„Где ти је муж?

“ (2)
157252.p
Једном приликом сам са једним мушкарцем имао следећи дијалог:

– Шта ти пружаш својој жени?

– Дајем новац. Сваке недеље!

– Извини, зар брак представља просто економски договор? Ти јој дајеш новац и на
томе се све завршава? Зар само то? Можда твоја жена жели нешто друго? Можда жели да
се ти интересујеш за њу? Да поразговарате међусобно?

Једна жена ми је једном приликом испричала:

– Када покушавам да поразговарам са мужем, он чита спортске часописе или гледа

телевизију. Говорим са њим, а он гледа телевизију. Ја не могу да издржим и молим
га: „Дај, угаси ТВ, дај да мало попричамо!“ – „Слушам те ја, одговара ми он, хајде,
кажи шта си хтела, уморан сам!“ И тако сваки пут… Већ одавно не говоримо међусобно
са љубављу, од срца. Оче, не могу да издржим то. Желим да живим свој живот и да се
скрасим некако.

Gaudi Rазмислите шта ви сами пружате другима, и не мислите да су ваша жена или муж
неко коме је већ прошло време избора и да више нема опасности да их изгубите. У
групи ризика се налазе породице у којима један од супружника не „насићује“ оног
другог. На жалост, многи не примећују знаке које шаље друга особа. Ни један развод
се не догађа неочекивано. Само се чини да је бомба експлодирала неочекивано и ми
онда говоримо другим људима: „Готово је! Развели смо се!“ Заправо, бомба не
експлодира изненада, ту се таложило, гомилало. Жена говори једном, други пут, на
различите начине даје мужу до знања да није задовољна ситуацијом, да је то мучно за
њу. Пролази неколико месеци, година, али муж ништа не схвата. Или ако и разуме,
говори:

– Стварно, не обраћам пажњу на њу, није ми до тога. Али шта ће она да ради без
мене? Сав новац је код мене, сва имовина је на моје име!

Шта рећи, таква зависност се сусреће често. Али ако жена буде добила могућност да
се ослободи? Шта ће се онда догодити?

Зато пружите особи поред вас оно што јој је потребно, да би затим могла да каже:

– Хвала ти, узећу само мало!

Ово је одличан начин да задржите своју половину. Јер тада колега на послу, комшија
или ко год ко искушава особу која вам је блиска различитим привлачним предлозима –
неће имати шансе.

Ако су душа, тело, осећања, пуноћа карактера и личности друге особе задовољни
тобом, можете бити сигурни да ће увек бити поред вас. Тада нећете морати да тајно
претражујете мобилни телефон свог супружника, нећете бринути и приморавати друге
људе да их прате или приређивати љубоморне сцене. Да би неко отишао, мора да буде
гладан и жедан.

Зато вам још једном говорим: будите јако пажљиви једно према другом. И опростите ми
за ово што ћу сада рећи – не говорим то као осуду – посебно треба жене да пазе, јер
су у њиховим рукама кључеви људских односа. Жена може да чини са мужем све што
жели, може да учини да буде јагње, може да учини да поремети због ње, може да га
освоји али и изгуби.

У нашем животу се догађају такви тренуци када, уместо да се трудимо да исправимо

наше односе, користимо различите алибије, понекада и духовни, црквени алиби, да се
не бисмо фокусирали на оно што нам је неопходно. Долазимо у храм на службу да не
бисмо приметили празнину која постоји у нашем животу, у области породичних односа и
у љубави. Много пута сам могао да посматрам како се то догађа. Жена је стално у
храму, а не труди се да разуме свог мужа. Зар јој Христос неће рећи:

– Прво се помири са мужем, а затим дођи да Ми служиш? Врати се кући, учини све да
се зближите и опет заволите међусобно, пружи му оно што му недостаје, а затим дођи
и принеси Ми своје усрдне молитве!

Пазите на ово. Не инсистирајте стално на својим правима. Човек се не спасава тиме

што је одбранио своја права. Није ствар у томе да се избориш за своје, већ у томе
да сачуваш брак.

Једно дете ме је питало:

– Објасните ми зашто су се моји родитељи развели? Да ли можете да ми помогнете и

објасните ми то? Док су се свађали, обоје су говорили да су у праву. Моја мама је
викала: „Ја сам у праву!“, моја отац је понављао то исто. Обоје су викали: „у праву
сам!“. Зашто су се онда развели, ако су обоје били у праву?

Знај да нећеш успети да добијеш своја права, намећући их, урлајући и свађајући се.
Христос нам је показао други пут, Он нам је рекао:

– Остави то што је за тебе, дај га, принеси себе добровољно на жртву, ради љубави и
јединства као што сам Ја учинио.

Зар Христос није био Онај Ко је имао највећа права? Ипак, Он је рекао:

– Узимам на Себе ваше неправде. Постаћу „Лош“, распните Мене и ви ћете постати
добри.

