Rudi Šeligo

Ana
Prevod: Gojko Janjušević

Mami

NASTUPAJU:
ANA, profesionalna revolucionarka
MIRKO, njen muž, profesionalni revolucionar
FRIDERIK VALENŠTAJN, profesionalni revolucionar
DARKO i VELJKO Anini i Mirkovi sinovi
ANDRJUŠA NIKOLAJEVIĆ, slovoslagač
SEKRETAR PARTIJE (kasnije jedan od kažnjenika)
MAJOR NKVD-ea
ZAPISNIČARKA ZOJA (kasnije kažnjenica)
IVAN BANOVAC, službenik Kominterne (kasnije kažnjenik)
MARKLEN
VLADLEN
ELEKTRIKA, deca u domu
VASPITACICA DAŠA, krimmalka
VANDA, kriminalka
GLIMPA, kriminalka
NINA, politička kažnjenica
LOGORSKI MEHANIČAR, kažnjenik
DVA STRAŽARA

ODUŠEVLJENJE U ŠTAMPARIJI MEĐUNARODNOG POLJOPRIVREDNOG INSTITUTA.

ODELJENJE ŠTAMPE ZA BALKAN

Dva velika plakata na zidu - Staljin, koji uz sebe privija malu Svetlanu; i drugi - NKVD-eovac, koji u pesnici zmiju
stiska za vrat. Ana i Andrjuša - slovoslagač.
ANA (Dohvati korektorski otisak i zaneseno ga gleda) Samo što dohvatim ta uzavrela slova, zalgra mi srce!
Pogledaj, Andrjuša, čitaće o dostignućima u zemlji socijalizma o kakvi.m i ne sanjaju: »Ranije smo« -
rekao je drug Staljin - »govorili da je tehnika sve... To je vrlo dobro. Ali to još ni izdaleka, ni izdaleka
nije dovoljno. Da bismo tehniku pokrenuli i iskoristili je u potpunosti potrebni su nam ljudi, potrebni su
kadrovi... da tu tehniku upotrebe po svim pravilimia umešnosti. Tehnika je mrtva bez ljudi koja su
ovladali tehnikom... Kadrovi o svemu odlučuju... Napokon treba shvatiti da su ljudi, kadrovi od svih
dragocenih kapitala. koliko god ih ima na belom svetu, najdragooeniji i najpresudniji kapital... Budemo li
imali dobre i mnogobrojne kadrove u industriji, u poljoprivredi, u saobraćaju, u armiji - naša zemlja biće
nepobediva. A ako ne budemo imali takvih kadrova - hramaćemo na obe noge.« Joj, Andrjuša! Srce će da
mi pukne - to je stvaranje sveta!... A tamo dole, da bi uopšte preživeli, moji drugovi moraju da se kriju po
ilegalnim stanovima, s konspirativnim imenima!... Vidim ih kako čitaju s oduševljenjem koje ih goni u
nevericu! Slušaj! »Najlepši primer kako su naši ljudi ovladali tehnikom, kako sve više raste produktivnost
rada, jeste stahamovski pokret. On je nastao i razmahao se u Donbasu, u industriji uglja, a onda se
proširio na sve druge industrijske grane... Taj pokret je dobio ime po svom začetniku - kopaču u
ugljenokopu ,Centralna - Irmino' - Alekseju Stahanovu... koji je samo u jednoj smeni iskopao sto dve tone
uglja i time za četrnaest puta prebacio uobičajene norme, iz čega je sledio masovni polkret radnik: i
kolhoznika... Busigin u automobilskoj industriji, Smetanin u industriji obuće. Jevdokija i Marija
Vinogradova u tekstilnoj... Marija Demčenko. Polagutin, Kolesov... Borin u poljoprivredi - to su imena
pionira stahanovskog pokreta...« To! To! »To je najviša etapa u zamahu socijalističkog razvitka, viša
etapa socijalističkih odnosa koja vodi ka ukidanju klasa. Čitaće... Čitaće moj Mirko! Na oči će da mu
udare suze oduševljenja... A i ja sam ovde. u ovim slovima!... Kad bi i to znao!
ANDRJUŠA Čuj, Ana! Istopićeš se od zanosa... Bolje radi korekture, znaš da je sreda!
ANA Hoću! Hoću!... Znaš da hoću, Andrjuša! Sve ću uraditi!
ANDRJUŠA E, pa onda se još malo zanosi... Uostalom, ja te razumem: u nedužnim koricama s naslovom
»Voćar« vi tamo dole šaljete te revolucionarne spise, te bombe, i tako u isti mah vidiš smrt tirana, vidiš
kako po ugledu na Oktobar i tamo padaju okovi! Odista si srećna!
ANA Da! To! Fakat! - Srećna!... Hajd'mo, Andrjuša!
ZAJEDNO O, koliko će hrastova da se sruši
kad divlji vihor zahuči svetom, -
koliko palata da razruši,
u koliko hramova da udari grom!
ANDRJUŠA Baš si strašna! Svesna si da radiš za veliku stvar! Prinećeš svoj kamičak svetlom zdanju
slobode i kamen palati revolucije!... Plamtiš!... Još nikad te nisam video umornu. Jesi li bar nekad?
ANA Misliš da imam sluškinju? Misliš da su moji dečaci travke koje rastu same od sebe? Da ih oblaci
pokrivaju. vetrovi uljuljkulu, rose jutrom zadajaju, male zmije povijaju...
ANDRJUŠA To je pesma iz tvog zavičaja?... Izgleda da stvarno imaš mnogo posla... Ali, ti verovatno i
domaćinstvo vodiš s revolucionarnim elanom. Kao da te vidim.
ANA Šališ se?... Ako misliš ozbiljno - ima nešto u tome... Ponekad mi se čini, osećam da odrastaju za
novi svet... i možda će uspeti tek njihova generacija.
ANDRJUŠA ... i ti tako na poslu radiš za revoluciju, a kod kuće podižeš buduće revolucionare. Uvek sam
mislio da profesionalni revolucionari ostave i nešto samo za sebe. da imaju kutak u koji poziv ne dopire...
ANA Kad te zapljusne strast revolucije. kad stupiš... poplavi te bez ostatka... Krupska, Roza
Luksemburg... Sve je isto...
Sad u mračnom uglu ovazimo nemog NKVD-eovca. Nenametljivo, ali uočljivo iz džepa iz vadi beležnicu i nešto
zapisuje.
ANDRJUŠA Zato ti i drugi jugoslovenski komunisti za partiju kažete samo »familija«?... Kominterna je
»deda«, zar ne? De, da ne zaboravim! Dodaj mi onu preostalu hartiju da tvom Darku otisnem...
ANA Obojici. Moraš i za Veljka. (Odnese mu isečenu hartiju.)
ANDRJUŠA Šta više vole - zmiju ili Hazjajina? (Pokaže na plakate.)
ANA (Pažljivo gledajući prema prikazi s beležnicom) Još imaš dosta crvene boje... Otisni im srp i čekić.
ANDRJUŠA Hoćeš reći da imam i žute.
ANA Šta hoćeš...? Svemu će se obradovati, znaš da su po ceo dan sami...
ANDRJUŠA A deca iz susedstva?
ANA Možda je za sve kriv jezik... Otkako smo došli sve to vreme...
ANDRJUŠA A da znaju jezik?
ANA O, onda bi sve bilo drukčije... Bar im se ne bi smejali... Naročito Darku...
ANDRJUŠA Više ga ne bi vukli za onaj beli džemper?
ANA Ne... Više ga nema. Prefarbala sam ga u sivo.
ANDRJUŠA O!... A i ti imaš prekrasnu suknju. Kod nas takvih nema.
ANA Ne počinji ponovo...
ANDRJUŠA Možda me ždere ljubomora što nisam krstario po evropskim gradovima kao što dolikuje
pravim profesionalnini revolucionarima... Da li bih dobio karirane pantalone?
ANA Budi srećan, Andrjuša!
ANDRJUŠA Pa da se tako nosim... Da knam cilindar i štap s pozlaćenom glavom. da sav budem blesak
kapitalističkog sina!... Kamuflaža na koju se ne možeš požaliti!
ANA Svejedno ti ne bih poželela sve te puteve... Ilegalni prelazak preko granice s dvoje dece, čekanje na
veze, javke, lozinke, nova imena, nove putne isprave... Ništa ti ne znaš, Andrjuša! Ti si počeo da
upoznaješ svet tek kad je revolucija bila izvršena. Ne možeš znati za pakao pre nje, niti zamisliti muke,
gnusobu sveta u kojem se čovečanstvo bori bar za prostu životnu reprodukciju... Veličma Oktobra vidi se
samo iz nizina i blata ondh u okovima!
ANDRJUŠA A suknju, Ana, ipak imaš! To je fakat!
Ana ga ogorčeno pogleda i vrati se svom poslu. Časak potom, onaj »službenik« zatvori beležnicu i izađe napolje.
Ana svakako primeti njegov odlazak.
ANA Ti ne znaš kakvim je sve iskušenjima čovek izložen u takvoj situaciji... Kad je CK prihvatio
zakijučak da se preselim ovamo zbog kompromitovanosti pred tamošnjom policijom - mene je obuzelo
neopisivo oduševljenje što ću zajedno sa sinovima udisati vazduh slobode i što ćemo živeti u zemiji
ostvarenih snova celog čovečanstva... A ujedno me oblio i strah od rastanka s mužem i ocem mojih
sinova koji je morao da ostane na radu u „familijr. Nisam znala - je li to rastanak zauvek'... Hoćemo li se
više ikad videti? Taj put bio je ujedno oduševljenje i zebnja da vise neću videti ni svoje ni muža.
ANDRJUŠA I onda se ispostavilo ono što je zapravo nužnost, to je samo prividna dilema svih
revolucionara
ANA Ne, nisam to htela da kažem... Ima nešto drugo na tom putu...
ANDRJUŠA O?
ANA Postoje neke stvari koje zauvek ostave bijutav ukus u ustima...
ANDRJUŠA (pokazuje joj otisak srpa i čekića) Dobro?
ANA Hm... (Sad okleva a možda i pogleduje oko sebe.) Dobro... To nema nikakve veze s odlukom, to nije u
vezi ni sa kakvim dilemama... U pitanju je samo nekakva mućna izgubljenost na putu, među javkama,
među tačnim časovima dolaska i odlaska, koji su davno unapred određeni... Strah od stroja koji deluje
sablasno tačno... Celog života ću pred sobom videti ruke - zgrčene, prljave, u rukavicama, fine i tanke - iz
kojih sam prihvatala i u koje sam davala Darka i Veljka, a da uopšte nisam videla lice kojem pripadaju...
Tu je i izgubljena staza s onu stranu Pohorja, pa onda mreža ulica u Beču, kad uopšte ne tražiš tog i tog
čoveka, nego šifru... Niko nema imena, ponekad ni glasa... Samo u jednoj ruci nekakav novac i vozna
karta, u drugoj smotuljak odeće i nova šifra...
ANDRJUŠA I, veliš, sve teče kao podmazano?
ANA Da... Događa se... ali stroj opet sve popravi... Da vidiš: posto određenog dana, zbog zasede, s
vodičem nismo mogli preko granice, i to nam je pošlo za rukom tek dan kasnije, u Beču smo pune tri
sedmice morali da čekamo kako bismo se uključili u sistem javki i veza... U međuvremenu ništa, nikakve
improvizacije, nikakve stihije.
ANDRJUŠA A sinovi?
ANA Ni danas ne znam kako je putovao Veljko... Darko je stigao u ptrljažniku automobila nekog
nemačkog inženjera... ali našeg... I tako ti, dragi moj palančanine, na vezi dadnu i suknju koju sam nisi
izabrao, ali je skrojena tako po tvojoj meri da te zgranutost primora na naježeno poštovanje tog
mehanizma... Niko ko ti je da, ne daje ti je u svoje ime, i ti, koji je prihvataš, isto nema š imena, jer si s
novom putnom ispravom upravo dobio novo... Dakle, imaš samo ime bez imena... Postoji jedino cilj puta
i na njemu tvoja bezimenost - a ti me kinjiš s tom suknjom, koja i nije moja.
ANDRJUŠA O, izvini!... Ti baš ne znaš za šau. Za tebe je sve previše ozbiljno... (Polako se ponovo posveti
svom poslu, onda malo tiše) A suknja ti je stvarno prekrasna! To je fakat!
Otvore se vrata... Uđu Sekretar partije, Major NKVD-ea, zapisničarka Zoja. Zauzimaju mesta. Ana izađe napolje.

SAMOKRITIKA U ŠTAMPARIJI MEĐUNARODNOG POLJOPRIVREDNOG INSTITUTA

Sekretar partije, Major NKVD-ea, zapisničarka Zoja, Andrjuša, kasnije Ana.

