati pravo
da zbog ljubavi učini ono što su njegovi preci odbijali tokom četiri veka,
odbacujući titule i imanja?"
Nisam bila sigurna koja mu je reč, koja istina, potrebna. A nisam
htela da ga povredim nerazumevanjem. Zato sam ćutala.
Ni on ništa više nije rekao.
Sedeli smo u tišini. Ja zagledana u njega. On zagledan u prozor
kroz koji je polako ulazio mrak. Ja nesrećna zbog njegovog jada. I jedva
skrivajući suze. On miran. Zatvorenog lica.
Danas verujem da je upravo tada počeo da misli o onome što je
učinio nekoliko godina kasnije. A što ja te prolećne večeri tisuću četiristo
osamdeset sedmog leta Gospodnjeg ni naslutila nisam.

193
 *

Prošlo je pet godina. U međuvremenu, kralj Matija je umro. Bez

zakonitog naslednika. Posle dugih dinastičkih borbi u kojima su
učestvovali i Ðorđe i Jovan, najpre na strani Matijinog nezakonitog sina,
a kada se ovaj povukao, na strani Fridrihovog sina Maksimilijana, za
kralja je izabran češki samodržac Vladislav Drugi, mlak i prilično
nesposoban čovek, vladar bez snage i čvrstine, baš po meri ojačalih i
prekomerno samovoljnih vlastelina. Vladao je četvrt veka. Ðorđe i Jovan
ostali su mu verni po nuždi, ali mu nikada nisu bili istinski odani.

194
 *

„Danas si mi nedostajao, Stefane. Toliko da me je bolelo. U stvari,

neprestano mi nedostaješ. Nema dana da ne pomislim na tebe. Ali
danas! Danas je moja čežnja za tobom bila prevelika. Kao radost zbog
sreće našeg sina. Kao ozarenje novom nadom koja je ispunila mnoga
srca.
Sve mi je nekako čudno i zbrkano. Ja ne zaboravljam da si ti
svetitelj. Da vidiš i znaš sve što se sa nama zbiva. Da ti je poznato i ono
što meni nije. Slutim da si često uz nas. Ponekad osetim tvoje duhovno
prisustvo. Ali, Stefane, ti si moja ljubav. Moj muž i gospodar. Otac moje
dece. Čovek sa kojim sam delila zemaljski život. I takav mi nedostaješ.
Jer ja nikoga osim tebe nemam.
Danas se oženio Jovan. Posle venčanja celivali smo tvoje mošti i
molili smo te za blagoslov. Najpre mladenci, pa svi svatovi redom.
A ja sam neprestano mislila kako bi bilo lepo da si živ. Poljubio bi
ženika i nevestu u čela bela. Slušao čestitanja i dobre želje zvanica. Za
trpezom, sedeo bi u čelu sofre. Dizao bi kupe vina. Kazao zdravicu.
Plesao bi sa mnom. Zadirkivao momke stasale za brak. Slušao bi pesme
špilmana i trubadura. Možda bi se i podsetio našeg venčanja. A posle
veselja, kada se svi raziđu, nas dvoje bismo se povukli u ložnicu. Ja bih
položila glavu na tvoje grudi, ti bi upleo prste u moju kosu, i kroz
razgovor bismo proživeli iznova svaki tren ovog dana.
Ali ti nisi ovde. Ja sam sama. I moram da ti pričam. Moram,
Stefane. Čini mi se, ako zaćutim, ugušiće me reči. Radost. I bolna
čežnja za tobom.
Danas se oženio Jovan. Mimo reda i običaja. Pretekao je Ðorđa.
Ðorđe mu je odobrio. Možda mu je i poverio nešto što je meni prećutao.
Možda njih dvojica nešto kriju od majke. Sigurno si primetio, Stefane,
naši sinovi su i sada oslonjeni jedan na drugog kao u detinjstvu, u
Beogradu. Samo što je, kako su odrastali, njihova bliskost postajala
dublja, a uzajamna odanost zrelija. Istovremeno, razlike njihovih priroda
sve su oštrije.
Ðorđe je ozbiljan. Povremeno zamišljen. Čak pomalo mrk. Sve
češće ga zatičem zadubljenog u knjige, ili pogruženog u molitvi.
Izbegava turnire vitezova. Ples mu je dosadan. Odeva se strogo, i bira
tamne tkanine. Ponekad mi se čini da ga nešto muči. Da se oko nečega

195
lomi. Jovan pak voli opasnost. Smeh i ludoriju. Veseo je. Okretan.
Hrabar je u boju. Vešt u viteškim nadmetanjima. Spretan u plesu. Telo
mu je skladno. Lik devojački nežan. Kosa negovana. Odelo gizdavo.
Rado je navraćao među moje štićenice. Šalio se sa njima. One su
rumenele pri pomenu njegovog imena. Pratile su ga pogledima, šapatom
slatkog iščekivanja, ustreptalih srca. Znala sam da će ona koju poželi biti
njegova.
Odabrao je Jelenu, kćer Stevana Jakšića, unuku slavnog vojvode
Jakše iz Jagodine, koji je vojevao uz tvoga oca.
Jakšići su brojna porodica. Od kada su, pre četvrt veka, došli u
Srem, neprestano umnožavaju svoje bogatstvo. Posle svakog rata
dobijaju nove posede od kralja. Pažljivo biraju žene. Kćerima daju dobar
miraz i udaju ih samo za plemiće visokog roda. Među njima nema
jalovih. Sve devojke Jakšića rodile su sinove.
Jelena je stasita poput braće, a likom nežna lepotica. Dobro sam je
upoznala. Časna je. Čestita. Hrabra. Ponosita. Razdragana. Strasna.
Srce joj je čisto, a duša snažna.
Kada sam devojkama govorila o znamenitim srpskim gospođama,
rekla mi je da prepoznaje sebe u Jeli Balšić, srčanoj i umnoj kćeri kneza
Lazara. Tada sam pomislila kako bih volela da mi baš ona bude snaha.
Jelena je srećna nevesta. Od kada smo je prstenovali, blista. Vidi se
da voli Jovana svom dušom svojom. Njega, a ne despotstvo i ime
Brankovića.
Da li je njena utroba plodno polje koje obilato rađa, ili ljuta utrina na
kojoj gori svako seme? pitala sam se dok mi je ljubila ruku i iskala
blagoslov.
- Kćeri, veliko breme danas primaš. Moli Prečistu Majku da ti
olakša. Da ti podari sinove. Budi ponos svome rodu i domu Brankovića.
A moja će ljubav i blagoslov uvek biti sa tobom - rekla sam joj.
Zaplakala je. I zagrlila me je. Čvrsto. Obema rukama.
Posle je bilo veselje. Mešala sam radost majke i tugu žene. Ni sada
ne mogu da ih odvojim.
Noć je. Sama sam. Pričam ti ono što znaš. Ali ne mogu drugačije,
Stefane. Ponekad mi se čini da se ono o čemu ti nisam govorila nije ni
dogodilo.
Šesnaest godina sam proživela sa tobom. I evo, već isto toliko bez
tebe. A sve je isto kao kada si otišao. Ja nikoga osim tebe nemam.”

196
 *

Napast se javljala postepeno i oprezno. Nisam je odmah opazila.

Lukavi neprijatelj ljudi pažljivo je birao svog glasnika. I odabrao je
onoga u čije reči i odanost nikada posumnjala nisam.
Jutro je duboko zagazilo u dan. Sedela sam u maloj odaji pokraj
ložnice. Bila je opremljena starim i oskudnim stvarima koje su pamtile
Stefana, i okrenuta ka crkvi Svetog Luke. Zato mi je postala najdraže
boravište.
Dovršavala sam poslednji znak na pokrovu za mošti onoga „čije
sam dobro podržavanjem činila svojim". Iskrojila sam ga od teškog
brokata crvene boje, izvezla zlatnom žicom, biserom i dragim kamenom.
Pri dnu sam dodala: „Sveti Jovane Milostivi, pomiluj rabu si Angelinu i
njene dari."
- Gospodarice... - oglasila se Irina. Prekinula mi je rad i molitvu.
- Svi te vole, gospodarice - rekla je. Iznenada. Kao da ponavlja
nečije reči.
- Zaista? - obradovala sam se. Neoprezna i neiskusna u borbi sa
najgorim
od svih demona, nisam se zapitala otkuda da mi Irina tu hvalu kaže
baš u času kada sam okončala bogougodno delo i pridodala sebi novu
vrlinu.
- Govorim ti celu istinu, gospodarice! Ja sam stalno među ljudima.
Čujem kako o tebi pričaju.
- Šta kažu? - pitala sam. Kao da Gospod nije upozorio: „Teško
vama kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama."
- Kažu da si stub Crkve. Majka narodnih zaštitnika. Strpljiva i mudra
pomoćnica ljudi.
- Sve to kažu? - treperila sam, ganuta. A srce mi se punilo milinom.
- Sve. Zovu te Angelina Ravnoangelna!
- Angelina Ravnoangelna! Trgla sam se.
- Ne govori tako, Irina. Te hvale ne pripadaju meni. Sve što imam,
Bog mi je dao.
- To nisu hvale, gospodarice. To je narodna ljubav - istrajala je moja
uvek poslušna družbenica.
„Uslišila je Presveta Majka moje molitve. Dala mi je da postanem
ovim čemernim i izgubljenim ljudima ono zbog čega me je Gospod među

197
njih poslao. Zato me vole!", mislila sam. Zahvalna.
Sutradan, u crkvi, obuzelo me je potpuno nepoznato čuvstvo.
Osetila sam neku novu sigurnost. I slast. Za vreme Svete liturgije
prelazila sam pogledom preko lica prisutnih i pitala se kome sam od njih
Angelina Ravnoangelna.
Posle službe Božje lukavi je, ne časeći, došao da utvrdi svoju
pobedu.
- Gospodarice, milošću svetog Stefana pojaviše se mnoga čuda od
njegovih svetih moštiju. Isceljuje raslabljene. Iscelio je i moje dete čim se
dotaklo njegove ruke. Proganja besove iz obuzetih i vraća vid slepima -
obratila mi se žena po imenu Dragana. Imala je petoro dece.
Muž joj je ratovao u Ðorđevoj hiljadi. Svekar, bogalj, prodavao je
ribu na pijaci. A ona je bila i žena i muškarac u kući. Mile su mi bile njena
hrabrost i snaga.
- Slava Bogu koji proslavlja sebe u svetima svojim - odgovorila sam.
I prekrstila se.
- Jeste, gospodarice, slava Bogu, ali još sam nešto mislila: Sveti
Stefan jeste mnogo stradao. Ali ti si sastradalnica njegova. Ko zna kako
bi proživeo bez tebe.
- Ti nisi obična žena - dodala je njena sadruga. Nesrećnica koja je
izgubila trojicu sinova, a četvrti se nedavno prihvatio mača.
- Svaka od nas ponela je tovar koji joj je Svevišnji namenio. A
prema snazi koju joj je dao. To vas dve znate...
- Ali nije tovar svakoj od nas isti. A ni učinak - ostala je pri svome.
- Niko ti nije ravan, svetla despotice. Ne samo ovde - okončala je
Dragana našu malu raspravu.
„Usta koja laskaju, grade pogibelj", govorio je mudri Solomun.
„Gospode, sakrij mi vrline koje sam stekao", molili su sveti oci. Znali su
da je teško razlučiti pohvalu ljudsku i pohvalu demonsku. Da se demon
često prišunja iskreno oduševljenom čoveku, i progovori kroz njega. I da
su stoga sve hvale pogibeljne za dušu koja stremi spasenju.
„Nekako se odvrate i zastide oni koji mi smišljaju zlo", pevao je
psalmotvorac David.
Sve to ja sam znala.
Znala sam da su ti „koji mi smišljaju zlo" oni koji mi laskaju. Jer
laskanje u čoveku budi gordost, slavoljublje i sebeljublje. I podstiče ga
na misli koje su mrske Gospodu.
Ali opet, mislila sam, ja ću primiti tu ljubav naroda, ona mi greje
dušu i svedoči da je ono što radim i Bogu milo, a nikada neću zaboraviti
da su mi i delo, i snaga da ga vršim, i narodna blagodarnost i ljubav, od
Gospoda darovani. I da je Svedržitelj to što je dao meni mogao dati
nekom drugom. Nikada se neću odreći Tvorca. Verovala sam da može
tako.

198
 A pohvale su se nizale. Kao da su se ljudi nadmetali ko će me
lepšim rečima uzvisiti. Govorili su mi da je Onaj koji zna svako ljudsko
srce baš meni dao i teret i zaslugu jer je znao da ću i jedno i drugo
primiti i nositi bolje od drugih. Da sam izobiljem truda nagomilala sebi
mnoge zasluge, a sada mi Gospod otkriva slavu. Da nema ljudske časti
koju nisam zaslužila. Da sam veća od Milice, jer ona se borila, i nizala
pobede, na svome, i među svojima. A ja se čitavog veka potucam od
nemila do nedraga. Da sam veća od Savine majke, Svete Ane, jer njen
sin je čuvao veru u svojoj državi, gde je imao silu i vlast, a moji sinovi
čuvaju veru i dušu svoga naroda u tuđoj zemlji. Da nijednu vladarku
srpsku, nijednu Srpkinju, narod nije voleo kao mene, strankinju i
despoticu bez vlasti. Da sam Božji dar onima među kojima živim.
- Ti si pomoćnica Božja na zemlji kao što su mu sveti pomoć u
Carstvu nebeskom - čula sam.
- I to je po volji Njegovoj - odvratila sam. Ali bez strasti. Bez zanosa.
Nekako mlako, i kao da, poput histriona, ponavljam unapred naučene
reči podobne prilici.
A znala sam, dobro sam znala, da ni svojim najboljim delom, čovek
ništa ne čini Bogu, već se samo stara o svojoj besmrtnoj duši.
- Prva si u stradanju. U trudu. U darovima duhovnim koje si od
Gospoda zadobila - čula sam.
I to sam prećutala. Nikako nisam mogla da znam koliki su trud i
duhovni dar drugih ljudi. Ni da li je moj zaista najveći. Ipak, moja
pomračena duša prihvatila je da sudi. I da prima bestidno laskanje kao
istinu.
Ali nikada, ni u najvećem posrnuću, nisam prestala da se molim.
Pala sam u slavoljublje i sebeljublje, ali nisam se pogordila pred
Tvorcem. Ostala je u meni svest da bez Njega ne bih ni mogla ni htela
da živim. To me je spaslo. Milostivi Životvorac smilovao se na mene
grešnu. Dao mi je da vidim pogibelj ka kojoj sam se uputila.
Jednoga dana, molila sam se, i osetila sam da su mi reči prazne.
Da ne dopiru do onih kojima su upućene. Već mi se vraćaju šuplje kao
eho.
Zatim sam osetila da ja sama nisam kao pre. Spolja, i za druge, bila
sam ista. Isti su mi bili pokreti i ophođenje. Izgovarala sam iste reči. Ali
iznutra to više nisam bila ja. Nešto mi je važno nedostajalo. Kao da sam
sve što sam stekla izgubila.
Kada obuzme čoveka, gordost mrvi i satire u prah, i razvejava, sva
njegova blaga duhovna. Sve bogatstvo vrlina koje je velikim trudom
sakupio. Svojom težinom sapliće ga i sputava. Ne da mu da se uspinje
putem ka Gospodu. Čak ga i sa dostignute visine ruši. Tako su
upozoravali oni koji su prešli ceo put i izbegli zamke. Ili su se iščupali iz
njih milošću Milosrdnog.

199
 „Samo ako pred Bogom iskreno okriviš sebe i zamoliš za pomoć,
oslobodićeš se ovog strašnog protivnika. Protiv njega samo sila Višnjega
može pomoći", podučavao je Jovan Sinajac. I ja sam, prestrašena
sobom, sledila njegov uput.
Pad u greh bio je prijatan i lak. Neosetan. Uspravljanje bolno.
Klecavo. Posrćuće. I nikad potpuno. Nikada okončano. Jer tek što bih se
podigla, i osetila nagoveštaj prisustva Božjeg, sluge njegovog
neprijatelja ponovo bi nasrnule. Ali sada sam ih poznavala. I borila sam
se protiv njih svim svojim bićem. Svim srcem svojim, očišćenim suzama
pokajanja. Svom dušom svojom, osnaženom molitvom. Svom verom,
ljubavlju i nadom.
Uvek oprezna, nikada nisam zaboravila da je borba sa demonom
gordosti neprestana. Okončava se tek onog časa kada čovek stane pred
lice Gospodnje. Kada dospe na Sud.
Znala sam, ishod te bitke biće moja konačna pobeda. Ili poraz.

200
 *

- Pobeda, Angelina! Pobeda! - vikali su zlobnici iz podnebesja.

- Satrla si protivnike i sada ideš svome Gospodaru!
- Stvarno si pokazala da si sušta vrlina!
- Umakla si nam, svetla despotice!
- Ne još! Još mi valja bežati, štićena potporom anđeoskom i silom
Gospodnjom - odvratila sam.
Ponovo sam pružila ruke ka Božjim poslanicima. Krepljena milim
dodirom krenula sam uvis. Ka nebeskoj otadžbini.
Ispratio nas je urlik gneva.
Malo smo odmakli, i dočekao nas je škrgut zuba. Okrutni smeh.
Kratke reči surovih naredbi.
Tek pred ovim sinovima oca zla shvatila sam šta je istinski užas. I
razumela sam zašto su neki prestravljeni nesretnici iz ratnih strahota
bežali u ludilo.
Bili su to demoni koji duše razbolevaju na smrt.
Ljudima čijom su prirodom ovladali ruke su okvašene krvlju. Na
mestu srca legu im se crne guje. Ubijanje im je zanat. Ponekad i strast
kojoj se raduju kao ljubavnom sjedinjenju. Gladni su tuđe patnje i hrane
se njome kao hlebom nasušnim. Žedni su tuđe krvi i suza, i krepe se
njima kao vodom, i opijaju kao slatkim vinom.
Pratio ih je zveket mačeva. Jek bojnih truba. Jektava škripa sprava
za mučenje. Struganje lanaca i bukagija po tamničkom kamenu. Krici i
preklinjanja. Lelek i jauci. Samrtnički ropac preklanog vrata. Probodenih
grudi. Prosute utrobe. Zadah svih nečistoća. Smrad spaljenih kuća i
ljudskog mesa.
Išli su ka meni kao zveri ka sigurnom plenu.
„Zar i oni vide svoj trag na mojoj duši? Na meni?! Zar sam zaista
ičim svojim zaslužila pravo ovakvih gnusoba nada mnom? I, ako jesam,
mogu li, smem li uopšte, da se nadam milosti Svedržiteljevoj? Imam li
pravo na nju?" pitala sam se, dok mi se um mutio.
Zaista, strašna su iskušenja trećeg dana. A „duša uzaludno i
beskorisno jadikuje", baš kao što je pisao Sveti Jovan Zlatousti.
- Priznaj! - naredio mi je neprijatelj dobra.
- Šta da priznam?
- Ubistva, Angelina! Oduzimanje života!

201
 - Ja nikada nikoga nisam ubila! Nešto tako užasno ni pokušala
nisam. Gospod mi je svedok! - povikala sam.
- Gospod! Taj razneženi starac! - podsmevao se podli čovekoubica.
- Ovde smo mi i svedoci i sudije!
- Moje ruke su čiste! - rekla sam uvereno.
- Ruke! A duša? Šta je sa tvojom dušom, Angelina?
- Duša ti je crna od usirene krvi!
- Nije! Ne može biti! - poricala sam optužbe.
- Može, i jeste!
- Blagosiljala si sinove kada su polazili u rat. Mislila si, dovoljno je
što ste gricnuli po komadić hleba zaliven kašičicom vina. I nisi se pitala
da li je taj rat duhovno opravdan i moralno nužan, kao što zahteva Onaj
čije si telo i krv tobože kušala.
- Kralj ih je slao u rat. Oni su samo slušali zapovest - nastojala sam
da nas odbranim.
- Kralj! A nije li rečeno da se treba pokoravati prvo Hristu, pa onda
vladaru? Da je najstarija zapovest Cara nebeskog.
„Rečeno je! Rečeno!", mislila sam. A strah mi je drobio dušu. Mene.
- Sve je to bilo zbog plate zemaljske. Zbog titula i poseda! - nastavili
su zlodusi.
- A šta su ti sinovi radili na ratnim pohodima? Da li su se držali
poduka Svetog Save? Da li si ih ikad o tome pitala? Da li si bar
razmišljala o grehu onih koji prolivaju tuđu krv?
- Nisam - priznala sam skrušeno. - Kao što je jednom rekla
Kantakuzina, kada pošalje sina u rat, majka ne misli šta on tamo radi,
već hoće li se vratiti živ, i celih udova.
- Lepo opravdanje. Znači, brinula si o njihovom propadljivom telu,
ne o besmrtnoj duši. Prava hrišćanka!
- Zar je tako učio Sveti Sava?
„O, Gospode! Imenom Svetog Save kore me protivnici Božji!
Njegovom visinom mere dubinu mog pada!" zavapila sam.
„Bože, oprosti mi! Majko, pomozi mi!" ponavljala sam neprestano.
Ali surovi istražitelji nisu posustajali.
- Ima još, despotice! Ono najgore! Ubijala si sebe iz potaje! - javio
se novi tužilac.
„Da, ovde se ispituje i nasilje nad sobom. Atak na sopstveni život,
jer je to čin poricanja volje Božje. A ja sam zaista dugo bitisala samo sa
željom da umrem. Oni su to znali. Kao što je i Gospod znao", pomislila
sam.
Drhtala sam i čekala reč anđela. Pravu istinu. Milost. Izbavljenje.

202
 *

„Angelini, despotici srpskoj, u Srem.

Svetla despotice i mila majko,
Pisala sam ti nebrojeno puta. U radosti. U nesreći. U opasnosti. U
strahu. U čežnji. U nadi. U bolu. I uvek u nesanici, kada se noć oduži,
porastu senke, a sve oko mene dobije drugačiji oblik, čak i smisao.
Pisala sam ti ono što nikada ne bih dopustila da pročitaš. Ponekad
zato što sam se stidela pred tobom. Ponekad da ti ne bih povećala tugu.
Da bih te poštedela brige i jada. Morala sam i sebe da čuvam. Ne bi
valjalo da u ruke onih koji mi nisu skloni dopadnu neoprezne i suviše
iskrene reči koje svako može tumačiti po svojoj zlovolji.
Zato moje ispovesti nikada nisu dospele na papir.
Pisala sam ti u sebi. U mislima. Ispovedala sam ti se, i plakala
oslonjena na jastuk kao na tvoje grudi.
Zato sam ti slala samo vesti. Ogoljene. Šture. Ali i one su neka
istina o mom životu.
Danas nemam snage za dugačko pismo u kome bih ti rekla sve što
sam prećutala.
Ponešto će ti pripovedati Serafina. Za sve ove godine ostala je moja
jedina družbenica. Kao tebi Irina. Bila mi je uspomena na vreme i
događaje pre dolaska u Kazal. I živa veza sa njima. Svedok da sam
imala oca, i majku, i braću. Da ti, i Ðorđe, i Jovan, i Luka, i Evgenije,
zaista postojite. Pričama sa njom, o vama, o onome što je bilo, blažila
sam svoju čežnju.
Deset godina je proteklo od onog dana kada sam primila prsten
kneginja monferatskih iz ruke cara Fridriha, i zavet viteza od
Lambenberga. Sigurno si doznala, car se pridružio svojoj voljenoj
supruzi. I čestiti vitez je kraj njih. Posečen je prošlog leta. Bolno mi
nedostaje.
Majko, kao što znaš, izvršila sam svoju dužnost kneginje. Ispunila
sam svoju žensku sudbinu. Rodila sam sinove! Giljermu je devet godina.
Ðorđu sedam.
Pravo si govorila, sinovi su majčina krila. Snaga i oslonac. Ponos u
mladosti. Garant opstanka u zrelom dobu. Sigurnost u starosti. Pamtila
sam tvoje reči, i uverila se u njihovu istinitost kada se prestavio moj
poštovani suprug. Bio je to zaista pravi gospodin. Kratko smo proživeli

203
zajedno. Uvek je bio pažljiv prema meni. A kada je osetio da se bliži čas
u koji će izaći pred Gospoda, dao mi je poslednji dokaz svoje odanosti i
poštovanja. Pred plemićima, vitezovima i nadbiskupom odredio je da ja
budem regent našem sinu.
Imala sam dvadeset sedam godina kada sam došla na čelo
kneževine. Sve sam činila da branim korist svoje dece i naroda čije mi je
dobro knez poverio. Čak sam u velikom ratu stala na stranu francuskog
kralja Šarla Osmog. Zaigrala sam na nesigurno, i nisam pogrešila. Dobro
si me naučila, majko. U Veneciji, Firenci, Mantovi, Ferari, ali i u Napulju i
Parizu, hvale me kao ženu čija je mudrost ravna njenoj lepoti, a duševna
čistota hrabrosti. Tako mi piše moja draga prijateljica, Izabela D' Esta,
vojvotkinja od Mantove, koja ima rođake na svim dvorovima.
Majko, moram da ti kažem i ono što ne bih htela. Evo ima nekoliko
meseci kako mi se javila očeva bolest. Bolest Brankovića. Kada sam je
prepoznala, uplašila sam se. Obuzela me je nepodnošljiva žalost. Strah
od budućeg puta. I ljubav prema životu zemaljskom.
Neću da ti pišem o svojim nepresušnim suzama. O molitvama. O
pitanjima na koja tražim odgovore. Od Gospoda. Od njegove Presvete
Majke. Od svetitelja i anđela. Tražim očajnički, i uzalud.
Izabela mi neprestano šalje nove lekare. Mnogo se trude oko mene.
Daju mi lekove i nadu. Uzdaju se u moju mladost. U snagu moga tela. Ali
ja znam da nade nema.
Mnogo je patnje u mom srcu, majko. Duša mi je raspeta. Ja verujem
u Boga. Verujem da On zna šta je najbolje za svakoga od nas. Ali, moja
deca su mala. Prekratko sam bila sa njima. Prekratko uživala u njima i
volela ih. Prekratko i za njih i za mene. Neću ih gledati kako rastu. Nisam
stigla da im dam sve ono što si ti nama dala.
Bojim se, neće me ni zapamtiti. Tražiće moj lik u ogledalu, u svojim
crtama, kao što sam ja tražila lik svoga oca. I neće me naći, jer liče na
kneza.
Ni tebe nikada više neću videti. Ni moju milu braću.
Majko, zaklopi oči. Seti me se kakva sam bila onoga dana kada
smo se rastale u Kazalu. U mislima, u duši, zagrli me kao što si me onda
zagrlila... I ja sam sklopila oči. I ja tebe grlim, majko.
Serafina će ostati uz mene do kraja. A kada ti donese ovo pismo,
biće to znak da više nemaš kćer.
Pomoli se za mene, majko. Onako kako si se uvek molila...
Marija Branković Paleolog, kneginja monferatska,
u Kazalu, meseca avgusta tisuću četiristo devedeset pete godine po
rođenju Hristovom. "

204
 *

- Ne plači, majko. Ne jadikuj. Marija je srećna žena. Ispunila je

nade svoga muža. Nisi je uzalud rodila! - govorila mi je Jelena
Razumela sam je. Dobro sam je razumela.
Želela je da me umiri. Ali i da, po ko zna koji put, ispovedi svoju
muku. Da potraži utehu.
Kao nekada Kantakuzini, i njoj je sve bilo razlog i podstrek da rije po
svojoj rani. Toliko je bolelo.
- Volela bih da sam na njenom mestu. Ovako, živa sam. A
beskorisna. Jalova - plakala je.
Jelena i Jovan imali su dve kćeri. Ali nisu imali sina. To je bio taj bol
bez prebola.
- Ne govori tako, kćeri. Ne huli - rekla sam. Mada sam znala da je
uzalud.
- Nije bilo devojke iz kuće Jakšića koja nije rodila sina. Nije bilo
Brankovićke. Ja sam prva. Ja! A zašto? Istina, želela sam da uvek i u
svemu prednjačim među svim devojkama u Sremu. I među svojim
sestrama i snahama. Ali, mislila sam na dobro. Na darove. A ne na
mane i gubitke. Da li Bog hoće da mi pokaže da sve ima dva lica? Dva
kraja? Da li sam svojim ponosom osudila sebe? - kidala se.
Od kada je rodila drugu kćer, kao da joj se utroba skvrčila. Spekla.
Kao da su se svi prolazi u njoj spleli i u mrtvi čvor zavezali. Čekala je
svoje mesečne mene sa nadom, i ispraćala ih ojađena. Kroz odaje je
prolazila kao senka. Sklanjala se kao tuđin. I vukla je za sobom krivicu
kao teške okove. Stidela se. Preda mnom. Pred Ðorđem. Pred svojom
braćom. Pred snahama i sestrama koje su okitile ruke sinovima. Pred
Jovanom. Naročito pred njim. Voljenim. Strpljivim.
- Ne muči sebe, Jelena. Ne optužuj se bez greha - molila sam je.
Držala sam joj ruke između svojih dlanova.
- Ti si dobra, majko. I Jovan je gospodar mimo drugih. Ali i vaša
dobrota me pritiska. Ona samo uvećava dug koji ne mogu da vratim. Ja
znam šta vlastelinka mora. Ti si nam o tome govorila.
- Govorila sam vam i o sudbini kneginje Milice. Rodila je pet kćeri.
Prešla je četrdesetu kada je počela da rađa sinove. Gospod je, po Svojoj
promisli, čekao čas da je obraduje.
- Nema dana da ne mislim o njoj. Tako hranim svoju nadu. Samo,