У питању је највећа тајна. Овом тајном Христос је освојио наше срце и зато Га ми
волимо. И ми смо дужни макар да покушамо да се приближимо овој тајни.

Ја радим ове радио-емисије да би свако од нас схватио своје грешке. Први у томе
треба да будем ја сам, ја сам дужан да схватим своје сопствене грешке. Да схватимо
да се не сме наметати сопствена воља другој особи. Свако то треба сам да схвати!
Постане свестан свог егоизма, своје хировитости, своје високе захтевности и
одсуства жеље да се прилагодимо.

Једна девојка ми се пожалила:

– Оче, код куће сви патимо због мајке.

– Зашто? Зар је толико лоша?

– Не! Она је јако добра, чак исувише, и ми не можемо, нисмо у стању да испунимо
њене захтеве. Она је веома црквена и ми не можемо да издржимо.

– Је л’ си ти озбиљна? питао сам запрепашћено, она је црквена и ви то нисте у стању

да издржите?
– Оче, она нас не доживљава као живе људе, она нас види као војнике. Она је веома
црквена особа.

О овоме је потребно посебно да се замислимо. Ми немамо права да користимо Христово

име да бисмо правили свађе код куће, не можемо да се позивамо на то да је нешто
одређено Уставом Цркве, независно од тога о чему говоримо – да ли о посту или о
начину нашег живота, да бисмо на тај начин исправили насилно другу особу. Људи се
не мењају на тај начин. На тај начин се неће исправити ни особа коју волиш. Знао
сам једну жену светог живота, удату, са децом, која је држала цео пост на води и
притом је својој деци пржила шницле јер није желела да она посте против своје жеље.
Уважавала је њихово мишљење и мишљење свог мужа.

Понекада духовност и светост нису само нешто што одише тамјаном, већ и оно што не
изгледа веома црквено, а што опет може бити црквено на крају. Да не одеш ово вече
на свеноћно бдење као што си планирала, већ да седнеш поред мужа, попијеш са њим
мало вина, поразговараш са њим, саслушаш га. Сетиш се како ти је недавно рекао:

– Доста више. Извини, али ти си стално у храму, скоро и да ниси код куће, ја те
уопште не виђам.

Знао сам једну жену која је непрестано била на вечерњим службама и Литургији.
Једном сам је питао:

– Где ти је муж?

То јест, рекао сам јој исте оне речи које је Христос рекао Светој Фотини,
Самарјанки: „Где ти је муж?“.

Она ми је одговорила:

– Оче, он се не интересује за ово, он је на другом месту.

– Ко је он? Удала си се за муслимана?

– Не, једноставно он није религиозан. Њему се не допадају такве ствари.

– Разумем. А када идеш у храм, шта ти он говори?

– Ми се увек свађамо пре него што ја одем у храм, али ја ипак одлазим јер желим да
будем поред вас, драги мој оче!

И осмехнула ми се. Помислила је да ћу је похвалити. Међутим, ја сам јој рекао:

– Слушај ме, ми не можемо служити бдење када знамо да твој муж жели да си код куће.
Уопште није потребно да се он нервира и због мене и због тебе.

– Баћушка, он се на Бога љути! рекла ми је тада, а затим тријумфално додала:

– Ја знам да ће нас Христос развести!

Послушајте ове речи: „Христос ће нас развести!“

Христос ни за шта није крив, међутим, наше понашање, начин живота на који понекада
доживљавамо Христа приморава људе да мисле да Он може бити узрок нечијег развода.
Рекао сам јој:
– Слушај ме! Остави своју нафору и иди кући, доћи ћеш у храм ујутру. Ујутро ти
дозвољава да долазиш на службу?

– Да, дозвољава. Њему се не допадају вечерње службе јер жели да будем код куће, са
њим.

– Па онда остани код куће!

– Добро, али он не говори на духовне теме.

– А да ли ти говориш о духовном, на исповести, на пример? Пробај, седи поред мужа,

обрати пажњу на оно што ће ти рећи, послушај га. Буди стрпљива да освојиш његово
срце, да га заволиш, дотакнеш својом жртвом. Веруј ми, то је веома духовни поступак
и веома тежак, буди сигурна у то!

Поступила је као што сам је саветовао али по цену великих духовних напора. Затим
сам је замолио:

– Пренеси свом мужу да га молим за опроштај јер толико времена нисам знао да ти не
дозвољава да долазиш на вечерње службе.

Ту није издржала и рекла ми је:

– Ја то не могу да кажем! Доста ми га је! Ја и онако сада већ чиним и више од онога
што је желео!

