АО УЗРОКА

3. Узрочно значење може се изразити и глаголским прилозима. Тада реченица

мора бити моносубјекатска, а предикат глаголског типа.
Не знајући шпански, није разумјела ништа од реченог.
Не могавши устати, пустио је лопова да побјегне.

4. Узрочно значење изражава се и предикатским апозитивом, који настаје у

процесу кондензовања зависне узрочне клаузе са именским предикатом
(сложена реченица обавезно је моносубјекатска): Она, очарана, није
одреаговала.

АО НАЧИНА И ПОРЕЂЕЊА
Синтаксичари различито приступају проучавању ових одредаба. Стевановић их
изједначава и подводи под начин, а неки други синтаксичари доживљавају их
као потпуно различите категорије. Однос начина и поређења обухвата три типа
одредаба: поредбене, поредбено-начинске и начинске.
Иначе, поређење може да буде поређење по једнакости и поређење по
неједнакости.

1. Поредбене конструкције су оне у којима се путем поређења не исказује начин

вршења радње предиката. Дакле, поредбена конструкција не односи се на
глагол у предикату, него на неки поредбени израз у саставу реченице. У ове
конструкције спадају све непредикатске конструкције којима се изражава
поређење по неједнакости.
НЕГО + Н; ОД + Г: Иван је виши него Жарко. Иван је виши од Жарка.
2. Поредбено-начинске конструкције су оне у којима се путем поређења
исказује начин вршења радње предиката. Поредбена конструкција односи се на
глагол у предикату, те је овдје поређење истовремено и начин. Овим
конструкцијама изражава се једнакост.
КАО + Н; ПОПУТ + Г: Трчи као газела/ попут газеле.

3. Начинске конструкције су оне којима се исказује начин вршења радње

предиката мимо поређења. Начин дефинишемо као квалитет вршења радње
предиката. Mоже се обиљежавати:
- прилозима (најчешће, нпр. Он брзо трчи. Она одлично кува.)
- приједлошко-падежним конструкцијама (само у одређеном контексту: Причао
је себи у њедра.)
- глаголским прилозима (најчешће ГПС, нпр. Говорила је заплићући језиком).
Овдје се ГПС показује квалитет вршења радње предиката и зато има начинско
значење.
Кад се глаголским прилогом изражава нека паралелна, а комуникативно-
секундарна радња у односу на радњу предиката, тад није ријеч о АОН, већ о
АОПО: Дјевојке су се повјеравале једна другој пијући кафу.
Овај тип АО можемо трансформисати у саставну реченицу с везничким изразом
и при том.

ОСТАЛИ ТИПОВИ АО
- Одредба пропратне околности: Често идем улицом читајући књигу.
- Одредба намјере/ циља: Ради пописа књига затварају књижару.
- Одредба допуштања: Упркос њеној жељи, није то купио. И поред знања, није
успио. И без разлога, они воле да се свађају.
- Одредба услова: У случају кише, нећу ићи. Уз такав рад, успјеће. Без новца
нећеш успјети.
- Одредба посљедице: Она је оздравила, на радост цијеле породице.
- Одредба мјере/количине: Скратила је сукњу за два прста. Превише је
убрзала.
- Одредба средства: Возим се аутобусом.
- Одредба друштва: Шета с мајком. Ишао је с нама на пливање.
- Одредба опште околности: У тучи је извукао дебљи крај.
- Одредба изузимања: Дошли су сви осим (/сем/ изузев) Марка.
- Одредба замјене/супституције: (У)мјесто (/Намјесто) Ане, дочекао нас је
Лука.

АО и објекат (разлике)
1. Објекaт се у реченицу уврштава по глаголу у служби предиката, по његовим
лексичко-граматичким својствима, а АО по предикату. То значи да је она
начелно уврстива у реченицу без обзира на глагол у служби предиката, па и без
обзира на то садржи ли реченица уопште глагол или не садржи.
Другим ријечима, хоће ли АО бити уврштена у реченицу или не, зависи од
садржаја реченице.
Зато АО долази и уз прелазне глаголе: Мићо је купио кућу прошле седмице,
и уз непрелазне гл. Растали су се прошле седмице,
и уз гл. кретања Отпутовала је прошле седмице,
и уз гл. стања Прошле седмице је спавао код пријатеља,
али и у исказима без гл. облика Прошле седмице стално магла.

2. Друга разлика између објекта и АО директна је посљедица прве. Наиме,

пошто се у реченицу уводи по граматичким и лексичким својствима глагола,
објекат постаје и саставни дио радње коју тај глагол означава (поправљати
ципеле и поправљати текст различите су радње).
Насупрот томе, АО не постаје саставни дио саме радње, него је вањска
околност у којој се врши радња. Тако нпр. између реченица Пишем у школи,
Пишем код куће, Пишем ујутро, Пишем поподне, Пишем уредно, Пишем без
прекида нема/ не мора бити, разлике с обзиром на природу саме радње.