SEKRETAR Da počnemo, druže Andrjuša Nikolajeviču!
ANDRJUŠA Istina je da bih mogao da uradim najmanje dvadeset pet procenata više da je moja svest
izgrađenija, da objektivno ne zaostajem za zahtevima i saznanjima, za zaključcima velike partije
boljševika i genijalnog vođe svetskog projeterijata.
SEKRETAR Parola?
ANDRJUŠA Za četiri godine - petoletka!... Ali moram reći da sam subjektivno želeo mnogo više...
Dioniziju iz druge smene ponudio sam takmičenje i opkladu na najmanje dvadesetosam posto.
MAJOR Subjektivnu krivicu utvrđivaćemo kasnije, ako bude potrebno.
ANDRJUŠA Iskrsle su i objektivne teškoće...
MAJOR Je l’?... A kakve?
ANDRJUŠA... jer naprosto nije bilo dovoljno rotopapira. To je fakat...
MAJOR Stop! (Podigne ruku i njom pokaže na hartije pred zapisničarkom.) U evidenciju za »sekretnaju čast«
kod direktora Bariseviča!... U izgradnji komunizma pod rukovodstvom velikog stratega druga Josipa
Visarionoviča neće manjkati nikakvih strateških sirovina! (Uzbudi se i počne da hoda gore-dole.) To je laž!
To je poznata trockistička kleveta! To su podle tvrdnje izdajnika domovine boljševika! Pipci
kapitalističkih i sodjaldemokratskih agentura širom trule Evrope samo čekaju na trenutak kad će nam
uzmanjkati strateških sirovina kad će nam Dnjepar odneti gigantski agregat kakav svet još nije video... Na
trenutak kad će početi da se klimaju naša teška industrija i mašinogradnja. I, kad ga ne dočekaju, a
dočekati ga neće nikada, razašilju po svetu i kod nas - i kod nas, u samo središte ostvarenog socijalizma! -
agente koji lažu i polaguju o tolme šta nam sve nedostaje... Driuže Andrjuša Nikolajeviću! Jeste li kad
čuli ili pročitali u zidnim novinama da smo već u drugoj godini petojetke obezbedii sve strateške sirovine
za celu petoletku?... Jeste!... A sad protiče treća godinal Kako onda možete tvrditi da nema rotopapira,
koja spada u prvu kategoriju strateških proizvoda naše industrije?
ANDRJUŠA Možda je to, druže oficiru, do mene. Možda nisam bio dovoljno pažijiv pa nisam dobro
razumeo... Zacelo se dogodilo tako da ga samo trenutno nije bilo na raspolaganju - za neplansko,
nepredviđeno povećanje proizvodnje... za punih dvadeset osam procenata. Niko nije tvrdio da ga
nedostaje - samo, na putu je nešto zapelo s transportom, možda se koji dan okasnilo...
SEKRETAR (Zapisničarki) Zapiši: Odgovorni za transport u MPI opravdano su kritikovani zbog
neblagovremenih nabavki...
ANDRJUOA Nisam mislio tako...
MAJOR Dobro, dobro... O pojedinostima ćemo kasnije... Za sada nije tako važno... (Zaustavi se iza
Andrjuše. Gleda na nj, dole. Drukčije, prisno) Njene haljine...?
ANDRJUŠA (Žustro) O!... Dobila ih je na javki u Beču... Verovatno predstavnik njene partije.
MAJOR Mda. Svakako... Još nešto?
ANDRJUŠA Nnne... Ne bih znao.
MAJOR Hm... Nikakvog bljutavog ukusa u ustima?
ANDRJUŠA Oh, to je ta briga kako da se pređe granica. Zebnja od nepoznatog. Užasnutost da bi se nešto
moglo dogoditi, da ih vaše nikad neće videti.
MAJOR Zoja!... Ona govori nemački?
ZOJA O, verovatno.
Major namigne Sekretaru. Ovaj priđe vratima i otvori ih da Andrjuša izađe napolje, a unutra uđe Ana, koja sedne
na njegovo mesto.
SEKRETAR Uprkos istinskim naporima celog kolektiva, u poslednje vreme pojavili su se neki - odista
sporadični - problemi u vezi s izvršenjem plana. Zato je potrebno... No, počni!
ANA Po ugledu na sestre Filatove i druge stahanovce koji u sebi nose seme budućeg kulturno-tehničkog
poleta radničke klase i tako nam otvaraju onaj put, onaj najviši stupanj u produktivnosti rada koji je nužno
potreban za prelazak iz socijalizma u komunizam - ja sam svoj radni dan rastegla od pet časova ujutro do
deset uveče...
SEKRETAR To je dobro. To je već uneto u tvoju evidenciju.
MAJOR Kursevi koje si završila?
ANA Kurs iz lenjinizma-marksizma, međunarodne teme, usmene novine, istorija klasne borbe, a
trenutno...
MAJOR Mda... Dobro... (Prelista po hartijama na stolu.) Sad sam se setio... U zapisnicima tvoje izjave o
tome kako si došla ovamo neke tačke mi još nisu potpuno jasne... Možda bi neke htela da ponoviš...
Recimo... Šta je ono bilo na stanici Bjelaruskaja kad si doputovala?
ANA Već sam objasnila... To su bili utisci koji su me iznenadili. Tada ih nisam razumela.
SEKRETAR Možda bi sad... Neko novo osvetljenje?
ANA Možda... Da. Prošle nedelje vodili su nas u posetu komuni Boljševo... Sad bih mogla da dodam:
Decu koja su stajala na peronu Beloruske »stancije« kad smo mi doputovali sa Zapada, i ispružala ruke k
nama - »Daj, daj, daj« - i gotovo strgla beli džemper s Darka... tu besprizornu decu - to siad znam -
svakako bi trebalo poslati tamo, u komunu Boljševo. Onde se sprovodli slobodno vaspitanje u duhu
socijalističkog humanizma i ljubavi prema deci, kao što je to izvanredno opisao Makarenko u
„Pedagoškoj poemi“.
MAJOR Da?
ANA Suprotnosti u izgradnji socializma i još u potpunosti neukittiute društvene klase...
MAJOR (Ponovo gleda u papire) Dalje... u tvojoj biografiji ima još mesta na koja ćemo se vraćati...
posebno bi malo podrobnije trebalo opisati okolnosti u kojima je tvoj muž... dvadeset druge godine... bio
primljen... u Beogradu...
ANA (Veselo) O, tada ga još nisam poznavala... Bila sam premlada...
MAJOR Bila si komsomolka?
ANA Nije bilo - Komsomola - kod nas... Tek kad sam svoj život sjedinila s Mirkovim, sjedinila sam i
sudbinu, stupila sam u partiju, za iste društvene ciljeve...
MAJOR Dobro, dobro... drugi put ćemo se vratiti na biografiju... Zinka Kramer!
ANA (Zustro) Zinka je odličan partijski radnik. U njoj nema ni senke subjektivne slabosti, kao što je ima
u meni. Njoj su strane slabosti srca i volje. Njena volja je polstovećena s njenom klasnom svešću...
MAJOR Svešću?... A njen susret s Friderikom Valenštajnom?
ANA Aha, jednom na Arbatu... Jednom su se sreli. Pošao je k njoj na čaj. To je sve... Ali šta... Šta to - ako
mislim na pravog - s njim nije u redu? Njega svi... Njemu su sva vrata...
MAJOR Zinka - govori nemački?
ANA Razume se, pa...
MAJOR No, za sada... (Upitno pogleda prema Sekretaru) možeš da ideš, Ana Ivanovič. (Kad se Ana nađe na
vratima) A!... A kako tvoj sinčić? Je l’ se privikao?
ANA Dva sina imam, druže oficiru... Nova sredina...
MAJOR (Priđe joj sasvim blizu) Je li otud senka na tvom licu?
ANA Trebalo je da kažem... još ranije... bar u samokritici: nedovoljno, tako malo se brinem o njima. Nije
u redu, ovde je sve novo, kao da su u tuđini... Vidim ih noću, kad već spavaju, a kad odlazim, ostavljam
ih da još spavaju... Samo poneka nedelja, kad odemo na priredbu...
MAJOR Je li to, jesu l’ to senke nezadovoljstva što mile po tvom licu? Je li to onaj ukus bljutavosti?
ANA (Načas se iznenadivši) Ah!... Sustiglo me kao osećanje slabosti... Žena sam i majka... Dotakla su me
kria dekadentne emocije kad sam se setila studenog puta i bezimenosti ruku u koje sam predavala decu i
ne znajući hoću li ih više videti... I obuzme me isto osećanje kad ih gledam, kad samoj sebi govorim da se
previše predajem stvari, a njih prepuštam samima sebi, kao da to nije jedno te isto...
MAJOR Mda, razumem... A zašto sina ne daš u naš dom? Žena tako značajnog funkcionera bratske
partije - iako u ilegalnosti - trebalo bi zapravo da više pazi na direktive... Imamo dom za decu partijskih
funkocionera koji su morali da prebegnu k nama... Razmisli!

ANDRJUŠA ZAMALO OSLEPI

U štampariji. Andrjuša radira ploču, pred njim je široka i plitka posuda s kiselinom. Ana radi korekturu.
ANDRJUŠA U ovim krutim rukavicama se osećam kao sapet. Dohvatam kao lopatama.
ANA Skini ih.
ANDRJUŠA Ako ih odbacim, oprljiću prste. Šalitra prodire do kosti. Nagriza.
ANA Aha... To praviš ploču za... (Prelista po šifovima ispred sebe) »Bajke iz antičkog sveta?«
ANDRJUŠA Mhm.
Malo kasnije, dok rade:
ANA Ta Tizba! Ta luda, brzopleta devojka!
ANDRJUŠA Je l' zato što se zbog dragana probola mačem?
ANA Ne. Zato što je bežeći od lavice bacila veo na mestu gde je trebalo da se sastane s Piramom i
pobegla.
ANDRJUŠA Aha, sad znam... Zaleteo se Piram. Kad je lavića pocepala Tizbin veo, mislio je da je
poginula i Tizba. Beše li tako?
ANA Baš tako.
ANDRJUŠA O tome je i ovaj crtež koji radiram... Iz očajanja se nabo na mač... I tek onda se vratila Tizba
i tek onda se, videvši Pirama na samrti, i sama probola... Sve nesporazum do nesporazuma... Ipak, prvi je
prenaglio Piram.
ANA Strašno! Kakav užasan nesporazum! Kakav splet slučajnosti, koje same po sebi ništa ne znače!...
Usta mi se ispune gorčinom još dok čitam... To je zaista moguće samo u klasnom društvu, da kapital
preokreće čak i intimne sudbine... Izopačenosti! Pocepane lope učas postanu iskasapljeni čovek.
ANDRJUŠA Deca to zato i treba da čitaju. Neka vide strahote koje se događaju daleko od obala
socijalizma! Neka okuse gorčinu, pa će umeti da cene med i mleko!
ANA Da, zato. Neka vide!...
Rade... Kasnije.
ANDRJUŠA Hej, Ana!... A šta će ostati kad klase budu ukinute, kad više ne bude klasne borbe? Hoće li
preostati lavica, pa migde neće biti ostataka pocepanih krpa, ili će iza umorenog ostati samo odeća, a
ralgde nijedne lavice?
ANA Izvrćeš. Izmotavaš se... Sumnjaš?
Šutnja. Rade. Časak potom Ana ustane, ode do njega i preko njegovog raraena gleda šta radi. Snebiva se, a onda
ipak:
ANA Andrjuša?
ANDRJUŠA Mmm?
ANA Moram da ti kažem... Znaš, nije na mestu što za personalnu mapu nisi ispričao celu istinu kako si
ovamo dospeo u službu.
ANDRJUŠA I?... Pa znaš da ne mogu.
ANA Morao bi. To od tebe zahteva komsomolska čast.
ANDRJUŠA Bogami, ti si luda... Ako ispričam - da smo zbogom. Ne, neću biti izbačen na ulicu... Naćiću
se na sigurnom...
ANA Ako sam ne kažeš.. moram ja...
ANDRJUŠA ... ti moraš da kažeš?... Ti bi jednostavno otišla i ispričala kako sam pobegao ispred
pobedonosnog pohoda kolektivizacije?
ANA Moram... To je težak prestup... Ko je još bežao s tobom?
ANDRJUŠA Za ime boga, kakav prestup!... Je li za tebe prestup bekstvo od gladi?
ANA Jeste, u tim složenim prilikama. Okolnosti...
ANDRJUŠA Pitam ja tebe da li bi zarad okolnosti ostala u selu gde sve lipsava od gladi, kad sve zaudara
na životinju koja se raspada, i samo preostale starice otvaraju bezuba usta koja mole koricu hleba?
ANA Ko je još pobegao s tobom?
ANDRJUŠA Svi! Cela porodica... U gradu je svako dobijao bar četirdsto grama hleba i malo haringe...
Na selu, gde bi hleba moralo da ima, onda, na kraju pobedonosmog pohoda, saomo je sparušeno strnište
podsećalo da je tu negde rasla pšenica.
ANA Svejedno morao si da izdržiš!... Primerom, mladim komsomolskim srcem, morao si da podupreš
veliku ideju kolektivizacije... Šta je posle bilo u gradu?
ANDRJUŠA Uskoro su i onde tačkice za namirnice ukinuli čak i radnicima... Počelo je umiranje... Prvo
mama, onda brat... Za godinu dana - troje od gladi.
ANA I?
ANDRJUŠA Više nije bilo nikakvog „i“... Uhvatila me panika i zbrisao sam prema prestonici... Skrivao
sam se po šumama, za tri meseca prepešačio sam dve hiljade kilometara, da bih našao strica koji me
najpolsle namestio ovde!... Ana prijateljice! Kako da im ispričam da sam bežao ispred pogibije od gladi,
kad gladi u drugoj petoletki nema i ne može je biti? Kako da odem kod sekretara i da mu tek tako, pravo u
lice istresem da sam klasni neprijatelj?
ANA (Tiho) Objektivno... Ko kaže da nisi?
ANDRJUŠA Ana!... Nije moguće!... Ti to ne možeš... To nisi ti... (Pri tom podskoči i rukavicom zakači
posudu s kiselinom tako da mu ova poštrca lice, koje namah pocrni.)
ANA Oči! Za ime boga, pazi oči!... (Priskoči da ga obriše.) Vode!... Brzo vode!...

PRIJEM U PIONIRSKU ORGANIZACIJU

Darko, Anin sin. Ana. Sekretar partije u štampariji. Pionirka priđe Darku i oko vrata mu svečano zaveže maramu.
Sa svih strana sjate se pioniri i zaklone ih.
PIONIRKA Ovu maramu nosićeš verno i uspravno, s jednom rečju na usnama: Velika partija boljševika i
naš veliki vođ Josip Visarionovič Staljin! (Aplauz)
PIONIRI Mi mlada crvena garda
pred narodom gremo u mapad!
Čovek se u sreću nada
dok je odvažan i mlad.
Srp i čekić - Lenjina slovo,
novome svetu nosimo znak;
rušimo staro, gradimo novo
za komunizam - novi poredak.
ANA (Ganuta, grli sina) Osvanuo je, dragi moj Darko, veliki dan sreće za mene i za tebe. Stupio si u
organizaciju koja je jemac konačnog oslobođenja proletarijata svih zemalja!... Darko moj! Obavezan si
velikoj stvari čovečanstva, koja je najviši cilj našeg života!
DARKO (Materi na uho) Gde je Veljko?
ANA (Još grčevitije privije ga uz sebe i zaplače) Nema tih prepreka koje bi mogle da zaustave pohod velike
ideje ka obalama komunizma! Nema žrtava koje bi mogle da pokolebaju moć i veru masa celog sveta!
Onda ga pusti i Darko pritrči drugim pionirima koji se polako rasprše. Ostanu Ana i Sekretar. Ana još uvek jeca i
briše oči.
ANA Kako bi moj Mirko bio srećan! Kako bi tuklo njegovo revolucionarno srce!... Nikad neću zaboraviti
njegove reči na rastanku: što god se dogodilo, čuvaj sinove, odneguj ih u borce za stvar novog čoveka, za
stvar spasenja celog čovečanstva!... Više nema Rima i Moskve, postoji samo Moskva, čvrsta kao granit!
Tamo gde vas sada šalje partija, tamo se rađa novi svet, pravedan i srećan! Jedini!
SEKRETAR Mda, jepo je to... Shvatam tvoju srećnu tronutost, ali to je ipak samo korak ka potpunijoj
sreći... Posebno s obzirom na tvoja zaduženja, kojih nema tako malo... Pogledaj, Ana Ivanovič! Nema
ništa lepše od toga što su ga sad primili u svoje redove. Sad se više neće osećati kao odgurnut, sad će mu
verovati... On je njihov i oni su njegovi... Zašto bi ga sad potiskivali u stranu? Pravo socijalističko
vaspitanje moguće je, ipak, samo u kolektivu! Daj ga u naš pionirski dom...
ANA Zajedno smo pošli iz domovine... i ovde ćemo ostati zajedno.
SEKRETAR Sadašnje prilike...
ANA Ne, ne, ne... Bez njega ne bih mogla da živim... Napustila sam muža, svoje, za stvar sam se odrekla
domovine...
SEKRETAR... koja je trula versajska tvorevina...
ANA... ali je ipak moja domovina!
SEKRETAR Ne prenagljuj. Te nacionalističke, proleterskom internacionalisti tuđe i mrske izjave...
ANA Znam!... Nisam mislila tako doslovno... (Kao da odmerava) Napustila sam drugove, partiju, dom,
muža... i još... i još... sa svakim korakom...
SEKRETAR Pa moći ćeš da ga viđaš. Tamo će biti s decom drugih evropskih revolucionara koja su
ostala bez roditelja...
ANA ...koja su ostala? A ja? Pa ja sam mu majka i živa sam...
SEKRETAR... no, ili su na ovaj ili onaj način ostali na radu u ilegalnosti... Naravno, ti si ovde i zato ćeš
moći da ga viđaš... A biće vaspitavan po najelitnijim načelima, u duhu slobode, revolucije, komunizma...
Upravo u onom duhu kao što ste ti i tvoj muž oduvek želeli, zar ne?
ANA I ja ću ga tako vaspitavati... Ne... Vidi, Volođa Afanasjeviču! Primljen je u pionirsku organizaciju,
primili su ga u svoje redove... sad će sve biti drukčije... naučiće jezik, vodiću ga na priredbe, pohađaće
školu... ići ćemo u park Gorkog... Ne razdvajaj nas, Volođa Afanasjeviču!
SEKRETAR (Pošuti, ondo, značajno) Govoriš kao da ti je Darko jedinac... A Veljko?... I on je tvoj sin...
ANA Da, da, da!... Sad govorimo o Darku, za njega kažeš... Znam, kriva sam! Odslužiće svoje...
razmisliće... shvatiće... vratiće se na pravi put... on u suštini nije pokvaren... besprizornost je samo
posledjea tih seoba... dugih putovanja, kad nikad nisi kod kuće... ti nemaš pojma koliko je deci potreban
njihov kutak, gde će leći svečeri, da znaju da ih još uvek čeka... Darko i ja ćamo ga naći, ići ćemo
zajedno... granuće veliko sunce, sve troje ćemo sedeti u parku i slušaćemo pesmu...
SEKRETAR (Malo nestrpljivo) Kako da ti kažem, Ana Ivanovič... To s Darkom... To je direktiva...
Zaključak sekcije Kominterne u saglasncsti sa sekretarijatom tvoje partije... Uostalom, ne znam šta je s
tvojim velikim rečima o stvari, ako ni sina nisi u stanju da poveriš partiji...