Шта мислите, драги моји, шта овде недостаје? У овим речима има много егоизма, нема
расуђивања. А неопходно је да имамо расуђивање. Не рушити све на свом путу, већ
размислити: „Па добро, остаћу ове суботе код куће, а у недељу ћу ићи у храм. То ће
бити моја жртва. Тако ћу сачувати блиске односе са мужем, освојићу његово срце.
Поступићу тако да би могао да каже: „Погледајте шта је Христос учинио са мојом
женом – она је постала пажљива, нежна, снисходљива, добра, саосећајна, са
разумевањем“.

У противном, може да каже:

– Ето! Почела си да идеш у цркву и види шта се догодило!

То је страшно, када о нама који се налазимо близу Бога, који припадамо Цркви,
говоре: „Погледај овог чудака у храму!“ Зашто нас називају чудацима? Па наш
карактер, наша доброта, саосећање и уважавање људи би требало да нас учине
најпривлачнијим људима на свету. Све је тако, али ипак, ми то уважавање нисмо
стекли.

Када други пожели да води своју борбу, ти ћеш то видети. Када буде пожелео онда ће
постити, одлазиће у храм, исповедаће се… Онда када га Бог буде просветио.

– Па шта онда оче, да ништа не говорим свом мужу?

– Говори му обавезно, али… ћутањем и добрим примером.

Једном ми је један мушкарац рекао:

– Оче, тебе слуша моја жена, реци јој!

– Шта да јој кажем?

– Реци јој да ме не уништава! Не могу да издржим! Сигуран сам да шницла коју једем
петком, након њене придике, постаје посна, ја сам у то сигуран! Ја једем а она
кружи око стола и звоца, звоца и чека ме на вратима трпезарије да би ми поново
одржала лекцију. То просто није могуће!

Ја познајем ту жену. Она не пропушта могућност да дође у храм, долази на библијске

беседе, а код куће јој сви говоре:

– Ми ово не можемо да издржимо!

Ово ме тера да се замислим: зар је могуће да поставимо Бога испред себе, а да иза
себе стварамо проблеме? Узгред и она девојка о којој сам говорио, о свом оцу је
рекла:

– Мој отац је бољи од маме, иако он ретко одлази у храм. Када чује за неки проблем,
труди се да помогне, дели милостињу. Када чује за неку трагедију, он тугује и
плаче.

Шта ово значи? Значи да је саосећајан и осетљив човек. И још – подсећа нас на оно
што је Христос рекао: „Милости хоћу, а не жртве“.

А да ли се твоје срце смекшава поред Христа? Када бисмо ми били прави, када бисмо
изменили себе, пре или касније бисмо успели да изменимо све људе – и своју децу и
свог мужа и своју жену…

Бити духован човек не значи много говорити о Богу. То значи – умети доживети Бога.
А другима говорити оно што ће им помоћи да учине један корак напред, да би им мало
помогли. То сам схватио на Светој Гори, где је у јако строгом манастиру Дионисијату
живео један старац, јеромонах. Једном му је пришла група поклоника међу којима су
били отац и два сина. Деца су била живахна и одбијала су да пођу говорећи:

– Нећемо сада да слушамо проповеди.

– Идемо, овај свештеник је јако добар! Послушајмо шта ће нам рећи, наговарао их је
отац.

Треба рећи да је овај јеромонах био истински подвижник. Ретко је јео, био веома
строг према себи, а према другима – само онолико колико су били у стању да издрже.
Ми смо пришли и очекивали да ће почети да говори на духовне теме, међутим, он је
почео да говори о резултатима последњих фудбалских мечева Олимпијакоса,
Панатанаикоса, АЕК-а… Све ово се догађало у порти светогорског манастира! Питао је
поклонике:

– Људи, шта ће бити ове године, да ли ћемо освојити титулу?

Посматрао сам га и у себи говорио: „Пресвета Богородице! Господе Исусе Христе!

Уместо да им каже нешто духовно, нешто што би их узвисило, он прича о фудбалу!“
Поклоници су га замолили:

– Старче, реците нам нешто духовно.

– Када сте последњи пут водили своју децу на стадион?, одговорио им је он.

Тада су дечаци који су били близу рекли оцу:

– Тата, овај старац је јако добар, он није као сви, не проповеда све време. Он је
јако добар!

Мало касније је млађи дечак питао старца:

– Оче, да ли Ви исповедате?

– Да, исповедам. Хоћеш да се исповедиш?

– Да, желим, чуло се као одговор.

Зашто је дете пожелело да се исповеди код тог монаха који је говорио о темама које
немају везе са вером? Он им ништа није говорио о Богу, али је целокупан његов
спољашњи изглед – у мантији, са брадом, са осмехом, са добрим осећајем за хумор –
привлачио људе њему. Обратите пажњу: он се осмехивао, није се смејао. Да ли се ви
осмехујете код куће? Да ли сте задовољни? Радосни? Да ли прихватате свој живот
онаквим какав јесте? Или вам је стално лоше и ви, без престанка, упадате у
меланхолију и депресију? Будимо се ујутру и све нам се чини трагичним. Будиш дете и
изговараш:

– О, какав је ово живот… Брзо устани, треба да се спремимо за школу, опет у школу!