205
čini mi se, Gospod je čekao da ona i knez svojim delanjem zasluže
milost. Možda i nešto naše čeka. Ali šta? Šta mi to nismo dali, a mogli
smo? Šta nismo učinili, a trebalo je? Ðorđe i Jovan čuvaju narod i od
stradanja i od greha, koliko se to u ratu može. Daruju siromahe. Prilažu
manastirima. I moja braća dodaju. Zar sve to nije dovoljno? Treba li još?
Ali šta? Šta?
- Možda ništa ne treba da daš. Možda nešto treba da naučiš. Kroz
bol. Kroz čežnju. Kroz nemanje. Kroz strepnju. Kroz želju. Kroz čekanje.
- I o tome sam mislila. Rodila sam se u drugoj srpskoj porodici.
Udala se u prvu. Za Jovana. Bio je uzdah i tiha čežnja mnogih devojaka.
Sve to dobro zadobila sam bez zasluge. A možda se ništa ne dobija na
dar? Možda sve mora da se otkupi? Možda sada plaćam svoj dug? Ne
znam, majko. Ponekad mi se čini da gubim razum. Imam bezbroj
nedoumica i pitanja. I nijedan odgovor.
- Ne boj se, Jelena. Ne gubi nadu. Mlada si. Tek si prešla
dvadesetu. Biće još dece.
- Majko, reći ću ti nešto što pre nisam. Nekako, čini mi se da mi
vreme izmiče. Da klizi kao so u prašinu. Ni budućnost mi više nije ista.
Nekada sam je nestrpljivo iščekivala. Radovala joj se. Sada mi izgleda
kao neprijatelj koga treba savladati. Bojim se, majko. Ni da izgovorim ne
smem... Jovan je stalno na ratnim pohodima...
- Od kada pamtim, muškarci su na ratnim pohodima. Ipak, deca
neprestano dolaze ne svet. A strah, kćeri? Strah je drugo lice ljubavi. Za
Jovana i braću plaši se koliko moraš. A sinu se nadaj - nastojala sam da
je ohrabrim. - Svedržitelj zna sve o našim željama. Postupa sa njima po
Svojoj volji, ali za našu korist. I bira čas nagrade.
- Bog nagrađuje. Ali i kažnjava. Možda mene kažnjava jalovošću.
Možda sam zgrešila a da ni danas ne znam svoj greh. Kako da ga
okajem? Kako da udovoljim Bogu? Kako da budem sigurna da radim sve
što je Njemu milo? Može li to čovek uopšte? Čini mi se da lutam kroz
mrak: Posrćem. Bauljam. Tražim Boga. Tražim odgovore. Tražim milost.
A moja utroba ostaje prazna. I moje srce se prazni. Koji ja to greh
ispaštam? Čiju kaznu primam? I zašto?
Poslednje reči izgubile su se u jecaju. Pala je na kolena i pokrila lice
rukama.
Privukla sam njenu glavu na svoje grudi.
- Ne gubi veru, Jelena. Jer nada bez vere je ništa. Ne gubi veru -
ponavljala sam, milujući je po kosi.
„A možda sve ovo nije zbog Jelene? Šta ako je ona, sa prstenom i
imenom, primila greh i kaznu Brankovića?” iznenada me je ošinula
strašna pomisao.
Nemoćna da joj se oduprem, brzo sam pobegla u neku nevažnu
priču o svakodnevici.

206
 *

„Deset godina ratujem, majko, a Srbija je još uvek turska zemlja. I

dalje se prazni od naroda. Minareti paraju nebo. Zamro je zvuk zvona",
govorio mi je Ðorđe.
„U Furlaniji, kada nas je Hrebeljan učio boju i oružju, i Jovan i ja
spremali smo se za pohod protiv Turaka. Nadali smo se, kada jednoga
dana dođemo u Ugarsku, bićemo deo hrišćanske vojne. Mislili smo, ići
ćemo u svetu bitku, da isteramo napasnike iz svoje zemlje. Kao nekada
naši dični preci.
Deset godina ratujem, a nisam ukrstio mač sa Turčinom.
Sa mojim vojnicima, nesretnom decom mojega otačestva, išao sam
kud bi kralj pokazao, i dokle se čula njegova reč. Najpre za Matiju, a
potom za Vladislava, osvajali smo Austriju, borili se protiv Čeha i
Poljaka, krvarili po Nemačkoj. Već danas neke od tih pohoda hroničari
nazivaju srpskim ratovima. A šta su nama Srbima doneli ti ratovi? Samo
gubitke. Pogibiju. Obogaljenost. Greh. Dalji smo od svoje zemlje i njene
slobode nego ikada. Ugarska je u miru sa Turcima, i nastoji da mir
sačuva. Kralj gosti turske poklisare i šalje darove sultanu. Od kako je
umro papa Pije Drugi, latinski svet je ravnodušan prema stradanju
pravoslavnih naroda.
Umesto da se kao pravi hrišćani borimo samo za pravdu Božju, mi
smo rušili zapovesti Najvišeg da bismo poslušali zahteve vlastodržaca.
Učestvovali smo u razmiricama Matijinih naslednika i pretendenata
na njegov presto. Ginuli i ubijali za kralja Vladislava, protiv njegovog
brata. Najzad, mi, velikaši skupljeni pod krunom istog kralja, i susedi,
pljačkali smo jedni druge kao sitne lopuže i lovokradice. Tukli smo se
oko okrajka livade ili šumskog zabrana. Oko vodenice ili kese dukata.
U mladosti, i pre nego što sam došao u Ugarsku, ugledao sam se
na naše moćne pretke, na one koji su 'vojevali vojsku po zakonu', za
odbranu svoje zemlje i pravoslavlja. Ni ovde nikada nisam zaboravio da
hrišćanin sme da proliva krv drugog čoveka samo ako brani svetinju.
Ako će ishod njegovog greha biti ubistvo zla i pobeda zakona Božjih i
Njegove istine.
A kakvu mi istinu branimo, kakvu pravdu utvrđujemo, tukući se po
nalogu onih koji ne misle na opstanak i veru, već na igre zlih strasti? I
šta ja radim u takvim bitkama?

207
 Davno je kazano da protiv zla može da se bori samo dobar vojnik
Isusa Hrista. Vojnik koji nije pod zapovešću ličnih koristi i pristrašća, već
sve čini radi zaštite roda i vere. Ali mi nikoga ne štitimo. Mi ništa ne
branimo. Nama, Srbima, deci svetosavlja, ratovanje je postalo zanat. A
mera hrabrosti svakoga od nas nije lična žrtva za dobro, već zadobijen
plen.
Ljudi me sve češće, i bez stida, pred početak bitke pitaju kada
počinje pljačka, kako ćemo podeliti plen, hoće li biti zarobljenih, koliki je
otkup za obično roblje, a koliki za velikaše i vitezove, ko uzima otkup,
hoće li dobiti devojke i žene, a uz njih i vino, da oslade napor i muku.
Ginu i ubijaju bez svetog cilja, zato im se otimanje čini kao pravedna
plata za poslušnost, hrabrost i požrtvovanje. Niko više ne poštuje
Zakonopravilo Svetog Save: 'Ratnici da izbegavaju nasilje i nepravedno
grabljenje, da budu zadovoljni svojim suprugama i carskim davanjem.
Razvrat i grabež donose nesreću u vojevanju.' Niko nema snage da ga
poštuje.
Rečeno je: Hrišćanin koji se i ubistvom u ratu bori protiv zla u
drugim ljudima, mora da se neprestano bori protiv zla u sopstvenoj duši.
Inače, njegova je borba licemerna, i po njoj neće pasti blagodet
blagoslova Božjeg. Mislim, majko, da smo u tim stalnim pohodima protiv
sopstvenog spasenja pogubili duše. Zato sve što Srbi rade od dolaska u
Srem nema nikakvog smisla.
I moj je život obesmišljen za ovih deset godina. Sva stremljenja.
Sav trud.
Grešan sam. Prolivao sam tuđu krv, i njeni tragovi ostali su na
mojim rukama, odeći, oružju. Ali i na duši. Nedostaje mi okrepljenje
svetim tajnama Hristovim. Ali poštujem pravilo Svetog Save da se tri
godine ne pričešćuje vojnik koji je ruke ljudskom krvlju nakvasio. Na
svakom povratku iz pohoda iznova me obuzme nada da će mir potrajati,
i da ću uspeti da sakupim tri godine molitve i kajanja. Sedmicama,
mesecima, za vreme liturgije stojim kraj crkvenih vrata, trpim svoju
pokoru i čekam čas kada ću primiti telo i krv Spasiteljevu. Uvek uzalud.
Kraljeva rasipnost traži novi plen. Kraljevo sebeljublje nova prostranstva
vlasti. Novi rat mimo Božjeg praštanja.
Sav srpski narod danas je kao mi dok smo bili u Furlaniji. Ljudi su
izgubljeni u tuđini. Podložni nasrtajima lukavih i bezdušnih. Pritisnuti
zavodljivim ponudama da 'promene veru za večeru'. I prevareni u nadi
da će se vratiti u svoje domove. U Srbiju.
Malo Srbi danas mogu. Nema im puta iz bezizlaza. Zato moraju da
sačuvaju veru i pamćenje. Da iz njih crpu snagu za trajanje. I za onaj
Bogom nadahnuti i blagoslovljeni čas kada će se dići i povratiti zemlju
pradedovsku. Kada će obnoviti Srbiju. Ali to neće biti za našeg života,
majko.

208
 Vera! To je ono što Srbima danas treba. I jedino što nas kao narod
može spasti. Vera pravoslavna. Jaka Crkva. I neki novi Sveti Sava."
Tako mi je govorio Ðorđe. Sve češće. Bilo mu je potrebno da
bezbroj puta čuje svoje misli. Da ih proveri. Ispita im značaj i valjanost.
Snagu i istinitost.
Istovremeno, osamljivao se više nego pre. Odlazio je u skriveni kraj
između šume i reke. U crkvicu brvnaru na proplanku, posvećenu
Blagovestima. Podigli smo je od građe broda kojim smo došli u Kupinik,
da iskažemo svoju želju i rešenost da tu i ostanemo. Jer, brod je za
dolazak i odlazak. Crkva za opstanak.
Nije krio da ga lomi velika nedoumica. I ja sam znala da se
primakao nekoj važnoj odluci.
Nisam se iznenadila kada je dan po prazniku Svetog Maksima
Ispovednika došao u moju odaju obučen u monašku rizu. Kao da sam
takav ishod slutila još od Jovanovog venčanja. I pomislila sam da ga je
Gospod kroza sav život baš takvom izboru vodio.
- Majko, noćas sam primio monaški postrig. Nema više despota
Ðorđa. Ja sam jeromonah Maksim - rekao mi je. - Ja ne mogu da
vojujem noseći pred očima krst Hristov i njime stičući pobedu nad
neprijateljem, kao što su naši stari činili. Ne mogu da, poput predaka,
'saberem propalu zemlju svoju, ograđujući je krstom Hristovim'. Ali mogu
da sve Srbe osenim krsnim znakom svog anđeoskog obraza.
Ovo učinih i za narod i za sebe. Da se spasemo u veri pravoslavnoj.

209
 *

Izgledalo je da je Jovanovo despotovanje započelo u dobar čas.

Ubrzo pošto se Ðorđe zamonašio, a kralj Vladislav Jovanu potvrdio
titulu i posed koji mu je brat prepustio, sultan je pokvario mir. Zaratio je
sa Venecijom. Istovremeno, učestali su upadi turskih pograničnih četa iz
Bosne i Srbije u južnu Ugarsku. Malo su pljačkali, a više isprobavali
kojom snagom kralj tu liniju brani.
Jovan je bio srećan, i pun nade.
- Stara je istina, kada sila krene, niko ne zna gde će se zaustaviti!
Znaju to hrišćanski vladari. Bliži se čas kada će, sebe radi, ponovo dići
dugu vojnu protiv neprijatelja Hristovih! - govorio je.
Uveravao nas je u ono u šta je želeo da veruje.
Mislio je, u tom olujnom naletu nove krstaške vojske i Srbija će se
osloboditi.
Goreo je željom i nadom da obnovi despotovinu. I to nije krio.
U povelji kojom se obavezao na pomoć manastirima Hilandaru i
Esfigimenu napisao je da će „dati više kada ga Gospod načini
gospodarem Srbije".
Sanjao je da će njegovo ime postati znamen ponovo zadobijene
slobode. Verovao je u svoj san. I sav se predao nastojanju da ga ostvari.
Radio je grozničavo i neumorno. Sa zanosom. Slao je uhode i
poklisare u mnoge hrišćanske zemlje. Postigao je dogovor sa svim
uglednim Srbima u Ugarskoj. Sa hrvatskim velikašima iz Slavonije. Imao
je svoje ljude među narodom u Srbiji, i pouzdana obećanja da će se, čim
on krene, dići ustanici sa obala sve tri Morave. I hrišćani u Bosni
sakupljali su oružje i dogovarali zbegove za žene i decu.
Kada je Vladislav, posle dugih, sporih i mučnih priprema, pokrenuo
vojsku, Jovan je pošao sa velikim žarom. Poveo je pet hiljada Srba.
Odveo ih je u dve pobede pod Smederevom. I još dalje, dolinom Velike
Morave.
Za sobom su ostavili pustoš. Poharana sela i gradove. Hiljade
posečenih sinova Alahovih. Doneli su tovare blaga, i kralju doveli Cerin-
pašu, znanog po imenu Sablja islama.
Po starom običaju, čim mu je po zlu pošlo, sultan je ponudio
nagodbu. Poslao je Jovanu poturčenog sina Herceg Stjepana. Obećao
je obnovu despotovine, u okviru turskog carstva. Jovanov odgovor bio je

210
kratak i rečit. „Ja sam sin despota Stefana Brankovića!" poručio je
Bajazitu Drugom.
A kada je doznao da kralj Vladislav sprema novi mir sa sultanom,
opredelio se za vratolomni skok u bezdan. Naumio je da samostalno,
mimo kraljeve volje i namere, sklopi neke sporazume, i krene u obračun
sa Turcima.
Dok su poklisari nosili njegove poruke i ponude mnogim vladarima,
on je nastavljao svoj rat. Okupio je dve hiljade lakih konjanika. Sa njima
je povremeno provaljivao u Srbiju. U Bosnu. Pa se, sa haračem i
robljem, hitro vraćao na drugu stranu reke. Ali, pošteno govoreći, to su
bile više pljačke nego vojna koja vodi oslobođenju Srbije.
Jovanova odvažnost, podvizi kojima je hrabrio posustale i pokretao
umorne, ostali su u srcu naroda. U pesmi i legendi. Ali Srbima i Srbiji
nisu doneli ništa sem još jedne kratkotrajne i izneverene nade.
„Žao mi je Jovana i njegovog uzaludnog posla, majko", govorio mi je
Ðorđe. „Jovan neće da vidi istinu. On jedini veruje da ćemo obnoviti
srpsku državu. Da ćemo povratiti Smederevo. Kruševac. Novo Brdo. U
najskrivenijim sanjama on sebe vidi na Kosovu. Potom jezdi od jednog
do drugog nemanjićkog manastira. Vraća im metohe, i dariva ih novim
posedom. Udara još jedan stub na Gazimestanu. On veruje da Bog čeka
naš povratak u Srbiju kako bi mu dao sina. A tom sinu je namenio da
bude oslobodilac Carigrada. Ja odavno znam da on hvata vodu rešetom.
Ali moje znanje njemu je beskorisno. Nažalost, u onome što je čoveku
najvažnije, tuđa pamet mu malo znači, tuđe iskustvo mu je bezvredno.
Jovan mora sam da dođe do istine. Zato mora da proba sve. Da pokuca
na svaka vrata. Mora, radi sebe i svog budućeg spokoja. Zato mu činim
po volji. Idem kuda me šalje, pregovaram i nudim naše savezništvo.
Nudim službu svih Srba. Tražim ono što znam da neću dobiti.
Zapadni hrišćanski svet se nezadrživo menja. Otkrivena je nova
zemlja preko okeana. Pronađen je pomorski put za Indiju. Vojnici,
najamnici i trgovci, pustolovi i beskućnici, nagrnuli su u te nepoznate
predele i žurno grabe nezamisliva blaga lakovernih i nemoćnih
domorodaca. To su danas njihovi krstaški ratovi. Za te pohode vladarima
treba mir. Slobodna plovila. Ljudi. Stoga su potpuno ravnodušni prema
svemu što rade Turci. U Carigradu. Ili na Balkanu. Ako se tu zadrže.
Izgleda da su Srbi danas jedini narod kome je stalo do rata protiv
nevernika.
Ne samo kralj Vladislav već i mletački dužd sastavlja mir sa
sultanom.
Ipak, idem u Veneciju, majko. Idem zbog bratske ljubavi", govorio mi
je Ðorđe pred put u Mletke.
Otišao je po sunčanom danu miholjskog leta, ispraćen Jovanovom
velikom nadom, i mojom brigom.

211
 Tako sam sama, bez njegove podrške i potpore, dočekala deseti
decembar tisuću petsto drugog leta Gospodnjeg. Dan kada je Svedržitelj
još jednom promenio živote svakoga od nas.

212
 *

Jovan je umro kao što je živeo. U groznici. I na brzinu.

Ne postoje reči koje mogu da iskažu bol majke koja je sahranila
svoje čedo. I ne postoji uteha za taj bol.
A ja sam za sedam godina izgubila dvoje dece.
„Zašto, Gospode? Zašto, Presveta Bogorodice? Zar nije mogla bar
ta čaša da me mimoiđe?", tukla sam šakama grudi, i dozivala.
Tokom čitavog mog dugog i mukotrpnog života, dok sam podnosila
nasrtaje nesreće i borila se da ih savladam, nastojala sam da dokučim,
ili makar naslutim, zašto dobri Bog, čovekoljubac, dopušta da me jadi
spopadaju kao zveri. I ako već moram da patim, zašto mi je baš tu, a ne
neku drugu pokoru odabrao. Šta treba da naučim iz svoje nedaće? Kako
tim znanjem da se zaštitim od neke druge muke? Greha? I, može li se to
uopšte? Koji je razlog i smisao mog stradanja?
Uvek sam verovala u Boga. Imala sam poverenja da je sve što se
dešava deo Njegove neuhvatljive i neshvatljive volje. Njegove savršene
promisli, nedokučive našem malom znanju i slabašnom umu. U toj veri,
u tom poverenju, bilo je i sigurnosti u neki jednostavan red i poredak.
Dobro se dobrim vraća. Zlo čini, zlu se nadaj. Gospod dopušta samo
ona iskušenja koja čovek može da podnese. Koja su mu na duhovnu
korist. Srce se čisti suzama, a duša jača bolom. Sva čovekova
nastojanja vidi Svevideći, i stoga nijedan naš trud nije uzaludan. Čovek
živi na zemlji da bi stvorio sebi mesto u Carstvu nebeskom.
Ali postoje nesreće pred kojima se svaka misao smuti, um zanemi.
A srce pišti, i jauče, i rida, i njegova pitanja su sve brojnija.
„Želim da verujem, Majko! Potrebno mi je da verujem! Sada, dok
trpim muke raspetog Hrista, dok sve u meni ubija bol koji si i ti osetila,
vera mi je potrebna više nego ikada pre! Samo u njoj mogu da
pronađem neku utehu. Snagu da ne posegnem za svojim životom, i ne
počinim taj najstrašniji od svih grehova. Pomozi mi, Majko! Da razumem!
Da ne izgubim veru!" vapila sam.
Rečeno je: Gospod zna šta je najbolje za svakoga od nas. Ali,
kakvo dobro majci može doneti smrt njenog deteta?
Rečeno je: U Svojoj milosti, Gospod nas ponekad prepusti manjoj
nesreći da bi nas zaštitio od veće. Ali, od koje je to nesreće spasena
majka koja je sahranila dete? Koja nesreća tu nadmašuje?

213
 A možda pogrešno pitam? Možda je Gospod spasao onoga koga je
poveo, a ne one koje je ostavio? Možda je sve što se sa čovekom zbiva
u stvari samo između njega i Oca nebeskog, a svi ostali su slabo
upućeni posmatrači tog zajedništva, i samo im se pričinjava da su i
učesnici?
Ako je tako, da li bi naši životi bili isti da je Jovan ostao sa nama?
Da li bi nas zadesilo isto, samo iz drugih razloga? Mene. Ðorđa. Jelenu.
Da li bi nas duše, umesto za njim, bolele zbog nečeg drugog? Da li je bol
zadat unapred svakome od nas?
Ako je milostivi Svedržitelj sačuvao Jovana od većeg zla krateći mu
život, zašto ga nije spasao i od smrti, i od te nesrećne pretnje pred
kojom ga je sklonio iz života na zemlji? Kakav je to poredak na nebu,
koje je to pravilo po kome čovek ne može da bude pomilovan potpuno,
već na neki način mora da strada?
Možda je moj sin naprosto izvršio svoj zadatak na zemlji, i više
nema razloga da živi? Ali, koji je onda razlog mog daljeg bauljanja kroz
suznu dolinu? Zašto ja živim?
Rečeno je: Čoveku je dat zemaljski život kao vreme, da bi stekao
mesto u Carstvu. Možda je Jovan to mesto već zadobio? Možda bi ga,
po sveznanju Životodršca, daljim životom izgubio? Ako je tako, smrt
jeste milost.
Ili Tvorac uzima stvorenog kada mu je i život protekli, i život budućih
dana, takav da zasigurno neće zadobiti Carstvo. Pa nema razloga da
uzalud čini zla oko sebe.
Rečeno je: Sve što On odredi, ili dopusti, ima svoj značaj i
značenje. Sve je to jasna reč. Šta je Gospod kazao uzimajući Jovana?
Da li je nešto poručio njegovim kćerima bezbratnicama? Meni? Jeleni?
Ðorđu? Ma kome?
Koji je glas te smrti? Za istoriju? Za predanje? Za narodno
pamćenje? Za poduku onima koji će doći posle i ugledati se na njega?
Na nas. Koji će u našim istinama tražiti svoje odgovore.
Ðorđe je bio telesno živ, ali mrtav za svet. Jovanovom smrću
ugasila se loza Brankovića. Vojvoda Mladen. Branko Mladenović. Vuk
Branković. Ðurađ Vukov. Stefan Ðurđev. Jovan Stefanov. Šest pasova.
Šest alki na prekinutom lancu. Jednom Brankovići, i nikada više
Brankovići!
Jovan je krenuo za svojim anđelima desetog decembra tisuću
petsto druge godine. Tačno sto godina ranije, decembra tisuću četiristo
druge, Ðurađ je na Kosovu, kraj Milutinove Gračanice, turskom sabljom i
u savezu sa Bajazitovim sinom Sulejmanom, udario na svoga ujaka i
gospodara, despota Stefana Lazarevića. Hteo je da sinu kosovskog
mučenika, i vladaru po pravu dobijenom od poslednjeg Nemanjića,
oduzme vlast. A znao je da će na svakoga ko to pokuša pasti kletva

214
Svetog Save. Za tih sto godina, sedamdeset i pet su Brankovići bili prvi
među Srbima. A to ni narodu ni državi nije dobro donelo.
Da li mi namirujemo dug za Vukovu izneveru na Kosovu? Za izdaju
posle Kosova? Za Maru, koja je hranila sinove otrovnim mlekom mržnje
prema svojoj majci i bratu? Za Ðurđa? Za zlu krv među najrođenijima?
Za despoticu Irinu, koju je narod zapamtio kao „prokletu Jerinu"? Za taj
greh, roditeljski i praroditeljski? Za greh koji se taložio duže od veka? Da
li mi vraćamo što nismo zadužili pomišlju i delom, ali jesmo krvlju i
imenom? Da li je određeno da Stefan, Ðorđe, Jovan, Marija, ja, životom
po Božjim zapovestima, ali i žrtvom i stradanjem, skinemo prokletstvo sa
roda Brankovića?
Hoće li taj namir nešto olakšati njima koji se zadužiše? Hoće li biti
na korist nama koji razdužujemo? Ili će samo ostati kao primer budućim
naraštajima? Da se priča i pripoveda.
I šta nas još čeka? Nas koji smo ostali? Kakvo je zlo koje nam se
prikrada? Čije prisustvo slutim sa strahom, koji mi je za trenutak
nadjačao i bol?

215
 *

- Uzalud ste se zluradovali, napasnici. Bez prava ste posezali za

ovom dušom. Ona nije vaša! - objavio je moj Anđeo Čuvar.
- To ti kažeš! Lažeš vešto, kao da si sin mog Gospodara, a ne
patetičnog tiranina! - usprotivio se onaj koji mrzi dobro.
- Ja govorim istinu jer sam poslanik Pravednoga. I znam svaki
treptaj ove duše. Ona nije svojom rukom prekršila zapovest: Ne ubij!
Svoje sinove je, od njihovog ranog detinjstva, učila milosrđu. Upućivala
ih je da im neprijatelj ne bude čovek, već zlo koje je čovekom ovladalo. A
da ni na to zlo ne nasrnu smrtnim grehom. Zato, sklanjajte se, najmrskiji!
- naredio je Anđeo Susretnik.
Silina njegove reči oterala je dušmane krvavih ruku i istrulelih srca.
Nisam odahnula. Znala sam, nebrojene su legije neprijatelja
čovekovih. Presreću ga i mame dok hodi stazom zemaljskog života.
Presreću ga i prete mu dok žuri na Sud. Nastoje da ga otrgnu iz ruku
anđeoskih i nizvedu ga u predeo večnih muka.
I, zaista, pojavili su se! Nagrnuli su kao čopor. Stupali su korakom
žustrim i silnim, kao da ne hodaju, već tuku nogama.
Duša razlučena od tela ne može da sklopi kapke i zaštiti se od
strahotnih prizora. I ja sam, uplašena, i drhteći, morala da gledam one
koji su došli po mene uvereni da su došli po svoje.
Imali su ljudska tela, i lica nagrđena obrazima zveri čija su svojstva
predstavljali. Ljuti risovi. Siktave guje. Razdražene divlje svinje. Besni
psi. Razjareni bikovi. Sevali su pogledima koji su goreli besom. Škrgutali
su zubima, a pena im se skupljala u uglovima usana. Mlatarali su
rukama, i zamahivali, raspeti srdžbom. Brecali su se, ogorčeni. Vikali su
hrapavim glasovima. Svađali se sa nevidljivim protivnicima.
Raspomamljeni, grizli su sopstvene šake kao da grizu vratove
neprijatelja.
Bili su to demoni gneva.
- Polazi, Angelina! - urlali su i kreštali uglas.
- Dosta je više tvog prenemaganja!
- Šta ti misliš, svi smo mi blesavi, i niko ništa ne pamti!
- Nadaš se, i iz ovih ćeš se ruku izvući!
- E, nećeš!
- Tvoj gnev je bio kao oluja. Kao zemljotres!