NA ARBATU

Ana i Ivan Banovac, službenik Odeljenja Kominterne za Balkan.

ANA (Povuče ga za rukav) Ti, koji si mi drug, koji si s Mirkom dve godine odležao u Mitrovići - tebi mogu
da se obratim... (Banovac pažljivo motri oko sebe.) Reci mi!
BANOVAC Ana, hajd'mo pod nadstrešnicu. (Povuče je pod nadstrešnicu na velikom trgu) Šta je, šta se
dogodilo?
ANA Reci mi! Šta se događa? Zašto ste odlučili da Darko ide u dom u Ivanovom, gde mogu da ga
posećujem samo sa specijalnom dozvolom?
BANOVAC Pssst!... Tiše!... Ko je to odlučio?
ANA Ti si tamo... u sekciji Kominterne za Balkan... kod »dede«...
BANOVAC Da, i?
ANA Tamo se rešava o sudbini svih nas, koji nemamo...
BANOVAC Ko ti je to rekao?
ANA Sve ide preko sekcije... Bez vas ne možemo promeniti ni radno mesto.
BANOVAC Samo se saglasimo... O tvom Darku ne znam ništa. Moraš razumeti - donosi se toliko
zaključaka i potpuno je nemoguće...
ANA To su mi posebno naglasili!... Ali, nije stvar samo u tome. Nagomilalo se mnogo toga... Hajde, reci
mi šta se dogada! Pa znaš, niti sam došla samo u školu, niti kao delegat na nekakav kongres, niti sam se
samo sklonila. Došla sam kao jugoslovenski partijiski radnik, koji će odavde, svojim radom, štampom i
propagandnim materijalom, pomagati revolucionarni rad braće, sestara, muža i partije tamo dole... Imam
pravo da znam šta se oko mene zbiva! Imam pravo da živim sa svojirn sinovima i da ih, ja sama, odgajam
u socijalističkom duhu!... Ii da bar znam zašto mora u dom...
BANOVAC Znam... No, to s Darkom... to mora biti nekakav nesporazum koji ćemo raščistiti... Šta se još
dogodilo?... Je li to sve?...
ANA Ima toliko čudnih stvari... Nesto nije dobro, ne shvatam... možda nisam dorasla... nisam prekaljena
revolucionarka... kao da sam za nešto kriva... kao da je sve tajanstveno...
BANOVAC Govori!
ANA Možda su to samo sitni kamenčići, koji ništa ne znače... ali u mojoj glavi narastaju kao strahotne
sablasti koje se odasvud uzdižu...
BANOVAC Šta si uradila?
ANA Mda... Ti ćeš valjda razumeti... Znaš da smo Zinka Kramer i ja bile prijateljice... Kad su fašisti u
Minhenu ubili njenog muža, ona se stravila od zebnje šta će biti sa sinom, koji je isto ostao tamo i našao
se u redovima najaktivnijih mladih komunista Komunističke partije Nemačke... Želela je da se vrati i na
neki način se pobrine za njega, ali, ovde su odbili da joj daju vizu... U njenoj sekciji Kominteme obećali
su da će se preko svojih ljudi starati o njemu, da je u bezbednosti... Pre nedelju dana dobila je obavest da
je otkriven i zatvoren...
BANOVAC Nije jedini. To snađe mnoge i pored najstrože konspirativnosti.
ANA Da, to je fakat... Ipak... Verovatno si čuo da je izgubila glavu. Pošla je u sekciju, izvikala se onde na
odgovorne ljude, da su prevaranti i lažovi... Nisu mogli da je smire... Tražila sam je, da joj se nađem...
Rekli su da se razbolela... Saznala sam adresu bolnice... Otišla sam s buketom cveća... Tamo su mi rekli
da nikad nisu čuli ni za kakvu Zinku Kramer... Ponovo sam otišla u sekciju, gde su me ponovo uveravali
da je u bolnici... Tražila sam da vidim direktora, a on me je, posle tri sata čekanja, otpratio s opravdanjem
da posete nervno obolelim licima bajagi nisu dozvoljene... A pripadnik GPU ma izlasku mi je očitao
kratku lekolju - »Da te više ne vidim!« Danas sam čula da je Zinka umrla.
BANOVAC Da, znam... Slušaj, Ana!... Nikom ni reči o tome. Ne diskutuj dok si ovde.
ANA Ali zašto? Drugarsko raščišćavanje nesporazuma, to je bila dužnost i pravo svakog člana SKOJ-a.
Ako s njom nešto nije bilo u redu trebalo je zajednički proanalizirati. S verom u kritiku i samokritiku...
BANOVAC Ovo nije vernički SKOJ! Živiš u surovoj stvarnosti mlade, prve države socijalizma, sa svih
strana okružene imperijalističkim neprijateljima!
ANA Ali ne govorim ni neprijatelju ni državi...
BANOVAC Nemoj ni memi!... Bar nemoj tako glasno... Osvrni se malo oko sebe! Masa političkih
emigranata iz svih zemalja sveta, koje je domovina Oktobra primila pod svoje okrilje!... Koliko među
njima ima špijuna neprijateljskih agentura, sabotera, diverzanata, huškača?... Šta ti misiš, da ovuda po
trgu na licu nose znak svoje gnusne službe?... Značke?... Šifre i gesla?
ANA O tome se brine GPU. Ne govorim o njima...
BANOVAC Svi smo mi GPU! Dužnost svakog od nas je da brinemo o bezbednosti dornovine
socijalizma... De, priđi malo bliže! Pada kiša.
ANA (Pogleda u prazno nebo, začuđeno) Kakva kiša? Šta ti je, Ivane?
BANOVAC Revolucionarna budnost i od nas koji smo stigli kao emigranti zahteva još veću budnost.
ANA Ali, Ivane, ne govorim ti o tome što je jasno svakom revolucionaru i aktivisti...
BANOVAC (Žustro) Ne govori ni o čemu!
ANA Da ćutim?
BANOVAC Ćuti!
ANA Da ne vidim?
BANOVAC Budi slepa!
ANA Da ne čujem?
BANOVAC Gluvilo, slepilo i jezik, kao da ga nemaš - vratiće ti se s kamatom.
ANA Ivane, brate moj, šta ti je?... Službu GPU izjednačuješ s revolucijom... Zahtevaš da se tajna koja
obavija sve te stvari i dalje grana u mreže, u sablasti... A onda kiša koje nema... Kome sve to govoriš,
Ivane?
BANOVAC Odskora si ovde. Ne razumeš, ne snalaziš se... Ljudi nestaju a na njihova mesta dolaze novi i
novi. To je revolucija. Ko se raspituje, proguta ga mrak, to je stvarnost ugrožene, osetljive zemlje
socijalizma! Da li se iko u tvojoj štampariji pitao bilo šta kad je nestao Feđa Agripovič?... Niko se mije ni
začudio... (Ana bi htela nešto da kaže, ali je on zaustavi žustrim pokretom.) Da li je iko - osim tebe - pitao šta
se dogodilo s jadnom Zinkom Kramer?... Ide li ti to u glavu ili ne?
ANA (Posle šutnje) Šta da radim?
BANOVAC Sve sam ti rekao - ništa.
ANA Ivane, događa se... Nešto se kuva... U dva po ponoći zazvonilo je na vratima. Tamo je stajao
mehaničar s teškim francuskim ključem u rukama, tobože je morao da pregleda instalacije... Onda se u
sobi leđima naslonio na zid i bez reči se zabuljio u mene... Kao utvara otvorenih očiju i usta... Počela sam
da drhtim, da pitam... Umesto odgovora, on je teški francuski ključ obema rukama prineo sebi ispod brade
i još više otvorio usta... Vrisnula sam od užasa, na šta se on kao od nekakve bolesti zgurio i pobegao...
BANOVAC Kad je to bilo?
ANA Sinoć.
BANOVAC Gde su ti sinovi?
ANA Darko je tamo... u internacionalnom dečjem domu... Veljko... Veljko će doći... dolazi... Znaš?...
Znaš, znaš...
BANOVAC Je li u bekstvu ili je zatvoren?
ANA Ne znam... Šta da radim, Ivane?... Mirku ne smem da pišem, kurir Kominterne ne bi preuzeo pismo,
a bilo bi i prekasno... Ivane? Želim da ih spasem! Da idem tamo... u GPU?... Da ponudim...?
BANOVAC (Brzo, nervozno) Čuj me, Ana! Brzo, čim pre idi, idite odavde! U unutrašnjost, bilo kud...
Ispred očiju!... Poznajem kadrovskog referenta u odeljenju za industriju... Naći ćemo ti posao... Ne pitaj!
Iščezni, što pre!... Ta kiša! Trebalo bi nam ćebe. Pokrovac za konje, a ne kišobran! (Privuče je k sebi i
zabrinuto gleda u nebo.)
ANA Ivane, udesi da se vratimo! Neka bude šta bude!... Hoću nazad. Tamo...
BANOVAC (Uhvati je za usta) Samo to ne izgovaraj! Umukni! Nikad nisi rekla!

U KAFANI BLIZU HOTELA

Mirko, Anin muž, i Friderik Valenštajn. Na stočiću boca votke i bokal voćnog soka.
MIRKO Učinio si mi se nekako poznat... A verovatno te nikad nisam video.
FRIDERIK I, sad ćemo da se upoznamo?
MIRKO Jok... Pićemo... (Piju. Šutnja.)
FRIDERIK Nema pitanja?
MIRKO Nema.
FRIDERIK Onda pijmo! (Šutnja) Tek dva dana si ovde?
MIRKO Od prekjuče.
FRIDERIK Prvi put?
MIRKO Prvi put. (Šutnja)
FRIDERIK Vidiš, ja pitam tebe. I to uspešno.
MIRKO Jok. To je bila samo konstatacija, koju sam ja potvrdio. Nije bilo pitanja, nije bilo odgovora na
pitanje kojeg nije bilo. Fakat.
FRIDERIK Prvi put ovde... tek došao... A sve znaš!... Znaš da ovde niko nikoga ništa ne pita... Zid šutnje
u bleskanju naelektrisanih tajni... Otkud sve to znaš?
MIRKO Revolucija se brani.
FRIDERIK Tačno. Ali otkud znaš metode odbrane?
MIRKO Nema mnogo izbora.
FRIDERIK Iskustva duboke ilegalnosti na Balkanu?
MIRKO Ona su drukčija.
FRIDERIK Onda pretpostavljaš? Naslućuješ jedino ispravne metode u sasvim drukoljim uslovima, u
okolnostima izvedene revolucije, koje do prekjuče uopšte nisi iskusio... Sve znaš unapred? Pametna
opreznost. Izvanredna suzdržanost, poznavanje principa dijalektike, istorijskog materijallilzma.
MIRKO Ako hoćeš, i to. Ipak, pre svega mislim na jedino zlato ovih vremena, bez obzira na konkretne
uslove.
FRIDERIK Šutnja?
MIRKO Pijmo, pijmo! (Šutnja)
FRIDERIK Zašto si me onda pozvao?
MIRKO Da pijemo.
FRIDERIK Za šta? Za uspeh kongresa Kominterne na koji su te poslali?
MIRKO I za to... Jesi li delegat?
FRIDERIK Ha-ha-ha... Što si namerniji da ne pitaš, to više iz tebe pitanja bodu kao čičak!... Ne, nisam
delegat. Ja sam ovde. Dovoljno?
MIRKO Jeste i biće... Mislio sam da se poznajemo, mislio sam da znam ko si.
FRIDERIK O? Opet Jovo nanovo.
MIRKO Od svih koje sam sreo u hotelu, jedino ti nisi gledao u zemlju.
FRIDERIK Aha... Sad ispipavaš. Kad izbegneš pitanja, na videlo izbije opasna sumnja.
MIRKO A opet, nije samo zato. Odnekud, izdaleka, na neki način bdh morao da te poznajem.
FRIDERIK Berlin?... Lucern?... Helsinki?
MIRKO Ne znam... Posrednik na javki?
FRIDERIK Neko vreme.
MIRKO U Beču?
FRIDERIK Onde.
MIRKO Nikad nisam išao preko Beča. Nisam te mogao videti, ali sad znam ko si... Ti si Friderik
Valenštajn.
FRIDERIK Nekada... Imena... Niz imena... Luka u bezimenosti.
MIRKO Svi samo služimo velikoj stvari...Ime je operativni znak raspoznavanja... Mirko. (Pruži mu ruku
preko stola)
FRIDERIK To!... Još neka izjava? Još neko pitanje? Još neka slutnja?
MIRKO Ništa više.
FRIDERIK Pijmo. (Šutnja)
MIRKO Votka je dobra. Sok je prozukao kao usred leta.
FRIDERIK Kako to misliš - prozukao?
MIRKO Više volim čisto. Samo votku.
FRIDERIK Rekao si - prozukao... Ne dopada ti se?...
MIRKO O sunce ti tvoje!... Prestani s tim!
FRIDERIK Sad gubiš živce! Služiti stvari svetske revolucije znao i to da nemaš svog ukusa. Znači i to da
u zemlji ostvarene revolucije sok ne može biti ni slab ni prozukao.
MIRKO Prestani... Sve se može izokrenuti.
FRIDERIK I vreme?
MIRKO I ono.
FRIDERIK Bogami, ti sve znaš. (Šutnja.) Još nešto ili ništa?
MIRKO Šta bi da čuješ?
FRIDERIK Novo pitanje, izjavu, skrivene misli, glodanje sumnje, samokritiku...
MIRKO Ništa od toga.
FRIDERIK Sunce li ti žarko, prozreo sam te. Čitam. Nešto te kolje... Iskašlji!
MIRKO Ništa.
FRIDERIK Zašto si me onda pozvao ovamo?
MIRKO Čovek ne može da pije sam.
FRIDERIK Tako je - ne može. Ali ti piješ s nekim razlogom. Strah te. Pozleđen si. Odan si stvari, ali na
takav način da sebi ostavljaš rezervu, manevarski prostor, distancu za svoju dušu... i desnim okom
oprezno merikaš da razdaljina ne bude uočljiva, ali uvek i tolika da u nju možeš uložiti svoju spretnost,
koja je majka uspeha. Ti ćeš još daleko doterati.
MIRKO A ti si, u ovim prilikama, spreman baš na sve?
FRIDERIK Ne. Uopšte ne. Ali mene ništa ne muči. Nemam nikakvih pitanja, nikakvih sumnji... Znam
kao i ti - ili još bolje - da se danas, kad se revolucija brani, koristi sve - svaka reč, aluzija, nezadovoljstvo
prozuklim sokom - sve se koristi kao dokaz kontrarevoluclionarne trockistlčke aktivnosti!... A ni to nije
potrebno. Ništa. Nikakav povod. Revolucija se brani i od nevinih i od svojih vernika... Od ovih poslednjih
najviše...
MIRKO Mora da se brani, ili se samo brani?
FRIDERIK Ha-ha-ha... Hteo-ne-hteo, preuzimaš ulogu doušnika... O toj tvojoj razlici ja ne znam ništa!
To tako jeste... Tvoja teskoba, tvoje uputstvo - ne govori nikome, ćutanje je zlato - odaje te i bez tog
pitanja. Za tebe postoji razlika između »kako bi trebalo« i realnosti. Zato postoji i razlika između tebe -
beše li ti ime Mirko? - dakle, između Mirka i Stvari kojoj služiš svim srcem. Razlika je taktika,
organizaciia, manevar. A gde nema razlike, nema teskobe, samokontrole i ostalog sranja od opreznosti...
Pogledaj svoje ruke! Znoje ti se kiao nevesti na pragu novog doma.
MIRKO Provokator.
FRIDERIK Ni u kom slučaju! Ja sam potopljen, izjednačen. Kopčaš li?... Ne postojim. Ako se revolucija
brani tako što kolje svoju decu - koljem je ja. Ako režim izvedene revolucije gazi žitna polja da bi mogla
da živi sama ideja, i ja sam odgovoran... Ako sad odeš u GPU i prirjavdš me, to će biti dokaz - nadam se,
ne i jedni - da odistinski služiš revoluciji i velikoj stvari, jer je revoluciji u ovom trenutku upravo to i
potrebno. Interes revolucionara je initeres same stvari. On nema osećanja ni imema, nema domovine i
nema svojte. U zamenu za to ima ceo svet i opojnost strasti koja izvire iz uništavanja starog i podizanja
novog... A ti živliš u razldci prema revoluciji koja ti je sveta, cekaš priliku za efikasne mere, istovremeno
ljuljuškajući svoja mala privatna osećanja... Pogledaj, dragi moj Mirko, dva dana si ovde i istog časa kad
dođeš i odmah ne nađeš svoja dva sina...
MIRKO Kako...? (Odmah mu sine.)
FRIDERIK (Odmahne rukom) Zar stvarno uobražavaš da si me ti pozvao ocia ovu prokletu votku?...
Gledaj!... Kad ih ne nađeš, nešto počne da te ždere. Tvoja privatna očinska osećanja počnu da štrcaju
otrov sumnje najpre u tvoju sopstvenu decu, onda u sebe i napokon u samu stvar kojoj, kao što kažeš,
služiš. Verovatno ti i ne pada na um da stvari stoje kako stoje i da je revolucija - kad su ljudski životi u
pitanju - uvek u pravu... Istovremeno prevejano ćutiš, jer znaš čak i to da po tebe ne bi bilo dobro ako bi
se raspitivao. I, da ti nekog blliskog - recimo ženu, ako je ona stviarno ovde - odvedu u gulag, verovatno
bi mislio da joj se nanosi nepravda, ali bi to prećutno prihvatio i - ako bi ti se učinilo da je tako potrebno -
odrekao se žene.
MIRKO A ti? Ti si iznad slabosti?
FRIDERIK Ja?... Ja biti se nje odrekao u celosti. Ako bi je narodni komesarijat već osudio, ja bih osudu
prihvatio totalno. Ne bih se pitao da li je kriva ali nije, jer je to potpuno nevažno. Tu činjenicu prihvatio
bih kao dokaz da revolucija traži žrtve... U borbi za zajedničku ideju moraju padati istomišljenici, ako
ideja treba da ostane sveta, nedotaknuta. A nju kvare, prljaju, čak je izvrgavaju ruglu, ne njeni neprijatelji,
nego oni koji je ostvaruju. Protivnici su nevini, čistih ruku - padaju nekako bez potrebe.
MIRKO To znači da si me ulovio?... Sad možeš poći tamo odakle su te poslali i...
FRIDERIK Ne radim to... Ipak, mnogo toga bilo bi dovoljno, na primer izjava o prozuklom soku usred
Moskve... Nego, uveren sam - tebe bi brzo pustili. Još pre ozbiljnih pitanja, ti bi se odlučno odrekao
prozuklog soka, iako bi ti se po ustima jednako valjao bljutavi ukus prevrelosti... Ti ćeš daleko dogurati...
Za tebe je revolucija lađa Argos, obale komunizma za tebe su zlatno runo, a tvoje revolucionarno ime
moralo bi da bude Jason. Organizator. Vođa.
MIRKO A ti... ti koji u zajedničkoj stvari vidiš prokletu, živu sablast...
FRIDERIK ... prokletog, živog boga!
MIRKO... koli prožidre i proždire... Ti si - Dinamit?
FRIDERIK Završiću kao sama stvar... Dobro, neka bude - Dinamit.

