Bespomocnost � uzrok strahova, depresije i zavisnosti

Osecanje bespomocnosti je veoma va�na tema jer se tice mnogih drugih emocionalnih
problema. Dosta se govori o strahovima, panici, depresiji i slicnim problemima, a
veoma malo o osecanju bespomocnosti. Osecanje bespomocnosti mo�e biti u osnovi
nekih emocionalnih problema, pre svega problema sa anksiozno�cu (napadi panike,
fobije itd.), depresijom i preteranom zavisno�cu od drugih.

Osecanje bespomocnosti je posledica procene osobe da ne raspola�e pona�anjima,

snagom, mogucnostima ili nekim drugim resursima kojima bi mogla odbraniti i za�titi
sebe u situacijama koje procenjuje kao opasne i ugro�avajuce po svoj psihofizicki
integritet. Jednom recju osoba ne veruje u vlastite kapacitete i snage da se izbori
sa opasno�cu (bilo spolja�njom, bilo onom koja dolazi iznutra � iz same osobe). Kao
posledica ovakve procene osoba se oseca bespomocno �to obicno biva praceno panicnim
strahom u situaciji za koju osoba procenjuje da je opasna ili depresijom kada osoba
nije u datoj situaciji ali razmi�lja o tome kako nikada nece prevazici taj problem.
Svako od nas se bar nekada u �ivotu (narocito u detinjstvu) osecao bespomocno, ali
su neki ljudi ipak vi�e skloni ovom osecanju nego neki drugi. Pre svega treba reci
da svi kada smo bili deca smo zaista i bili bespomocni i potpuno zavisni od
roditelja u svakom smislu (fizickom, emocionalnom, egzistencijalnom). Da, deca su
zaista bespomocna, ne umeju da se odbrane od jacih od sebe, ne umeju da se sama
staraju o sebi, potrebna im je emocionalna podr�ka, nemaju razvijenu sposobnost
apstraktnog i kritickog mi�ljenja, ne umeju da re�avaju probleme, nemaju dovoljno
�ivotnog iskustva itd. Sve te funkcije u detinjstvu obavljaju roditelji i druge
va�ne osobe iz detetove okoline.
Ako roditelji brinu o detetu dete se nece osecati bespomocno iako to zaista jeste,
jer ce dete osecati da je sigurno, voljeno i za�ticeno zahvaljujuci brizi i
pona�anju roditelja ili osoba koje brinu o detetu. Dete cesto opa�a roditelje kao
svemocna bica (deca su sklona da se dive roditeljima i da im pripisuju natprirodne
moci koje oni naravno nemaju). Medutim ako roditelji zanemaruju dete, odsutni su,
ostavljaju dete samo, uskracuju mu ljubav (na neadekvatan nacin), ne znaju kako
dete da smire (vec i sami panice i gube kontrolu), tuku, vredaju i zlostavljaju
decu, onda ce se kod deteta javiti intenzivna i preplavljujuca osecanja
bespomocnosti. Po�to dete ne zna �ta da radi sa ovim osecanjima, morace da ih
odcepi, potisne, kako bi pre�ivelo. To ce kod detata ostaviti negativne posedice po
psiholo�ki razvoj licnosti.

�ta je suprotnost osecanju bespomocnosti?

Su�ta suprotnost osecaju bespomocnosti je osecaj snage i vere u sebe (osecaj i vera
da mogu sam/sama da se odbranim, prevazidem nelagodnosti i frustracije). Upravo ovo
ce nedostajati osobama koje nisu imale adekvatno vaspitanje u detinjstvu (ljubav,
podr�ku i prisustvo roditelja). Ove osobe ce u kriznim situacijama biti sklone da
veruju da ne mogu da se same i na uspe�an nacin suoce sa opasnostima i nedacama
koje �ivot nosi. Upravo to verovanje ih cini slabim, zbog cega su ove osobe sklone
panicnom strahu, depresivnosti i pretaranoj zavisnosti od drugih (stalnom tra�enju
za�tite, podr�ke itd.). Kako bi se odbranile od osecaja bespomocnosti ove osobe su
sklone izbegavanju situacija u kojima postoje izvesne opasnosti ili potencijalne
frustracije. To naravno znacajno osiroma�uje njihov �ivot.

Ko je sklon (predisponiran) da se oseca bespomocno?