216
 - Takav će biti i tvoj silazak u naš stan. Žestok i silan!
- Gnev je izraz potajne mržnje. Gnev je težnja da se dogodi zlo
onome koji nas je rasrdio. Ja nikoga nisam mrzela - pokušavala sam da
budem razložna. Da se od optužbi skrijem iza reči svetootačkih.
- A ko je kao lud nesmirenim koracima merio prazne odaje i pusta
polja pored Save? Ko se svađao sa kraljem? Smišljao uvrede, pitanja i
odgovore. Usvoje i njegovo ime. Ponavljao ih nebrojeno puta, u sebi, ali i
glasno.
- Ko je upirao prstom, i vrteo ga, kao da preti? Ko je krivio lice? Ko
je skupljao oči u dva oštra proreza? Ko je kamenovao optužbama
kraljicu, nadbiskupa i dvorjane? Ko se gubio u raspravama sa njima, kao
u močvari?
- A one zamlate, vagabundi i samomučitelji, koje nazivate svetim
ocima, kažu da je takvo ponašanje znak krajnje gnevljivosti.
- I još kažu da je to greh. Da čista duša mora krotko i bezgnevno da
istrpi svaku uvredu, i da sačuva spokoj u srcu u prisustvu onoga ko je
vređa i kažnjava. A poželjno je da sačuva i ljubav prema onome ko joj
čini nažao. Možeš misliti!
- A ti, Angelina? Šta si radila dok si mahnitala po Kupiniku?
Dok živi na zemlji, čovek ne vidi jasno svoj greh. Ali ovde, na sudu
mrskih neprijatelja, sve dobija svoj puni oblik i prikazuje se onako
strašno kako zaista jeste. I ja sam sebe videla jasnije nego dok su mi oči
smetale da progledam.
- Jesam - priznala sam istražiteljima, nemoćna da se dalje branim. -
Prepustila sam se grehu. Strašan me je gnev obuzeo kada je stiglo
Jelenino pismo. Ali, to je bio gnev izazvan ljubavlju prema njoj. Prema
mome preminulom sinu. Prema njihovim kćerima.
- Volela si ih! I tu si ljubav ispoljavala kroz jarost. Misliš li zaista da
je tvoj greh stoga manji? Ili samo opet pravdaš sebe? Sudiš? Pokušavaš
da potreš jedan greh, a zaboravljaš da pri tome činiš drugi?
- Jesi li sigurna da je sve bilo zbog ljubavi, samo zbog ljubavi, a ne i
zbog samoljublja? Ili si se, javno srdita zbog Jeleninog jada, u potaji
srdila zbog onog što je tebe snašlo?

217
 *

- M oram da razgovaram sa tobom, majko. Ovo što treba da rešimo

pitanje je našeg daljeg života - rekao mi je Ðorđe.
Uneo je u moju odaju miris konja i finu prašinu koja mu se skupljala
na kosi i monaškoj rizi.
„Došao je kod mene pravo iz kočije. Znači žuri", pomislila sam.
- Kao što smo i predvideli, kralj Vladislav me je pozvao u Budim da
se dogovorimo šta ćemo, i kako, sa ovom našom Rasciom - započeo je
polako. Odvajao je reči uporedo sa zrnima brojanice iz Svete zemlje koju
mu je davno darovao Nikašin. Tako je smirivao i dušu i razgovor.
- Kralj me je primio sa milošću. Kazao je ono što i sami znamo. Da
je Jovanovom smrću otvoreno pitanje naslednika despotske časti i
poseda. Da je ono posebno važno za ugarsku državu i krunu, jer je ovaj
kraj poslednji grudobran pred Turcima. Stoga ne može ostati bez
gospodara koji ume da ratuje.
Pravo je zborio. Ja sam ćutao i čekao njegovu dalju reč.
"Gi si mudar čovek, Ðorđe, i dobro znaš da naša opredeljenja i
odluke zavise od prilika. Zamonašio si se kada si imao brata spremnog
da vojuje i stvara potomstvo. Da čuva posed, vodi narod i produži lozu.
Ali, prilike su se promenile. Nađi saglasje sa novim zbivanjima. Imaš
četrdeset godina. Promeni odoru. Povrati despotska znamenja. Oženi
se. Rađaj sinove. Uzjaši bojnog konja i poteraj Turke!'
Od kada sam primio poziv da dođem pred kralja, slutio sam kakav
će biti njegov savet. Ponuda. Zahtev. I spremio sam odgovor.
Podsetio sam ga na prokletstvo koje je bačeno odlukom Četvrtog
vaseljenskog sabora na svakog 'sveštenika ili monaha koji istupi iz
svoga zvanja, u vojsku ili neko drugo zvanje'.
'Ti živiš van vremena, Ðorđe!? nasmejao se Vladislav. 'Meni dolaze
mnogi ljudi. Među njima tek poneki pamte odluke crkvenih sabora. A ti si
jedini koji želi da živi po tim davnim merama. No, neka ti bude. Ostani
monah, a postani despot. Vodi vojsku. Štiti moju zemlju i svoj narod!'
'Ali rečeno je da čovek zavetovan na službu Crkvi i Bogu ne sme
proliti ljudsku krv', odvratio sam.
'Nemoj ni da prolivaš krv, Ðorđe!', veselo se saglasio kralj. 'Tuci se
buzdovanom, kao toliki opati, čak i biskupi koji su se junački borili u
krstaškim ratovima. Buzdovan ubija bez prolivanja krvi.'

218
 'Oprosti mi, veličanstvo, ali uvek sam smatrao da je ta prazna igra
rečima samo pokušaj da se prevari Onaj koji sve vidi i sve zna. Krv nije
samo vrsta telesne tečnosti već i simbol telesnog života. Kada isteče krv,
istekne i život. I to je suština. Zabranjeno je proliti krv jer je zabranjeno
oduzeti ljudski život. Ali, život ističe i kroz smrskanu lobanju i iscureli
mozak', obrazložio sam.
'Zar misliš da učeni i hristoljubivi prelati nisu znali ono što ti znaš? Ili
ti se čini da si mudriji od njih? I bolji hrišćanin? Ti, šizmatik! '
'Znali su. Ali to su znanje tumačili po svojoj volji i koristi, a ne po
duši. A ko širi šizmu, na Bogu je da presudi.'
Glava ti je tvrda, Ðorđe. Baš kao što mi se žalio biskup Varadaj. Ali
Crkva ima vremena. Tamo gde stane jedan otac, nastaviće drugi. Ja,
međutim, nemam vremena da te uveravam u očigledno. A nemam ni
volje. Zato, odluči. Ali ne oklevaj! Svet je pun nesrećnika koji nisu videli
svoju sreću.'
Više nije bio ljubazan. A reči su mu bile oštre kao pretnja.
- Šta si mu odgovorio, sine? - pitala sam.
- Obećao sam mu da ću razgovarati sa tobom. Pristao je da sačeka
moj odgovor. Ali me je upozorio da se ne poigravam njegovom dobrom
voljom.
Sada sam ovde, majko. Da ti i ja odlučimo o našem daljem putu.
„Ja da odlučim? Ja? Imam li ja mudrosti za pravu odluku? I hrabrost
i za sve njene posledice?" pitala sam se, uplašena.
- Šta ti želiš, sine? Šta ti misliš da je najbolje?
- Ja sam svoje davno odabrao. Želim da umesto mača držim
brojanicu kao mač duhovni. Umesto grudnog oklopa i štita, krst kao štit
vere. Umesto buzdovana, sveću kao zalogu nastojanja da čistim i
vrlinskim životom budem svetlost svetu.
Želim da održim monaški zavet. Želim to svom dušom svojom. A da
li je to najbolje, ne znam. Sada, kad nema Jovana, moja dužnost prema
tebi je veća. A odgovoran sam i pred Jelenom. I pred njenom decom.
Podigao je glavu i zagledao se u mene. Čekao je.
Ćutala sam. Prebirala sam po sebi i skupljala snagu da izgovorim
ono što moram. A da mi ne zadrhti glas. I da mi oči ne pobegnu pred
njegovim pogledom.
- Nemoj da te briga za nas skreće sa puta ka Gospodu. Jer On je
kazao: 'Koji ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan' -
rekla sam najzad.
- Znaš li šta to znači, majko? - pitao je bojažljivo.
- Slutim. Izgubićemo posede. Kralj će poslati nekog drugog velikaša
da mu čuva granicu i vodi Srbe u rat.
- A ipak ne tražiš od mene da prihvatim kraljevu ponudu?
- Ne. Jer, 'šta vredi čoveku da sav svet zadobije ako dušu svoju

219
izgubi'. Čuvaj dušu, sine. Samo će ona pred Gospoda.
- Zar se ne bojiš budućih dana? - pitao me je. Drhtavo. Brižno. I
pomalo radoznalo.
- Bojim se.
Ðorđe je pognuo glavu. Zaplakao je. I ja sam plakala.
Dugo smo sedeli u toj suznoj tišini. Kada smo smirili srca, ustao je,
prišao mi i klekao ispred mene.
- Hvala ti što si me razumela. Što si mi još jednom pokazala da je
ljubav davanje.
Poljubio mi je obe ruke.
- Blagoslovi me, majko! - zamolio je.
- Neka te Gospod blagoslovi, sine moj. Spasavaj se u anđeoskom
činu. A ja ću ti se uskoro pridružiti. Jer, evo ima godina kako i moja duša
žudi da na lice stavim anđeoski obraz.

220
 *

„Angelini, monahinji, u Kupinik.

Mila majko. Sedim i pokušavam da ti pišem. Ali osećam svu nemoć
reči da prenesu ono što želim i moram da ti kažem. Jer, ono najdublje i
najvažnije rečima ostaje nedostupno.
Jedva živim sa svojim jadom. Mešaju se u meni bol i stid. Strah i
gnev. Briga i gorčina. Kidaju mi misli i um. Drobe mi i satiru dušu.
Sigurno se sećaš, kada me je kralj Vladislav pozvao da dođem u
Budim, slutili smo da želi isto što i kada je pozvao Ðorđa: da utvrdimo
šta ćemo sa našom Rasciom. Ali samo nekoliko dana pošto sam stigla
na dvor, doznala sam da je kralj već doneo odluku. I da me je pozvao da
učestvujem u njenom izvršenju.
Krajem januara, u velikoj dvorani, pred velmožama, vitezovima i
damama, pred nadbiskupom i prelatima, kralj je imenovao novog
srpskog despota.
Oh, majko! Bila je strašno! U crnom udovičkom ruhu, sa dušom u
suzu pretvorenom, stajala sam i gledala kako drugi muškarac prima ono
što je pripadalo mome mrtvom mužu i gospodaru. Mome nerođenom
sinu. Kako, po prvi put od kada trajemo kao narod, inoplemenika kite
znamenjima srpskih vladara.
Novi despot je grof Ivaniš Berislavić.
Berislavići su staro hrvatsko plemstvo, bogati su, i u srodstvu sa
najboljim porodicama. Njihovi posedi graniče se sa našima. Sam grof se
uvek rado i spremno tukao protiv Turaka. Branio je svoje posede, ali i
prelazio u Bosnu. Iskazao se kao hrabar borac i vešt vojskovođa. Uz to,
predan je katolik i prijatelj nadbiskupov. Upravo je nadbiskup nagovorio
kralja da despotsko dostojanstvo prenese na grofa Berislavića, a ne na
moga brata, kao što smo se nadali, ili ma koga od srpskih vojvoda. „Srbi
će najzad dobiti zapovednika krštenog u pravoj veri. To je dobar
početak", slavio je sluga Božji.
Ali sve ovo ti i Ðorđe znate. Ne bih vam ni pisala da ne moram još
nešto da vam kažem. Ono još gore. Najgore.
Ono što danima pokušavam, pa ne mogu da napišem. Evo i sada,
ruka mi drhti, um mi se muti, a uzdah sustiže plač. Ali moram da
nastavim.
Još istog dana, nedugo pošto se novi despot zavetovao, najpre

221
kralju, a potom i nadbiskupu, potražila me je dvorska gospođa i povela
kod kraljice.
'Jelena, zvala sam te da se pokloniš novom gospodaru Srbljem',
rekla je vladarka.
'Ne, veličanstvo, ja ću se njoj pokloniti. Vitez se klanja pred
lepotom', odvratio je grof Berislavić.
'Novom gospodaru Srbljem! Kako su to okrutne reči!' Zadrhtala
sam. Pozdravila sam grofa uljudno i uzdržano. I ni pogledala ga nisam.
Već sutradan kraljica me je pozvala u svoje odaje. Bez okolišenja, i
osmehnuta, kao da mi saopštava veoma dobru vest, rekla je: 'U svojoj
vladarskoj milosti i dobroti mislili smo i na tebe, Jelena. Ostaćeš
despotica. Udaćeš se za despota Ivaniša!'
Zabolelo me je, majko! I postidela sam se! Kao da me je izudarala
po licu prljavom krpom.
'Kao da sam robinja, s kojom vlasnik njenog života može činiti šta
hoće', pomislila sam.
A šta sam drugo? Šta je žena koja nema sina? Da sam bar jedno
muško čedo rodila, dobila bih pravo regentstva dok on ne doraste maču.
I ne bi Rascii tražili novog gospodara. A ja bih mogla da ostanem svoja. I
Jovanova. Ovako, mogla sam samo da molim, i da se milosti nadam.
Molila sam, majko. Plakala. Čak sam klečala pred kraljicom. Preklinjala
sam je da me pusti da sama biram za sebe i svoju decu. Da grofu nađe
drugu ženu. Da dopusti meni da to učinim. Da mu odaberem najbolju i
najlepšu među Srpkinjama. Među devojkama Jakšića. Sve je odbila.
Kralj mi je naredio da ostanem na dvoru. Ostatak zime i prve
sedmice proleća provela sam među onima koje ne mare za moj jad. Koji
troše život na isprazne zabave, ogovaranja i spletkarenja.
Plesovi. Igrokazi. Izleti. Igre kartama. I gde god pogledam, grof
Berislavić. Uzdasi dvorskih dama kada prođe kraj nas. Kraljičine priče o
njemu. O Rascii. O Srbima. O mojoj braći i njihovim sinovima. Obećanja.
Pretnje. Ucene. Grofova ljubaznost i moj strah. Nežno i strpljivo
udvaranje, kao da sam tek propupela devojčica. I očaj žene koja je
izgubila jedinu ljubav svog života. Molbe. Kralju. Kraljici. Nadbiskupu.
Molitve. Gospodu. Bogomajci. Svetom Jovanu Milostivom, čiji kivot krasi
pokrov koji si ti izvezla. Svim svetiteljima srpskim. I našem ocu, Stefanu.
Suze. Nesanice. Slabost tela. A kada sam pala u postelju, opet grof.
Posetio me je kao brižni verenik. Kao čovek koji ima pravo da uđe u
moje odaje. Stid. Briga za moju decu. Za tebe, majko. I nepodnošljiva
usamljenost. Niko nije hteo da uvaži moje razloge. Da se sažali na moj
vapaj. Niko da me čuje.
Najzad sam zatražila da nasamo govorim sa grofom. Obratila sam
mu se kao plemiću i vitezu. Rekla sam mu da ne mogu voleti ni njega, ni
bilo koga drugog, jer volim Jovana.

222
 'On je mrtav, a ja živ. Zavolećeš me!' odvratio je moj prosac. I dalje
je pratio trag svoje želje.
'Ako me išteš zbog imena Brankovića, znaj da je to lažni miraz. Kao
novac iskovan od metala, a presvučen zlatom. Ja sam Brankovićka
samo kao Jovanova žena. Ako postanem tvoja, više neću biti
Brankovićka. Srbi to znaju. Ako je ime i ugled prve srpske porodice ono
što ti treba da bi bio gospodar Srbljem, uzmi moju i Jovanovu kćer. Ona
je Brankovićka po krvi.'
Jeste, majko, i to sam učinila. Ponudila sam svoju kćer da spasem
sebe. Ponudila sam da naša Marija bude nova Simonida.
'Meni ne treba dete, nego žena. Meni ne treba Brankovićka, nego ti.
Ja sam molio kralja da mi te da. Ja sam molio kraljicu da govori sa
tobom. Ja sam molio da te zadrže na dvoru i daju ti vremena da me
upoznaš i zavoliš. Zar se ti, luda ženo, još nisi dosetila da ja tebe volim?'
Tako mi je rekao. I srušio je sve moje nade.
Kralj je odredio dan venčanja.
Dok su me oblačili, uređivali mi kosu, kitili me nakitom koji mi je
poslao moj budući muž, stajala sam nepomično i klonulo, kao krpena
lutka. Gledala sam svoj odraz u ogledalu kao da gledam nakazu koja mi
je otela lik i ime. Mislila sam kako me dole, u velikoj dvorani zamka,
čekaju kralj, kraljica, svi grofovi i baroni kraljevstva, nadbiskup i prelati. I
nestrpljivi ženik. I kako bi bilo lepo da me nikada ne dočekaju.
Kada je majstor ceremonije dao znak da je vreme da krenemo, ja
sam osetila kovitlac u glavi. Pa prazninu. Mučninu u stomaku. Nemoć u
udovima. I sručila sam se.
I u smrt bih rado pobegla od tog venčanja.
Probudila sam se u kraljičinim odajama. Tu sam, zatvorena, provela
naredne tri noći i dva dana. Prisilno su me hranili. I govorili mi. Govorili.
Govorili. Kada bi kraljica posustala, zamenjivale su je dvorske dame.
Drugog dana uveče došao je kralj. Bio je veoma ljut.
'Dosta mi je više vas Brankovića!' grmeo je. 'Dosta mi je vaših tvrdih
glava i umišljenosti. Udaćeš se, živa ili mrtva. Ne zbog onog zaljubljenog
blesana, već zato što ja tako hoću. I nemoj ni da snivaš neku prevaru!
Ako na venčanju odrekneš da se svojevoljno sjedinjuješ u brak, svi
prelati i plemići svedočiće da si s radošću dala pristanak. Ako umreš pre
svetog čina, zakleće se pred papom da si bila živa, i da vas je nadbiskup
venčao po zakonu.'
Trećeg dana su me udali.
Glava mi je bila teška i bolna. Usne i oči bile su mi suve. Osećala
sam svrab po koži. Ali stajala sam čvrsto na nogama, i preživela sam i
odlazak u ložnicu. Mislim da je među svim onim gljivama u čorbi bila i
neka koja daje snagu telu, a ubija volju.
To se zbilo juče, majko.

223
 Jutros mi je grof, kao supruzi, poverio svoje namere.
To je razlog zašto ti pišem. Hitam, da moje reči stignu do tebe bar
dva dana pre nego mi.
Grof Ivaniš Berislavić je pristao plemić. Po godinama je bliži Jovanu
nego meni. Prijatnog je izgleda i dobrog vaspitanja. Strastan je i izbrzan.
Vera mu je više beleg pripadnosti i opredeljenja, nego žeđ duše. Više
obred, nego trud da živi po zapovestima. Mnogo je ratovao. Žene je
ljubio usput, između dva boja. Nije voleo. I nije naučio šta je sve ljubav.
Mene voli. Ali ta ljubav je nezrela, sebična i okrutna. Liči na želju za
posedovanjem. Ona je uzrok naše nesreće. Njegove. Moje. Ali i tvoje,
majko.
On mrzi svaku moju pomisao na Jovana. Želi da uništi sve što me
podseća na njega. Da otera sve sa kojima bih mogla da razgovaram o
njemu. Sve pred kojima bih se stidela, ili bila kriva, ako bih Jovana i
mrtvog izneverila. Stoga je odlučio da tebe i Ðorđa skloni sa moga puta,
i iz vidokruga.
Naumio je da vas iseli iz dvora. Iz grada.
Uzaludne su bile sve moje reči.
Što sam više plakala, što sam ga usrdnije molila da ne čini taj greh i
svetogrđe, on je bivao sve sigurniji da za njega i njegovu ljubav postoji
samo jedna nada. I samo jedan put.
Eto, ovo sam morala da ti kažem.
Majko, molim te, ne daj da te postidi onaj koji te nije dostojan. Ne
dopusti da te tat istera iz tvog doma. Pronađi neko utočište. Idi sama, i
kao da je po tvojoj volji. Nemoj da se tuđin naslađuje svojom moći nad
nama.
Majko, ja više nisam Brankovićka. Ja sam sada Berislavić. Ali to je
samo za moranje, i pred narodom. U svome srcu, i pred Bogom, dok
živim, ostaću Jovanova žena i tvoja snaha.
Majko, moli se za mene. Moli se za sve nas.
Tvoja nesretna Jelena
U Budimu, krajem meseca maja, tisuću petsto četvrte godine po
rođenju Hristovom."

224
 *

Novi gospodar Srbljem stigao je u Kupinik početkom meseca juna.

Svoj dolazak najavio je po glasniku, a objavio prodornim piskom
truba.
Došao je na čelu brojne svečane svite. Ispunili su tri broda. Osim
vitezova, duhovnika, službenika i dama, pratili su ga i špilmani, žongleri i
akrobate. Čak i jedan trubadur iz Dubrovnika. Doveo ih je da pred
narodom prikažu svoje veštine. Želeo je da na nove posede uđe kao
vesnik radosti.
Niko ih nije dočekao.
Iskrcali su se na pustu obalu. Prošli su kroz puste ulice. Ušli su u
dvor kao u pustolinu.
- Ima li ovde koga živog? - pitao je grof. Zbunjen. Razočaran. I
najzad ljut. - Gde je sav taj narod?
Bili smo u crkvi. Stisnuti oko Stefanovih moštiju. Pod zaštitom
Svetog Luke.
Za Srbe, Ivaniš Berislavić bio je silom nametnut stranac, i to kraljeva
volja nije mogla da promeni.
Naredio je da se u dvor vrate sve sluge. Zadržao je Jovanove
nameštenike u vojsci i gradovima. Nekima je čak dao veća zvanja, i bolju
odoru. Sve je bilo uzalud. Služili su mu zato što nisu smeli da otkažu
poslušnost. Ali verni mu nisu bili.
Potpisivao se kao srpski despot. Johannes Berisol, regni Rascia
despotus. Ali za ljude je bio i ostao grof Berislavić. Ili gospodin grof.
Tako su među sobom govorili o njemu. Tako ga oslovljavali.
Ratovali su pod njegovom rukom i zastavom, jer im je vojevanje bilo
uslov opstanka. Ali niko nije bio spreman da pogine da bi ga odbranio.
Grof Berislavić bio je gospodar poput mnogih drugih. Ni dobar ni
zao. Želeo je da zadobije naklonost naroda. Ili bar poverenje. Ali, bio je
inoplemenik tuđe vere, to je odredilo njegove postupke, a Srbi su na njih
odgovorili kako su umeli.
Čim je došao, naredio je da se iz dvora i crkve uklone svi znameni
pravoslavlja. Uveo je katolički obred u svetinju, i katolički duh u život
dvora. Dopustio je prelatima da se razmile Rasciom i zaspu ljude
propovedima o jeresi vere koja im je od predaka ostala, i o nužnom
spasu duše u okrilju papske crkve.

225
 Znao je da ga je kralj poslao da čuva granicu i nastojao je da
valjano obavi svoju dužnost. Sve izvan tog jasnog naloga nije ga
zanimalo. Bio je potpuno ravnodušan prema sudbini Srbije. Nije delio
narodni san o obnovi srpske despotovine, i nije bio deo tog sna.
Zato ga ljudi nisu prihvatili. Zato su ga dočekivali i ispraćali kao
stranca.
Po nesreći, on je sve pripisivao Ðorđu i meni. Luki i Evgeniju. Irini i
Serafini. Bio je siguran da mi spletkarimo. Da ga ružimo i stvaramo mu
omrazu među ljudima. I da naša uverljivost i moć ishode iz Stefanovog
svetiteljstva i nepodeljene ljubavi naroda prema njemu.
Često se pitao kako da se on, čovek živ i grešan, bori protiv
svetitelja. Najzad je potražio savet od svog ispovednika.
„Kakav svetitelj!", podsmehnuo se opat. „ To je vražje delo. Preko
njega nečastivi zavodi grešni narod, omamljuje ga i odvraća od prave
vere. Izbaci taj leš iz crkve. Zakopaj ga šest metara duboko u zemlju, i
posadi nad njim glogovo drvo", nagovarao je svoga duhovnog sina.
Grof Berislavić je oklevao da postupi po ovom uputstvu.
Ali, govorio je o njemu Jeleni. Razumeli smo ga. Bila je to pretnja.
Upozorenje. Njoj. Svima nama.

226
 *

Teško mi je bilo da odem iz dvora. Da napustim odaje koje su nam

osamnaest godina bile dom. Ali, ipak se to zbilo po našoj slobodnoj volji.
Po našoj odluci da se odreknemo zemaljskog dobra, kako se ne bismo
odrekli puta nebeskog. I verovali smo da nas Gospod na tom putu neće
ostaviti same, i bose.
Potražili smo utočište u brvnarama kraj crkvice Blagoveštenja na
Obedi. Sa nama su, kao i uvek, bili Luka i Evgenije, i Irina i Serafina,
koje su, kao i ja, primile monaški postrig.
Kada smo, gotovo dve decenije ranije, došli u Srem, nismo
promenili navike koje smo stekli nuždom. Nastavili smo da živimo
skromno, i uzdržavajući se. Malo smo trošili. Istina, opremali smo vojsku,
pomagali smo manastire i uboge, ali ponešto nam je i preticalo. Stoga,
kada nas je kralj ostavio bez imanja, nismo ostali bez sredstava. Bili smo
siromašni, ali nismo bili bedni.
Ljudi nisu znali naše prilike, i pokazali su svoju dušu i milosrđe. Oni
koji su pljačkali u ratovima, koji su decu često hranili otetim, koji su se
ponekad i međusobno sitno potkradali, za nas su izdvajali od svog
nemanja i poklanjali nam ono što su mislili da će nam dobro doći. Često
sam na pragu zaticala korpicu grožđa. Dve jabuke. Dobro umotan
komad slanine. Grudu sira u mešini od kozje kože. Nekoliko glavica luka.
Koren mrkve. Vrč slatkog piva. Glavu kupusa. Mericu brašna. Šumske
jagode u brezovoj kori.
Primala sam te dirljive darove, te iskaze nežne brige i brižne ljubavi.
Primala sam ih suznih očiju, i istinski zahvalna tom nesrećnom narodu
sažaljivog srca. Mom narodu. A posle dugih i usrdnih molitvi, koje su
davno postale potreba i utočište, hleb i voda moje duše, posebno sam
zahvaljivala Gospodu što mi je dao da osetim tu i takvu ljubav.
U crkvi, kraj Stefanovih moštiju, u selu, u podgrađu, na pijaci, i dalje
su me nazivali despoticom. Hvalili mi se i jadali, tražili razgovor, savet i
utehu. Bila sam im isto što i pre, jer ono što nas je spojilo nije zavisilo od
kraljeve volje.
I Jelenu sam često viđala. Obeda je postala i njeno utočište.
Ponekad je dovodila i moje mile unuke, dve lepe, nežne i plahe
devojčice. Ali češće je dolazila sama. Sama se lakše iskradala. Vrebala
je čas kada se grof zabavi nekim poslom, a njegovim žbirima popusti

227
pažnja, da utekne iz dvora. Gradom je klizila hitro i nečujno, kao senka.
Žurila je šumskom stazom, i preko livade stizala do nas, zadihana i
pomalo uplašena.
Ako bih otišla negde u podgrađe, ili u selo s druge strane Kupinske
grede, čekala me je. Zaticala sam je u crkvici, pred oltarom, na
kolenima. Ili u kući, u uglu postelje, oslonjenu o zid, i lica zarivenog u
šake. Uvek je plakala i tiho mrmljala nešto nalik molitvi.
Zaista je bila oličenje nesreće.
Omršala je. Pognula je svoja moćna ramena. Povila svoj divni stas.
Ubledela. Oči su joj bile mutne, a koža oko njih crvena i bolna od suza.
Šake su joj postale gotovo prozirne, nagrđene modrim venama, i
podrhtavale su. Teško je bilo u toj jadnici klonule duše prepoznati onu
ponositu, samosvesnu, snažnu i otresitu devojku Jakšića, i mladu
Brankovićku.
Kao nekada o želji da rodi sina, i patnji što Gospod njenu utrobu
ostavlja suvom i jalovom, sada je neprestano pričala o mržnji prema tom
strancu koji je naterao na venčanje, i koji je prisiljava da mu bude žena
pozivajući se na prava stečena bračnim blagoslovom. O kletvama koje
meša sa molitvama. O grehu koji joj truje život i dušu.
Nisam umela da je utešim.
I meni samoj bila je potrebna uteha. Njen udes bio je i moj jad. Kad
ode, dugo ne bih mogla da se smirim. Nervoznim koracima premeravala
sam odaju. Od ognjišta do postelje. Od postelje do stola. Od stola do
ognjišta. Pa opet od ognjišta do postelje. I tako nebrojeno puta, dok mi
se ne zamuti u glavi. Često mi ni to nije bilo dovoljno. Izlazila sam u
polje, ponekad ispucalo od jare, ponekad vlažno, i hodala, hodala,
hodala, dok ne izgubim snagu i dah. U sebi, a kao da je prisutan,
neprestano sam prekorevala tog nedostojnog muža koji na silu uzima
tuđu ženu. Kralja, koji mu je omogućio to svetogrđe. I Gospoda, koji i
dalje dopušta to zlo mimo Svojih zapovesti.
Znala sam da je to što osećam gnev. I znala sam da je gnev greh.
Ali nisam mogla da se obuzdam.
Znam da čovek ne sme sebe da pravda, i sebi da prašta. Ali, imala
sam šezdeset četiri godine, činilo mi se da se bliži čas kada ću stupiti
pred lice Gospodnje, i neprestano sam ispitivala svoje srce. Neposustalo
tragala po svojoj duši. Tražila sam klicu greha. Da je iščupam, makar
bila mala kao zrno prosa. Stoga se usuđujem da kažem da je sve što
sam činila bilo zbog Jeleninog stradanja. Ne zbog mog! Zbog Jeleninog.
A Sveti Jovan Zlatousti kaže da gnev zbog nesreće bližnjih ne vodi dušu
u pogibelj.