ELITNI DEČJI DOM IVANOVO

Nekakvo unutrašnje dvorište, ograđeno gluvim zidovima. Očigledno je odmor; pauza između dva časa. Darko,
Anin sin, Vladlen, Elektrika, Marklen, svi čudno odrasla deca; Vaspitačica.
MARKLEN Ima konzervu marmelade koju zakopava međ kamenje u kutu.
ELEKTRIKA Podiže ruke kao krila, ili samo kao ruke fiskulturnika. Neko vreme hoda polako, onda podivlja i
nekontrolisano počne da mlatara rukamu gore-dole i da cepti.
VLADLEN (Stoji u uglu i recituje zidu)
Beljeet parus adinokij
v tumane morja galubom.
Što iščet on v strane daljokoj...
DARKO (Žustro mu pristupi i uhvati ga za grlo) Jesi l’ imao zeca?
VLADLEN Imao sam malog zeca.
DARKO Bio je...
VLADLEN Bio je crnobeo. Uši su mu padale do zemlje. Vukle su se po zemlji.
DARKO I ranije...
VLADLEN Ranije nisu... dok je bio zdrav.
DARKO Uvek je bio zdrav, huliganu!
VLADLEN Kad mi se subjektivno učinilo da više nije zdrav, uši su mu se vukle po zemlji.
DARKO Kasnije?
VLADLEN Kasnije je bio sve pogruženiji i slabiji.
DARKO Pogreška! Lažeš!
VLADLEN Uši su mu bile sve više oklembešene, nije jeo, nije spavao, više se nije kretao, disao je kratko,
kao pas.
DARKO Laž do laži... Gde si ga našao?
VLADLEN Ćuti.
DARKO (Udari ga) Lopove!
VLADLEN Samo sam ga pozajmio. Unutra sam ga doneo ispod kaputa, da bih ga gledao. Posle bih ga
vratio.
DARKO Dalje!
VLADLEN Sve više je venuo...
DARKO Ne to... Ime, poreklo... Vašljiva biografija!
VLADLEN To danas nije na redu... (Darko mu pripreti) Dobro, dobro... Moje ime je Vladlen, u spomen na
Vladimira Iljiča Lenjina. Dao mi ga je otac, član rukovodstva Komunističke partije Italije... Dao mi ga i
poslao me u zemlju sovjeta da se uzdignem u hrabrog pionira, koji će, izgrađen, stupiti u redove
nepokolebljivog Komsomola i - gde god se našao - boriti se za stvar svetskog proletarijata pod vođstvom
genijalnog vođe Josipa Visarionoviča Staljina...
DARKO A ti? Šta ti radiš?
VLADLEN Ja... ja sam ga ubio. Više nisam mogao da gledam kako pati.
DARKO (Udari ga) Svinjo!... A šta kaže naš učitelj?
Pristupi Elektrika, odgurne Darka.
ELEKTRIKA Darko, ostavi ga!
VLADLEN (Svejedno, nastavi kao navijen) Ujedinjene snage naprednog prodetarijata i sve subjektivne
snage koje se bore protiv unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja, sve svoje napore usmerile su ka jednom
jednom cilju: humanizam i ljubav prema čoveku, da bi živeo... Sad sve troje - Darko, Elektrika, Vladlen -
jurnu na Marklena koji leži na tlu.
MARKLEN (Urla) Znam. Ponavljam. Dva dana nisam rekao... Moji roditelji su otkrili svoje buržoasko
poreklo tek pošto im je Sovjetski Savez pružio sigurno utočište, što objektivno znači da su potencijalni
saradnici zapadnih agentura.
VLADLEN A ti u isto vreme dmbelišeš u pionirskom domu, najlepšem u domovini socijalizma!... I, kako
ti ceniš milost što ti je velika partija progledala kroz prste zbog tvog prljavog porekla?... Kako ti je uopšte
dozvolila da nosiš ime Marklen! (Šutne ga) Elektrika!
ELEKTRIKA Još nisam oprala ruke, ne mogu da učim bugarski... (Zaplače) Preko noći sam se upiškila,
nisam rekla, bila sam nemoralna, strah me od samokritike; kad sve moram da kažem, prekonoć se
upiškim.
DARKO (Otvori konzervu s marmeladom i njome maže nemoćnog Marklena na tlu) Za tvoje prljavo poreklo!
Da izdaleka zaudaraš na cukar s trulog vrela!
MARKLEN A tvoja malka? Gde je ona? Kud je iščezla kad ne sme da te poseti?...
DARKO ... da se gamad sjati na tvojoj prljavoj faci!... Stavićemo ti ruke u gips, da se više nikad ne
mogneš umiti!
ELEKTRIKA Darkova mama Ana se spanđala s trockističkim agentima, s psima vrhovnog Satane, pa
odlazi na prljavi čivutski sabat... Veljka je gurnula među svinje, a Darka u bodljikavo trnje, pa su ga
oblaci pokrivali, vetrova ljuljuškali, rane rose zadajale i male zmije povijale... Spasla ga je tek
revolucija...
Tada svi stanu kao ukopani. Zagledaju se u neki nevidljivi kut tamo gore i oneme. Zadrhte u stravi - dok nemo zure
i zure tamo gore - koja im oduzima reč i dah, da otvore usta i svoju netremičnost dovedu do usijanja... Do đe
Vaspitačica...
VASPITAČICA Tamo gore, u mrtvoj tami, hladne materije prdmaju kratke talase i odašilju duge, koji su
dostupni samo mladim očima. Fizička pojava, poznata svakome, ne može, ne sme da izaziva čuđenje... To
je manje od galvanizacije. (Deca se i ne pomere.) Fosforescencija, svetlucanje u hladnom stanju, to je sve...
To je sve, rekla sam! (Deca zadrhte) Tamo gore visoko nebo, zarad unutrašnje truleži, odašilje svetlost u
tamu. Zelenkaste zrake, rekla sam! (Deca ne čuju) Trulež, trulež materije u raspadanju!... (Pristupi grupi i
odande izvuče Vladlena.) Daćemo ga, obećavam ti, da se preparira, da se napuni, opet ćeš moći da ga
gledaš!... (Odande povuče i Darka.) Mračne sile... gigantska zavera... svetska špijunska organizacija, koju
predvodi podli Čivutin, bradat, rogat, prljav, smrdljiv, - organizacija s kojom se spajtašila tvoja majka, da
na podrivanje vlasti udruženo zovu Satanu i prizivaju stihiju, one mračne, neuhvatljive sile što
potkopavaju moć masa, što i mene lišavaju moći vaspitanja... (Izgubi živce, cepti.) Zašto ja moram da
odgajam ovu trulež, koju nikad nećemo moći da ukrotimo... Zašto je to zapalo baš mene? Zašto baš
mene!... Prestanite! Čujete li!... Otići ću!

MUŽ MIRKO U POSETI

U Aninoj sobi sedi Mirko... Vrata se otvore. Bezmalo bučno, uđe Ana. Upali svetlo. Tašna na njenom zapešću
poigrava. Zagrejana je, zadihana, opijena, šminka na njenom licu je nemarno nabacana, gotovo razmazana.
ANA Ti?
MIRKO (Pošto je dobro osmotri) Ja.
ANA (Od iznenađenja joj je stao dah. Hoće da mu voleti u zagrljaj, ali je - očigledno - zaustavi njegova hladnoća.
Vrlo nervozno otvori tašnu, uzme cigaretu i - okrenuta u stranu - grozničavo počne da puši) Kad si stigao?
MIRKO Zanima te?... Pre dva dana. (Šutnja)
ANA Posle četiri godine... Nedostajao si mi.
MIRKO Pune dve godine nisi poslala nijednu poruku... Živiš, u trku...
ANA Svake nedelje... Po kuriru i predstavniku sekcije tražila sam sastanak s tobom...
MIRKO Sad... kad ti je vođa... A pre?
ANA Znala sam da ćeš jednom doći... Svi važni jedanput dođu...
MIRKO (Posle duge šutnje, netremice je gledajući) Gde su?
ANA (Grozničavo) Pisala sam ti... Primljen je u pionirsku organizaciu, bio je to najlepši praznik otkako
smo ovde... A onda sam morala da ga dam u dom, tu u blizini, da ne bi bio na ulici, jer ja nisam mogla da
budem samo kod kuće zaduženja koja ste...
MIRKO Bio sam u tom domu!
ANA Eto, vidiš, samo tamo je trebalo...
MIRKO Bio sam u domu, ali on nije onde!
ANA Kako nije?... Mirko, tamo su dva doma! Možda...
MIRKO Bio sam u jednom i u drugom!... Gde je Veljko?
ANA Znaš! Sigurno znaš! Pisala sam ti, stigao je i odgovor, sećaš se?... Saglasili ste se! Ovde sve ide
preko sekcije... Veljko je zabrljao, znaš... Onaj lom s grupom huligana koštao ga je... Kad odleži, sve će
biti drukčije... Samo prevaspitavanje uz rad, ništa drugo...
MIRKO Sinoć je opet pobegao.
ANA Oh! Ne! (Užurba se... onda kao izlaz) Poći ćemo... Odmah možemo pool, samo da svane! Mirko,
hajdemo u Ivanovo! Darko je sigurno tamo. To je nesporazum! Strancima ne mogu tek tako davati
informacije o svojam vaspitanicima. To je elitni dom, onde su smeštena deca iz celog sveta!
MIRKO Da?... I?
ANA Znaš da u ovim okolnostima svi moramo biti oprezni, svi koji živimo ovde moramo sarađivati...
MIRKO Tako?... Tako dakle... Šta ti misliš, da sam došao kao turista? Nisam ni kao otac - što tamo dobro
znaju, i da im nisam pokazao legitimaciju sekcije... Kad si ga poslednji put videla?
ANA Darka... ima oko mesec dana.
MIRKO Gde?
ANA Pa kažem ti: baš tamo, u domu... Videćeš sutra ujutro, kad odemo...
MIRKO Kasnije više nisi?
ANA Pošli su na nekakvo logorovanje... Nisu mi dali dozvolu, navodno, zasad je bolje... znaš...
MIRKO Šta je bilo kad si ga poslednji put videla?... Je i sve bilo u redu?... Hajde, govori! Je li bio veseo?
Je li bio utučen? Je li pitao za mene? Je li rekao da bi voleo da ode? Kakav je bio? Kakav je sada? Govori
već jednom!
ANA Ništa. Ništa naročito... Kao i uvek. Odnela sam mu knjigu. Pitao je... bismo li mogli da se vratimo...
pa zniaš kakav je. Još nikad...
MIRKO Šta ja treba da znam! Kako da uopšte išta znam!... Pre četiri godine vi ste otišli u sigurnost, a sad
ja treba da znam šta si ti...
ANA Nije istina... Videćeš sutra ujutro! To je svakako bio nesporazum...
MIRKO Jeste! Užasan! Ali još davno zakuvan!... I ti ćeš taj nesporazum da poneseš sa sobom kad pođeš
do vraga! (Dohvati plišanog medu i njime tresne o pod. Ana zaplače.) Cmizdri! Deri se!... Nema majke, nema
ženke zveri koja bi odbacila svoju decu onda kad im je najpotrebnija!... Za ime božje, šta su ti toliko
smetala da ih najuriš kao šugavu štenad!
ANA Mirko! Kako možeš!... Kako uopšte možeš i pomisliti da bih dala decu da sam ih nikako mogla
zadržati...
MIRKO Zavijaj! Deri se! Sad te nikakvo kajanje ne može opravdati! Nikakve okolnosti!
ANA Kako možeš!... Kako možeš zaboraviti zašto sam ovde?... Ko je podržao direktivu da se povučem
ovamo? Ili te možda nisu ni pitali? Ko mi je nalagao - još na rastanku i u retkim pismima ispočetka - da ih
podižem u duhu Oktobra? Ko je jednako ponavljao da je stvar za koju se borimo na prvom mestu, a tek
onda dolaze svi lični interesi?
MIRKO Stvar pokreta nije zanemarivanje sopstvene dece, kujo!... Kome bi onda posle bio potreban ceo
ovaj svet?... Ni u kakvom interesu stvari nije da jednoga izbaciš na ulicu, među huligane i besprizornike,
a drugoga pošalješ u elitni dom janičara!
ANA Mirko, ne prenagljuj!... Ne znaš gde si! Ne znaš šta može da te snađe zbog takve izjave!...
MIRKO Snašlo me je! (Tresne vazu o pod... Potom - kao da se otreznio...) Valljda ne bi i ti?... To nije
moguće!... Ti valjda ne bi udesia da me još nešto snađe?... Sunce ti krvavo!... Šta ti je?... Unajmi la si se
da bi se za nešto iskupila?... Dala si ih zato da bi sačuvala glavu?... Je li to moguće?... Ana!
ANA Lud si!... Sve ovo te previše pogodilo...
MIRKO To je!... To se dogodilo!... Lisico!... Ko bi nešto tako mogao i pomisliti!... Izdajnica!... (Gnevno i
smeteno vadi iz džepa novac i razbacuje ga po sobi) Nisi odbacila samo decu!... CK te poslao u sigurnost, u
zavetrinu... Poslali su te da te spase iz kandži režima, iz čeljusti policije!... Da spase sinove... Sekcija
Kominterine omogućila ti je rad u štampariji, da bi ideološkim gradivom služila stvari - tamo dole, kod
nas! Da bi služila... A ti?... Ti odeš i odbaciš najsvetije - daš im decu!
ANA Kome, Mirko... Kome?
MIRKO I još ti nije dosta!... Odeš i odbaciš svoju partiju, svoj CK!... Prodaješ se, lisico!...
ANA Kome? To je isto, Mirko!... Revolucija je svetska ili je uopšte nema... Ona je stvar svetskog
proletarijata... Svaki korak napred, bio gde u svetu, obeležen je krvlju svakog od nas - ovde, u Nemačkoj
ili u Jugoslaviji! Teško tebi ako te čuje neko ko...
MIRKO Ne!... Nama niko neće podariti revoluciju ako je sami ne izvojujemo!... Ćuti! Zaveži!... Spanđala
si se s... Izdala si partiju, domovinu!... Odbacila decu!... Izdala si svaku svetinju!... I iskusićeš to gnusno
prokletstvo!... (Baci i poslednje novčanice i za sobom, s treskom zalupi vrata.)