Osobe koje su pre�ivele neka intenzivna traumatska iskustva (ratove, silovanje,

nasilni�tvo i sl.), osobe koje su bile zanemarivane ili zlostavljanje u porodici,
koje su pre�ivele rane separacije od roditelja (odlazak roditelja na put, du�i
boravci u bolnici, smrt roditelja i sl.) ali i osobe koje su preza�ticivane u
svojim porodicama. Preza�ticivanje jednako doprinosi predisponiranosti za osecanje
bespomocnosti kao i zanemarivanje. Roditelji koji preza�ticuju svoju decu, cine sve
za njih, stalno su im na usluzi, re�avaju sve njihove probleme a deca to koriste
(jer im to prija). Neki roditelji to rade bez svesne namere misleci da tako cine
dobro svojoj deci, dok neki roditelji to cine namerno (mada to cesto poricu) ne
bili ucinili svoju decu zavisnom od njih i tako ubla�ili svoje strahove od samoce,
usamljenosti, praznine i nedostatka smisla �ivota. Kada se deca naviknu na ovakav
tretman ona ce sama poceti da ocekuju takav tretman i van kuce tj. u realnom �ivotu
(ocekivace isti tretman od strane decka ili devojke, prijatelja, nastavnika,
kolega, poslodavaca itd), �to je naravno nerealisticno . U isto vreme ove osobe
implicitno ce potkrepiti i ucvrstiti svoju nesamostalnost, osecaj da ne mogu sami
i da su im za sve potrebni drugi ljudi. Zbog toga ove osobe imaju veoma nisku
frustracionu toleranciju i na najmanje nelagodnosti reaguju anksiozno�cu, besom,
depresivnocu, panikom, izbegavanjem i sl.
Dakle imamo dve krajnosti a isti rezultat � sklonost osecanju bespomocnosti. Jedna
grupa ljudi se oseca bespomocno jer kada su bili deca su zaista i bili bespomocni
(zanemarivani, ostavljani ili zlostavljani) ili im se kasnije u �ivotu dogodila
serija veoma negativnih dogadaja (ratovi, nasilje i sl.) �to ih je dovelo do toga
da razviju sklonost bespomocnom reagovanju. S druge strane su ljudi koji su
preza�ticivani u porodici i koji su zbog toga razvili preteranu zavisnost od
drugih, nisku frustracionu toleranciju, nepoverenje u sebe, svoje snage i
kapacitete.

Besmopomocnost je u osnovu nekih vrsta depresije

Istra�ivanja su pokazala da ljudi koji su skloni bespomocnosti i depresivnom

reagovanju na sasvim specifican nacin donose zakljucke o svojim uspesima i
neuspesima. Ovi ljudi su skloni da svojim neuspesima pripi�u uzroke koji su
unutra�nji (dolaze iz licnosti, ticu se crte licnosti ili sposobnosti), stabilni
(ne menjaju se tokom vremena) i generalni (odnose se i na druge situacije a ne samo
na situaciju u koj je osoba do�ivela neuspeh). Procene sopstvenog uspeha, osobe
sklone depresiji i bespomocnosti procenjuju sasvim suprotno, pripisuju ih
spolja�njim, nestabilnim (promenljivim) i specificnim (za konkretnu situaciju
vezanim) okolnostima. Kod osoba koje nisu sklone depresivnosti i osecanjima
bespomocnosti, situacija je obrnuta. Ovakva sklonost ka iskrivljenom i
pesimistickom zakljucivanju o licnim uspesima i neuspesima naziva se depresivni
atribucioni stil. Na primer, student koji ima ovakav atribucioni stil bice sklon da
kada padne ispit svoj neuspeh pripi�e nedostatku sposobnosti (Nisam dovoljno
pametan) �to predstavlja uzrok koji je unutra�nji (tice se licnosti a ne
situacije), stabilan (sposobnosti se ne manjaju tako lako) i generalan (manjak
intelektualnih sposobnosti mo�e biti problem za snala�enje i u drugih �ivotnim
situacijama). Ovakva vrsta, stil zakljucivanja vodi pojedinca u osecanja
bespomocnosti, pasivnost i depresiju. Kada osobama koje su zaista klinicki
depresivne uka�ete na neke �ivotne uspehe koje su oni ostvarili u svom �ivotu oni
su skloni da te uspehe obja�njavaju srecnim okolnostima a ne licnim odlikama.
Smatra se da ovakav nacin mi�ljenja stvara i odr�ava depresiju. S toga su
psihoterapijske intervencije usmerene na prepoznavanje i promenu ovakvih
pesimistickih obrazaca u zakljucivanju.