228
 *

- Oooo! Sveti Jovan Zlatoustiii! Ma nije valjdaaa! - kreveljio se i

podsmevao onaj koji na čoveka tovari breme srdžbe i gneva.
- Dakle, vi hrišćani ste majstori obmane i samoopravdanja. Imate
gomilu tih zablesavljenih samomučitelja, svaki od njih je iscedio neku
vajnu mudrost, pa ih izvlačite iz budžaka, kako vam koja zatreba.
- Ali džabe! Sa trubačem ili bez njega, ti si naša.
- Ne sprdajte se sa Svetim. On je zlatna truba pravoslavlja! A ja
nisam vaša! - uzviknula sam.
- Nisi! Nisi! Priznala si greh, a odričeš se onih koji su te u njemu
podržali.
- Dolazi, besnuljo! Idemo!
Krenuli su ka meni u jarosnom naletu. Ali anđeli su bili brži. Zaklonili
su me svojim blistavobelim krilima.
- Rečeno je: 'Težina ga srdžbe njegove obara!' A ova duša pred
vama stoji uspravno. Idite, nesiti. Tražite one koji su pali - odbijao je
njihove nasrtaje Anđeo Susretnik.
- 'Rečeno je...' Opet neka mudrost za svaki dan! Zar je samo njima
branite?
- Pravednima nije potrebna odbrana, već svedočenje. I mi
svedočimo - odvratio je moj Anđeo Čuvar.
„Nazvao me pravednom! Pravednom!" kliktala je moja duša. Ja.
- Vi dobro pamtite da su se anđeli verni Tvorcu i Svedržitelju
razgnevili na prvog otpadnika i na one koji su pošli za njim. I mnogi oci
crkve bivali su ispunjeni srdžbom na jeretike i krivotvoritelje jevanđelja.
Bio je to pravedni gnev. Jer mu razlog nije bio samoodbrana, već
odbrana svetinje.
- Ova se duša srdila zbog nepravde nanete drugima. Zbog ljubavi,
ne zbog samoljublja. A stidela se čak i takvog posrtanja. Borila se da se
uspravi. Nastojala je da umiri buru u sebi. Ostajala je u dugim
razgovorima sa Ðorđem, koji su više ličili na ispovest. Pojala je. Molila
se.
- U isto vreme okitila se novim vrlinama. Podržala je sina da istraje
na putu rasvetljenom žiškom Božjom. Prihvatila je još jednu žrtvu. Iznova
potvrdila da se njena vera iskazuje rečima: Čedan drugog sad, i sav
život svoj, Hristu Bogu predajmo.'

229
 - Tako ne postupaju vaša čeda.
- Naša čeda žive pun život zemaljski. Ne arče ga zbog neizvesnog
obećanja o životu u Carstvu nebeskom - hvalio se podstrekač gneva.
- A, ako ćemo pravo, to i nije život, već životarenje. U toj večnosti je
beskonačno dosadno.
- Sklanjajte se, onda, sinovi bezakonja, i pustite ovu dušu da nastavi
put kojim je za života hodila! - naredili su anđeli.
Njihova moć rasterala je bestidne neprijatelje roda ljudskog.
Ali, kao i za života na zemlji, gde se sinovi oca pogibelji smenjuju
neprestano, nikada ne prihvatajući poraz, i ovde je bilo isto.
Onaj koji na zemlji grešne i zle misli prilaže u svest svakog čoveka,
na ovom putu ih zida pred njim kao litice koje se survavaju u tamni
ponor.
Tek što smo krenuli uvis, već smo morali da stanemo pred novom
preprekom telesa bestelesnih.
Izgledali su sasvim obično. Kao skupina nenamerno sabranih ljudi.
Ali bio je to privid. Odali su ih pogledi ispunjeni gorčinom. Zgrčene usne.
Osmesi samosažaljivog mirenja sa nametnutim i nezasluženim
gubitkom. Ljutnja i slepa mržnja. Žudnja za osvetom.
Sve sam prepoznala.
Nema čoveka koji je živeo a da nije upoznao ljude obuzete
zloduhom zavisti. I, što je još gore, i poraznije, nema čoveka koji je živeo
a da nije osetio smradni zadah zavisti u svom srcu. Da nije slušao
njegov razorni glas u svom slabovoljnom umu. Nema čoveka koji nije u
sebi ridao od jeda. grizao sopstvenu džigericu, i pio otrov sopstvene
žuči.
Oni su to znali. Oni, šaptači zavidljivih misli i podstrekači zlobnih
namera.
- Evo te, napokon, Angelina, na putu za sigurno i zasluženo
prebivalište - dočekali su me kao sudije koji unapred znaju krivicu i
presudu.
- Mnoge smo sate proveli zajedno, naši su otisci svuda po tvojoj
duši. Po tebi. Kao nezarasle rane.
- Došao je naš sudnji čas! Nikada se više nećemo rastati! - smelo
su objavili svoje pravo. I primakli su mi se nepodnošljivo blizu.
„Provesti život večni među zavidljivima, i zavideći! Zar sam to
zaslužila!" korila sam sebe, pometena. Prestrašena.
- Hajde, zlatokrili, šta ste se pokunjili! Dajte nam je! - podsmevali su
se.
- Ona je naša! Sama nam se predala!
- Čovek koji zavidi je slep. I naša Angelina videla je samo sreću
drugih, i u njoj odraz svoje nesreće. Zaboravila je na sve što je primila od
svog Gospoda. Na sva blaga i milosrđa. Sećala se samo onoga što joj

230
nije dao.
- Zavišću je slasno mučila sebe, i nije bila spremna da prašta onom
Berislaviću, koji je dobio sve što ona nije. A imala je i pokoju reč suznog
prekora i za samog umišljenog svetodršca, koji deli po nekom svom
neobjašnjivom naumu, a ne po pravdi.
- Kakvo je to vreme bilo! A, Angelina?
- Iz zavisti se rađa zloba. Iz zlobe mržnja. Iz mržnje zle pomisli. Iz
zlih pomisli često niču zla dela. Tako se greh na greh taloži. Raste!
- A mi se radujemo!
- I ponosni smo pred svojim Gospodarem što mu dolazimo sa
plenom, punih šaka!
- Sve si to znala! Svemu su te naučili. A ipak si nam se prepustila.
- Zato si naša!
- Idemo, Angelina! Idemo!
Anđeli su me pridržavali, ali njihov je dodir bio lak i gotovo
nestvaran. Činilo mi se, čim sluge lažne istine samo pruže svoje ruke,
nestaću u njima kao u nezasitoj čeljusti.
Strah mi je dao hrabrost da im se usprotivim.
- Jeste, imali ste udela u mom padu - priznala sam. - Ali,
blagodareći Gospodu koji je primio moje molitve, vaši nasrtaji ostavili su
tek blede ožiljke zaraslih rana.
- Tvoje molitve! Ono plačevno arlaukanje, i busanje u grudi, i
klečanje po golom kamenju. Jaka odbrana!
- Zavidljiv čovek, i kad misli da se moli za sebe, moli se protiv
drugih. I time dvostruko šteti svojoj duši.
- Za šta si se ti molila, Angelina? Sebi na duhovnu korist, ili na štetu
drugima?
- Samo za jedno! Da vas oteram od sebe! Vas, koji sve činite zla
radi! I za pakost Svedržitelju! Da se, grešna, očistim od vaših tragova.
Zauvek!

231
 *

Bilo je podne. Dan prohladan. Magla je prekrila močvaru, usporila

reku, pritisla šumu.
Jelenu sam zatekla na pragu brvnare. Sedela je zgrčenih kolena. S
skupljenog tela.
- Hladno je da tako sediš, kćeri. Zašto nisi ušla? - pitala sam.
- Ne znam da li smem - promucala je. Drhtala je. Od zime. Ali i od
neke unutrašnje studeni.
- Ne bi ti bilo prvi put.
- Ali sada... više nije isto...
- Uđi, Jelena. Sve ćeš mi reći. Podigla sam je i uvela u kuću.
Nije sela na krevet. Spustila se na kraj stolice. Uplela noge. Ruke
spustila u krilo. Ćutala je.
Ja sam prodžarala vatru. Zagrejala sam malo slatkog vina
razblaženog vodom i začinjenog cvetom karanfilića. Nasula sam ga u
dve zemljane čaše. Spustila ih na sto. I najzad sela kraj nje.
- Uzmi, Jelo. Dobro će ti učiniti - prekinula sam muklu i tešku tišinu.
Nije pružila ruku. Nervozno je noktima čupkala zanoktice i kidala ih
do krvi.
- Majko, moram nešto da ti kažem... Neću da čuješ od drugih...
- Kaži, Jelena... Ne boj se...
- Noseća sam... Rodiću...
Nisam vrisnula. Nisam proklela. Ali, nisam joj rekla ni „Sretno ti bilo!"
Bolelo je. Gospode Bože, bolelo je neizdrživo. Kao da je Jovan još
jednom umro.
- Majko, grešna sam. Ne znam da li da volim ili da mrzim ovo dete.
Ovog sina. Znam da je sin, jer drugačije nosim. Moj je, a opet, kao da se
preko njega neko izruguje sa mnom. Ne verujem da je ovo po Božjoj volji
i htenju. Sve mislim, to mora biti delo neprijatelja Božjeg i ljudskog. Nije
pravedno, majko, što taj sin dolazi prekasno za nas... što nije Jovanov.
„Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnu. Presveta
Bogorodice, Majko, pomozi mi. Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji,
pomiluj me grešnu. Presveta Bogorodice, majko, pomozi mi...",
ponavljala sam u sebi. Neprestano. Tražila sam u slatkim imenima
snagu da preživim. I mudrost da nečim svojim ne ubijem Jelenu. Već
ranjenu. Raspinjanu mnoštvom podjednako moćnih, a oprečnih

232
osećanja.
- Mnogo si ga želela, kćeri, i Bog ti ga je dao. Ti ga već voliš. Tako i
treba. Ne stidi se te ljubavi. Ne guši je sumnjama i nedoumicama. Ne
kušaj volju Gospodnju. Zablagodari mu, i ne pitaj ga zašto je odabrao
ovaj čas. To više nije važno. Ni za tebe. Ni za tvoje dete.
Ustala je. Povila se da mi poljubi ruku.
- Hvala ti, majko - rekla je.
I ja sam ustala. Obgrlila sam je oko pleća. Na dlanovima sam
osećala njenu slabost. Istanjenu kožu. Kosti. Oko struka grčeviti i
začuđujuće jak stisak njenih ruku.
Dugo smo ostale tako. Ona je izlivala suze na moje rame. Ja sam je
milovala po kosi. I šaputala joj reči nežne utehe i ohrabrenja.
A kada je otišla, nisam više mogla da trpim svoju muku. Da
stišavam svoj čemerni jad. Prešla sam u crkvicu. Pala sam na kolena
pred ubogim oltarom, i naricala sam i tužila kao za mrtvima.
Tu me je, u sumrak, obesnaženu i polusvesnu, pronašao Ðorđe, i
uneo me u kuću.

233
 *

Prolazili su meseci. Jelenin trbuh je rastao. Raslo je njeno čedo, i

bližio se dan kada će joj ispuniti ruke. Moj bol se tanjio. Gubio snagu. U
stvari, polako i neosetno, kako to već biva po lukavosti neprijatelja duše
čovekove, bol se menjao. I izobličavao se u zloviđenje. U zavist.
Jeste. Priznajem. Dopustila sam da zavist, kao crna mrena, prekrije
nezlobivo oko duše. I više nisam bila mirna, ni svoja.
Čim pomislim na Jeleninu bremenitost, oblivala me je vrelina.
Osećala sam kretanje hiljada nepodnošljivih insekata po svojoj koži, i
njihov pomahnitali zuj u ušima. Magla mi je prekrivala um. Krv mi se
pretvarala u gorku žuč. Nemoćna, grizla sam svoje srce i trovala se
njime, otrovanim.
Svu me je izjedala pomisao na sreću grofa Berislavića. I ona mi se
činila kao dvostruka nepravda prema nama, Brankovićima.
„Bog mu je dao sve što je nama uskratio. Sve za šta smo Ga molili i
preklinjali", ponavljala sam nebrojeno puta. Često oblivena suzama.
„Zašto je Sveznajući Svedržitelj tako podelio Svoju milost? Koje su
zasluge i vrline tog nasilnika i uzurpatora tako velike pred Njim? Koji je
naš greh? Ili su nevažna i sagrešenja i zasluge? Ali, kako onda Tvorac
deli svoja blaga? Po kojoj pravdi? Može li se uopšte zadobiti dar
zemaljski? Ili je sva naša nagrada tek u Carstvu?" pitala sam se.
„A šta ako Bog sve Svoje deli mimo pravila. Ako se samo igra. Malo
tebi ovo, malo njemu ono. I svejedno mu je ko će šta dobiti. Berislavić
naše dvore i gradove. Mi brvnaru u pustari. Berislavić sina i naslednika.
Mi smrt i iskop roda", tužila sam jedne noći, oslabljena nesanicom, i
skršena nasrtljivim šapatom mnogih podstrekača na zlo.
Bila je to sumnja. Ona najstrašnija. Sumnja u promisao i pravednost
Očevu. Ali ni taj me pad nije otreznio. Tolika sam ogorčena bila.
Tako sam otvorila nebranjeni put kojim mi je u svest dopuzala
pomisao kao zmija šarka. „Grof je stalno u ratu ili u lovu. Ko zna šta bi
sve moglo da mu se desi... ", zapalacala je. Umesto da je, uplašena
sobom, oteram, dopustila sam joj da se razbaškari. Da se raspomami.
Da zablista svakom svojom opakom bojom. Da me navede na maštanje.
„Tada bi to muško čedo bilo naše. Jelenino. Moje", rekla sam. Glasno. I
bilo mi je lepo, i toplo oko srca. Čak sam, na tren, osetila i nadu da bi se
moglo tako zbiti.

234
 „Znaš li čemu si se ponadala, Angelina?" pitao me je neko
bezglasno. Neko čiji sam glas čula kao sopstvenu misao. Po velikoj
dobroti i milosrđu Božjem javio mi se moj Anđeo Čuvar.
„Poželela sam da umre stvor Božji, kako bih ja uzela ono što je
Gospod njemu dao! Zanela sam se nadom u tuđu nesreću!" shvatila
sam.
O, kakva je rugoba ljudska duša. I kako je bezgranična milost i
dobrota Božja. On, kao pastir dobri, i kao Otac brižni, bdije nad nama, i
pomaže nam i kada smo toliko ogrezli u sumnju da ni svoj greh i propast
ne vidimo. I kada ne zaslužujemo tu milost. A ja sam ga optužila da se
nehajno igra našim životima. Ja, podložna mnogim nagovorima i
podmetanjima Njegovog protivnika.
Čitavu tu noć provela sam u bdenju. U crkvi. Kraj vrata. Na
kolenima. Na kamenu. Zagledana u oltarske dveri, u likove Prečiste
Majke i Anđela Blagovesnika, ali sigurna da nisam dostojna da im se
primaknem.
To je bio početak moje borbe protiv prokletnika koji u ljudska srca
seju zavist, i zlobu, i gorku mržnju, kao korov.
Iz dana u dan, iz noći u noć, umesto da zlopamtim ono što mi
Gospod nije uslišio, i da jadikujem zbog onoga što mi je oduzeo, sećala
sam se svega što mi je dao. Jer i to je bilo po Njegovoj milosti, i
nezasluženo. Nabrajala sam čime me je, i kada, obradovao. Kada me je
zaštitio. Pominjala kada me je blagom rukom sklonio sa puta koji nishodi
u ponor. Kada mi je poslao znak svoga prisustva.
Neumorno sam prekorevala sebe zbog greha. I molila sam se.
Molitva je okrepljenje duše. Molitva je snaga duše.
Kada je Jelena rodila sina, bila sam spremna. Mogla sam da svoje
srce ožežem bolom, a da ga ne uprljam zavišću. Mogla sam da se
ponizim odlazeći u dom onoga koji me je izgnao, a da se ne zastidim.
Jer, lepota duše je u smirenju, trpljenju i delima ljubavi.
Kada mi je Jelena pružila svoje čedo, privila sam ga na grudi. I
nisam zadrhtala. Ni telom. Ni bićem.
Osenila sam novorođenog mladenca krsnim znakom, a zatim sam
ga okrenula ka crkvi Svetog Luke.
- Sveti Stefane Brankoviću, ne napuštaj ovo čedo - rekla sam. -
Izmoli od Gospoda da mu vazda budeš prepreka zlu, posrednik
spasenju i putovođa ka dobru koje će dostići. Zaštiti i sačuvaj ovog
Stefana. Ovog despotića Rascie.

235
 *

Zavist je okrutno samomučenje.

Iz zavisti se najupornije mrzi.
Ja sam uspela da skinem taj gnojni čir sa svoje duše. Grof
Berislavić nije.
Zavist ga je gonila kao čopor zveri. Sam je sebe gonio. Nije se
smirio ni kada mu se rodio sin.
Jelenu je okružio uhodama. Pratili su je svuda, i udaljavali se samo
kada je bila sa njim. I za Ðorđem je slao svoje nedostojne sluge. I za
mnom. Šunjali su se, prikradali, prisluškivali, varali ljude da im izvuku
neku reč, lagali. Grofu su mrežili um svojim intrigama. Trovali ga
neistinama za koje su verovali da želi da ih čuje.
Od njih je doznao da je Jelena odnela malog Stefana u crkvu
Svetog Luke. I da sam i ja sa njom.
Nismo bile same. Prisutni su bili i vladika Grigirije, i Ðorđe. Zatim
Luka. Evgenije. Irina. Serafina. Jovanovi stotinari i štitonoša. Neki
kaluđeri. Hrebeljan.
Davali smo Jovanu trogodišnji pomen.
- Tri godine od kako je umro Jovan. Prošle su mi kao tren. I kao
večnost. A još uvek mi dolazi u san, kao da je živ - rekla mi je Jelena.
Nisam joj odgovorila. Nisam stigla. Prenuo me je topot konja u
vratolomnom kasu, a odmah zatim, tresak snažno odgurnutih crkvenih
dveri o zidove, pa bat užurbanih koraka po kamenim pločama.
Grof Berislavić.
Uleteo je u svetinju razjareno. Vonjao je oštro. Zadihano je šištao.
Očito, došao je gonjen velikim gnevom.
- Svi napolje! Odmah! - naredio je okupljenim ljudima.
Nevoljno su ga poslušali. Krenuli smo i Ðorđe i ja.
- Vi, Brankovići, ostanite! Imam nešto da vam kažem.
- Sve ja znam! - obratio se Jeleni. - Sve što se šapuće i priča
glasno. Sve što se javno smera, i o čemu se snuje u potaji. Znam za
svaku laž o meni, i za svaki podsmeh. Raduju se moji dušmani, i oni što
se iz zlobe svačijem zlu raduju. Likuju što si me prevarila. Dala si mome
sinu ime Stefan, jer si davno naumila da se tako zove tvoj i Jovanov sin.
Jer je on to ime voleo. Blagodareći tebi, valjaju moje ime po krkalištima i
tržnicama, prodaju moju bruku uz ribu i povrće, uz ovče kože i zemljane

236
lonce. Seire nad mojom lakovernošću pripite devojčure i oni koji bludniče
sa njima. Dive ti se kako si bila mudra, kako si me namamila kao vola u
kupus pričom da je Stefan ime svetih i svetorodnih među Srbima, i stoga
nema Stefana koji nije Srbima mio!
Da ih ućutkam, još danas ću obznaniti da moj sin nosi ime u čast
Ugarske. Jer Ugarska je zemlja Svetog Stefana.
A ti, stidi se! Makar pred obrazom tog deteta, kad svog obraza
nemaš! Jer da si supruga po vlastelinskom pravilu, da poštuješ dužnost
kako je propisano, ne bi se o našem jadu zabavili velikaši po dvorovima
od Olomouca do Beča, od Venecije do Napulja, od Budima do Istanbula.
Tvoja neugasla ljubav prema mrtvom suprugu, i moja ludost sprdnja su
mnogima! Ali, ta sramota je tvoja. I mora da joj dođe kraj!
Grof je vikao crven u licu i raspuklog glasa. Obigravao je oko
Jelene. Podizao joj i okretao glavu. Prisiljavao je da ga gleda.
A ona! Bila je zid. Kamen. Nepomična. Pod mramornom maskom.
Gledala ga je mirno. Kao prozirnu vodu. Kao vazduh. Kao prazninu. I on
je znao da ne dopire do nje. Da mu je, kao i uvek, ostala daleka i
nedostižna.
Shvatila sam da je ta surova ravnodušnost bila njena osveta. I
zamislila sam, obuzeta užasom, sve one časove i dane kada je on
pokušavao da razvali taj bedem kojim se ogradila. Da dođe do nje. Da je
natera da ga vidi. Da ga čuje. Ko zna šta joj je sve činio. I lepo. I ružno.
Gonjen uskipelom strašću. Mučen istovremenom ljubavlju i mržnjom.
„Ko zna šta je još spreman da učini", pomislila sam. Odjednom silno
uplašena.
U tom času grof se okrenuo ka meni.
- A ti, iskopaj kosti svoga sina, ovu lešinu pokupi, i nosi ih iz crkve.
Predaj ih zemlji, kao što je red. Šest metara duboko! Od danas,
zabranjujem đavolje sedeljke na baštini koju mi je kralj poverio!
- Ne! - vrisnula je Jelena. - Ne, grofe, ako Boga znaš!
Sirotica. Pogrešila je. Silno je pogrešila. Da je ostala ravnodušna,
možda bi grof popustio pred mojim molbama. Pred Ðorđevim monaškom
rizom. Pred mitropolitovim razlozima.
Ali ona nije izdržala poslednju, i najtežu probu.
Taj smeh! Dok živim, neću zaboraviti smeh nesrećnog grofa.
Smejao se kao da se, istovremeno, delio sa razumom, i sa životom.
- Ja sam despot srpski, ma kako tebi bilo teško da to priznaš. I živ
sam! A i to te ne veseli. Ne vredi ti da moliš. Ti si skrivila moju naredbu.
Samo ti! Nisi prihvatila da se vladaš po dužnosti plemkinje i supruge.
Odabrala si život mimo reda i zakona. Htela si da nosiš moje ime, a da
budeš Brankovićka. Da mrtvome priklanjaš ono što je život mog semena
i seme moga života. Više tako biti neće!
Istrgao joj je dete iz ruku.

237
 - Možeš odmah da pođeš sa mnom. Ali odmah. Ili nikada više
nemoj da staneš na moj prag. Izaberi! Oprosti se od mrtvog dragana. Ili
od živog sina!
Krenuo je ka izlazu iz crkve. Dete je vrištalo.
Jelena je unezvereno gledala. U mene. Za njima. U mene.
- Idi, Jelo. Idi, kćeri! Idi, čuvaj svoje čedo. I moli Presvetu Majku da ti
da snagu. Za sve - rekla sam joj.
Ona je, pognute glave, požurila da stigne grofa.
Ðorđe i ja ostali smo sami. U mukloj i teškoj tišini.
Pala sam preko Stefanovih moštiju.
Mnogo puta sam se plašila. Ali nikada ovako.
- Šta ćemo sad, Stefane? Kuda ćemo, mužu moj, i gospodaru?
- Ne boj se, majko - rekao je Ðorđe. - Ne boj se. Otac je kod
Gospoda. Moliće se za nas.

238
 *

- Šta ćemo, majko? - pitao me je Ðorđe. Veče je palo po gradu. Po

nama. Sedeli smo
kraj ognjišta u brvnari. Prebirali smo brojanice. I mešali misli
nespokoja i molitvu.
- Znam samo da ne smemo dopustiti da se oskrnavi svetitelj - rekla
sam. - Zbog njega. Zbog nas. Ali i zbog naroda. Zbog vere kojom se
narod napaja na tim svetim moštima kao na Svetom jevanđelju.
Neprestano se pitam kako da poslušamo naredbu vlastelina, a da
sprečimo svetogrđe.
- Mislio sam da odemo u Vlašku, kod vojvode Radula Velikog. Ima
već više od godine kako me zove da dođem i uredim vlašku pravoslavnu
crkvu. Ovih dana ponovo mi je pisao. Kaže, pridružio bi nam se i
carigradski patrijarh Nifont.
- A Stefan i Jovan?
- Ponećemo ih.
- A narod?
- Mnogo puta su svetinje sklanjane pred silom. Narod ih je pamtio.
Okupljao se oko priča o čudima koja su od njih nastajala. Jačao veru i
nadu u čekanju i želji da ih ponovo celiva. Neće Srbi zaboraviti Stefana.
I, kako bude prolazilo vreme, sve više će im nedostajati. A, daće Bog,
vratićemo se jednog dana.
- Daće Bog, sine. Evo, i sada je mislio na nas. On, koji zna šta je
bilo, šta jeste, i šta će se zbiti, pronašao nam je utočište. Baš kao što je
rekao: „Zna Otac vaš nebeski šta vama treba... "

239
 *

Bila je noć. Zimska. Ledena.

Crkvu su osvetljavali titravi plamičak kandila i nekoliko sveća.
Stajala sam oslonjena o zid. Malaksalog tela. Malaksalog srca.
Majka koja čeka da pokupi kosti svoga sina.
Ljudi su radili u tišini.
Čuo se udar pijuka i lopata po kamenu i zemlji. Po drvenom
poklopcu kovčega. Čuo se i poneki uzdah. Umora. I tuge.
Grof je naredio da po noći, i da ne vidi niko, iskopamo ono što je
ostalo od Jovana. Da odemo dok se ne razdani. Kao begunci. Da kao
tati odnesemo naše mrtve. Da se narod ne bi okupio da isprati bivše
despote i svetitelja.
Ali davno je kazano da čovek snuje, a Bog odlučuje.
Kada je Ðorđe otvorio Jovanov kovčeg, da bi sakupio njegove
zemne ostatke, umesto suhih kostiju, ukazalo se neraspadnuto telo
ugodnog mirisa.
- Mali brate! Sveti Jovane! - promucao je Ðorđe. Pognute glave
prekrstio se pred novim Božjim ugodnikom.
- Sveti! Sveti! Sveti! - povikali su ljudi uglas. I popadali su ničice,
gde se ko zatekao.
Jovanov štitonoša je istrčao iz crkve.
- Čudo, ljudi! Čudo! Gospod je proslavio despota Jovana! - vikao je
u mrak.
Tada je tmina oživela. Iz pomrčine, iza stabala drveća, iza zvonika,
iz uglova dvorišta, s druge strane puta, iz obližnje šume, kao da su
poleteli svici. Jedan. Pa desetak. Pa stotine. Muškarci. Žene. Deca.
Okupljeni u potaji, kako bi se, kad krenemo, oprostili od nas, čim su čuli
štitonošu, izašli su iz svojih zaklona i, sa upaljenim svećama, pohrlili u
crkvu, da dotaknu mošti novoproslavljenog svetitelja.
Oni koji su služili grofu, i tvoreći mrki zid nadgledali naš odlazak,
uklonili su se pred njima bez reči. Zatim su se, jedan po jedan, osvrćući
se, i pogledom tražeći saglasnost svojih drugova, pomešali sa narodom.
A ja? Majka? Klečala sam kraj Jovanovog kovčega, kao nekada kraj
njegove kolevke. Dodirivala mu obraz dlanom. I šaputala: „Srećo
majkina."
Nisam mislila na narod. Ni kolika je, ni šta znači, ta milost koju je

240
Gospod izlio na nas. Nisam se pitala kako je, i čime, moj neobuzdani sin
zaslužio da bude tako proslavljen na zemlji. Nisam mislila ni na Jelenu,
koja će već sledećeg jutra doznati za ovo čudo, i pasti u novo, i
bezizlazno očajanje. Ni na njene i Jovanove kćeri. Ne. Ja sam se samo
radovala. Jer sam ponovo mogla da pomilujem svoga sina. Kao da mi se
vratio.