Као да му говориш:

– Хајде и ти у тежак живот, да живиш као и ја.

Дете има пуно право да се побуни:

– А где ме зовеш, у какво друштво?

Ми, хришћани, ми смо Христови, али у нама нема радости, док људи који су у свету
имају радост иако је она лажна. Где је истина? Када ћемо научити да будемо срећни?
Након смрти? Ова радост треба да буде присутна у нашем животу, нашој породици,
сада, овде, да бисмо оснажили међусобне односе, наше односе са децом. Хришћанин
мора имати ту радост, неопходно је да има храброст да са надом гледа унапред и
верује да ће се ситуација поправити.

Када је један човек добио отказ, он је отишао у продавницу, купио доста хране и
кренуо кући. Зашто је то урадио? Зато што је себи рекао: „Нећу дозволити да се моје
расположење пренесе на моју породицу, да они почну све да гледају у мрачним
бојама“. Када се вратио кући, рекао је својој жени:

– Где су деца? Зови их. Донео сам укусну храну, хајде да заједно лепо проведемо
време!

– Зашто, љубави, добио си повишицу?

– Не, добио сам отказ.

– Зар ћеш нас почастити због отказа?

– Да, одговорио је он, зато што се нећемо предати, верујемо у Бога и наша нада да
ће бити боље је доказ томе!

Добро је када постоји оваква породица! Дете види како се родитељи понашају, шта
говоре и мисли: „Види како је Христос изменио моје родитеље: они верују и јаки су.“
А ако стално буде видео чамотињу и очајање, зашто би требало да буде хришћанин?
Зашто да буде члан Цркве?

Један мали дечак ми је о томе и говорио:

– Зашто треба да будем као моји родитељи? Да, они су црквени, али шта у њима има
добро да би их подражавао? Шта? Видим само негодовање, прекоре, хирове, све је код
њих црно, све их доводи до очајања.

Мислим да су ово биле веома важне речи.

Осмехујте се, волите и показујте то. Сећате се, поменуо сам вам жену која је
одлазила у храм на све вечерње службе? Ето, недавно је поново дошла на службу. Није
хтела да сагледа своје грешке, схвати да јој је неопходно да поправи своје односе
са мужем, постане му ближа. Не! Уместо тога, са радошћу ми је рекла:

– Оче, пронашла сам изузетне духовне књиге, донећу ти их! Нашла сам „Подвижничка
слова“ авве Исаије Отшелника.

Погледао сам је, она ме је такође посматрала, очекујући моју реакцију. Рекао сам
јој:

– Слушај ме што ћу ти рећи. Ти читаш авву Исаију, али шта ће бити са „плесом
Исаије“ ако си разорила сопствени дом? Ти рушиш свој дом, зар не схваташ то? Мислиш
да поступаш добро? Знаш са чиме бих поредио твоје речи? Ти говориш о духовним
стварима које се налазе високо, на петом спрату, а ти сама чак ниси ни ушла у улаз
те зграде. Зар оно што ти саветујем није духовно? Међутим, твој егоизам ти смета да
то разумеш. Ти не желиш ништа да чујеш и једино си у стању да понављаш: „Радићу оно
што сам наумила!“. Завршило се тиме што је дошла следећи пут и рекла ми за своју
„још духовнију“ одлуку:

– Мислим да је неопходно да се разведем од мужа и водим подвижнички живот!

Одговорио сам јој:

– Наравно, па и сама пословица каже: „Ко не жели да меси тесто, десет дана
просејава брашно“.

Схватате, ова жена не жели да се бори са собом да би сачувала сопствену породицу и

тражи могућност да побегне. Међутим, потребно је да знате да онај ко бежи од
нечега, у будућности ће се сударити поново са тим. Особа која мисли да је развод
лакше решење од очувања породице касније ће се опет сусрести са тим истим
проблемима. Јер је особа која се лакше прилагођава увек таква, док човек са тешким
и хировитим карактером и у будућности остаје такав. И нема никаквих гаранција да ће
се у будућности твој живот изменити на боље јер се ти сам не мењаш. Зато остани и
бори се тамо где се налазиш да би изменио ситуацију. Није решење у томе да
побегнеш, већ да седнеш и разговараш. Да разговарате не као непријатељи, не као на
суду, не да бисте видели ко је бољи и ко је у праву, већ да бисте сјединили и
сачували свој дом.

Архимандрит Андреј (Конанос)

Превод: Станоје Станковић

Лектура: Драгана Јовановић

(наставиће се)
Православие.ру