Kako se izboriti sa osecanjem bespomocnosti?

Prvo �to radimo na psihoterapiji identifikujemo kojoj grupi ljudi pripada klijent i
u zavisnosti od toga biramo strategiju rada. Ono �to je generalna strategija u
re�avanju ovog problema jeste da klijent stekne uvid u to za�to se oseca
bespomocno, u kojim situacija, kako stvara i odr�ava to osecanje. Sledeci korak je
ucenje klijenta alternativnim nacinima mi�ljenja i pona�anja u tim i slicnim
situacijama. Ucimo klijente kako da doka�u sebi da imaju snage, da im drugi ljudi
nisu neophodni da bi prevazi�li frustracije i opasnosti i �ta je to �to mogu da
urade u konkretnim situacijama kako bi se odbranili, za�titili ili re�ili neki
problem itd. Takode, ucimo klijente ve�tinama re�avanja problema, jer klijenti koji
su skloni bespomocnosti su skloni da probleme ne re�avaju, skloni su pasivnosti,
odlaganju i izbegavanju. Bespomocnost je karakteristicna za decu ali ne bi trebalo
da bude hronicno stanje odraslih. Odrasli imaju puno resursa i mogucnosti za
prevazila�enja raznih problema u raznim �ivotnim situacija (jer raspola�u �ivotnim
iskustvom, apstraktnim i kritickim mi�ljenjem, fizickom snagom, novcem itd.). Mi
ucimo na�e klijente, da te resurse pronadu u sebi i upotrebe ih i tako poka�u sebi
da imaju snage i kapaciteta da se bore i urade mnogo toga dobrog za sebe.

Emocionalni rezon kao razlog odr�avanja bespomocnosti

Jedan od razloga za�to se osecaj bespomocnosti odr�ava kod nekih klijenata jeste
tzv. emocionalni rezon. Emocionalni rezon je jedna od gre�aka, distrozija u
mi�ljenju. Osoba veruje da ako se oseca na odreden nacin (na primer pla�i se) da je
to tacna i nepromenljiva karakterstika same situacije (osoba na osnovu svog stanja
zakljucuje da je situacija stra�na, opasna) a ne unutra�nji do�ivljaj koji je
posledica subjektivne procene realnosti (koja mo�e biti pogre�na ili preterana). Na
primer: osoba veruje: Ako se osecam bespomocno to znaci (to je dokaz) da sam JA
bespomocan/na (ne mogu ni�ta da uradim u ovoj situaciji i to ce verovatno biti
slucaj i u buducim i slicnim situacijama). Da li je to zaista tako? Da li ako se
osecam slabo i upla�eno zaista ne mogu ni�ta da uradim? Naravno da nije tacno. Prvo
mogu sebi objasniti da to �to se osecam bespomocno ne znaci da sam bespomocna osoba
ili da sam bespomocan/na sada i ovde. Rec je o nacinu reagovanja na nelagodnosti i
opasnosti koje sam naucio/la u detinjstvu ili skora�njoj pro�losti. Ali sve �to sam
naucio/la u pro�losti mogu sada i da promenim. To je proces, nije lako ali mogu.

Kako da uverite sebe da niste bespomocni?

Poka�ite sebi da niste vi�e bespomocni (iako ste nekada bili u pro�losti). Ubedite
sebe argumentima, dokazima u realnosti i va�om praksom u realnim situacijama da
vi�e ne morate biti bespomocni. Uradite procenu dobiti i �tete (procitajte tekst o
tome na ovom sajtu) i uvidite da li vam se i dalje isplati da budete bespomocni.
Osmislite �ta sve konkretno mo�ete uraditi da bi ste re�ili neki problem,
prevazi�li neku frustraciju ili opasnost. Neka to bude samo delo va�e akcije. Tako
ce te postepno povrati osecaj snage (koju vec sada imate u sebi ali je ne
prepoznajete) i vere u sebe.

Dr Vladimir Mi�ic