241
 *

Znala sam da je sav rod ljudski, i sve što postoji, ljubav Božja izvela
iz nepostojanja. Sećanje na tu ljubav dalo mi je nadu da će anđeli, koji
sve čine po Njegovom nalogu, i ugledajući se na Njega, da me izbave iz
zamke u koju su me uterali oni koji postoje da bi služili zlu.
Zaista, blagi pratioci odbili su drske zahteve neprijatelja.
- Svaki čovek počini neki greh. Ali, iskupljuje se dobrim delima -
rekao je Anđeo Susretnik.
- Ona je uvidela kome se predala. A onda vas je velikim trudom
oterala. Mnogo se, i istinski, kajala. Mnogo se molila. I svako je svoje
sagrešenje do smrti nosila u sebi kao kaznu i opomenu - dodao je Anđeo
Čuvar.
Prestrašena suočavanjem sa izobličenim obrazom zavisti, i
istovremeno, ohrabrena dobrotom anđeoskom, izmakla sam se gnusnim
nasilnicima duše.
A oni! Već sigurni da im ne mogu umaći, i da je samo pitanje trena
kada će me odvući za sobom, kao što zver odvlači krvavi plen, nisu hteli
da me puste.
Vikali su uglas, nizali nedolične i prljave reči, zasipali pogrdama.
Bilo ih je podjednako strašno i gledati i slušati.
- Dosta je bilo! Poraženi ste! I na zemlji, i na ovom sudu! Idite!
Vratite se u bezdane neviđanja Boga, iz kojih ste ispuzali! - prekinuo je
tu bezumnu dreku blistavi Božji poslanik. I oterao ih je, silom koju mu je
dao Tvorac.
Po ko zna koji put, pobeđene legije vladara greha povukle su se. Ali
samo da bi napravile mesta za one koji im prednjače u zlu. I njih sam
prepoznala.
Mnogi su ih ljudi slušali i podražavali. Mnogi nagrdili svoja lica
njihovim belezima.
Oči su ih odavale. Oči. Zlo u dnu pogleda, kao ledeni bezdan.
Zluradost koja kaplje kao otrov sa račvastog jezika. Podsmeh koji seče
kao nazubljeni nož. Osvetoljubiva mržnja bez samilosti.
Zlobno su se radovali tuđoj nesreći. Poraze bližnjih slavili kao
pobede. Likovali i izrugivali se. Sa slašću pripremali osvetu. Smišljali
sitna podmetanja. Laži. Klevete. Otimačine. Čak i ubistva. Veselili se
izvršenoj osveti kao ispunjenju pravde Božje. Kleli. Proklinjali. Molili se

242
Svemogućem da bude njihovo oruđe. Tražili od Svetlosti da sledi tamu.
Svi su bili tu. Izmešani. Koloplet onih koji ljudska srca nagrđuju
okrutnošću.
Ali ja sam znala da u meni nema njihovog udela.
- Nikada nisam zlopamtila - rekla sam anđelima.
Mislila sam, ako to odmah kažem, rasteraću snagom svoje istine
divlje i jarosne progonitelje duše. I hitro ću, u naručju anđela, požuriti ka
cilju čovekovog postojanja.
Anđeli su čekali. I ćutali.
Po velikodušnosti Svedržiteljevoj, i oni u čijoj je moći obmana, laž i
zlo imali su pravo da izreknu svoje optužbe. A ja sam morala da
odgovorim na njih.
- Vidi ti Angeline! Sada se pravda i pre nego što je pitamo za dug! -
rugali su se.
- Naučila je knjige kaluđerske, zna sve prečkice na lestvici, i misli da
je izbavljena.
Smejali su se mojoj istini kao glupom i neveštom pokušaju prevare.
Bili su gospodari onih koji ne praštaju. I nisu praštali ni nepočinjeno.
- Jesam. Čitala sam knjige. Učila sam iz njih. I trudila sam se da
živim po pravilima svetih otaca. Znala sam da samo onaj ko izbaci
zlopamćenje iz sebe ima pravo da moli oproštaj za sopstvena
sagrešenja. Jer rečeno je: 'Opraštajte i oprostiće vam se.'
- Idi, bre, Angelina! Rečeno je i: 'Blagosiljajte one koji vas vređaju i
gone. Blagosiljajte, a ne kunite!' Vidiš, ponešto i mi znamo! Ali to je tako
blesavo! Protivno ljudskoj prirodi, koja živi strastima, i žudi za osvetom.
- Vi ste protiv ljudske prirode! Nas je Bog stvorio, a on ne bi stvorio
zlo! Vi kvarite po meri svoga pada ono što je stvoreno da bude dobro.
- Vaš Gospod mnogo od vas traži. Da praštate onima koji su vam
skrivili gubitak i bol. Da volite one koji vas ne vole. Da dajete i kad
nemate. Da budete više tuđi nego svoji.
- Naš Gospod od nas traži da budemo što sličniji Njemu. A On je sa
krsta praštao svojim ubicama i progoniteljima. Molio je: 'Oče, oprosti im,
jer ne znaju šta čine!'
- Vaš Gospod bio je naivna dobričina i budala. Oni ga pljuju, on ih
blagosilja. Umesto da ih sažeže jednim bleskom oka. A i vi, koji ga
sledite, niste ništa mudriji.
- Ne hulite na Svetlost sveta! Ne hulite, hulitelji dobra! - uzviknula
sam.
U tom času nisam ih se bojala.
- Smiri se, Angelina! Uostalom, nismo ovde radi umnih naklapanja.
Ovde se ispituje sav tvoj život. I utvrđuje čija si.
- Božja sam!
- 'Božja sam!' To bih i ja mogao da kažem kada me ne bi bilo

243
sramota.
- Po čemu si Božja?
- Kada si pokazala svest i dobrotu, poslušnost i praštanje? Nešto se
ne sećamo da si nas gonila kao mrske neprijatelje.
- Branila sam se od vas unapred, pa mi ni prići niste mogli - rekla
sam.
Zaista je tako bilo. Ne zaboravljajući kako sam lako pala u greh
gneva i zavisti, dobro sam se čuvala zlopamćenja.

244
 *

Vlaški vojvoda Radule bio je čovek davno zašao u zrelo doba. Stas
mu je bio snažan, lice tamnoputo, izduženo i muževno, vlasi mrke,
pogled ozbiljan i prodoran.
Vlast je zadobio po pravu nasleđa, od svoga oca Vlada Četvrtog.
Bio je turski vazal. Ali to delimično ropstvo bilo je i delimična
sloboda. I on je, ispunjavajući što mora, stvarao priliku da radi ono što je
smatrao dobrim za svoj narod.
Vladao je mirno i odmereno. Više je verovao u pregovore nego u
ratove. Stoga je, nekoliko meseci pošto smo došli, rado prihvatio
Ðorđeve savete da ne treba presecati mačem čvor koji je moguće
razrešiti rečima. Posebno ako mačeve na obe strane drže hrišćani.
Imao je silnu ljubav prema pravoslavnoj veri. Govorio je da narod,
čuvajući veru, čuva sopstveni opstanak.
Neki umni i čestiti ljudi nazvali su ga Radule Veliki. Pod tim imenom
ostao je zapisan u spisima hroničara i u sećanju svoga naroda.
Njegova prestonica bilo je Trgovište. Lep i veliki, tvrdo zidan grad,
opasan sa dva bedema razdvojena dubokim jarkom. U grad se ulazilo
samo na jednu kapiju, sa severa, preko mosta. Kada bi bio podignut,
most je zatvarao spoljni pristup u visoku odbrambenu kulu.
Najlepša građevina u Trgovištu bila je crkva. Zidali su je i opravljali
srpski majstori. Živopisali vizantijski zografi. Zato je nalikovala Lazarici i
Ljubostinji, Ravanici i Manasiji.
Dvor je načinjen od kamena. Prostran i udoban, namešten sa
ukusom, ali i sa merom, bio je sličniji našem domu u Kupiniku, nego
palatama u Beču ili Budimu.
Vojvoda nas je primio kao blagonakloni rođak. I kao plemić i
gospodin. Dočekao nas je na ulazu u unutrašnje dvorište zamka. Pratili
su ga vojvotkinja, njihovo šestoro dece, vitezovi i dame. I dvojica
znamenitih gostiju, o kojima je već ranije pisao Ðorđu. Jedan je bio
svrgnuti carigradski patrijarh Nifont, inače Srbin i odani prijatelj
Stefanove zlosrećne sestre Mare. Drugi, slavni štampar, jeromonah
Makarije.
- Napokon si ovde, bogoljubivi i visokopoštovani gospodine!
Svevišnjem neka je slava i hvala što te je poslao da nam se pridružiš, da
skupa tvorimo dela za koja sam nemam ni znanja ni snage - pozdravio je

245
Ðorđa.
- Neka je hvala Onome koji sve uređuje po Svojoj promisli. Ali neka
je hvala i tebi, hristoljubivom i Bogom odabranom, koji si sabrao mnoge
mudrosti. Koji pamtiš reči psalma da 'Bog štiti došljaka' i znaš da samo
najbolji među Njegovom decom u svoj dom primaju one koji traže
utočište - odgovorio mu je Ðorđe.
Zatim se vojvoda okrenuo ka meni i poklonio mi se.
- Dobro došla i ti, uvažena, i svim vrlinama ukrašena, i mila mi
rođako! Nađi ovde mir koji si ostavila u svome domu - rekao je.
- Neka Gospod čuva i blagoslovi i tebe, milosrdnog, i sve što voliš i
zoveš svojim - uzvratila sam hvalu i poštovanje.
Tada sam se okrenula ka vojvotkinji. Bila je to Katarina, kći Ivana
Crnojevića i moje sestre Goislave. Odmah sam je prepoznala. Ličila je
na svoju majku. I na moju majku. Isti lik i stas. Ista kosa i način češljanja.
Ista otmena jednostavnost. Ista gospodstvenost, odlučnost i snaga.
Poneta silinom osećanja, grčevito sam je zagrlila. Kao da grlim njih
dve. A ona! Obavila je ruke oko mene i uhvatila se šakama za moj
ogrtač.
- Od kada sam, pre mnogo godina, pošla sa Cetinja, do danas
nikoga od svoga roda zagrlila nisam - rekla je kroza suze.
I ja sam plakala. Po prvi put od kada smo napustili Kupinik. Led koji
mi je mrzao srce topio se od topline te nežne dobrodošlice.

246
 *

Bio je to zaista jedan retko lep i uzbudljiv čas moga života. Ðorđe,
koga su u Vlaškoj svi zvali monaškim imenom Maksim, poveo me je da
vidim čudo nad čudima: radionicu u kojoj se knjige ne prepisuju, već se
štampaju.
Na ulazu u veliku odaju, ispunjenu izmešanim mirisima boje, mastila
i vlažne hartije, predusreo nas je jeromonah Makarije.
Makarije je bio od onih ljudi čija slava ide ispred njih. Stiže i tamo
kuda se oni ni uputili nisu. Kuda nikada neće poći.
Bio je znan kao majstor i umetnik koji je rukodelisao slavni Oktoih
prvoglasnik, prvu knjigu na slovenskom jugu štampanu ćirilicom. A zatim
još jedan Oktoih, Psaltir, Molitvenik i Četvorojevanđelje.
O Makariju smo veoma malo znali. Nagađalo se da je poticao od
zetskih gospodara Crnojevića, ali to kao da mu nije bilo važno. Sebe je
nazivao „jeromonah Makarije od Črnije Gori" i nastojao je da pod tim
imenom bude zapamćen. U knjigama je ostavljao svoj potpis kao trag.
Umeće štampanja knjiga izučio je u Veneciji. I doneo ga je sa
sobom na Cetinje, u želji da njime posluži svojoj veri i narodu. Za tri
godine u tipografiji Ðurđa Crnojevića, u manastiru posvećenom
Presvetoj Bogorodici, pečatao je pet knjiga.
Kada su Turci zauzeli Crnu Goru, a njegov gospodar izbegao u
Veneciju, Makarije je potražio utočište za sebe i svoju tajfu u Trgovištu,
pod okriljem Ðurđeve sestre i njenog muža. Nastavio je štampanje
bogoslužbenih slovenskih knjiga.
Bio je Ðorđev vršnjak. Čovek obdaren mnogim vrlinama duhovnim,
ali i mnogima talentima. Da vrati dug, zavetovao se da će svim što mu je
dato služiti veri i Bogu. Zato mu je Onaj u čijim je rukama sve dopustio
da izvrši delo po kome će ga večno pamtiti.
Uprkos velikom i značajnom učinku, ostao je skroman, i smeran.
Nije radio sam. Nekadašnje prepisivače, dijake, gramatike, potekle
iz raznih manastirskih skriptorija, obučavao je veštini štamparstva. Neki
od njih odlazili su dalje, da primljeno raznose i dele. Drugi su ostajali sa
njim.
Toga dana kada smo ga posetili, uz njega je bilo sedmoro ljudi.
Makarije je, kao najveštiji među njima, rezao na drvetu vinjete,
inicijale i naslove, radio ispravku sloga, delio poslove i nadgledao ih.

247
Njegov pomoćnik bio je jeromonah Pahomije „od Rijeke, od Skadarskog
jezera".
Bila su tu još dvojica slovoslagača, zatim, kod prese, jedan radnik
koji je bojom premazivao ploču sa složenim slovima, i drugi, koji je
pritiskao presu. Obojica su, kako je koji stizao, ulagali hartiju. Uz njih je
stajao čovek koji je kvasio hartiju neposredno pred otiskivanje, a sa
druge strane onaj koji je razlistavao odštampane listove i ređao ih da se
suše.
Išla sam od jednog poslenika do drugog, gledala sam šta rade,
zapitkivala Makarija, i slušala ga pažljivo. On je bio strpljiv, a ja
radoznala i istinski zadivljena.
Razumela sam, kada se jednom knjiga složi, moglo se uraditi
bezbroj njenih otisaka. A koliko će otisaka biti, zavisilo je samo od
količine papira i boje, i od volje onoga ko pečata. Tako će nastati mnogo
više knjiga, neće biti skupe kao one koje se izrađuju prepisivanjem, i više
će ljudi moći da ih ima.
- Dok su majstori u Veneciji po prvi put slagali Sveto pismo, pao je
Carigrad. Kada je knjiga naštampana, palo je srpsko Novo Brdo, i
porobljeno je Kosovo. Dok su umnožena Jevanđelja širila dobru vest
diljem zapadnog hrišćanskog sveta, poput apostola, ceo Balkan je
postao deo Osmanskog carstva, i počelo je surovo nametanje islamske
vere porobljenim narodima - pričao je Makarije.
U Veneciji sam prvi put pomislio da štamparstvo može biti misija.
Da se knjigom može boriti protiv duhovnog ropstva. Protiv onih koji traže
da zaboravimo svoju prošlost. Svoje vrednosti. Da prihvatimo njihovo
viđenje naše prošlosti. Njihove navike i običaje. Da postanemo oni. Zato
sam se vratio na Cetinje. Zato nisam pošao sa svojim gospodarom u
progonstvo u Mletke, već sam potražio okrilje pravoslavnog vladara.
- I ja mislim, došlo je vreme da se pravoslavlje brani knjigama.
Državu smo izgubili. Moramo da branimo i čuvamo Crkvu, veru i
pamćenje. A sačuvana Crkva, vera i pamćenje sačuvaće narod.
Održaće ga budnim i spremnim da jednom, u čas koji odredi Gospod,
ustane i zbaci jaram u koji ga uprežu inoverni - složio se Ðorđe.
- Možda će doći dan kada će u svakoj kući biti po jedna knjiga. Po
jedno Jevanđelje. I kada će u svakoj kući biti bar jedan pismen čovek.
Da čita ostalima. Da se šire Istina i Zapovesti i čuva vera Hristova. A,
kao što kaže naš uvaženi i bogoljubivi domaćin, narod koji čuva svoju
veru čuva svoj opstanak i budućnost - rekla sam.
„U svakoj kući po jedna knjiga. I neko ko ume da čita", ponavljala
sam u sebi danima. Zanosila se. Ta pomisao činila mi se privlačna i
neverovatna kao bajka. Kao san.

248
 *

Dmitar Jakšić, Jelenin brat u drugom kolenu, bio je čovek lep i

ponosit, hrabar i neobuzdan, kao svi Jakšići. Gospodar mnogih imanja, i
čelnik velikog ugleda. Prijateljevao je sa brojnim plemićima, i rado je i
daleko jahao da bi se viđao sa njima. Jednoga dana, putujući vlaškom
boljaru Njagoji Basarabi, svratio je u Trgovište.
- Jelena je rodila još jednog sina. I opet je noseća - rekao mi je čim
smo se pozdravili.
- Kako je ona? - pitala sam.
- Isto...
- Nesretnica...
- To može da se ispravi... Despotice, moram nešto da te pitam. Kaži
mi, ali istinito i po duši, da li mrziš Berislavića zbog onoga što ti je
učinio?
- Ne mrzim ga - rekla sam mirno. I sigurna da govorim istinu.
- Ne? - začudio se.
- Ne, Dmitre. Zlo se mrzi, a čovek se voli i žali. Ili bar razume. Taj
paćenik nas mrzi zbog ljubavi. Prognao nas je zato što se osećao
prognanim.
- Znam i ja, čovek treba da primi uvredu trpeljivo, i sa mirom. Ali, ko
to može? I kakva je korist od takve krotkosti, ma kome, osim silniku, koji
tuđom slabošću bestidno hrani svoju bahatu i okrutnu prirodu?
- Korist je za dušu onoga koji trpi. Ona ostaje neogrehovljena i čista.
- Duša! O drugome ja tebi govorim, despotice! Znaš li da hroničari
već pišu: 'Dođe inoplemenik u dom otačestva njihova i izgna ih...', kao
da se nikada nećete vratiti. A on je, bestidnik, još dokitio svoje titule.
Sada se predstavlja i potpisuje kao 'milošću Božjom despot srpski'.
Čuješ li, milošću Božjom!
- Neka ga, Dmitre.
- Ne mogu više da gledam to bezakonje! Naumio sam da ga ubijem.
- Ne, Dmitre! - uzviknula sam. Ali on kao da me nije čuo.
- To sam došao da ti kažem. I da u crkvi, pred dostojno položenim
svetim moštima, molim blagoslov od našeg Ðorđa... od jeromonaha
Maksima.
- Ne, Dmitre, ako Boga znaš!
- Učiniću to za veliku korist svima. Jelena će biti slobodna. Pošto

249
ima dvojicu sinova, kralj će joj dati regentstvo. Dok njeni Stefan i Ðorđe
ne dorastu koplju i maču, ja ću voditi srpske čete. Ako ja poginem,
ostaće ko od Jakšića. Ti i Ðorđe vratićete se u dvor, a mošti naših
svetitelja među srpski narod, u crkvu Svetog Luke.
Nedostajao mi je Kupinik. Obedska bara. Reka Sava i njeni razliveni
zavijuci. Obeda. Naša brvnara i crkvica. Jelena. Ljudi. Sela. Često sam
ih pohodila u snu. I želela sam, silno sam želela da se vratim.
- Ne, Dmitre! Ne! Ne možemo se protiv zla zlom boriti. Nema
opravdanja za sopstveno zlo. A ubistvo iz zasede još je i nedostojno.
Greh ćeš na greh nazidati.
- Greh! Znaš li ti koliko sam ja ljudi ubio? U boju. U dvoboju. Iz
zasede. Ruke su mi krvave do lakata. Noge do kolena. A ti mi pričaš o
grehu! Uostalom, zar nije zapisano: 'Oko za oko, zub za zub!'
- Zapisano je, sinko. Ali Gospod je strogost Starog zaveta pretvorio
u milost jevanđelja. Kao što je na svadbi u Kani vodu pretvorio u vino. I
rekao je: 'Moja je osveta, ja ću vratiti!'
- Možda je već počeo da vraća - nasmejao se Dmitar. - Istina,
Berislavić nikada nije bio bliži kraljevoj milosti, posedi mu i gospodstvo
nikada nisu bili veći, ali on dobro poboleva. Možda treba malo pomoći
Bogu...
- Ne, Dmitre! Ne! Zaklinjem te imenom i moštima svetih Brankovića!
I još te molim, olakšaj budući put svojoj duši. Pokušaj da oprostiš grofu.
Jer, pobeda nad zlopamćenjem često je veće pokajanje i čini čoveka
bližim Bogu nego mnoge pokore za oproštaj greha.
A kada ti se učini da ne možeš, da si posustao, da ti se duša
obesnažila, seti se Gospoda, Njegovog stradanja i trpeljivosti u
stradanju, i postidećeš se svoga zlopamćenja, i mržnje, i želje za
osvetom.
- Da li ti vidiš život i svet koji nas okružuje? Brat je bratu takmac i
dušmanin od kada prvi put ugrize sisu materinu. Očevi čupaju i pale
izdanke svoga semena kao korov. Majke zaverama uništavaju plodove
svojih utroba. Sinovi oduzimaju živote onima koji su im živote dali. Sve
zbog vlasti. Imanja. Časti zemaljskih. A ti?! Praštaš tuđinu! Kako možeš?
- pitao me je. Zbunjen.
- Kako mogu? Reći ću ti. Ja, Dmitre, dobro znam da nema čoveka
bez greha. Svesna sam i svojih sagrešenja. A opet, nadam se da će mi
ih Milostivi i Dobri Čovekoljubac oprostiti. Da će me primiti pod okrilje
Svoje ljubavi. I obraćam Mu se sa tom verom i nadom. A kako da
kažem: 'Oče, oprosti mi', i da zlopamtim. Kako, kada nas je sam Gospod
uputio da u molitvi treba reći: 'Oče naš, oprosti nam dugove naše kao
što mi praštamo dužnicima svojim...'

250
 *

U Trgovištu smo ostali tri godine.

Ðorđe je bio posvećeni i neumorni delatnik. Opitom je potvrdio
brojna iskustva svetih otaca, a učenjem sabrao mnoga znanja o
duhovnom životu. Ta nataložena blaga delio je neštedimice, i narodu i
boljarima, i mnogi su ga tražili, da uz njegovu pomoć poboljšaju svoje
običaje.
Kada je patrijarh Nifont kanonski uredio Vlašku crkvu, Ðorđa je
rukopoložio za prvog mitropolita.
Ðorđe je sa velikom pažnjom i umećem vršio i diplomatske poslove.
Kao posrednik i pregovarač, rado je viđan na dvorovima od Venecije do
Moskve. A episkopski čin kojim je odlikovan dodatno je utvrdio njegov
ugled, i činio je njegove reči pouzdanim, a dogovore nespornim.
Vojvoda Radule Veliki veoma je poštovao svog gosta i rođaka.
Rado je slušao njegovo mišljenje, i prihvatao savete. Dopustio je da ga
Ðorđe, u času kada se činilo da je rat neizbežan, izmiri sa moldavskim
vojvodom Bogdanom. Slao ga je u Budim i u Moskvu. A kada su zajedno
otputovali kod kralja Vladislava, učinilo mi se da slutim šta je Ðorđe
naumio. Nažalost, jedan događaj, koji je iznova preokrenuo naše živote,
nije mu dao vremena da završi ono što je započeo.

251
 *

Ja sam i u Trgovištu, na dvoru, nastavila svoj život monahinje i

molitvenice.
Još uvek mi magla ne beše zastrla vid, te sam i dalje neumorno
čitala. U knjigama sam i tada, na pragu starosti, kao kroz sva ranija
doba, tražila duhovnu korist i uske kapije na putu do Gospoda.
Redovno sam se ispovedala Evgeniju. Prisećala sam se grehova iz
prošlosti, učinjenih pomišlju, rečima i delom. Učinjenih voljno i nevoljno.
Kajala sam se, i tražila oproštaj, i za njih, i za nova sagrešenja. Ona,
koja sam činila bez namere, i ne prepoznajući ih. I svom dušom svojom
sam se borila, i stražarila neumorno, da ne zgrešim prihvatajući greh.
Svakoga jutra išla sam na službu Božju. Molila sam se. U svetom
hramu, ali i u svojim odajama. Nikada nisam zaboravljala da je molitva
razgovor duše sa Onim koji joj je udahnuo život. Da je molitva život
duše.
Nizala sam zrna Jovanove brojanice, koju sam, u času kada se
prestavio, skinula sa njegove mrtve ruke. U svakom trenu svesna da je
ona poslednje što je dodirivao moj sin.
Deo dana provodila sam sa Katarinom. Ona je volela i tražila moje
društvo. I meni je uz nju bilo lepo. Mi nismo imale zajedničke uspomene,
ali imale smo sećanja na one koje smo obe volele. I ta sećanja, i priče,
bližile su nas.
Katarina je samo po liku bila poput svojih pretkinja. Srce joj je bilo
meko, a duša krhka. Bila je čestita i dobra, ali nedostajala joj je hrabrost,
i snaga. Živela je štićena moćnim rukama svoga muža, i bilo joj je
udobno. A ja, koja sam trpela gubitke, i zadobijala udarce u nasrtajima
neprijatelja, ne jednom sam se zapitala šta bi se zbilo sa njom i sa
njenom decom kada bi, nekom nesrećom, ostala bez te zaštite.
Uprkos tihoj i neprolaznoj žalosti, uprkos žestokom bolu nesraslih
rana, te tri godine u Trgovištu mogla bih da nazovem vremenom mira i
spokoja.
Ali, kao i toliko puta ranije, bio je to samo kratki predah između dve
nevolje. Taman koliko č mi je bilo potrebno da danem dušom. Da se
oporavim. I da sakupim snagu kako bih mogla da podnesem novi
udarac.

252
 *

Jednoga dana, s proleća tisuću petsto sedme godine po rođenju

Spasovom, Luka je zatražio da govori sa mnom i sa Ðorđem.
- Po milosti Svetog Luke, tvoj deda me je otkupio iz ruku nevernika -
rekao je. - Dao mi je drugi život. Proveo sam ga služeći dobru. Dva
desetleća uz Stefana, i još tri sa vama, bez njega. Sada osećam da će
me Gospod uskoro pozvati k Sebi. Želim da se u miru neke svetogorske
isposnice pripremim za taj susret. Želim da se potpuno povučem iz
sveta, i da vreme koje mi je preostalo na zemlji provedem u vrtu
Presvete Bogorodice, neprestano izgovarajući Isusovu molitvu. Stoga
sam došao da te molim da mi, kao duhovni starešina, daš otpust i
blagoslov.
Glas mu je bio tih, reči jasne i razgovetne, držanje smireno.
- Ja tebi da dam blagoslov! - uzviknuo je Ðorđe. - O, Luka! Ti si me
krstio. Od tebe sam prvi put čuo molitvu 'Oče naš'. Ti si mi otkrio
omamljujuću lepotu i nemerljivu dubinu pravoslavlja. Ti si me vodio
putevima vere, i bdio da ne skliznem sa strme litice. Ti si mi bio duhovni
otac. Ti si moj starešina! Idi kuda te srce vuče! Ali znaj, nedostajaćeš mi.
I težak mi je rastanak s tobom.
Bio je iskreno dirnut. Prišao je starcu i privio ga je u dug i nežan
zagrljaj.
Gledala sam ih, i osećala sam kako mi se niz lice slivaju suze.
A kada se Luka okrenuo ka meni, kada mi je prišao, nisam mogla
da zadržim jecaj.
- Oprosti mi, svetla despotice, ako sam te ikada povredio - zamolio
je.
- Nemam šta da ti praštam, Luka. Sve si nas samo dobrom zadužio.
Neka te Svevišnji nagradi za sve što si bio mojoj deci i meni. Za ono što
si bio Stefanu - rekla sam.
I povila sam glavu, da po poslednji put primim blagoslov od tog
dobrog i požrtvovanog čoveka, sigurna da će mu Gospod dati mesto u
Carstvu Svome.