VELJKO SE PRIŠUNJA KAO LOPOV

Ana leži na divanu i plače. Noć je. Kroz prozor se uvuče njen sin Veljko. Ana ga samo gleda.
VELJKO Bujiš pajiš?... Nisi me očekivala, je l’ da? Mislila si da ću na veki da trunem u bajbokani?
ANA Mesto gde bi sad trebalo da budeš nije bajbokana nego popravni dom... Što si i zaslužio... Veljko,
tražio te otac.
VELJKO Tatica! Fater!... To tako moćno zvuči... Naročito zato što je doneo lovu, suvo zlato... Počne s
poda da skuplja novac i da ga trpa u košulju.
ANA Veljko, ne diraj to!
VELJKO Aha!... Ne diraj, ne ikaj to!... Hoće l’ da je pokupi moja mamica? Malo za agitprop, malo za
suknjice i one vaše zamandaljene restoracije? A? Hoćeš malo, a? Poturi joj svežanj pod nos.
ANA Uzmi. Uzmi i nosi... Spasi se.
VELJKO Spas pomoću love? Ti fantaziraš, možeš da je imaš do krova, ali ti ona ovde ništa ne pomaže...
Ponovo će me nanjušiti najkasnije do sutra!... A dotle, koja kinta neće biti naodmet... Draga majčice, dole
me čekaju još dva frajera... Kupićemo zgodno koferče, napunićemo ga votkom i rumom - i onda dobro
nasisani stupiti na prevaspitavanje uz rad, kojem još niko nije umakao.
ANA Svejedno, pokupi, uzmi... Zašto nisi došao ranije? Zeleo je da te vidi. On je tvoj otac.
VELJKO To! Tačno to!... A šta ćeš reći ako ti kažem da sam bio iza prozora? A?... I lepo sam pričekao da
funkcionerčić izvetri! (Preteći, prema njoj ispruži pesnicu) Razumeš? Čekao sam! Sačekao sam da odmagli!
ANA Ne možeš tako, Veljko... Onda si čuo?
VELJKO Čuo sam... Pa šta? Briga mene za vaše tupljavine! Ukenjam se na njih!... (Povuče je za ruku.)
Hajde de, crvena kneginjo, digni se! Mrdni te svoje mekušne kosti!
ANA Ko ti daje pravo...
VELJKO Digni se, kažem! Samo - bez prava!... Ded, ili ne vidiš da ti je u posetu došao voljeni sin? Ne
pomišljaš da bi valjalo na noge i pripremiti mu nešto fino, a?
ANA Veljko!... Ko ti daje pravo da se tako ponašaš...
VELJKO Ne brbljaj! Pre svega, ne te moralnopolitičke bedastoće o pravu! U protivnom - ja ću... Gnoj i
govna!... Ne trućaj! Bolje ustani i u gosti me kao što je red!... (Ponovo se uzruja) Ili ja možda nisam onaj
pravi, a? Morao bi da dođe umiljati Darko? Mali Darko - ispeglan, uštirkan, u finom belom džemperu!
ANA Ne dozvoljavam ti... (Ustane) Nikad nisam pravila razliku. Sve što se dogodilo bilo je izvan moje
moći.
VELJKO Dobro, dobro... Ne uzbuđuj se, inače ništa od svega... Ded, pre nego što ga skleptaju, skuvaj
svom sinu nešto dobro!
ANA Bih... Ali šta? Pa nemam skoro ništa...
VELJKO Šta? Zar više nemaš pristupa u Torgsin, u onu zajebanu trgovinu za više kaste? Za kneževe i
diplomate?... Možda više nisi u milosti, a?
ANA (Pogleda tamo u ugao, gde bi trebalo da bude nekakav kuhinjski kut) Možda će se nešto naći. A šta bi ti
želeo?
VELJKO (Namah se promeni) Molim te, spremi mi... štruklje... (vrsta jela od testa: sirom ili tikvom, bundevom
nadevena juvka...)
ANA Oh, Veljko... (Osmehne se) Samo kad bih imala... Možda ima koja kašika brašna... (Pođe prema kutu)
VELJKO Bar to... Spremi sarno malo... Koliko toliko... (Ispred nje pohita u kut) Gde ti je to... gde miriše...
Je l’ ovo? (Nađe vrećicu.)
ANA Čekaj, ja ću.
VELJKO To je... to je kujna! (Zavuče ruke u vrećicu.) Sve ima da zamiriše... (Izvuče ruku) brašno...
(Brašnjavim dlanom dohvati svoje lice) Mirisaće kao nekad smreke... (Razmazuje brašno po licu) Sećaš li se...
pre... (Brašnjavim dlanom i nju dodiruje po licu) Mama... Mama!
ANA (Sa svojim rukama na njegovom licu) Veljko, hoću... Veljko! (Padnu jedno drugom u zagrljaj. Kasnije,
dok oboje jecaju) A sad se smiri, Veljko... Odmorićeš se... biće nešto i od ovoliko... Cela soba će zamirisati
na štruklje...
VELJKO Dockan, više ne zaslužujem... Oprosti, mama!... Nisu u pitanju samo krađe... sad sam i
zločinac... Oprosti mi! (Klekne.)
ANA Šta? Šta je bilo?
VELJKO Oprosti i zaboravi me... Oprosti mi za sve, a najviše za konopac!... Nisam znao, ali sad sam
kriv!
ANA Kakav konopac? Ti bulaznliš?
VELJKO Oprosti mi za taj konopac, ja sam najviše kriv, ali bio je podla duša, izdajnik...
ANA Ko, Veljko?
VELJKO Otkrili smo da cinkari policiji... tamo su sve znali i pre nego što bismo izveli akciju. Tako je
bilo i sa sklaidštem na železničkoj standci... U prdstaništu smo uzeli debeo brodski konopac i za kaznu ga
svezali za kandelabr... Julros su ga našli utopljenog i još uvek vezanog onim konopcem. Sad nas traže
zbog ubistva... Mama, nismo ga mi ubili, ali kriv sam, zato mi oprosti!
ANA To je nesporazum. Razjasniće se, videćeš!... Prijavi se li ispričaj šta se stvarno dogodilo! Odsedećeš
za ono sa stanice, a ovo će se razjasniti!
VELJKO Da... (Blago se osmehne.) Samo mi ti oprosti!
ANA Opraštam!... Ali - šta, pa ja znam da ti to nisi učinio!... Naći će se svedoci, nije moguće da će svi
sve poricati!... Veruj mi, Veljko!
VELJKO Da, da... Verujem ti... (Sa srećnim osmehom na usnama povlači se prema vratima.) Verujem ti,
verujem, samo da mi ti oprostiš...
ANA (Očajnički) Ne veruješ mi! Ne veruješ! Nikud ne idi takav!... (Prileti mu i zagrli ga.) Šta da radim,
Veljko? Reci! Da golim telom nasrnem na njih i zadržim ih? Reci, reci šta da uradim?
VELJKO Sad je sve dobro, mama... (Otrgne se i pobegne.)

OSMI MART, DAN ŽENA

U kancelariji gde se izdaju dozvole za privremeni boravak - odeljenje NKVD-ea. Kancelarija je okićena cvećem i s
mnogo zelenila, za Osmi mart. Ana, sekretarica Zoja, koja je bila zapisničarka u obredu samokritike, Major
NKVD-ea, koji je onda isto bio prisutan.
ANA (Zadihana, razdragana) Još jedan žig! Opet za tri meseca!... Ah, građanko Zoja Jefimovič, čemu te
formalnosti! Pa sad više nisam strankinja, kao da sam vaša... A taj »vid na žliteljstvo« ipak je za
strance!... Udarite mi žig koji važi neograničeno... Brzo, Zoja Jefimovič, brzo, da bih se vratila u svoje
preduzeće... Znate, danas - a kad je kod vas proslava? Vidim, vidm, sve je već ukrašeno! - na Osmi mart
dobijam plaketu za požrtvovani rad. Počinje kroz pola sata... Zoja, prosto bih vas zagrlila!... Dajte da vam
bar čestitam!... (Pruži joj ruku preko stola.)
ZOJA (Hladno) No, dobro... stavite knjižicu na sto!... Majora još nema, malo ćete pričekati.
ANA Nema...? Kako nema?... Nije nam ni potreban, samo žig, kao i uvek... Jen, dva, tri, i - gotovo...
ZOJA Stavite pasoš, Ana Ivanovič! Major će svaki čas.
ANA Dobro... No, pa brzo će doći, zar ne?
Zoja se preda svom poslu. Ne odgovori. Ana gleda pretrnulo. Onda sedne na stolicu. Posle ustane i nemirno počne
da hoda gore-dole...
ZOJA Građanko Ana Ivanovič, sedite!
ANA Ali... građanko Zoja... Ta poznajemo se! To mora biti neki nesporazum!... Vidite!... Tamo samo što
nije počelo, dobiću... A kad bih došla sutra?... Pogledajte, istjee mi tek u ponoć... Doći ću sutra rano... nije
baš o glavu... jedan dan pre ili posle... kud bih mogla da se denem kad sam ovde... tako bih volela da sad
dobijem tu plaketu... (Kao ugrožena zver, s očajničkim smeškom na usnama, povlači se leđima prema vratima.)
ZOJA (Ustane, oštro) Ana Ivanovič, sednite i čekajte!
ANA (Spusti se na stolicu, ali čas potom ponovo počne da hoda - uplahireno, sve žustrije, ubeđujući samu sebe)
Nesporazum... Nešto se isprečilo... Kad dođe, sve će se objasniti... Nije moguće...
Uđe Major. Kao da ne vidi Anu. Skine kapu i stavi je na sto ispred sebe. Na Anu se i ne okrene. Ona mu se jednom
približi bezmalo otvorenih usta, a onda se opet povuče... Tada Major s površine stola podigne oči na nju...
MAJOR Građanko Ana Ivanovič, vi ste uhapšeni.
ANA Ali... Zašto? To je...
MAJOR Uhapšeni ste. Za sada je to sve.
ANA Građanine majore...
MAJOR Kuš! Kujo izdajnička!
Ani klecaju kolena. Pristupe dva enkavedeovca i odvedu je... Zoja tipka.

SASLUŠANJE

Na stolu reflektor. Za stolom Major. Na podu, na kolenima, ruku vezanih na leđima - Ana. Saginje se k manjerki iz
koje, kao štene, srče vodu. Major namigne, dva čuvara je podignu, postave pod snop reflektora i skinu joj lisice.
MAJOR Ožednela si, više se nije moglo... Protiče dvadesetčetvrti sat, za to vrelme tri referenta... Dosta je.
Govori!
ANA Nemam šta.
MAJOR (Uzdahne) Onda ispočetka... Ko ti je dao odeću u Beču?
ANA Predstavnik sekcije za srednju Evropu... čini mi se... možda nije... čovek koji mi je dao i vozne
karte…
MAJOR Valenštajn.
ANA Nikad nisam znala imena... Konspiracija...
MAJOR Valenštajn.
ANA Valenštajn?
MAJOR Dalje... S kim si se sastajala ovde?
ANA To su bili naši politički emigranti... kompromitovani u domovini.
MAJOR Igra. Obmana... Tako špijuni i saboteri stiču poverenje revolucionarnih masa... I?
ANA S drugovima u štampariji...
MAJOR Ma hajde... Dalje.
ANA Jednom je došao muž.
MAJOR (Odmahne rukom, žustro) Dalje, dalje...
ANA Zinka Kramer...
MAJOR To! To! Hajd'mo!
ANA Sve znate. Umrla je.
MAJOR Nije važno. Nije ona u pitanju. Organizacija. Živa ili mrtva... Raskririkaćemo mašineriju
agentura, organizaciju svetske zavere.
ANA Samo jedno joj je bilo na umu - sin, kad su joj fašisti ubili muža, a onda uhvatili i njega...
MAJOR Sentimentalnosti. Privatne stvari... Veze! S kim se družila?
ANA Ne znam... Osim...
MAJOR Valenštajn? (Pobesni) Friderik Valenštajn! Prokleti izdajnik svetskog proletarijata! Prokleti
trockistički lakej!
ANA Samo jednom su se sreli...
MAJOR Jednom! Ha!... Stigao je ovamo samo zato da bi proširio gigantsku trockističku zaveru, da bi
podrivao sovjetsku vlast!... Jedanput? Sastajali ste se! Sastajali ste se! Kurvali ste se međusobno, da biste
razvratom nagrizali vrednosti Oktobra a demoralisali sovjetske građane!
ANA Ne!
MAJOR Ne?... Ko ti je onda dao odeću u Beču?... Ko ta je omogućio novu vezu kad si, oklevajući na
jugoslovensko-austrijskoj granici propustila prvu?... S kim si se sretala na Arbatu?
ANA Jedanput...
MAJOR Bili ste zajedno. Bili ste intimni.
ANA Nisam ja.
MAJOR Ne?... Ko ti je stavio ruku na rame?
ANA Ko?
MAJOR Je li je stavio ii nije?
ANA Jeste... ali ne on... ne znam... nisam znala da se tako zove...
MAJOR A ti si, nevinašce, mislila da ima samo jedno ime? Samo jednu putnu ispravu?... Koliko si ih ti
promenila?
ANA... otkud bih znala da dve osumnjičene osobe nose isto ime... Ko, za koga me pitate?
MAJOR (Koji prečuje tu repliku) Kad ti neko stavi ruku na rame - čini li to kao stranac?
ANA Ne.
MAJOR Stavli li ruku na tebe neko ko je s tobom u hladnim odnosima?
ANA Ne.
MAJOR Da li te tako, preko ramena, obgrli neko koga ti mrziš?
ANA Nnne...
MAJOR Vidiš! Tako može da postupi samo onaj ko je s tobom u dobrim, intimnim odnosima!... Smešila
si se, bila si srećna!... Kakav nalog ti je doneo?
ANA Nikakav nalog... Ali ko, ko?
MAJOR Agenti svetske kontrarevolucije, koji su pod maskom izgovora da ih progoni evropski fašizam
pobegli k nama, ubrzo su otkrili svoje trockističke i socijaldemokratske namere... Uvukli su se u redove
našeg proletarijata, potpirivali nezadovoljstvo, huškali protiv našeg hleba i poretka... A tek veliki
Valenštajn, Dinamit! Provokator! Kakvu sabotažu je naručio od tebe?
ANA Nikakvu...
MAJOR Za koju obaveštajnu službu te vrbovao?
ANA Šta?... Ko... To je strašan nesporazum... Pozovite, poručite predstavniku Kominterne!...
MAJOR Internacionalna kontrolna komisija u saglasnosti s tvojom sekcijom već je dala odgovarajuće
podatke. Bolje da ih ne zoveš!
ANA Poručite sinu, recite Darku...
MAJOR (Razgnevi se) Kuš, izdajico! Da više nisi lanula njegovo ime! Ne zaslužuješ! Ne prljaj ga svojim
trockističkim biatom! On je čist i naš!... Svi tvoji napori, licemerne materinske suze, da ga odvratiš od
velike stvari komunizma, od Oktobra, ništa ti nije uspelo!... Zovi u pomoć onog huligana, koga si skrivala
i koji te je dostojan! Dernjaj se - Veljko, Veljko!... I taj kriminalac i ubojica manje je pokvaren od tebe,
lakejko buržoazije, izdajnico!
ANA Obeznani se. Pristupe ona dva stražara, ispljuskaju je vodom i ogrnu lepim, debelim džemperom... Ana dolazi
k sebi.
MAJOR (Veoma ljubazno) To smo doneli iz tvog stana... Vidiš. Hladno ti je... Sad će biti mnogo bolje...
Neće više biti tako studeno... Udesićemo da dobiješ samo nekoliko godina... Onda ćeš biti slobodna...
Videćemo šta je bolje za tebe... Potpiši ovde.
ANA Šta da potpišem?
MAJOR Potpiši da si nesvesno i nehotice, ali objektivno podlegla kontrarevolucionarnoj trockističkoj
aktivnosti odnosno »podozreniu špionaže«... Subjektivnu kriviću utvrdićemo kasnije...
ANA (Uspravi se, kriza je prošla) Ne! Ništa ne potpisujem! (Zbaci džemper s ramena.)
MAJOR (Ostane bez daha, onda) Svinjo! (Dohvati mastionicu i zapljusne je mastilom koje se razlije po njenom
licu i telu.)