3. И трећа разлика у директној је вези с првом. Пошто се у реченицу уводи по

глаголу, објекту је унапријед одређен облик, а АО није. Зато се оно што је речено
објектом не може рећи друкчије. Умјесто Пишем писма не можемо рећи *Пишем
писмима, *Пишем око писама, *Пишем по писмима.
Оно што је речено адв. одредбом може се рећи и на други начин. Умјесто Пишем
код куће и Пишем без прекида можемо рећи Пишем у (својој) кући, Пишем
непрекидно, Пишем не прекидајући, Пишем, а да не прекидам и сл.

4. Објекат је начелно обавезан реченични члан, а АО начелно необавезан

(факултативан).
Тако се у реченици Мићо је данас купио кућу не може испустити објекат, а да
реченица и даље буде обавијесно потпуна (Мићо је данас купио), а АО се,
напротив, може испустити, уп. Мићо је купио кућу.
Ово не значи да је објекат увијек обавезан, а АО увијек необавезна. Наиме, има и
објеката који нису обавезни, што зависи од конкретности или уопштености радње
која се означава глаголом.
Тако у реченици Пјева већ три године уопште нема објекта, иако у позицији
предиката долази прелазни глагол, који захтијева директни објекат у акузативу.
Ни АО није увијек необавезна. Кад у служби предиката долазе глаголи који
означавају провођење одређеног времена (обично дужег) на каквом мјесту, нпр.
живјети, становати, боравити, пребивати, онда је и АО обавезна. Тако АО на
крају улице у реченици Мићо је становао на крају улице не можемо изоставити а
да реченица буде и даље обавијесно потпуна, уп. Мићо је становао.
Такви примјери ипак показују да природа и статус АО могу зависити и од
природе глагола који долази у служби предиката. Избор глагола за службу
предиката може у неким примјерима утицати и на избор облика АО. Тако ће нпр.
уз глаголе кретања у служби АО које имају облик приједлошло-падежних израза
с приједлозима у или на долазити именске ријечи у акузативу: Идемо у шуму или
Изишли су на улицу, а с глаголима стања у локативу: Били смо у шуми или
Стајали су на улици.
Слично томе у АО које имају облик приједлошко-падежних израза с
приједлозима за, пред, над, под, међу уз гл. кретања долазе облици акузатива:
Зашли су за кућу, Изишли смо пред школу, Нагнуо се над књигу, Стави књигу
под клупу, Иди међу људе,
а уз глаголе стања облици инструментала: Стоје за кућом, Одмарају се пред
школом, Стално сједи над књигом, Књиге су под клупом, Често борави међу
људима.
Исти облик или исти спој ријечи може у једном типу реченице служити као
објект, а у другом као АО, што такође зависи од природе глагола у служби
предиката. Тако ће у реченици Изгубили су цијело љето (на припреме) или
Састала се с колегиницама дијелови цијело љето и с колегиницама бити у
служби објеката, а у реченицама Купали су се цијело љето и Отпутовала је с
колегиницама у служби АО.
Да је заиста тако, види се по томе што се објекти не могу парафразирати (не
може се рећи нпр.*Изгубили су цијелог љета, *Изгубили су током цијелог љета
*Састала се у друштву колегиница, *Састала се у пратњи колегиница и сл.),
а АО могу: Купали су се цијелог љета, Купали су се током цијелог љета или
Отпутовала је у друштву колегиница, Отпутовала је у пратњи колегиница и
сл.
У вези с односом између објекта и АО некад можемо говорити и о
двозначности. Тако се Мићо је продао кућу брату може интерпретирати и тако
да облик брату буде објект, али и тако да буде АО.
У првом случају брат је укључен у радњу продаје, он је „предмет укључен у
продају”, тј. купац куће.
У другом случају брат није предмет, није купац куће, него је власник куће, а
Мићо продаје кућу (неком трећем) умјесто њега, у његово име. То ће такође
потврдити (могућност парафразе). Ако је наиме брату објект (тј. ако је Мићо
брат купац), онда се не може рећи Мићо је продао кућу за брата – умјесто
брата – у братово име и сл., а управо су такве парафразе могуће ако је облик
брату АО.
Има и случајева, посебно везаних за конструкције с инструменталом, да се исти
реченични члан може интерпретирати и као објекат и као АО (тј. да укључује и
једно и друго). Тако би се у реченици Постигао је то великом борбеношћу
реченични члан великом борбеношћу могао интерпретирати и као објект (у том
случају реченица је одговор на питање Чиме је то постигао? велика борбеност
била би, другим ријечима, средство, дакле предмет радње гл. постићи), али и
као АО (у том случају реченица би одговарала на питање Како је постигао?
била би ријеч о околности у којој се одвија радња глагола постићи, о начину
вршења радње, уп. Постигао је то тешко/ лако.

ПРИЛОШКЕ ДОПУНЕ
Сви по предикату уведени реченични чланови, на основу степена
комуникативне нужности навођења, дијеле се на одредбе и допуне. Одредбе су
факултативни, необавезни реченични чланови, док су допуне, као
комуникативно неопходни чланови, обавезни елементи реченичног модела –
без њиховог навођења нема минималне комуникативне потпуности исказа.
Поред објеката, у њих се убрајају прилошке допуне (нпр. Он борави у нашем
мјесту, Марија станује на крају града и сл.).