253
 *

Prošla je godina po Lukinom odlasku. I još pola od druge. A onda

nas je veliki jad zadesio.
Prerano, iznenada, i neočekivano, Gospod je uzeo vojvodu Radula.
Izvukao je kamen iz temelja, i srušio je građevinu.
Taj silni i odvažni čovek nije stigao da uredi sa sultanom pravo
nasleđa za svoga sina. Ni da vladarska obeležja i regentstvo preda
vojvotkinji. Čak ni da se oprosti sa najbližima, i uputi ih šta da čine.
Moja nesrećna Katarina odjednom se našla sama. Bespomoćna. U
beznađu. Istina, imala je uporište u narodu, ali su spremnost i snaga
njene vojske bile slabe. Tako je spletkama, silom oružja i turskom voljom
vlast u vojvodstvu preuzeo nedostojni uzurpator. Kao da je neko želeo
da se naruga vlaškom narodu, i svima nama, vojvodu Radula Velikog
nasledio je čovek koji je ostao zapamćen kao Mihnja Zlobni. Mihnja Zli.
Mihnja Pakosni. Nadimci su mu bili različiti, ali govorili su isto.
Kada sam ga videla prvi put, za tren sam pomislila da je odnekud
ispuzao Olvin. Istina, Mihnja je bio mlađi, raskošno odeven i iskićen
draguljima. Ali pogled im je bio isti. I razliveni osmeh. I držanje. Ljudi
zaista liče na demone koji njima gospodare.
„Takvom čoveku Ðorđe treba da služi. Takav čovek treba da mi
bude skrbnik i zaštitnik", pomislila sam. Postiđena.
Makarije i patrijarh Nifont osetili su isto. I potražili su utočište i mir u
Hilandaru.
Svrgnuta vojvotkinja nije mogla da ode. Nasilnik se bojao da će se
oko zakonitih naslednika okupiti pošteni, ali i nezadovoljni, i da će se dići
protiv njega. Stoga je naložio da udovica i potomci vojvode Radula
ostanu u Trgovištu, u bočnom krilu zamka. Pod stražom.
Katarina je bila očajna. Plakala je po čitav dan, noću se borila protiv
sna, ophrvana neprestanim strahom za sigurnost svoje dece. Dobro je
znala da njihovi životi zavise od interesa i volje nemilosrdnog čoveka koji
im je oteo očevinu.
Jedne noći uspeli su da uteknu. Ni sa kim se nisu oprostili. Čak ni
sa mnom. Stoga niko nije znao ni kuda su otišli, ni ko im je pružio pomoć
u bekstvu, i zaštitu od Zlog.
Bilo je to baš u vreme kada je Ðorđe otputovao u Budim, po nalogu
novog gospodara.

254
 Ostala sam sama. U tuđoj zemlji. U tuđem gradu. U domu
neprijatelja. Imala sam samo molitvu. I veru da će mi Gospod otvoriti
vrata i put za izlaz iz bezizlaza.

255
 *

„M onahinji Angelini, u Trgovište, Mila moja majko,

Čim pročitaš ovo pismo, uništi ga.
Pišem ti u velikoj žurbi, i kazaću ti samo koliko moram.
Još pre nego što sam krenuo na put, doznao sam da je Mihnja
Pakosni naumio da me, po povratku u Trgovište, preda Turcima. Utvrdio
je dogovor sa smederevskim sandžak Balibegom, ali i sa nekim
katoličkim kaluđerima koji su se razmileli Vlaškom čim je zlobni nasilnik
oteo vojvodsko dostojanstvo od zakonitih naslednika. Mihnja je voljan da
proda veru pravoslavnu, i sada se cenka, i meri ko će dati više, sultan ili
papa.
Gospod mi je poslao dobrog čoveka koji mi je otkrio ovu zaveru.
Sam Mihnja dao mi je priliku da izbegnem zamku kada me je uputio u
Budim, kralju Vladislavu.
Ja se više neću vraćati u Vlašku.
Uprkos tome, časno sam obavio posao zbog kojeg sam došao na
ugarski dvor. Ovaj monah, Teodosije, po kome ti šaljem svoj glas,
predaće moj izveštaj vojvodi.
A sada ono najvažnije. Majko, uzmi svete mošti naših najmilijih,
saberi svoje malo domaćinstvo, i smesta kreni u Kupinik. Ne boj se
osvete. Čak ni onaj čije je ime Zli neće se usuditi da zlostavlja ili preda
nevernicima vlastelinku i monahinju od sedamdeset leta.
Znam da mnogo tražim od tebe. Sama si u tuđem svetu. Oni koji bi
hteli da ti pomognu malobrojni su i bespomoćni. Stoga sam uputio
Teodosija da ti se nađe. On će te pratiti sve do Obede. Upoznao sam ga
kao čestitog, domišljatog i hrabrog čoveka. Razumeo je da mu
poveravam ono što mi je najmilije i najsvetije na zemlji. Osloni se na
njega koliko moraš.
Znam i da je zima. Da je hladno. Da su putevi zavejani. A tvoje telo
je umorno i krhko. Ali ti nikada nisi merila teret, već si skupljala snagu da
ga poneseš. Zato te je otac toliko poštovao i voleo. Zato smo se Jovan i
ja ponosili tobom pred drugim plemićima. Govorili smo da ti nijedna
gospa našeg doba ravna nije, i da svakoj možeš biti uzoriti primer.
Najzad, znam i da ćeš se obradovati mojoj molbi i nalogu. Vratićeš
se na mesto koje ti je od svih najmilije. Eto, Gospod je uslišio želju tvoga
srca, premda je nikada nisi pominjala u molitvama. Ali, kao što je rečeno,

256
'zna Otac vaš nebeski šta vama treba...'
Kralj Vladislav je poslao nalog grofu Berislaviću da nas ne ometa ni
u povratku, ni kasnije.
Kada stigneš na Obedu, ja ću već biti tamo. Čekaću tebe, i mošti
svetih Brankovića, u našoj crkvici. A tu crkvicu, majko, narod zove tvojim
imenom.
Neka te Gospod čuva na dugom i nesigurnom putu.
Voli te tvoj sin, mitropolit Maksim."

257
 *

Anđeli ništa nisu rekli.

Sejači propasti koji nagone čoveka na greh zlopamćenja i svih
nedela kojima zlopamćenje vodi, osetili su snagu čistote i istine kao
udarac moćne Božje ruke. I povukli su se. Pokunjeni. Ljuti. Uplašeni od
gneva svoga gospodara, kome se vraćaju bez plena. Škrgutali su
zubima, pretili i proklinjali, izobličeni u strašne prikaze, i žedni osvete.
Ali, morali su da odu.
A mi smo nastavili uspinjanje. No ne za dugo.
- Daleko si stigla, Angelina! - zaustavio nas je jetki povik!
- Daleko, i na pravo mesto. Među sebi slične!
- Među one s kojima si vek vekovala! Opet su se preda mnom
isprečili oni koji
služe zlu. Pojavili su se u ljudskom obličju. Kao muškarci i žene
raznih doba. Neki odeveni u somot i svilu, i iskićeni draguljima. Drugi u
skromnoj preobuci. Čak u dronjcima. Ali svi su oko pasa i u nedrima
nosili kese u kojima je cilikalo srebro i zlato. U rukama stiskali darovnice
i tapije.
Bili su to vladari duša ogrehovljenih srebroljubljem. Onih kojima
nikada ničega nije dosta. Koji grabe nezasito i neprestano. Novac.
Imanja. Zlato. Koji su spremni da varaju. Kradu. Lažu. Podmeću. Ubijaju.
Da se odriču voljenih. Sebe. Čak i Boga. I ta poročnost se, kao
neprolazni ožiljci stidne francuske bolesti, videla na njihovim licima.
Izbijala iz njih kao vonj unutrašnje smrti. Kao zadah istrulele duše. I
izazivala je u meni jezu i vapajni strah.
- Vidim, prepala si se, Angelina! - podsmevao mi se nedostojni.
- I sada ćeš, tako izbezumljena, da tvrdiš kako pojma nemaš ko
smo mi.
- I kako nikada nisi bila naša. O, ne! gde bi ti!
- Dosadno je sve to. Stalno isto prenemaganje!
- Ajde, počni! Slaži što moraš, pa da krenemo!
- Ne moram da krenem sa vama. I ne moram da lažem. Znam ko
ste. I znam da vam nisam dala pravo na sebe, rekla sam, uverena da
moje odbijanje nije tek nevešti pokušaj izbegavanja kazne.
- Je l'? A kako znaš? - pitao me je zlobni podstrekač na greh.
- Znam. Ja sam živela nuždavajući se u osnovnim potrebama. A čak

258
i tada sam činila milost nevoljnicima. I prinosila crkvi.
- Zar vi što čitate Jevanđelje niste dobili uputstvo da prodate sve što
imate, i podelite siromasima? Istina, to bi stvarno bilo potpuno ludo, i
nemoguće. Jer, kada bi svi prodavali, ko bi kupovao? Ali, mnogih se
ludosti vi hrišćani držite kao pijan plota! Pa što ne biste i ove!
- Ako ovo posluša, sirotuje Boga radi! - smejali su se.
- Da li si ti dobrovoljno sirotovala, Angelina? Nisi! Znači, nemaš
zaslugu.
- Još da vidimo i zašto si delila milostinju? Pa naravno, da se umiliš
umišljenom posedniku svega postojećeg. Da ti on, zato što si, tobože,
dobra i velikodušna, vrati dvostruko. Pa da imaš još više.
- Pe! - uzviknula sam. Uspela sam da prekinem to okrutno
kamenovanje lažima. - Onaj koji daje da bi mu se vratilo umnoženo ne
stiče zaslugu pred Bogom. Jer to je davanje zbog sebe. Bog ne gleda
samo naša dela već i njihove razloge. Treba davati iz srca. Zbog onoga
kome se daje. I ne oglašavajući. Inače je davanje kao ulaganje u
trgovinu, gde se umesto robe prodaju nesreća i nemaština bližnjeg.
- O, kako si plemenita, Angelina. A tvoje su reči slatke kao tepsija
puna baklave. I isto toliko otužne - rugao se zlobni izobličitelj.
- A onda, čim si malo zaimala, počela si da zbiraš zlato - nastavio je
uporni tužitelj.
- U tim vašim smešnim knjižicama za popravljanje nepopravljivog
roda ljudskog lepo piše da je srebroljublje vesnik starosti. Moram da
priznam, to je živa istina. Samo što babe gute ono što imaju. Prosenjale
krpe i okrnjene zemljane lonce. Uzice i krzna koja su izjeli moljci. Drvca
za potpalu. A ti si u starosti počela da pribiraš pravo blago.
- Pokazala si čija si!
- A ja sam odmah požurio da pronesem glas o tvojoj predaji.
- Ja sam sabirala da bih zidala svetinju - pokušala sam da se
odbranim.
- Hm. Srebroljublje često tako i počinje. Čovek krene da prikuplja
zlato da bi njime učinio neko veliko i dobro delo. A kada napuni kese i
kovčege, kada oseti žeženi dodir na dlanovima, i neugasli blesak u
zenicama, onda mu je žao da se odvoji od stečenog.
- Meni nije bilo žao da ispraznim kese. Sve sam dala za šta sam
skupljala.
- A da vidimo kako si skupljala! - nije odustajao protivnik istine.
- Kukala si i moljakala kao zadnja prosjakinja. Kada si prodavala
kože, i menjala srebro, cenkala si se, i bogoradila, i uzdisala kao čivutski
lihvari. Neprestano si brojala novce. Slagala. Računala. I stalno ti je bilo
malo. Uvek ti je falilo još. Pa si pisala nova dirljiva i suzna pisma, i slala
ih po glasnicima na sve strane. Besramno si laskala pravoslavnim
vladarima. A sve kako bi iskamčila još koju paricu.

259
 - Jakšiće si muzla bez milosti, kao gladni tuđu kozu.
- Jelenu si ubedila da preuzme brigu o Hilandaru.
- I za Pantelejmonov manastir si našla skrbnika. Da se kaluđeri i
dalje mole za tvoje zdravlje. Da te pominju kao velikodušnu, i brižnu, a
da prištediš.
- To je potez pravog srebroljupca! Troškati tuđe, a svoje čuvati!
- Čak si i nas zadivila!
- Idemo, Angelina! Idemo! - požurivali su me nestrpljivo.
- Oooo, kako će nas pohvaliti naš Gospodar!
Napadali su nemilosrdno. Podli obmanjivači, sav moj nesebični trud
prikazali su kao tvrdičluk i srebroljublje. Vrlinu kao greh. Tako vešti, tako
uporni i drski, tako uverljivi i bestidni da je čak i mene za trenutak ta laž
uplašila kao istina.
„Zaista, svako lice ima svoje naličje. Pogani i u dobru vide zlo. Jer
nisu u stanju da vide dobro. Spasonosna je sreća što Otac naš nebeski
vidi celu istinu. I po njoj nam sudi", drhtala je moja duša. Ja.
Anđeli su stajali kraj mene. Nisu se izmicali mom dodiru, ali nisu ni
pokušali da me ponesu dalje.
A nemani su nasrtale.
- Ajde, Angelina! Polazi.
- Nema vremena za čekanje. Put će biti dug.
- Visoko si se popela. Treba mnogo da padaš!

260
 *

„Da se ova gramata preda velikom knezu, od bivše despotice

srpske Angeline, po starcu Evgeniju poslata.
Blagočestivom i od višnje promisli izabranom, i Bogom čuvanom
velikom knezu Vasiliju sve ruske zemlje, piše smerna monahinja i
izgnana bivša despotica Angelina. Čelom bijem, tvoja milosti, licem do
zemlje, i molim Višnjega Boga i Prečistu Njegovu Materu i Svetog
despota Jovana, sina mojega, da daruje ti se, velikome, mnogoljetnji
život, zdravlje i blagodatno spasenje duševno i telesno, i pobeda svetla
nad svim vidljivim i nevidljivim vragovima. Na radost i na utehu
premnogu neka bude. Amin.
Ako je pak čula tvoja milost za moga sina despota Jovana kako je
prešao Bogu, po prestavljenju moga sina Jovana despota imanje što
imasmo, Ugrin nam sve uze. Ništa nemamo do nadu u tvoju milost. I
poslala sam tvojoj milosti moga starca sveštenoinoka Evgenija i starca
svetogorca Nektarija. Što izgovori tvojoj milosti starac Evgenije neka bi
tvoja milost slušala i verovala. I poslala sam tvojoj milosti brojanicu moga
sina Jovana. Mili gospodine, kupila sam sama mesto za sto zlatnika i
hoću podići crkvu u ime Svetog Jovana Zlatoustog. Tvoju milost molim, i
čelom bijem licem do zemlje, da toj crkvi tvoja milost bude ktitor i večni
pomoćnik. U tu crkvu hoću položiti Svetog despota Stefana i Svetog
despota Jovana, sina moga.
Neka sveblagi Bog umnoži mnoga dobra tvome carstvu. Amin.
Ova lista pisa se meseca marta, dvadeset petog, na Blagoveštenje."

„Blagočestivom i hristoljubivom i višnjom promišlju

izabranom velikom knezu Vasiliju sve ruske zemlje i više.
Smerna monahinja Angelina, bivša despotica, čelom bije,
tvoja milosti, licem zemlji, i moli tvoju milost za manastir u
Svetoj gori, Sveti Pantelejmon.
Tvoja milosti, većina naših manastira ima svog ktitora,
jedni iverskog cara, drugi vlaškog vojvodu, a manastir Svetog
Pantelejmona ktitora nema. Pomozi sveti manastir, da sveblagi
Bog umnoži dobra mnoga tvojemu carstvu. Amin."

(AngelinaBranković,

261
 ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču,
1509. leta Gospodnjeg)

„Da se ova gramata pošalje despotici Angelini po starcu Evgeniju.

Vasilije, blaženi gospodar cele Rusije i veliki knez

vladimirski i moskovski i novgorodski i pskovski i zagorski i
volgogradski, udovici Stefana despota srpskog gospodstva,
bivšoj despotici, monahinji Angelini.
Poslala si po svome starcu sveštenoinoku gramatu. Pisala
si da po prestavljenju tvoga sina Jovana despota imanja vaša
sva Ugri uzeše. Ti si kupila ono mesto za sto zlatnika i hoćeš
na tom mestu podići hram velikog Jovana Zlatoustog, da u toj
crkvi položiš Svetog despota Stefana i Svetog despota Jovana i
da bi tebi za to delo pomoć poslali. I mi smo tebi ubogoj pomoć
poslali po tvome starcu Evgeniju, četiri puta četrdeset
samurovina i četiri hiljade bjelki. I hoćemo te pomagati dokle da
Bog.
Pisala si da manastir Svetog Pantelejmona koji je na
Svetoj gori nema ktitora koji bi mu pomagali. To je manastir koji
su zidali praroditelji i roditelji naši, i mnogo ga i stalno pomagali
pa i mi manastir Svetog Pantelejmona hoćemo neprestano i
mnogo pomagati dokle nam bude dato. Po starcu Semjonu
poslali smo u manastir Svetog Pantelejmona četrdeset
samurovina za manastirske potrebe.
Sa starcem pantelejmonskog manastira poslali smo
beogradskom mitropolitu Teofanu i svem uzvišenom saboru za
crkvene potrebe tri puta četrdeset samurovina i tri stotine
komada srebra. A veliki imaju moliti Boga i piti za naše zdravlje.
I sve ćemo i dalje pomagati dokle u moći budemo i dokle
Bog da.
Pisano u Moskvi, meseca jula, dvadeset sedmog."

(Ruski veliki knez Vasilije Ivanovič,

Angelini Branković,
1509. leta Gospodnjeg)

262
 *

Selo Krušedol leži u pitomoj dolini, na jugoistočnim obroncima

Fruške Gore, koja i nije prava gora, već zatalasano uzvišenje sred ove
beskrajne Božje ravnice.
Naumila sam da tu, u predelu nezemaljskog mira, na livadi
omeđenoj sa dva potoka, pod modrinom visokih borova, podignem crkvu
u koju ću položiti svete mošti mojih najmilijih. Da im pripravim večno
obitavalište. Sigurno od zlovolje nesklonih i zlonamernih.
Želela sam i da, tim činom, stanem u red za slavnim srpskim
vladarkama. Za Anastasijom Nemanjinom. Jelenom Uroševom. Jelenom
Dušanovicom. Milicom Lazarevom. Jelom Balšićkom. Za njima, koje su
mi bile uzor među prvim srpskim gospođama.
Ali, milošću Svevišnjega, i svakako po molitvama Presvete
Bogorodice, zbilo se čudo! Odaziv onih od kojih sam molila pomoć bio je
svesrdan. Prilozi gospodski. A i bilo ih je sve više. Ruski veliki knez
Vasilije Ivanovič i Jovan Njagoja Basaraba, novi vlaški vojvoda i
veličanstveni zaštitnik umetnosti, sledili su najbolje vizantijske običaje da
budu zaštitnici i ktitori crkava širom pravoslavnog sveta. Jakšići su dali
primer ostalim Srbima. Ugledajući se na njih, svi koji su pomalo zaimali,
nisu žalili da odvoje od stečenoga i prilože uz molitvu svetim
Brankovićima.
Zato smo započeli zidanje dve crkve! I dva manastira. Ženskog, u
samom selu Krušedolu. I muškog, na mestu udaljenom od sela pola sata
monaškog hoda. Dogovorili smo se da crkva u muškom manastiru bude
veća. Raskošnija. I da u nju položimo nenačeta tela naših svetih.

263
 *

„Danas nam je, Stefane, osvanuo dan mimo drugih. Veliki i važan.
Naš sin se u hodu po zemaljskoj stazi približio svom uzoru, Svetom Savi.
On, koji je već bio hirotonisani starešina Vlaške crkve, posle smrti starca
Teofana primio se duhovnog vođstva nad Srbima u Ugarskoj. Postao je
mitropolit beogradski.
U rano svetonedeljno jutro okupili smo se u Beogradu, gradu
despota Stefana Lazarevića. U mitropolijskoj crkvi, posvećenoj uspenju
Presvete Bogorodice. Pred čudotvornom ikonom Prečiste Majke koju je,
po predanju i verovanju narodnom, živopisao sam apostol Luka. Svi su
došli na svetu liturgiju. Sveštenici. Ðakoni. Vernici. Ispunili su crkvu, i
prostor ispred nje.
Gledala sam našeg sina kako kao novi pastir okrepljuje svoje stado
manom Božjom.
Služio je posvećeno kao prvi arhiđakoni, koji su svoju veru
dokazivali životima, i besedio je zaneto, kao nadahnuti prorok.
Osećala sam kako mi dušu obuzima snažno ganuće. Kako u meni
istovremeno rastu suze i radost. I znala sam da je Gospod tu, među
nama. Da je čuo moga sina.
Ðorđe je danas stavio mirtu na glavu. Ti znaš, Stefane, ja sam se
tokom svojih potucanja mnogih lepota nagledala. Ali tu kapu izdvajam
među delima ljudske ruke.
Sačinjena je od tamnoplave svile najbolje vrste. Na vrhu joj blista
ukras od teškog zlata u obliku ljiljana. Ispod njega su dva niza od po
četiri medaljona, međusobno odeljena granama i cvetovima izvezenim
zlatnim koncem i draguljima različitih boja. U četiri gornja medaljona
biserom je ispisana molba Majci Božjoj: 'Devo, primi ovo moje darivanje.'
A u četiri donja potpis vezilje i molitvenice: 'Ovu mitru je načinila
gospođa Kantakuzina mitropoliji beogradskoj.'
Kantakuzina! Tvoja sestra, Stefane.
O njoj sam mislila dok je poslednji Branković blagosiljao narod pred
crkvom.
Nekada, dok smo živele zajedno, bila sam premlada za nju. Nisam
umela da dosegnem dubine njenog jada. Kasnije, kada sam počela da
gubim najmilije, često sam mislila o njoj. Činilo mi se, sa tom gospom
sprženog srca mogla bih da razgovaram kako ni sa tobom nisam.

264
 Pisala sam joj nekoliko puta. Nikada mi nije odgovorila. Ćutala je i
kada su umirala naša deca. I kada je umrla Mara. A da je i ona otišla sa
svojim anđelima, saznala sam slučajno, od nekih hilandarskih kaluđera.
Mnogo mi je žao Kantakuzine. Ako postoji žena čija je nesreća
nadmašila moju, to je ona.
Od svega što je bila, od svega što je imala, od svih titula i imanja,
ostala je samo ova mitra. Taj rad izuzetne prefinjenosti i lepote, stvoren
u slavu One koja je rodila spasenje svetu.
Čoveka zaista nadžive samo njegova dela. Baš kao što je Gospod
rekao apostolima: 'Po delima vašim poznaće vas...'
Stefane, pomoli se za našeg sina. A ti, Jovane, čedo moje drago,
pomoli se za svoga brata. Za Maksima, mitropolita svim Srbljem. Neka
njegova dela budu dostojna poverenja kojim ga je Svedržitelj odlikovao.”

265
 *

Beograd!
Vizantijski car i istoričar Konstantin Porfirogenit beleži da je
početkom sedmog veka grad koji se tada po grčki zvao Singidon naselilo
jedno slovensko pleme. Srbi. Belina krečnjačkog grebena na kome se
uzdizalo utvrđenje, kao i njegovi ostaci od kamena iste boje, odredili su
mu i ime. Od tada se zove Beograd.
U gradu su se smenjivali gospodari. Najčešće Ugri i Srbi. Tisuću
četiristo četvrtog leta Gospodnjeg despot Stefan Lazarević je od
zapuštene i polusrušene pogranične postaje načinio srpsku prestonicu.
Obnovio je stare bedeme i sagradio nove. Opasao je grad dvostrukim
zidinama, sa kulama i jarkom sa kopnene strane. Podelio ga je na dva
dela. Donji i gornji. U Gornjem gradu postavio je zamak utvrđen zidom
sa kulama i rovom, u koji se ulazilo preko pokretnog mosta. Unutar
zamka bili su dvor i dve velike kule, kuće vlastele, knjigohranilište,
kapela i riznica.
Sve te zgrade i danas stoje. Ali ništa nije isto.
Da bi Ugri priznali Ðurđa Brankovića za naslednika svoga ujaka, i
da bi Srbija imala mir bar sa jedne strane, despot Stefan je ugarskom
kralju obećao Beograd. Despot Ðurađ ga je predao. Od tada, Gornji grad
je opet više tvrđava nego grad. Vlastela se raselila. U dvoru živi ugarski
zapovednik.
Srbi su u Donjem gradu.
U Donjem gradu je pristanište. Bolnica i prihvatilište za strance.
Velika tržnica. Riblja pijaca. Skromne drvene kuće šajkaša, ribara i
zanatlija. U blizini kapije koja vodi u Gornji grad, u perivoju, dižu se
mitropolijska crkva i dvor u kome živi mitropolit sa monasima. To su
nekada bile velelepne građevine. Vidi se da ih je podizao vladar koji je
bio bogat koliko i pobožan.
I crkvu i dvor zatekli smo prilično ruinirane. Monaško bratstvo
osiromašeno. Zavisno od priložništva siromašnog naroda. I od milosti
ruskog velikog kneza Vasilija Ivanoviča, za koga su se molili svakoga
dana, a na tu, svakodnevnu, još po jednu molitvu dodavali sredom i
petkom.
Ðorđe je povremeno odlazio u Krušedol, da nadgleda radove u
crkvama. Ja sam ga pratila kada je bilo lepo vreme, i kada bi popustili

266
starački umor i kostobolja.
Ali, pretežno sam boravila u Beogradu.
Rado sam obilazila podgrađe. Svraćala na riblju pijacu. Pomagala u
bolnici koliko sam mogla. Ponešto udelila bednima. Ljudi su znali ko
sam, i primili su me kao svoju. Bili su preda mnom prirodni i razgovorljivi,
kao među sobom.
Ubrzo sam uočila da je među stanovnicima Donjeg grada
neprestano prisutna Svetiteljka čije su mošti pohranjene u uspenjskoj
crkvi. Prepodobna majka Paraskeva. Sveta Petka.
Činilo se da živi i kreće se među njima. Tolika je bila snaga Njenog
prisustva. I njihova ljubav i poštovanje.
Bio je to jedan po svemu izuzetan spoj.
Oni su bili svesni da su zadobili nešto uzvišeno i savršeno, da je dar
kojim je Gospod blagoslovio njihove tegobne živote nemerljivo vredan, a
istovremeno su joj odlazili, i obraćali joj se, sa velikom slobodom i
prisnošću. Kao deca majci.
Pričali su joj o svojim radostima. Hvalili se. Zahvaljivali. Molili su je
da im održi zdravlje. Da sačuva decu. Da smiri reku i oluju, i zaštiti one
koji ribare i plove. Da oplodi jalove utrobe, i spasi porodilje i novorođene.
Da povrati očinji vid. Da umnoži dobitak u trgovini. Da oslobodi bolesti.
Da skine siktavi jed sa zlih jezika i otrovni talog iz zlih srca
neprijateljskih. Da se voljeni spoje. Da se nevoljeni mimoiđu. I da
neposustalo, svom silom koju joj je dao Svedržitelj, štiti grad od turskih
opsada i smederevskog sandžak Balibega, koji je među svojima slavljen
kao „isukana sablja pod vratom Božjih protivnika i istrebitelj nevernika".
Ona im se javljala u snu. Razgovarala je sa njima. Upućivala ih.
Korila.
Okupljali su se na izvoru koji su zvali Njenim imenom. I muškarci i
žene. I ostareli, i deca. Da zahvate vodu. Da po prvi put okupaju
novorođene bebe. Da isperu uboje i rane. Da umiju oslabljene oči. Da
okvase onemoćale udove. Ili da se usput okrepe i pomenu neko novo
čudo koje se zbilo po Njenoj milosti.
Pričali su i o Njenom podvižničkom životu. I kako su Njene mošti
seljene od jedne do druge pravoslavne zemlje. Ređali su imena dalekih
krajeva i davno umrlih vladara i patrijarha, lako, kao da pričaju o svojim
susedima.
Čudila sam se otkud ti prosti ljudi, koji po čitav dan teško rade, sve
to znaju. Jednom sam se usudila da pitam o tome ženu koja je
prodavala ribu i svakoga dana, i po svakom vremenu, menjala neuveli
cvet kraj svetog kivota.
- To ovde svako dete zna, despotice! - nasmejala se. Ponosna. - Ko
ne čuje od starijih u kući, čuje od kaluđera, ili od druge dece. Kako god
bilo, niko ne doraste do prvih dužnosti a da ne sazna sve što treba o

267
našoj Svetiteljki. I da je bar jednom ne vidi u snu.