U KONCENTRACIONOM LOGORU (GULAG)

Baraka s trulom slamom i ležajima. Na sredini nekakva gvozdena peć. Vanda - čedomorka, Daša - piromanka,
Glimpa - pljačkašica, Nina - politička zatvorenica, »kontrik«, napola još dete.
VANDA (Drži se za trbuh) Ne ide i ne ide... Po ceo dan pod mrežom u jendeku - prokleti komarci! Piju krv
i po ovom mrazu! - dah mi se zgrušavao u grudvu, iz grudve su rasle kandže, iz kandži zver, iz zveri rak,
koji mi se razmileo po utrobi i rukama da sam iskopnela pod njim!... I krampao je umesto mene... Bar je
nekakve vajde od njega... Bio... Sad dolazi kraj. (S rukama na bolnom trbuhu spusti se na ležaj.)
DAŠA Kako da ne... Evo sedam godina kako ti dolazi taj kraj, a nema ga, pa nema... Vazda ista pesma...
Znaš ti, i te kako, da bi i s tom zverkom u trbuhu radije pričekala još sedam godina, kad će te možda
oterati u slobodnjake, da bi ponovo davila decu!
VANDA Kuš! Piromanko!... Hajde, Nino. Ninice! Šta čekaš, sirotice moja?
Nina uslužno priđe i namešta je i prekriva tamo na ležaju.
VANDA Jesam li vaš starešina ili nisam?... Jesam li svima vama velika mama ili ne?... Tako... Tako je
dobro, Ninice... Napravi i uzglavlje, podmetni malo više slamice... (Nikakvih jastuka, uzglavlja, razume se,
nema.) Reci im, Nino, Ninice...
NINA Jesi, jesi...
VANDA Eto, vidiš, no, vidiš kako ti umeš da brzo utešiš svoju veliku mamu, koja te danas zato neće taći
ni malim prstom.
Kao da Nina - pognuta nad velikim dronjcima i truplom - čak, na časak, zajeca.
VANDA (Uzme je za ruku i nju pritisne na svoj trbuh) Vidiš kako se rita? Čuješ li kako štipa, kako grize po
crevima? Kako ore, čudovište? Skuvaćeš mu onaj otrovni čaj, koji je olešio našu sirotu Petru - time ćemo
da ga skrckamo u prah, da ga uništimo... Samo pazi da ga ne zameniš s losovim lišajem! U njega ti ništa
ne verujem kad ga pije ona trockistkinja, neprijatelj naroda - fuj!... A gde je ona?
NINA Ana... Ana je otišla pod hladni tuš...
VANDA O?... No, sad će... Hajde, ščepaj ga! Polomi mu klešta! Budi dobra, Ninice, umiri zver koja rije
po trbuhu tvoje velike majke, dobrotvorke...
DAŠA Bila ostaviti u životu svoju kćer, pa sad ne bi morala...
VANDA (Poput mačke, s ležaja priskoči Daši i šamara je) Hoćeš? Ceo dan si tražila!... Kad sam ja bila još
malo pa fitilj, kad si mislila da me đavo uzima pod svoje, kad si videla da mi kramp sam poigrava nad
glavom, ti si se kliberila, a!!! Pošla ti pljuvačka na usta! Već si se videla kako s mojih nogu svlačiš ove
dronjave čizme!... Na, piromanko! Evo ti!
Daša mirno dopušta da je starešina tuče... I, dok je još tuče, najedanput tamo kroz okovani prozorčić zableska
svetlost, koja potom zasja čak do oštrine, do visokog bleska nepoznatog porekla... Sve četiri se skamene zureći
tamo prema prozoru...
DAŠA (Koja padne na kolena) Mudri... Dobri... Sveti!
Nekoliko časaka kasnije, kad svetlost zgasne, Vanda, Glimpa, Nina - počnu da se ponašaju kao da ničeg nije ni
bilo. Vanda se polako vrati svom ležaju, Nina k njoj na »službu«, Glimpa u svoj ugao... Samo Daša ostane onde na
tlu i izgleda kao da moli.
VANDA Vidiš, Nino, Ninice, kako je to... Ništa ne kažeš, baš tebe briga kako to kida dušu, kako ja
patim... da je sad muka dvostruka, gladna zver u trbuhu i taj nož, nož... (Dohvati njenu ruku i pritiska je više
na svoja prsa nego na trbuh...) Vidiš... vratiću ti toašiku, pa ćeš opet moći da jedeš... ti si anđeo... Glimpa.
Glimpa! (Ova priđe i pokretom glave pita - šta hoće.) Haljde, Glimpa, naslednice moja, hajde, vrati Ninici
džemper, da joj ne bude hladno, pa da joj ralka bude topla... ona je još dete, ona je anđeo!
Glimpa ćutke pode ka svom ležaju, iščeprka džemper, za tu prostoriju neverovatno živozelene i sveže boje, i njime
ogrne Ninu. Istovremeno je - a da Vanda ne vidi - surovo mune u rebra, da Nina gotovo poklekne.
VANDA Tako, tako, ogrni je još bolje...
Uđe Ana.

HLADNI TUŠ

Četiri predašnje. Izmučena, izmrcvarena, napola živa, ude Ana. Odvuče se na svoj ležaj, ali, samo se osloni na
njega i na drveni zid kraj njega. U trenutku kad ude, Nina se uspravi. Odlučno se zagleda naniže, u starešinu i,
oslobodena, potrči u svoj ugao.
DAŠA (Ustane i pođe k Ani, zaustavi se na koji metar ispred nje.) Hladni tuš!... Tri dana... Ako si tamo
izdržala tri dana i tri noći, više ne spadaš u »špano«, više nisi nikakva politička gamad... Više ne možeš
biti »kontrik«... Jednom su me tamo spakovali samo na jedan dan... Počela sam ujutro i mislila: nekako ću
izdurati... A kad su se za mnom zalupila čelična vratašca, prvo sam pogledala gore i ugledala paperjem
presvučeno nebo, odsečeno u sivi kvadrat. Tek posle sam skliznula dole, po betonskim zidovima na
betonski pod... Soba, kutija, kasapnica bez stropa i krova... Znala sam da me može spasti samo brzi hod.
Trčala sam iz ugla u ugao, onda čučala na petama, posle ponovo trčala... Svejedno. Iz betona, iz tabana
počeli su naviše da mile žmarci kristalnog mraza. Samo što bih se naslonila na betonski zid kutije, da
protrljam jedno stopalo, istom bih se zalepila ramenom... A noć? Obdan, po naginjanju maglene senke -
dok uzalud iščekuješ kad će sunce da razbije ledeni svod - bar slutiš kako teče vreme... Noć je samo
kazan, stupnjevima studeni na tebe sja bez vremena. Vidiš: iverice mraza koje ti lete u susret, onda žice
leđa koje ti sputavaju dah, potom noževe leda koji iz kotla noći tamo gore lete kao meteori i prikivaju te
za tle, da se više ne možeš maknuti, i kažeš sebi: to je kraj. Onda se setiš: otkud kraj - tu nema nijedne
ptice da prekriži tvoje uglaslo nebo, nema nikakvih lišaja ni mahovine na kutijastim zidovima, tu nema
nijedne zvezde tamo gore, pa se ne možeš ni moliti. Kraj ne može biti takav! Postoji samo večni prokleti
bog, koji nam je dao kazan neba nad glavom, i postoji prokleti čovek, koji nije sazidao strop nad glavom,
da bi čoveka odvojio od kosmičkog bezdana! Ne možeš tako umreti... Održala me samo jedna misao: kad
me puste, opet ću biti piromanka - od jutra do mraka, od mraka do jutra!
GLIMPA Piromanka možeš biti svugde. Nema potrebe da budeš na slobodi! Šta čekaš?
DAŠA (Oštro se okrene k njoj, kao da odmerava njene reči, onda) Ana više nije gadura... Više ne treba da
nam daje četvrtinu hleba, ne treba da isteruje i moju normu...

NINA, NINA

Vanda šmrkće na ležaju. Nina vreba, onda se kradomice po kutovima došunja do Anine postelje. Onde klekne i
počne da sapuće.
NINA Ti nisi kriva. Ti nisi trockistkinja, misi “golovorez”, nisi čedomorka... (Ana nemoćno pokrene ruku k
njoj, kao da bi htela da je zaustavi...) Zašto si uopšte u ovom sibirskom paklu? (Tiše, zaverenički) Misliš da ne
znam zbog čega si sad bila kažnjena tušem? Videla sam kako se okupljate oko onog gumna i motrite
tamo... I ja bih... Udesi da i ja budem onde... Nikome neću ni zucnuti...
ANA (Oštro se zagleda u nju) Ćuti.
NINA Ćutite, samo gledate, kao da čekate na nešto, ništa se ne dogodi, a kad se raziđete - budete
drukčije... Šta se dogodi?... Poveri mi!... Hoćeš li - ako ti kažem zašto sam ja osuđena?
ANA Ćuti, Nina!... Ostavi me...
NINA Videćeš... Pohađala sam metaloglodačku školu, a u istom stanu živela je i Katja Nikolajevna s
mužem i devojčicom... Jednog dana njen muž je službeno otputovao u unutrašnjost. Trebalo je da se vrati
nakon tri dana. Katja Nikolajevna se posle sedam dana uznemirila i počela da se raspituje... Onda je pošla
u GPI a zahtevala objašnjenje... Vidiš, Ana Ivanovič, nikad se nije vratila, a mala Varja je vrištala i
vrištala. Bila je orna u licu i nokti su joj pomodreli... kad je mamica ostavila...
ANA (Iznemoglo) Šta hoćeš od mene?... Zašto mi to pričaš?
NINA Moraš mi verovati... No, vidiš, i tako sam je ja uzela k sebi, inače bi umrla... Ustajala sam u tri sata
ujutro, i odlazila da čekam za četvrt litra mleka... Tri dana sam se mučila s njom, nisam išla u školu, onda
je s večeri na vrata banuo krupan čovek s nemačkim brkovima i ispod mantila izvukao paket s pecivom:
»Evo, za malu. Čuvaj je, to neće dugo trajati!« Ni usta nisam stigla da otvorim, a on je strčao niz
stepenište... U dva po ponoći je počela užasna lupa... Odvezli su me autorn na kojem je velikim slovima
pisalo HLEB, i optužili me po članu pedeset osam ef... Kriva sam što sam se brinula o detetu
kontrarevolucionara i održavala vezu s gestapovskim špijunima. Dobila sam osamnaest godina! (Plače)
ANA (Stavi joj ruku na glavu) Ne plači, Nina... I sama si još dete... Koliko si zapravo stara?
NINA Osamnaest... Kaži mi, Ana, jesi li ti u svom životu sretala strance i nemačke inženjere?... Šta su ti
donosili?...
ANA (Uzdrhti, gotovo odgurne Ninu) Nina, gubi se odavde!
NINA Ne teraj me!... Hoću i ja da budem tamo... Hoću da gledam! Tako sam mlada, hoću da se spasem...
Ana, sve ću ti ispričati, morala sam... preneću im potpuno drukčije... Povedite me sa sobom, sve ću
zaboraviti, videćeš...
GLAS SPOLJA Hitro! Idemo! Stavljajte mreže!
Sve tri skoče na noge, povežu mreže i pohitaju napolje.

