Физиплпшке адаптације биљака у специфичним

услпвима средине. Мутуалистички пднпси биљака,

гљива, бактерија

Сва жива бића се прилагођавају условима средине у којој живе како би себи обезбедили све оно што им
је потребно за живот.

Биљке са својим изгледом прилагођавају условима и променама које се дешавају, а животиње изгледом
и понашањем. Прилагођавање климатским условима назива се адаптација.

Екплпшки проблем представља комбинацију екплпшких фактора који делују у неком станишту у исто
време и захтевају од организама који ту живе да се прилагоде тим условима како би преживеле.
Организми могу да развију исте или потпуно различите способности и начине за преживљавања
проблематичних еколпшких фактора.

КАКТУСИ и МЛЕЧИКЕ су две различите биљке које расту на различитим континентима. Али пошто
кактуси расту у пустињама Америке, а млечике у пустињама Африке суочавају се са истим еколошким
проблемом, сушом. Ове две биљке су развиле исто решење - ЛИСТОВЕ У ОБЛИКУ ИГЛИЦА КОЈЕ НЕ
ИСПУШТАЈУ ВОДУ.

АЛОЈА има потпуно другачије решење за овај проблем. Она воду скупља у дебелим меснатим
листовима.

ОРХИДЕЈЕ које су у народу познате под именом пчелице имају посебну адаптацију на начин
опрашивања. Код њих доња усна цвета има шаре које потсећају на инсекте који их опрашу.

Симбиоза је међусобно дејство две различите врсте организама које живе у блиској заједници дуг
временски период успостављена због користи барем једног од њих.

У симбиози већи од организама је обично домаћин, а други је паразит или мутуалист. Појам симбиоза се
некада везује само за дејство међу организмима у којем оба имају користи, међутим симбиоза има шире
значење. Врсте односа у симбиози у зависности од корисности заједнице по организме који је чине могу
бити:

 Паразитизам - један организам има користи, а други штету

 Коменсализам - један организам има користи, а други нема ни користи, ни штете

 Мутуализам- дејство међу организмима које је повољно за обоје

Мутуализам је реципрочан и облигаторан однос између јединки две врсте. Дејство му је увек позитивно
за оба партнера. Често се са појмом симбиозе повезује само мутуализам, иако је симбиоза општији појам
и обухвата још врсти односа.

Класичан мутуалистички однос је однос рака пустињака и актиније. Рак самац живи у напуштеној
љуштури пужа. Актинија ступа са раком пустињаком у однос тако што се причвршћује за његову
љуштуру. Рак има корист од актиније јер му она служи као заштита од непријатеља, а актинија има
корист зато што лакше долази до хране када рак самац прождире плен.

Још интимнији облик међусобног односа две животиње остварује се у мутуалистичким симбиотским
односима у случајевима када један од партнера живи у унутрашњости другог. Симбиотске једноћелијске
алге са зеленим и мрким пигметом (Zoohlorella и Zooxantella) сусрећу се у телу код већег броја морских
и слатководних животиња, сунђера, дупљара, пљоснатих црва и других. Домаћини обично користе
угљене хидрате и кисеоник који продукују алге, док алге користе угљендиоксид и азотне материје које
луче домаћини.

Један од најраспрострањенијих облика мутуализма код биљака је појава микоризе, где у однос ступају
неке више биљке (нарочито шумске) и гљиве. Мицелијум гљиве или обавија коренове домаћина или
живи у ткиву његовог корена.

Познати мутуалистички односи постоје између многих виших биљака и извесних бактерија и гљива.
Један од примера је мутуалистички однос између легуминоза и бактерија које живе у коренима
домаћина и фиксирају азот из атмосфере. Тај фиксирани азот користи биљка – домаћин, а бактерије
користе угљене – хидрате од биљке. Улога ових симбионтних бактерија је значајна за пољопривредне
културе.

Најинтимнији облик мутуализма између биљних врста представља група лишајева који увек
представљају симбиозу између алги и гљива. У овом односу симбиоза се развила до те мере да гљиве и
алге изграђују самосталан организам који се дефинише као засебна таксономска јединица.

Од крупног еколошког значаја је опрашивање фанерогама посредством животиња, првенствено

инсеката. Међу инсектима на првом месту су групе опнокрилаца, лептира, двокрилаца и стеница.
Већину цветница опрашују бумбари, пчеле и муве, а постоји и уска специјализација где су одређене
врсте опрашивача специјализоване да опрашују само одређене врсте биљака. Инсекти обављају велики
посао и већина биљака се опрашује помоћу њих, док у тропским крајевима то обављају и птице
(колибри) и слепи мишеви.