268
 *

Svetiteljka je rođena devetsto četrdeset četvrte godine po Hristu, u

Epivatu kraj Carigrada. Od rane mladosti svim srcem se predala
Gospodu i Majci Njegovoj. Bile su joj dvadeset četiri godine kada je
otišla u pustinju sa one strane Jordana. Tu je provela četrdeset četiri
godine u podvigu, slaveći Gospoda. Zatim se, po nalogu Najvišeg, koju
joj je preneo anđeo Gavrilo, vratila u rodno mesto, gde je poživela još
dve godine, ne kazujući se nikome.
Sahranjena je među lutalicama i siromasima. A tri decenije potom
Gospod odluči da je objavi i na zemlji. Od tada Njene mošti divnim
čudom svedoče o moći i ljubavi Sazdatelja sveta.
Kada je krstaška vojska osvojila Carigrad i prisvojila sve hrišćanske
relikvije, bugarski car otkupi od njih mošti Svete Petke i pohrani ih u
Trnovu. Malo potom Bajazit je zauzeo Trnovo, a oskrnavljene svete
mošti otkupio je vladar Vidinske Bugarske. Poštovao ih je i on i sav
narod sledećih pet godina, dok Bajazit nije provalio i u Vidin.
Tada je, po volji Najvišeg, došao čas da Svetiteljka ode u nove
krajeve. A milost da se ta volja preko nje izvrši pripala je kneginji Milici.
Ona je izmolila Svetiteljkine mošti od svoga zeta i krvnika, i donela ih je
u svoju prestonicu, Kruševac.
Posle kneginjine smrti njen sin despot Stefan Lazarević preneo ih je
u Beograd. U hram Uspenja Presvete Bogorodice.
Ubrzo je u blizini crkve izbio izvor. „Čudotvorni Svetiteljkin izvor!"
govorili su ljudi. I padali su ničice pred tom blagodati koja im je poslata,
još pre nego što su se prva čuda desila. Ali, verovali su, i zbilo se po veri
njihovoj.
I ja sam svakodnevno odlazila u hram Uspenja Presvete
Bogorodice. Klanjala sam se i celivala sve tri svetinje. Ikonu Prečiste, i
mošti Svete Teofanije, i Svete Petke. Odlazila sam i na izvor. Krepila
sam se čudotvornom vodom. Umivala lice, oči i ruke.
Ja sam bila starica koja je sav svoj život provela pojeći srce i um
istinama svetih otaca. Čistila sam i snažila dušu molitvama. Bila sam
žena i majka Božjih ugodnika. Videla sam mnoge relikvije, celivala ikone
i mošti svetiteljske.
A onda mi se, jednoga dana, dogodilo ono što nije nikada pre. Bio je
petak.

269
 Posle večernje službe, u času kada sam se uputila ka izlazu iz
crkve, u svome umu čula sam jasan nalog: „Ostani!" Istovremeno, znala
sam i neiskazano. Ona me je zadržala! Ona! Sveta Petka!
Obuzeo me je drhtaj. Strah i trepet. Ali i radoznalo iščekivanje.
Sačekala sam da se raziđu vernici i monasi. Da ostanem sama u
crkvi. Tada sam joj pristupila. Polako. Kao da svakim korakom nižem po
jedno zrno Jovanove brojanice. A srcem sam joj hrlila!
Klekla sam, i svoje nedostojne dlanove spustila na Njene ruke. Na
ruke koje su, pet vekova po Njenom prestavljenju, mirisale na bosiok.
I tada se zbilo!
Osetila sam kako me celu obavija neka nepojmljiva sila. Kako
postajem laka. Čini mi se da lebdim, mada vidim da su mi kolena uprta u
pod crkve, a ruke oslonjene na Njene.
Shvatam da je Ona tu. Kraj mene! Da ja doživljavam milost Njenog
živog prisustva. „Majko! Majko! Majko!", ponavljam neprestano. Niz lice
mi se slivaju obilne suze.
„Kaži, Angelina. "
Ne čujem glas, ali znam da razgovaram sa Njom. „Šta?"
„Ono što ti duši ne da mira od kako si došla ovde."
Ono što mi duši ne da mira!
„Živeli smo godinama u Kupiniku. U mestu udaljenom odavde pola
dana plovidbe po mirnoj vodi. Među Srbima. A nikada doznali nismo za
Tvoja čuda. Mitropoliti, četvorica od kako smo došli od cara Fridriha,
svakoga su ti dana pojali. Molili ti se. A nikada mi nijedan od njih nije
rekao za Tvoj izvor. Da dovedem Jelenu i Jovana. Da ti se zavetuju. Da
ih daruješ muškim čedom. Kao da je svim tim srpskim jerarsima, koji su
mi pričali o brizi za opstanak loze Brankovića, neko mutio um i činio da
zaboravljaju ono što se ne sme zaboraviti. Eto, to me muči, Majko.
Zašto nam nije bilo dato da saznamo za Tvoja čudotvorstva? Možda
zato što i ovde dolaze samo oni koji su prizvani. Kojima ćeš pomoći. Ako
je tako, kako biraš? Po svojoj volji, ili po volji Svedržiteljevoj, poput
anđela? I kako Ti i Gospod, pravedni i čovekoljubivi, merite tu svoju
pravdu? Da li je to opet po našem, ljudskom delu i grehu, ili po nekoj
višoj promisli?"
„Ti to znaš, Angelina. Ljudi najčešće znaju. Ali im je istina teška.
Zato pitaju dalje, da produže vreme samoobmane. A ponekad je i ne
čuju, zaglušeni damaranjem sopstvenih želja."
„Oprosti mi, Majko. Ne ubroj mi tu slabost u greh. I usliši mi molitve
koje ti svakodnevno prinosim.
Sačuvaj ovaj mnogo paćeni narod srpski. Bran kao vinograd, i ne
jednom u godini. Sačuvaj veru pravoslavnu, na koju nasrću sa mnogih
strana. Pouči Ðorđa, mitropolita Maksima, da i vernima, i onima
posustalim u veri, pruži što im treba. Pomozi da završimo svetinje i

270
pohranimo mošti naših milih.
I za mene te, grešnu i nedostojnu, molim. Stara sam. Svaki dan
zaista može biti poslednji dan moga zemaljskog života. Svaka noć
odlazak u san večni. Podrži me i okrepi u životu vrlinskom, da se ne
postidim na strašnom Hristovom sudu. Da, Majko! Da se ne postidim na
strašnom Hristovom sudu!"
Zaćutala sam. Istovremeno nekako prazna, i ispunjena. Kao da sam
vreća iz koje je neko istresao zemlju i ispunio je cvetom bosioka.
Toga časa sila koja me je obavijala izgubila se. Nestala.
Sve je opet bilo obično. Svakodnevno.
Ponovo sam osetila težinu sopstvenog tela i udova. Ponovo sam
čula udaljene, večernje zvuke Donjeg grada.
Pala sam ničice ispred kivota. Plakala sam suzama blagodarnosti.
Suzama vere, ljubavi i nade.
Tada nisam znala da je trebalo još nešto da kažem. Još nešto da
molim. A kada sam to shvatila, bilo je kasno. I za molitvu. I za kajanje.

271
 *

„Uslišio mi je Gospod mnoge molitve, Stefane. Danas smo u

Krušedolu pohranili vaše svete mošti. Ti i Jovan najzad imate svoj dom.
Crkva još nije završena. I neće zadugo. Zidovi su goli i čekaju
freske. Ni carske dveri nisu sasvim oslikane. Ali imamo ono najnužnije
za obavljanje službe Božje. Krst, sasude i svete knjige.
Konaci su ozidani i u njih su se uselili prvi monasi. Bratstvo
manastira Krušedola!
Ovo je veliki dan, Stefane. Za sve nas. Okupio se srpski narod iz
svih ugarskih krajeva. Oni koji su mogli i smeli da pređu iz Bosne.
Monasi i sveštenici. Čak trojica staraca iz Svete gore.
Gledala sam Ðorđa kako služi. Gledala sam ga i mislila kako ti mora
da si zadovoljan njime. A i ja sam. Osim unučića, dao mi je sve što sin i
gospodin može dati majci.
Davno je prešao sve stupnjeve monaške lestvice. Izmakao je svim
zamkama Božjeg i ljudskog protivnika. Oslobodio se strasti. Prigrlio
vrlinu. Ponekad mi se čini da i on, poput apostola, slobodno i s pravom
može reći: Ne živim ja, nego živi u meni Hristos.
On je pravi narodni pastir. Neumorno obilazi srpske predele u zemlji
ugarskog kralja. Razgovara sa ljudima. O veri. Ali i o svemu drugom što
kopka i dira taj ubogi svet. Baš kao što je činio i uzoriti predak svih
srpskih jerarha, Sveti Sava. Narod mu veruje. Traži ga. Žene kite priče o
njemu, kao što kite kuće za Ðurđevdan. Tvrde, i zaklinju se, kako se već
za života posvetio. Kako mu ruke mirišu na krin. Kako će i njega Gospod
proslaviti kao što je tebe i Jovana.
Mimo Ðorđa, Stefane, ja sam nesrećna žena i majka.
Već gotovo četiri desetleća živim bez tebe. Rodila sam troje dece, a
ostao mi je samo Ðorđe. Imam četvoro unučadi. Dvojicu Marijinih sinova
nikada ni videla nisam. Oni, već zreli muškarci, ne znaju ni ime ni rod
svoje majke. Ni Jovanove dve kćeri danas nisu ovde. Obe su pošle za
svojom srećom. Mariju je grof Berislavić omužio za glasovitog hrvatskog
velikaša Ferdinanda Frankopana, i već imaju kćer Katarinu. Malu Jelenu
udomili smo u Moldaviji, za vojvodu Petra Rareša.
Kraj mene stoji Jelena sa svojom decom. Kraj njih Jakšići. Jelena je
opet udovica. Čim je sahranila grofa Berislavića, pozvala me je da se
vratim u dvor. „Moj život više nije tamo, kćeri. Čovek koji ode i koji se

272
vrati nije isti", rekla sam joj. Ali milo mi je što me je pozvala.
Ona je sazrela. Smirila se. U toj smirenosti i zrelosti ponovo je ona
odvažna i snažna devojka koja je osvojila i mene i Jovana. Kao
regentkinja vlada u ime svoga sina Stefana. Brine o mlađima. Preuzela
je sve obaveze prema Hilandaru.
Tu su i Irina i Serafina. I one već odavno starice.
Neke žene proticanje vremena mere srećom svoje dece. Rastom
unučića. Ja gubicima. I dubinom bora mojih družbenica.
Među onima koji su jahali sa Jovanom i sekli Turke stoji Hrebeljan.
Sed je. Umoran. On, koji se valjda najduže od svih zanosio nadom u
obnovu srpske države, posle Jovanove smrti svoje sinove je uputio da
se bave trgovinom.
Evgenija nema. Taj istinski dobri starac, što i znači reč kaluđer, koji
je znao sve ulaze i izlaze, i sve staze i vrline i greha, koji je došao među
nas siromašne prognanike da nas bogati duhovno, koji je znao da je
jedna tajna svih tajni sećanje na smrt, a druga ljubav, otišao je da se
pridruži svome duhovnom ocu, patrijarhu Genadiju, i Svetom Marku
Efeskom. Napustio nas je jedne noći u snu. Bez pozdrava. I bez
poslednje poruke. Jer sav je njegov život poruka onima koji hoće da vide
i čuju.
I Luka je otišao. Iz svetogorske isposnice preselio se u Carstvo.
Nedostaje mi i Dmitar Jakšić. Taj neobični čovek koji mi je u
Trgovištu ponudio da ubije grofa Berislavića, i koji je neštedimice
prilagao za podizanje manastira. Poginuo je pošto je ubio Mihnju Zlog.
Mačem je sekao, mačem je posečen. Baš kao što je Gospod upozorio
da mora biti.
Ovih dana biće spremna i moja mala crkva u selu Krušedolu. I
brvnare za sestrinstvo koje se oko mene okupilo. Tu ću čekati da me
Gospod pozove pred Svoje lice.
Čini mi se da sam izvršila sve svoje zadatke na zemlji.
Sada mogu mirno da dođem tebi i Jovanu.
Ostaje mi samo da se nadam da sam svojim životom zaslužila
milost da se ponekad primaknem vama svetima. Bar toliko da mogu da
vas vidim. "

273
 *

- Veliki je, i Bogu mio, onaj koji pobožno daje od stečenoga. A onaj
ko daje da bi se podigla svetinja, da u njoj vekuju Gospod i sveti Njegovi,
otvara sebi vrata Carstva - rekao je Anđeo Susretnik.
- Lažima ste pokušali da oskrnavite istinu. Vrlinu da proglasite za
greh. Ali, uzalud vam je vaše štetočinstvo. Ja znam, i svedočim: Ova
duša nije vaša! - oglasio se Anđeo Čuvar.
A moja duša! Ja! Ustreptala sam u radosnom ushićenju. I priljubila
se uz moćno krilo anđeosko.
Pobeđeni sablasnici nemušto su grajali. Gnevni kao svi grabljivci
kada ostanu bez plena. A poslanici najviše volje tukli su ih i razgonili
rečima čiste istine.
- Velikim je trudom sazidala crkve. I ostala je siromašnija nego kada
je započela gradnju.
- A čak ni tada nije prestala da daje milostinju. Okupljala je uboge.
Hranila gladne. Učila je ljude da se može dati i od malog. Jer Gospodu
su bila najmilija dva udovička bakrenjaka.
Slušala sam te hvale i mislila kako je veliki Gospod koji me je do
njih doveo.
- Dosta je više vašeg suznog cvrkutanja i plačevnih litanija. Muka mi
je od tolike dobrote! - besno je uzviknuo predvodnik novog legiona
zbačenih sa Nebesa.
Ne znam šta mi je najteže bilo na tom strašnom putu trećeg dana.
Jezivi oblici istražitelja. Njihova surovost i zloba. Stid pred anđelima.
Pogled na sopstveni život i dušu, izobličene sagrešenjima. Strah da ću
zbog njih dopasti večnih muka. Ili to neprestano smenjivanje olakšanja i
užasa.
- Bila je oličenje milosrđa i dobrote! Blagosti i požrtvovanja. Ljubavi!
Ma nije valjda?! - podsmevao se onaj koji ljudsko srce pretvara u kamen.
Dušu u aspidu pod kamenom. Demon nemilosrđa i tvrdoće srca.
Pratili su ga hladni i oholi, besni i svirepi sledbenici volje zla.
Oni ljude uče ravnodušnosti prema nesreći bližnjih. govore nam da
svako treba da brine o sebi. Da svako ima svoj jad i svoju sreću. Da tuđa
muka treba i da ostane tuđa. Uveravaju nas da su samo sopstvene suze
prave. Da samo sopstvene rane bole. Šapuću nam da su suze drugih
slana voda. Da je krv drugih samo još jedna telesna tečnost. Tvrde da

274
nam ti drugi nisu ništa. Da smo među njima slučajno. Ne po promisli
Božjoj, već po Njegovom nehaju i nemarnoj samovolji.
A sada su, evo, došli da provere koliko sam njihovog prihvatila. Da
istraže da li sam birala dobro ili zlo. I da li ću pripasti dobru ili zlu.
- Dođe i naš čas, Angelina! Da kažeš ono što znamo! - vikao je
hulja. I huljin sin.
- Da kažeš i ovde ono što si hiljadu puta ponovila sebi.
- 'Stegni srce, Angelina!' Govorila si. Ma kako mu teško bilo da
prizna, to je čuo i tvoj rastuženi anđelak.
- To čak ni ti, prestrašena i stoga spremna na sve laži i podvale, ne
možeš da porekneš.
- Ne poričem. Zaista sam govorila sebi: 'Stegni srce, Angelina.' Ali
samo da bih se odbranila od bola.
- Neosetljivost često tako i počinje. Kao odbrana od sopstvenog
bola. Ili kao ogorčenost zbog sopstvenog gubitka i nesreće.
- Tako i treba. Lagali su oni koji su govorili da bol omekšava ljudsko
srce. Da se kroz trpljenje čovek uči da bolje razume druge ljude. Čak i
da ih više voli.
- Nisu lagali!
- Jesu, Angelina! Ti si dokaz!
- Kako si mogla da sažaljevaš druge zbog njihovih stradanja kad si
sama gore muke pretrpela?
- Kako ti, neutešna, druge da tešiš?
- Sažaljevala sam ih. I tešila sam ih.
- Nisi, Angelina!
- Jesam!
- Kako si ih tešila?
- 'To je Božja volja. Samo On zna zašto je tako odredio. Ali, sve što
On čini, to je za naše dobro.' To si ponavljala kao pošašavela. Zar ništa
pametnije i uverljivije nisi mogla da sročiš? Zar misliš da je to uteha? Da
su to ljudi od tebe očekivali. Da su zbog tog kaluđerskog drobljenja žurili
da ti se izjadaju? Da su te reči, koje su im utuvljivali svi redom, čekali oni
koji su, neutešni, lili suze? Oni koji su, polumrtvi, cvileli pred tobom? Oni
koji su izvrtali duše i utrobe, zagušeni otrovom neizdrživog bola?
- Stvarno jaka uteha! Da poblesaviš!
- Ja bolju nisam znala. Ni za njih. Ni za sebe.
- Nisi htela da znaš, Angelina. Nisi htela! Jer te nije bilo briga!
- A toj ravnodušnosti smo te mi naučili. I zato je tvoj put onaj kojim
mi hodimo.
- Idemo, Angelina!
Pogledala sam anđele. Jednog. Pa drugog. Ćutali su i čekali da se
odbranim.
Golem je bio moj strah. Znala sam, svi podvizi koje čovek učini u

275
mnogim borbama protiv neprijatelja ljudskog i Božjeg, sve vrline koje
zadobije trudom i odricanjima, uzaludni su ako je ostao nemilosrdan i
nemilostiv. Ako u njemu ljubavi nema. Njega bez odbrane, i sa pravom,
uzimaju oni koji su ga već ledom okovali. Odvlače ga i zatvaraju u
bezdan neviđanja Boga. Tamo gde niko milosti ne može da se nada.
Tamo gde milosti nema.

276
 *

„Sada mogu mirno da dođem tebi i Jovanu", rekla sam ti kada smo
položili vaše mošti u crkvu krušedolskog manastira.
Nisam vam došla ja.
Došao vam je Ðorđe! Naš sin, Stefane! Naše prvo čedo!
Umro je u svojoj zadužbini. Nije bolovao. Ili je krio svoju nemoć od
mene. Ne znam. Tek, nismo se oprostili.
Bio je osamnaesti januar, dan u koji se slavi spomen na Svetog
Atanasija Velikog. Ðorđe je služio svetu liturgiju. Posle ručka krenuo je
da me isprati. Pažljivo me je pridržavao dok smo se probijali kroz
vejavicu i plitku prtinu. Razgovarali smo o hladnoći. O Svetom Atanasiju,
koji se proslavio kao sastavljač 'Simbola vere' i revnosni zastupnik
pravoslavlja. O Irininoj gušobolji.
Rastali smo se pred ulazom u moj konak.
Ušla sam žurno, da se sklonim od nevremena. Dok sam zatvarala
vrata videla sam ga poslednji put. S leđa. Hitao je ka Krušedolu. Hitao je
ka Gospodu.
Sutradan ujutro došli su mi crni glasnici.
U času kada sam spustila svoj modri i drhtavi poljubac na mrtvo
čelo svoga čeda, setila sam se one večeri kada mi se Sveta Petka otkrila
Svojim živim prisustvom. 'Sine moj! Sine!' jeknula sam. Majka koja se
molila Svetiteljki za srpski narod i veru pravoslavnu. Za spas duše svoje.
Majka koja se nije setila da kaže: 'Neka me nadživi moj sin!'
Ti si, Stefane, uprkos svemu, otišao iz ove naše postaje jada kao
srećan čovek. Otišao si, i ispratila su te sva naša deca. A ja sam decu
ispraćala. Veruj mi, nema većeg bola. Nema strašnijeg gubitka. To ti
kažem ja, koja sam toliko gubila i bolovala.
Sada ste svi vi, moji mili, tamo. Zajedno. Ja sam ovde. U suznoj
dolini. Čuvam vaše knjige. Ono malo stvari koje su ostale iza vas.
Uspomene.
Ne obraćam se prekornim pitanjima Presvetoj Majci. Ne pitam je
zašto me ni ova nesreća nije mimoišla. Ni zašto se Ona, čije je srce
probo mač istovetnog bola, Ona, koja je gledala kako plod njene utrobe
umire u mukama, nije sažalila na mene.
Da li sam sasvim otupela? Ili sam uzrasla u veri?
'Stegni srce, Angelina', govorila sam sebi od kada je umro Ðorđe.

277
'Stisni ga i zatvori kao šaku. U njemu sačuvaj svoj bol. Izdrži. Ne daj da
te očaj slomi. Da ti sruši veru. Da te natera na hulu. Da se na bedu
nadoveže propast.
Ne misli samo na ono što si izgubila. Što nisi dobila. Seti se koliko ti
je Gospod dao. I pitaj se da li si i to zaslužila? Ili bar opravdala?
Preberi po svom životu. Vek si provela u siromaštvu i lutanju od
nemila do nedraga. Ali i u gospodstvu. Imala si Stefana, i jednu retku
ljubav. Rodila si sinove. I Mariju. Videla si mnoge zemlje i gradove. I
dobro i zlo u njima. Srela si neke znamenite ljude. Stekla odane
prijatelje. Sakupila veliko znanje duhovno.
Dao ti je Gospod i da spoznaš veru. Dopustio ti je da naslutiš njenu
beskonačnost i savršenost. A to je velika milost.
Ne preziri te darove, Angelina. Ne zaboravljaj ih. A misli i o svojim
gresima. Svaku molitvu započinji iskajući oproštaj za njih.
Stegni srce, Angelina. Ne daj da te nesreća učini zlom.
Neosetljivom za patnje drugih. Zluradom. Ne hrani svoj opstanak
stradanjem bližnjih. Ne traži utehu za svoj jad u tuđim mukama. Već se
sažali nad paćenikom kao da si najsrećnija. I ne pitaj se da li je zgrešio,
pa mu se vraća. Jer i ako jeste, Gospod je tu da meri greh i da sudi,
čovek je da žali čoveka i dobro u njemu.
Ko kaže da voli Boga a raduje se propasti bližnjih, ili mirno, i bez
žalobnog treptaja srca posmatra njihov jad, taj lažno svedoči o svojoj
ljubavi. Ko kaže da voli Boga a ljudi su mu mrski, i dosadni, i tuđi, taj ne
voli ni Boga.
Zato, stegni srce, Angelina. I dobrotom pobedi svoju nesreću,
govorila sam sebi.
Sećaš li se, Stefane, onoga dana kada sam ti ponudila sve svoje?
Rekla sam ti: 'Od danas imam samo tebe i Gospoda.' Sada, šest
decenija kasnije, osim nebeske obitelji, i ovih dveju starica koje čekaju
da anđeli dođu po mene, pa da i one mirno krenu svojim putem, imam
samo srpski narod. Ovaj svet pogubljen po pustama ugarskim, i u svojim
izneverenim nadama.
Dolaze mi kao i pre.
Traže razgovor i poduku. Ohrabrenje. Samilost i utehu. Primam sve
koji dođu, i nastojim da svakome pružim ono što mu treba.
Žao mi je nevoljnih. Boli me jad ubogih. Čak i onih čija se muka
mojoj ni primakla nije.
Plačem sa njima. I zbog njih.
Molim se sa njima. I za njih. Zazivam u pomoć tebe i Jovana.
Svetog Savu. Svetu Petku i Svetog Jovana Milostivog. Svetog Nikolu.
Presvetu Bogorodicu i Gospoda.
Najteže mi je kada dođu oni čije su rane istovetne mojima. Očevi
čije je seme rasuto u grobovima. Beščedne majke. Oni najviše očekuju.

278
Njima je najviše potrebno. Njima se najmanje može dati.
'Sve je to volja Božja. Samo On zna zašto je tako odredio. Ali, sve
što On čini, to je za naše dobro. Moli se Presvetoj Majci. Samo ti ona
može pomoći', govorim im. A nisam sigurna da li su to prave reči. One
koje ti ljudi očekuju i traže. Za kojima vape. Koje mogu umiriti bol što im
proždire srca. Ili im se čine kao bezosećajno nizanje davno naučenih
dogmi. Kao izraz bezdušne ravnodušnosti.
Ne znam da li je to uteha koja im je potrebna. Ali ja bolju nemam. Ni
za njih. Ni za sebe. Jer, uvek sam verovala da je i u nesreći tajna ljudske
sreće, ili bar opstanka, u veri u Boga, i u predanosti Njemu.
Ne, nisam otupela od bola, Stefane. Neprijatelj mi nije proždro dušu
kao lav. Ja samo potpuno verujem!"

279
 *

Misleći na smrt, stvor Božji najčešće misli na život koji će se

nastaviti i posle njegovog odlaska.
Jedi se zbog nedovršenih poslova. Žali za zemaljskim dobrima, koja
je stekao velikim trudom, ponekad i grehom, a neće moći da ih ponese
sa sobom. Zna, sva ta blaga pripašće nekom drugom, svedočiće o sjaju,
bogatstvu i moći novog posednika, kao što su nekada govorila o njemu.
Sećajući se smrti, onaj koji se priprema da ode, pati zbog rastanka
sa voljenima. U strahu i brizi, pita se šta će sa njima biti. Hoće li umeti da
prežive bez podrške i potpore koju gube. Bez nežnosti. Bez ljubavi.
Ponekad je bolno ljubomoran. Na one koji će zauzeti njegovo mesto. Na
one koji će omiliti njegovim milima. Ili na sve koji ostaju.
Čovek koji zna da mu se bliži čas prestavljenja često je ogorčen.
Čak ljut na Onoga koji je odredio kraj njegovog puta. I uplašen je. Svojim
osećanjima. Ali i onim što ga čeka na Strašnom Hristovom Sudu.
Samo malobrojni čekaju smrt kao spasenje.
Ja sam bila stara. Umorna. Polako sam trošila svoju osmu deceniju.
Svi moji rođeni bili su mrtvi. Ništa me nije vezivalo za zemlju i život
zemaljski.
Znala sam da je smrt samo preseljenje iz čulnog i telesnog sveta u
svet duhovni. U zagrobni život. Da umreti znači svući telo kao pohabanu
haljinu. Posle toga duša uzlazi kroz vazdušno prostranstvo. I ako je
čovek živeo po zakonima Božjim, ona, koja je ostala verna Tvorcu,
dospeva u svoju gornju otadžbinu. U Carstvo nebesko.
Po smelosti koju poslušno dete ima kod blagih roditelja, nadala sam
se da će me Gospod primiti u Carstvo Svoje.
Stoga sam smrt telesnu čekala sa radošću. Nestrpljiva da što pre
ponovo sretnem one koje sam volela. I omamljena pomišlju da ću najzad
videti one kojima sam se čitavog života obraćala molitvama. Mog Anđela
Čuvara. Moje najdraže svetitelje. Presvetu Majku. I samog Spasitelja.
Da se dostojno pripremim za taj čas, neprestano sam se molila. Jer,
kao što su iskusili i preneli nam sveti oci, molitva je jedinstvo i
sapostojanje čoveka sa Bogom.
„Žedna je duša moja Boga. Boga krepkoga. Živoga", pevao je
psalmotvorac.
I ja sam osećala neutaženu čežnju za Bogom. I sa velikom vatrom

280
vere razgorelom u srcu čekala sam čas kada ću izaći pred Njegovo lice.