LOGORSKI MEHANIČAR I »REPRODUKCIJA«

Mehaničar se bakće oko nekakve cevi kraj peći, Vanda nešto skriva na ležaju.
MEHANIČAR Dede, starešino, prihvati ovu cev svojim nedužnim ručicama, da nam ne pobegne!
VANDA (Ustane i nepoverljivo ga gleda, onda ipak pride i prihvati.)
MEHANIČAR Navuci rukavice i prihvati!... Ha-ha-ha!... A sad uzmi i ovo! (U drugu ruku doda joj težak
francuski ključ.) Drži oboje! Ako ti padne na zemlju, rasprsnuće se kao staklo... Mraz od teškog gvožđa
napravi čelik koji se lomi kao kristal... Drži! (Ponovo se ludački isceri...) Tako, vidiš, lepotice! (Sad brutalno
počne da je drpa.) Ti drži železo, drži fiancuski ključ, drži cev, glavosečo prepodobna, a ja ću da te naakam
tako da više neće biti mraza ni u jednoj rupi, i neće biti potrebe da se popravljaju nikakve peći!... Kroz
studeni mraz, kroz te prljave krpe, među smrznute kosti... Sunce ti kalajisano!
VANDA (Koja mu se neko vreme čik pustila, sad se oštro okrene i odgurne ga) Nećeš, pseto! Negde drugde
ćeš da nosiš svoju trulu sutliju! (Tresne aa francuskim ključem i on se svali na zemlju. Onda ga udara nogama i
valja prema izlazu.) Kad sam već glavoseča, nećeš po meni prosipati svoju prljavu ikru... Tamo napolju,
gde besne svi đavoli ovog sveta, neka ti se tamo smrzne tvoj kristalni čelik!... Pseto špijunsko!...
Provokatorsko!
Još dok ga valja napolje, unutra nahrupe Daša, Glimpa, Nina, Zoja - i druge kažnjenice, ako ih još ima - i dva
stražara. Zene posedaju po podu, a stražari na nekakvo improvizovano platno puste film. Film ne vidimo, ali
čujemo zavijanje avioni i bombe. Čim film počne, dođu i, gde koji, posedaju još pet kažnjenika. U tami, kroz
odblesak filma, vidimo kako odmah navale na žene i kikoću se. Kažnjenik pored Vande se ne pomakne... Pride Prvi
stražar.
PRVI STRAŽAR Šta čekaš, glavosečo? (Onda kažnjeniku) Što se skanjuješ, prdonjo od špijuna! Je l’ to
tvoje kajanje? Tvoja zahvalnost! Jesi l’ zato dobio dodatak haringe? 'Ajde, praviti decu! Straži revolucije
potreban je podmladak, potrebni su joj spremni i odvažni momci, koji će bez pardona klati kontrike i
špijunsku gamad kao što si ti... 'Ajde! Mrdni se! Na kajanje i rad! (Gura kažnjenika na Vandu; ona se
povlači.) Šta sad pa ti radiš? A? (Prilepi joj šamar.) Što se prenemažeš, kučko!... A kad se tebi 'oće - je l’ -
ni trojica ti nisu dosta!
VANDA Neću više!... Gadovi!
STRAŽAR Ko?
VANDA Gadovi! Ubice!... Jedno sam vam dala!... Uzeli ste mi ga posle šest meseci i odneli ga u svoj raj,
i ja ga više neću videti... Opljačkali ste me! Mogli ste ga i zaklati, za mene bi bilo isto!
STRAŽAR Viš' ti nje, aj!... I ko mi to zbori... Čedomorka koja mirne duše pridavi svoje nevino dete...
VANDA Ostavi to!... To je drugo, za to sedim i za to sam dobila osamnaest godina!
STRAŽAR Šta mi kažeš, drugo!... Hop, zadaviš svoje ko pile - i sad bi da nas poučavaš o vaspitanju
dece!... Pogle' ti to, molim ti se!
VANDA Neću više... Ispaštam... Dala sam jedno više!... Za novu kaznu!... Dosta! Nijedno više!
STRAŽAR Mmmda... no... kad je tako! (Sad priskoči i munjevito je tresne po glavi, da Vanda padne. A onda je
na podu još pritisne čizmom i namigne kažnjeniku) 'Ajde, raditi ili pod tuš! (Kažnjenik se bezvoljno svali na
Vandu... Bombe na filmu trešte...)

NININ KRAJ?

Major saslušava Anu.

MAJOR Verolomni neprijatelj napao je prošle nedelje naše svete granice. Pred neprijateljskim hordama
valja se bagra pete kolone, špijuna i ostale gamadi kontrarevolucionarne delatnosti. Pooštrene su mere u
celoj zemlji. Opreznosti radi - da nekima i u logorima ne bi porasla krila - i ovde ćemo biti oštriji... Zašto
si išla tamo?
ANA Išla sam. Nije zabranjeno. To nije prekršaj.
MAJOR Jeste, ako ja zabranjujem... Nije ti dosta kazni? Nije ti dosta hladnog tuša? Nije ti dosta što živiš
samo o dvesta grama menaže? Malo ti je što smo tvoju radnu normu povećali za četrdeset procenata?...
Ko je još bio?
ANA Od mene to nećete saznati... Nisam »skutača«, nisam vaša, da vam donosim pod nos.
MAJOR Šta radite tamo?
ANA Sve znate - ništa. Ništa nedozvoljeno... kad dođe pravi planetarni dan, okupimo se, usredsređeno
dišemo i gledamo... Sja već treći stub.
MAJOR To je obično gumno. Baraka kao sve barake. Jedino po čemu se razlikuje od ostalih baraka
unutar našeg kruga to je dodatna žičana ograda, i što nema nikakvih prozora. Samo vratašca...
ANA Nikad ih nisam videla.
MAJOR A ono... da sja... Svetluca se, to je sve! Fosforescencija, svetlucanje u hladnom stanju. Drvo kroz
studeni mraz prima kratke i odašilje duge talase. Zelenkaste... Obična fizička pojava! To znate, i ti znaš.
Ne vuci me... Šta radite?
ANA Mračno je. Tamno i mirno... Prvo je sjao samo jedan stub... Gledamo i ćutimo, kad kucne čas.
MAJOR Nećeš mi trabunjati da tek tako buljite u baraku, koja nije ništa drugo do skladište novog oruđa...
Po izgledu, takvih ima na desetine... Ja ću da ti kažem - svog đavola, Satanu, Demona trorogog, Čivutina
prljavog, kome ste se obavezali još u prethodnom životu, njega prizivate na sve nas... prizivate boleštine,
dizenteriju, mračne neuhvatljive sile, stihiju katastrofa na sve nas, da se spasete samo vi, ako bi se raspao
gulag i tako bila potkopana cela sovjetska vlast!... To radite! Molite svog đavola zbog kojeg ste već
osuđene!
ANA Ništa od toga! I kad bi bilo tako, vaše otkriće je zadocnelo. Ono što se dogodilo, to je u meni - bez
te barake ili sa stotinama skladišta najnovijeg oruđa.
MAJOR Porasla ti je kresta... Ne izigravaj i ne koristi normalni razgovor za svoje arogancije! Znaš da
imamo da raščistimo još mnogo toga! Ne pomišljaj da smo - uprkos godinama koje si već odslužila -
zaboravili da još nisi potpisala optužnicu, niti priznala krivicu zbog koje te je specijalno veće narodnog
komesarijata za unutrašnje poslove osudilo na šesnaest godina...
ANA Neću potpisati! Izdržaću godine koje mi predstoje pa će i potpis biti suvišan!
MAJOR Misliš?... Zar nikad nisi bila u prilici da čuješ kako neko - ko je odležao svoje - vrlo brzo može
da se vrati ovamo? Verovatno nikad nisi čula da je ta i ta puštena... Ali koliko god daleko stigla - uskoro
se vraća u našu zavetrinu... Nećeš reći da nikad nisi čula za dvomotorce? - Vidiš: koliko te godina još
čeka, to u najvećoj meri zavisi upravo od arogancije kakvu sad izigravaš.
ANA A vi, građanine majore, vrlo dobro znate da ništa, nikakva kazna koju bih dobila naknadno, ni u
čemu ne zavisi od mog ponašanja.
MAJOR Valjda to ne misliš ozbiljno?... (Priđe joj da je zagleda izbliza) Zašto nećeš da potpišeš optužnicu?
ANA Spremna sam da pretrpim sve što podnese telo... samo da bih se jednom pred sinovimn pojavila
čista, bez krivice... Za njih živim.
MAJOR O, biće to podugačak život... Ima još mnogo mogućnosti... Da, Ana?
ANA Ne!... Sve sam vam dala... Imate ih! Sad ih ostavite na miru!
MAJOR Hoćemo. O, hoćemo!... Ali, pogledaj! Ti si špijunka. Da ne bi ogrezla u još veća zlodela
pobrinuli smo se za tebe. Postarali smo se i za tvoje sinove... I sad je kucnuo čas zahvalnosti - potpisaćeš!
(Sada oštro i gnevno) I više nikakvog buljenja! Nikakve opčinjenosti crnim gumnom! Nikakvog
podrhtavanja od slasti crne tame koja sja napolje! Nikakve mračne, razumu nepojamne, trockističke,
satanske, čivutske organizacije! (Okrene se u stranu, kao da je završio. Ana hoće da ode.) Poslednji put, tu
skoro, protestovala si zbog one - Nine. Da nećeš zajedno s provokatorkom. Uslilšili smo tvoju molbu i -
kao što znaš - premestili je u baraki najokorelijih kriminalki povratnica.
ANA Znam.
MAJOR Mda... Siroto dete! Jedina koja je stvarno imala mogućnosti da se prevaspita i postane drugi
čovek.
ANA (Oštro) I to znam.
MAJOR A možda ne znaš da je nedavno pobegla šaka tih kriminalki i kriminalaca - i Nina... No, i Ninu
su poveli sa sobom.
ANA (Sa strahom) Šta je s njima?
MAJOR Vidiš, to je ono: nije još ništa. Još ih nisu našli.
ANA (Posle šutnje, uznemirena) Zašto ih ne nađete?... Ne mogu daleko. Begunce ste uvek hvatali... Po
ovom mrazu, na goloj zemlji u oklopu leđa, bez ijedne biljke, kad je i pega mahovine prava dragocenost...
MAJOTl Mda, skoro je nemoguće... Ali, još ih nismo uhvatili... Ako su živi, hoću reći, ako su neki od
njih preživeli, mogi su samo na jedan način...
ANA Ne!!!
MAJOR Događa se... Bivalo je... Vrlo retko, ali događalo se... Posle dvadeset i jedan dan naišli bismo na
poneku neupotrebljivu, smrznutu, natopljenu znojem pa onda smrznutu krpicu, pertlu... Ti okoreli banditi
nikad nisu bežali sami. Uvek bi sa sobom poveli...
ANA Prestanite! Ja s tim nemam ništa!
MAJOR Uvek bi sa sobom poveli nešto mlado... sočno... ako se ikako moglo - političku zatvorenicu...
Meso se očijgledno ne kvari od neprijateljskih ideja.
ANA Nemam ništa s tim!... Prestanite!... Bacite me u samicu! Ponovo me odvedite pod hladni tuš! Samo
mi to ne prišivajte!
MAJOR Pošla je s njima... Zavedena... A bila je još skoro dete. Skoro kao i tvoj stariji...
ANA Neeeee!
MAJOR I ti s tim ništa nemaš?... Ko ju je poslao među najgore pljačkaše, razbojnike, ubice?... Bez tvojih
visokih moralnih i revolucionarnih načela još bi blebetala unutar naše zone. Gunđala bi i jadikovala!...
Ali, bila bi živa!... Trpela bi i crkavala!... Ali, još uvek živa!... Samo zbog tvojih principa, špijunko,
morala je da postane živo meso, dok je ti kriminalci - gori od kurjaka u severnom pojasu - nisu iskasapili i
požderali!
ANA (Uspravi se) Moja odanost ciljevima revolucije... Čast revolucionarke mi nije dozvoljavala da živim
pod istim krovom s provokatorima... s onima koji nikad nisu služili revoluciji... služili su aparatu zbog
kojeg moramo... Ali kad kucne čas... Kad Mudri sazna!... Kad se sve razjasni...
MAJOR Sve je razjašnjeno!... I za tebe... Van! Marš napolje! S principima i idelama - napolje!

PONOVO ŠTRUKLJE

Kažnjenice udaraju po vratima. Na ležaju iznemogla Ana.

KAŽNJENICE Kad će ovo da se svrši? Kad ćemo dobiti toplu čorbu? Dajte nam budake da idemo!... Ne
ka dođe nadzornik!
DAŠA Radije ću crći od mraza i u oluji nego u ovoj smrdljivoj rupi!
GLIMPA Mudri! Dobri! Sveti!... Kad će ovo da se svrši!... Kad ćeš čuti za nas?... Kad će velika partija da
udari po gulagu?
VANDA Ugušićemo se u smradu... Hoću da crknem u ledenom paklu!
GLIMPA Bog je predvideo dolazak sovjeta, Bog će nas spasti!
DAŠA (Udara po vratima) Zaudara! Raspada se! Otvorite... Sedmi dan gladuje!... Šta ćemo s njom kad
krepa?
VANDA (Nasrne na Anu) Diši! U protivnom ćeš nas sve povući za sobom!
Sad padne zasun i unutra upadnu Prvi i Drugi stražar. Navale na Anu.
PRVI STRAŽAR Lisico! 'Oćeš ili nećeš?... 'Oćeš disati ili nećeš?... (Obojica je stiskaju, s telima i rukama na
njoj) I ta ti izvodi i tera svoju zločinačku laž da živi za svoje sinove!... Da ne potpisuje zato što mora da
ostane živa za svoje pokvarene prdonje!... A ondak ovako! 'Oće da ispusti svoju kontrikušu!
Na te reči - kao da su je probudile, probole - Ana počne da diše, mahne rukom, oslobodi se stražara, sedne i otvori
usta, kao da bi, s velikom mukom, nešto htela da kaže, ali usta ostanu otvorena i nema.
PRVI STRAŽAR Aha, ptičice! Tu smo dakle! To ti treba!... (Prema kažnjenicama i Drugom stražaru)
Napolje! Na rabotu! Makar im se nosevi zalepili za budake!
Kažnjenice navuku debele krpe i s Drugim stražarom izađu napolje. Prvi stražar hoda gore-dole i pogleduje na
Anu čija su usta još uvek otvorena.
PRVI STRAŽAR (Polako, nesigurno, iz bluze izvuče nekakav smotuljak, papirnu vrećicu) To... Ovde... (Čudno
je podigne u vazduh) Drži!... Digni se i spremi mi - štruklje!
ANA Ne!... Ko si?... Otkud si?... Ko si ti?
PRVI STRAŽAR Digni se i pripremi... Neka zamiriše... kao u kujni... Vatra!... Voda!... Uzavreće...
ANA Ne!... Ne to!... Ne čini to!... Kaži, traži, bilo šta...
PRVI STRAŽAR Vidiš... Peć bukti... Tava... Imate, krijete... tu negde je tava... Koliko toliko... Mirisaće...
Sve će da zamiriše...
ANA Samo ne to, batjuška! (Padne k njegovim čizmama) Hajde da ti pripremim nešto drugo... Smiluj se...
PRVI STRAŽAR Na posao! Diži se! Kuvaj! Radi! .. Da uzavri, da uskipi, koliko toliko ! (Odgurne je
nogom, gubi nerve.) Zašto nećeš? Hteo bih samo da zamiriše... Dvanaest godina sam u ovom paklu, na
kraju, u poslednjem krugu... godine i godine... odavno ništa ne znam o svojoj majci. Gde je? U nekom
logoru gde mene nema? Postoji li još neki svet?... Samo sad... Posle nikad više...
ANA Reci Daši!... Reci Vandi!... Sigurno znaju... Hajde, batjuška, sama ću im reći da ti spreme... Ako
nećeš kriminalke, reći ću Zoji... Objasniću im kako se to radi...
PRVl STRAŽAR Ne... Moraš ti... Samo ta... (Zavuče ruke u vrećicu, onda njima, brašnjavim, dotakne njeno
lice) Gledaj, nema nikoga... Molim te. spremi mi... od ovo brašna... biće dosta, gledaću te kako radiš...
oprosti mi...
ANA (Uspravi se, užasnuta, povuče se, zadršće, stisne pesnice ispod brade, zavrišti) Neeeeee!... Ubiću te!
Stražar se skameni.

STRASNI POHOD

Tajga. Raskršće. Raspeće. S vremena na vreme vrtiozi vetrova. Pokatkad i odblesci oštrih svetlosti. Ana i Friderik
Valenštajn koračaju, puze, jedva se održavaju. Da li je taj put, put u slobodu, ili je samo seoba iz jednog logora u
drugi?
FRIDERIK Ova gluva noć, ovaj dugi polarni dan, koji nije dan i nije noć - odškrinula bi se koliko za prst
kad bih znao, kad bih pred očima imao bar nekoliko pouzdanih činjenica...
ANA Da vidim! Svud unaokolo leže goli fakti, sve same činjenice, da nepobitnijih, kamenijih i ledenijih
ne može biti.
FRIDERIK Ne. Ne te činjenice... Posle svih godina gluve izgubljenosti po logorima, želeo bih da znam
bar dve stvari... Da li je žena, tamo na onoj strani, preživela nasilje?... Šta rade moji drugovi komunisti,
koje je NKVD na reci Bug izručio Gestapou?... Ako nešto uopšte rade... Ako još davno nisu istrunuli po
tamnicama Rajha... što bi značilo da je nacionalsocijalistički teror ipak efikasniji... Ali, to je sad toliko
činjenica... Ne. Nije mi potrebno tek nekoliko fakata. Želeo bih da se za časak nađem tamo, da vidim...
posle…
ANA Posle?... Vratio bi se? Iz trenuti slobode?... Ali, pogledaj! Žbunak lišća... Borovnice?... Još ih nema
ili su već prošle?... Godišnja doba... Koje je, Frideriče?
FRIDERIK Da... Bar takav časak, dug koliko je pogledu potrebno da pojmi, da me povuče iz tame... Da
vidim postoji li išta drugo na ovom svetu.
ANA Pričekaj... Opet će da zabubnja tajga, kad se lomi led i tutnje severne svetiosti. Jesi li zaboravio?...
Ovo sivilo, ni ovo večno sivilo nije na veki. Pocepa se i iskida...
FRIDERIK Ta ne vidim. Znam da je tako jer mi ti kažeš... Samo, ne prestaje da me ždere - šta je tamo
gde nema mene...
ANA Bi li mogao da prihvatiš novi bol?... Za ime boga - dragi moj Frideriče Valenštajn - samo bi prošao
pored tebe... I za njega si slep... Tražiš činjenice - nove i nove - za razumevanje kojeg nema? Vuče te
žudnja da sad nešto ipak shvatiš i onda se možda postaviš drukčije... Žudnja za budućnošću? Još uvek,
dragi Frideriče, još uvek... U času kad padne bodljikava žica ti već pomišlj'aš na to da opet moraš biti
Dinamit. To je bilo tvoje revolucionarno ime?
FRIDERIK Ništa više... Činjenice kao smirenje, kao tablete za spavanje...
ANA Kad su mi prvi put dali slobodu, srce mi se zgrčilo od opdjenosti... Izgubljena u pristaništu
Arhangelska, svečeri sam utočište potražila u Stanici NKVD-ea... Drugo jutro, kad je sunce granulo u
sjaju kakav nikad ranije nisam videla, opazila sam pse moje slobode u poznatim uniformama, i oni su
sužavali krug... Za nekolike poslednje kopejke kupila sam nož... Nećete me živu, tako sam rekla sebi... Ne
znam kako se dogodilo, ali, kad je pao sivi mrak, bila sam lišena i noža i slobode... Je li ti potreban takav
trenut slobode?
FRIDERIK Ne govorim o tome... Ništa u vezi sa mnom... Samo bih želeo da jednim hitrim pogledom
obujmim svet gde me nema...
ANA Frideriče, mi smo svugde... A činjenice iz sveta gde te nema samo će potvrditi ono što već znaš, ali
ne razumeš.
FRIDERIK Tako se može govoriti ako ih već znaš... Ako su ti fakta u rukama.
ANA Jesu i nisu... Ako i jesu, iščile... Posle njih ostane samo užas, i podataka u užasu više nema...
Užasno je kad posle dvanaest godina saznaš činjenicu zbog koje začas sagoriš i ospeš se u pepeo, kao da
se to upravo dogodilo.
FRIDERIK Reci.
ANA Neposredno pre ovog puta - kud nas vodi, Frideriče? - pokazali su mi dvanaest godina staro pismo
od muža...
Vihor. Ne preveliki. Pa ipak - moraju govoriti glasnije.
FRIDERIK Slušam te... Govori!
ANA Pisao je muž - s potpisom »sekretar pokrajinskog komiteta« - da se razvodi od mene... Mržnja -
pisao je - koju komunista mora da oseća prema izdajnicima svetskog proletarijata i velike partije, nameće
mu odluku o razvodu, o razlazu zauvek, što, međutim, ne isključuje njegovo ljudsko saosećanje prema
meni, uprkos odgovornoj funkciji kojoj u potpunosti mora da se posveti... Veruje, veruje u mene... On
veruje da ću u svim iskušenjima i patnji, koji me čekaju, naći dovoljno snage i volje, da ću se uspraviti i
ponovo postati koristan član društva! On dobro zna da nam je zemlja Oktobra pružila besprimerno
mnoštvo takvih primera!
FRIDERIK Jadna Ana.
ANA Ne. Ne još... Tvoji sinovi - dodaje - celog života moraće da se bore da ljudi zaborave da su bili tvoja
deca!
FRIDERIK Da... Prokleti živi...
ANA Ne još... Najokrutnije je upravo ono što pogađa tvoju strast prema činjenicama... Dok sam, u vreme
kad je pismo odavno bilo napisano, odavno poslato, kad je razvod sudski odavno bio potvrđen i
pravosnažan - dok sam snagu da preživim crpla iz činjenice da je on živ, da sve još nije izgubljeno - ta nit
na onoj strani bila je prekinuta i njen kraj se valjao u prašini... Ta obmana, to naknadno pljuvanje na bivšu
nadu - kad shvatiš da su vera i nada rasle ni na čemu, kao pleva!... Prevarena sam zato što sam preživela
zahvaljujući laži!... To su činjenice!... Čemu će ti, Frideriče!
FRIDERIK Svejedno... Iako su otrovne, surove!... Kao što je tebi laž bila potrebna da bi preživela, tako su
one potrebne meni da bih probio ovo sivilo, ovaj nebeski svod - iz godine u godinu sličan jedino sebi...
Kao mora u snu!... Kao večnost u kojoj sam postajem večan, bez kraja... Negde na ovom svetu dan zacelo
smenjuje noć, negde ima mesečine i posle izgreje sunce. Jesu li ženine oči još uvek plave? Ima li Telman
još uvek silan, gromoviti glas organizacionog sekretara...
ANA Bez kraja i konca... Dinamit... Videti, razumeti, pobediti...
FRIDERIK Ništa više, Ana... Videti da bih znao da s lica sveta nije izbrisano sve što je opipljivo i ima
oblik i boju...
ANA Da bi onda opet sve iskoristio i zidao nanovo?
FRIDERIK Drukčije... Rušio...
ANA Još uvek Dinamit...
Ugledaju znamenje Razapetog.
FRIDERIK Pogledaj!... Uopšte nismo prvi ljudi na ovoj zaleđenoj ploči!... Isus Hristos... Miropomazani...
Mesija!
ANA Sin čovekov koji nije umeo da siđe s krsta... Ranljivo jagnje božje... Zrtveno jagnje! Tvoja krv na
žrtveniku sveta preobilna je hrana sinovima tame!... Ni ti ne otvaraš vrata da se pređe zlatni prag...
FRIDERIK Ne. Ne otvara i ne preuzdina... Ni Šin čovekov, ni Sin božjl!... Niti Bog Otac!
ANA Ne!... Samo svetlost svetlosti, svetlo bila... od bleštavog snega i čistog sjaja... bog!... Bleštavo bilo
šumne krvi... Svetlost, svetlija od svetlosti... srce sunca, čudo čuda... (Baci se na kolena pred Razapetim) I za
to mi praštaj, Razapeti... oprosti... oprosti...
Vihor zaurla i zahuči; moraju se držati jedno za drugo, da ih ne odnese... S vihorom, po prizorištu počnu da
divljaju demoni i davoli... Ana i Friderik privremeno iščeznu.

STRAŽARI PUŠTAJU ODBEGLE KAŽNJENIKE - KRIMINALCE

Iz vejavice se polako izdvajaju poznate prilike... Vanda, Daša, Glimpa, Logorski mehaničar i drugi kriminalci. Prvi
i Drugi stražar.
KAŽNJENICI Pokolji nas, batjuška!... Na kraju smo puta... Skini pušku, uzmi nož!... Udrite!... To je kraj!
PRVI STRAŽAR (Nogom udari Vandu u trbuh, da se ona svali) Kuš! Kurvo-glavosečo!
MEHANIČAR Dete! Dete!... Ne udaraj je, gnjido stražarska! Trudna je!
Stražar mu uzgred prilepi šamar.
DRUGI STRAŽAR Pusti je!... Neka donese!.. Do logora... Onda znaš!
KAŽNJENICI Pucaj, batjuška!... Kolji!... Ako ne možete, ako ne smete - darj kordcu, nađi mahovinu!...
Popusti lance, da zagrizem svoje čizme... Da vilice zarijem u sleđene pete!... Nađi!... Oslobodi!
Vratićemo one koje smo potamanili...
Stražari se sašaptavaju između sebe.
KAŽNJENICI Evo, pred njim, pred Razapetim! Pred grešnikom, buntovnikom i lopovom! Pred
Mučenikom našim! Pobijte nas ili nas pustite... da bar ližemo tvrdo tlo, da izližemo biljku losovu!
STRAŽARI (Priđu i počnu da otključavaju lance) Nažderaćete se! Trbušine će vam nateći od vrele krvi...
KAŽNJENICI (U neverici, otvaraju usta) Batjuška! Dobrotvore moj!...
Donećemo i vama!... Razbeže se kao zveri. Prvi stražar Mehaničaru uzgred, da nož.

STRAŠNI POHOD (NASTAVAK)

Kažnjenici i stražari su iščezli, ali ih osećamo svud unaokolo! Sve više stežu obruč... Ana i Friderik Valenštajn.
ANA (Zaneseno, oduševljeno) Uspeli smo, Friderdče!... Svi đavoli severnog sveta sjatili su se na našem
putu!... Čuješ li ih u vihoru koji se udaljava?... »Burelom« je prošao! Sad će da izniknu mahovine,
brusnice, borovnice! Samo da plane preko tajge, da razruši, rascepi stabla koja su na putu, da razbije led
na rekama, da poteče voda - da kucne čas poznog proleća, visokog leta, da u trci s vremenom izraste
čemu je suđeno da raste!... Svaki čas naći ćemo na proplanak s brusnicama koje će da se zablistaju u rosi,
njihovo ljuto crvenilo rasparaće sivilo svoda, Frideriče! Možda ćemo naći “lvan-čaj”, visoku, tanku
biljku, nežnih ljubičastih cvetova čije seme ima moć semena naše paprati... Sagnuću se i gledati... Ako je
nađemo, Frideriče, hoćeš li se i ti diviti?... Pogledaj, ako imamo još dva palidrvca, od tog cveta, koji sve
pozdravi i razvedri nebo, skuvaću ti pravi »Ivan-čaj«!... (Izvuče iz torbe drvenu kašiku i lonče... Očajna zbog
njegovog stanja) Obećaj, Frideriče, gledaj... hoćeš li se diviti kad ga ugledaš?
FRIDERIK (Blago je odgurne) Prokleti živi bog! Prokleta otkrivena istina koju smo sledili da bismo je
preneli novom naraštaju, da bismo ga usrećili! Prokleto zlatno runo koje smo svetu nudili kao sreću - da
bar deca budu srećna! Prigušivali smo joj disanje, zatvarali je i mučili, zato što u sebe nisu umela da
prihvate istinu i sreću... Prisiljavali smo je i ubijali... A pred nama se kao prepotopska životinja kotrljao
prokleti slepi bog s petogodišnjim planom u rukama u koljem je s birokratskom preciznošću zacrtano da
srećnom čoveku treba da štrče uši, da treba da sagne glavu i od sreće isplazi ljigavi jezik, da bismo mi,
profesionami revololcionari, mogli da ostvarujemo ubilački plan živog, prokletog boga! Licemernim
rečima vere u život ubijali smo upravo taj život! Četiri petine čoveka bacili smo psima istorije u gladna
ždrela, a od jedne petine gradili monumentalni spomenik sadašnjosti!
ANA Zaboravi! Otvori oči! Divi se...
FRIDERIK Kriv sam, Ana! I pokora je samo jedna...
ANA Ne! Izmučen si i bolestan. U tebi ključa zlo... Bićeš kriv još više!
FRIDERIK Nikakvog zdanja, više nikakve gradnje! Kad bi se gnev prevarenih, izmučenih sabrao u
žarište, njihova deset i deset miliona puta jača energija smrvila bi u sunčanu prašinu sve palate revolucije!
Prokletog, slepog, živog boga! Više nijedne ustanove, nijedne države, nikakvog poretka, samo nesrećni
čovek!
ANA I opet ćeš hleb da pretvaraš u kamenje? Čemu je onda sve ovo bilo potrebno?... Opet će da padaju
nedužne žrtve! Ali sad za veliku volju koja hoće slobodu bez poretka, organizacije, zdanja i aparatura!
Opet će svaki korak napred biti obeležen krvlju! Opet će prokleti živi bog početi da otvara svoje nezasito
ždrelo! I opet ćeš se naći usred ponora za ono što slepi živi bog obećava, a ne može da ispuni!... Sve će
biti isto, ali sad u ime drukčijih ciljeva... Točak se okreće, opseg je isti, Frideriče!
FRIDERIK A ti? Ti bi sve zaboravila? Ti bi praštala i oprostila?
ANA Sve znam, ali se ničega ne sećam. Opraštam užasnuta. Osećam, u mojim grudima kljuca saznanje...
ispunjava me rast... kao sokovi »Ivan-čaja«, koji ćemo naći... U meni se otvara tako... kao da se nebo
produbljuje dok ga preleće jato jarebica, koje ćemo još ugledati... Pogledaj, Frideriče, ima još malo
vremena... Sve su bliže...
FRIDERIK (Sarkastično) Čujem ih... Šušte psi naše slobode!
ANA Sužavaju krug... Frideriče? Frideriče! Imaš strašne gvozdene zube! Dali su ti lepe, moćne metalne
vilice - zarij, ščepaj, zakolji! (Raskopča grlo i nudi mu ga.) Neka ti se raspukne srce!... Naći ćeš... osetićeš
kako u meni raste... ono što više nije prokleti živi bog... Da ti zanemi srce nad tajanstvom čuda... Dočepaj,
kolji!
Vihor... Friderik Valenštajn, strašno začuden, u sve jačem naletu vetra uhvati je za ramena... Ana baci glavu na
njegove grudi... Kao da se na nekoliko časaka skamene u hujanju... Kad nalet mine...
ANA Prošlo je... Nismo dozdvald... Tek treći put dođu oni... (Veselo, srdačno) Pravi... A dotle ćemo nas
dvoje naći brusnice, mahovinu, mahovinu... »Ivan-čaj«... (Vrlo radosno) Hej, Friderdče! Zašto sja sunce?
Zato da nas greje?
FRIDERIK (Promenjen, tronut) Ne, Ana.
ANA Sja li zato da bi sjalo?
FRIDERIK Ni zato, prijateljice moja...
ANA Jesu li zvezde, noć, kosmička tama tamo gore i plavo nebo tamo gore zato da bi čovek bio razapet?
FRIDERIK Ne. Tama je zato što je tama... Zvezde tek tako... Drži se!
Vihor ponovo zahuči. Uhvate se jedno za drugo i lica izlože oluji... Sad je radostan i Friderik Valenštajn, kao da je
prešlo na njega...
ANA (Viče) Kaži, veliki Frideriče Valenštajn, da li se čovek u vihor sveta baci zato da bi svet postao lepši
i srećniji?
FRIDERIK Ne!... Nikada!
ANA Zašto onda to radi...?
Kažnjenici su sve bliže...
FRIDERIK Radi... da krvari...
ANA I dok to radi... ubija i... decu?
FRIDERIK Ubija, kolje...
ANA I iskupljenje je samo jedno... Frideriče!!!
Kriminalci se sjure i zakolju ih... Žderu. Mljackaju. Kidaju meso. Lome kosti... Ali sve zaglušuje besprimerna huka
vihora i bleskanje svetlosti.

POSLEDNJI ČIN

Isto prizorište. Mirno. Tiho. Prazno. Ili gotovo prazno. Raspeće je slomljeno. Svaki sa svoje strane, dođu Prvi i
Drugi stražar... Osvrću se, traže... Onda pođu ka majušnoj hrpici kraj slomljenog krsta. Prvi stražar puščanom
cevi podigne krpice koje su preostale - iskidane i krvave. Podrži ih u vazduhu, kao da ih razgleda... Onda ih hitne
tamo pozadi... Drugi stražar, velikom čizmom, tamo u pozadinu, ćuška lonče i kašiku.