281
 *

Trideseti juli tisuću petsto dvadesetog leta Gospodnjeg osvanuo je

kao običan dan. Ništa nisam sanjala prethodne noći. Nisam imala viziju
ni predskazanje. A ipak, znala sam da je to moj dan. Znala sam, kao što
čovek uvek zna najvažnije. Baš kao što mi je rekla Sveta Petka. Znala
sam, io volji Božjoj i dobroti moga Anđela Čuvara.
Znale su i Irina i Serafina.
„I kada čovek želi da ode, rastanak je čas tuge", pomislila sam kada
sam ih pozvala k sebi.
- Čitavog života zahvaljivala sam Gospodu što mi vas je dao. Kao
dar. I kao blagoslov. Evo, došao je čas da zablagodarim i vama. Hvala
vam za sve što ste bile mojoj deci i meni. Za svu ljubav, odanost i žrtvu.
Stefan vam je davno rekao, vašu dobrotu samo Bog može da nagradi.
Čovek za to nema ni sredstva ni moći.
Oprostite mi ako sam se nekada ogrešila o vas. Ako sam vas
povredila. Ako vas je zabolela neka moja reč, ili pogled. Neko činjenje ili
nečinjenje. Svevideći zna, bilo je to u nehatu i neznanju.
Danas ćemo se rastati, dobre moje. No, čini mi se, ne zadugo.
Ne plačite. Ja sam srećna! - rekla sam.
Zagrlila sam moje mile družbenice. Dve ostarele monahinje.
Ispunjena nežnošću i ljubavlju, kao da grlim Androniku.
Čitavog dana ležala sam obesnažena i nepomična. Disala sam
mirno, ali plitko. Telo mi je polako umiralo. A duša! Činilo mi se da ona
tek oživljava.
Ležala sam i čekala anđele.
„Najzad ću ga videti!" mislila sam, ushićena. „Njega, koji je bio sa
mnom u svakom času moga života. Koji je bio tužan i zabrinut kada sam
grešila. Koji se radovao kada sam činila dobra i Bogu ugodna dela.
Njega, koji se molio sa mnom, a ja sam osećala da je tu po radosti i
umiljenju koji su me ispunjavali tokom molitve. Njega, koji zna tajnu
ljubavi, zadobijenu od Čovekoljupca.
Doći će i Anđeo Susretnik. On nije anđeo smrti, kako govore pagani
koji nisu spoznali Spasitelja. On je Anđeo Života Večnog.
Oni će me provesti kroz zamke crnog vladara tame i mimo bedema
legiona njegovih podlih i zlih slugu. Odbraniće me od njihovih nasrtaja
mojim delima i milošću Božjom. Baš kako su pisali sveti oci."

282
 U predvečerje, Irina je zapalila sveću i stavila je u glinenu čašu
ispunjenu peskom.
Zatim su moje sestre u Hristu, i sastradalnice kroz duga desetleća,
klekle kraj zida. Tiho su započele Molepstvije pri razlučenju duše od tela.
„Pogledaj odozgo na mene, Mati Božja...", molila sam sa njima.
Molila sam usrdno. Bez glasa. Ustreptalog srca. A suze su polako
klizile niz moje izborane obraze.
Tada sam ih ugledala! Zaista, bili su nalik mladićima neopisive
lepote. I sve je na njima blistalo.
Anđeo Čuvar i Anđeo Susretnik!
Pružili su mi ruke. Pre no što je moja duša jednim silovitim pokretom
iskočila iz spleta krtih kostiju i slabog mesa, i pohitala im u naručje, stigla
sam da kažem:
- Slava Bogu za sve!

283
 *

- Čuli ste, oprostila se od zemaljskog života rečima Svetog Jovana

Zlatoustog. Rekla je: 'Slava Bogu za sve!'
- Njen je život bio slavopoj Hristu bez umora. I u smrt je pošla bez
žaljenja!
Tako su govorili anđeli. Vesnici radosti!
Prostor oko nas polako se bistrio. Tmuša je čilela, potisnuta
prozirnom svetlošću. Tela prinosnika mraku tanjila su se. Neka već i
nestajala, rasplinuta.
„Gospode! Majko! Gospode!", kliktala je moja duša. Ja. Ozarena
nadom da sam se odbranila na ovom strašnom putu.
Ali, zlo je uporno.
- Vi kao da govorite o anđelima. A ona se samo zove Angelina. Ah,
da, primila je anđeoski obraz! Ali, da li je primila i prirodu anđeosku? -
zahtevao je odgovor pogani.
Šištao je i krkljao, onemoćao i gotovo poražen. Ipak, nije odustajao.
- Gledajte! I slušajte! Za njom žali sav srpski narod! Ljudi svih
staleža i uzrasta, muškarci kao i žene. Pale sveće. Mole se. U crkvama.
Na seoskim grobljima. Na utrinama. Kraj puta. U vojnim logorima. U
kućama. U vinogradima. Gde god se ko zatekao. Mole se za mir i pokoj
njene duše. I da joj Gospod podari mesto u Carstvu Svome.
- Gledajte i slušajte! Kupinik. Obeda. Krušedol. Slankamen.
Berkasovo. Nađlak. Pomorišje. Petrovaradin. Dmitrovica. Beograd. Sve
što živi, u jednu se misao, u jednu tugu, u jednu molitvu stopilo. U jednu
ljubav. Tu ljubav zaslužila je ljubavlju koju im je pružila. ga ljubav svedoči
za nju. ga ljubav je brani od vas.
- Žudela je da dostigne najveću vrlinu. Pamtila je reči apostolske:
'Sada ostaju samo vera, ljubav i nada. Ali od ovo troje najvažnija je
ljubav.' Znala je da čoveka samo ljubav može spasti, jer ljubavlju se i
Gospod imenuje. I živela je po tom znanju.
- Gledajte i slušajte! Čujete li narod? Reči kojima je ispraćaju.
Čujete li šta im je bila! Šta im je ostala! 'Naša majka. Mati Angelina',
govore kroz plač. Ponavljaju u suzama.
- Majka! Može li iko rođen na zemlji ikome biti više?
- Gledajte i slušajte! 'Mati Angelina!', diže se glas narodni kao himna
ljubavi! Ta ljubav je odbranila od vas! Ta ljubav vas satire!

284
 Tako su slavili anđeli.
Slavili su nestanak poraženih slugu poraženog Gospodara.
A onda se začuo glas.
Sve je bilo u njemu. Izmešano. A čujno i jasno. Udar groma. Jeka
visokih vodopada. Cvrkut ptica. Hor anđeoski. Muzika špilmana i
trubadura. Majčinsko tepanje. Ljubavnički šapat. Prvi plač
novorođenoga. Šum zvezda dok klize nebom. Treptaj lista koji pada sa
drveta. Korak bube po listu. Zuj insekata. Talasanje mora. Romor kiše.
Mrvljenje peska u pustinji. Klijanje žita. Huk vetrova iz mnogih predela. I
molitve svih koji se obraćaju svome Tvorcu sa verom, ljubavlju i nadom.
Glas Gospodnji!
- Dovedite mi tu dušu koja postide demona! - rekao je.
I ja sam osetila kako me obliva blistavi sjaj. Odblesak Svetlosti
Sveta.

285
 *

Od četvrtog do devetog dana po razlučenju od tela duša koja je

prošla lukave zamke i bezmilosne pretrage pogubitelja ljudi, i koja je
dospela da vidi svetlost lica Svetlosti sveta, obilazi raj. Grad Boga
živoga.
Tu su svoje mesto zadobili oni koji su sa Bogom bivstvovali i na
zemlji. Koji su Mu za života postali prisni i domaći. Njihova plata je
bogoviđenje.
Anđeli su me uveli u taj predeo blaženstva i radosti. U to stanje
duše.
Dočekao me je Stefan! „Angelina!" rekao je bezglasno, kao što duše
govore među sobom. Kroz zvuk te jedne reči čula sam sve što je želeo
da mi kaže još od onog dana kada mi je u Kroji dodirnuo ruku, a ja
osetila da mi uzima srce.
Za njim su išla naša deca. Ðorđe. Jovan. Marija. Pa moja majka. I
moj otac.
Gledali su me. Ćutali su. Ali to ćutanje bilo je toplo i snažno kao
zagrljaj. I ja sam spoznala šta je zaista dodir duša.
Razdragana. Tronuta. I blagodarna Onome po Čijoj je promisli i volji
moguće da se oni što su se voleli i rastali u životu zemaljskom, sastanu
u savršenoj ljubavi u životu večnom.
„Moramo dalje, Angelina", pozvao me je moj Anđeo Čuvar.
I krenuli smo.
Ono što sam videla u Carstvu Hristovom ne može se iskazati.
Preuska su značenja reči. Premala sva znanja i iskustva zemaljska. A
ponešto i ne sme biti otkriveno, baš kao što je upozoren i apostol Pavle.
Reći ću samo ono što mogu. I što mi se čini da umem.
Svuda u Carstvu nebeskom osećao se miomiris Božjeg prisustva.
Čuli su se mnogi glasovi radosti duhovne. I neprestani poj horova
anđeoskih. „Svjat, svjat, svjat je Gospod!" pevali su. Još od dana kada
su, predvođeni arhistratigom Mihailom, bogootpadničke sile zbacili s
Neba. Slavili su pobedu nad starom zmijom koja se zove đavo i satana i
zavodi svu vaseljenu. I neposustalo su klicali Jedinome.
„Mnogo je stanova u domu Oca mojega", kazao je Gospod. Zaista,
ni ovde, u Carstvu Božjem, nisu svi bili podjednako blizu Bogu. Nisu svi
uživali istu blagodat bogoviđenja. Jer nisu svi došli podjednako čistih

286
srca. A obećano je: „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. " I kazano je:
„Svako će primiti platu po svome trudu."
Oni koji su prikupili manje vrlina bili su dalje.
U obitavalištu spasenih u Hristu našli su dom oni koji su živeli i umrli
bez greha. Oni koji su vek proveli u bogopoznanju i postradali od tuđeg
zla. Oni koji su, zidajući crkve, zidali sebi stan na Nebesima. Oni koji su
bili hristočežnjivi. Oni koji su sticali vrline kao najveća dobra. Oni koji su
se napajali molitvom. Oni koji su žudeli za čistotom kao drugi za
strastima. Oni koji su svojim milosrđem pomagali Gospodu da izbavi i
spase druge ljude.
Videla sam da u divnim nebeskim stanovima obitavaju i oni koji su
na zemlji bili protivnici. Bog ne staje na stranu jednog čoveka protiv
drugog. On svakome meri njegove sopstvene zasluge i sagrešenja.
Božja mera duše nije kao zemaljska.
Svi oni su mi se radovali. I slavili su Gospoda koji me je izbavio iz
zamki neprijatelja.
Najbliži Gospodu bili su sveti, prepodobni, pravednici, mučenici. I
među njih su me poveli anđeli.
Najpre sam srela Vladimira i Kosaru.
„Kosara!" zadrhtala je moja duša. Ja. Gledala sam je ushićeno.
Zaista smo ličile, baš kao što sam se nadala nekada davno, dok sam
zurila u stare freske u crkvi Šin Ðon. Poput greha, i vrlina pokazuje svoja
svojstva na licima onih koji je poseduju.
„Ljubav je davanje. Ti si to uvek znala", rekla mi je nežno.
Videla sam i uzorite prve srpske gospođe, na koje sam se rado
ugledala. Prepodobnu Anastasiju, Svetu kraljicu Jelenu Anžujsku i
Prepodobnu Jelenu Dečansku, već proslavljene na zemlji. Ali i one čiju
će slavu Gospod tek oglasiti. Kneginju Milicu. Jelu Balšić. Jefimiju.
Videla sam Svetog Savu, oca Srpske pravoslavne crkve. Svetlog
velikomučenika kneza Lazara. Despota Stefana Lazarevića.
I svi su me oni pozdravili kao milu potomkinju.
Omamljena radošću neizmernom, hitala sam dalje. Dalje! Vođena
dobrotom anđela.
Videla sam Svetog Nikolu! Svetog Jovana Milostivog! I Svetu Petku!
Nju, najmiliju! Čitavog života klečeći sam ih molila za milost. Celivala
njihove ikone. Tražila od njih utehu i potporu. A onda sam se,
nedostojna, našla kraj njih. Zaista, to je čudo ostvarivo jedino Tvorcu
svih nas.
Da nisam bila duša, da sam imala telo, i srce, ne bih mogla da
izdržim. Umrla bih od tolike sreće. Ovako, osetila sam kako me
ispunjavaju milina i neizmerna zahvalnost prema Pastiru Dobrom koji me
je sačuvao od pogibelji i doveo me među one koji Mu služe odano i s
ljubavlju.

287
 „Mnoge svete nisam srela. Gde je Jovan Zlatousti? Jovan Krstitelj?
Jovan Bogoslov? Apostoli?" pitala sam se. „I oni koje tražiš, i mnogi
drugi, na zemlji su. Pomažu ljudima. Ili mole Gospoda i Majku da im
pomognu", odgovorio mi je anđeo.
A onda se zbilo! Zbilo se ono neuporedivo sa bilo čim u ljudskom
životu. I u radosnom životu bogovidne duše. Našla sam se pred Njom!
Pred Majkom! Pred Onom koja je rodila Spasitelja Sveta. Čija je utroba
bila kolevka, a naručje presto Boga živoga. Pred Njom, preblagom.
Milostivom. Neumornom u trudu za dobro ljudi.
Pala sam na kolena, a Ona je položila na mene Svoje ruke. Ruke
koje su grlile Sina Božjeg! Iskupitelja svih naših grehova. Onoga koji je
put, istina i život! Gledala me je. A Njena blagost. Milost. Ljubav. Grejale
su kao svetlost Gospodnja. Da sam imala oči, oslepela bih od tolikog
sjaja čistote. „Majko! Majko! Majko!" ponavljala sam, ispunjena
neizrecivom ljubavlju i ganućem.
Tako je prošlo šest dana.
Šest dana sam se napajala sjajem i lepotom. Radošću. Prisustvom
Božjim. Osećala sam kako se menjam. Polako je čilela iz mene sva tuga
zemaljska. Zebnja. Nelagoda. Kao što se grudva snega topi na suncu. A
onda nestaje.
Tako preporođena još revnosnije sam proslavljala Tvorca i
Darodavca te milosti.
A onda su me, po pravilu Svedržiteljevom, anđeli poveli tamo gde
nikako nisam želela da odem.

288
 *

„Postaviću presto moj na oblacima i biću sličan Višnjemu!" govorio

je onaj koji se gordo pobunio protiv svoga Tvorca.
Silom vojske anđeoske sateran je na dno adskih dubina, gde mu
služe izobličene gnusobe koje ne poznaju ni stid ni dobro.
To je mesto pripravljeno za grešnike. Vođena anđelima, obilazila
sam ga trideset dana.
Kao što se nijedna zemaljska radost i milina ne mogu uporediti sa
onim što duša doživi kada stupi u Carstvo Hristovo, tako se nijedan
ljudski bol, nijedna strahota ne mogu uporediti sa nemoćnim i večnim
jadom i stradanjem nesretnika koji su primili pečat onoga zbog čije je
zlobe i zavisti na svet došla smrt.
Duše onih koji su za života na zemlji okretali svoja lica od lica
Božjeg, koji su provodili dane i noći udaljeni od njega, i ne videći ga, jer
su im oči bile zamagljene strastima, po razlučenju od tela dospele su
tamo gde ne dopiru blaženstvo, radost i svetlost prisutnosti Božje. S
druge strane, lišene tela i telesnih predmeta greha, one nemaju čime da
udovolje sebi. Ne mogu da se nahrane i napoje, jer svaka je njihova glad
telesna i svaka je njihova žeđ vezana za drugo, živo biće. Te neutoljene
strasti su njihove žeravice i vreli kazani. Obavijaju ih guje sopstvenog
zla. Izjedaju ih ognjeni crvi grižnje savesti. Sagoreva ih nesagorivi
plamen samoljublja. Gledaju nakazna lica sopstvenih grehova na licima
svojih tamničara. A oni koji su ih na greh naveli i u grehu ih podržali
likuju. Rugaju se i smeju njihovom beznadežnom očaju.
Tako zatočeni u tamnici neviđanja Boga, oni izdaleka vide Carstvo
slave Gospodnje. Vide svoje srodnike i poznanike, često i svoje
neprijatelje. Vide rajska blaženstva koja nikada neće okusiti, i ta užasna
izvesnost još jedna je muka ovih duša koje su neraskidivim lancima
prikovane za dno mesta večne osude.
Da, te duše znaju da će njihovo ostajanje u vlasti klevetnika i
neprijatelja Božjeg trajati večno, jer i duša umrlog u grehu je besmrtna.
Proklinju čas kada su se prepustili zavodljivim lažima vladara svih
padova i poroka duše. Mole za milost, a znaju da su među
nemilosrdnima. Da je jedini koji bi im mogao pomoći Onaj koga su se
odrekli svojom voljom.
Nisu sve duše podjednako grešne. I nisu sve muke iste.

289
 Prema počinjenom grehu, mnogo je tamnica u tom bezdanu. Ali iz
svake se čuju jauk i plač. Škrgut zuba i naricanje. I okrutni smeh onih
koji su ih zatočili.
Koga sve nisam srela prolazeći kroz te predele tame.
One koji su se podali gresima čije su tragove mrski progonitelji i na
meni tražili. I mnogim drugim, o kojima me nisu ispitivali, jer su znali da
me ni lažima ne mogu optužiti za njih.
One koji nisu imali vrlina i dobrih dela kojima bi se otkupili ni za
sitna sagrešenja.
One koji su poverovali da će se po smrti telesnoj naći u čistilištu, da
će posle smrti biti vremena za pokajanje, te su živeli lagodno i bez truda
duhovnog, ne starajući se o svojoj duši.
One koji su promenili veru.
One koji su izneverili monaške zavete.
One koji su prezirali vrlinu i slavili greh.
One koji su odricali postojanje Boga. One koji su hulili na Duha
svetoga.
Videla sam i neke od ljudi čija se dela veličaju na zemlji. Koje
nazivaju najvećima i besmrtnima. Čiji spomenici krase trgove gradova. O
kojima hroničari pišu knjige pune laskavih hvala. Gledala sam ih kako
pate u neviđanju Boga. Okruženi demonima koji su i na zemlji bili uza
njih. Zaista, jedno je sud Božji, a drugo ljudski.
Srela sam i neke svoje poznate. Ali nije moje da kažem njihova
imena. Da otkrivam što Gospod nije objavio. „Angelina! Angelina!
dozivali su me iz tame. „Angelina, pomozi!" molili su. Bilo mi ih je žao.
Jeste. Ali, znala sam da im ni pomoći ni izbavljenja nema. Jer oni koji su
se udaljili od Boga svojom voljom, ne mogu mu se primaći posle smrti
telesne.
Trideset dana obilazila sam to mesto mučenja i žalosti.
Prestravljena. I ispunjena beskrajnom zahvalnošću i ljubavlju prema
Onome uz čiju sam milosrdnu pomoć izbegla podmetanjima
upropastitelja ljudskih duša.

290
 *

Četrdesetog dana po napuštanju tela anđeli su odneli moju dušu,

mene, pred presto nepristupne slave Božje.
Svi oni koji su bili sa mnom u sve dane moga života, čijim sam
molitvama i milošću dospela u Carstvo Hristovo, bili su tu. Obasjani
neizrecivim sjajem i obliveni miomirisom prisustva Gospodnjeg.
Čekali smo da mi Spasitelj Sveta odredi mesto koje sam zaslužila
svojim delima.
Po nama je klizio, i uznosio nas je, savršeni slavopoj heruvima i
serafima.
A onda se čuo glas.
- Prepodobna mati Angelina! - objavio je.
Tada nastade na Nebu radost neizmerna. Kao i uvek kada se neka
duša spasi u Gospodu.
A moja duša! Ja! Nema, zaista nema reči na zemlji za ono što sam
osetila u tom času.
Pobeditelj smrti odredio mi je da se nastanim u „mestu svetlom, u
mestu cvetnom, u mestu odmora... tamo gde nema bolesti, ni žalosti, ni
uzdisanja, i gde je život beskonačan", kako o gradu Oca nebeskog
govorimo u molitvama.
Tu ću sačekati Drugi dolazak Hristov.
A On će doći da sudi živima i mrtvima.
I Njegovom Carstvu neće biti kraja.

O Danu Prepodobne mati Angeline,

u nedelju, 30. jula /12. avgusta 2007. leta Gospodnjeg
u Beogradu, gradu Presvete Bogorodice

291
 Hvala
nepoznatoj čitateljki, studentkinji iz Novog Sada, koja me je 12.
decembra 2005. godine, tokom književne večeri na Filozofskom
fakultetu, pitala da li bih bila u stanju da napišem roman o prolasku duše
kroz mitarstva. "Ne bih", odgovorila sam. „To je veoma teško. Ne bih se
usudila."
Milošću Božjom, usudila sam se.
Draga mlada čitateljko, nadam se da te nisam izneverila.

Hvala
Dragomiru Sandu,
protojereju i doktoru bogoslovskih nauka,
mome dragocenom saradniku, koji mi je o Svetoj Petki 2003. leta
Gospodnjeg, pred crkvom na Kalemegdanu, predložio da napišem
roman o životu mati Angeline. „Ne mogu", odgovorila sam. „Sada pišem
drugu knjigu."
Nepune dve godine kasnije započela sam rad na romanu Zapis
duše. On je bio među odabranima kojima sam poverila o kome pišem.

Hvala
bračnom paru Ljiljani i Draganu Ivkoviću iz Novog Sada.
Zahvaljujući njihovoj blagonaklonosti i ugledu videla sam i dodirnula
mošti svetih Brankovića u manastiru Krušedol.

Hvala
Olgi Krasić Marjanović,
savetnici u Biblioteci grada Beograda,
mojoj dragoj prijateljici, zato što je, ne štedeći truda, sakupljala
literaturu koju sam morala da pročitam da bih napisala ovu knjigu.

Hvala
zaposlenima u Biblioteci patrijaršije Srpske pravoslavne crkve, koji
su mi ljubazno pronalazili stare i vredne publikacije.

292
 Kao i uvek,
hvala mojim momcima,
mužu Milovanu i sinu Hadži-Aleksandru, koji su bili sa mnom tokom
ovog izuzetno teškog rada.
Hvala im što me vole onako kako mi je potrebno.

Hvala
Prepodobnoj mati Angelini, i svim svetim Brankovićima, što su
prihvatili da ja ispričam njihovu priču. Hvala im što su bili uz mene dok
sam pisala. Nadam se da nisam izneverila tu milost.

Nadam se i da je roman Zapis duše po volji Gospodu, Presvetoj

Bogorodici, Svetoj Petki i Svetom Vasiliju Ostroškom, i da će čitaocima
biti na duhovnu korist.

293
 LJILJANA HABJANOVIĆ ÐUROVIĆ,
NAJČITANIJI I NAJTIRAŽNIJI PISAC
KOJI STVARA NA SRPSKOM JEZIKU

Ljiljana Habjanović Ðurović rođena je 1953. godine u Kruševcu, gde

je završila osmogodišnju školu i gimnaziju. Diplomirala je na
Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radila je kao bankarska službenica
i kao komercijalistkinja inostranog turizma, a zatim kao novinarka i
urednica u magazinu „Duga". Za to vreme napisala je i objavila četiri
romana. Od 1996. godine posvetila se samo književnom radu. Godine
2003. osnovala je izdavačku kuću „Globosino Aleksandrija".
Autorka je deset romana: Javna ptica (1988), Ana Marija me nije
volela (1991), Iva (1994), Ženski rodoslov (1996), Paunovo pero (1999),
Petkana (2001), Igra anđela (2003), Svih žalosnih radost (2005), Zapis
duše (2007) i Voda iz kamena (2009).
Od kada je, maja 1996. godine, objavljen roman Ženski rodoslov
Ljiljana Habjanović Ðurović je najčitaniji i najtiražniji pisac koji stvara na
srpskom jeziku.
Svoje romane prodala je u tiražu od blizu milion primeraka.
Jedini je književnik (od 1973. godine, od kada se prave liste
čitanosti) čije su knjige bile pet puta najčitanije u bibliotekama Srbije.
Na predlog Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla
Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve za Božić 2007. godine
odlikovao je Ordenom Svetog Save za njen književni rad.
Dobitnica je najznačajnijeg društvenog priznanja u Srbiji, Vukove
nagrade za 2009. godinu za „izuzetan doprinos razvoju kulture u
Republici Srbiji i srpskom kulturnom prostoru", kao i Zlatnog beočuga,
nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Beograda 2008. godine „za trajni
doprinos kulturi Beograda".
Osim ovih, nagrađena je sa još osamnaest književnih nagrada i
priznanja.
U inostranstvu je objavljeno šesnaest knjiga Ljiljane Habjanović
Ðurović na deset jezika (češki, italijanski, grčki, hrvatski, makedonski,
francuski, mađarski, bugarski, ukrajinski, ruski), njen rad je predstavljen
u uglednim književnim časopisima, a više studenata slavistike ima za
temu svojih diplomskih i magistarskih radova njena dela.

294
 Međunarodni biografski centar u Kembridžu uvrstio je 2001. godine
u pregled „Ko je ko među piscima i autorima u svetu", a 2005. i 2007.
godine proglašena je za jednog od sto najuticajnijih književnika u svetu,
posmatrano na regionalnom nivou.
Udata je za Milovana Ðurovića i ima sina Hadži-Aleksandra.

Više o autorki čitajte na sajtu www.habjanovic.rs

Obrada: Disco Ninja

295
Rekli su o knjigama Ljiljane Habjanović
Ðurović:

„U ovom romanu, briljantno napisanom, smenjuju se nežnost i

gorčina." (Ana Marija me nije volela, L'Opinion independante du Sul,
Tuluz, Francuska)

„Ljiljana Habjanović Ðurović je balkanski književni fenomen, a njene

knjige dokaz da književnost premošćuje vremenske i teritorijalne
barijere, dobijajući tako univerzalnu patinu i autentičnost." (Š. Kadribašić,
Nezavisne novine, Bosna i Hercegovina)

„Ona slika sudbine svojih likova u kojima ispod gotovo mirnog toka
priče prodiru na površinu najdublje strane ljudske prirode. Slično kao
Anton Pavlovič Čehov." (Ženski rodoslov, Eva Pokorna, Mlada fronta -
DNES, Prag, Češka)

„Objavljujući delo Ljiljane Habjanović Ðurović izdavač je napravio

odličan izbor." (Ženski rodoslov, Anđela Ðaneli, La valiza, Bari, Italija)

„Kada govorimo o beletrističkom majstorstvu autorke, treba da

kažemo da ona poseduje ubitačno opasnu i karnevalsku maštu
balkanskog čoveka... Zadivljujuće je i to što se autorka jednako uspešno
pretvara u sve svoje heroine, i zemaljske, i božanske." (Katja Zografova,
na predstavljanju Paunovog pera u Sofiji, Bugarska)

„Sa velikim zadovoljstvom želim da istaknem visoki kvalitet stilsko-

rečenične strukture, koju je Ljiljana Habjanović Ðurović veoma pažljivo
formulisala kako bi je usaglasila sa tematskom građom, čime je
istorijskoj hronologiji dala dušu koja pulsira, događajima odredila živi
vodotok, a likovima pružila mogućnost da nam budu večni sagovornici.
(Lenka Gogoška, u recenziji za Petkanu Skoplje, Makedonija)

„Ljiljana Habjanović Ðurović je srpska Magda Sabo." (Eva Papes, u

recenziji za mađarsko izdanje Ženskog rodoslova)

„U Rusiji je bilo više pokušaja da se napišu knjige poput onih koje

296
piše Ljiljana Habjanović Ðurović, ali ti pokušaji nisu uspeli. Ili su knjige
bile loše napisane, ili su bile neprivlačne za čitaoce, ili su bile u neskladu
sa hrišćanstvom. U knjigama gospođe Habjanović dobra literatura,
privlačna savremenom čitaocu, spojena je sa hrišćanskim učenjem."
(Vladimir Silovjev, direktor Izdavačkog centra Ruske pravoslavne crkve,
na promociji romana Petkana u Izdavačkom centru RPC u Moskvi)

„Stvaralaštvo i popularnost Ljiljane Habjanović Ðurović svojevrstan

su književni fenomen." (Ana Skovran, Podtekst, Poljska)

„U vreme kada latinsko, rimsko poimanje reči urban sve više klizi u
varvarski shoping, ova knjiga ne može da računa na reklamu
multinacionalnih kompanija i njihovih medijskih ispostava. To dovodi
roman Svih žalosnih radost u paradoksalnu situaciju. Trudeći se sve
vreme da bude u dosluhu sa biblijskim podtekstom, da ne bude
buntovan, on postaje buntovan u jednom određenom kulturnom
kontekstu." (Slobodan Vladušić, Politika, Kulturni dodatak)

„Ljiljana Habjanović Ðurović je najavila novo postherojsko razdoblje

u srpskoj prozi. Ona je glasnik srpske literature u novom periodu, koji
piše o herojskim vremenima. A u ovo neherojsko vreme ona sama ostaje
heroina." (Ilja Čislov, prevodilac romana Petkana, na promociji u
ambasadi Srbije u Rusiji)

„Dok sam čitala roman Igra anđela bilo mi je žao što u Rusiji nije
napisana knjiga koja bi na takav način govorila o ruskoj istoriji."
(Aleksandra Dobrocvetova, urednica u izdavačkoj kući „Palomnik" u
Moskvi)

„Kao istinski književni fenomen u Srbiji, uprkos provokativnom

sadržaju knjiga, autorka se opravdano smatra za osobu slobodnih
pogleda i veliku romansijerku." (C.F.D.T. Magazine, Pariz, Francuska)

297